Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

.............

Члан
  • Број садржаја

    576
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

11 Пратилаца

О .............

  • Ранг
    Марко Радаковић
  • Рођендан 04/23/1987

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Сомбор
  • Интересовање :
    Писање, теологија, кулинарство

Contact Methods

  • Website URL
    http://avdenagom.blogspot.rs/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/?ref=br_rs
  • Crkva.net
    https://crkva.net/Marko

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

Расположење

  • ошамућено
  • Тренутно се осећам ошамућено
  1. Зашто прослављамо Часне Вериге Апостола Петра? Значи ли то да ми обожавамо један предмет, и то симбол ропства? Не заиста. Ми прослављамо слободу у Христу, истинску слободу, ону која превазилази и физичко и духовно ропство. Први противници хришћанства, након што су погубили Светог Архиђакона Стефана и Светог Апостола Јакова, у окове бацају и Светог Петра. Док је Петар био у тамници, Црква се усрдно молила Богу да га избави. Једне вечери долази у тамницу анђео, буди Петра којем вериге спадају са руку. Изводи га из тамнице и нестаје, након чега Свети Петар прославља Бога. (Дела апостолска 12, 1-11) Празник првенствено прославља Бога Који избавља оне који Га воле. Празник је уједно и подсећање да праведници често осете неправду, они који су најближи Богу нису сасвим заштићени од оних који су од Бога далеко, али Господ види, осети и разуме страдање Својих пријатељâ. Сâм Христос је био Страдајући Праведник, Сиромах – Анавим, како су Пророци и најављивали. И Он зато говори: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско. Блажени сте ако вас срамоте и прогоне и говоре против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради.“ (Мт. 5, 10-11) Овај празник је једно јасно подсећање: ако служимо Истини, будимо спремни да нас убеђују у лаж. Ако се боримо за правду, очекујмо бич неправде. Ако живимо љубав, сигурно ће нас омрзнути. То не значи да не треба да служимо Истини, да не треба да се боримо за правду, да не треба да волимо. То значи да треба да призовемо Бога као Помоћника и Утешитеља, и да с Њим истрајемо на свом путу. Од Христа до данас, познато је да је пут који води у живот вечни узак, а пут који води у пропаст широк. Од трена свог крштења смо пристали на Крст. Ако се одрекнемо Истине, то не значи да ћемо скинути своје окове. Само ћемо их заменити горим оковима, најболнијим веригама, онима које ти се не урежу у тело него у срце, ум и душу. Те су вериге – лаж. Плачимо за онима који су њима оковани. И молимо се Богу да их ослободи тих и таквих верига, јер нема горег ропства ни горе пропасти него кад човек умисли да је слободан, а у ствари робује. Кад мисли да дише, а у ствари се гуши. Кад мисли да живи, а у ствари умире, изнова и изнова. Бољи је било какав прогон, ропство или страдање, него да човек себе самог обесчовечи и обездуши. Ниједно дрво не би пресекло сопствено корење да би се осећало слободно. Ниједно дрво не би одбацило своје грање да би себе убедило како може стајати независно од лишћа, воде и светла. Само човек одсеца самог себе и од Бога и од свог рода, лажући се: слободан сам, сад најзад могу да живим. Нека је сретан празник свима, а понајвише нашем народу у Црној Гори. Ви данас заиста живите овај празник. У својој борби и страдању, томе се радујте. У најтежим оковима човек најбоље открије колико је истински слободан јер не служи лажи. Велик је то Крст и уједно велик благослов. Многи узимају Истину здраво за готово, а заиста слободни могу да Јој певају где год, кад год, плачући и од радости и од туге у исти мах, али знајући да остају слободни и христоносни. Знајући да у тој Песми, Слободи и Истини већ сад литијом крећу ка вечности. Христос је међу нама, браћо и сестре! (Mарко Радаковић) Извор: Авденаго
  2. Пастор Лаван Андими из Нигерије је славио Бога у видео који су послали терористи захтевајући откуп. Екстремисти покрета Боко Харам су га погубили одрубивши му главу. Борци за људска права су осудили смрт пастора. Отмичари су захтевали 2 милиона еура, али његова локална црква је успела да скупи свега 5.000 еура. Андими није једини хришћанин тако убијен. "Исламска држава" је недавно објавила снимак у којем дете-војник убија заробљеног хришћанина. Дете је објавило да "неће стати све док не освете сву крв што је проливена". Прошлог месеца је објављен и снимак убијања 11 хришћана. А Нигерија је дванаеста земља по реду, када је реч о прогону и опасности по хришћане. Опширније на овом линку: Christian post
  3. .............

    Приче иза леђа

    Од свих врстâ и подврстâ прича и приповедака, у свету су убедљиво најпопуларније приче иза леђа. Једни воле добру крими причу, други уживају у хорору или фантастици, трећима су драже романтичне и еротске приче, али увек су биле најпопуларније приче иза леђа. То је, видите, спој свих ових жанрова, а додатну драж им даје то што не знате да ли и колико у њима има истине. Многи су привучени причама иза леђа јер је оговарање нешто што није пристојно да се чини. И баш зато то чине. Кад сопствени живот не испреда неку занимљиву и контраверзну причу (или баш зато што то чини али други не треба за то да знају), онда је најбоље и најлепше преносити полуистине, лажи и мрачне хиперболе о људима које познајемо. Као што бајке увек почињу са „Некада давно...“, тако и приче иза леђа почињу са „Не волим да оговарам али...“. Сваки добар приповедач зна да прво треба проверити упућеност слушаоца. „Јеси ли чуо/ла да је тај и та...?“. Лепота (или наказност) приче иза леђа је и та што она може да расте, да се надовезује, да траје до неслућених размера. Она временом добије свој живот, скоро независно од приповедача! А тек колико приповедача може постојати! Онолико колико је људи на свету! Једини начин да се (можда) прича заврши јесте да дође до онога који је њен главни актер, а који ће испричати како се све заиста десило, а што је углавном досадније и мање шокантно од приче иза леђа. Наравно, може се десити да нико главном актеру не поверује и прича настави да расте и живи, и да има онолико верзија колико и приповедача, па и више. Ретко кад се може сазнати први извор приче иза леђа, оне су као народне бајке, немаш појма ко је први био тако маштовит. У ери електронских медија лажи се преносе и шире брже него икад, али ништа нема такву упечатљивост као сеоска трачара загледана у твоје очи док те убеђује како комшија вара жену са радницама из групе која склања метлице у кукурузима. Могла би се заклети у живу матер да је то истина, и хоће. Јер заклетве дају причама посебан шмек. „Мајке ми, истина.“ „Црко на месту ако лажем.“ Срећом или несрећом, ове речи се обију о зидове и лажови наставе да живе и шире будалаштине (мајке нек им дуго живе упркос заклетви, јер нису оне криве што су родиле безумнике). Тужно је што оговарач можда није измислио лаж, већ је чуо туђу лаж и одмах је прихватио као истину, једва дочекавши да оцрни другог. Тако посредно служи лажи. Признајем да немам толико богату машту и нараторско умеће колико може имати једна сеоска трачара. То је просто невероватно. Не дружим се са трачарама, којег год пола или узраста били. Ако заподене причу о овом или оном, пресечем са „не занима ме“, „па шта, њихов живот“, или мени најдраже: „причај ми о свом животу“. Углавном немају или не желе ништа да кажу. А ја сигурно не говорим о свом животу особи која је склона трачевима. И тако лепо, спонтано, престанемо да се дружимо.Они који оговарају друге углавном су изузетно незадовољни собом и својим животом. Улива им самопоуздање кад се ставе у улогу судије, па могу с неким да пљују туђе недостатке и мане, макар биле и измашатане. Мисле да ће на тај начин умањити друге, а себе узвисити. Мисле да ће тиме придобити уз себе особу пред којом трачаре. Али њима, у суштини, нису потребни живи људи, особе. Потребно им је да створе причу у којој су они бољи, а други гори. Потребно им је да знају да вреде. Иронија је што толиким оговарањем и таквим погледом на људе само срозавају себе и своју праву вредност. Јер човек не вреди онолико колико он мисли да вреди, нити вреди онолико колико други мисле да он вреди. Човек вреди по човештву у себи, по љубави коју другом пројави. По Истини којој служи и Којом живи. У лажи нема људи, нити ће их бити. У лажи остају и нестају нељуди и ђаволи. Обуздајмо језик. Не слушајмо трачеве. Ако ћемо причати о другима, не чинимо то иза леђа. Далеко је више људскости чак и у томе да опсујемо другога у лице, него да га псујемо иза леђа. Ако већ носимо срџбу у себи и ако је не можемо примирити. Реци човеку шта мислиш о њему, дозволи му да ти покаже да није тако. Реци човеку шта мислиш о њему, ако ти је стало до њега нећеш га никада, никада лагати. А ако ти није стало до њега и не желиш да се трудиш, просто се склони и ћути о њему. Најбољи пријатељи увек кажу кад погрешиш и кад си будала. И хвала Богу на правим пријатељима, јер бих, могуће, био сто пут већа будала да ми није њих (ако је уопште могуће да будем гори). Човекова леђа су светиња. Не причајмо ником иза леђа. Нaша леђа нека се повијају само пред Богом, увек и во вјеки. И хиљаде да нас запљуну, Он ће знати колико криво и колико право стојимо. Само се тиме равнамо. Само то је важно. (Извор: Авденаго Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Мт. 5,11 Опак човек замеће свађу, и клеветник раставља пријатеље (Приче. 16,28) Ако ко од вас мисли да је побожана не зауздава свој језик, него вара своје срце, његова је побожност узалуд. Јак. 1,26; Ко твори правду и говори истину из срца свога, ко не опада језиком својим, не чини другом зла и не ружи ближњег свога... неће посрнуту довек. Пс. 15, 2-3; Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. Еф. 4,29; Устављај језик свог од зла и уста своја од преварне речи Пс. 34,13 “Ко открива тајну, поступа неверно; зато се не мешај с оним који разваљује уста” (Приче Соломонове 20:19). "Безумник се руга ближњему свом, а разуман човек ћути. Опадач тумарајући издаје тајну; а ко је верна срца, таји ствар“ (Приче 11:12-13).
  4. .............

    Вера и поверење 1 (видео)

    Аудио запис са часа Православног катихизиса, СМШ "Др Ружица Рип", катихета Марко Радаковић... Хвала ђацима!! Blog овде Facebook овде Јутјуб канал овде. Nemam autorska prava na sve fotografije ali nisam našao imena pravih autora da ih napišem... ПОВЕРЕНЈЕ.mp4
  5. Кад је отворио капију на адреси Светосавска 83, отац Ненад се затекао у густом мраку. Није било светла у дворишту, ни у отвореном ходнику, само је кроз један прозор допирала слаба светлост сијалице. Унутра је лежала бака Милица у својим осамдесетим, мршава и оболела, али се искрено насмеши кад је у њен дом ушао млади свештеник и поздравио је с „Помаже Бог“. За столом је седела бакина неговатељица, госпођа Вера, која ни сама није била млада, ни најбољег здравља. Водила је рачуна о пет старица у селу. Свештеник је пришао баки Милици, која полако испружи руку. Мислио је како она жели да се рукује, али осети да му слабашно привлачи руку уснама и на крају је пољуби. „Ја вам, попе, немам времена, морам да обиђем још две баке. Овде вам је све.“, наложи Вера пећ до врха, поздрави и оде носећи неко посуђе. Засмрде дим. На столу је стајала погача из пекаре, раније упаљена свећа, шерпица са кољивом и вино. На испуцалим зидовима висиле су урамљене старе фотографије, покварени стари сат, избледела икона Светог Алимпија и старо кандило. „А Ви, бако? Ви сами на слави?“, свештеник седе. „Долазиле су сестричине док је сестра била жива...“, рече старица. Иако јој је лице било пуно дубоких бразда, а суве руке пуне старачких пега, очи су јој биле необично ведре и мудре. Разум је надјачао болест. Имала је благ босански нагласак. „Али доћи ће сутра, вјерујем. Посјете ме с времена на време.“ „Да се ми прво помолимо Богу, па ћемо се испричати.“ „Ето. Beра кандило не упали.“, рече бака и поче дланом да намешта косу, да делује уредније. „Ма ништа, ја ћу.“ Он извади стару, умашћену чашу кандила, те доби инструкције где су фитиљи и уље. Напуни чашу до врха, упали и пође да је врати у обешено кандило. „Имате овде неку... шта је ово, восак? Испод чаше у кандилу је била ова гранчица у воску, да бацим?“ „Не. Немојте још. То ми значи.“ Ненад послуша, постави кандило које се сад благо њихало и одмах упита: „Можете ли ми рећи шта Вам једна гранчица може значити?“ А старица се благо насмеши и уздахну. „Сједите, оче. Сједите. Ви знате да сам ја избјегла из Вишеграда јако давно. Тамо сам била верена. Мислили смо да се узмемо кад рат заврши. Били смо из сусједних села. Кад смо се једном видјели, ја мом Јовану дам јабуку, најруменију коју сам нашла, да поједе. Каже, појешће на путу до куће. И пође. Морали смо ускоро сви бјежати. На путу кроз шуме видимо на тлу гомилицу неких капута, многи од њих крвави. И препознам Јованов капут. У џепу – јабука. Узмем јабуку, да му сачувам док се опет не видимо.“ Бака спусти поглед и протрља око. „То је било четрдесет пете. Чувала сам јабуку, али се почела кварити. Рат се завршио а јабука је сасвим угњила. Од мог Јована ни трага, ни гласа. И ја ту петељку ставим у восак, да бар нешто од јабуке остане. Јер дешавало се да се људи сретну и неколико година касније. Преживе логоре, разна зла и дођу својима. И ту је, ето, стајала петељка, под кандилом. Сјећала сам се Јована сваки пут кад бих кандило палила и сваки пут кад бих се Богу молила. И сијао је с кандилом његов помен и пред Богом и пред Алимпијем.“, ту се Милица прекрсти. „Нисам се удавала, нисам имала дјеце. Не зато што сам имала дужност према Јовану, него... него некако...“ И ту бака не нађе праву реч. Или остаде без речи. А ни отац Ненад није знао шта да каже. Чула се ватра како пуцкета из старе пећи. „Питале ме сестричине да ли да ме сахране са том петељком...“, погледа га бака топло. „А ја им кажем: па што ће ми онда? Ваљда ћу тад најзад срести мог Јована? Шта кажете, оче? Ја ако будем добра, пустиће ме да га видим тамо. То цијели живот говорим себи.“ Међу сликама на зиду, највише је избледео, скоро нестао, лик момчића у грубом оделу који гледа некуд лево, где бака Милица проводи своје последње дане. (Марко Радаковић. Прича је надахнута стварним догађајем. Захвалан оцу Богдану Томићу што је поделио са мном.)
  6. ГЛАВА ДРУГА МОТИВАЦИОНИ ГОВОРНИК 1 Кад су тек дошли, двориште је било запуштено. Није било покошено, ружила га је давно срушена шупица и нечије старе тракторске гуме прислоњене на комшијски зид... Киша је обилно падала, па није било прилике да се тај неред боље осмотри. Из олука поред амфор улаза вода је сипила по дворишту и стварала огромну локву. Ана је ћутала је и стискала децу уз себе, као да их штити од нереда, не склањајући ни кишобран. „Не треба ти кишобран. Мислим да те он неће заштити ако се кров сруши.” Зажалио је чим је то изговорио. Да се погледом убијало, био би разнет у парчиће. „Теби је то смешно, Ненаде? Теби је то...” „Мислио сам да се нашалим мало, ниј...” „Деца ће нам овде живети, 'оћеш да их убије ова кућа? Прљавштина и...” Тад је угледала распаднуте остатке угинулог голуба које је киша избацила из олука. Кад су ушли у кућу, у улазу су видели стари линолеум који је прекривао под, столић и прљаву шкрињу која је служила да се у њу ставља огрев. Ненад отвори следећа врата и упали светло. Дневни боравак је нејако осветљавала само једна сијалица од мало вати са старинског лустера. Просторија је имала необично висок плафон са флекама влаге и буђи у ћошку. Стари регал је заузимао целу једну страну просторије, а на средини је стајала једна столица. У углу солидно очувана каљева пећ. „Паркет је добар... Недавно мењан, рекао бих.”, рече Ненад и лупну неколико пута ногом о патос. Ана је изгледала уплашено, као да гледа хорор филм. Кухиња је била пуна флека од уља и хране по зиду. Прота им је оставио све кухињске елементе али Ненаду је било јасно као дан да они морају да се замене. Можда оставе сто и четири столице. И шпорет. Шпорет би био велики трошак. Спаваће собе су биле у незнатно бољем стању. Али једна је имала бродски под. Док би ходали, по звуку се чинило да је испод дасака празнина. Свуда их је пратила влага у ваздуху и мемљив мирис устајале куће. Свака просторија је имала велике, двокрилне прозоре који нису савршено дихтовали. Остављене су и све завесе, неке су и пожутеле од старине. „Имаш ли кључ од ове просторије? Закључано је.”, упита Ана. „Прота је замолио да сачекамо док не преузме и те ствари.”, рече Ненад. „И ми не можемо у ту собу? Заиста? Па шта је унутра?” Ненад је ћутао. „Чак ни не знаш шта је унутра?” „Неке ствари, шта може да буде?” „Извор заразе, ето шта може да буде, Ненаде, слојеви прљавштине, накот пацова, породица пасâ луталица!” „Сигурно су неке књиге.” „Где је наш камион?” „Сад ће доћи.” „Немамо скоро ништа ствари овде, рекао си да су ти људи поуздани!” „Да, то су добри људи, и јефтини, нис...” „Мене не занима да ли су добри, занима ме да ли ће ми доставити ствари.” „Нисам хтео да те оптерећујем, јавили су да имају малих потешкоћа у путу.” „Камион је цркао, зар не?” „Хоћеш ли престати да будеш тако негативна?”, Ненад се наљутио. „Само сам реална, познајем те, нашао си неке добре људе, неке модерне Пају и Јарета да им помогнеш, и њима је цркао камион!” „Не, само су... залутали.” Ана је дубоко уздахнула. „Ненаде, ја сам...”, процеди кроз зубе, а затим се продера: „Дејане, не!! Остави ту четку за ципеле! Не дирај сестру са тим!”, и потрча ка деци. „Чешља ми косу...”, бранила га је Софија. 2 Како се Литургија на Благовести завршила, тако је и сунце грануло. Док је Софија халапљиво јела нафору, отац јој је показивао дугу у даљини, али она је није видела. Показао је и Ани, али ни она је није видела. На крају је и сâм посумњао да ли је то уопште била дуга. Породица Јокић се још није сасвим ни распаковала и сместила, а у селу је само једна кафана повремено спремала храну, чини се, сумњивог квалитета, те је млади парох предложио намеснику и старом проти да их одведе на ручак у оближњи град. „Биће приликâ, мали, биће приликâ, журим.”, говорио је намесник док је седао у ауто. „Ето, ако прота жели.” Прота је промумљао неки неупечатљив изговор, сео у свог форда и отишао. Ненаду је било нејасно и тужно сазнање да је тек тако отишао, после пет година службовања у селу. У храму се званично поздравио са оних неколико парохијана. Поздравио се, као са неким колегама, а не својим пријатељима, својом црквом. Отишао, тек тако, као да не завршава тридесет пет година службовања. „Добро је да нису хтели на ручак.”, причала је попадија док је прала прозор. „Ко зна колико ће нам пара требати да ово доведемо у ред. И ко зна колико ћеш ти овде моћи зарадити новца. То ни анђели на небу не знају, зна само Отац Небески.” „По твојој реакцији, чини ми се да и ти знаш.” „Не морам бити пророк Илија, па да видим да овде 'леба нема.”, рече Ана и поче жустрије да пере прозор. Ненад је цупкао сина на коленима док је он занимао зубе јабуком. „Остави то, недеља је.”, рече жени. „Дејан је јуче мрљао по овом прозору и руке су му постале жуте. Не знам од чега, не знам ни зашто. Ако ме Бог убије јер не желим да ми се дете разболи, онда...”, она баци крпу у лавор пун пенушаве воде. „А неће ни тебе убити ако најзад распакујеш оне своје књижурине, немам куда да прођем.” Ненад одгризе мало јабуке и врати је сину у руке. „Немој да жениш девојку која има босанске крви...”, рече му тихо. Дечак се радовао оцу. 2 „Да знате, попе, како се само брзо пренела вест о томе како је село добило новог проту.”, прича Раша, нови комшија. „Чисто живнуло село, сви радознали да виде или шта сазнају о попу.” „Баш лепо. A ето нико од њих није дошао у цркву, па бар због чаршијских прича.”, вели отац Ненад. „А ето. Чудо!”, слеже Раша раменима. „Велико чудо. Могао бих Синод зовнути да размотри. Сипај, Рашо, ракије, немој да те нудим.” „Сад ово већ личи на нешто, зар не?”, упита Раша домаћицу која је између циглица у горњем дворишту шпаклом вадила траву. Лепи, сунчани дани су се смењивали од Благовести. Ана се захвали на помоћи, обриса ознојено чело и настави да чепрка. Раскрчивали су запуштено двориште парохијског дома. Прота Милан је био удовац, живео је сâм. У доњем дворишту је држао кокошке и ништа га више није занимало. Требало је сасећи самоникло грмље, ишчупати два трула стабла крушке. Требало је решити се срушене шупице: из брдашцета земљане грађе, черпића, растао је коров и дивља трава. Мала тракторска приколица је до мрака други пут била напуњена. Раша је хтео да узме новац само за потрошено гориво, али домаћин је инсистирао да мимо тога узме бар још једну црвену новчаницу. Његова помоћ и добродушност му је у тако тешкој ситуацији веома добро дошла. Раша је добар човек, закључио је Ненад, али и поуздан, ето, пошаље Бог некога у невољи. 3 „Шта радиш, зашто не спаваш?”, Ана се усправила у кревету. Назирала је мрачну силуету свог мужа како седи на столици и гледа кроз прозор. „Колико сати има?”, шаптала је. „Не знам. Два, три.”, у рукама му је била бројаница. Нервозно је превртао по чворићима. „Дођи, лези.” Он седе на ивицу кревета и упита кроз уздах: „Да ли је ово све грешка?” „Овде смо тек пет дана, о чему ти причаш? Видећемо све...” „Да, али шта ако сам погрешио? Ако не успем... Морам да се постарам за вас троје.” „Ти си блесав, драги мој мужу.”, рече она благо. „Убедио си себе да ћеш горе да помераш својом вером, а онда видиш да је тешко и срушену шупу померити.” Ненад се насмеши, а Ана рашири руке и позва га у загрљај. „Бринем и ја.”, шапутала је док су лежали. „Нормално је да бринеш, немој само да се паралишеш. Ти си ми рекао да Бог помаже борцима. Борићемо се. Па ће бити све у реду, овако или онако. Само немој толико да кукаш.” „Ја кукам? Ти не престајеш од кад смо стигли!” „Не кукам, само мотивишем. Да ти није мене, све ово би прихватио као неки крст и можда чак био и задовољан.” Ненад се збунио. „То је лоше?”, упита. „ Да, јесте, јер можеш пуно више и боље. Ми можемо више и боље. Скромност је лоша ствар кад води у... знаш. Како се зове кад не радиш ништа?” „То у овој породици не постоји, не постоји реч за то.”, рече Ненад. „Тако да ја не кукам, ја те мотивишем. Ја сам твој гласић који ти говори да учиниш нешто...” Он хтеде рећи да је она све, само не гласић¸али прећута. „Да ти није мене, још би књиге стајале у кутијама, земљурина у дворишту, а ти би се само играо са сином или тражио дуге по небу.”, рече Ана. „Баш ти хвала, сад се боље осећам.” Ана се насмеја и пољуби га у образ. „Де, де. Знамо обоје да би тако некако било. И мислим да знаш какав је мој савет на твоју бригу.” „Да урадим нешто?” „Тако је. Уради нешто. Увек је боље радити нешто, него ломити главу бригама.” „У праву си... Ти би била добар свештеник.” „Мислиш?” „Забога, не.” Прво поглавље романа прочитајте овде. Аутора пратите овде. Већ сам напоменуо да жељно ишчекујем да прочитам или чујем ваше занимљиве анегдоте о свештеницима или које су доживели свештеници. Сматрам да би то била занимљива збирка (јасно је да треба да избегавамо приче које нису за јавност, свакако). Неки од вас су ми већ помогли, остали нека одвоје времена да испричају своју причу, а ја ћу је већ накалупити на ово дело. Имајте на уму да ово није неко капитално дело, већ занимљив запис о фиктивном (или стварном?) оцу Ненаду. Поучна разонода. Надам се да ћете уживати и слободно саветовати и критиковати
  7. Недавно су портали "Политикон" и "Директно" објавили занимљив текст у којем се говори о наводним мрачним, завереничким тајнама Епископа Бачког Иринеја и људи око њега. Текст можете у целости пролчитати овде. Запажања о закључцима овог чланка. 1) Епископима, вероватно у знак великог, хиперболичног поштовања аутор даје надимке као да су ликови из епске фантастике. Тако надену епископу бачком надимак Недодирљиви, највероватније због тога што га овај чланак није уопште додирнуо и не ферма исти пет посто. 2) Аутор претпоставља да епископ Иринеј бачки има своју ОЗНУ која шпијунира клирике и монахе, да се ко њему не би успротивио, јер епископ, знате, страхује од завера, политичких интригâ, атентата, отрованог вина. Но, ни то није довољно, већ има своје БОТОВЕ, то јест, људе који су плаћени да о њему говоре похвално. Јер један епископ веома држи до своје популарности, гризе се ако је неко дислајковао његов текст и не може ноћима да заспи уколико неки Станимир на форуму Политикона напише за њега да је новотарац. Зато већи део новца са црквеног таса даје једном мрачном типу, Жељку Ињцу, да одговара на поруке разних Станимирâ и подиже свом епископу рејтинг, јер позиција једног епископа зависи од тога колико има лајкова и шеровања по друштвеним мрежама. 3) На црквеном сајту Поуке могу се прочитати веће гадости и погрднији изрази него на неком порно сајту, каже текст. „О свему овоме се дуго ћутало, али коначно је дошло време да се истина изнесе на видело и да се ствари назову правим именом.“, вели аутор истичући своју просветитељску и спасоносну мисију. Аутор исказује убеђење да је сајт сигурно под вођством епископа „Недодирљивог“, чим га тамо не мрзе. 4) На послетку, поново се осврнувши на епископа бачког, оптужује истог за „сплеткарење, подметање, шпијунирање, изградњу култа личности“, и при том као водећи доказ за све те оптужбе наводи чињеницу да га је омражена керберчина Жељко Ињац бранио на порноликом сајту Поуке. Вели да ђубре Ињац покушава да дискредитује свакога ко покуша да дискредитује Иринеја и то је непобитни доказ његовог плаћеништва и ботовања. 5) Све у свему, одиста интересантан текст са очигледно непристрасним запажањима једне уопште неисфрустриране особе. Портал Поуке
  8. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици обављено је прво крштење транс особе уз благослов митрополита Амфилохија. Како је за Стандард казала председница ЛГБТ Форума Прогрес Бојана Јокић, у питању је Вук, транс момак који још увијек није комплетирао целокупну транзицију. "Веома сам срећна и поносна јер се мој драги пријатељ Вук крстио. Митрополија црногорско приморска, уз благослов митрополита Амфилохија, показала му је раширене руке. Вуку у крштеници стоји име које је сам изабрао, а не оно које му је додијељено рођењем", казала је Јокић. Према њеним речима, Црна Гора онемогућава промену имена и родних ознака у званичним документима, док се не комплетирају све фазе процедуре прилагођавања пола роду. "Од хормонске терапије, са свим свим пропратним операцијама. Главни процес транзиције је доња операција. Она још увијек важи за круцијалну у поимању промјене пола", појаснила је Јокић. Она наводи да је Митрополија овим симболичним кораком, направила невероватно прогресиван корак прихватања и потврде идентитета често најугроженијих међу нама. Овај невероватан потез Митрополије црногорско-приморске мало је ко очекивао. Често се у нашој земљи потенцира назадност религијских институција, али како каже Јокић, јучерашњи догађај доказао је управо супротно. У овом случају црква је показала да је спремна за загрљај, за сву своју децу, закључује Стандард. Извор: Стандард
  9. (Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.) „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“ Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте. „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“ Бог је Љубав али Бог није хипик. Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај: «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.» Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим веровањем. И можда Келти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог. Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује. Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње. Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно. Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно. Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога. Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине. Кажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума? Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити. Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице. То је тек наша срамота. Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај. Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством. Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна. Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин. Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. Ко год и како год је потурао. (M.R.)
  10. У суботу, 19. октобра у Дубаију је одржано Интернационално такмичење менталне аритметике у склопу светског Браинобраин програма који сада већ три године послује и у Србији. Малишани из наше земље први пут су били учесници тог такмичења, а међу том децом нашао се и Ненад Димитријевић из Инђије. Са непуних 7 година, Ненад је сабирао и одузимао по 5 једноцифрених и двоцифрених бројева у низу за само три минута и показао невероватну брзину и тачност, те се кући вратио са трофејом – највреднијом наградом коју је могао освојити. У такмичењу је учествовало скоро 3000 деце различитог узраста из целог света, али нашег Нешу то није спречило да кући донесе трофеј, шта више изгледа да је деловало и подстицајно! Ненад тренутно завршава четврти ниво ‘Brain o brain’ програма, односно и множи и дели задатке, а убрзо почиње и пети ниво. Извор: Инђијатива
  11. .............

    Исусова молитва

    „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног/у.“ Старац Порфирије Кавсокаливит истиче да није поента у броју понављања ове молитве, ни у истицању своје грешности, већ у живој жељи да Христос буде уз нас. Не тражимо нешто од Њега, него Њега самог. Призивамо и пристајемо на Његову љубав. Старац даље тврди да молитва исто гласи уколико молимо нешто за ближње. Ни тада не молимо : „помилуј их грешне“, већ „помилуј ме грешног“. Љубав то чини, нечију муку или радост делимо са другима, толико да њихов бол и проблем може постати наш. То је оно јединство на које позивају Христос и апостоли, кад молимо једни за друге, кад у љубави потребе других доживимо као наше сопствене... Али величина и значај ове молитве, као и у молитви Господњој, јесте то препуштање себе љубави Божијој. „Нека буде воља Твоја“ макар се не слагала са мојом вољом. Ако одговор на оно што тражим, из само Теби знаних разлога, Господе, ипак буде: „не“, ја ћу прихватити. Само ме не остављај. Само дај да будемо уз Тебе и Ти буди уз нас. Додирни нас, помилуј, као што си до сад чинио. То препуштање вољи Божијој је некада тешко, претешко, нарочито кад су болест и смрт у питању. Човек се често осећа растрзано. Не може да појми да би Божија воља могла бити да неко пати или умире. И питање је да ли је то оно што Бог жели или је то наслеђе наше природе, генетике, да ли је то последица личних поступака или туђег неодговорног односа према природи чији смо део. Дефинитивни одговор на питање патње зна само Васкрсли Христос Који је исту итекако искусио. И тада је разумљив Његов вапај с Крста: „Боже, Боже мој, зашто си ме напустио?“. Као представник целог људског рода Он је у својој личној трагедији вапио за присутним Богом. Није вапио за избављењем, Он је на страдање слободно пристао, вапио је за Оцем Самим. Тако се и нама чини, у доживљеној неправди, у лицемерству и злоби других, у патњи и страдању, у страшним губицима, да је Бог одступио од нас. Душу испуњава немир, туга, очај, чамотиња и питамо се може ли наступити таква празнина ако је Бог уз нас? Тада човек не би требало да од Бога тражи решење, већ Њега Самог. „Ако је Бог с нама, ко ће против нас?“ (Рим.8,31) Велико је смирење и велика љубав садржана у Исусовој молитви. Ја сâм нисам ништа заслужио, и ништа не очекујем и ништа ми не треба мимо онога што је Твоја воља, јер Ти боље знаш од мене. Препуштам се. Чинићу све по даровима које си ми дао, живећу у складу с Твојом радосном вешћу, борићу се за Истину, али ако ме невоља задеси, непријатељи опколе, бол ближњих расплаче, па чак и ако сâм постанем оно што презирем – препуштам се. Буди уз мене и опет ћу бити цео. Помилуј ме, да осетим Твоју љубав, и добићу нову снагу. Дај ми Своју благодат и свака рана ће бити зацељена. Иако ће на неким ранама остати ожиљци, прихватићу их. Знаћу да ожиљци нису ту да би ме наружили, већ су саставни део моје животне приче. И од сад, саставни део мене. И то је у реду. Јер си Ти ту. Дајеш ми нове радости, нове шансе, а чак и туга, уколико је племенита, праћена је Твојим утехама. Боља је племенита туга него изопачена срећа, боља је сурова рана коју смо доживели него рана коју смо другом нанели. Једне пеку тренутно, друге у вечности. То је значење те непрестане молитве. Није поента у непрекидном понављању, већ у непрекидној жељи за Божијим присуством.И живљењу у складу са њом. То је жеља да Бог буде уз нас и кад једемо и кад гладујемо, да је уз нас и кад се смејемо и плачемо, кад путујемо и кад радимо, волимо и чезнемо, патимо и страдамо, кад доживљавамо стрес свакодневице, кад проводимо време са породицом, да буде уз нас чак и кад водимо љубав, јер живот ни не може настати без благослова Живота; да буде уз нас кад сахранимо најближе јер у Његовом обећању поново ћемо их срести. Одржимо живом ту жељу да Бог буде уз нас и Он ће сасвим сигурно ту бити, све док имамо љубав према Њему и ближњима. И кад мисли некад одлутају, док шетамо или лежимо, чекамо или нешто радимо, није згорег побудити у себи жељу за присуством и додиром Божијим. И поновити кратко, у себи или на глас, како пристајемо на Божији призив и Његову љубав. „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног/у.“ Утоплити срце, усмерити вољу и живети као да је Он сада ту, увек је ту и у векове векове остаће уз нас, јер нас тако силно воли. (М.Р.)
  12. Албум Веродар је музички пројекат Канцеларије за Верску наставу. Стваран је са благословом Епископа Шумадијског Господина Јована и подржан од Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Циљ му је подржавање младих и талентованих људи а нарочито деце школског узраста.
  13. .............

    Хришћанство и одећа

    Замољен сам да напишем текст о начину како би се хришћани требали облачити. Али такав текст уопште не би одговарао садржају и смислу свега што сам до сад писао. Не волим другима да говорим како да се облаче, чешљају, говоре, коју музику да слушају, па ни које животне ставове да имају. Сви смо слободни и различити. И то је добро. Човекова јединственост је Божији дар. Али рећи ћу пар речи о начину одевања и хришћанству, остајући доследан раније реченом. Дакле, текст је упућен хришћанима, али ни њима не говорим како треба да се облаче, већ излажем библијске и црквене ставове. Свето Писмо нас извештава да у Рају није било потребе за одећом, Адам и Ева су били голи. Није било греха, те није било ни стида. Можемо протумачити и да та прва нагост није само физичке природе, она представља апсолутну отвореност, искреност према другом, што се нарушава човековим настојањем да постане бог уместо Бога, тј. гордошћу. Ипак, Бог показује љубав и старање према палим људима и облачи их у хаљине од коже (Пост.3,21). Одећа нам је потребна да бисмо се заштитили од временских услова, те је једна од основних људских потреба (1.Тим. 6,8). Христос напомиње да Бог облачи и цветове у пољу, а камоли неће нас, те одећа не треба да буде брига којом се оптерећујемо. „Није ли живот више од хране и тело више од одеће?“ (Мт. 6, 31-32). Важнија је унутрашња лепота од спољашње (1.Пт.3, 1-5; Кол. 3, 12 -13). Павле напомиње да је наше тело храм Духа Светог и тако треба да га поштујемо и негујемо (1.Кор. 6, 19-20). То се свакако односи и на одевање. Али треба имати на уму да Бог не гледа толико човеков изглед, већ види човека „какав јесте“ (1.Сам. 16,7; 1.Пт. 5,5). Позвани смо да облачимо потребите (Мт. 25, 36). Одећа често има своје симболично значење, па су тако пророци, попут Светог Илије и Јована, били опасани кожним каишем (2.Цар.1,8; Мк.1,6). Такву сврху има и савремена богослужбена одежда, али и бела одећа хришћана као симбол чистоте (на крштењу, на венчању, а и у Писму се као таква наводи Откр.3,18; Мк.9,2; Мт.28,3). Библија нигде не каже да жена (или мушкарац) не треба да изгледају лепо или да не треба да носи лепу одећу. Осуђује се претеривање слично данашњем, провокативан изглед. Павле пише да у цркви жели: „...жене у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисерима, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима...“ (1.Тим.2, 8-9 и слично 1.Пт.3, 3-4). Опет, овде није суштина у апсолутној забрани накита и фризура, већ је текст усмерен против истицања спољашње лепоте спољашњим средствима, а често занемарујући природну лепоту и ону унутрашњу, далеко важнију. Није свако старање о спољашњем изгледу таштина. Али спољашњи изглед би требао бити у складу са лепотом коју већ поседујемо. Унутрашња лепота обликује спољашњу, а не обратно. Тешко је одредити границе неукуса и неморала по питању облачења. На то утичу историја, култура, поднебље, обичаји, а свакако и вера. Можемо се сложити да су превелика обнаженост и слојеви шминке нешто што не би одговарало ниједној скромној особи. Ни мушкарци, ни жене не би требали да се облаче тако да очигледно и сувише сексуално изазивају супротни пол. Питање одеће је, у ствари, питање личне скромности коју су сви хришћани призвани да изграде. И то је, у суштини, све. Познато је како приличи бити одевен у храму, школи, јавном месту... Али уколико се деси одступање од тих неписаних правила, није наше да судимо. Један свештеник (заборавих о коме је реч) одржао је своју до тад најкраћу недељну беседу: „На јутрењу је неко од вас замерио због одеће једној жени која је ушла у храм. И она је отишла. Нека се тај који ју је критиковао до краја живота моли Богу за своју и њену душу, јер могуће да се та жена због његове осуде никад више неће вратити у цркву.“ Уместо што осудимо особу због начина одевања , радије се запитајмо шта иза тога стоји. Често су оскудно одевене девојке, у ствари, веома несигурне у себе и уплашене усамљености. На погрешан начин желе да се уклопе или да се истакну. Ово је нарочито заступљено у младости, али се често промени кад особа сазри и схвати да јој није потребно туђе одобравање или пажња да би прохватила себе. Проблем је што су млади путем медија усмерени да закључе како је одређени начин одевања и понашања прихваљтљив и пожељан. Али на младе ће увек снажније деловати породица, пријатељи, окружење, локална црква. Ако имају изграђене врлине облачиће се прикладно. Ако немају изграђене врлине, најмање око чега треба бринути је одећа. Наше је да их свакако волимо, јер љубав може да изгради многе врлине. Неко је напоменуо да купање на плажи не приличи хришћанима. Свако види шта жели. Ко је пожудан, страст ће му пробудити и обучена особа. Страст није на посматраном, већ у оку посматрача. Првенствена намена плаже је купање и боравак у природи. Уколико је умерено, то је човеку и на физичку и на душевну корист. Пожељно је за здравље. (Наравно, не говорим о нудистичким плажама.) Нећемо рећи да је скидање због лекарског прегледа непримерно хришћанима, зар не? Постоје људи који су упркос нескромном начину одевања веома добри, благи, срдачни. Исто тако постоје људи који се облаче веома скромно али скоро да не можемо за њих рећи једну добру реч. Не треба да судимо ни првима, ни другима. Хришћанство је вера скромних и смирених, те је логично да ће облачење следити оно што вера у нама пробуди. Али нико од нас не извршује све што вера од нас тражи, стално и изнова смо на путу усавршавања. Неко се омрси за време поста, неко пати за брендираном одећом, неко се накинђури преко мере кад иде „у град“, неко псује, неко се свађа, сви падамо и дижемо се. Не оправдавам, већ разумем: човек није савршен. Друга ствар, сувише конзервативно облачење је често вид пројављене гордости, па и прелести. Говорим о хришћанкама које се истичу својом „благочестивом“ црном одећом, марамама, истакнутим крстом који виси око врата, итд. Не кажем, наравно, да су сви који се овако облаче у прелести. Прича о хришћанству не почиње грехом, већ љубављу. Не почиње осудом, већ покушајем да разумемо другог. И обраћањем пажње на своје недостатке Марко Радаковић

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...