Jump to content

.............

Члан
  • Број садржаја

    528
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

11 Пратиоца

О .............

  • Ранг
    Марко Радаковић
  • Рођендан 04/23/1987

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Сомбор
  • Интересовање :
    Писање, теологија, кулинарство

Contact Methods

  • Website URL
    http://avdenagom.blogspot.rs/
  • Facebook
    https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/?ref=br_rs

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

  1. .............

    Жуја

    Не би никако приличило да ја, пореклом и срцем Личанин, а са скромним даром за писање, не напишем бар једну причу о кози. Коза треба да се овековечи, да остане једаред иза ње писани траг. Бар толико је заслужила, кад већ нико неће споменик да јој направи. Не вреди да сад нашироко пишем колико је коза допринела опстанку људи у Лици. Кад су Турци нападали, људи би са козом или кравом одлазили у шуме. Тамо би се крили и успевали да преживе захваљујући млеку. Није зато случајно што се стока назива благом. Злато, сребро, ни дукати нису тада спашавали животе. Козе су. Оне су биле заслужне и за многе љубави. Омладина од десет до осамнаест година махом је била задужена да чува стада. И тако су се чобани и чобанке упознавали, одабирали и венчавали. Ко зна, могуће је да је нека залутала коза заслужна што су се мој дјед и баба упознали, те родили мог оца. И ето, не би ни мене било, да није вечито тврдоглаве, али драге козе. Ово је прича о кози коју смо заволели. Дали смо јој име Жуjа. Касније смо сазнали да је то назив једне сорте оваца, али име се већ усталило. Тако да се наша коза звала као овца. Имала је црвену, дугу длаку, необично питоме очи за једну козу, и две неједнаке сисе, вечито пуне слатког, пенушавог млека. Добили смо је од деда-стрица, као већ велику. Брзо се привикла на нове газде. Прва се јављала, сваки пут кад уђем у шталу да је нахраним. И ја бих сваки пут отпоздрављао: „Ђе си, Жуја, шта има?“. Тако ми је, скоро двадесет година касније, Жуја остала светли пример како је лепо кад се особе јаве. И дан данас у шали кажем неваспитаним ђацима: „Кад уђем у шталу, коза ме поздрави, а ти ни добар дан, ни помоз Бог“. Надам се да овај текст не чита неки просветни инспектор. Моја сестра Милица је била нарочито везана за Жују. Више се играла са козом, но са кучићима; више је њу мазила, него мачиће. Сваки дан, након што дође из школе и уради домаћи одлазила би у шталу да се игра са козом. Права Личанка. Жуја би прилазила, стављала јој главу на груди и трљала се, као да је чекала цело пре подне, да о њу почеше врх главе који ју је сатима сврбео. Комшија нам је испричао необичну анегдоту. Долази он код нас, нигде никога у кући, а чује да се у доњем дворишту одвија неки разговор. Мица, тада четворогодишња девојчица, села на преврнуту канту за воду, нешто озбиљно разговара са козом и храни је свеже убраном детелином. „Где су ти родитељи?“, пита комшија. „Мама ради, тата отишао код Банета, нема никога, можеш ићи кући.“, вели она. „Па ко тебе чува?“ И куне се комшија, утом коза замекета гледајући право к њему. Била је Жуја веран чувар, чудна нека коза, сродила се са нама и није дала на нас. Мицина другарица Јована, тада можда четврти разред, једном отвара нашу капију, а коза стоји на сред дворишта и гледа право у њу. Ни лево, ни десно, скоро да не трепће, чак престала и да прежива. Ћути, не мрда и сву пажњу усмерила на Јовану, која стоји неких шест метара од ње и не усуђује се да уђе. Јована је дозивала Мицу да је проведе до куће. Вели да и дан данас има трауме због тог догађаја. Након што смо кречили ходник и дневни боравак, оставили смо отворена врата не би ли се соба што пре осушила. И чујемо, нама се чини, неко улази на штиклама. Сви укућани се згледаше, ко то у селу у по бела дана носи штикле? А онда је провирила радознала Жујина глава и замекетала у знак поздрава. Било време да јој сечемо папке. Једно време смо једни друге оптуживали како заборављамо да угасимо светло у шупи кад идемо по угаљ. А онда схватим како је Жуја сама схватила како се пали светло. Чим би пао мрак, она би поскочила и њушком стиснула дупли прекидач који би упалио светло код ње и у шупи. Није волела да ноћу буде у мраку. Сећам се, Мица вришти, плаче, продајемо Жујину децу. Они ће да их кољу, она ће бити тужна, немојте, немојте. А мени жао сестре, а жао ми, искрено и Жује и њене деце. Чудо једно како животиња може да ти се увуче под кожу и постане драга. Те је вечери плакала Мица, а плакала је и Жуја. Није се Жуја смирила ни наредних дана, мекетала је тужно и дуго. Кад сам долазио да је нахраним, њен поздрав као да није звучао тако радосно као иначе. Мекетала је гласније, уплашено, очајно, скоро бесно, подижући врат ка мени, као да вапије: „Марко, где су ми деца?“. А ја, још дете, кривио сам себе, јер ми треба новац за школу, за прибор, за књиге. Да ли би моји продали јариће да ми све то није потребно? А да их нису продали, да ли би их заклали? И онда се сетим како сам олако јео козје и јареће месо, и деловао сам себи као чудовиште или канибал. Наредних неколико седмица нисам желео да кушам храну која садржи месо, чак ни под претњом батина. Како је време одмицало, смирила се Жуја, а смирио сам се и ја. Поново се јављала раздрагано, а ја сам заборавио на своју неопростиву кривицу. Мазио сам је између малих рогова и иза уха, а она би уживала, или покушавала да поједе моје ногавице. Жуја нас је обилно хранила млеком кад нам је било најтеже. Кад нисмо имали шта да једемо за доручак или вечеру, увек смо могли уживати у баси, киселом млеку, сиру, дроби ( старом хлебу удробљеном у млеко). Као детету дијагностикован ми је бронхитис са могућношћу да прерасте у астму. Мој деда је имао астму и није се одвајао од пумпице. Цело детињство сам провео у чекаоницама амбуланти, на инхалаторима, са повишеном температуром, у кревету под дебелим јорганима, и са литрима преслатког сирупа Мукодин у себи. Кашљао сам месецима, кашаљ би мене и моје будио из сна и учинио да први разред једва прођем као оцењен, јер сам имао сувише изостанака са часова. У трећем разреду кашаљ је престао. Мајка је на контроли захвалила доктору, а доктор је неочекивано рекао: „Захвалите кози.“ Изгледа да је Жујино млеко позитивно утицало на моја плућа. Чини се да ми је, вероватно, она спасила живот. У сваком случају, веома га је олакшала. Време је пролазило, а Жуја је старила. Нико није имао срца да је закоље или поједе. Прећутно, сви смо решили да живи докле живи. Следеће кожење је Жуји тешко пало. Легла је и није имала снаге да устане. Облизивала је своје јариће, трудила се да устане при дојењу, али је било јасно да је снага издаје. Није се више јављала при мом доласку у шталу. Мазио сам је, али није имала снаге да поскочи на врата, ни да подигне врат. Тек би понекад, кроз ноздрве, пустила потмули мекет, као да се жали: „Тешко је.“ Угинула је једног хладног јесењег јутра. Нисмо је носили на мрцилиште, већ смо је покопали иза куће, поред баште. Иако дечак, ископао сам дубоку рупу, да ни случајно не би пси луталице разносили њене кости. Поставио сам на раку највећу циглу коју сам могао наћи и на њој груменом осушеног креча написао : „Жуја, коза и пријатељ.“ Иза ње је остало троје малих јаради. Ми смо их дојили. Куповали смо млеко и хранили их на флашицу. Прича о Жуји је прича о једној од многих животиња које нас хране, а убеђен сам да нас и воле. Треба поштовати и ценити животиње. Оне заслужују добре услове живота. Индијанци би, након што улове животињу, њој захвалили јер их храни и облачи. Камо среће да се сви ми данас опходимо према животињама са дубоким поштовањем и захвалношћу. Оне нису тек роба коју ми конзумирамо. Оне су један од Божијих дарова. Добри Бог је тако удесио природу да постоји ланац исхране. Не кажем да то треба порећи. Али треба поштовати не малу жртву која животиња чини за нас, вољно или невољно. Сељак то зна. Он то поштује. Зато назива козе својим благом. Зато никад не би повредио животињу. Не би дозволио да буде гладна, жедна, у сувише скученом простору. Бол који јој нанесе, нанесе јер је и његов живот суров. Иначе не би. Данас, кад се са сестром сећам прошлости, често се сетимо и Жује, радознале и блесаве козе која нас је хранила, веселила, а понекад и васпитала. Њена слика данас стоји уоквирена са осталим породичним фотографијама. (Марко Радаковић) Извор: Авденаго
  2. .............

    Пост без Христа, пост у Христу

    Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима?“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“ То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља. Христос је циљ. Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13) Христос је циљ. Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке. Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5) Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ наш живот у целости чини светињом и тајном. Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском. И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других. Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се. Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо. Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме. (Авденаго, прати преко фејсбука овде Више текстова овде
  3. .............

    Смирење или потискивање осећања?

    На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православном етосу, овај текст може бити опасан. Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања осећања. Неки лекари чак претпостављају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички. Унутрашњи свет, душу нашу, свакако треба мењати на боље. Али никад, никад је не треба ућуткивати. Треба знати време и начин кад наша душа треба да се пројави, али грех би био сакривати од ближњег, и од себе самих – оно што ми заиста јесмо. Смирење, упркос увреженом мишљењу, није стање које је у баш свакој ситуацији добро и пожељно. Христос је у више наврата бурно реаговао. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16). Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17). Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо). Ми смо хришћани, а не будисти. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо, и у тој љубави се сусрећемо са Христом. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; ми ћемо за њега жртвовати своје време, труд, ми ћемо улазити у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење. Треба избегавати да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет. Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада, никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај.. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће - ваљан и постојан, али то не можеш знати - док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је бити смирен, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима нико не треба.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту. На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно. Трпљење није циљ по себи. Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе. Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали.
  4. .............

    Шта пост јесте

    Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите? Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно читати има ли на кексима млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је сретан и Богом благословен почетак поста! (на слици је отац Иван Мучалов ) Предлог могуће насловне странице за збирку текстова. Надамо се - ускоро. izvor: Avdenago
  5. У последње време срећем само уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем. Мислим да смо сви веома уморни. Најгоре што умор може учинити од човека јесте да му одузме жељу за борбом. А то је на корак од недостатка жеље за животом. Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе. Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна. А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима. Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм. Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном. Зар не можемо бити сити и једног и другог? Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу. Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека. У овој борби за преживљавањем, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека. Али најстрашније је кад не верујемо себи. Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо. Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили. Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају. Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе. Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност. Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас. Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех. Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем. Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно. Верујеш у Бога, али питаш се зашто? Где је? Чему? Колико дуго? Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века. И Христос ју је осетио. Није од ње побегао. Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту. И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст. Људи су уморни. И треба да буду. Значи да су на добром путу. Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15) Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6). Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство. Најбољи начин за то јесте да волимо. Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив. Преиспитујмо себе, али верујмо себи. И верујмо ближњем. Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом. Животну борбу смо изгубили само ако одустанемо. На крају, ипак, све зависи од нас. Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка. Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови. Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот. Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге. Онај који нисмо ни знали да имамо. Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети. Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда. Због тога што било који други избор има далеко гори исход. Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима. Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење. И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве. Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао. Ја немам одговоре на та питања. Бог има. Питајмо Њега. Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви. И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20) Шта ви мислите, осим да је најбољи лек за умор Заједница са Богом и ближњима?
  6. Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице
  7. .............

    Нема бриге због очајне књиге

    Видим, подигли се духови јер је на сајму књига најпопуларнији неки квази-писац. То је и раније бивало и биће опет. Плитки људи слави творце ружичастих илузијâ јер се плаше да тумаче опомене освешћених. Страх их је да се ухвате у коштац са својим животом. Желе инстант –рај, снолик живот, брзу и лагодну забаву. Она се брзо конзумира и брзо се свари. Затим, и даље празни и неутољених апетитâ, прождирачи сензације траже нову храну, нове идоле који би их забављали. Добри уметници стварају здраву храну. Ону од које се теже огладни. Ону која остане у нама уткана вавек. Највећи Уметник је, свакако, сам Бог, који је рекао да је Извор воде живе (Јн.4,10). Уметници Његову енергију усмеравају, приближавају, обликују за себе и друге. Ако неко не препознаје лепоту и смисао кад их види, то само значи да он то не жели. Да је у њему толики мрак да га светлост плаши и заслепљује. Да су његова чула којима поима стварности дубоко оболела. „Светиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тело твоје биће светло; ако ли око твоје буде кварно, и тело ће твоје бити тамно.“ (Лк. 11, 34-36) Док је писао, Кафка никад није сматран великим писцем. Ван Гог није за живота продао ниједну своју слику. Али њихова дела су остала. Данас нико не зна за опус неког назови-уметника који је у своје време био популаран и наводно вољен, само зато јер је народу испуњавао жеље. Ако нешто у себи има вредност, дубину и лепоту , биће пре или касније препознато, памћено и неговано. Ако је нешто испразно – биће заборављено. Историја је то показала. Највећи проблем је што младе уметнике заболи наводни успех неталентованих. Па се поколебају и одустану. Али то не смеју да учине. То је закопавање дарова које им је Сам Бог дао. Они не стварају само за себе и свој лични успех. Стварају да би друге такли лепотом, смислом, утехом. Пискарала склапају речи. Они су пајаци који на пар тренутака развесељавају масу. Писци дирају душу и покрећу људе на дела. Њихове приче, идеје, жеље, део њих самих – настављају да живе вековима после њихове смрти. Њихова реч опстаје, јер су успели да пронађу нешто вредно борбе у човеку и човечанству. Јер препознају и именују многе ствари које други не умеју. И људи схвате да нису усамљени у својим трагањима за смислом. Желим свима да прочитају још много добрих књига. И да се не замарају оним лошим. На крају крајева, и лоша књига има неку своју сврху. Због лоше књиге можете написати текст о добрим књигама. Лошу књигу можете искористити да потпалите ватру. Или да њене листове ставите под пилиће. Можете је искористити за декупаж. Листовима можете обложити полице у шпајзу. Или њима прекрити намештај и под док кречите кућу. Можете учинити племенито дело и дати да се рециклира. Само је немојте дати пријатељу или непријатељу. Нисмо толико окрутни. Шта ви мислите?
  8. Svi su se nekad tako osećali... Ako čovek ima dobre prijatelje, bar dva, treba se njih držati. Društvo pomaže.
  9. .............

    Да ли да волимо себе?

    Nestašica je i jednog i drugog. Sve vreme govorimo o zdravoj, umerenoj ljubavi, kontekst je objašnjen. Drogiranje i koješta nemaju veze s ljubavlju prema sebi, čak su ljudi tome podložni upravo zato što ne vole sebe i svoj život, pa hoće da zaborave stvarnost i sebe u toj stvarnosti. A ljudi koji projavljuju ljubav je bilo i hvala Bogu - biće ih, samo su dovoljno zdravorazumni da se time ne hvale, jer to bi bila besmislica.
  10. .............

    Да ли да волимо себе?

    Slažem se, samo ne znam kakve to veze ima s mojim citiranim rečima o razlikama? Baš zato što su različiti, treba to da im prećutimo?
  11. .............

    Да ли да волимо себе?

    Зависи шта сматрамо под "бољи" и колико је то оправдано. Рецимо, ако неко паметно процени да би боље и одговорније урадио нешто у фирми, боље него тамо неко други, и узме на себе посао и стварно буде добар у томе - одлично. Добра процена својих способности и свог крста. Тиме не ниподаштавамо другог, већ му одредимо крст који одговара његовим способностима. Али ако неко има генерално став да је бољи као човек у односу на друге, то је већ гордост... Можемо се сматрати другачијим, да имамо неке квалитете које други нема, али да сам више човек него неко други, е то никако. Исто је и према грешницима... Не знамо ми заиста туђу величину, само Бог зна.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×