Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

ђакон Ненад Илић

Члан
  • Број садржаја

    23
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О ђакон Ненад Илић

  • Ранг
    Почетник

Скорашњи посетиоци профила

458 посетилаца
  1. ђакон Ненад Илић

    Da li je do etike i sta kada dobre namere nisu bitne

    Пишем ово само зато што су се моји пријатељи због мене намучили овде да зауставе навалу ирационалности. И нећу даље писати ни одговарати било коме у оквиру ове теме. А ви ако и даље имате потребе - пишите. Чим "од надлежних" добијем да званично водим мисију СПЦ ангажоваћу Јелену да као стручњак ради са људима којима је то потребно. Хвала црквеној браћи и сестрама на маркетиншким идејама, нпр. да додам то психотерапеут и духовник - до сад нисам то нигде користио, не знам одакле им то али не звучи лоше. Не знам да ли самоспознаја и рад на личном развоју, а инспирисано црквеном мудрошћу заиста спада у "сиву зону". И колико је то опасно и какве везе има са лопатам... Изгледа да овде има оних који су ту више верзирани. Црква нигде није поменута у контексту Алфа Омега Клуба и не треба да се бринете због саблазни и могуће злоупотребе. Нити је упућен позив људима са психичким проблемима нити су обећана исцељења, позвани су људи који желе да ураде нешто на свом личном развоју. А да им при том људи са искуством буду саветници. Само искуство стоји ту као лиценца, а не знам тачно ни за шта би она ту требала и ко би требало да је изда. Најстарији Србин или ко већ? Да нисмо до сада уложили толико рада и инспирисали толико људи, одмах бисмо сад затворили Алфа Омега Клуб, да пустимо све НЛП-е и сличне лиценциране активности (још из ионостранства, драги моји) да се шире без покушаја да ми понеког усмеримо ка нашој православној култури и духовности. Рекло би се да то ионако неки од активних у овој дискусији раде боље од мене. Оном човеку или жени са псеудонимом из Лолите нудим, пре него што настави да објављује своје књижевне радове на форуму, да их прво пошаље мени. Имам и прилично уредничко искуство, па и понешто искуства у писању. Можда му буде од користи. Овако је испало некако жалосно. О свим осталим инсинуацијама из истог извора заиста не бих. Чак и ја имам толико укуса За крај, сасвим искрено - атмосфера у овој дискусији је потпуно суморна, уз велико одсуство разумевања о хришћанској љубави да не говоримо. Просто нема довољно радости, па чак ни покушаји аве Зорана да што памећу, што духовитошћу разведри ствар нису успели то да промене. Што би Шмеман рекао - тамо где нема радости, нема ни Православља. Балкански шпијун, људи који све знају о онима које не познају, суморне судије - не иде. Витлају управо страсти које су поменуте у активности Алфа Омега Клуба. Занимљиво. Зашто је то тако и како се ова дискусија уопште развила можете да проверите кад јој погледате почетак. Ништа страшно није рећи: "можда сам се мало залетео(ла) - опростите".
  2. ђакон Ненад Илић

    Teške reči uvaženog teologa o "licemerstvu u Crkvi"

    Жељко, тачан навод је "а ми у Цркви можда некад и предњачимо у томе", што ипак звучи мало мање ултимативно. И није ми јасно зашто ми сада, иако смо до сада комуницирали на мојој ФБ страни, пишеш овде. Да ми није рекао пријатељ, не бих знао да си ми се обратио. Потпуно разумем да се не слажеш са мојом стратегијом, наравно да не можемо увек баш око свега да се сложемо, али у одбрану само да ти кажем да неке ствари ипак морају да се понављају. Никог силом не покушавам да увучем у саборност, али да пробудим жељу у верујућим људима да преузму свој део одговорности за своју Цркву - признајем, покушавам. Чак то сматрам својом обавезом. Коме се заправо обраћамо и о границама Цркве - неком другом приликом. За сада - тако су ми рекли неке владике које сам питао - Црква су за нас сви крштени, православни. У Београду их је преко милион и по, а на Литургију редовно не долази ни десет хиљада њих. А онда и то отвара нове теме. Можда заиста о томе други пут.
  3. Сјајан филм. Кад сам га први пут гледао сметала ми је одређена упрошћеност симболике, највише у избору ликова, у следећим гледањима већ није. Једино, као и са већином осталих филмова Тарковског, назире се нека гностичка црта, просто се осећа да Тарковски није био литургијски хришћанин. И то ми смета. Велики уметник са генијалном интуицијом - да. Лично имам проблем са филмовима у којима нема хумора, који су на једном тону. Меланхолија може бити тло за промишљање али где нема одбљеска радости васкрсења, осећам се некако ускраћено. Као да сам суочен са нечим некомплетним што тражи неку врсту дораде. од уметности увек очекујем емоције, мање верујем уметничким делима у којима претежу философске асоцијације.
  4. Још једно велико питање, на које је тешко дати одговор. Није лако чак ни сачувати најосновније елементе хришћанског живота, на пример пост, ако ваше дете нема у одељењу ниједног друга или другарицу који посте, а камоли да чувају и развијају неку озбиљнију духовну праксу. Мислим да у савременим градским условима и није баш најбоље решење правити од породице мали резерват. На крају све се своди као и у васпитању иначе. Обазриво са правилима и реториком, лични пример родитеља је најважнији. Иако се можда не слажу са "целим пакетом" деца углавном добро препознају истину и искреност у родитељским поступцима, у стилу живота. То се прихвата на неком "подземном" нивоу и има шансе да "проради" кад дете дође у свом животу на праг великих одлука, озбиљних процена. Родитељи хришћани морају бити добри сведоци своје вере, морају деци да сведоче, морају нека минимална правила да чувају у кући, али да пазе да правила не угуше спонтаност и љубав. Виђао сам да се то у неким породицама дешава, а последице још увек не знам. Што се тиче одлажења у цркву деце која порасту и приближавају се самосталном одлучивању - не треба одустајати, али мислим да није добро ни превише притискати. Одредити некакав "српски празнични минимум" око кога нема расправе, а трудити се да и између празника деца кад год је могуће дођу на Литургију. Опет - привлачење је ту важније од заповести. Да се деца кад се домогну самосталности једноставно не одметну, "ослобађајући се" од притиска коме су била изложена. Важније је радити на препознавању и лепоти моралних заповести и изазивању стида код промашаја, него на махањем потенцијалном казном било родитељском било Божјом. А опет ту нема правила, нема два иста детета. Код неког је корисније и мало притиснути. Све у свему - као штио рекох - мислим да нема универзалног правила у тој широкој и толико важној области.
  5. И сам сам повремено размишљао о тој теми, али мислим да одговор није лако наћи. Омасовљење "аматерског" свештенства имало би неких предности али и неких мана. Ентузијастички приступ би се појачао али могуће је да би на институционалном нивоу дошло до превише импровизација, неиспуњавања редовних радњи које се очекују и које су неопходне. Велико питање и тражи велику расправу и укључивање много памети и искуства. Додатно консултовање са отвореним и озбиљним свештеницима...
  6. Нисам баш неки духовник, али кад ме већ питате, чисто пријатељски: Љубав је сигурно испред правила. На вашем месту никако не бих ставио никаква правила испред директног контакта са ћерком. Бог је Љубав. Даће Бог па ће се она вратити пуноћи живота у Цркви. А сигурно је да ће се пре вратити ако јој ви сада сведочите љубав а не праведност, не одустајући од својих правила и вредности, али никако не набијајући јој на нос. Не мора да се прави слика лажне идиле, али мора се савладати та препрека у комуникацији. Сами себе овако искључујете из њеног живота. По свему што сте описали се може помислити да је највећи проблем што она тренутно не живи по правилима којима сте је ви учили, а не да ли су та правила црквена или не. Она је слободно биће, може бити да тренутно лута али и Црква и ваш дом требало би да су јој стално отворени за повратак, али сада и за посету, са било ким кога она доведе. Можда је и вама потребна провера љубави. Права хришћанска љубав је веома широка.
  7. Па, годинама ми сем Тарковског ништа друго за узор и нисмо имали. Рубљов је чудо од филма, снимљен усред комунизма, са црквеном тематиком, а по највишим стандардима - још увек се није "убајатио". Наравно, мало је спор за данашње гледаоце (мада је и раније био одређен упадљиво уметничким приступом и израђеном спорошћу). Наравно да су филмови Тарковског утицали, првенствено као високо постављени критеријум. И остали филмови Тарковског су значајни, мада мени нису ни изблиза толико значили као "Рубљов". Скоро да нема трибине на којој учествујем а да не препричам епизоду "Звоно" из "Рубљова". Та епизода са дечаком-лажовом који је ипак због свог великог уметничког срца у благодати Божијој, мени скоро да стаје поред најзначајнијих епизода из књижевности, нпр "Велики инквизитор" из Карамазових.
  8. Зависи. Ако је уз владику ђакон има више обавеза. Ђакони који се баве и неким другим послом најчешће су везани само за Свету Литургију и колико стигну од свог посла, помажу у осталим црквеним делатностимау цркви у којој служе. У сваком случају, ђакони су мање везани за парохију од свештеника. Има ђакона који се унутар уже црквених послова баве административним, педагошким, уметничким пословима, а има их који се баве послом потпуно у свету, као на пример неки лекари које познајем.
  9. Прибројан сам или како то у Цркви кажу - причислен Цркви Светог Николе на Новом Гробљу у београду. Обично недељом тамо служим. Понекад и суботом и празницима.
  10. Није, заиста. Проблем је што само од ђаконског служења обично не може да се издржава породица, па човек мора да ради и неке додатне послове. Иначе само ђаконско служење је дивно - карика између владика и свештеника и верног народа - лепа служба.
  11. Хвала на лепим речима и подршци. Серија је настала на идеју владике Јована (Пурића), садашњег Епископа нишког Тада је још био викарни Епископ диоклијски и игуман манастира Острог. Основни сценарио је био његов, на основу више извора, а ја сам га разрађивао и претварао у слику. Посебно је било занимљиво да је сценарио настао усред великих сукоба око Литургије. Да ли негде претеже "новотарство" (обновитељска линија) или "конзервативизам" (очување тајне). Без улажења у детаље сложене проблематике, оно што је било занимљиво то је "дипломатска" активност владике Јована захваљујући којој су се у серији појавили и благослов владике Игнатија и тадашњег владике Артемија. У монтажи смо успели да дођемо до једне и јединстве Литургије, без обзира на одређене разлике. Просто - "материјализован" је доказ да је и у жучним расправама литургијско јединство у тада још увек било СПЦ очувано. Серије као Литургија нису јефтине, пуно рада и прилично средстава је потребно да би се добио такав квалитет, ако да наставак у том правцу можемо да очекујемо само ако се опет неки владика одлучи на интензивирање мисионарског рада. Владика Јован као продуцент стоји чак иза три серије сличног квалитета (касније смо урадили сеије "Икона" и "Константиново наслеђе"), али он иначе полаже на мисију више него остали (књиге, интернет...). Време је да неко други има сличну идеју и жељу и могућности да је спроведе. Идеја имам и ја као аутор, али тек солидан продуцент чини посао реалним.
  12. Само снимање серије потрајало је неколико месеци, наравно с прекидима. Пре тога рад на сценарију, а после неколико месеци постпродукције. Све заједно - око годину дана.
  13. заиста не знам. једина побуна коју сам могао да уочим је монашка побуна против окова пролазног света илузије.
  14. Да, хвала Богу, може се говорити о одређеној експанзији филмова са црквеном тематиком у Русији. Нису сви истог квалитета. Неки су нажалост веома танки, кичасти, али има их и веома добрих и занимљивих. И наравно између - све шира скала. "Острво" је по мени сјајан филм. Први квалитетан филм који се бави православном духовношћу и црквеним животом у "ужем смислу". Тема покајање, а подлога живот у једном малом православном манастиру. Иако по сопственом признању аутори нису довољно црквени, види се њихова вера или потрага за вером. Има и хумора, ситног реализма и патетике и чуда. Одличан филм. Осим више познатих и мање познатих филмова са историјском тематиком, препоручио бих за гледање и необичне филмове редитеља Стољарова.
  15. Бог ти помогао. Зашто православни нису снимили филм о Христовом животу? Мислим да постоје и унутрашњи и спољашњи разлози. У унутрашње бих сврстао све оно што потиче од дубоког осећња светости и опрез у приласку великој теми. Јесте да је отелотворењем, Бог као Богоочовек омогућио и да га представљамо, сликамо ипак је то другачије од одређујуће појаве глумца. Колико год ми имали рецимо проблема да изаберемо праве глумце за Светог Саву, Светог Симеона или на пример Светог Василија Острошког (био сам у ситуацији да је требало да снимамо полуиграни-полудокументарни филм о светом Василију па је због тог проблема све успорено, најзад и стало), прилазак "улози" Христа је много драматичнији. Треба имати сјајну идеју и добро промислити начин на који се Христос може и треба представити на филму. Да бисмо дошли дотле прво морамо да направимо низ филмова о светитељима, да се тиме припремимо и приђемо, а нисмо још направили ништа. У Русији понешто, али никако још не довољно за прелазак на степеник о коме говоримо, у Грчкој су прављени углавном аматерски покушаји филмовања житија светих. Спољни разлози - снага филмске индустрије, финансије. Кад је било државних великих пара за филм тада православни нису били православни, сем занемарљиво малог броја који је очувао Цркву. Филм Рубљов прављен усред комунизма је диван изузетак. А сад нити још увек има довољно интереса за православну културу код широке публике упропаштене иматацијама америчких масовних медија, ни довољно даровитих уметничких и занатских кадрова жељних да се опробају у православној уметности, него нема ни довољно финансија за тако захтеван пројекат. Шта је најбоље до сада снимљено на ту тему - у духу старокатоличко, "Страдање Христово" Мела Гибсона, прави филмски Велики Петак, стидљив ин тајанствен прилазак Христу кога до крајка ни не видимо у спектаклу "Бен Хур", делови неких других филмова - понешто вредно у споју реализма и поезије у "Јеванђељу по Матеју" Пјер Паоло Пазолинија, и наравно епизода из помињаног "Рубљова" Андреја Тарковског у којој "руског" Христа разапињу на снегом завејаној Голготи...
×