Jump to content

.............

Члан
  • Број садржаја

    594
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О .............

  • Ранг
    Марко Радаковић
  • Рођендан 04/23/1987

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Сомбор
  • Интересовање :
    Писање, теологија, кулинарство

Contact Methods

  • Website URL
    http://avdenagom.blogspot.rs/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/?ref=br_rs
  • Crkva.net
    https://crkva.net/Marko

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. "Обраћање министра Шарчевића је обична замена теза. Нико није ни помињао да прети укидање верске наставе. Реч је о томе да ће ново Стручно упутство о формирању одељења довести до драстичног смањења фонда часова верске наставе, до њене минимализације и престанка радног односа за 40 до 50 одсто вероучитеља", – каже за Данас Александар Милојков, наставник верске наставе у Земунској гимназији, коментаришући саопштење Министарства просвете у коме се тврди да Стручно упутство за наредну школску годину „не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група“. Према сазнањима Данаса, саопштење Министарства је уследило након обраћања званичника Српске православне цркве министру просвете Младену Шарчевићу, а Стручно упутство је било тема и седнице Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Очекује се и ново обраћање црквених званичника министру, а у црквеним круговима се незванично помиње да ће упутство о формирању група бити повучено. Министарство је пре неколико дана саопштило да је Правилник о формирању одељења и група годинама исти и да се ништа није мењало у методологији рада, те да ново Стручно упутство садржи само „прецизнија објашњења“ на који начин школе могу да формирају одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа. „Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи и у свакој ситуацији ће се водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације. Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број, могу имати верску наставу у објекту где се школују“, пренета је у саопштењу изјава министра Шарчевића, која није умирила вероучитеље. – Ранија упутства су одређивала једино минималан и максималан број ђака у једној групи, од 15 до 30 ученика. То је значило да су школе формирале групе за верску наставу већ и са 15 пријављених ученика. Међутим, у спорном новом упутству од школа у Србији се изричито захтева да се групе за изборне предмете/ програме формирају према највећем могућем броју ђака у једној групи – 30. Дакле, ако се у некој школи за похађање верске наставе пријави 150 ученика, више неће моћи да се формира 10 група од по 15 ђака, него пет група од по 30 – појашњава Александар Милојков. Он додаје да је ново упутство за формирање група штетно јер ће фонд часова верске наставе бити преполовљен, што ће 50 одсто вероучитеља у Србији оставити без посла, али и без икакве помоћи државе, будући да они нису запослени на неодређено време. Поред тога, биће нарушен квалитет наставе. – Верска настава неће моћи да буде део редовних часова, већ ће морати да се одржава у смени супротној од оне у којој ђаци похађају обавезне предмете, односно или пре, или после редовне наставе. То ће изазвати низ организационих и других проблема школама, вероучитељима, али и самим ђацима. У пракси то ће значити да ће се ђаци опредељивати за онај предмет на којем наставник захтева мању редовност у похађању наставе, као и мању заинтересованост самих ученика – сматра наш саговорник. Вероучитељи траже да се из Стручног упутства избрише спорна формула за одређивање броја група за верску наставу и грађанско васпитање или да се у том документу јасно и недвосмислено истакне да правило по којем се укупан број пријављених ђака за изборни програм/предмет мора делити са 30, не важи за поменута два предмета. Да постоји реална претња да део запослених у просвети од јесени остане без посла указује и Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије. Она за Данас каже да нису угрожени само вероучитељи и наставници грађанског васпитања, већ и наставници другог страног језика и изборних предмета/програма. – Нико не може да израчуна колико би људи могло да остане без посла јер се до 15. јула саопштавају жеље и не зна се за шта ће се ученици определити. Кључна промена у новом Стручном упутству је да се групе не формирају на нивоу одељења већ на нивоу разреда. Министарство тврди да ништа није промењено већ да је само појашњено, али је ту много нејасноћа. Ако опредељење не буде пола-пола не знамо шта се десити са групама које ће имати мање од 15 ученика. Министарство каже пишите захтев, а ми ћемо га размотрити, али са терена имамо информације да неко прође боље, а неко горе. Ми заправо не знамо који је критеријум да се неком призна група, а неком не – истиче Јанковић. Из Министарства просвете до закључења овог издања Данаса нисмо добили одговор на питање да ли је оправдана тврдња да ће један број наставника верске наставе/грађанског васпитања, другог страног језика и изборних предмета/програма остати без посла јер ће се применом новог Стручног упутства у неким школама смањити број група. На питање да ли имају сазнања да би један број наставника другог страног језика могао да остане без норме због примене Стручног упутства о формирању одељења и група, у Друштву за стране језике нам је речено да им је тај проблем одавно познат и да се и ове године суочавају с њим. Кажу да очекују објашњења у вези са применом упутства и да су у контакту са Министарством просвете, Заводом за унапређивање образовања и васпитања и Националним просветним саветом и да ће с представницима тих институција разговарати средином следеће недеље. Izvor: DANAS
  2. Захваљујући Поукама и њеном сину Животију моји текстови су успели да продру до већег броја људи, и ја ћу остати оцу Ивану и целој администрацији вечно захвалан на томе. Да не спомињемо пријатељства и свесрдну помоћ. Али се слажем да је време да се Поуке гасе, изгубиле су првобитну драж. Као кад гледате серију којом сте у почетку одушевљени, али којој опада квалитет из сезоне у сезону и пожелите да се заврши док није целокупна прича уништена. Форум, по свему судећи, јесте превазиђена форма. Људи све мање имају културу комуникације која би била у складу са основним хришћанским, ма и људским начелима. Праћење свега овога изискује огромне живце и давниих дана сам одустао од тога да будем администратор јер људи некад заиста не умеју да се понашају. Оцу Ивану свака част што је и оволико издржао, многи нису ни свесни колико је ово огроман, огроман посао. За сав труд добијеш понекад тапшање по рамену (можда) и озбиљне прекоре уколико промакне непримерен текст неког члана. Да не спомињемо недостатак било какве финансијске подршке или помоћи. Иако је ово крај једног дивног поглавља, и помало сам тужан због тога, мислим да ће се отворити неко сасвим другачије и, надам се, успешније поглавље у мисионарењу људи добре воље из Цркве. Било би идеално кад би врх Цркве препознао вредност тих пројеката али се плашим да ће се све завршити са овим ретким тапшањем по рамену и честим прекорима. Кад мисионарите на интернету, неки кажу: "Браво", неки започињу своје теорије завере и нападе због "новотарства", а не дао Бог да кажете коју оштрију реч. Скоро нико вас не пита где и како живите, треба ли вам помоћ, а дефинитивно никада нећете добити било какав конкретан напредак у својој служби. Јер има много завидних и оних који интернет не сматрају никаквим мисионарењем. Јер, јелте, радите по својој вољи и љубави према Цркви, Бог ће то наградити, ако вреди, не мора нико други. Гасити Поуке. Моја пуна подршка.
  3. Pриредбa посвећенa нашим светитељима, из 2018.г. коју су припремили васпитачи Јованка Вукасовић и Биљана Мајсторовић, уз клавирску пратњу васпитача приправника Марије Лазић.
  4. Предшколска установа "Лане Алексинац". Приредба посвећена Св Ћирилу и Методију одржана 24. маја 2018. године.
  5. .............

    Побусани понедељак

    Некад се опијем временом, мислим да га има толико да један план вежем за други и десети. Па се изнервирам ако погрешим кораке или ритам тог кола које се изнова и изнова окреће, често уз музику коју свирају други. На гробљу је тишина. Нико ту нема власт да свира. То је поље где часовници мирују. Ту је сваки твој план мањи од биљчице коју ишчупаш из гроба драгих људи. То је место где љубав пружа руке изван времена и простора ка онима до којих, чини се, не може. Ако је то место туге, благословена је та туга. Туговати јер је неко отишао и радовати се свему што је за нас био, то је као да сведочимо потребу његовог васкрсења. Као да смо живи сведоци у његову корист, на Суду. Као да „позајмљујемо“ свој глас Богу и већ овде говоримо: „Гладан сам био, нахранио си ме...“ Или, можда још лепше: „Волим те, макар и да ниси ништа за мене учинио“. Можда тако Бог позајмљује Свој глас нама? Скоро сви глаголи се могу изговорити у прошлом времену али не и „волети“. Не можеш рећи „волео сам“ тог и ту. Ако је прошло, онда то и није љубав. „Љубав никад не престаје“ (1.Кор.13,8) Настављамо да волимо преминуле и верујемо да и они и даље воле нас. Одлазимо на гробља да освежимо успомену, да будемо сведоци великанима. А некад, некад је то и најлепше место да се из перспективе смрти сагледа сопствени живот. Гробље је збирка испричаних прича, а наша прича још тече. Ми је још исписујемо, стварамо, и некад заборавимо да ће јој доћи крај, да нико осим Бога нема на располагању све странице овог света. Само с Њим можемо мирно затворити задњу корицу наше књиге. Само ако храбро живимо и волимо можемо се надати да ће сва туга и загонетка смрти бити разјашњена, и да ћемо се сви заиста „срести лицем у лице“. (1.Кор.13,12). (Уочи Побусаног понедељка, 2020.)
  6. КОРОНА И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА!!! Многи повезују пандемију са описаним догађајима у Светом Писму, те предвиђају устоличење Антихриста, жигосање знаком звери и скори Други долазак Господа Исуса Христа. Говорећи о последњим временима, Христос је рекао: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам!” (Мт.24,36) Сваки онај који сматра да су последња времена управо сад пред нама, нека прочита ову реченицу колико год пута је потребно да би најзад схватио: ти то не знаш и ти то не можеш знати. Теби то није откривено. О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац. Тек кад Христос други пут дође знаћемо да смо живели у последњем времену света којег познајемо. Тек онда ћемо заиста знати да почиње Преображен Свет. До тад, језик за зубе и смирење у срце. Уместо да се радујемо Богу, ближњима и животу, многи улазе у разна теоретисања, страхују од предстојећих ужасних временâ, и уместо да свуда виде прилику да се пројаве као људи, они свуда виде нељуде и Сатанине сужње. Скоро две хиљаде година, колико хришћанство постоји, многи би наслућивали последња времена кад год би се дешавала нека радикална промена у свету. Већ је прва генерација хришћана сматрала да је њихов први прогонитељ, Нерон, управо тај Антихрист. Па би титулу „пребацивали“ наредним прогонитељима. Године 999. западни хришћани су, тумачећи буквално неке библијске цитате, сматрали да ће баш 1000. године Христос доћи други пут, те су многи занемарили пољопривредне и друге послове (зашто би радили кад им ускоро неће бити потребна ни храна, ни новац?). И тако је 1000. година упамћена по великој глади. Током индустријске револуције многи конзервативни хришћани су у променама видели знаке последњих времена, неки Руси су након Октобарске револуције сматрали како се Антихрист устоличио, а светски ратови су донели сличне слутње. Скоро свака већа историјска промена је доносила ново тумачење Светог Писма и ново предвиђање краја. То је секташки, а не православни начин тумачења Христових речи. Главни начин манипулисања је страх и то секте одлично знају. Секте упру прстом у „непријатеље“ и убеде нас да смо „само с њима безбедни“, јер код њих је спас. Црква то не ради. Ако и критички тумачи знаке времена (што је њена одговорност да чини!), она никога не демонизује, не прети страхом од Антихриста или глобалних завера. Црква не призива страхом, него љубављу. Хришћанин, на крају крајева, нема потребе да се плаши. Ако смо узели свој Крст, изнећемо га до краја, ма какво време дошло. Ако дође Антихрист, он није и не може бити већи од Христа. Ако дође велика туга, ми смо со свету, сведоци и служитељи Радости Неисказане, Живота над Животима. Чему фрка? Бићемо људи какви смо одувек призвани да будемо и ништа и нико то не може променити. Нарочито у овим временима, кад свуда владају паника и немир, последње што хришћани треба да раде јесте да „доливају уље на ватру“, да причају о томе како сад следе и остали јахачи апокалипсе, итд. Ми смо и као хришћани призвани да критички и трезвено тумачимо стварност. Не морамо сви имати идентичне идеје, ни схватања (уколико се то не тиче суштине наше вере). Али у савременим искушењима многи, у жељи да разбуде успаване, буду сувише гласни и сувише панични, преувеличавајући опасност или је сасвим измишљајући. И уместо да неког покрену на делање у љубави, још више га удаље од људи и света. Замислите да је Христос дошао међу болесне телом и болесне душом, и да им је говорио како ће свет патити у агонији, и како морају да се причувају, да не би отишли у пакао. Али он је болесне лечио, прилазио им, помагао, тешио, опраштао, подизао с постеље и подизао са дна живота у греху. Волео их је. Да, некад је у тој љубави и указивао на опасности, јер смо сви одговорне личности. То је све што и ми треба да чинимо. Да друге волимо, у љубави им помажемо, доносимо им Радост, а опомене изричемо опрезно, ретко и веома пажљиво, само да бисмо разбудили успаване. Никад да бисмо их гурали у панику. Не паничимо. Христос је међу нама. (Марко Радаковић)
  7. Надам се, пре свега, да овај текст читате доброг здравља и да су ваши најмилији сигурни. Ако то и није случај, не посусајте вером, ни духом, даће Бог да све буде добро. Не стижем да пишем на блогу јер сам у овим ванредним ситуацијама преузео на себе и ванредне обавезе. Не замерите ако због умора текст губи на квалитету. Неко је напоменуо да се у тешким временима јасније пројаве људи и нељуди. Увек било и биће. Невоља је некад попут машине која помаже да се разврста жито од кукоља. Можемо у свему томе бити повређени, али је можда и добро да знамо ко је заиста какав: не да бисмо га осудили или презрели, већ је, просто, добро познавати људе и њихове искрене намере. Оно што је веома битно: не смемо пасти на овом „испиту“ као људи. Сви поклекнемо, дешава се, али немојмо заборавити шта је суштински важно, ко смо и ко желимо да будемо. Залуд нам сва биолошка и животна безбедност ако због ње постанемо испразни или продани. Позвани смо да достојанствено носимо терет живота, ма какав он био. Да следујемо Христу. Он је рекао: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Јер каква је корист човеку да ако цео свет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16. 24-26) Наравно, то не значи да треба да се понашамо неодговорно у сусрету са свима знаним опасностима. Поштујмо све прописе које су нам наложили лекари и наша држава. Живот је Божији дар и треба да се трудимо да га сачувамо, али не по цену људскости. Царство небеско је унутра, у нама. Немојмо га јефтино продати. Немојмо тонути у страх, очај или срљати у зверске борбе за животне потрепштине. То није начин. Сад је време за молитву. Потребно је да се молимо, сами и са породицом. Молимо се заједно, ко може, испред наших храмова, поштујући речене мере опреза. Не напуштајмо пост (осим у оправданим случајевима, по благослову). Приступајмо Светим Тајнама, Покајању и Причешћу (Целу ту беспотребну фаму око причасне кашике не бих ни коментарисао, немојте ни ви. И не осуђујмо. Свако нека чини по својој вери и разуму. ) Сад је време за људскост, за конкретно делање. Треба помоћи колико је у нашој могућности, на начин на који можемо. Не треба да губимо веру у Бога (ту је Он, итекако!), не треба да губимо веру у људе, а ни веру у себе. Гвожђе у жару јача, а човек у невољи. Па јачајмо, једни с другима, а по благодати Светог Духа. Христос није само нешто у шта се верује. Христом се живи и креће. Он живи у нама, и кроз нас, ако то желимо. Чувајмо једни друге. Јер „чувати“ је често друга реч за „волети“. (Пост.4,9; Јн. 10,11) Христос је међу нама! (Марко Радаковић) Сличан текст прочитајте овде: Христос и корона
  8. У три сомборска хипермаркета нисам нашао ни свеж, ни сув квасац, и једва нађох брашно, али не могу направити пицу без квасца. Људи. ИСКУЛИРАЈТЕ. Није смак света. Не требају вам залихе хране. А ни смрт није крај. Радије бих умро него постао подложан општој параноји. Данас ме познаник који проси питао за ситно али овај пут није хтео да се рукује са мном. Радије бих умро у загрљају него се сасвим изоловао. Дабоме, чувајте оне које волите. Не говорим о томе. Говорим о општој параноји и паничном страху за себе. Нисам ја себи толико битан да се толико плашим за себе. Али сам довољно себи битан да желим после седам поподневних часова у школи и повечерја и састанка у црквеној општини - да поједем посну пицу. На цео дан. Много ли тражим? А сви су ми узели квасац. (Текст је шаљивог карактера.)
  9. .............

    Корона и отуђење

    Огроман ред пред касом у маркету у пола 9 увече. Купују тоне брашна, квасца, пиринча, итд, као да је предратно стање. Жена ми се закашљуца. Неки испред нас се склонише к'о офрљени, као фол, заборавили нешто, али само што не срушише раф са жвакама од стра'. Кажем ја жени: "Накашљи се опет, не би ли се и ови следећи склонили". У Христово време су тако бежали од губаваца, да се не би заразили. Тада би "карантин" био својеврсно протеривање из друштва. Кад си "нечист", као да си већ мртав. Христос исцељује 10 губаваца, а само један се враћа да му захвали. Он их није само физички исцелио, поново их је учинио живим за друштво, вратио их је у заједницу. Али човек брзо заборави на Бога занесен еуфоријом људског друштва. Брзо се укалупи у масу. Његов бог постаје маса, јер се завара да га она прихвата. Наравно, питање је да ли ће заједница икада поверовати у то да губавац заиста није губавац, јер имају своје стандарде чистоће и не желе да се упрљају или заразе. Исто је и са промењеним грешницима. Речју, овај несретни вирус је добрим делом и тест наше људскости. Данас ме познаник који проси питао за ситно али овај пут није хтео да се рукује са мном. Пише ми у коментарима једна госпођа како је начула у цркви разговор. Човек жали што нема ко да однесе храну жени која је у кућном карантину, нико се не усуђује. "Ко ће њој јадној однети храну?", жали ли жали, ни не полазећи од себе. Брзо се заборави Христово "болестан бејах, не дођосте ми, гладан бејах, не нахранисте ме". Сви бисмо ми то учинили кад је од сувишка али кад треба волети с ризиком, е онда... Рачуна се. Чувајмо се вируса али и пре тога сачувајмо људскост. Џаба нам и здравље и физички живот ако ћемо бити ових 9 исцељених губаваца којима је душа остала губава. И запамтимо да нас нико никада неће толико безусловно волети и прихватати као Бог. (Марко Радаковић)
  10. Мила мајко, конфузије кад су почеле метаније на Литургији Пређеосвећених дарова! Нико нама, првацима, није подробно објаснио када ко метанише, ни зашто се то тако ради. Већина нас је у богословију дошла из малих парохија, а тамо прост народ и није толико обраћао пажњу на правила метанисања. Негде би чак Пређеосвећена била сасвим изостављана јер нико од верника не би ни долазио у цркву. Овим ни на који начин не умањујем светињу саме Службе, већ приказујем како смо се ми трапаво сналазили у свом првом учествовању у њој. Уопште узевши, нисмо се сналазили на великопосним богослужењима. Као прво, требало је времена да уклавиримо како се уопште велике метаније праве, колико размака треба да направимо и где да станемо, а да се међусобно не изударамо. Изгледали смо као првачићи у основној школи који се на часу физичког нису навикли на она правила: одручи – приручи. Било је ту непријатних ситуација које смо вешто избегавали да помињемо јер некако не приличи да се шалимо са поклонима у цркви. Неки су имали веома плитке панталоне, па би исте задизали ама баш сваки пут кад би урадили метанију. Други не би имали снаге да се одрже на рукама, па би некако незграпно падали на колена и задобијали модрице. Било је оних који би лоше проценили раздаљину у односу на особу испред себе па би се сударали. „Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.“ – кад се одједном зачу туп ударац и потмуо јаук. Један несретни покајник је декнуо главом о сто за целивајућу икону и изазавао пригушени смех на који је сам ректор морао да реагује. А један је, будући да се замислио и каснио са поклоном, у журби ударио челом о патос, након чега му је остала мала чворуга. Дође и прва Литургија Пређеосвећених дарова. "Само пратите шта остали раде, па и ви тако.“ Добро. Али – који остали? Једни метанишу, други не. Кога да гледамо, кога да пратимо? Завршише се паримије (ми тад нисмо благе везе имали шта су паримије ) и отпоче чтец да пева: „Да исправитсја молитва моја...“ Клекнуше сви, хајде, сад је ред да се клекне. Сагнуо сам главу, видим, веома битан неки тренутак, а зашто, не знам. Чујем, устају људи. Бацим поглед, ено, стварно, устају сви са десне стране, биће прате појце, па су први реаговали. Усправи се нас десетак првака, ови остали и даље на коленима. „Хајде, устај!“, још ја шапћем и гуркам ногом Дарка, жао ми што се човек бламира. Он сирот, такође несигуран шта му је чинити, види пола нас стоји, а пола клечи; крену да се усправи, али други шапћу: клекни! Видим, најзад, већина ипак клечи, па и ја клекнух. Ускоро клекнуше и ови са десне стране храма док чтец пева: „Господи, возвах...“ Клечимо, гледа ме Дарко и подиже обрве као да пита: „Шта се ово дешава?“ А ја климам раменима у знак одговора: „Немам благе везе!“ Устадоше ови са леве певнице, а видим, ови с десне клече. Ајд сад знај мајци. Да ли устати или клечати? Ми клечимо, некако су ми ови са десне певнице меродавнији, тамо иду бољи појци и познаваоци типика. „Устајте...“, шапћу другаци иза нас. Један по један, крајње несигурно, усправљамо се. До нас дошета ректор изнервиран нашом погубљеношћу: „Гледајте шта ради лева певница, тако и ви!“, рече он, али га нису сви чули. „Шта каже?“, дошаптавамо се ми. „Каже, гледајте шта раде за левом певницом!“ Као кроз игру глувих телефона, до нас дође обавештење да радимо све што раде за певницама. „Па не раде исто!“ „Ови за певницама су нешто зезнули.“ „Требали су да се договоре, па да метанишемо у исто време, а не ово!“ Да би конфузија била већа неки почеше да се се усправљају када чтец пева стихове, кад нико осим њега не би ни требао бити усправан. Били смо као деца из вртића која не знају најбоље правила за ону игру „дан – ноћ“. И додајмо свему томе чар служашчега свештеника који ни сам није најсигурнији шта му је чинити, и ето вам веома нелагодне ситуације. Како то, питаћете? Будући да се у сеоским парохијама ретко или никад није служила Пређеосвећена, владика је некад налагао тим свештеницима да дођу у Саборни храм да је служе, да је не би заборавили. Па би свако мало, и кад треба и кад не треба, ишла мала јектенија. То је неки "џокер", ако свештеник не може у тренутку да се сети, нити да стигне да прочита шта иде следеће, он само крене: "Опет и опет...". Најсигурнији систем. Тиме себи купи времена да схвати шта му је следеће чинити. И наравно, на све ово пометња међу првацима око тога ко ће где стати, да ли је добра раздаљина, и тако даље. У петак прве седмице поста – ко жив, ко мртав. Већини је то био први сусрет са толико дугачким богослужењем и са толико великих метанија. У те- ве сали седимо, одмарамо ноге, видамо ране и листамо канале. Сећам се да је неки певач наступао на плејбек а иза њега су аритмично плесале играчице у шљаштећим костимима. Био је то непријатан призор за гледати јер је била реч о потресној балади, а ове су скакале независно од теме и ритма песме. Мислим да је Сејо Калач опевавао покојног оца на додели награда Мелос естраде док су ове око њега шутале ваздух, млатиле косом и изводиле шпаге. И на самом крају песме – падоше не колена и спустише главе на под. „Ето, чак и оне боље раде метаније од нас!“, вели Прле тужно. Извор: Авденаго Још прича из богословије прочитајте овде.
  11. .............

    Самосажаљење

    Можда нема себичнијег осећања на свету од самосажаљења. Жаљење због својих поступакâ и погрешних изборâ је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени ни себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог, осим због себе самог, при том стално налазећи оправдањâ да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, Вучић, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо. Углавном особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету, него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да овим кукавичким чином само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар. Скоро сви смо у неком периоду свог живота жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на свој рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу на прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности. Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук, јер избегавамо да прихватимо да смо углавном ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улоге жртве. Природно је и нормално ако понекад тугујемо због ситуације у којој смо се нашли, или се кајемо због учињених ствари. Али треба по сваку цену избегавати да стекнемо навику самосажаљења, било због избегавања личне одговорности, или због задобијања нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи. Могуће да Јудин највећи грех није била издаја Христа, већ неповерење у Божију љубав. Петар се одрекао Христа али је први дотрчао на Његов Гроб, да Га сретне Васкрслог. Упркос свом греху, и жаљењу због својих слабости, Петар није само сео и плакао: он је веровао у силу Божијег опроштаја и сопствену могућност за променом. И потрчао ја ка својој промени. Јуда је у великом самосажаљењу (које некад пређе у самомржњу) учинио онај последњи корак и убио се. Блудни син из Христове приче (Лк. 15, 11-32) не остаје у својој чамотињи, већ устаје и одлази у сурет Оцу, прихвата стање у ком се затекао, спреман да одговорно учини све што је потребно не би ли свој живот учинио смисленијим. У време поста се дешава да многи претварају ону посну, радосну тугу у самосажаљиво нарицање због сопственог греха. Па чак и након Васкрсне Радости они настављају себе да називају грешнима, наопакима, немоћнима, ни не увиђајући да тиме, иронично, пројављују гордост. Христос никад није позивао да се осећамо као безвредни или недостојни, чак напротив. Свакако да не треба да се узвисујемо над било ким (што смо чули у причи о царинику и фарисеју Лк.18, 9-14), али треба да се радујемо шансама које нам је Бог дао. Свесни својих слабости, треба да Њиме надрастемо сами себе. И да не истичемо свој грех, лош живот, итд. Какав је то хришћанин који плаче због свог крста, а не стреми свом васкрсењу? Који живи Велики Петак, а да уједно не живи и Васкрс? Који види само грех и слабост, поред Бога који је Љубав и Снага? Какав је то хришћанин који носи свој крст укопан у месту? Не, ми морамо да се крећемо, носећи своје слабости, борећи се с њима, храбро и без роптања. Нема ту места оном: „јадан ја”, или „ја сам најгори од свих”, већ радије: „хвала Богу” и „Господе, знам да си са мном и да с Тобом могу”. У закључку: блудни син је устао. У каквој год ситуацији се нашли, не треба сметнути са ума да је Бог ту и да помаже нашу промену на боље. Али да би нам помогао, ми морамо имати жељу за променом (што смо видели у причи о Закхеју Лк.19,1-10). Иако је покајање важан елемент поста, оно се никако и нипошто не исцрпљује само у себи. Покајање без труда за променом, и без вере у Божију љубав, то је само плач плача ради. Самосажаљење. Чамотиња. Циљ покајања је повратак Богу, повратак Заједници, повратак самом себи и свом назначењу: бити у љубави, уз Бога и уз своје ближње. Извор: Блог Марка Радаковића Слични тектови на сличне теме: Да ли да волимо себе? Никога не треба сажаљевати Депресија
  12. Већ неколико дана отац Предраг Поповић, који служи у Великој Плани при Цркви Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, пешачи ка Острогу. Са њим путују и Иван Тупајић и Иван Ћирковић, као и Јелица Павловић и Мирослав Ојданић који им представљају логистичку подршку. За своје путешествије спремали су се више од месец дана и на свом путу ка Острогу сутра ће посетити манастир Милешеву. Ова група кренула је у молитвени ход 9. фебруара, а тренутно се налазе у Мрчајевцима. Извор: Србија данас

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...