Jump to content

Paradoksologija

Члан
  • Број садржаја

    9238
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    13

Репутација активности

  1. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Страхови (само нека) умиру   
    „Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић)

     
    Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“.
    Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи.
    У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник  —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе.
    Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“!
    То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота.
    А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“.
    Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се…
    Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест.
    Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“.
    Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе.
    Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“.
    Величанствени и ненадмашни мајсторе,
    Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу
    Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“
     
    Извор: Вијести
  2. Свиђа ми се
    Paradoksologija је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)   
    Чињеница да је Предање Цркве као канонске прихватило четири верзије Христовог живота, дакле четири верзије живота најважније личности сопствене побожности и живота уопште дозвољава нам да позиционирамо појам плурализма мишљења као важан принцип Предања.      На темељу таквог увида, који се не ограничава само на текст Писма, већ се кроз историју Цркве потврђује постојањем различитих школа тумачења, као и различитих литургијских, умјетничких , канонско – правних и многих других израза црквености, схватамо да развијање осјећаја за другачијост мишљења не само да је својствена Предању, већ је можда и један од основних чинилаца његове ефикасности. Другим ријечима, корупција Предања дешава се у раздобљима и срединама у којима се потире плурализам мишљења, у којима се намеће само једно тумачење као дозвољено, те сљедствено и у којима су они који мисле другачије од тренутне већине на стубу срама, или још горе, на ломачама, које (ломаче) како нам је то афористично саопштио Станислав Јежи Лец – никада не разгоне мрак. Будући да у нашој црквеној збиљи уочавам и тенденције да се поједина другачија мишљења доживљавају као повод за прогон неистомишљеника, дијалог који су прихватили и на успјешан начин разгранали уважени саговорници о. Слободан и о. Оливер у мом срцу буди осјећај радости и наде. Захвалан сам им због тога.   Намјера ми је да у наставку укажем на оне тачке у њиховим одговорима које се унеколико косе са оним што сам успио да доживим и схватим везано за питања и теме које смо отворили. А можда ако успијем и да одшкринем врата за нека нова размишљања и разраде.   Отац Оливер се потрудио да појасни због чега мисли да би исихастички манастир у центру Београда био позитивна тачка црквеног живота у епархији у којој служи. Драго ми је што сам уочио и да неке од мојих примједби прихвата као исправне, што ће рећи да је неке од аномалија на које сам покушао да укажем и сам спреман да подвргне критици. Са друге стране, остаје при становишту да је исихастички манастир, под претпоставком да почива на непатвореном исихастичком предању, ипак потребан. И сам сам у својој личној духовној историји свједок да здрав манастир итекако може да преобрази једну средину, пошто сам био дио обнове која је, генерисана из манастира Тврдош, преобразила како мене тако и велики број људи у захумскохерцеговачкој и приморској епархији. Примјер манастира Ковиља у епархији Бачкој такође може да поткријепи напријед речено. Ипак, са жаљењем закључујем да забрињавајуће велики број монашких заједница потпада под неку од проблематичних категорија које сам у свом претходном тексту покушао да скицирам, па је самим тим и страх који сам изразио оправдан. Уз то, сматрам да је цјелисходније а и теолошко – пастирски како изазовније тако и за тијело Цркве корисније покушати пронаћи један урбани израз хришћанског живота. Ситуација у којој се монашки идеали, попут идеала послушности духовнику (често интерпретиране као безусловне) преносе у урбане хришћанске заједнице у великом броју случајева формирају квазиелитистичке заједнице унутар парохијских заједница и смјерају да изграде неку врсту имитације монаштва, што је увијек штетно по саму заједницу.    Богослужење које данас у нашим црквама имамо, уз изузетак недељне Литургије, како лијепо примјећује Пол Мајендорф, својим дневним и седмичним кругом углавном не обликује наше вјернике. Заправо, готово их се и не дотиче. Разоткривање богатства Предања, или пак „стваралачки повратак“ (Флоровски) који би позиционирао и афирмисао као равноправну огромну већину вјерника, тј.оне који нису монаси, је важан задатак теологије нашега времена. Ту имам на уму и евентуалне канонизације немонашких лица чији су плодови замирисали тијелом Цркве (нпр.Александар Шмеман). Овакав приступ проблематизовао би и приступ моралу, у коме се морал не би готово искључиво везивао за сексуалност па би се под „неморалан“, у складу са библијским схватањем, можда првенствено сматрао лицемјеран човјек (што блудника ни у ком случају не чини моралним). Под појмом „испосник“ подразумијевало би се можда не толико онај или она који се придржавају строгих правила православне „кошер“ исхране медитеранског типа, већ превасходно они који својим уздржањем формирају животну ситуацију која им омогућава да практикују милосрђе, на што пажљиво читање савјета о посту које Спаситељ даје у Мт. 6. изгледа и указује.    Сликарство о. Стаматиса Склириса, које укључује и изображавање преображених ликова обичних људи, радника, пиљара и службеница, може да послужи као отрежњујући путоказ који подсјећа да је светост доступна свима и да снажно треба порадити на промовисању њених различитих израза, да не кажем порадити на увођену реалног осјећаја за „плурализам светости“ у свијест вјерника. Није без основа навести ни примјер св. Јована Кронштатског, за кога се након што се каже да је био „мирски свештеник“ најчешће брже боље каже и то да је са женом живио као са сестром, као да је баш то разлог његове светости и најважнија црта његовог карактера?! На трагу разоткривања појма и начина живота који би могао да профилише оно што називам „урбано хришћанство“ улога академске теологије је неизбјежна.(Сувишно је, након првога текста и напомињати да је она за мене и подвижничка). Без академске теологије, у овом случају чак као звијезде водиље, у опасности смо да се у начину живота који водимо нађемо пред амбисом очајања схватајући немогућност да предузмемо подвиг, схваћен у ужем смислу (пост, молитва , покајање) у мјери у којој то од нас захтијева и који нам предлаже аскетска монашка литература и на којој врсти подвига неријетко инсистирају душебрижници. Са друге стране, нашу свијест би могли да релаксирамо снажним аргументима да су волонтеризам, брига за сиромашне, миротворство, дијалог, друштвено-политичка одговорност, право на постављање неконвенционалних питања, борба за стварну а не само декларативну конститутивност лаика у црквеном животу, дизање гласа пред неправдом како у Цркви тако и ван ње као и много чега другог такође незаобилазни дијелови коју одговорност подвижничког етоса налаже. У том случају, црквени живот ће по моме мишљењу у мањој мјери бити нека врста егзотике, а више реални квасац који открива Живот свијету у времену у коме нас је Бог поставио за свједоке Његове Истине.    Свештеник Слободан је у свом тексту који је завршио цитатом св. Аве Јустина подвукао и важност строгог провјеравања теологије мишљу светих отаца. Не желим да пребацим о. Слободану било шта јер немам проблем да се , како би о. Оливер то формулисао, „начелно сложим“ с њим. Оно што у галаксији православне духовне литературе мени дјелује симптоматично јесте позивање на Оце које некада изгледа готово као својеврсна поштапалица. Сјећам се нпр.своје радости када сам почетком двијехиљадитих, док сам боравио у САД пронашао дјела св. Отаца, англикански превод из 19. вијека, у 24 тома. Разлог радости био је тај што се у српској теолошкој јавности такво издање на почетку 21.вијека није могло пронаћи.    Ситуација ни данас није нарочито боља када је светоотачки корпус текстова, нарочито по питању критичких издања, у питању. Чини ми се да ни познавање отачких текстова није ни приближно сразмјерно позивању на њих. Имајући у виду да ће се ријетко пронаћи тредиционално хришћански народ који је тако мало реалне пажње посветио преводима и издавању дјела Светих Отаца као што је то случај код нас, позивање на Оце код мене неријетко изазове дозу сумњичавости. Поред тога, онај који је икада покушао да чита Оце (што углавном изискује знање неког од језика на који су преведени, или пак језика оригинала) схватиће да то нису лагана штива. И више од тога, отачке интерпретације напросто захтијевају додатне интерпретације, контекстуализацију епохе у којој су настале итд, како би их барем донекле разумјели и могли користити. Самим тим, без академске теологије наша веза са отачком мишљу изгледа ми поприлично јалово. Покушаји да се конфесионалистички извучемо тиме што би могли да претпостављамо да је припадност православној Цркви сама по себи гарант наше везе са Оцима и у ситуацији када немамо додир са оним што су они стварно мислили и писали није рјешење у које бих положио своје наде.   Западни теолози које смо у текстовима помињали су сасвим сигурно читали Оце у шта се можемо лако увјерити увидом у литературу коју су користили приликом писања својих књига. Критичка издања оригиналних отачких текстова на које се поглавито позивају и православни патристичари су такође углавном продукт западних научника, што је мање више општепозната ствар. Оци дакле нису приватна својина Православних.   Занимљиво је поразмислити и о томе шта би у наше вријеме уопште могло да значи „светоотачко тумачење“. Ако поновим мисао да светоотачка интерпретација и сама изискује интерпретацију, онда просто позивање на одређени текст, уколико његова интерпретација изостане, и није нарочито светоотачки. Можда би нам као неки путоказ могла послужити једна мисао св. Јефрема Сиријског из његових „Коментара на Дијатесарон“:   „ Уколико би постојало само једно значење ријечи (Писма), онда би га први тумач пронашао а сви потоњи слушаоци не би имали нити подвиг тражења као ни задовољство проналажења. Али свака ријеч нашега Господа има своје сопствено обличје, и свако обличје има своје чланове (удове), и сваки члан има сопствену врсту и облик. Свака личност чује у складу са својом могућношћу, те бива тумачено у складу са оним што јој је дато“   Креативност у приступу на који нас овим ријечима позива св. Јефрем није тешко пронаћи код теолога које смо помињали. Да ли је онда исправно окарактерисати њихов рад као „несветоотачки“?    Сада долазим до онога дијела у коме у односу на браћу саговорнике не бих могао рећи „начелно се слажем“, већ управо супротно. Дакле, начелно се не слажем у нечему у чему бих рекао да се они слажу, наиме у заједничкој им мисли да се светитељи и људи Цркве не могу пронаћи ван граница Православне Цркве. Ова теза имплицира како то да неправославни (у значењу ван канонских граница ПЦ) теолози нису црквени теолози већ напросто „религиозни мислиоци“, тако и то да се ван Православне Цркве не може пронаћи Црква. Свјестан сам да овим што ћу рећи можда изражавам „мањинско мишљење“ а поучен неким скорашњим примјерима изражавања те врсте мишљења знам да то може бити болан подухват. Ипак, држим, заједно са о. Георгијем Флоровским да се по питању граница Цркве стварне тј.благодатне границе не поклапају са канонским границама Православља.    У складу са тим, не могу да нађем разумијевања за тврдњу о. Слободана у којој каже да је Молтман своје искуство Христа могао стећи и ван Цркве. Ако имамо на уму , међу многим његовим насловима само књигу „Црква у сили Духа“ онда је јасно да би сам Молтман био зачуђен таквим расуђивањем. И ту не представља изузетак. Овим не доводим у питање то да је Православна Црква „Una Sancta“ из разлога што се црквеност једне заједнице по мом мишљењу не утврђује антитезом „они нису те стога ми јесмо Црква“, већ дозвољавам да се еклисиолошки (и антрополошки) прицип „једна и многе (Цркве)“ који чини да многе пуноће Цркава не нарушавају њену јединственост можда може примијенити и ван канонских граница Православља. Свјестан сам такође и да овакав принцип порађа мноштво питања на које ни сам немам одговор као и тога да се све хришћанске заједнице не могу једнако третирати. Напросто, сматрам да је побожно дозволити Духу Светоме да нас превазиђе, те да Тајну Велику, из наслова овога текста (Еф.5,32) која се зове Црква и њене границе одреди Он (што мислим да је стварност па ма какав год став да заузмемо).    Претендовати да дефинитивно одредимо црквени статус неке заједнице, или још теже, одређене личности, мојој маленкости представља углавном немогућ задатак. Такво нешто могуће је можда васељенским саборним консенсусом Цркве ( а који изгледа тренутно није могућ ни по мање компликованим проблемима). Не знам. Изабирам да заћутим пред тим питањем. Питам се при том да ли би можда наглашавање неизрецивости и недостижности одређења граница Цркве данас било више на трагу паламитског, а друго (дефинитивно одређење ко јесте а ко није) више на трагу варлаамовског начина размишљања?   У посљедњим пасусима овога размишљања осврнућу се нa запажање о. Оливера по коме многи млади теолози долазе са тврдњом да Адам није историјска личност. На питање гдје проналазе ослонац за такве тврдње немам одговор. Нисам се често у литератури суочио са расправама о историчности Адама. Нити сам искрен да будем трагао за литературом те врсте. Углавном сам наилазио (нарочито у неким полемикама међу српским владикама, које су новијег датума) на оптужбе на рачун неких епископа и теолога везане за то питање. Будући да су ти текстови из неког разлога интеционално писани изразито архаичним стилом који један мој пријатељ у шали назва стилом „ко чита да не разумије“, те да су веома опширни, нисам могао да себи пројектујем јасну слику проблема. Не искључујем могућност да је разлог томе моја интелектуална ограниченост.   Како не бих одао утисак човјека који се измиче од могућих спорних питања кратко ћу изнијети своје виђење овог „проблема“.   Сматрам да је важно да у свом разумијевању феномена Адама треба нагласити најприје да „прва претпоставка“ теологије није Адам, већ Нови Адам, Исус, Месија Народа Божијег. Први Адам је због другог, Новог, а не обратно. У том смислу превасходно је сагледати стварност старог Адама, тј. богословски садржај који његова стварност носи као стварност која се коначно и за сву вјечност разрјешава пасхалним крсноваскрсним догађајем, у коме се завршава стварање човјека Адама. У и кроз Новог Адама. Оне које су претходне реченице заголицале упућујем на изузетну књигу о. Џона Бера „The Mystery of Christ, Life In Death“ у којој ће о овој теми пронаћи блистава богословска разматрања.    Ако се са друге стране подухватимо покушаја да Адама историјски позиционирамо, тј. да га лоцирамо у неку епоху времена, наћи ћемо се пред веома незахвалним, заправо немогућим задатком. У свом атеистичком заносу, Ричард Докинс често поентира питањем да му они који говоре о историчности Адама покушају праоца људи лоцирати у период од 10.000 год. Одговори које добија су најчешће муцави а утисак који оставља је утисак побједника у дискусијама. Уколико не подржавамо за наше доба болно наивну тврдњу о старости свијета од неколико хиљада година оваакав покушај заиста није могуће извести до краја. Но све то не негира суштину описа Адама који нам је дат у Књизи Постања, која нам износи истину о Богу као апсолутном Творцу свијета и човјека, те о људима који су нарушили однос са Творцем.   Очекивати научну потврду овога није могуће. Јер, како би то поставио Г.К. Честертон у својој апологетској књизи „All Things Considered“, није за очекивати да чемо икада пронаћи фосилизовану Еву са фосилом смоквиног листа поред ње, те да је могло бити не један, него десет Падова узастопце, о којима наука не би могла ништа поуздано да каже, будући да се, по њему, морални падови не могу утврдити научним методама. Оно што пак свједочи о Паду јесте и наше лично искуство (на сличан начин, ако се не варам, ово види и Х. Јанарас) зла, смрти, неправде, бола итд…верификујући тако као истинит извјештај Књиге Постања.    Још је Иринеј Лионски у потешкоћи да протумачи стих из 1. Мојс.2,17, у коме се износи пријетња Адаму да ће умријети у онај час када окуси са Дрвета Познања што се, као што знамо није догодило „у онај час“, прибјегао алегоријском тумачењу рекавши да је „један дан пред господом као хиљада година а хиљада година као један дан“. Другим ријечима, предложио нам је да на опис из Постања не гледамо као на буквални опис догађаја. Опште је познато да међу Светим Оцима у томе није усамљен. Дакле, инсистирати да појединац мора да буде критикован уколико не вјерује, рецимо, да је змија стварно разговарала са Евом у једном конкретном историјском тренутку, представља принцип мени далек и стран. Ако неко држи да је истина Књиге Постањае истина колико је истина и прича о Блудном сину или о богаташу и убогом Лазару које ЈЕСУ ИСТИНА и без тога да је под морање да се прихвати да су ликови из прича историјске личности, мени то не представља проблем. Још мање разлог за прозивке или осуду.   Рекло би се да би плурализам мишљења заиста могао бити стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни. Дискусију о. Слободана о. Оливера и мене схватам баш тако. Осјећам да ни они не мисле другачије. Свјестан сам да се нисам дотакао многих питања, нарочито везано за текст о. Оливера, који обилује упитним реченицама. Преамбициозно би са моје стране било да претендујем да на све њих одговорим у једном, ионако одвећ дугачком тексту. Не знам да ли ће саговорници наћи за сходно да одговарају или пак не. Шта год да одлуче, мој приједлог је да се евентуалним другим кругом њихових одговора наш дијалог на ове теме и оконча. Да не претјерамо.   Христос посредје нас!     Извор: Теологија.нет
  3. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Београдски Богословски факултет издао, у светским размерама, јединствени Лексикон Библијске Егзегезе!   
    На изради ЛЕКСИКОНА учествовао је велики број домаћих и иностраних стручњака (види Аутори). 

    Лексикон библијске егзегезе (ЛБЕ) садржајно нема неки постојећи узор или образац из области лексикографије који прати и на који се ослања. Водећа идеја при изради ЛБЕ била је двострука.
    Прво, писању одредница није се приступало механички, у смислу да се само суво академски изложе садржаји одабраних појмова, него се у самим одредницама као и концепцији може увидети основна херменеутичка интенција.
    Друго, Лексикон је базично смештен у православни контекст, али не ‘православни’ у уско конфесионалном смислу, јер сами садржаји библијске поруке пружају жесток отпор таквом приступу. ЛБЕ је садржајно и концепцијски добио ‘православну арому’ тако што полази из теолошког и културолошког контекста особеног за источно-православно предање. Основна теза која је узидана у темеље Лексикона гласи: библијски текст је историјски текст, али с једне стране, то је текст који има своју историју, а с друге, то је текст који исписује нашу историју као појединаца и цркава. Схваћен на овај начин, од тренутка настанка и путујући кроз векове, библијски текст нам је данас вишеструко испосредован. Историја и теорија тих посредовања, уз уважавање „другости“ текста, тј. поштовање према библијском тексту у његовом сопственом историјском контексту, као и садашњи тренутак као моменат потенцијалне актуализације текста за савременог човека, чине окосницу Лексикона (види Предговор).
    Изабране одреднице: Еванђеље, Филмска интерпретација Библије, Ипонија, Историја облика, Контекстуални приступ, Нови историзам, Постколонијална херменеутика, Триод.  
    Лексикон се може купити у Библијском институту или користити у библиотеци Института.

     
  4. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ТВ Храм: Презвитер Вукашин Милићевић одбранио докторску дисертацију (ВИДЕО)   
    Презвитер Вукашин Милићевић који је и асистент групе за систематско богословље на Православном Богословском Факултету своју докторску дисертацију одбранио је пред комисијом коју су чинили презвитер др Александар Ђаковац, председник комисије проф. др Миланко Говедарица, вандредни професор на Филозофском Факултету и ментор кандидата преосвећени Епископ браничевски проф. др Игнатије.   Одбрана докторске дисертације презвитера Вукашина Милићевића изазвала је велику пажњу јавности. Међу присутнима су били и Преосвећени Епископ крушевачки проф. др Давид, велики број студената, асистената и професора Православног Богословског Факултета али и Београдског Универзитета као и велики број свештеника Архиепископије београдско-карловачке.   Извор: Телевизија Храм
  5. Волим
    Paradoksologija got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, ПОГЛАВАРИ ХРИШЋАНСКИХ ЦРКАВА СИРИЈЕ ОСУДИЛИ ВАЗДУШНЕ НАПАДЕ АМЕРИКЕ, ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ И ФРАНЦУСКЕ   
    У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да  оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма.
     
    Изјаву су потписали  патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве.
    Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем.
    Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE
     
     

     
  6. Волим
    Paradoksologija got a reaction from александар живаљев for a Странице, ПОГЛАВАРИ ХРИШЋАНСКИХ ЦРКАВА СИРИЈЕ ОСУДИЛИ ВАЗДУШНЕ НАПАДЕ АМЕРИКЕ, ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ И ФРАНЦУСКЕ   
    У заједничкој изјави од 14. априла 2018. године, навели су да се ради о нелегалном и бруталном чину агресије који је покренут без икаквих ваљаних доказа те да је противан свим повељама УН. Како у изјави наводе, ова “брутална агресија” уништава могућност мирног разрешења кризе те води у ескалацију сукоба. Такође су навели да  оваква ситуација погодује терористима који добијају време за наставак тероризма.
     
    Изјаву су потписали  патријарси Грчке Православне Цркве, Сиријске Православне Цркве и Мелкитско-гркокатоличке Цркве.
    Папа Фрања и патријарх Кирил провели су време у телефонском разговору како би дошли до заједничког става. Патријарх Кирил је након разговора пред новинаре изнео како је и папа Фрања врло забринут због догађања у Сирији где због напада пате многи невини људи: “Морамо размислити како ми као хришћани можемо утицати на ситуацију у Сирији да зауставимо насиље и рат”. Папа Фрања се за сада није огласио службеним саопштењем.
    Извор: POGLAVARI KRŠĆANSKIH CRKAVA SIRIJE OSUDILI ZRAČNE NAPADE AMERIKE, VELIKE BRITANIJE I FRANCUSKE
     
     

     
  7. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Crkva.net - слободнија од Фејсбука, културнија од Твитера   
    Међутим, религија је присутна у сајбер простору од самог настанка интернета. Та чињеница заправо није никаква новина. Руски патријарх Кирил има свој Фејсбук профил. Папа римски је присутан на Твитеру. Па и поједини свештеници и високи клирици СПЦ су такође већ годинама уназад присутни на друштвеним мрежама.
     

    Лого Уредништво мреже Crkva.net делом чине свештеници, лаици и теолози који већ девет година воде један од најинтерактивнијих верских сајтова – Pouke.org. За њих, присуство и рад на друштвеним мрежама, није нешто ново, нити непознато.
    Оснивач ове друштвене мреже је свештеник Иван Цветковић, који је уједно и члан Мисионарског одељења СПЦ, са чијим благословом се реализују овакви и слични пројекти верског садржаја на интернету.
    Детаљније о пројекту Crkva.net разговарали смо са Миланом Ракићем и Владимиром Јовановићем, администраторима на овој црквеној друштвеној мрежи.
    РТВ: Зашто је медијима у Србији толико занимљива појава ваше друштвене мреже на интернету?
    Милан Ракић: Медији су увек у потрази за ексклузивом. Чак мислим да је и само помињање Цркве.нет у медијима увек бивало са неким, истина блажим подругљивим тоном. Хришћанство и хришћани су у данашњем свету некако егзотични, црква и верници су увек добра тема.
    Владимир Јовановић: Зато што постоји предрасуда да црква није отворена за нове технологије.
    РТВ: Да ли је истина да је забрањено ширење "јереси" на Crkva.net мрежи?
    Владимир Јовановић: Наравно да је забрањено. Могу да се воде дискусије и да се размењују мишљења али не може да се вређа црква или чланови сајта.
    Милан Ракић: Дијалог је слободан, наравно ако су чланови на то спремни, али разноразни скарадни садржаји у том смислу не могу да прођу.
    РТВ: Колико чланова тренутно има ваша друштвена мрежа и какав је темпо учлањивања нових?
    Владимир Јовановић: Тренутно смо близу броја од 8000. Гледамо да увек убацимо неке новине и самим тим придобијемо још више корисника. Повратне информације корисника су добро дошле. Ми ћемо гледати да испунимо њихова очекивања у складу са нашим могућностима.
    Милан Ракић: Темпо учлањивања нових корисника је некако у сразмери са медијским извештајима о нашем сајту.
    РТВ: Да ли су сви корисници Crkva.net верници? Да ли има атеиста, агностика или верника неких других религија сем православне цркве?
    Милан Ракић: Crkva.net је произашла практично са форума Поуке портала Живе Речи Утехе, који постоји већ девет година. Тај највећи верски портал на српском језику, а нарочито тај форумски део је од почетка неговао комуникацију и са инославнима те атеистима, на основама нормалне културе дијалога. Ту и тамо, као и у свакој дискусији, баш попут исте и у реалном животу, неминовно дође до несугласица па и сукоба. На нашим просторима обремењеним ратним сукобима је то негде и нормално. Но ипак, само ако се погледа у архиву сајта, може се видети на десетине и стотине тема, првенствено у комуникацији са атеистима, римокатолицима и муслиманима, а нешто мање са протестантима и осталима. Сам Форум има неколико сталних и морам да нагласим врло коректних чланова атеиста и римокатолика са којима се често комуницира првенствено о религијским темама. За сада такво нешто немамо на Crkva.net.
    РТВ: У чему је разлика између Crkva.net и Фејсбука, или других друштвених мрежа, сем што је сајт верски оријентисан?
    Владимир Јовановић: Нема велике разлике што се тиче изгледа и коришћења, једино је садржај другачији. На Фејсбуку се промовише све и свашта, а код нас је 99 одсто верски садржај.
    РТВ: Да ли је Crkva.net слободнија од Фејсбука? Знамо да Фејсбук има ограничења на кључне речи које сматра да нису коректне, колика је слобода говора на вашем сајту??
    Милан Ракић: Слобода говора је свакако велика, а санкционише се сваки садржај који је и генерално непримерен.
    РТВ: Да ли су подаци на Crkva.net заштићени од злоупотребе?
    Владимир Јовановић: Јесу. Наши програми су увек ажурирани, имамо SSL сертификат за заштиту интернет протокола, а сами подаци корисника су шифровани тако да ни ми сами не можемо да видимо њихову приватност.
    РТВ: Колико је овај црквени сајт поуздан као средство информисања о верским темама??
    Милан Ракић: С обзиром да је неколико црквених гласила однедавно повезано на једну платформу где се садржај ажурира неколико пута дневно, управо тај садржај неко од уредника дели и по Crkva.net тако да ту нема шта да буде непоуздано.
    РТВ: У случају спора у дискусијама на вашем сајту између верника различитих конфесија, уколико немате санкционисање по кључним речима, како ћете одлучивати ко је у праву?
    Милан Ракић: Пошто је сајт да кажем верски, тако су и теме тог карактера а међу уредницима имамо и теолога и лаика изузетно теолошки поткованих. Тако да, као што и на Форуму није било проблема, неће их бити ни овде.
    РТВ: У којој мери ће корисници ваше друштвене мреже, уколико нису верници, бити заштићени од верске индоктринације и да ли ће бити уопште?
    Милан Ракић: Немају шта да брину, нико их ни на шта не тера. Ипак за крај, онако генерално, све је то још увек у повоју и ипак мислим да је све то слабо. Тј. да се слабо користе потенцијали, чак и овако мали (с обзиром какви би могли бити).
     
    Радио Телевизија Војводине http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/crkva.net-slobodnija-od-fejsbuka-kulturnija-od-tvitera_905495.html
  8. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Владика Григорије: О нашим духовницима и исповијести   
    Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ.
    Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима.
    Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа).
    Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу.
    Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа.
    Трећа одлика ових људи јесте борба за близину  „ави“,  то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца.
    Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35).
    У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани.
    Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак.
    Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима.
    Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога.
    Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек.
    Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест.
    Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“.
    Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе.
    Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним.
     
    http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir
  9. Волим
    Paradoksologija got a reaction from JESSY for a Странице, Портал Balkan Insight о нашем сајту Crkva.net   
    вести 13 феб 18
    Српска Православна Црква преноси своју поруку и на интернет
    Водећа верска заједница у Србији трага за новом публиком на интернету уз помоћ сајта у чијем опису стоји да представља знак да је Црква спремна да пригрли модерну технологију.
    Маја Живановић, БИРН, Београд
    Они који желе више да сазнају о Српској Православној Цркви, далеко највећој цркви у земљи, више се не морају запутити ка себи најближој парохији. Сада могу да сазнају нешто о вери на сајту Crkva.net, првој Православној црквеној друштвеној мрежи, која већ броји 6.000 чланова и жели још да расте.
    Један од администратора сајта, Владимир Јовановић, рекао је за БИРН да је сајт  Crkva.net покренула у априлу 2016 група свештеника, вероучитеља и теолога при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве.
    “Сајт је направљен због потребе да се све што ваља у Цркви сакупи на једно место на коме сами творци садржаја једноставно могу да га стварају и мењају на једноставан начин”, рекао је.
    Crkva.net умногоме подсећа на Facebook, али има другачији изглед и хришћанску причу.
    “Добар дан и помаже Бог” је порука коју сваки корисник добије када се улогује. Једно од питања која се добијају при креирању налога је is “Која вам је слава?”
    Међу постојећим корисницима су епархије, СПЦ у Малти, групе које деле савете о веронауци и хришћанском васпитању и породици, као и многи други.
    Косово – које Србија сматра за део своје територије упркос проглашавању независности пре једне деценије – има засебну групу у којој људи деле српске патриотске новости. Пре шеснаест дана, Crkva.net је такође лансирала сопствену апликацију за Android. 

    Јовановић је за БИРН објаснио да је Crkva.net сајт православне хришћанске заједнице на који се свако може пријавити, “без обзира да ли је православац, католик, припадник неке друге хришћанске заједнице, или атеиста.”

    Они који се региструју, како Јовановић објашњава, сигурно ће упознати занимљиве људе из разних заједница.

    “Могу сазнати више о православном хришћанству, могу видети која су збивања заказана у њиховој локалној цркви, или могу организовати ходочашће на Свету Гору или Јерусалим, на пример”, рекао је.

    Као на свакој друштвеној мрежи, постоје нека правила коришћења.
    Јовановић каже да корисници не смеју да вређају друге чланове или цркве, да шире мржњу било које врсте, нити да хуле на хришћанство. Уколико модератори виде нешто увредљиво, тај садржај ће бити уклоњен без упозорења.  

    Упитан да ли неко од познатих користи ову друштвену мрежу, одговара – још увек не. 

    “Могуће је, додуше, да ће у будућности познате личности попут народне певачице Секе Алексић направити профил на нашем сајту. Никад се не зна”, рекао је Јовановић, додајући да то не би било изненађујуће, с обзиром на то да је певачица велики донатор Цркве.
    Подвлачећи да међу садашњим корисницима има епископа, званичних страница епархија, као и парохијских цркава, рекао је: “Надамо се да ће се број нових корисника повећати”.
    Crkva.net, како каже, још један је доказ да се Српска Православна Црква отвара ка новим технологијама и изналажењу нових начина да се млади приближе вери.
    “Позивамо све, ко год да су, да се региструју на наш сајт и сами виде како изгледа православно хришћанство. Сви су добродошли”, закључује Јовановић.  
    Извор: http://www.balkaninsight.com/en/article/serbian-orthodox-church-goes-online-02-07-2018
    Превод: Поуке
  10. Волим
    Paradoksologija got a reaction from АлександраВ for a Странице, Портал Balkan Insight о нашем сајту Crkva.net   
    вести 13 феб 18
    Српска Православна Црква преноси своју поруку и на интернет
    Водећа верска заједница у Србији трага за новом публиком на интернету уз помоћ сајта у чијем опису стоји да представља знак да је Црква спремна да пригрли модерну технологију.
    Маја Живановић, БИРН, Београд
    Они који желе више да сазнају о Српској Православној Цркви, далеко највећој цркви у земљи, више се не морају запутити ка себи најближој парохији. Сада могу да сазнају нешто о вери на сајту Crkva.net, првој Православној црквеној друштвеној мрежи, која већ броји 6.000 чланова и жели још да расте.
    Један од администратора сајта, Владимир Јовановић, рекао је за БИРН да је сајт  Crkva.net покренула у априлу 2016 група свештеника, вероучитеља и теолога при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве.
    “Сајт је направљен због потребе да се све што ваља у Цркви сакупи на једно место на коме сами творци садржаја једноставно могу да га стварају и мењају на једноставан начин”, рекао је.
    Crkva.net умногоме подсећа на Facebook, али има другачији изглед и хришћанску причу.
    “Добар дан и помаже Бог” је порука коју сваки корисник добије када се улогује. Једно од питања која се добијају при креирању налога је is “Која вам је слава?”
    Међу постојећим корисницима су епархије, СПЦ у Малти, групе које деле савете о веронауци и хришћанском васпитању и породици, као и многи други.
    Косово – које Србија сматра за део своје територије упркос проглашавању независности пре једне деценије – има засебну групу у којој људи деле српске патриотске новости. Пре шеснаест дана, Crkva.net је такође лансирала сопствену апликацију за Android. 

    Јовановић је за БИРН објаснио да је Crkva.net сајт православне хришћанске заједнице на који се свако може пријавити, “без обзира да ли је православац, католик, припадник неке друге хришћанске заједнице, или атеиста.”

    Они који се региструју, како Јовановић објашњава, сигурно ће упознати занимљиве људе из разних заједница.

    “Могу сазнати више о православном хришћанству, могу видети која су збивања заказана у њиховој локалној цркви, или могу организовати ходочашће на Свету Гору или Јерусалим, на пример”, рекао је.

    Као на свакој друштвеној мрежи, постоје нека правила коришћења.
    Јовановић каже да корисници не смеју да вређају друге чланове или цркве, да шире мржњу било које врсте, нити да хуле на хришћанство. Уколико модератори виде нешто увредљиво, тај садржај ће бити уклоњен без упозорења.  

    Упитан да ли неко од познатих користи ову друштвену мрежу, одговара – још увек не. 

    “Могуће је, додуше, да ће у будућности познате личности попут народне певачице Секе Алексић направити профил на нашем сајту. Никад се не зна”, рекао је Јовановић, додајући да то не би било изненађујуће, с обзиром на то да је певачица велики донатор Цркве.
    Подвлачећи да међу садашњим корисницима има епископа, званичних страница епархија, као и парохијских цркава, рекао је: “Надамо се да ће се број нових корисника повећати”.
    Crkva.net, како каже, још један је доказ да се Српска Православна Црква отвара ка новим технологијама и изналажењу нових начина да се млади приближе вери.
    “Позивамо све, ко год да су, да се региструју на наш сајт и сами виде како изгледа православно хришћанство. Сви су добродошли”, закључује Јовановић.  
    Извор: http://www.balkaninsight.com/en/article/serbian-orthodox-church-goes-online-02-07-2018
    Превод: Поуке
  11. Волим
    Paradoksologija got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, Портал Balkan Insight о нашем сајту Crkva.net   
    вести 13 феб 18
    Српска Православна Црква преноси своју поруку и на интернет
    Водећа верска заједница у Србији трага за новом публиком на интернету уз помоћ сајта у чијем опису стоји да представља знак да је Црква спремна да пригрли модерну технологију.
    Маја Живановић, БИРН, Београд
    Они који желе више да сазнају о Српској Православној Цркви, далеко највећој цркви у земљи, више се не морају запутити ка себи најближој парохији. Сада могу да сазнају нешто о вери на сајту Crkva.net, првој Православној црквеној друштвеној мрежи, која већ броји 6.000 чланова и жели још да расте.
    Један од администратора сајта, Владимир Јовановић, рекао је за БИРН да је сајт  Crkva.net покренула у априлу 2016 група свештеника, вероучитеља и теолога при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве.
    “Сајт је направљен због потребе да се све што ваља у Цркви сакупи на једно место на коме сами творци садржаја једноставно могу да га стварају и мењају на једноставан начин”, рекао је.
    Crkva.net умногоме подсећа на Facebook, али има другачији изглед и хришћанску причу.
    “Добар дан и помаже Бог” је порука коју сваки корисник добије када се улогује. Једно од питања која се добијају при креирању налога је is “Која вам је слава?”
    Међу постојећим корисницима су епархије, СПЦ у Малти, групе које деле савете о веронауци и хришћанском васпитању и породици, као и многи други.
    Косово – које Србија сматра за део своје територије упркос проглашавању независности пре једне деценије – има засебну групу у којој људи деле српске патриотске новости. Пре шеснаест дана, Crkva.net је такође лансирала сопствену апликацију за Android. 

    Јовановић је за БИРН објаснио да је Crkva.net сајт православне хришћанске заједнице на који се свако може пријавити, “без обзира да ли је православац, католик, припадник неке друге хришћанске заједнице, или атеиста.”

    Они који се региструју, како Јовановић објашњава, сигурно ће упознати занимљиве људе из разних заједница.

    “Могу сазнати више о православном хришћанству, могу видети која су збивања заказана у њиховој локалној цркви, или могу организовати ходочашће на Свету Гору или Јерусалим, на пример”, рекао је.

    Као на свакој друштвеној мрежи, постоје нека правила коришћења.
    Јовановић каже да корисници не смеју да вређају друге чланове или цркве, да шире мржњу било које врсте, нити да хуле на хришћанство. Уколико модератори виде нешто увредљиво, тај садржај ће бити уклоњен без упозорења.  

    Упитан да ли неко од познатих користи ову друштвену мрежу, одговара – још увек не. 

    “Могуће је, додуше, да ће у будућности познате личности попут народне певачице Секе Алексић направити профил на нашем сајту. Никад се не зна”, рекао је Јовановић, додајући да то не би било изненађујуће, с обзиром на то да је певачица велики донатор Цркве.
    Подвлачећи да међу садашњим корисницима има епископа, званичних страница епархија, као и парохијских цркава, рекао је: “Надамо се да ће се број нових корисника повећати”.
    Crkva.net, како каже, још један је доказ да се Српска Православна Црква отвара ка новим технологијама и изналажењу нових начина да се млади приближе вери.
    “Позивамо све, ко год да су, да се региструју на наш сајт и сами виде како изгледа православно хришћанство. Сви су добродошли”, закључује Јовановић.  
    Извор: http://www.balkaninsight.com/en/article/serbian-orthodox-church-goes-online-02-07-2018
    Превод: Поуке
  12. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Уочи "дана заљубљених" - београдске ученице и ученици извели песму "Могу да нећу" (видео)   
    Pesma "Mogu da neću" rezultat je inicijative učenica i učenika iz Muzičke škole "Stanković" koji su se nakon pohađanih radionica na projektu "Mogu da neću. Ljubav nije nasilje" uključili u širenje svesti o partnerskom nasilju među mladim ljudima. Srednjoškolke i srednjoškolci iz različitih razreda su pesmu napisali i komponovali uz podršku profesorke Teodore Tapavički i psihološkinje Vesne Rokvić. Kampanja "Mogu da neću" deo je šireg projekta "Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje" koji sprovodi Autonomni ženski centar i realizuje se od januara 2016. do kraja 2018. godine. Projekat je finansijski podržao Fond Ujedinjenih nacija za suzbijanje nasilja prema ženama, a realizuje se uz preporuku Grupe za zaštitu od diskriminacije i nasilja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
    FB: https://www.facebook.com/mogudanecu/
    INSTA: https://www.instagram.com/mogudanecu/
    Web: www.mogudanecu.rs
    Izvode: Iz Muzičke škole ’’Stanković’’ Vokali Anita Aleksić Vladana Drašković Minja Petrović Teodora Marić Mila Filipović Tijana Filipović Mia Malešev Magdalena Ostojić Nikola Kuzman Mihailo Pupavac Aleksa Todosijević Anđela Tasić Dunja Popović Gitara Matija Milošević
    Klavir Danijel Marinković
    Bas gitara Olga Mašić
    Aranžman i organizacija: Teodora Tapavički, MŠ ’’Stanković’’
    Produkcija pesme Studio Lana: Lana Toković
    Snimatelj tona Dejan Pandurović/Pax Programing Sasa Grahovac/Grašak
    Režija spota Milena Arsenić i Nebojša Rudić
    Kamera Milena Arsenić i Nataša Ilić
    Montaža Nebojša Rudić
    Realizacija Kontakta PR & Media Consulting
    Hvala Vesni Rokvić, psihološkinji u Muzičkoj školi Stanković, za podršku u organizaciji i pisanju teksta Sanji Pešić, za podršku i motivaciju Fondu UN za sprečavanje nasilja nad ženama za podršku kampanji
    Projekat Mogu da neću realizuje Autonomni ženski centar
    Tekst pesme: Mogu da hoću da volim te
    Mogu da neću ne bojim se
    Kad kažem neću to znači ne
    Ne igram igre ne šalim se
    Kad kažem neću to znači ne
    NE NE NE Ne šalim se
    Mogu da hoću da dajem sve
    A kad je dosta da kažem ne
    Hoću da neću ne bojim se
    Kad igraš grubo kraj je za sve
    Kad kazem neću to znači ne
    NE NE NE Ne šalim se
    Hoću da odem napuštam sve
    Mogu da kažem ne pristajem
    Ja idem dalje ne bojim se
    Mogu da hoću da volim te
    Mogu da neću ne bojim se
    Kad kažem neću to znači ne
    Ne igram igre ne šalim se
    Kad kažem neću to znači ne
    NE NE NE Ne šalim se
    (Gitara solo) Hoću da odem napuštam sve
    Mogu da kažem ne pristajem
    Ja idem dalje ne bojim se
    Mogu da hoću da volim te
    Mogu da neću ne bojim se
    Kad kažem neću to znači ne
    Ne igram igre ne šalim se
    Kad kažem neću to znači ne
    NE NE NE Ne šalim se
  13. Волим
    Paradoksologija got a reaction from александар живаљев for a Странице, Портал Balkan Insight о нашем сајту Crkva.net   
    вести 13 феб 18
    Српска Православна Црква преноси своју поруку и на интернет
    Водећа верска заједница у Србији трага за новом публиком на интернету уз помоћ сајта у чијем опису стоји да представља знак да је Црква спремна да пригрли модерну технологију.
    Маја Живановић, БИРН, Београд
    Они који желе више да сазнају о Српској Православној Цркви, далеко највећој цркви у земљи, више се не морају запутити ка себи најближој парохији. Сада могу да сазнају нешто о вери на сајту Crkva.net, првој Православној црквеној друштвеној мрежи, која већ броји 6.000 чланова и жели још да расте.
    Један од администратора сајта, Владимир Јовановић, рекао је за БИРН да је сајт  Crkva.net покренула у априлу 2016 група свештеника, вероучитеља и теолога при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве.
    “Сајт је направљен због потребе да се све што ваља у Цркви сакупи на једно место на коме сами творци садржаја једноставно могу да га стварају и мењају на једноставан начин”, рекао је.
    Crkva.net умногоме подсећа на Facebook, али има другачији изглед и хришћанску причу.
    “Добар дан и помаже Бог” је порука коју сваки корисник добије када се улогује. Једно од питања која се добијају при креирању налога је is “Која вам је слава?”
    Међу постојећим корисницима су епархије, СПЦ у Малти, групе које деле савете о веронауци и хришћанском васпитању и породици, као и многи други.
    Косово – које Србија сматра за део своје територије упркос проглашавању независности пре једне деценије – има засебну групу у којој људи деле српске патриотске новости. Пре шеснаест дана, Crkva.net је такође лансирала сопствену апликацију за Android. 

    Јовановић је за БИРН објаснио да је Crkva.net сајт православне хришћанске заједнице на који се свако може пријавити, “без обзира да ли је православац, католик, припадник неке друге хришћанске заједнице, или атеиста.”

    Они који се региструју, како Јовановић објашњава, сигурно ће упознати занимљиве људе из разних заједница.

    “Могу сазнати више о православном хришћанству, могу видети која су збивања заказана у њиховој локалној цркви, или могу организовати ходочашће на Свету Гору или Јерусалим, на пример”, рекао је.

    Као на свакој друштвеној мрежи, постоје нека правила коришћења.
    Јовановић каже да корисници не смеју да вређају друге чланове или цркве, да шире мржњу било које врсте, нити да хуле на хришћанство. Уколико модератори виде нешто увредљиво, тај садржај ће бити уклоњен без упозорења.  

    Упитан да ли неко од познатих користи ову друштвену мрежу, одговара – још увек не. 

    “Могуће је, додуше, да ће у будућности познате личности попут народне певачице Секе Алексић направити профил на нашем сајту. Никад се не зна”, рекао је Јовановић, додајући да то не би било изненађујуће, с обзиром на то да је певачица велики донатор Цркве.
    Подвлачећи да међу садашњим корисницима има епископа, званичних страница епархија, као и парохијских цркава, рекао је: “Надамо се да ће се број нових корисника повећати”.
    Crkva.net, како каже, још један је доказ да се Српска Православна Црква отвара ка новим технологијама и изналажењу нових начина да се млади приближе вери.
    “Позивамо све, ко год да су, да се региструју на наш сајт и сами виде како изгледа православно хришћанство. Сви су добродошли”, закључује Јовановић.  
    Извор: http://www.balkaninsight.com/en/article/serbian-orthodox-church-goes-online-02-07-2018
    Превод: Поуке
  14. Волим
    Paradoksologija got a reaction from PredragVId for a Странице, Портал Balkan Insight о нашем сајту Crkva.net   
    вести 13 феб 18
    Српска Православна Црква преноси своју поруку и на интернет
    Водећа верска заједница у Србији трага за новом публиком на интернету уз помоћ сајта у чијем опису стоји да представља знак да је Црква спремна да пригрли модерну технологију.
    Маја Живановић, БИРН, Београд
    Они који желе више да сазнају о Српској Православној Цркви, далеко највећој цркви у земљи, више се не морају запутити ка себи најближој парохији. Сада могу да сазнају нешто о вери на сајту Crkva.net, првој Православној црквеној друштвеној мрежи, која већ броји 6.000 чланова и жели још да расте.
    Један од администратора сајта, Владимир Јовановић, рекао је за БИРН да је сајт  Crkva.net покренула у априлу 2016 група свештеника, вероучитеља и теолога при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве.
    “Сајт је направљен због потребе да се све што ваља у Цркви сакупи на једно место на коме сами творци садржаја једноставно могу да га стварају и мењају на једноставан начин”, рекао је.
    Crkva.net умногоме подсећа на Facebook, али има другачији изглед и хришћанску причу.
    “Добар дан и помаже Бог” је порука коју сваки корисник добије када се улогује. Једно од питања која се добијају при креирању налога је is “Која вам је слава?”
    Међу постојећим корисницима су епархије, СПЦ у Малти, групе које деле савете о веронауци и хришћанском васпитању и породици, као и многи други.
    Косово – које Србија сматра за део своје територије упркос проглашавању независности пре једне деценије – има засебну групу у којој људи деле српске патриотске новости. Пре шеснаест дана, Crkva.net је такође лансирала сопствену апликацију за Android. 

    Јовановић је за БИРН објаснио да је Crkva.net сајт православне хришћанске заједнице на који се свако може пријавити, “без обзира да ли је православац, католик, припадник неке друге хришћанске заједнице, или атеиста.”

    Они који се региструју, како Јовановић објашњава, сигурно ће упознати занимљиве људе из разних заједница.

    “Могу сазнати више о православном хришћанству, могу видети која су збивања заказана у њиховој локалној цркви, или могу организовати ходочашће на Свету Гору или Јерусалим, на пример”, рекао је.

    Као на свакој друштвеној мрежи, постоје нека правила коришћења.
    Јовановић каже да корисници не смеју да вређају друге чланове или цркве, да шире мржњу било које врсте, нити да хуле на хришћанство. Уколико модератори виде нешто увредљиво, тај садржај ће бити уклоњен без упозорења.  

    Упитан да ли неко од познатих користи ову друштвену мрежу, одговара – још увек не. 

    “Могуће је, додуше, да ће у будућности познате личности попут народне певачице Секе Алексић направити профил на нашем сајту. Никад се не зна”, рекао је Јовановић, додајући да то не би било изненађујуће, с обзиром на то да је певачица велики донатор Цркве.
    Подвлачећи да међу садашњим корисницима има епископа, званичних страница епархија, као и парохијских цркава, рекао је: “Надамо се да ће се број нових корисника повећати”.
    Crkva.net, како каже, још један је доказ да се Српска Православна Црква отвара ка новим технологијама и изналажењу нових начина да се млади приближе вери.
    “Позивамо све, ко год да су, да се региструју на наш сајт и сами виде како изгледа православно хришћанство. Сви су добродошли”, закључује Јовановић.  
    Извор: http://www.balkaninsight.com/en/article/serbian-orthodox-church-goes-online-02-07-2018
    Превод: Поуке
  15. Волим
    Paradoksologija got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Портал Balkan Insight о нашем сајту Crkva.net   
    вести 13 феб 18
    Српска Православна Црква преноси своју поруку и на интернет
    Водећа верска заједница у Србији трага за новом публиком на интернету уз помоћ сајта у чијем опису стоји да представља знак да је Црква спремна да пригрли модерну технологију.
    Маја Живановић, БИРН, Београд
    Они који желе више да сазнају о Српској Православној Цркви, далеко највећој цркви у земљи, више се не морају запутити ка себи најближој парохији. Сада могу да сазнају нешто о вери на сајту Crkva.net, првој Православној црквеној друштвеној мрежи, која већ броји 6.000 чланова и жели још да расте.
    Један од администратора сајта, Владимир Јовановић, рекао је за БИРН да је сајт  Crkva.net покренула у априлу 2016 група свештеника, вероучитеља и теолога при Мисионарском одељењу Српске Православне Цркве.
    “Сајт је направљен због потребе да се све што ваља у Цркви сакупи на једно место на коме сами творци садржаја једноставно могу да га стварају и мењају на једноставан начин”, рекао је.
    Crkva.net умногоме подсећа на Facebook, али има другачији изглед и хришћанску причу.
    “Добар дан и помаже Бог” је порука коју сваки корисник добије када се улогује. Једно од питања која се добијају при креирању налога је is “Која вам је слава?”
    Међу постојећим корисницима су епархије, СПЦ у Малти, групе које деле савете о веронауци и хришћанском васпитању и породици, као и многи други.
    Косово – које Србија сматра за део своје територије упркос проглашавању независности пре једне деценије – има засебну групу у којој људи деле српске патриотске новости. Пре шеснаест дана, Crkva.net је такође лансирала сопствену апликацију за Android. 

    Јовановић је за БИРН објаснио да је Crkva.net сајт православне хришћанске заједнице на који се свако може пријавити, “без обзира да ли је православац, католик, припадник неке друге хришћанске заједнице, или атеиста.”

    Они који се региструју, како Јовановић објашњава, сигурно ће упознати занимљиве људе из разних заједница.

    “Могу сазнати више о православном хришћанству, могу видети која су збивања заказана у њиховој локалној цркви, или могу организовати ходочашће на Свету Гору или Јерусалим, на пример”, рекао је.

    Као на свакој друштвеној мрежи, постоје нека правила коришћења.
    Јовановић каже да корисници не смеју да вређају друге чланове или цркве, да шире мржњу било које врсте, нити да хуле на хришћанство. Уколико модератори виде нешто увредљиво, тај садржај ће бити уклоњен без упозорења.  

    Упитан да ли неко од познатих користи ову друштвену мрежу, одговара – још увек не. 

    “Могуће је, додуше, да ће у будућности познате личности попут народне певачице Секе Алексић направити профил на нашем сајту. Никад се не зна”, рекао је Јовановић, додајући да то не би било изненађујуће, с обзиром на то да је певачица велики донатор Цркве.
    Подвлачећи да међу садашњим корисницима има епископа, званичних страница епархија, као и парохијских цркава, рекао је: “Надамо се да ће се број нових корисника повећати”.
    Crkva.net, како каже, још један је доказ да се Српска Православна Црква отвара ка новим технологијама и изналажењу нових начина да се млади приближе вери.
    “Позивамо све, ко год да су, да се региструју на наш сајт и сами виде како изгледа православно хришћанство. Сви су добродошли”, закључује Јовановић.  
    Извор: http://www.balkaninsight.com/en/article/serbian-orthodox-church-goes-online-02-07-2018
    Превод: Поуке
  16. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на Steva Matkovic за a Странице, др Растко Јовић - „НЕКО МЕ СЕ ДОТАЧЕ“ (Лк 8, 45)   
    Њен смисао се не исцрпљује само кроз питање положаја жене. Преко њега, сеже до саме Литургије. Чувајући или разоткривајући смисао, чувамо и Литургију као икону Царства Божијег. Уколико изгубимо смисао ове приче, Литургија ће се свести само на култ, а не икону Царства Божијег.
    „Сине човјечији, устани на ноге да говорим с тобом“ (Јез 2, 1), казао је Бог пророку Језекиљу. И док је пророк клечећи желео да разговара са Њим, Бог га је усправио духом својим (Јез 2, 2). Господ не жели робове и неслободне људе, него нас призива у ослобођење. Верска настава стога мора имати за свој циљ да учи и подучава све нас управо тој истини. Ослобађајући нас страха од смрти, Христос у нама остварује пуноћу човештва – слободу од репресивних сила култа, власти, друштва... Кроз Нови завет постајемо сведоци како Господ преиспитује наш устаљени хришћански живот на „револуционаран“ начин, показујући нам меру достојанства људског бића. Због свега овога, Верска настава је позвана да генерише један нови дух у друштву, дух нове стварности који треба да открива позив на ослобођење. Надам се да ће понуђено тумачење Јеванђеља по Луки омогућити вероучитељима/вероучитељицама да развију нову самосвест у контексту вере, како би били спремни и да на квалитетнији начин сведоче радост хришћанства. Развијање и одгајање слободних бића јесте пут и радост Царства Божијег. Овај текст има за потребу да укаже на неопходност разумевања вере као праксе, а Литургије као акције.
     
    Увод
     
    „Неко ме се дотаче,“ казао је Исус Христос у тренутку када је био дотакнут од стране безимене жене, како нам сведочи јеванђелист Лука. Док Јаир, као старешина синагоге, приступа Христу са молбом да му излечи кћер, дотле се у маси људи појављује непозната жена. Она дотиче Христа у нади да ће бити излечена. Јаир иступа јавно пред Христа са својом молбом, жена у тајности то чини. Пред окупљеном масом, Христос не идентификује особу која Га је дотакла, не прећуткује да Га је неко дотакао, него жели да се јавно обзнани ко је та особа. Зашто је Господу битно да то учини, када нам сâм саветује да „оно што чини наша левица не зна десница“ (Мт 6, 3). Да ли то значи да Он није у стању да учини оно што нама проповеда? Да ли то значи да је Христос мање скроман него просечан човек? Поред тога, намеће се питање каква је улога безимене жене и зашто је она битна у причи где имамо много угледније људе. У наставку, јеванђеље говори о старешини синагоге и његовој ћерки. Јаир је старешина синагоге, дакле угледан члан заједнице у којој живи. При томе, он је религиозни човек, представник јеврејске вере. У том смислу је потпуно јасно да јеванђелиста жели да укаже на однос Христа са тако уваженом личношћу. Али у свему томе, како се уметнула прича о овој безименој жени? Да ли ми знамо ишта о њој? Зашто је Луки битно да помене и ово исцељење?
    Жена без имена и мушкарац са именом (Јаир) јесу две личности стављене у један оквир где се указује на значај вере, лични однос, али и прерасподелу моћи. Покушаћемо да покажемо овде како је прича о безименој жени заправо прича о свакој жени, прича о револуцији које хришћанство доноси унутар јеврејског менталитета, прича о социјалном ослобођењу, прича о правди у нашим међуљудским односима. Недовољно истражена и упозната, ово је инспиративна прича и за нас данас, изазивајући наше хришћанско наслеђе баш као што је то некада чинила са јеврејским.
     
    Жена и контекст
     
    Безимена жена из приче је особа унутар јеврејског културног простора. Како је реч о жени, превасходно имамо у виду културна ограничења која су јој наметнута у датом друштву. Овде ћемо поменути једну занимљиву појединост - млади Јеврејин је свакога дана захваљивао Богу што је створен као мушкарац, а не као роб, животиња или жена! И док постоје одређена сведочанства о нешто бољем положају јеврејских жена у дијаспори, оне у Палестини су биле осуђене на простор куће и апсолутну власт мужа. Њихове религијске дужности су биле веома мале, чак и само правило које даје право женама да могу читати Тору у синагоги није практиковано због „части конгрегације“. Филон Александријски тако каже да су жене толико опасне да је најбоље да не излазе из својих соба (женски део куће). Сличне мисли запажамо и у: 2Мак 3, 19; 3Мак 1, 18; 4Мак 18, 7. Уколико су жене опасне, онда са добрим разлогом треба да буду уклоњене од могућности да стекну моћ, а знање је моћ. То је један од основних разлога зашто им је било недоступно да читају Тору, јер је учење Торе било изједначено са богослужењем, где жене нису добродошле. Како су на тај начин уклоњене из јавног простора, њихов религијски живот се сводио на приватни простор сопствених кућа. Ту су се могле молити, а да за то не траже дозволу од мужа. Религијски живот жена је, дакле, био ограничен на домаћи простор куће, заклоњен од јавности, и у друштву других жена. У овом културном миљеу, мушкарци су доживљавани као бољи од жена јер они репрезентују породицу, штите је, као што штите и част жене. Сви послови су стриктно били подељени са јасним границама, јер су границе биле израз реда у односу на хаос. Бог ствара свет уређујући хаос кроз раздвајање светлости од таме, неба од земље… као што је описано у Постању. Одржавање стриктних граница није ништа друго него одржавање реда, спас од хаоса иза којег не стоји Бог. Отуда и јеврејски Храм у Јерусалиму има јасно означене просторе за свештенике, мушкарце, жене, првосвештеника, и богобојажљиве. У самом јерусалимском Храму позиција жене је јасно указивала и на њено место како у односу са Богом, тако и односу са светом. Већ на самом улазу био је женски део, даље одатле жена није могла ићи.
     
    Жена са течењем крви
     
    У претходном делу навели само укратко положај жене у јеврејском друштву првог века. Међутим, битно је да сада нагласимо и позицију која додатно деградира жену и која жени даје нови идентитет – „под-женски“. Ако погледамо културу и окружење, јасно нам је да жена која има „течење крви“ бива социјално и религијски изолована. О нечистоћи жене и потреби да се изолује посвећено је доста места у Мојсијевом закону (3 Мој 15, 19-33). Жена са течењем крви сматрана је такође подложна демонима, јер је грех био тај који је изазвао њену болест. Болест је тако доживљавана као нешто демонско, као непоштовање закона Божијег, па је самим тим захтевала осуду. Болест чини човека дефектним, крњи његову пуноћу. Тако телесна не-пуноћа означава и не-пуноћу у смислу светости. Библија нам у 3Мој 21:16-20 саопштава да они који су болесни нису „потпуни“ људи, па самим тим су и нечисти, те им се не допушта да приступе олтару Господњем.
    Опет рече Господ Мојсију говорећи: Кажи Арону и реци: у кога би из сјемена твојега од кољена до кољена била мана на тијелу, онај нека не приступа да приноси хљеб Бога својега. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слијеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики, ни у кога је сломљена нога или рука. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут (3Мој 21, 16-20).
    У контексту оног времена, физичка болест повлачи социјално (изолација) и религијско (забрана приступања олтару Господњем) одвајање. Желећи да укаже колико се Израиљ покварио и упрљао пред Богом, пророк Језекиљ га пореди са нечистом женом која је изолована од осталих људи (Јез 36, 17). Изолација која прети жени сече и приватни и јавни простор. Колико је пак жена удаљена од живота заједнице, толико је одвојена и од својих укућана. Талмудска литература, која се бави законом и интерпретацијом Писма, каже да жена треба да буде одвојена од супруга све док има течење крви. У кућама богатијих Јевреја спаваће собе су биле одвојене, чиме је било могуће и физички испунити ово правило. Танаитска традиција даје породици ореол светости, смештајући је у центар социјалног живота заједнице. У том контексту, можемо разумети како је „течење крви“ жену одвајало од њеног активног учешћа у Храму, синагоги, али и јелима код куће која су имала богослужбени карактер за целу породицу. За Јевреје је само дотицање нечисте жене било довољно да се објасни или оправда смрт мушкарца. Кога би она дотакла, чинила би га ритуално не-чистим, онемогућавајући на тај начин мушкарцу учешће у култном животу заједнице. Истовремено, немогућност жене да испуни правила религијске чистоће у време менструације, остављала су је одбаченом од куће и друштва. У таквом стању, идентитет жене је додатно поремећен. Њене друштвене обавезе и њена улога онемогућене су како у ширем друштву, тако и у њеном приватном простору. Изолована, притиснута осећањем кривице и стида за болест коју није у стању да контролише, жена је била испод жене. Њен идентитет је сада нешто што бисмо могли назвати „под-женски“. Ограничење више није само у домену свакодневног живота, него се тиче и односа са самим Богом. Њена нечистоћа угрожава светост породице, па је самим тим осећање кривице и стида лебдело у животу жене тог времена. Улазак у Храм је иначе био рестриктивнији према женама, а поготово онда када жена има „течење крви“. Док се ритуално не очисти, улаз јој је онемогућен. Њен друштвено-религијски идентитет је угрожен и поремећен.
     
    Безимена жена
     
    После овог увида у културу и контекст Палестине у време Исуса Христа, можда нам је лакше да схватимо тешкоће са којима се сусретала личност безимене жене коју нам описује јеванђелист Лука. Првенствено, видимо да је ова жена болесна дванаест година од течења крви и да је сав свој новац потрошила на лекаре (Лк 8, 43). Реч је очигледно о особи која је била материјално обезбеђена, али је сада потпуно осиромашила. Док месечни циклус жену чини нечистом седам дана по старозаветним правилима, рађање мушког детета је чини нечистом четрдесет дана, док рађање женског осамдесет дана (3Мој 12, 2–5). Дакле, у сваком од ових случајева жена у одређеном тренутку се чисти. Код Луке, пак, имамо екстремни случај религијске нечистоће који у континуитету траје дванаест година. Све то време ова жена је изолована приватно или јавно. Скрхана је осећањем стида, кривице и изопштености. Њено „течење крви“ готово да је потпуно онемогућава да на квалитетан начин оствари свој живот, живот добијен од Бога као дар. Оно за чиме она трага јесте пуноћа живота, целовитост која не значи просто само здравље, него и социјално здравље – тј. поновно укључење и интегрисање у живот друштва. Њен економски поражавајући статус после дванаест година лечења свакако да је био условљен њеним стањем и позицијом у друштву, тачније изолацијом. Лука тамним али снажним бојама осликава ову личност. Он не узима жену која има нормалан месечни циклус, него преузима слику од дванаест година „нечистоће“. Разумевање контекста времена и културе омогућава нам да схватимо не само социјални статус него и емоционални живот Лукине „безимене жене“. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка, више социјални, мање медицински проблем.
     
    Прелаз и кидање граница
     
    Од посебног значаја је начин на који нам Лука саопштава догађај излечења. Нека жена је, после дванаест година очаја, чула за Христа, и сада је спремна на све. У свом приповедању, Лука прави контраст између именованог мушкарца и безимене жене. Маса људи (ὁ ὄχλος) дочекује Христа и тиска се око њега (Лк 8, 40). Тада се људи склањају и ослобађају простор да приступи један човек Исусу. Човек који му приступа јесте угледан и богат члан друштва, Јаир, старешина синагоге (ἄρχων τῆς συναγωγῆς, Лк 8, 41). Старешина синагоге јесте титула која је и данас недовољно јасна и недовољно објашњена. Оно што је несумњиво јесте да су титуле даване богатим људима који су имали углед у својој заједници. Јаиров углед и моћ омогућавали су му да приступи јавно Христу, пред свим људима. Са друге стране, „безимена“ је осуђена на то да у тајности и скривена од других приђе и дотакне се Христа. Она нема угледа, нема више ни богатства, а кроз болест нема ни целовитост, како социјалну тако и физичку. Вероватно из очаја, узима на себе одговорност да преступи границе ритуалне чистоће, дотичући се у стању „нечистоће“ Христа и тиме ризикујући да њен поступак повуче тешке последице за њу. Њој би било забрањено да „онечисти“ светог човека, а она управо то чини надајући се да то нико неће приметити. Христова брига и питање представљају заправо раскид са дотадашњом праксом игнорисања и осуде. У Христовим очима, дошло је до радикалног заокрета, до искакања из „нормалности“ оног времена. По Њему, значај и приоритет нема Јаир, угледан и моћан, него жена, јадна и немоћна. У тренутку када жена додирује Исуса у свеопштој гужви, Он прекида дијалог са Јаиром да би се обратио жени (Лк 8, 45). Чим је ступила у однос са Христом, жена бива моментално излечена (Лк 8, 44). У тренутку када је излечио жену, Христос је заправо поништио значај моћи у једном друштву. Није Јаир тај коме се прво помаже у нарацији Луке. Прва бива излечена жена, чиме се целокупна „нормалност“ за онај свет изврће наглавачке (Дап 17, 6). Тиме Исус поништава значај моћи који има претежност у сваком друштву.
    „Неко ме се дотаче,“ упитао је Христос јавно гомилу људи. У општем метежу, Петар се чуди оваквом питању: „Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче“ (Лк 8, 45). Христос овде није рекао: „Неко се дотакао моје одеће“, него сасвим јасно каже: „неко ме се дотаче“ (ὁ δὲ Ἰησοῦς εἶπεν· ἥψατό μού τις“, Лк 8, 46), чиме је наглашено поништавање сујеверног или магијског тумачења овог догађаја. Одувек су постојале интерпретације које су наглашавале како се жена није дотакла Христа него његове одеће, чиме се хришћанство своди на магију, а не на веру. Тако бисмо могли да закључимо како жена није излечена вером и љубављу Христовом, него пак његовом неконтролисаном енергијом која извире из одеће, чиме се цео догађај банализује и своди на магију. Управо такво једно промишљање наводи се у другом канону Светог Дионисија Александријског (+265), и постаће основ готово свим каснијим тумачењима. По Светом Дионисију недостојно је и помислити да се жена може причестити или ући у цркву (οἶκος τοῦ Θεοῦ) у стању крвоточења. То поткрепљује чињеницом да се жена није дотакла Христа, него „краја његове одеће“ (τό κράσπεδον). Дакле, код Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не безлична енергија, него лични контакт са Њим. Жена није радосна нити срећна, иако је излечена. Питање које пред њу поставља Христос чини да она дрхти од страха (τρέμουσα), уплашена за свој живот и статус у друштву (Лк 8, 47). Уплашена, јер је учинила ритуално-религиозни преступ који дубоко задире у само социјално ткиво јеврејског друштва, она ипак одлучује да се, свесна могућих последица, огласи и јавно иступи пред гомилу.
    Христово питање: „Неко ме се дотаче?“ јесте управо ту да на јасан начин посведочи и нагласи окупљеним људима како једна безимена жена, приступивши са вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи оквире културе и религије оног времена. Христос ослобађа жену, врши извртање моћи, ослобађа народ сујеверја јер није одећа исцелила, нити каква магија. Излечење се догађа у простору личног односа Христа и безимене жене. Да је којим случајем жена излечена само додиром, без Христовог питања и личног обраћања, цели догађај би се свео на магијско дело и приватни простор. Самим јавним питањем и јавним иступом, истакнуто је лично и јавно наспрам приватног и магијског. Не заборавимо да књижевници и фарисеји непрестано Христу пребацују магијско лечење (Мт 9, 34; Мт 12, 24; Мк 3, 22; Лк 11, 15) помоћу злог духа. Лични однос који Христос жели да искаже током целог свог живота као мерило праве вере, подмеће му се као магија и сујеверје. Стога, овај догађај није изузетак – догађај у којем треба да се покаже како вера у Сина Божијег није сујеверје или скуп правила, него питање вере и личног односа са живим Богом. Најприсније заједништво са Господом је остварено у процесу излечења, заједништво које није ништа друго него причешће (заједница, сабрање, прибрати) као заједништвo и присаједињењe Христу. Христос као свезнајући допушта да Га жена дотакне, али допушта и да буде излечена, то је дакле Христов лични избор, а не избор неке необуздане енергије која излази из Њега сводећи цели догађај на случајност, сујеверје и магију.
     
    Кћер, мир, благослов
     
    Христово јавно питање требало је да шокира, изненади, задиви, и упита ову масу која је присутна. Стара вера са својим обичајима, уверењима, и правилима, више није чврст темељ, него је дубоко уздрмана у сусрету са личним Богом, сусретом који надилази сваку увереност. Његов поступак превазилази табу, стид, питање болести, питање греха, одјекујући страшно у ушима савременика: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.“ Христос је лечи, даје јој нови идентитет - идентитет кћери Божије - и пружа јој благослов мира.
    Ове речи бивају необично значајне за све оне који су присуствовали овом догађају. Христос жену чији смо статус именовали као „под-жена“, не враћа у стање „жене“, него јој дарује нешто више. Вера ове жене, храброст да јавно иступи и лично се обрати Христу у метежу људи, дарује јој нови идентитет који није зависан од њеног физичког стања. На исти начин, Дидаскалија записује своје сведочанство о овом проблему:
    Нека нам кажу, у које дане или у који час они удаљавају себе од молитве и од примања Свете Евхаристије, или од читања Светог Писма – нека нам кажу када су одвојени од Светог Духа? Јер кроз крштење примили су Светог Духа, који је увек са онима који чине правду, и Дух не одступа од њих због разлога који су ствар природе (менструација-прим.) и полног односа у браку, него је свагда и увек са онима који поседују и чувају Га.” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Зар мислиш жено да си у току седам дана точења у недостатку Духа, и ако умреш у ове дане да ћеш умрети празна и без наде? Али ако је Свети Дух увек у теби, без препреке, зашто уздржаваш себе од молитве, Писма и Евхаристије? Јер размисли, молитва бива примљена кроз Духа, и Евхаристија бива примљена и освећена кроз Духа, и Писма су речи Светог Духа и света су. И ако је Дух Свети у теби, зашто онда уздржаваш себе у приступању делима Светог Духа?” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Она која је имала точење крви није била осуђена када се дотакла Спаситељевих хаљина, него су јој сви греси опроштени. Зато, вољени моји, избегавајте придржавање глупих обичаја и не прилазите им близу, Сиријска Дидаскалија 26:22.
    Нови идентитет који Христос дарује овој жени скопчан је са благословом мира. Овде имамо у виду да је за Јевреје мир много више од стања „одсуства рата“. Мир јесте највећи благослов који подразумева психофизичку пуноћу живота. Мир (шалом) означава пуноћу благословеног живота. Укратко, шалом означава пуни живот у животворном односу Бога и човека, то је Божије обећање праведног мира и као такво има есхатолошко значење. Спасење жене се, дакле, не везује само за излечење од једне специфичне болести, него је мир сада есхатолошки дарован жени. Стекла је узвишени идентитет, враћен јој је интегритет особе и она је поново суштински укључена у религијско-културни миље своје средине.
     
    Исмевање
     
    Безимена жена је контраст у односу на Јаира и апостоле. Христос не дозвољава никоме да уђе са њим у кућу мртве девојчице, осим Петру, Јакову, Јовану и родитељима (Лк 8, 51). Ова три апостола ће бити присутна и приликом Христовог преображаја на Тавору. Нимало случајно, они су и овде једини позвани да уђу са Њим. Па ипак, уместо вере коју је требало да покажу, они су се смејали (κατεγέλων – подсмевати, изругивати се: Лк 8, 53) на Христове речи да девојчица није умрла, него спава. Код Луке нам се кроз нагле смене догађаја појачава утисак драме у којој се Христос нашао. Тако у једном тренутку родитељи јецају и плачу због мртве кћери (Лк 8, 52), а већ у следећем се ругају Исусу који им саопштава да није умрла (Лк 8, 53). Подругивање и подсмевање изабраних апостола, али и Јаира, стоји у страшном контрасту са вером и храброшћу безимене жене да буде исмејана. И безимена жена и Христос су пред опасношћу да буду исмејани показали истинску веру и храброст, те је тиме идентификација Христа и жене спроведена кроз стицање идентитета „кћери Божије“. Вера управо излечене „кћери“ јесте модел понашања како за Јаира тако и за апостоле. Другим речима, од оних од којих се очекивала вера и храброст добијен је подсмех и неверовање. Код Лк 8, 40-53 модел за наш однос са Богом напрасно не бивају они од којих се то очекује, људи од угледа и вере, људи који поштују законе Мојсијеве, људи које поштује заједница. Питање моћи и снаге је окренуто наопачке, супротно очекивањима Лукиних савременика. У томе и лежи богатство овог догађаја, али и лакоћа са којом нам Лука то саопштава.
     
    Есхатологија
     
    Читав догађај је смештен у есхатолошку раван, што нам јеванђелист доноси кроз употребу броја дванаест. Наиме, жена је болесна дванаест година, док Јаирова кћи која је болесна такође има дванаест година. Овим је број дванаест, понављањем кроз две личности, кћер и жену, уметнут како би додатно потенцирао његов значај. На тај начин нам Лука наглашава како излечење и Јаирове кћери, али и безимене жене симболизује дванаест племена израиљских која ће бити поново установљена у Царству Божијем. За јеванђелисту Луку, есхатолошка обнова ових племена се догађа у служби Христовој (Лк 22, 30), па је тако и излечење стављено у раван есхатологије која не поништава или игнорише историју, него је рекапитулира. Јер, никако није случајно да у оба догађаја Христос крши границе обичаја и закона. Његов додир мртве Јаирове ћерке (κρατήσας τῆς χειρὸς: Лк 8, 54) није ништа друго него поновни скандал. Свако онај ко додирне мртво тело, чини себе нечистим за седам дана (3Мој 19, 11). Јеванђелист Лука нам умешно саопштава како се проблем култне нечистоће решава у простору живог Господа, синтетизујући два проблема „нечистоће“. Додир безимене жене руши табуе, баш као што и Христов додир мртве девојчице надилази религиозне оквире друштва оног времена. Такође, много значајније јесте указивање на праву природу односа и простора Исуса Христа, тј. Литургије. Богослужење са једне стране може бити сведено на самозатворени култ који функционише по својим сопственим вредностима и мерилима садашњости, или пак простор Христовог живог присуства означава есхатолошку радост која надахњује све који су сабрани око њега за свакодневни живот. Код Луке је очигледно да се простор односа са Христом дефинише као простор који надахњује људе за један нови квалитет и пуноћу живота чија се вредност не исцрпљује у култу, него правој вери и радости Царства Божијег. Александар Шмеман каже: „Вечни живот није нешто што почиње после овог привременог живота, то је вечно присуство пуноће (тоталитета) живота.“ Својим чудом Христос управо показује визију Царства Божијег, Царства које није заокупљено само духовном борбом, него пре свега обнови човечности, обнови пуноће живота, борби против сила које деградирају и понижавају људско биће. Заједница са Господом се не темељи на култној нечистоћи старе вере, него на снази нове вере као личног односа. Причешће јесте сабрање свих који вером и љубављу приступају, оно није искључивост због ове или оне култне нечистоће, него икона есхатолошке стварности. Једина искључивост коју причешће мора да има у себи јесте „искључивост искључивости.“
     
    Стара вера Цркве
     
    Већ у првим временима/вековима Црква је, уместо снаге хришћанске вере, све више преузимала норме и критеријуме Старог завета. Многи су догађаји довели до тога, али ћемо овде покушати само укратко да покажемо како новозаветна драма коју описује јеванђелист Лука, указујући на „новост“ и „ограничену револуцију“, веома брзо бива заборављена и замењена истим оним критеријумима које је Христос желео да покаже као небитне у контексту односа са Њим.
    И поред јасне поруке које нам јеванђеље преноси, рано хришћанство се ломило између овог „револуционарног“ или пак „традиционалног“ хришћанства. Нестанак Јерусалима кроз рушење Храма и расејавање Јевреја, као и коначни раскид са јудејском вером у другом веку, довели су до угрожавања идентитета младе хришћанске заједнице. При свему томе, временом је све више окружење одвело црквено сабрање у поистовећење са културним обрасцем дате средине. Ово је особито уочљиво код тзв. Пастирске посланица које за свој образац користе модел патријархалне куће и њених правила. Поистовећење са критеријумима друштва, али и потреба да односи са Римом не одведу Цркву у самоуништење довели су до различитих уступака. Па ипак, хришћанска вера и даље не показује монолитност у свом ставу према друштву. Разлог томе је „приватност“ хришћанства која је омогућавала његову „револуционарну“ димензију. Наиме, од самих својих почетака, због различитих друштвено-политичких услова, хришћанство је вера „приватног простора“, тј. приватних кућа у којима су се хришћани састајали да би славили Евхаристију. Од трећег века па надаље, хришћанство постаје све више религија јавног простора. Четврти век са собом доноси признање хришћанске вере од стране Римске империје и потребу њеног санкционисања. Конформизам Цркве који се јавља још у другом веку као потреба за преживљавањем, постаје очигледнији у вековима који долазе.
    Тако су нпр. све веће оптужбе на отворени карактер хришћанских вечера, којима су присуствовале и жене, и мушкарци, и деца, одвеле цркву у опрезније понашање и каткад у потпуну сегрегацију полова, о чему нам сведочи фреска у катакомби Свете Прискиле у Риму, познатија као fractio panis на којој седам жена учествује у евхаристијском слављу, без мушкараца. Многе друге религијске заједнице овог времена су имале искључујући карактер, те су стога биле састављене углавном само од мушкараца. Такође, римски закони се мењају и намећу одвајање мушкараца и жена на молитви већ у 4. веку. Око 320. године, император Ликиније узнемирио је цркве својом забраном да у источним провинцијама мушкарци буду заједно са женама у кућама молитви, забранивши истовремено женама да примају савете од епископа. Одговор Цркве на ово је видљив у Апостолској Дидаскалији 12/Апостолским Установама 2.57. где се говори о одвојеном седењу мушкараца и жена. То је можда био један од разлога да су у Антиохији већ у 3. веку почели уводити дрвене преграде у цркви како би одвојили мушко од женског. То нам говори колико је Црква била спремна да жртвује своје учење како би „освојила“ друштво у којем је постојала. Правила која су јој наметнута она је прихватила покушавајући да то рационализује теолошки, нечим што бисмо могли назвати „теологијом конформизма.“ Поред овога, увек присутни утицај гностицизма, губитак есхатолошког ишчекивања, као и потреба да се идентитет изгради на јеврејским основама, као новом Јерусалиму, довели су до придавања све већег значаја старозаветним правилима, али и патријархалним моделима Римске Империје. Дакле, правила која су Цркви наметнута и настала као израз историјске неопходности, данас се задржавају и бране као израз изворне црквене традиције.
     
    Етос канона и молитава
     
    Не бивајући надахнути Лукином причом, без свести о њеном значају, Црква се повукла на позиције друштва, а не изворне вере. Отуда се на Истоку развија све веће противљење да се жена може причестити када има циклус. Такав став ужива своје одобравање до данас, без критичког богословског преиспитивања. Општа нота култне нечистоће остала је и после 2000 година доминантни теолошки аргумент. За папу Григорија Великог (+604) менструација је резултат греха, па ипак он не забрањује причешће женама. За поједине Оце, последица првородног греха јесте управо месечни циклус код жена. То је довољан аргумент да се докаже немогућност њиховог причешћа, иако је логика овог аргумента на стакленим ногама. Овакав став је свакако неодржив, јер свака болест, па на крају и сама смрт происходи из првородног греха. То што сви умиремо јесте последица првородног греха, али то пак не значи да се људи не могу причестити јер умиру или имају болести. Напротив, људи не добијају причешће као своју личну својину, као последицу заслуге, него као дар Божији Цркви. По 3Мој 12, 1-8 жена је после порођаја нечиста из једног јединог разлога, а то је губљење крви које се при томе догађа, тако је рађање детета одваја од Бога! Христос нас ослобађа церемонијалног закона и питања култне нечистоће (Лк 8, 40-56; Гал 5, 2-6), као и материјалног поштовања тих церемонија. Међутим, Христова „новост“ и „револуција“ у односу на стару веру сасвим је другачије преведена у канонском праву и молитвама Цркве.
    Када је реч о канонима, неколико њих се дотиче овог питања, забрањујући причешће жени која има циклус, сводећи читаву ствар на старозаветно поимање проблема. Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника (28). Такође, канони који заповедају да се ђаконисе могу рукоположити тек када напуне четрдесет година (Трул. 14) за своје исходиште имају исту теолошку подлогу, јер се овим желело изборити са проблемом менструације код жена, тј. култне нечистоће. Овде није само проблем „менструација“, него је много већи проблем свођење хришћанске Литургије на култ, а саме вере на сујеверје. Како смо већ раније навели, тумачење овог питања онако како је то учинио Свети Дионисије Александријски постаће образац за сва каснија тумачења, јер се по њему жена није дотакла Христа, него краја Његове хаљине. То даље значи да је излечење производ слепе силе и енергије, а не личног односа Христа и жене. Или као што смо показали раније, Христос сâм није питао „ко се дотаче краја моје одеће,“ него управо: „неко ме се дотаче.“ Никодим Милаш тако, у свом тумачењу другог канона Светог Дионисија, наводи само старозаветна правила како би објаснио овај канон. Нити једно новозаветно место није коришћено за појашњење, јер га нема. Ови канони у себи не садрже теологију Новог завета, него напротив, остају на нивоу паганских обичаја и веровања који су нам предати кроз Стари завет. Иполитови канони (6. век) који никада нису ушли у корпус канона Православне Цркве били су пак изузетно утицајни на Истоку. Они иду толико далеко да не само да је жена нечиста после порођаја због крвоточења, па се стога не може причестити, него исто правило важи и за бабицу која је помагала у порођају! Патријарх Павле у свом тексту о овом проблему наводи много Отаца и њихову аргументацију против причешћа жене када има „крвоточење“. Блаженопочивши Патријарх на крају закључује како менструални циклус не чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити! Потпуно неочекивано, патријарх Павле доноси овакав закључак не наводећи и саму логику таквог закључивања. Јер, како је могуће одржати овакав закључак, ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх веома добро наводи, он извлачи закључак који „одговара“ традицији, али не и самим аргументима. Тако је традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста.
    Оваква теологија ушла је затим и у молитвенике, као израз теологије. Када каноне и теологију која лежи иза њих преведемо на молитве онда добијамо један нови етос „култне нечистоће“, кривице, и стида. Молитве после порођаја жене су тако уистину деградирајуће јер се позивају на грех мајке и њену нечистоћу. „Погледај са неба и види немоћ нас осуђених и опрости служитељки својој и целом дому у ком се дете родило, и онима који је додирнуше, и свима који се овде налазе, опрости као добри Бог који волиш човека.“ Молитва породиљи у четрдесети дан, када се дете доводи у храм, такође је дубоко везана за култну нечистоћу, за „крвоточење“ и чишћење: „Спери њену телесну и душевну нечистоћу кад се наврши четрдесет дана, да би, удостојена да уђе у твој свети храм са нама прославила твоје свесвето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове… По ономе што је уобичајено у твом светом Закону, пошто се навршише дани очишћења, он је као истинити законодавац био донет у храм (где) га је праведни Симеон примио у своје наручје.“ Молитва породиљи у четрдесети дан уједно је први дан када се Црква моли да жена буде удостојена причешћа, то јесте да буде „уцрковљења“. До тога дана не би требало да се причешћује, јер би тиме прекршила правила обредне чистоће старозаветне вере. И поново нема нити једне референце на све оне догађаје Христовог живота где се питање култне нечистоће укида у личном односу са Христом. Барберински кодекс (крај 8. века) сведочи да Црква још није у општем правилу прихватила нити „молитву после порођаја“, нити молитву „уцрковљења“ (чита се четрдесети дан после порођаја) у негативном односу према мајци, дакле у старозаветном виђењу. Две молитве које се налазе у овом кодексу су првенствено намењене за новорођену бебу. Увођење молитава „после порођаја“, као и молитве „уцрковљења“ ушле су у употребу у 11-12. веку. Упутство приликом молитве „уцрковљења“ наводи да се мушко дете уноси у олтар, док се женско доводи „само до царских двери.“ Деградација жена у вези са њиховим циклусом ишла је тако далеко да се и приликом крштења мушко дете уноси у олтар, док се женско дете доводи само до иконостаса. Дакле, питање „крвоточења“ код жене и система чисто/нечисто није једноставно питање, него задире дубоко у сваку пору теологије, стварајући посебан етос и у самом односу према жени. Заборављамо да је улазак у олтар дефинисан крштењем, а не полом особе, па је самим тим ово правило у дубокој вези са дихотомијом чисто/нечисто, тј. са правилима о чистоћи/нечистоћи и легалном очишћењу која „нити су релевантна нити валидна.“
     
    Закључак
     
    Молитве у Требнику, као и канони, немају нити једну озбиљну референцу на тако значајан новозаветни догађај какав је било излечење „безимене“ жене. Целокупна садржина молитава базира се на старозаветним обичајима. Слично је и са питањем уласка у олтар, где се тако мало значаја придаје предивној слици „цепања завесе“ у Храму приликом Христове смрти (Мт 27, 51). Тако је завеса у јерусалимском Храму делила Светињу над светињама од остатка Храма. У Светињу над светињама је могао ући само првосвештеник једном годишње, док су остали људи били распоређени сегрегацијски (одељени једни од других) по простору Храма. „Цепање завесе“ показује отварање простора Храма у Христу, како према питању спасења тако и у физичком распореду људи у Храму. Без завесе светиња над светињама постаје доступна свима. Уместо тога, модел на коме се традиција утемељује јесте историјско постојање јерусалимског Храма. То нас доводи то тачке да се замислимо пред чињеницом да ли смо и колико ми данас спремнији да прихватимо Христа од Јевреја првог века. Уколико наставимо да бранимо традицију, ко
  17. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Свети Атанасије Велики; свети Максим Архиепископ српски   
    Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године (в. 2. мај).
     
    Тропар (глас 3):
     
    Засијасте делима Православља, погасивши сва зла учења, поставши победници над њима, и све сте побожношћу обогатили и Цркву веома украсили: Достојно сте пронашли Христа Бога, који нам дарује велику милост.
     

    Свети Максим Архиепископ српски
     

     
    Свети Максим, архиепископ влахозапланински. Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побегне у Румунију где буде посвећен на упражњени престо архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол где је подигао манастир и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1546. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.
     
    Тропар (глас 3):
     
    Будући да си рођен и васпитан изван своје отаџбине, опет си постао вођа свога народа. Желећи небескога Царства, земаљско си царство оставио и смирењем си небеско благо задобио, преблажени Максиме: Зато те молимо да се молиш за душе наше.
  18. Волим
    Paradoksologija је реаговао/ла на DankaM за a Странице, Причешће у току менструалног циклуса - свети Григорије Велики (Двојеслов)   
    Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе?
    Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље.
    Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом?
    Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква.
    оригинал:
    http://www.scribd.com/doc/76928676/St-Gregory-the-Great-Menstruation-and-Holy-Communion
    превод:
    http://www.scribd.com/doc/76937666/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%94%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%90%D0%A6%D0%98%D0%88%D0%90-%D0%98-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%9E-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A7%D0%95%D0%A8%D0%8B%D0%95
    Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим
    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/953/tekst/sveti-grigorije-veliki/
    и
    http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D0%BF%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B3%D1%83%D1%80_I
    Пролог:
    http://svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=03&d=12&a=1&date=03
    Житије (последње по реду):
    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0312.htm
×
×
  • Креирај ново...