SAVREMENOST JOVOVE PATNJE – ŽIŽEK, ČESTERTON I KNJIGA O JOVU
Blagoje Pantelić
Savremenost Jovove patnje
– Esej o Žižekovom i Čestertonovom neklasičnom tumačenje Knjige o Jovu
„Značaj Knjige o Jovu danas se ne može na pravi način izraziti čak iako kažemo da je najinteresantnija među drevnim knjigama. Mogli bismo, štaviše, da kažemo da je najinteresantnija među savremenim knjigama. Uistinu, nijedna od dve rečene stvari nije dovoljna, jer fundamentalna ljudska religija i fundamentalna ljudska nereligija su istovremeno i stare i nove; filosofija je ili večna ili nije filosofija.“
Gilbert Kit Česterton
Neklasična biblijska egzegeza
Iako neklasična biblijska egzegeza ima „hiljadu mana“ i često iritira teologe, mora se priznati da je dala nemali doprinos onome što je jedan od ključnih zadataka hrišćanskog bogoslovlja, a to je – (re)aktuelizacija biblijske poruke; upravo, dakle, ono što je od krucijalnog značaja za crkvenu teologiju (jer je ona, kao što znamo, u biti misionarska), ono što većina teologa u naše doba nije uspevala da realizuje (čast izuzecima, čiji je broj na nivou statističke greške), a što je i jasan pokazatelj njene ozbiljne krize (koja je po prirodi stvari, to ne treba gubiti iz vida, i duhovna kriza). Anahronost i neosetljivost za realnost, ili bar nerazumevanje problema savremenog sveta, ili akademska ravnodušnost, – karakteristike su većeg dela savremene klasične biblijske egzegeze. Neklasična je, pak, u velikom broju slučajeva vrlo inventivna i aktuelna, govori razumljivim jezikom, koristi prijemčiv način mišljenja i bavi se temama koje se tiču čoveka našeg doba. Izbegavanjem konvencionalnih formi izražavanja i korišćenjem rezultata savremene filosofije (a ne naprosto preslikavanjem drevnih načina tumačenja biblijskog teksta i ponavljanje zastarelih rešenja starih problema), neklasična egzegeza je uspela da izbegne anahronost i da pronađe nove puteve kojima biblijska misao danas može da se kreće i mnoge uvide i događaje da osvetli sa više strana, a pošlo joj je za rukom i da stara pitanja postavi na nov način, ali i da predoči nove probleme. Neklasične egzegete su dilemama savremenog doba pristupali oslanjajući se (i) na biblijsku tradiciju, iako ih ona, ne sve ali većinu, verski nije obavezivala, niti su im rezultati biblijske kritike, iako ih nisu ignorisali, bili od suštinskog značaja. Sve to im je dalo dosta prostora za egzegetski manevar i omogućilo im je da lakše dolaze do značajnih rezultata, uprkos čestim previdima koji nekada i nisu baš bezazleni i zanemarljivi.
Sve navedeno se ponajbolje vidi u slučaju pojedinih savremenih čitanja npr. pavlovskog korpusa ili, recimo, Knjige o Jovu. Ovom prilikom bih se osvrnuo na dva neklasična čitanja potonje, a s obzirom na jedno od, kako ih je nazivao Dostojevski, „večnih i prokletih pitanja“, koje je savremena istorija postavila na najbrutalniji mogući način; reč je o značenju patnje. Za razliku od mnogih hrišćanskih teologa (posebno istočnih), neki savremeni tumači Knjige o Jovu, ne pridržavajući se drevnih kanona biblijske egzegeze, uspeli su da u tekstu otkriju zanemarene slojeve mišljenja koji su od naročitog značaja za razumevanje smisla patnje, od koje pak nije pošteđen ni današnji čovek; naprotiv, savremena civilizacija u „istoriji patnje“ zauzima vrlo visoku poziciju, te se teolozima, uprkos njihovom hrničnom ignorisanju, to pitanje neprestano postavlja. Biblijska tradicija jasno odgovara na navedeno pitanje, ali taj odgovor klasični biblijski egzegeti najčešće nisu na adekvatan način prezentovali, dok su oni koje nazivam neklasičnim u tome u velikoj meri uspeli; imam u vidu Slavoja Žižeka, čijim će čitanjem Knjige o Jovu (pre svega u knjigama The Monstrosity of Christ: Paradox or Dialectic [London 2009] i Bog na mukama [Zagreb 2008]) biti posvećen veći deo ovog napisa, ali pored Žižekovog tumačenja Jovovog stradanja, uzeću u obzir i Čestertonovo viđenje jovovskog problema (izložen naročito u njegovom tekstu „Introduction to the Book of Job“ [1916]). U nekoliko navrata je Žižek eksplicitno iskazao oduševljenje stvaralaštvom ovog engleskog hrišćanskog filosofa i pisca. U svojim „teološkim“ radovima, koje u poslednje vreme produkuje u velikom broju, on često navodi i razrađuje mnoge Čestertonove uvide i motive. A u Žižekovoj egzegezi Knjige o Jovu Čestertonov uticaj je čak određujući; njegova interpretacija ovog starozavetnog spisa je utemeljena upravo u Čestertonovoj. Zato sam se odlučio da sada ne izlažem samo Žižekovo viđenje Jova, već da mu pridružim i Čestertonovo.
Bog koji pati
Zašto je Žižeku značajna priča o Jovu? U pomenutoj knjizi Čudovišnost Hrista, filosofskom superstaru priča o Jovu postaje važna u momentu kada analizira onaj deo hrišćanskog bogoslovlja koji govori o Bogu koji pati. Po Žižekovom mišljenju, najviši domet paganske teološke misli je postavka da se dobri Bog koji se bori protiv zla u stvari bori protiv sebe samog, tj. da se radi o unutrašnjoj borbi; drugačije rečeno, na nivou spekulativnog imamo istovetnost dobra i zla. Razrešenje ove napetosti između ideje dobrog i ideje zlog Boga, po njegovom uverenju, pojavljuje se u biblijskoj teologiji koja govori o Bogu koji pati, što je potpuna novina u odnosu na paganstvo i ono po čemu je hrišćanstvo prepoznatljivo.
U članaku „Samo nas Bog koji trpi može spasiti“, koji je publikovan u knjizi Bog na mukama, Slavoj Žižek navodi da teološki odgovori na pitanje odnosa holokausta, ili bilo kog drugog ispoljavanja „prekomernog zla“, i postojanja dobrog i pravednog Boga čine niz hegelijanskih trijada. Naime, oni koji se protive negiranju Božijeg suvereniteta, i Njegovo postojanje ne poriču uprkos holokaustu i sličnim ispoljavanjima radikalnog zla, pružaju odgovore koji se, kako smatra Žižek, mogu grupisati u hegelovske trijade. U prvu trijadu spadaju teorije: 1. Legalistička teorija greha i kazne („Holokaust je kazna za grehe čovečanstva, odn. samih Jevreja“); 2. Moralistička teorija obrazovanja karaktera („Holokaust je izazov za našu veru u Boga, i ukoliko se preživi to iskušenje očvrsnuće nam karakter“); 3. Teorija Božije tajnovitosti („Holokaust svedoči o nepronicljivom bezdanu Božije volje“). Druga trijada koju navodi Žižek sastoji se od odgovora teologa koji nisu spremni da prihvate tradicionalistički govor o svemoći Božijoj, jer ne mogu da dovedu u vezu holokaust i postojanje apsolutno suverenog Boga; njena struktura izgleda ovako: (1) konstatovanje ograničenosti Božijeg delovanja sopstvenom tvorevinom, potom (2) to ograničenje uvrste u samoga Boga kao Njegov slobodni čin (Bog se samoograničio kako bi ostavio prostor za slobodu čoveka, te je upravo on kao slobodno biće odgovoran za svo zlo u svetu; ukratko, holokaust je cena slobode), i na kraju se pojavljuje (3) dualističko rešenje: samoograničenje se „izvanjštuje“, i tada se prva dva momenta osamostaljuju – Bog se zapliće u sukob, postaje protivteža, tj. suportno načelo demonskom Zlu koje deluje u svetu. Nakon ove dve trijade Žižek navodi treći stav, za koji s pravom tvrdi da nadilazi i preovladava i ideju suverenog i ideju ograničenog Boga; reč je o idiji Boga koji trpi. Uzgred, Žižekovo insistiranje na trijadama je potpuno nepotrebno; reč je o jednoj veštačkoj konstrukciji koja je njemu neophodna samo kako bi svojoj interpretaciji dao hegelijanski ton. Na sreću, forma nije ugrozila sadržaj, kome ću se uskoro vratiti.
Žižeka ne zanima previše doprinos samoj teologiji, koliko društveno-političke konsekvence vere u Boga koji pati. (On, u osnovi, i [hrišćansku] teologiju [zlo]upotrebljava za svoju političku filosofiju, tj. kritiku raznih ideologija. Međutim, iz toga ne sledi da neki njegovi uvidi nisu od značaja i za samo [hrišćansko] bogoslovlje. Naprotiv, mišljenja sam da čitanje Žižeka u mnogome doprinosi konstituisanju jedne pregnantne angažovane teologije. Zbog toga nikako ne bi trebalo da bude ignorisan od strane crkvenih mislilaca.) Bilo kako bilo, ta teološka inovacija biblijskog mišljenja Slavoja Žižeka, pomalo neočekivano, dovodi do Knjige o Jovu. Kažem neočekivano, jer je daleko verovatnije da se jedan „neteolog“ zaintrigiran idejom Boga koji pati odmah koncentriše na novozavetnu hristologiju. (To je možda prvi pokazatelj da Žižeka ne treba olako shvatati.) U nastavku će biti jasnije, mada već sada može da se nasluti, zašto mu je Knjiga o Jovu bila primarni fokus pažnje.
Pojačavanje zagonetke kao njeno rešenje
Knjiga o Jovu je, kako smatra Žižekov teološki „učitelj“ Gilbert K. Česterton, u odnosu na ostale starozavetne spise i istorijska i filosofska zagonetka. Nas sada zanima samo ova druga – filosofska. Prvo što moramo imati u vidu je da ideja da su svi ljudi samo oruđa više sile – fundamentalna ideja Starog Zaveta, i da je tu zbirku tekstova, po Čestertonovom mišljenju, moguće razumeti samo ukoliko se to ne gubi iz vida. Pored toga, neophodno je znati i da je „starozavetna ideja bila više ideja zdravog razuma, da je snaga – snaga, da je lukavost – lukavost, da je uspeh ovoga sveta – uspeh ovoga sveta, i da Jahve koristi sve to radi svog krajnjeg cilja, kao što koristi i prirodne sile ili fizičke elemente.“ Po njegovom uverenju, svi starozavetni junaci nisu sinovi već robovi Božiji. Česterton čak smatra da je osnovna pretpostavka većeg dela Starog Zaveta – usamljenost Božija. Drugim rečima, „Bog nije jedina glavna ličnost Starog Zaveta: On je upravo jedina ličnost Starog Zaveta“. Ovaj zaključak je izveden iz činjenice da je za razliku od Njegovog, cilj svih ostalih htenja automatska, da Bog konkretno zna šta čini dok je čovek neodređen, nerazuman, njegovo ponašanje izgleda kao, po uspelom izrazu ovog sjajnog engleskog mudraca, „potucanje zveri koja umire“. U svim drugim slučajevima je tako: Stari Zavet veliča superiornost božanske i ništavnost ljudske volje, osim u jednom, u slučaju Jova. „Knjiga o Jovu se izdvaja jer postavlja pitanje: ’Ali koja je namera Božija? Da li je dostojna žrtve čak i bednog čovečanstva? Svakako je lako izbrisati naše ništavne volje zbog one koja je veća i bolja? Ali, da li je veća i bolja? Neka Bog koristi svoje oruđe; neka Bog slomi svoje oruđe. Ali šta On zapravo čini i zbog čega je oruđe slomljeno?’ Zbog tog pitanja – zaključuje Česterton – moramo da napadnemo zagonetku Knjige o Jovu kao filosofsku zagonetku.“
Enigma stradanja nevinog Jova je postavljena pred Boga, i to od strane protagoniste. Međutim, On – niko drugi do Bog lično – daje u najmanju ruku neprimeren odgovor, i upravo u tome je presudna filosofska i religiozna izuzetnost Knjige o Jovu. Bog, naime, ne samo da ne daje odgovor na postavljeno pitanje – koji je smisao patnje pravednog Jova?, nego ga dodatno pojačava. Na najdirektnije moguće pitanje Bog je prvo odgovorio kontrapitanjem; od Jova je zatražio da se izjasni ko je on, na šta Jov odgovara da ne zna. U tome Česterton vidi sav ljudski skepticizam usmeren ka višem skepticizmu. I to je bazična filosofska pozicija Knjige o Jovu. Na koncu, Bog ne samo da ne osujećuje Jovov skepticizam, nego ga još i podstiče, kako bi na kraju Jov shvatio da jedino što ostaje jeste zagonetka, koju ni sam Bog ne može da razreši. Prilikom, dakle, pojavljivanja Onoga u koga su sve nade polagane, koji bi trebao da ima odgovore na sva pitanja, umesto da reši problem, On ga je dodatno istakao indirektno priznajući da ni sam nema rešenja. Sada se događa još jedan obrt, i to religijski: Jov ne samo da ne postaje besan ili utučen, već biva – utešen. Ispostavlja se da se „enigma Jahvea čini mračnijom i opustošenijom od Jovove enigme“, ali da „Jov, koji je bio neutešan pre govora Jahveovog, našao je utehu nakon toga“. Dakle: „Zagonetke Božije su mnogo više zadovoljavajuće od rešenja ljudi.“
Dijalog Jova sa Bogom, po Čestertonovom viđenju, svodi se na to da „Jov istupa upitno“, a „Bog odgovara uzvično“; i „umesto dokazivanja Jovu da je svet objašnjiv, On insistira na tome da je svet mnogo neobičniji nego što je Jov to ikada zamislio“. Čestertonov opis navedene situacije, Slavoj Žižek tumači, očekivano, uz pomoć Žaka Lakana. Reakcija Boga, po njemu, odgovara onome što Lakan naziva prošivni bod [point de capiton]. Bog u Knjizi o Jovu rešava zagonetku tako što je radikalizuje, udvostručuje, tako što je izmešta iz Jovovog uma u samu stvar; Bog, dakle, i sam počinje da deli Jovovu užasnutost haotičnosti univerzuma koji se manifestuje (i) kao stradanje nevinih. Jov, za razliku od svojih prijatelja koji mu dolaze kako bi ga utešili nudeći mu (teološko) tumačenje nesrećne situacije u kojoj se našao, ne pridaje nikakav dublji smisao nevolji koju preživljava, i Bog koji se na kraju pojavljuje predočava da je istina na njegovoj a ne njihovoj strani.
Jovovska zagonetka jednostavno nema racionalno rešenje koji bi bilo konačno. Patnja je besmislena, ona naprosto nema nikakvo teološko značenje. Stoga pitanje „u čemu je smisao patnje?“, identično je pitanju „u čemu je smisao besmislice?“. Međutim, navedena zagonetka nema ni iracionalno rešenje; banalno rečeno, da ono postoji sigurno bi ga znao Bog. Navedeni problem, dakle, ne pripada ni onoj grupi pitanja na koja je nemoguće dati konačan odgovor do okončanja istorije, a na koja upućuje Apopstol Pavle u Himni ljubavi (1. Kor. 13); činjenica da sada znamo „delimično“ jer „vidimo kao u ogledalu, u zagonetki“ (1. Kor. 13, 12), a da ćemo nakon „kraja sveta“ imati celovito znanje, suštinski ne utiče na razrešenje jovovske enigme; dakle, ni iz eshatološke perspektive nećemo otkriti nešto što već sada ne znamo.
Bog u „Aušvicu“, „Černobilu“, na infektivnom i sličnim mestima
Efikasan test Čestertonove (i Žižekove) teze da je Knjiga o Jovu aktuelna i danas jeste tematizacija patnje čoveka u ratnim strahotama Prvog i naročito Drugog svetskog rata, kao i umiranja od smrtonosnih infekcija ili zagađenja životne sredi, itd. itsl. (Uzgred samo da napomenem da sam u podnaslovu naziv nemačkog nacističkog logora stavio pod navodnike jer ga koristim kao simbol a ne kao jedno od mesta masovnog stradanja; s obzirom na monstruoznosti sprovedenih u Aušvicu on se, posebno nakon Adorna, u literaturi koristi kao metafora ne samo za stradanje Jevreja, već i svih ostalih nedužnih žrtava u Drugom svetskom ratu, pa ga kao takvog i koristim u ovom eseju; iz istog razloga je Černobil pod navodnicima, jer je vremenom postao simvol nuklearne katastrofe nesagledivih razmera.) Pitanje, dakle, glasi: koji je smisao stradanja miliona nevinih žrtava u svetskim, hladnim i ostalim ratovima, kao i žrtava u kontaminiranim područjima nakon havarija na nuklearnim elektranama, zaraženim smrtonosnim bolestima, itd. itsl?
Slavoj Žižek smatra da je Jovov otpor da patnji da bilo kakav smisao ključan upravo „kada se suočavamo sa mogućim ili stvarnim katastrofama, od AIDS-a i ekoloških nedaća do holokausta“. On kategorički tvrdi da katastrofe „nemaju nikakvo dublje značenje“. Jovovsko nasleđe, podvlači slovenački filosof, osporava uverenje da je Bog transcendentni Gospodar tvorevine koji zna smisao onoga što nama izgleda kao katastrofa koja je očišćena od bilo kakvog smisla, odn. „Boga koji sagledava sliku u potpunosti, i kojoj ono što mi poimamo kao ’mrlju’ u stvari doprinosi sveopštem skladu“. Bog više ne može da bude azil za tvrdnje da postoja značenja svih mogućih udesa koji se svakodnevno događaju. Žižek retorički pita: „Kada se suočimo sa događajem kao što je holokaust ili smrt miliona ljudi u Kongu, nije li neukusno tvrditi da ove ’brljotine’ imaju dublje značenje tako što doprinose skladu Celine?“ A potom odmah postavlja suštinski važno pitanje: „Da li postoji Celina koja može teološki opravdati i tako iskupiti/poništiti događaj kao što je holokaust?“ Iskustvo Jova nalaže da se odgovori negativno.
Jovov Bog „nije više slavodobitni Bog, koji naposletku uvek pobeđuje zato što vuče sve konce (makar su Njegovi putevi ’tajnoviti’), niti je to Bog koji hladno deli pravdu zato što je po definiciji uvek u pravu, već je to kao Hristos koji strada na krstu, Bog u agoniji, koji preuzima breme trpljenja i solidariše se s ljudskom bedom.“ Slavoj Žižek, dakle, smatra da nije samo jovovska teološka baština ona koja nam nalaže da tako pristupimo problemu, nego da, i ovo nikako ne treba gubiti iz vida, Hristova smrt na krstu takođe nalaže isto, jer i ona odbacuje ideju Boga kao apsolutno transcendentnog garanta srećnih ishoda svih naših postupaka; „Hristova smrt na krstu je smrt ovoga Boga, ona ponavlja stanovište Jova, odbacuje bilo kakvo dublje značenje koje zamagljuje surovu stvarnost istorijske katastrofe.“ (Uzgred, tumačenje stradanjâ Jova i Hrista unutar jednog hermeneutičkog kruga govori nam da, uprkos tome što Žižekovo poznavanje teološke literature nije na naročitom nivou, ipak njegovu intuiciju ne treba potcenjivati. Intuicija, svakako, nikada ne može u potpunosti da nadomesti erudiciju, kao ni erudicija intuiciju. Stoga treba biti obazriv sa Žižekovim interpretacijama i zaključcima, ali ih nikako ne treba a priori odbacivati.)
Navedeno upućuje, naglašava Žižek, da postoji samo jedan odgovor koji hrišćani mogu da daju na večito pitanje svih pitanja – „gde je Bog bio za vreme Aušvica?“, tj. „zašto nije sprečio toliko stradanje nedužnih?“, i sl. Po njegovom mišljenju, taj odgovor nije u bežanju iz ovosvetske nestabilnosti u blagosloveni mir Božiji koji transcendira sve naše nesreće, jer smo svesni beskonačne ništavnosti ljudskih briga (što bi bio odgovor pagana), ili da je Bog taj koji, za razliku od nas, zna šta čini i da će nam se na kraju odužiti za sva stradanja, izvidati sve rane i zasluženo kazniti krivce (što bi bio uobičajeni odgovor hrišćanskih duhovnika). Koji je, dakle, taj jedini odgovor koji hrišćani mogu da daju na pitanje „gde je Bog bio dok se događao Aušvic?“
Žižek, u svom prepoznatljivom maniru, odgovara na to pitanje pozivajući se na na jedan igrani film koji se bavi genocidom u Ruandi; reč je o ostvarenju Ustreliti pse iz 2005. godine. On navodi poslednju scenu iz tog filma: u momentu kada izbeglice iz plemena Tutsi, koji se kriju u jednoj hrišćanskoj školi, iščekuju da svakog trena pripadnici plemena Hutu provale unutra i izvrše pokolj, mladi nastavnik Britanac pita starijeg sveštenika – gde je sada Hristos da spreči pokolj, na šta mu ovaj odgovara – Hristos je sada prisutan više nego ikada, On takođe pati sa nama.
Odgovor koji Žižek navodi je tačan, ali njegovo shvatanje prisustva Boga, nažalost, nije. On, naime, piše da pojam „prisustvo“ iz navedene scene iz filma, odn. uopšte prisustvo Boga u patnji ljudi, treba interpretirati kao „prisustvo utvarnog objekta malog a, dodatog predmetima prisutnim ovde, u stvarnosti: kada se hrišćanin nađe u situaciji sličnoj onoj na filmu, predmeti stvarnog sveta prisutni su oko njega, ali je prisutan i Hristos.“
Ovde Žižek plaća ceh svom lakanstvu, i nedovoljnoj upućenosti u teološku literaturu. On jednostavno nedovoljno dobro poznaje hrišćansko bogoslovlje da bi mogao da ode dalje od onoga što smo do sada izložili, dakle, do momenta kada je trebao da objasni odgovor na ključno pitanje, pitanje prisustva Boga u stradanju. Ortodoksna hrišćanska teološka fenomenologija nam govori da je svet, u ontološkom smislu, simvoličan, da nije „čista“ materija već sinteza tvarnog i božanskog. Bog je prisutan u svetu, bili mi toga svesni ili ne, odn. verovali u to ili ne, i to na dva načina – pasivno ili aktivno. A o tome kako će Bog biti imanentan odlučuje sam čovek. Ukoliko on deluje kao slobodno biće ljubavi, onda ostvaruje sinergijski odnos sa Bogom (aktivno prisustvo Boga), u suprotnom, ukoliko negira sebe kao slobodno biće ljubavi onda pacifikuje božansko delovanje (pasivno prisustvo Boga). Jednostavnije rečeno, kada čovek čini greh Bog održava svet u postojanju, a kada živi vrlinski onda On učestvuje u njegovom življenju. Bog ne ugrožava ljudsku slobodu time što bi intervenisao svaki put kada bi ovaj činio nešto što nije po Njegovoj volji, jer je ljudska sloboda regulativni princip postojanja sveta. Upravo od nje zavisi da li će čovek postojati kao istinski čovek ili će parazitirati. Sledstveno tome može se zaključiti da je Bog najrealnije (tj. lično) prisutan u stradanju nevinih, i to prisustvo daje utehu onome koji strada ukoliko je toga svestan (kao u slučaju Jova), dok je pasivan u odnosu na onog koji čini zlo.
Iako je patnja per se očišćena od smisla, iako je parazitski fenomen, njena manifestacija ima nesagledive posledice, kako po istoriju tako i teologiju, jer je u stradanju aktivno saprisutan Bog koji i sam patiti. Ali to je nova tema, i zahteva da se zasebno obradi u celini. Ovom prilikom ću se osvrnuti još na odnos Jov – Hristos, koji Žižek takođe pominje.
Hristovo stradanje je vrhunac bogopatnje. Slavoj Žižek to ima u vidu i na kraju svog osvrta na Knjigu o Jovu, u Čudovišnosti Hrista, govori i o povezanosti Jovovih i Hristovih stradanja. Nažalost, njegova interpretacija se ne vraća na liniju ortodoksnog, već nastavlja da luta. (Žižek ipak još uvek nije dovoljno bogoslovski obrazovan, te često plaća previsoku cenu svojoj nezrelosti upravo u najosetljivijim momentima tumačenja biblijskog teksta – kada treba dovesti u vezu starozavetne i novozavetne događaje. Za takav hermeneutički zahvat Žižeku nije dovoljna samo nadarenst za teorijski rad.) Naime, slovenački filosof Jovovo ćutanje na kraju pripisuje njegovom saznanju da je Bog nemoćan, odn. nije ga utešilo prisustvo svemoćnog već jadnog Boga. Žižek navodi da „Bog nije ni pravedan ni nepravedan, već jednostavno nemoćan“. Međutim, kao što je neumesno govoriti o „svemoćnom“, isto tako je besmisleno govoriti i o „nemoćnom“ Bogu, jer se On samoograničava kako ne bi oskrnavio svetinju nad svetinjama – slobodu čoveka. To samoograničavanje jeste ono što imenujemo „bogopatnjom“. Međutim, u toj nemoći se otkriva Njegova svemoć, tj. bogopatnja je dokaz Njegove apsolutne svemoći.
U nastavku Žižek beleži: „Jov je iznenada shvatio da nije on, već sam Bog taj kome se zaista sudi za njegove nedaće, i da se Bog jadno pokazao na tom testu.“ Slovenački filosof kao da zaboravlja da u svačijoj patnji učestvuje i Bog kao sapatnik. Stoga, u Jovovom slučaju, kao i u svim sličnim, „jadni“ su svi (i Bog i oni koji pate). U onoj meri u kojoj pati Jov, pati i Bog, odn. u onoj meri u kojoj je jadan Jov, jadan je i Bog. Svako ko učestvuje u takvom događaju jednostavno je „jadan“, jer je to cena (zloupotrebe) slobode.
Žižek nastavlja da brzopleto sudi… Naime, iz činjenice da je Jov utešen iako nije dobio direktan odgovor, on izvlači sledeći zaključak: „Jov je predvideo da će Bog patiti u budućnosti – ’Danas sam to ja, sutra će to biti tvoj rođeni sin, a neće biti nikoga da se umeša za njega. Ono što sada vidiš u meni jeste najava tvog sopstvenog stradanja!’“ Ono što je važno, a što Žižek previđa jer mu je vid zamagljen, i u toj situaciji pribegava psihologizmima, jeste da Jova tako nešto ne bi moglo da uteši, jer se radi, da podsetim, o „pravednom Jovu“ a ne osvetoljubivom, čak, usudio bih se reći, ne i o „pravdoljubivom Jovu“, koji likuje zbog toga što će ista patnja snaći i onoga za koga misli da je njegovu patnju mogao da spreči a to nije učinio. Jov to nije mogao da zna, ali Bog jeste. Zato iz ove perspektive možemo (žižekovski) da pretpostavimo da je On u svom odgovoru Jovu hteo da kaže – „vidiš, u svetu se dešavaju besmislene stvari i to je jednostavno tako, pa čak i kada se ja ovaplotim neću biti imun na takav stvari“.
Jov i kritika ideologije
Slavoj Žižek nije baš (ali ima nada da može da postane) stručan za bogoslovska pitanja, ali jeste, da ponovim, za analizu i krtiku raznih tipova ideologije; u tome je njegov ključni značaj ne samo za opštu istoriju filosofije, nego i za hrišćansko bogoslovlje koje je prečesto ravnodušno prema svakidašnjem, posebno političkom životu savremenog čoveka, i ne uspeva kritički da mu pristupi. Elem, Žižek je u knjizi The Puppet and the Dwarf, kao i u nekim intervjuima, dobro primetio da je Knjiga o Jovu „prva velika kritika ideologija“. Ovaj zaključak je izveo iz pretpostavke da postoje događaji koji nemaju „neko dublje značenje“. Upravo sa te – jovovske – pozicije može se izgraditi zdrav kritički stav prema raznim ideološkim konstruktima.
Posebno treba napomenuti da se to odnosi i na sve one ideologije koje se (lažno) predstavljaju kao hrišćanske. Ukoliko se jovovsko stanovište posmatra u pravom svetlu i prihvati njegovo i filosofsko i religijsko stanovište, onda to postaje i pravo iskušenje za samu veru hrišćana. Jer je hrišćanima doista jako mučno, posebno sa mnoštvom predrasuda o tzv. „crkvenom životu“ ili pojmovima tipa „volja Božija“, „promisao Božija“ itd., da prihvate nešto što je ispražnjeno od značenja, a naročito kada je taj događaj, kao što je patnja, fundamentalan za ljudsku egzistenciju. Nikolaj Berđajev je dobro primetio da je „svet preputn tešitelja Jova“ jer je „ljudima veoma teško da se odreknu svrsishodnosti svega što se zbiva u svetu“. I iz tog razloga je Slavoj Žižek u knjizi The Parallax View zapisao da je priča o Jovu „najradikalniji ispit naše vere u Boga“, i umesno dodao: „ako preživimo to iskušenje, naš će karakter ostati neuzdrman“. Jovovska pozicija je, dakle, od naročite važnosti za realizaciju (nebultmanovske) demitologizacije oficioznog hrišćanstva, koju je neophodno sprovesti jer se za ovih dve hiljade godina nataložilo mnogo toga što nema nikakve veze sa Hristom a proglašava se hrišćanskim.
Post sctiptum
Teolozi, kako oni u Jovovo vreme tako i većina savremenih, nisu uspeli da shvate osnovnu poruku onoga što je izloženo u starozavetnoj knjizi o kojoj je bilo reči, a to je da patnja nema nikakvo dublje teološko značenje. Slavoj Žižek Jovove prijatelje s pravom naziva „teolozima“ (uzgred, nije Žižek prvi koji te likove iz Knjige o Jovu indentifikuje kao teologe, to čini i npr. Rene Žirar i dr) jer se oni bave ničim drugim do razotkrivanjem višeg smisla njegovih stradanja, odn. nude razna bogoslovska tumačenja odnosa božijeg promisla i njegove patnje. Dosledno našoj podeli, u odnosu na odgovor na pitanje značenja patnje, oni bi u stvari bili klasični teolozi; Jova, koji kategorički navodi da su njegove patnje besmislene, bismo pak mogli da nazovemo neklasičnim teologom. Na kraju, kao što znamo, kada se Bog pojavio dao je za pravo Jovu, a ne njegovim prijateljima. To ne smemo da previđamo.
Paradoksologija је реаговао/ла на коментар на тему:
Ви неки сте нас убили! А ордење добили! Како и зашто!?
Paradoksologija је реаговао/ла на коментар на тему:
Ви неки сте нас убили! А ордење добили! Како и зашто!?
