Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4392
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from АлександраВ for a Странице, Јерођакон Александар Суботић- Апологија животиња   
    Ми­кро­ко­смос
    Ши­фра за не­рас­ки­ди­ву по­ве­за­ност чо­ве­ка и све­та, у исто­ри­ји европ­ске ми­сли, је грч­ка реч „ми­кро­ко­смос“. Иза ове ре­чи сто­ји иде­ја чи­ји ко­ре­ни се­жу ду­бо­ко у не­про­зир­ну про­шлост Ва­ви­ло­на и Ме­со­по­та­ми­је. То је иде­ја ко­ја је ан­тич­ку фи­ло­зо­фи­ју пра­ти­ла од са­мог ње­ног по­чет­ка. Це­ли­на се огле­да у де­лу. Свет се огле­да у чо­ве­ку, та­ко да је чо­век ма­ли свет – ми­кро­ко­смос. Пла­тон је био тај ко­ји је екс­пли­ци­рао ову древ­ну иде­ју ко­ри­сте­ћи раз­ли­чи­те ми­кро­ко­смич­ке ар­гу­мен­те: од ана­ло­ги­ја људ­ског жи­во­та са про­це­си­ма у уни­вер­зу­му до па­ра­ле­ли­зма из­ме­ђу чо­ве­ка и др­жа­ве. Ипак, сам тер­мин „ми­кро­ко­смос“ по пр­ви пут се ја­вља до­ста ка­сно. Тек у спи­си­ма Ари­сто­те­ла. Он, ме­ђу­тим, ову реч ко­ри­сти са­мо је­дан је­ди­ни пут – у сво­јој фи­зи­ци, и то на по­при­лич­но три­ви­ја­лан на­чин. Пре­ма то­ме, Ари­сто­тел је ско­вао сам тер­мин али без ја­сног кон­цеп­та иза ње­га, док је ње­гов прет­ход­ник Пла­тон фор­му­ли­сао кон­цепт али без од­ре­ђе­не ре­чи ко­јом би га озна­чио.
    Це­ла иде­ја је мо­ра­ла да про­ђе дуг и не баш ра­ван пут, на ко­ме су ва­жне ус­пут­не ста­ни­це би­ле: сред­њи пла­то­ни­зам, је­вреј­ска фи­ло­со­фи­ја, ми­сте­риј­ски кул­то­ви ка­сног Ри­ма и нео­пла­то­ни­зам, да би се на кра­ју Ари­сто­те­ло­ва реч спо­ји­ла са пла­то­ни­стич­ким кон­цеп­том у тех­нич­ки тер­мин „ми­кро­ко­смос“. Ипак, и овај срећ­ни крај ан­тич­ке епи­зо­де у исто­ри­ји „ми­кро­ко­смо­са“ (по­сле ко­га су усле­ди­ле но­ве сред­њо­ве­ков­не и мо­дер­не аван­ту­ре) ни­је без ко­мич­ног обр­та. Син­те­за ко­јом се „ми­кро­ко­смос“ ко­нач­но утвр­дио као те­о­риј­ски тер­ми­нус тех­ни­кус је де­ло хри­шћан­ских Све­тих Ота­ца, ко­ји су ову реч, у ства­ри, упо­тре­би­ли као по­грд­ни из­раз – као реч под­сме­ха на ра­чун па­ган­ских те­о­ри­ја о ме­сту чо­ве­ка у све­ту. Та­ква пе­јо­ра­тив­на упо­тре­ба тер­ми­на ја­сна је из ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Ни­ског: „Го­во­ри­ли су (па­га­ни) да је чо­век ми­кро­ко­смос. (...) Ме­ђу­тим, док су тим звуч­ним на­зи­вом (на­вод­но) уз­но­си­ли хва­лу људ­ској при­ро­ди, ни са­ми ни­су при­ме­ти­ли да су чо­ве­ка (у ства­ри) по­ча­ство­ва­ли свој­стви­ма ко­мар­ца и ми­ша. (...) Шта има ве­ли­ко у то­ме – по­ча­ство­ва­ти чо­ве­ка (...) упо­до­бља­ва­њем са све­том...?“ Због то­га Св. Гри­го­ри­је Бо­го­слов из­о­кре­ће ста­ру ми­кро­ко­смич­ку фор­му­лу, за­ме­њу­ју­ћи ме­ста чо­ве­ка и све­та у њој, та­ко да је са­да у но­вој то­по­ло­ги­ји свет ма­ли а чо­век ве­ли­ки. Јер чо­век је „не­ки ко­смос дру­ги, у ма­ло­ме ве­ли­ки“. Да­кле, и у хри­шћан­ској ви­зи­ји чо­век и свет (и да­ље) де­ле исту суд­би­ну, са­мо што ту за­јед­нич­ку суд­би­ну од сад од­ре­ђу­је чо­век по­што је он „Mi­krot­he­os“ (Бог у ма­лом). Вер­ност би­блиј­ском пре­да­њу о чо­ве­ку као сли­ци Бо­га (Пост. 1, 26–27; 5, 1; 9, 6) при­мо­ра­ла је Оце на та­кву ин­тер­вен­ци­ју.
    Бо­жи­ја сли­ка
    Ста­ри За­вет нам, ме­ђу­тим, не от­кри­ва шта је у ства­ри „Бо­жи­ја сли­ка“ у чо­ве­ку. По­што из са­мог тек­ста то ни­је би­ло мо­гу­ће пре­ци­зно за­кљу­чи­ти, те­о­ло­зи су кроз ве­ко­ве да­ва­ли раз­ли­чи­те од­го­во­ре. Они би се гру­бо мо­гли по­де­ли­ти у две гру­пе: 1) Сред­њо­ве­ков­ни пи­сци су углав­ном су по­ку­ша­ва­ли да про­на­ђу од­ре­ђе­не он­тич­ке цр­те у чо­ве­ку ко­је га чи­не слич­ним Бо­гу, нпр. сло­бо­да, ра­зум, итд... 2) Код мо­дер­них ау­то­ра, пак, „лик“ се че­шће по­сма­тра као услов у ком чо­век ег­зи­сти­ра (нпр. у ди­ја­ло­гу са Бо­гом и са тво­ре­ви­ном, итд.), а не као ње­гов по­сед. Ова два при­сту­па ни­су ме­ђу­соб­но ис­кљу­чи­ва и мо­гу­ће их је ком­би­но­ва­ти. Ипак, док је овај пр­ви де­лом од­го­во­ран за пот­це­њи­ва­ње оста­ле тво­ре­ви­не, по­што Би­бли­ју чи­та је­лин­ским очи­ма, „пре­це­њу­ју­ћи“ чо­ве­ко­ву ра­ци­о­нал­ност, онај дру­ги има од­ре­ђе­ни зна­чај за на­шу апо­ло­ги­ју жи­во­ти­ња. У ду­ху ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва ко­ји ка­же да Бог ства­ра­ју­ћи сво­ју сли­ку – чо­ве­ка „по­ста­вља на зе­мљи по­кло­ни­ка (Све­те Тро­ји­це)“ и од­мах до­да­је: „на­ме­сни­ка це­ло­сног –над­зор­ни­ка ви­дљи­ве при­ро­де“. Кон­ста­ту­је­мо да је „услов бо­го­оп­ште­ња“ срж оно­га што је по сли­ци. До­да­ју­ћи то­ме да је за ис­по­ља­ва­ње ли­ка од­лу­чу­ју­ћа (ли­тур­гиј­ска) функ­ци­ја чо­ве­ка ко­ји је по­зван да бу­де на­чал­ник (ἀρχέτωσαν – Пост. 1, 26) све оста­ле тва­ри. Да је у пи­та­њу функ­ци­ја слу­же­ња, а не го­спо­да­ре­ња, ви­ди се из то­ка би­блиј­ске рад­ње. У пр­вој гла­ви По­ста­ња, у сти­ху 27, Бог ства­ра чо­ве­ка по свом ли­ку. У на­ред­ном сти­ху по­ве­ра­ва му власт над жи­во­ти­ња­ма, да би од­мах у сле­де­ћем сти­ху, и чо­ве­ку и жи­во­ти­ња­ма, за хра­ну дао би­ље. Да­кле, жи­во­ти­ње ни­су по­ве­ре­не чо­ве­ку ра­ди ути­ли­тар­не упо­тре­бе већ да би се о њи­ма ста­рао. (У при­чи о По­то­пу, по­сле до­пу­ште­ња чо­ве­ку да убу­ду­ће ко­ри­сти жи­во­ти­ње у ис­хра­ни, Бог од­мах скла­па веч­ни за­вет – Олам Бе­рит са жи­во­ти­ња­ма и љу­ди­ма под­јед­на­ко. А веч­ни за­вет је из­раз за ме­си­јан­ско цар­ство ми­ра ко­је се не по­ду­да­ра са за­кон­ским за­ве­том. Ја­сно је да у очи­ма Цр­кве иза све­га то­га сто­ји за­вет Ису­са Хри­ста).
    Та­ква по­сред­нич­ка функ­ци­ја чо­ве­ка, мо­мен­тал­но нас пре­но­си из Ста­рог у Но­ви За­вет. „Ло­гос по­ста­де те­ло“ ка­же Је­ван­ђе­лист Јо­ван. Али у ње­го­вом Је­ван­ђе­љу ово те­ло је у ства­ри „sarks“ – ме­со – плот, што је грч­ки пре­вод је­вреј­ске ре­чи „ба­сар“, ко­ја људ­ску те­ле­сност ује­ди­њу­је са жи­во­тињ­ском, као што је и „не­феш“ (ду­ша жи­ва), жи­вот­ни прин­цип и жи­во­ти­ња и љу­ди. Ме­ђу­тим, „по­след­њи Адам“ је исто­вре­ме­но и „дух ко­ји ожи­вљу­је“ чи­та­ву твар (1. Кор. 15, 45). Не­ма, да­кле, ни­чег што би при­сни­је по­сре­до­ва­ло из­ме­ђу Бо­га и све­та од ова­пло­ће­ног Бо­га. А опет, ако је сје­ди­ње­ње са Бо­гом у лич­но­сти Си­на Бо­жи­јег, Ко­ји се кроз те­ло по­и­сто­ве­тио са све­том, нај­ве­ће, ни­је мо­гу­ће за­ми­сли­ти да би Бо­жи­ја љу­бав, све­ту ика­да по­же­ле­ла ишта ма­ње. Због то­га је Адам од по­чет­ка био фи­гу­ра Хри­ста: „Сли­ка (ти­пос) Оно­га ко­ји ће до­ћи“ (Рим. 5, 14).
    Пад
    Ме­ђу­тим, Хри­стос је до­шао. У Ње­го­вом те­лу Бог је по­стао део све­та и свет је по­стао део Бо­га, па и по­ред то­га: „Сав свет у злу ле­жи“ (1. Јн. 5, 19). Свет ни­је зло, не­го у злу ле­жи. Сру­шен је и ле­жи. Ко га је обо­рио? Пр­ви чо­век је пао и са со­бом по­ву­као свет. Шта је зло у ко­ме свет ле­жи? То је по­ло­жај у ком се свет на­ла­зи. Свет ле­жи у злу. По­след­њи Чо­век ле­жи у гро­бу. И По­след­њи Чо­век уста­је из гро­ба. Али свет и да­ље у злу ле­жи. До­кле ће свет да ле­жи у злу? Све док сви прет­по­след­њи љу­ди не лег­ну у гроб, је­дан по је­дан све до По­след­њег ко­ји је већ устао. А та­да ће се ви­де­ти да су и они већ уста­ли са Њим. И шта­ви­ше да са­да сто­је по пр­ви пут. Ово ни­је пу­ка але­го­ри­ја. Бу­квал­но: крај­ња тач­ка Бо­жи­јег по­и­сто­ве­ће­ња са па­лим све­том је мр­тво те­ло Хри­ста ко­је ле­жи у гро­бу, док је Ње­го­во уста­ја­ње по­че­так но­ве тва­ри. За­ни­мљи­во је да се упра­во у ве­зи са том те­мом уста­ја­ња из ле­же­ћег по­ло­жа­ја, и по­ја­ви­ла реч „ми­кро­ко­смос“. Ари­сто­тел, раз­ма­тра­ју­ћи у Фи­зи­ци (књи­га 8, 2. по­гла­вље) при­го­вор сво­јој те­о­ри­ји о „веч­но­сти кре­та­ња“, ко­ји се са­сто­ји у то­ме да кре­та­ње ни­је веч­но јер из­гле­да да се жи­ва би­ћа по­ди­жу из ле­же­ћег ста­ва, ка­же: „Ако је мо­гу­ће да се то до­го­ди у жи­вом би­ћу, шта спре­ча­ва да се исто до­го­ди у све­му? Јер ако се то де­ша­ва у ма­лом све­ту (ми­кро­ко­смо­су) де­ша­ва се и у ве­ли­ком. Ако у све­ту он­да и у бес­ко­нач­ном, уко­ли­ко је уоп­ште мо­гу­ће за бес­ко­нач­но да се по­кре­ће.“ Да­кле, баш та­кав збу­њу­ју­ћи про­цес, ка­кав опи­су­је Ари­сто­тел, од­и­гра­ва се у Хри­сту: Хри­сто­во те­ло се по­кре­ну­ло из ле­же­ћег ста­ва и оно што се до­го­ди­ло у ње­му, до­го­ди­ће се у све­му. То што се де­си­ло у „ма­лом“, де­си­ће се и у „ве­ли­ком“. И то баш због то­га што се бес­ко­нач­но по­кре­ну­ло. Овај про­цес се још увек од­ви­ја иа­ко је кон­сти­ту­тив­но већ за­вр­шен. То је кре­та­ње тва­ри од оно­га што ство­ре­ном би­ћу ле­жи у осно­ви – ipo­ke­i­me­non, а то је не­би­ће, ка Оно­ме Ко­ји у би­ћу сто­ји као ње­гов те­мељ – Ipo­sta­sis, а то је Хри­стос. У том кре­та­њу, све што је у по­кре­ту по­ви­ја се под ве­тром и све је иш­ча­ше­но, а овај от­пор ра­њи­ве тва­ри је њен пад. Ства­ра­ње и пад се де­ша­ва­ју исто­вре­ме­но. По Св. Мак­си­му, чо­век је у јед­ном ма­ху ство­рен и пао (Та­ла­си­ју од­го­вор 61). Ве­тар ком се опи­ре овај век је по­се­та до­ла­зе­ћег Хри­ста тј. Цр­ква. На ве­тру се мо­же бо­ра­ви­ти, али се ве­тар не мо­же удо­ми­ти. Цр­ква је ве­тар ко­ји ми­лу­је свет, али у ње­му не­ма дом.
    Пред­ра­су­да
    Свет је, као што ре­ко­смо, иш­ча­шен. Вер­нер Хер­цог је опи­сао жи­вот уми­ру­ће при­ро­де као не­ми­ло­срд­ни па­као пер­ма­нент­не и не­по­сред­не опа­сно­сти: „Др­ве­ће је у бе­ди, пти­це су у бе­ди, уоп­ште не ми­слим да пе­ва­ју. Оне јед­но­став­но ври­ште у бо­лу.“ То су ре­чи ре­ди­те­ља ко­ји је сни­мио не­ке од нај­леп­ших сце­на не­так­ну­те при­ро­де у исто­ри­ји фил­ма! У за­ча­ра­ном, пак, кру­гу људ­ске ци­ви­ли­за­ци­је, на­си­ље се „огра­ни­ча­ва“ на­си­љем. Све је на­кри­во на­са­ђе­но: и при­ро­да и дру­штво. Ни­је­дан де­таљ ни­је из­у­зет из ове зле фор­ма­ци­је: „Ни­ко ни­је до­бар осим јед­но­га Бо­га“ (Мт. 19, 17; Мк. 10, 18; Лк 18, 19). А о то­ме се мо­же су­ди­ти са­мо под ме­си­јан­ским све­тлом ко­је от­кри­ва та­му (Јн. 3, 19).
    У та­квој пер­спек­ти­ви чак и они оби­ча­ји ко­ји су, на­вод­но, по­др­жа­ни сна­гом „при­ро­де“ (при­том не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да је при­ро­да па­ла), а не тек си­лом за­ко­на, че­сто су са­мо ста­ре пред­ра­су­де при­ви­ле­го­ва­них. За­пад­на тра­ди­ци­ја је већ ве­ко­ви­ма утвр­ђе­на у уве­ре­њу да је уби­ја­ње жи­во­ти­ња са­свим у ре­ду и да на­но­ше­ње пат­ње би­ћи­ма ко­ја не при­па­да­ју људ­ској вр­сти не тре­ба да пред­ста­вља про­блем за људ­ски род. На­си­ље је ле­ги­ти­ми­зо­ва­но те­о­риј­ским ста­вом да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не. Око та­квог ми­шље­ња го­то­во да по­сто­ји кон­сен­зус ве­ћи­не па­ган­ских фи­ло­со­фа. На при­мер сто­и­ци су се оштро су­прот­ста­ви­ли Ари­сто­те­ло­вој за­блу­ди да по­сто­је „при­род­ни ро­бо­ви“, твр­де­ћи да је де­фи­ни­ци­ја сва­ког чо­ве­ка иста „а то је да је он ра­ци­о­на­лан“ (Ци­це­рон, О за­ко­ни­ма, књи­га 1). За­то сви љу­ди за­слу­жу­ју да се са њи­ма по­сту­па пра­вед­но. Жи­во­ти­ње, ме­ђу­тим, ни­су ра­ци­о­нал­не и у од­но­су на њих ни­ка­кав по­сту­пак не мо­же би­ти не­пра­ве­дан. Ве­ћи­на хри­шћан­ских те­о­ло­га до да­нас ис­тра­ја­ва у овој па­ган­ској за­блу­ди. Став да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не у хри­шћан­ској об­ра­ди по­при­ма раз­ли­чи­те об­ли­ке: од Де­кар­то­ве тврд­ње да жи­во­ти­ње уоп­ште не­ма­ју ду­шу (па не мо­гу да осе­ћа­ју ни бол, већ са­мо ис­пу­шта­ју зву­ке и ре­а­гу­ју ме­ха­нич­ки као сат – Де­карт је ову те­о­ри­ју и прак­тич­но „по­твр­дио“ вр­ше­ћи ви­ви­сек­ци­ју не­срећ­них жи­во­ти­ња), пре­ко ста­ва да не­ма­ју бе­смрт­ну ду­шу (па ни веч­ни жи­вот), све до ста­ва са­вре­ме­них пер­со­на­ли­ста да жи­во­ти­ње (ни у ка­квом сми­слу) ни­су лич­но­сти.
    На­да
    Ипак ни­је све та­ко цр­но. У мра­ку исто­ри­је, у по­чет­ку као сви­ци у но­ћи, а по­сле већ као зве­зде пред ес­ха­то­ло­шку зо­ру, си­ја­ју мно­ге све­тле тач­ке. У свом крат­ком де­лу О уз­др­жа­њу од уби­ства жи­во­ти­ња, нео­пла­то­ни­чар Пор­фи­ри­је ан­ти­ци­пи­рао је уви­де са­вре­ме­не на­у­ке, твр­де­ћи да су жи­во­ти­ње и те ка­ко ра­ци­о­нал­не, и да је не­пра­вед­но по­сту­па­ње пре­ма њи­ма нео­прав­да­но. И то не за­то јер су ра­ци­о­нал­не (то је ире­ле­вант­но), не­го због то­га што осе­ћа­ју страх и бол као и љу­ди. Пу­стињ­ски оци Ис­то­ка и под­ви­жни­ци сред­њо­ве­ков­ног За­па­да би­ли су са жи­во­ти­ња­ма у ве­ли­кој љу­ба­ви. Ге­ра­сим Јор­дан­ски, Фра­ња из Аси­зи­ја или са­вре­ме­ни све­то­гор­ски стар­ци Пај­си­је и Пор­фи­ри­је су нео­бо­рив до­каз то­га шта Бог ми­сли о жи­во­ти­ња­ма. Та­ко­ђе и да­на­шње бо­го­сло­вље ве­о­ма сна­жно ре­а­фир­ми­ше ве­зу чо­ве­ка и тва­ри (Ми­тро­по­лит Јо­ван Зи­зју­лас нпр. сма­тра да се по­сле схо­ла­стич­ког роп­ства, дар­ви­ни­зам, ко­ји чо­ве­ка де­спи­ри­ту­а­ли­зу­је и ор­ган­ски по­ве­зу­је са оста­лим би­ћи­ма, по­ја­вио као „нај­ве­ћи скри­ве­ни Бо­жи­ји бла­го­слов“).
    Све ово бу­ди на­ду да ће у све­сти хри­шћа­на по­што­ва­ње ек­тра­ху­ма­не дру­го­сти сла­би­јих би­ћа, на­ше бра­ће и се­ста­ра жи­во­ти­ња, као љу­бав­ни, за­хвал­ни (ев­ха­ри­стиј­ски) и бри­жни (ин­тер­це­сив­ни – хо­да­тај­све­ни) од­нос пре­ма тва­ри, ус­пе­ти да по­ти­сне, у све­ту ак­ту­ел­но, са­тан­ско жр­тво­ва­ње и при­но­ше­ње све­у­куп­ног би­ћа са­мом се­би. Иде­о­ло­ги­ја по ко­јој, за раз­ли­ку од чо­ве­ка – Бо­жи­је сли­ке и при­ли­ке, жи­во­ти­ње ни­су лич­но­сти, па се за­то мо­гу му­чи­ти и уби­ја­ти је апо­ло­ги­ја ко­ри­сто­љу­би­ве и зле људ­ске глу­по­сти. А глу­пост и звер­ство ни­кад ни­су свој­ство жи­во­ти­ња – „La be­ti­se n’est pas l’a­ni­ma­li­te“ (ка­ко ре­че Де­лез). Оци и жи­во­ти­ње на­зи­ва­ју ипо­ста­си­ма иа­ко не и „ли­ци­ма“ (би­блиј­ско „па­ним“ или отач­ко „πρόσωπον“) јер је­ди­ни сег­мент лич­но­сти за ко­ји (са си­гур­но­шћу) мо­же­мо ре­ћи да у ње­му жи­во­ти­ње не­ма­ју уде­ла је чо­ве­ко­ва уло­га по­сред­ни­ка из­ме­ђу Бо­га и тва­ри. А упра­во тај екс­клу­зив­но људ­ски сег­мент лич­но­сти чо­век не­ги­ра тре­ти­ра­ју­ћи екс­тра­ху­ма­на би­ћа као по­тро­шну ро­бу. Већ то што се са­свим раз­ли­чи­ти ор­га­ни­зми од ми­кро­ба до сло­на под­во­де под јед­но име „жи­во­ти­ња“ и што се њи­хо­ва ра­ди­кал­на ме­ђу­соб­на раз­ли­чи­тост сво­ди на јед­но за­јед­нич­ко свој­ство, на­и­ме на то да ова ра­зна би­ћа ни­су љу­ди, до­вољ­но по­ка­зу­је наш ра­си­зам вр­ста. Оне пак љу­би­те­ље жи­во­ти­ња ко­ји не је­ду ме­со под­се­ћа­мо на чи­ње­ни­цу да и они сво­је љу­бим­це хра­не ме­сом дру­гих, не ма­ње вред­них жи­во­ти­ња ма­са­кри­ра­них у кла­ни­ца­ма. Све је то тек је­дан од мно­гих по­ка­за­те­ља да је свет оту­ђен и да „усред жи­во­та, ми смо у смр­ти“. Због то­га „це­ла твар уз­ди­ше и ту­гу­је до са­да“ (Рим. 8, 22) и „жар­ким иш­че­ки­ва­њем тво­ре­ви­на оче­ку­је да се ја­ве си­но­ви Бо­жи­ји“ (Рим. 8, 19), не да би је ко­нач­но до­ту­кли, не­го да би је осло­бо­ди­ли од смр­ти (Рим. 8, 21). Ре­ко­смо да је по Пла­то­ну чо­век сре­ди­ште у ком се огле­да це­ли­на др­жа­ве-гра­да, али и ко­смич­ки про­цес. Цар­ство Бо­жи­је је град у ком ће се ње­го­ви гра­ђа­ни „зве­ри и све жи­во­ти­ње, гми­зав­ци и кри­ла­те пти­це и сви на­ро­ди... об­ра­до­ва­ти Ца­ру сво­ме“ ко­ји је Чо­век.
    Извор: Православље, бр. 1159.
    Online извор: Поуке.орг
    Преузмите оргиналну страницу: View attachment: A. Subotic, Apologija zivotinja Pravoslavlje 1159 (1. jul 2015. g), str. 28-30.pdf
  2. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Зашто је православно хришћанство неспојиво са јогом (образложење телевизијске изјаве дате телевизији N1)   
    Оно што је та телевизија пренела је само мањи део моје изјаве, о чему ће бити речи касније у тексту. Пренети део изјаве гласи да „јoga nije samo sistem telesnih vežbi, već i duhovnih vežbi, koje svoj izvor imaju u hinduizmu, a pri tom telesne vežbe koje se rade, na tim treninzima, u velikoj meri u svojim pokretima, u pozama koje se zauzimaju, zapravo predstavljaju ritualno nasleđe hinduizma. Tako neke poze predstavljaju poze blagodarenja hinduističkim božanstvima” (латични фонт изворно на сајту телевизије N1). линк ка теми и видео запису
    Истинитост пренетог дела изјаве ћемо прилично лако испитати. На првом месту треба проверити да ли заиста постоје покрети и позе на тренинзима јоге који имају конкретно ритуално наслеђе хиндуизма, као што је наведено. Јога је у великој мери присутна у мас-медијима тако да је просто немогуће не приметити специфичне позе које се на њеним тренинзима користе, тако да нам остаје само да испитамо њихово порекло. Најчувенија је дефинитивно поза “Лотосов цвет” и сигурно сте је сви некада видели. Она је, веровали или не, коришћена као главни лајт-мотив рекламе за ново насеље у Београду – у тој реклами двоје људи у овој пози седе, а испред њих су нове зграде обасјане сунцем. Прочитајмо шта о тој чувеној пози пише на сајту јога студија Durga у Београду који води особа-тренер са вишедеценијским искуством практиковања јоге (наводим намерно српске јога-сајтове да би се уочио приступ јоги на овим просторима, што је за нас у овом тренутку посебно важно): „Lotos je simbol pun značenja za jogija i aspiranta joge. Lotosov cvet je metafora za traganje jogina. On simbolično predstavlja aspiranta joge koji je u potpunosti ukorenjen u zemlji dok teži ka božanskom... Mnoga indijska božanstva su prikazana kako sede na potpuno procvetalom lotosovom cvetu ili držeći lotosov cvet. Boginja obilja i lepote Lakshmi, sedi na lotosovom cvetu kao prestolu. Lakshmi nas podseća da možemo iz svake, pa i najgore situacije, stvoriti lepotu i bogatstvo.” Ово што је наведено не значи да онај који седне у ову позу аутоматски постаје хиндуиста, али је сасвим очигледно да најпознатија јога поза своју симболику има директно у хиндуистичком ритуалном наслеђу, као што је у изјави и наведено. Ту напросто не може бити спора, осим за некога ко не жели да то прихвати из овог или оног разлога. Сличан је случај и са многим другим јога позама, о чему се и сами можете уверити једноставним претраживањем њиховог значења и порекла по Интернету.
    Поред овог примера, може се навести још нешто што сте такође сигурно уочили у медијима, било на холивудским филомовима или у рекламама. То су крајње неуобичајене комбинације састављања прстију које прате неке позе. Такве положаје прстију увелико користе и савремена јога, или „западна” како је неки зову, желећи да укажу на својеврсну „развезаност“ од хиндуизма као таквог. У том случају, чему задржавање тих сплетова прстију ако је циљ само телесно релаксирање? Порекло тих положаја прстију ћете такође једноставно открити: довољно је да потражите изображења хинду божанстава и њихове руке и прсте. Опет, то не значи да када саставите, рецимо, кажипрст и палац на обе руке, а остале прсте раширите, да сте постали хиндуиста (некада то човек може урадити и са потпуно другим разлогом). Ипак, ако редовно на тренинзима практикујете такав покрет, онда треба да сте свесни да користите директно ритуално наслеђе хиндуизма. Да би читаоцима било јасније, то би било, примера ради, донекле слично као када би неки православац у Индији учио људе да је за разгибавање зглобова руке и рамена одлична вежба да ставља на себе често знак крста и да притом склопи три прста заједно, а друга два савије. То што би неки Индус себе осењивао редовно знаком крста на наведени начин не чини га и хришћанином, али он свеједно користи религијско наслеђе Православља које итекако има своју сврху и симболику. Ово је оквирна аналогија, у којој треба тражити суштину да би ствари биле мало јасније.
    Други део изјаве се односи на тезу да неке позе представљају позе благодарења хиндуистичким божанствима, што је још озбиљнија ствар него претходно, ако се покаже тачном, што ћемо одмах испитати на конкретном примеру. Опет ћу навести најпознатију вежбу, а то је такозвани Поздрав Сунцу, који је чувен и на Западу и на Истоку, а и у Србији, судећи по томе да је извођен пре неколико дана испред Скупштине у оквиру масовног јога перформанса. Уколико опет консултујемо сајт познатог јога студија Durga у Београду да бисмо добили објашњење те вежбе, приметићемо да текст почиње са тезом о томе да је Сунце обожавано од памтивека и томе слично, а да за сам термин Поздрав Сунцу стоји да „sanskritska reč namaskar potiče od namas, što znači `klanjati se` ili `obožavati` (uobičajena fraza koju koristimo da završimo čas joge `namaste`, takođe dolazi oz ovog korena i znači `klanjam se tebi`).“ У истом тексту је наведено и мишљење познатог професора који наводи да „sekvenca asana u Suya Namaskar ne samo da budi naše telo već nas poziva da protegnemo umove do uglova univerzuma, omogućujući nam da osetimo ogromno prostranstvo kosmosa unutar pokreta naših tela”, те да она није „nije ništa manje od otelovljenja Gayatri mantre, svete molitve Suncu”. Посебно треба обратити пажњу на став овог стручњака да је она својеврсно „отеловљење” мантре Сунцу, што ће рећи да она као скуп телесних вежби спојених заједно представља неку врста симболичког молитвеног клањања Сунцу као божанству.
    Сличне коментаре од људи који су упућени у историјат настанка ових дванаест спојених јога поза ћете наћи и код западних и код источник познавалаца јоге. Има, додуше, оних тренера јоге који у Србији не истичу ове чињенице – иако против чињеница не вреди аргументисати – већ наводе неке блаже фразе, попут тога да је у питању „mogućnost da izrazimo zahvalnost Suncu, bez koga bi život na Zemlji bio nemoguć”, као што стоји на сајту Art of Living, рецимо. То би била нека врста „секуларне” дефиниције, у којој се Сунце не наводи као божанство, али се ипак наводи да му се током те вежбе благодари, и то како стоји тамо, најбоље ујутро и увече (управо према древном ритуалу). Застанимо само на трен и запитајмо се за тренутак – коме Православни хришћани благодаре ујутро и увече? Сунцу створеноме или Сунцу Нествореном? И притом приметимо да нема чак ни покушаја прављења симболике од стране јоги инструктора – у јоги секвенцама се благодари конкретној твари. А знамо како се клањање и благодарење тварима именује у теолошком речнику.
    Пошто сам детаљно објаснио пренети део изјаве, сада бих желео да нагласим једну веома важну ствар да би се стекао шири и дубљи увид у телевијску секвенцу. Наиме, телевизија N1 је пренела само један део моје изјаве који сам објаснио у претходна два пасуса, и веома је спорно то што нису пренели и други део моје изјаве, иако сам на томе инсистирао. Колико је то комично испало са њихове стране сведочи чињеница да су пре моје изјаве навели да је јога за Православну Цркву спорна због две суштинске ствари, а онда су глатко навели само једну, док је другу неки „генијални” уредник просто исекао. А та друга ствар је једнако важна и сада ћу се потрудити да по сећању наведем доследно шта сам рекао новинарки те телевизије у наставку горње изјаве. Пошто је тражила да будем што краћи и концизнији, слободан цитат другог дела изјаве коју сам дао је: „Друга суштинска ствар због које је православље неспојиво са јогом јесте у томе што имају различит приступ исцељењу ума. За јогу циљ у том погледу се налази у својеврсном пражњењу ума од сваке помисли, док је у православном исихастичком искуству метод далеко дубљи: ум треба да се врати себи, да стекне пажњу, да је веже за Име Исусово кроз труд на стицању непрестане умне молитве и да се на крају спусти у срце”. Због времена сам овај други део морао тако концизно да конципирам и да не идем у детаље шта је то умно-срдачна молитва, како се односи према литургијском животу и циљу стицања благодати Божије и томе слично. Као што се да приметити, други део моје изјаве је везан за онај систем духовних вежби који је у првом делу изјаве само најављен на почетку реченице и који је на крају избачен из прилога. Тај систем духовних вежби је једнако велики проблем када су православни у питању, с обзиром да јога у својим духовним вежбама суштински антиисихастична – она даје мир који је привидан, а не суштински. То је мир који не произилати из благодати Духа Светог и зато је тако једноставно пасти у прелест људима који годинама практикују јогу и који после телесних вежби као по правилу желе да уђу мало дубље у духовне аспекте вежбе, иако, реално гледано, те духовне вежбе пражњења ума од самог почетка прате телесне вежбе које се раде, ма колико човек желео да се фокусира само на физички део. Најгоре од свега је што човек остаје духовно неисцељен, иако му се чини да је посве другачије: да је тобоже стекао мир помисли, тишину ума и томе слично. Све су то безблагодатна стања која православним хришћанима не могу бити ни метод ни циљ, већ су тешка странпутица која може имати страховите духовне последице. Ово је важно истаћи јер до сада нисам срео ниједног човека који иде на тренинге јоге, а да истовремено не жели да постигне и умни мир, а не само телесну способност.
    Новинарки сам на крају рекао и то да мени лично није толико важан став расколничке МПЦ колико недавни став Синода Атинске Архиепископије, о коме у телевизијском прилогу није било ни речи. И притом је цео прилог именован тенденциозним насловом: „Зашто јога смета Православној цркви?”. Тако медијски конзументи стичу утисак да се плашимо од некакве конкуренције или чега већ, што је нетачно. Прави наслов требало је да буде: „Зашто је православље неспојиво са јогом?”. Но ако су већ тако ставили, онда им рецимо да нама не смета јога сама по себи, која по духовној дубини није ни до колена исихастичкој пракси Цркве, већ покушај да се јога представи вредносно неутралном када је реч о религијској позадини и методу исцељења ума (госпођа у истом телевизијском прилогу је чак назива науком, што би ваљда требало да имплицира некаву неутралност). Одатле и реакције са наше стране, јер је православним хришћанима потребно ставити до знања да добро размисле пре него ли се одлуче на јогирање и сличне духовне егзибиције.
    Можда ће некога занимати и откуд то да су дошли баш мене да питају за мишљење, с обзиром да ме зову углавном на теме информатике и мисије. Ево о чему је реч. Када сам од стране надлежних предложен као учесник у емисији, прихватио сам позив с обзиром на искуство које имам када су борилачке вештине у питању и начелно познавање јоге на теоријском принципу (њу никада нисам практиковао, осим што сам је теоријски познавао у начелу). Борилачке вештине сам тренирао и изучавао дуго година и ту имам сасвим довољно практичног и теоријског искуства које је веома важно и за ову тематику, јер сам крајем деведесетих био активан и у стварању новог борилачког система који би имао потпуно хришћанску подлогу, са крајњом идејом да православни Срби тренирају борилачке вештине без икакве примесе зен-будизма. Неко ће се сада, читајући пажљиво овај текст, упитати како је могуће „оправославити” далекоисточне борилачке системе, али не и јогу? Разлог је једноставан: те борилачке вештине нису настале из религијских, већ из практичних потреба, за разлику од јоге, која је интегрални део хиндуизма (или браманизма, како се узме). Зен-будистичке елементе у познатим борилачким системима Далеког Истока је због тога лако отклонити јер се цео посао своди на уклањање медитације на тренингу, избацивање клањања сликама оснивача система или идиограмима које неки практикују на самом почетку тренинга, затим уклањање зен-будистичких поза које ничему практичном не служе и свега другог неспојивог са хришћанским етосом, док се задржава искључиво техника одбране и напада. Поред тога, за разлику од јога поза и серија које имају религијску позадину, ударци попут ђако-зукија, маваши-герија, емпија... у каратеу или бацања попут ирими-нагеа, коте-гаешија, коши-нагеа... у аикидоу представљају чисто практичне технике неутралисања противника, без религијског предзнака, невезано од тога што су неке од тих техника настале посматрањем природних појава, борби животиња или нечег сличног. У јоги је то чишћење немогуће извести, јер, као што је већ речено, великих део њеног садржаја вежби и поза представља ритуално наслеђе хиндуизма као религије, при чему технике стицања духовног мира неодвојиво прате физичке вежбе у оквиру јога тренинга.
    У неким борилачким вештинама је, приметимо, изразито лако очистити примесе било какве духовности. Такав је случај са џудоом који је у целости базиран на чистој физици, без готово икаквих медитативних техника. Постоји чак и прича коју сам чуо сам од једног православног џудисте који тренинг почиње са Оче наш... (нисам до сада чуо ни за једну јога школу која практикује исто, бар не у Србији) да је свети Николај Јапански благословио групу православних џудиста и њихово бављење тим спортом. Истина, постоје и борилачки системи код којих је то доста тежи задатак, попут ки-аикидоа, који представља својеврсну философију живота директно спојену са духовношћу. Покојни Љуба Врачаревић је доста урадио на том пољу, будући да је прерадио традиционални аикидо и готово хируршки одстранио комплетну духовну позадину, а задржао само технику, и то ону која је ефикасна. Последњих пар година живота се спремао и да формира хришћанску духовну позадину у реалном аикидоу, што је задатак који је остао његовим ученицима. Но иако традиционални аикидо има доста елемената далекоисточњачке философије који су дефинитивно неприхватљиви православном хришћанину, чак ни у њему ниједна техника или серија техника не представља клањање неком божанству попут Поздрава Сунцу у јоги. А поред Љубе Врачаревића, наведимо и још један познати пример успешног преображаја борилачких система Далеког Истока. То је систем о. Воје Билбије, који је шотокан карате преобразио тако што је потпуно задржао технику, а уместо било какве медитације увео молитву по православном предању и неке хришћанске вредносне норме. Он је тако отишао корак даље и трасирао пут православним борилачким мајсторима који ће доћи после њега и наставити у истом правцу.
    Истине ради, треба рећи да постоје јога покрети које можемо назвати условно неутралним. То је случај када су уклопљени у други контекст и очишћени од пратећих религијских символа. На пример, постоји неколико практичних положаја разгибавања које спортисти често користе, али у склопу свог тренинга, а не тренинга јоге, тако да су потпуно развезани од јога-контекста, тачније, нису у склопу серија покрета које представљају клањање било ком „божанству“, немају пратећу умну медитацију и очишћени су од карактеристичних преклапања прстију у форму хиндуистичког ритуалног извора. У том смислу заиста нема спора, но тада већ не говоримо о тренирање јоге, већ о потпуно другој теми.
    Поставимо себи сами на самом крају питање: зашто православни хришћани у толиком броју данас „кокетирају” са јогом да су чак и помесне Цркве, попут грчке и бугарске, морале да реагују са саопштењима? Одговор је поражавајући: зато што је савременим хришћанима у великој мери стран исихастички опит. Ми који смо православни свештеници сносимо велики део одговорности за такво стање јер људе не позивамо довољно на то духовно делање. Исихазам није нешто резервисано само за монахе, већ треба да је начин живота свакога од нас, небитно од чина и положаја у Цркви. Недостатак свести о томе је узрок тужне слике 21. века у коме неки православни хришћани свој мир и спокојство траже на тренинзима јоге, уместо да јогине приводе ка исихастичком начину живота у литургијском окриљу Цркве.
    За Поуке.орг свештеник Оливер Суботић
  3. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Н И Н Е for a Странице, Архиепископ Јован: Време је да се Македонска Црква канонски осамостали и уједини   
    - Владико Јоване, знам да Вам је непријатно подсећање на затворске дане, али бих ипак желео од Вас да чујем шта се тачно дешавало у затвору у Идризову. Да ли је истина да Вам је живот био угрожен и да су Вам спремали ликвидацију као што сте написали у једном писму Управи за извршење санкција?
    - Барем за сада се не осећам непријатно када се присећам затворских дана, нити у оним ситуацијама када треба да говорим о свом времену проведеном тамо. То је део мене, део мог живота и вероватно ће тако заувек остати. Затвор има сврху само ако испуњава циљеве због којих се неко затвара, а то су углавном два циља: да се изврши праведна каза и други циљ, који је можда и важнији од првог, је да затвор ресоцијализује затвореника. Ако затвор не испуни барем један од ова два циља – онда је бесмислен.
    Ја сам затвор у Идризову, у ком сам био затворен, доживео као бесмисао свих бесмисла у нашој држави. У мом случају није постојала праведна казна првенствено зато што није постојало праведно суђење, а то се огледа у томе што Врховни суд вратио предмет Основном суду на поновно суђење, али ни ту није било ресоцијализације. Ресоцијализација не постоји ни за једног од 1.500 затвореника у затвору у Идризову. Такође сматрам да не треба да се прећути ни то да у затвору нема довољно хране, а и оно што има од хране је очајно, па се затворенцима дозвољава да од куће доносе храну у неограниченим количинама. О постељини, прибору за личну хигијену и есцајгу не желим ни да говорим.
    Када сам био у затвору за претходну казну 2005. године, понекад су затвореници добијали сапун и пасту за зубе. Последњи пут за три године колико сам био у затвору, ни једном нисмо добили пасту за зубе, сапун, ни тоалет папир. Да не помињем да затвореници немају гардеробу коју је затвор обезбедио, већ мора да им се доноси споља. Затвор више не наручује ни дневну штампу за затворенике, а о срамним условима у којима сам живео ме је срамота и да говорим.
    Мене с у сместили у собу са још 40 затвореника. Свако од тих 40 људи једампут дневно да кине или да се закашље, па већ настаје бука, а ако се зна да се у тој соби налази макар 10 телевизора и ако се зна да се неретко догађа да сваки телевизор емитује различити канал, онда можете да претпоставите који је то хаос у соби. Са друге стране, срећа је што нисам боравио у тој соби када су у њој били мишеви, бубашвабе и вашке. Самим избегавањем тога могу да кажем да сам био привилегован. Што се тиче посла, од 1.600 затворенка у затвору радно ангажовано је било само 50. Под овакивим условима је јасно да је ресоцијализација немогућа.
    Зато сматрам, тврдим и нећу да престанем да говорим о томе докле год сам жив, да је затвор у Македонији бесмисао свих бесмисла. То је само изгубљено време и пропали део живота затвореника коме се не даје никаква шанса ни да се покаје, ни да постане користан за друштво. Што се мене тиче, уопште није тајна да непрестано трпим притисак да се одрекнем пута црквеног јединства. Био сам посебан затвореник у Идризову, а чак и поред тога што сам испуњавао услове да ми промене третман и да добијем кућно одсуство, то се никада није десило. То је, подразумевано, код мене изазвало негодовање и био сам принуђен да напишем писмо Управи за извршење санкција, можда не толико због неправде која ми се дешавала, јер није ни прва ни последња, колико због неизвесноти од тих притисака. Да испуњавате све услове, а да Вас не пусте на кућно одсуство, одмах би помисли да иза тога нешто лоше стоји. У причи коју сте поменули, а коју сам написао у затвору, сам говорио о томе да скоро сви затвореници знају места где су били сахрањивани политички затвореници бивше Југославије. Онда некако дођеш до закључка да се ово наше, данашње, лудо време не разликује претерано од времена тадашње Југославије.




    Нисам јабука раздора


    - Врховни суд Републике Македоније је укинуо пресуду из 2013. године којом сте били осуђени на казну затвора од 3 године због наводних финансијских малверзација. Предмет је враћен на поновно суђење. Оптужени сте за проневеру 250.000 Евра Македонске Православне Цркве које сте наводно „опрали“ куповином имовине. Шта ћете рећи на поновљеном суђењу у своју одбрану?
    - Мислим да у Македонији не постоји човек који не зна да сам био непаведно осуђен на трогодишњу казну затвора. Али, чак и у Македонији и поред медијског мрака и тенденције већине медија да буду или пристрасни или игнорантски постављени када се ради о мојим судским споровима, сматрам да се у великој мери прочуло о мом неправедном суђењу и неправедној затворској казни. Оно што сам рекао на првом суђењу ћу поновити и на другом. Једном потрошени новац (говорим за наведених 250.000 Евра) за који сам био осуђен правоснажном пресудом да сам га незаконито потрошио и за то је већ одлежана казна, нисам могао ни на који начин да га „оперем“, јер је већ новац био потрошен, односно није га ни било. За време мог боравка у Русији, једна особа којој сам рекао зашто сам осуђен је рекла нешто врло занимљиво. Знате, каже, зашто вас је судија осудио на казну затвора? Зато што му нисте рекли тајну како једном потрошени новац може поново да се потроши.
    - Насупрот наводима да сте занемарили лечење и опоравак после седам робија, бил исте прилично активни после изласка на слободу. Били сте на лечењу у Санкт Петербургу, али се чини да се трудите да надоместите пропуштено време за промоцију Православне охридске архиепископије. Или грешим?
    - Искористићу простор који су ми Ваше новине уступиле да се захвалим Његовој Светости, патријарху московском и целе Русије Кирилу, као и свима другима којима је засметао мој боравак у Русији ради опоравка после затворске казне. Обавио сам све прегледе и открио неке здравствене проблеме које нисам ни знао да имам. Био сам немаран према сопственом здрављу не само у затвору, него и на слободи. Некако, као да ми је недостајало време да обратим пажњу на здравље. Први пут у животу сам у Русији добио прилику да одрадим систематске прегледе свих делова главе и тела, да ми конзилијум успостави дијагнозу и да добијем одговарајуће лечење. Невезано за то, свакако сам имао могућност да вршим службе, проповедам и мало да путујем. Што се тиче Охридске архиепископије, мислим да су и она и њен претстоитељ добро обавештавали и ширили истину о неправедним судским поступцима који су се водили против мене и још 18 лица из Архиепископије . Нема места у свету на ком се није чуло за такву политичку хајку. На корист Охридске архиепископије, али на штету наше отаџбине.
    - Српска Православна Црква је одобрила наставак дијалога за решавање црквеног спора са Македонском Православном Црквом. То је добра вест. И поред свих очекивања, иницијатива је обустављена престанком тамошњег прогона Охридске архиепископије од стране македонских световних власти. На удару се нашло 18 свештених лица Охридске архиепископије међу којима и двојица епископа. Очекујете ли да се и тај услов коначно испуни? То Вас питам, јер сам и сам мало сумњичав по том питању. Наиме, прошле године је српски владика Амфилохије у интервјуу за „Слободни Печат“ споменуо и похвалио позитивне сигнале од стране МПЦ и када се чинило да ће све коначно да крене да се одвија, јабука раздора сте опет били Ви.
    - Ко непристрасно прати дешавања унутар Цркве, зна да СПЦ никада до сада није показала било какву колебљивост везану за престанак гоњења претстоитеља Охридске архиепископије и њених чланова , јер је то услов да се започне нови дијалог о статусу МПЦ која је у расколу. Други проблем је тај што у Македонији не постоје неристрасни аналитичари и у недостатку истих, двојица новинара (један телевизијски, други новинар једног дневног листа) су сами себе прогласили за експерте који прате унутарцрквена дешавања. Ни један, ни други никада нису тражили потврду и проверу информација од стране Охридске архиепископије, а често су давали себи за право да коментаришу црквене прилике у Македонији. Ако не постоји потпуност информација, онда се подразумева да велика мера такве непрофесионалне новинарске пропаганде ствара искривљену слику црквене реалности и стварних догађаја унутар Цркве. Пристрасно је, нереално и тенденциозно тражити да се Архиепископ Јован прикаже као јабука раздора, а посебно као се зна колико он поштовање ужива међу православним македонским становништвом. Са подношењем жртве, преко неправедног страдања и затварања се граде мостови и споне за јединство, а не разлози за нејединство и раскол.
    - Имам утисак да је мање-више позната формула, ако тако могу да се изразим, по којој ће се решавати спор између СПЦ и МПЦ: враћање Македонске Цркве у канонско јединство са СПЦ, проглашавање аутономије МПЦ и признавање од стране других сестринских православних цркви под именом које је фактички већ промењено (Македонска Православна Црква – Охридска архиепископија). Да ли пропуштам неко важно питање које може да буде непремостива препрека у преговорима?
    - СПЦ се оптужује да не жели да да аутокефалност МПЦ која је у расколу. Али то није истина. Управо се по томе види колико су самопроглашени аналитичари црквених прилика у Македонији неинформисани и не познају ни најосновније ствари потребне за изношење анализа . СПЦ једноставно није у могућности да сама да аутокефалност МПЦ без сагласности осталих православних Цркви. Чак и под условом да се све Православне Цркве сложе и дају МПЦ, која је у расколу, аутокефалност – то ће бити неефикасно с обзиром на то да се за сада сестринске Цркве нису усагласиле која ће од њих да потпише и одбори аутокефалност . Ове информације знам из прве руке, јер сам учествовао на припремној конференцији Великог свеправославног сабора који ће се одржати у Шамбезију. На последњој припремној конференцији која се одржала пре два месеца нисам био присутан, јер сам био у Русији, али сам обавештен од стране учесника конференције да се тема везана за доделу аутокефалности неће помињати на Великом свеправославном сабору који ће се одржати следеће године из разлога што не постоји консензуално решење по том питању између Цркви. До пре неколико деценија аутокефалност је одобравала само Константинопољсла патријаршија, а друге Православне Цркве су пре или касније то прихватале. Дакле, чак и да се на Великом свеправославном сабору усвоји тема о аутокефалности и додели аутокефалност, ту аутокефалност неће моћи да одобри ни Константинопљска патријаршија. Како ствари стоје, то питање неће бити постављено на Великом свеправославном сабору и из тог разлога постоји страх да та тема још дуго неће бити решена и затворена. Да се вратим на питање – сматрам да је аутономни, самосталан, односно самоуправни статус највише што МПЦ која је у расколу може тренутно да добије. То би трајало све до оног тренутка док се Православне Цркве не договоре која ће од њих бити задужена за доделу аутономије у будућности.


    Тенденциозност и заблуде


    - Осим што је Ваша лична слобода „conditio sine qua non“ (услов без ког се не може) за преговоре, да ли ћете имати неку другу улогу у преговрима између СПЦ и МПЦ? Ако сам добро разумео, владика Давид ће бити члан комисије СПЦ задужене за преговоре . Може ли Православна охридска архиепископија ту да одигра позитивну улогу, или ће бити тројански коњ у процесу?
    - Услов да будем на слободи да би преговори могли да почну није наметнула СПЦ, већ Православна охридска архиепископија. СПЦ је само прихватила одлуку синода Православне охридске архиепископије да је за отпочињање било каквих преговора са МПЦ која је у расколу потребно да се испуне елементарни услови за одржавање тих преговора , а ти услови су да преговарач буде на слободи, а не у затвору. То је из разлога што се СПЦ након издвања документа за аутономију Правослане охридске архиепископије према архиепископији односила као према аутономној Цркви која се пита и даје мишљење како за суштинска решења у самој СПЦ, тако и у међуцрквеним односима. СПЦ је била недвосмислена и јасна свих ових година уназад да су било који преговори са МПЦ која је у расколу немогући без учешћа представника Православне охридске архиепископије. СПЦ је остала томе доследна, а ми смо у Православној охридској архиепископији показали и доказали да смо то заслужили.
    Ако говоримо о томе да ли ће Православна охридска архиепископија одиграти позитивну улогу или ћр бити тројански коњ у процесу, сматрам да су се и највећи скептици међу јерарсима у Православној Цркви, посебно после нашег затварања и прогонства, уверили да је јединствени пут за решавање дугодеценијског раскола онај који је предложила Православна охридска архиепископија. Данас је Православна охридска архиепископија поштована не само због њеног континуитета са древном Охриском архиепископијом, већ и због сведочења истине коју смо показали целом свету. Њен првојерарх, Архиепископ охридски и Митрополит скопски је по тој титули познат на свим меридијанима. У овој ери дигиталних медија, међу православним јерарсима можда постоји неки са којим нисам има омогућност да се упознам лично. ли сигирно не постоји ни један који није чуо о мојој затворској казни. То је огорман духовни капитал који прави Охридска архиепископија. А, као таква, она може имати само конструктивну улогу у решавању раскола једног дела јерарха у Македонији.
    - Владико Јоване, вероватно знате да немате много пријатеља у Македонији и да су ретки они који изговарају Ваше црквено име (многи медији Вас зову искључиво по презимену – Вранишкоски). То је делимично тако и због пропаганде која каже да су Ваше активности и ставови у СПЦ и Православној охридској архиепископији антимакедонски и да им је основна намена порицање самосталности Македоније. Морам да наведем да ћете уколико се испостав ида је то тачно у мени имати најљућег противника.
    - Омаловажавање моје личности које систематски спроводе средства јавног информисања у Македонији показује да су новинари недостојни професије којом се баве. Неће мени пасти круна са главе ако ме неки злонамерни новинар не ослови мојом пуном титулом, зато што ми он није дао ту титулу, нити може да ми је одузме. Чак и краљицу Енглеске неко из злобе и да би је понизио може да назове принцезом Елизабетом или само Елизабетом без и једне титуле, али она неће престати да буде краљица Енглеске. Моја титула је прихваћена у Православној Цркви, а преко тога и у политичким, културним и научним круговима у свету. То да ли ме неко ословљава пуном титулом или само по презимену, Вранишкоски, је његова воља која истовремено показује и његов ниво васпитања и образовања. Моје презиме заиста јесте Вранишковски и ту нема ничег погрешног , али они који ме зову по презимену праве грешку јер не знају или знају, а не маре за то да се људи са титулама било црквеним или световним ословљавају и по тим титулама, а не само по личном имену и презимену. Ви који се бавите медијима знате да је и лоша реклама ипак реклама. Ако на интернет претрази откуцате Архиепископ Јован, Охридски Јован, Митрополит Јован или ако откуцате само Вранишкоски Јован, изаћи ће вам толико резултата претраге колико нема ни председник Македоније.
    Ипак да се вратим на на питање. Да ли неко ко је био спреман да поднесе толика прогонства, суђења, затварања, а да не говорим омаловажавања која сам доживео за последњих 13 година није исправан и прави за народ који му је поверен и за отаџбину у којој живи? Нажалост, у нашој отаџбини се још идеолошки приступа не само црквеним, него и националним питањима. По црквеном питању је настављено да се односи идеолошки и након пада комунизма, зато што је неко услед кризе идентитета, по распаду СФРЈ, који је уздрмала све државе бивше Југославије, успео да уведе тајне службе које су водиле и унутрашњу и спољашњу политику. Грађани су од стране тих тајних служби лагани и убеђивани да је МПЦ вековима уназад штитила македонски идентитет. Те су лажи, које су тајне службе излагале без икакве анализе и научних провера, прихваћене и данас имамо ситуацију да се свако ко је против МПЦ проглашава државним непријатељем. То су ствари које су ван памети, али такав догматски начин рада се догађао и у државама које су јаче од наше. Сада су потребне године и деценије да се промени тај став и да се људи убеде да ниси непријатељ државе и народа ако си против МПЦ. Држава која држи монопол над било чим, па макар тај монопол био и на верском плану не може бити демократска, а нажалост Македонија није била демократска ни за време Црвенковског, нити сада. Нас прогоне већ пуних 13 година. 13 година је довољно да свако покаже своје намере и циљеве. Мислите ли да до сада не бисмо били већ десет пута осуђени да неко има и најмањи доказ о нашем противдржавном деловању? Па, такви суде намештене судске процесе и оком не трепну, а кажете да не бисмо били осуђени да постоји и најмању доказ противдржавног деловања?
    - Медији у Македонији кажу да се представљате као „српски егзарх“ и да не признајете македонски идентитет. Ако заиста спорите македонски идентитет са комотне позиције заговорника фриволне тезе да „подела на националност припада реду безначајних подела за које не треба велики напор да се превазиђу“ – не бих могао да схватим како очекујете подршку и разумевање Македонаца. Другачије речено, у једном Вшем интервјуу кажете да Вас у Македонији када желе да вас увреде називају Србином, Грком, Бугарином... Ево, ја не желим да Вас увредим и познато ми је Ваше уверење да Вам је црквена припадност много важнија од националне. Али бих Вас ипак замолио да ми недвосмислено одговорите и на то неважно питање – шта сте ви, заправо, по националности?
    - Не, ја се не претстављам као „српски егзарх“, нити сам „српски егзарх“, нити сам то икада био. Моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Један кратак временски период од половине 2002. до маја 2005. године сам имао титулу „Егзарх српског патријарха за Републику Мкедонију“. Али од маја 2005. године, када је издата потврда о аутономији Охридске архиепископије , моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Нажалост, код нас свако може да пише о црквеним темама без обзира да ли прати дешавања или је потпуно неписмен не само по црквеним питањима, него и граматички. Пре извесног времена сам давао интервју за један тајвански лист где ми је постављено питање: „Зашто Вас поједини медији називају егзархом када нисте егзарх, него архиепископ?“ Шта сам друго могао да одговорим осим да неки новинари у мојој земљи који се баве црквеном проблематиком не знају о томе ни толико колико зна један тајвански новинар.
    Што се тиче питања националне припадности, ја се не изражавам привидно, или извештачено, или насилно, да сам национално незаинтересован. То је моја одлука и став из моје ране младости. Можда ме у хришћанству највише привлачи аутентично тумачење речи апостола Павла: „Када нема више ни Грка, ни Јудејаца , ни необрезаних, ни варвара, ни скитница, ни робова, ту је све и у свему је Христос.“ И сада, када мислим да сам слободан од већине видова ропства, а ропство је, између осталог, и оно што се намеће као биолошка потреба (национална припадност), неко опет жели да ме зароби и да ме стави у затвор строжији од оног у Идризову и да ме направи робом нације, па која год она била. Томе пркосим и оштро се противим. Као епископ Цркве Божје, прво сам треба да се трудим да не западнем ни под чије ропство, а потом и друге да потстичем на лепоте живота слободног од сваког ропства.
    Мене нико није питао да ли желим да се родим у Македонији. То је ствар коју ја не могу да променим сопственом вољом. Могу да бирам да ли ћу живети у својој отаџбини или ћу се одселити. Али сам ја изабрао да останем и поред свих непријатности које сам доживео, а које, признаћете, нису мале. За много мање непријатности од оних које сам ја доживео, људи су проклињали сопствену отаџбину и одлазили из ње. Велико се онда поставља питање ко је већи родољуб. Да ли је то онај који наглашава своју националну припадност у свакој прилици, а притом се одселио из Македоније или би то урадио чим му се укаже прилика да у иностранству има бољи живот, или онај који сматра да је национална припадност терет и ропство које стеже са свих страна, али ипак не напушта своју отаџбину, јер је убеђен да је Божја воља да се роди међу тим народом и у тој земљи и да се тамо бори против сваког вида ропства у које, без изузетка, спада и ропство националног идентитета. Из тог разлога сматрам да је безначајно да се изјашњавам било као Грк или Јеврејин.


    Две Цркве у Македонији треба да се споје


    - Под претпоставком да ће спор између СПЦ и МПЦ бити решен на задовољство обе стране, настаће једна чудна ситуација: у Македонији ће постојати две помесне Цркве – Православна охридска архиепископија чији сте Ви поглавар и МПЦ која је наша „званична“ Црква. Може ли у будућности да дође до уједињења две македонске Цркве у једну?
    - Када би се гледао црквени канон, није могуће да Македонија има две православне Цркве. Сада је ситуација таква, јер постоји једна канонска и призната Православна Црква – Охридска архиепископија и једна неканонска и у расколу, али ипак Православна Црква – Македонска Православна Црква. Могуће решење треба да укључи и решење спајања ове две Цркве ако постоји жеља да то буде одрживо.

    Гандијевски начин борбе са тоталитаризмом је најбољи


    - Желео бих да вас подсетим да сте 2009. године написали писмо премијеру Николи Груевском у ком сте му тражили да се заустави прогон који је започео док је Бранко Црвенковски био на власти. Од тада до данас је прошло 6 година, а Ви као ни сви ми у Македонији нисте подигли главу. Занима ме да ли пратите политичку ситуацију у Македонији и шта мислите о актуелној кризи?
    - Неко је задовољан када има довољно новца да наручи ракију и салату у кафани. За неког другог је то мизерно и тај други има жељу да лети параглајдером. Сви ми се разликујемо један од другог својом вољом и начином на који остварујемо своју слободу и своје жеље. Ја баш не бих рекао да нико у Македонији није подигао главу. Главе тешко подижу само они који желе да освоје врх Монт Евереста. Други ће се задовољити тиме да им живот прође у подножју планине и уопште неће имати проблем са спуштеном главом. Али, ови други су у множини и зато увек надјачају и ту заиста нема дилеме ко је од те две групе људи бројнији.
    Ипак, демократски начин владавине који барем декларативно одобравамо као друштвени поредак наше отаџбине, не подразумева само власт већине, већ и власт правде и права. Е, то је оно што није обезбедио Црвенковски, а још мање Груевски. Владавина права прави равнотежу између мањине и већине. Владавина закона чини равнотежу између већине и мањине. Мени се чини да је највећи проблем наше отаџбине то што ни након 25 година транзиционог периода нисмо успели да направимо институционалну државу и наставили смо да живимо у диктаторском режиму без обзира да ли се ради о Цркви или Груевском.
    Замислите да у нашој земљи постоје развијене институције које на основу анализа и преко интересних сфера убеђују и власт и народ да трпимо раскол између две Цркве, да наша отаџбина не може да нађе заједнички језик са суседним државама, да предуго стојимо на прагу ЕУ. Е, то би била демократија, а ово што нам се дешава последњих 25 година је слично оном што нам се догађало претходних 45 година, а тај период смо звали тоталитаризам.
    Постоје два начина путем којих слободоумни људи мог уда се боре са тоталитаризмом. Један је револуција, али то доводи до губитка људи и зато је тај начин за мене неприхватљив, а други је гандијевски начин и то је за мене најбољи начин борбе са тоталитарним режимом. Говорење истине и трпљење последица је највећи доказ истине. Истина није надмена и не намеће се. Она је превасходна управо због те своје ненаметљивости.
    Бранко Героски
    Извор оргинала: http://plusinfo.mk/mislenje/560/vreme-e-makedonskata-crkva-kanonski-da-se-osamostoi-i-da-se-obedini
    Превод за Поуке.орг: Александар Лазић
  4. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архиепископ Јован: Време је да се Македонска Црква канонски осамостали и уједини   
    - Владико Јоване, знам да Вам је непријатно подсећање на затворске дане, али бих ипак желео од Вас да чујем шта се тачно дешавало у затвору у Идризову. Да ли је истина да Вам је живот био угрожен и да су Вам спремали ликвидацију као што сте написали у једном писму Управи за извршење санкција?
    - Барем за сада се не осећам непријатно када се присећам затворских дана, нити у оним ситуацијама када треба да говорим о свом времену проведеном тамо. То је део мене, део мог живота и вероватно ће тако заувек остати. Затвор има сврху само ако испуњава циљеве због којих се неко затвара, а то су углавном два циља: да се изврши праведна каза и други циљ, који је можда и важнији од првог, је да затвор ресоцијализује затвореника. Ако затвор не испуни барем један од ова два циља – онда је бесмислен.
    Ја сам затвор у Идризову, у ком сам био затворен, доживео као бесмисао свих бесмисла у нашој држави. У мом случају није постојала праведна казна првенствено зато што није постојало праведно суђење, а то се огледа у томе што Врховни суд вратио предмет Основном суду на поновно суђење, али ни ту није било ресоцијализације. Ресоцијализација не постоји ни за једног од 1.500 затвореника у затвору у Идризову. Такође сматрам да не треба да се прећути ни то да у затвору нема довољно хране, а и оно што има од хране је очајно, па се затворенцима дозвољава да од куће доносе храну у неограниченим количинама. О постељини, прибору за личну хигијену и есцајгу не желим ни да говорим.
    Када сам био у затвору за претходну казну 2005. године, понекад су затвореници добијали сапун и пасту за зубе. Последњи пут за три године колико сам био у затвору, ни једном нисмо добили пасту за зубе, сапун, ни тоалет папир. Да не помињем да затвореници немају гардеробу коју је затвор обезбедио, већ мора да им се доноси споља. Затвор више не наручује ни дневну штампу за затворенике, а о срамним условима у којима сам живео ме је срамота и да говорим.
    Мене с у сместили у собу са још 40 затвореника. Свако од тих 40 људи једампут дневно да кине или да се закашље, па већ настаје бука, а ако се зна да се у тој соби налази макар 10 телевизора и ако се зна да се неретко догађа да сваки телевизор емитује различити канал, онда можете да претпоставите који је то хаос у соби. Са друге стране, срећа је што нисам боравио у тој соби када су у њој били мишеви, бубашвабе и вашке. Самим избегавањем тога могу да кажем да сам био привилегован. Што се тиче посла, од 1.600 затворенка у затвору радно ангажовано је било само 50. Под овакивим условима је јасно да је ресоцијализација немогућа.
    Зато сматрам, тврдим и нећу да престанем да говорим о томе докле год сам жив, да је затвор у Македонији бесмисао свих бесмисла. То је само изгубљено време и пропали део живота затвореника коме се не даје никаква шанса ни да се покаје, ни да постане користан за друштво. Што се мене тиче, уопште није тајна да непрестано трпим притисак да се одрекнем пута црквеног јединства. Био сам посебан затвореник у Идризову, а чак и поред тога што сам испуњавао услове да ми промене третман и да добијем кућно одсуство, то се никада није десило. То је, подразумевано, код мене изазвало негодовање и био сам принуђен да напишем писмо Управи за извршење санкција, можда не толико због неправде која ми се дешавала, јер није ни прва ни последња, колико због неизвесноти од тих притисака. Да испуњавате све услове, а да Вас не пусте на кућно одсуство, одмах би помисли да иза тога нешто лоше стоји. У причи коју сте поменули, а коју сам написао у затвору, сам говорио о томе да скоро сви затвореници знају места где су били сахрањивани политички затвореници бивше Југославије. Онда некако дођеш до закључка да се ово наше, данашње, лудо време не разликује претерано од времена тадашње Југославије.




    Нисам јабука раздора


    - Врховни суд Републике Македоније је укинуо пресуду из 2013. године којом сте били осуђени на казну затвора од 3 године због наводних финансијских малверзација. Предмет је враћен на поновно суђење. Оптужени сте за проневеру 250.000 Евра Македонске Православне Цркве које сте наводно „опрали“ куповином имовине. Шта ћете рећи на поновљеном суђењу у своју одбрану?
    - Мислим да у Македонији не постоји човек који не зна да сам био непаведно осуђен на трогодишњу казну затвора. Али, чак и у Македонији и поред медијског мрака и тенденције већине медија да буду или пристрасни или игнорантски постављени када се ради о мојим судским споровима, сматрам да се у великој мери прочуло о мом неправедном суђењу и неправедној затворској казни. Оно што сам рекао на првом суђењу ћу поновити и на другом. Једном потрошени новац (говорим за наведених 250.000 Евра) за који сам био осуђен правоснажном пресудом да сам га незаконито потрошио и за то је већ одлежана казна, нисам могао ни на који начин да га „оперем“, јер је већ новац био потрошен, односно није га ни било. За време мог боравка у Русији, једна особа којој сам рекао зашто сам осуђен је рекла нешто врло занимљиво. Знате, каже, зашто вас је судија осудио на казну затвора? Зато што му нисте рекли тајну како једном потрошени новац може поново да се потроши.
    - Насупрот наводима да сте занемарили лечење и опоравак после седам робија, бил исте прилично активни после изласка на слободу. Били сте на лечењу у Санкт Петербургу, али се чини да се трудите да надоместите пропуштено време за промоцију Православне охридске архиепископије. Или грешим?
    - Искористићу простор који су ми Ваше новине уступиле да се захвалим Његовој Светости, патријарху московском и целе Русије Кирилу, као и свима другима којима је засметао мој боравак у Русији ради опоравка после затворске казне. Обавио сам све прегледе и открио неке здравствене проблеме које нисам ни знао да имам. Био сам немаран према сопственом здрављу не само у затвору, него и на слободи. Некако, као да ми је недостајало време да обратим пажњу на здравље. Први пут у животу сам у Русији добио прилику да одрадим систематске прегледе свих делова главе и тела, да ми конзилијум успостави дијагнозу и да добијем одговарајуће лечење. Невезано за то, свакако сам имао могућност да вршим службе, проповедам и мало да путујем. Што се тиче Охридске архиепископије, мислим да су и она и њен претстоитељ добро обавештавали и ширили истину о неправедним судским поступцима који су се водили против мене и још 18 лица из Архиепископије . Нема места у свету на ком се није чуло за такву политичку хајку. На корист Охридске архиепископије, али на штету наше отаџбине.
    - Српска Православна Црква је одобрила наставак дијалога за решавање црквеног спора са Македонском Православном Црквом. То је добра вест. И поред свих очекивања, иницијатива је обустављена престанком тамошњег прогона Охридске архиепископије од стране македонских световних власти. На удару се нашло 18 свештених лица Охридске архиепископије међу којима и двојица епископа. Очекујете ли да се и тај услов коначно испуни? То Вас питам, јер сам и сам мало сумњичав по том питању. Наиме, прошле године је српски владика Амфилохије у интервјуу за „Слободни Печат“ споменуо и похвалио позитивне сигнале од стране МПЦ и када се чинило да ће све коначно да крене да се одвија, јабука раздора сте опет били Ви.
    - Ко непристрасно прати дешавања унутар Цркве, зна да СПЦ никада до сада није показала било какву колебљивост везану за престанак гоњења претстоитеља Охридске архиепископије и њених чланова , јер је то услов да се започне нови дијалог о статусу МПЦ која је у расколу. Други проблем је тај што у Македонији не постоје неристрасни аналитичари и у недостатку истих, двојица новинара (један телевизијски, други новинар једног дневног листа) су сами себе прогласили за експерте који прате унутарцрквена дешавања. Ни један, ни други никада нису тражили потврду и проверу информација од стране Охридске архиепископије, а често су давали себи за право да коментаришу црквене прилике у Македонији. Ако не постоји потпуност информација, онда се подразумева да велика мера такве непрофесионалне новинарске пропаганде ствара искривљену слику црквене реалности и стварних догађаја унутар Цркве. Пристрасно је, нереално и тенденциозно тражити да се Архиепископ Јован прикаже као јабука раздора, а посебно као се зна колико он поштовање ужива међу православним македонским становништвом. Са подношењем жртве, преко неправедног страдања и затварања се граде мостови и споне за јединство, а не разлози за нејединство и раскол.
    - Имам утисак да је мање-више позната формула, ако тако могу да се изразим, по којој ће се решавати спор између СПЦ и МПЦ: враћање Македонске Цркве у канонско јединство са СПЦ, проглашавање аутономије МПЦ и признавање од стране других сестринских православних цркви под именом које је фактички већ промењено (Македонска Православна Црква – Охридска архиепископија). Да ли пропуштам неко важно питање које може да буде непремостива препрека у преговорима?
    - СПЦ се оптужује да не жели да да аутокефалност МПЦ која је у расколу. Али то није истина. Управо се по томе види колико су самопроглашени аналитичари црквених прилика у Македонији неинформисани и не познају ни најосновније ствари потребне за изношење анализа . СПЦ једноставно није у могућности да сама да аутокефалност МПЦ без сагласности осталих православних Цркви. Чак и под условом да се све Православне Цркве сложе и дају МПЦ, која је у расколу, аутокефалност – то ће бити неефикасно с обзиром на то да се за сада сестринске Цркве нису усагласиле која ће од њих да потпише и одбори аутокефалност . Ове информације знам из прве руке, јер сам учествовао на припремној конференцији Великог свеправославног сабора који ће се одржати у Шамбезију. На последњој припремној конференцији која се одржала пре два месеца нисам био присутан, јер сам био у Русији, али сам обавештен од стране учесника конференције да се тема везана за доделу аутокефалности неће помињати на Великом свеправославном сабору који ће се одржати следеће године из разлога што не постоји консензуално решење по том питању између Цркви. До пре неколико деценија аутокефалност је одобравала само Константинопољсла патријаршија, а друге Православне Цркве су пре или касније то прихватале. Дакле, чак и да се на Великом свеправославном сабору усвоји тема о аутокефалности и додели аутокефалност, ту аутокефалност неће моћи да одобри ни Константинопљска патријаршија. Како ствари стоје, то питање неће бити постављено на Великом свеправославном сабору и из тог разлога постоји страх да та тема још дуго неће бити решена и затворена. Да се вратим на питање – сматрам да је аутономни, самосталан, односно самоуправни статус највише што МПЦ која је у расколу може тренутно да добије. То би трајало све до оног тренутка док се Православне Цркве не договоре која ће од њих бити задужена за доделу аутономије у будућности.


    Тенденциозност и заблуде


    - Осим што је Ваша лична слобода „conditio sine qua non“ (услов без ког се не може) за преговоре, да ли ћете имати неку другу улогу у преговрима између СПЦ и МПЦ? Ако сам добро разумео, владика Давид ће бити члан комисије СПЦ задужене за преговоре . Може ли Православна охридска архиепископија ту да одигра позитивну улогу, или ће бити тројански коњ у процесу?
    - Услов да будем на слободи да би преговори могли да почну није наметнула СПЦ, већ Православна охридска архиепископија. СПЦ је само прихватила одлуку синода Православне охридске архиепископије да је за отпочињање било каквих преговора са МПЦ која је у расколу потребно да се испуне елементарни услови за одржавање тих преговора , а ти услови су да преговарач буде на слободи, а не у затвору. То је из разлога што се СПЦ након издвања документа за аутономију Правослане охридске архиепископије према архиепископији односила као према аутономној Цркви која се пита и даје мишљење како за суштинска решења у самој СПЦ, тако и у међуцрквеним односима. СПЦ је била недвосмислена и јасна свих ових година уназад да су било који преговори са МПЦ која је у расколу немогући без учешћа представника Православне охридске архиепископије. СПЦ је остала томе доследна, а ми смо у Православној охридској архиепископији показали и доказали да смо то заслужили.
    Ако говоримо о томе да ли ће Православна охридска архиепископија одиграти позитивну улогу или ћр бити тројански коњ у процесу, сматрам да су се и највећи скептици међу јерарсима у Православној Цркви, посебно после нашег затварања и прогонства, уверили да је јединствени пут за решавање дугодеценијског раскола онај који је предложила Православна охридска архиепископија. Данас је Православна охридска архиепископија поштована не само због њеног континуитета са древном Охриском архиепископијом, већ и због сведочења истине коју смо показали целом свету. Њен првојерарх, Архиепископ охридски и Митрополит скопски је по тој титули познат на свим меридијанима. У овој ери дигиталних медија, међу православним јерарсима можда постоји неки са којим нисам има омогућност да се упознам лично. ли сигирно не постоји ни један који није чуо о мојој затворској казни. То је огорман духовни капитал који прави Охридска архиепископија. А, као таква, она може имати само конструктивну улогу у решавању раскола једног дела јерарха у Македонији.
    - Владико Јоване, вероватно знате да немате много пријатеља у Македонији и да су ретки они који изговарају Ваше црквено име (многи медији Вас зову искључиво по презимену – Вранишкоски). То је делимично тако и због пропаганде која каже да су Ваше активности и ставови у СПЦ и Православној охридској архиепископији антимакедонски и да им је основна намена порицање самосталности Македоније. Морам да наведем да ћете уколико се испостав ида је то тачно у мени имати најљућег противника.
    - Омаловажавање моје личности које систематски спроводе средства јавног информисања у Македонији показује да су новинари недостојни професије којом се баве. Неће мени пасти круна са главе ако ме неки злонамерни новинар не ослови мојом пуном титулом, зато што ми он није дао ту титулу, нити може да ми је одузме. Чак и краљицу Енглеске неко из злобе и да би је понизио може да назове принцезом Елизабетом или само Елизабетом без и једне титуле, али она неће престати да буде краљица Енглеске. Моја титула је прихваћена у Православној Цркви, а преко тога и у политичким, културним и научним круговима у свету. То да ли ме неко ословљава пуном титулом или само по презимену, Вранишкоски, је његова воља која истовремено показује и његов ниво васпитања и образовања. Моје презиме заиста јесте Вранишковски и ту нема ничег погрешног , али они који ме зову по презимену праве грешку јер не знају или знају, а не маре за то да се људи са титулама било црквеним или световним ословљавају и по тим титулама, а не само по личном имену и презимену. Ви који се бавите медијима знате да је и лоша реклама ипак реклама. Ако на интернет претрази откуцате Архиепископ Јован, Охридски Јован, Митрополит Јован или ако откуцате само Вранишкоски Јован, изаћи ће вам толико резултата претраге колико нема ни председник Македоније.
    Ипак да се вратим на на питање. Да ли неко ко је био спреман да поднесе толика прогонства, суђења, затварања, а да не говорим омаловажавања која сам доживео за последњих 13 година није исправан и прави за народ који му је поверен и за отаџбину у којој живи? Нажалост, у нашој отаџбини се још идеолошки приступа не само црквеним, него и националним питањима. По црквеном питању је настављено да се односи идеолошки и након пада комунизма, зато што је неко услед кризе идентитета, по распаду СФРЈ, који је уздрмала све државе бивше Југославије, успео да уведе тајне службе које су водиле и унутрашњу и спољашњу политику. Грађани су од стране тих тајних служби лагани и убеђивани да је МПЦ вековима уназад штитила македонски идентитет. Те су лажи, које су тајне службе излагале без икакве анализе и научних провера, прихваћене и данас имамо ситуацију да се свако ко је против МПЦ проглашава државним непријатељем. То су ствари које су ван памети, али такав догматски начин рада се догађао и у државама које су јаче од наше. Сада су потребне године и деценије да се промени тај став и да се људи убеде да ниси непријатељ државе и народа ако си против МПЦ. Држава која држи монопол над било чим, па макар тај монопол био и на верском плану не може бити демократска, а нажалост Македонија није била демократска ни за време Црвенковског, нити сада. Нас прогоне већ пуних 13 година. 13 година је довољно да свако покаже своје намере и циљеве. Мислите ли да до сада не бисмо били већ десет пута осуђени да неко има и најмањи доказ о нашем противдржавном деловању? Па, такви суде намештене судске процесе и оком не трепну, а кажете да не бисмо били осуђени да постоји и најмању доказ противдржавног деловања?
    - Медији у Македонији кажу да се представљате као „српски егзарх“ и да не признајете македонски идентитет. Ако заиста спорите македонски идентитет са комотне позиције заговорника фриволне тезе да „подела на националност припада реду безначајних подела за које не треба велики напор да се превазиђу“ – не бих могао да схватим како очекујете подршку и разумевање Македонаца. Другачије речено, у једном Вшем интервјуу кажете да Вас у Македонији када желе да вас увреде називају Србином, Грком, Бугарином... Ево, ја не желим да Вас увредим и познато ми је Ваше уверење да Вам је црквена припадност много важнија од националне. Али бих Вас ипак замолио да ми недвосмислено одговорите и на то неважно питање – шта сте ви, заправо, по националности?
    - Не, ја се не претстављам као „српски егзарх“, нити сам „српски егзарх“, нити сам то икада био. Моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Један кратак временски период од половине 2002. до маја 2005. године сам имао титулу „Егзарх српског патријарха за Републику Мкедонију“. Али од маја 2005. године, када је издата потврда о аутономији Охридске архиепископије , моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Нажалост, код нас свако може да пише о црквеним темама без обзира да ли прати дешавања или је потпуно неписмен не само по црквеним питањима, него и граматички. Пре извесног времена сам давао интервју за један тајвански лист где ми је постављено питање: „Зашто Вас поједини медији називају егзархом када нисте егзарх, него архиепископ?“ Шта сам друго могао да одговорим осим да неки новинари у мојој земљи који се баве црквеном проблематиком не знају о томе ни толико колико зна један тајвански новинар.
    Што се тиче питања националне припадности, ја се не изражавам привидно, или извештачено, или насилно, да сам национално незаинтересован. То је моја одлука и став из моје ране младости. Можда ме у хришћанству највише привлачи аутентично тумачење речи апостола Павла: „Када нема више ни Грка, ни Јудејаца , ни необрезаних, ни варвара, ни скитница, ни робова, ту је све и у свему је Христос.“ И сада, када мислим да сам слободан од већине видова ропства, а ропство је, између осталог, и оно што се намеће као биолошка потреба (национална припадност), неко опет жели да ме зароби и да ме стави у затвор строжији од оног у Идризову и да ме направи робом нације, па која год она била. Томе пркосим и оштро се противим. Као епископ Цркве Божје, прво сам треба да се трудим да не западнем ни под чије ропство, а потом и друге да потстичем на лепоте живота слободног од сваког ропства.
    Мене нико није питао да ли желим да се родим у Македонији. То је ствар коју ја не могу да променим сопственом вољом. Могу да бирам да ли ћу живети у својој отаџбини или ћу се одселити. Али сам ја изабрао да останем и поред свих непријатности које сам доживео, а које, признаћете, нису мале. За много мање непријатности од оних које сам ја доживео, људи су проклињали сопствену отаџбину и одлазили из ње. Велико се онда поставља питање ко је већи родољуб. Да ли је то онај који наглашава своју националну припадност у свакој прилици, а притом се одселио из Македоније или би то урадио чим му се укаже прилика да у иностранству има бољи живот, или онај који сматра да је национална припадност терет и ропство које стеже са свих страна, али ипак не напушта своју отаџбину, јер је убеђен да је Божја воља да се роди међу тим народом и у тој земљи и да се тамо бори против сваког вида ропства у које, без изузетка, спада и ропство националног идентитета. Из тог разлога сматрам да је безначајно да се изјашњавам било као Грк или Јеврејин.


    Две Цркве у Македонији треба да се споје


    - Под претпоставком да ће спор између СПЦ и МПЦ бити решен на задовољство обе стране, настаће једна чудна ситуација: у Македонији ће постојати две помесне Цркве – Православна охридска архиепископија чији сте Ви поглавар и МПЦ која је наша „званична“ Црква. Може ли у будућности да дође до уједињења две македонске Цркве у једну?
    - Када би се гледао црквени канон, није могуће да Македонија има две православне Цркве. Сада је ситуација таква, јер постоји једна канонска и призната Православна Црква – Охридска архиепископија и једна неканонска и у расколу, али ипак Православна Црква – Македонска Православна Црква. Могуће решење треба да укључи и решење спајања ове две Цркве ако постоји жеља да то буде одрживо.

    Гандијевски начин борбе са тоталитаризмом је најбољи


    - Желео бих да вас подсетим да сте 2009. године написали писмо премијеру Николи Груевском у ком сте му тражили да се заустави прогон који је започео док је Бранко Црвенковски био на власти. Од тада до данас је прошло 6 година, а Ви као ни сви ми у Македонији нисте подигли главу. Занима ме да ли пратите политичку ситуацију у Македонији и шта мислите о актуелној кризи?
    - Неко је задовољан када има довољно новца да наручи ракију и салату у кафани. За неког другог је то мизерно и тај други има жељу да лети параглајдером. Сви ми се разликујемо један од другог својом вољом и начином на који остварујемо своју слободу и своје жеље. Ја баш не бих рекао да нико у Македонији није подигао главу. Главе тешко подижу само они који желе да освоје врх Монт Евереста. Други ће се задовољити тиме да им живот прође у подножју планине и уопште неће имати проблем са спуштеном главом. Али, ови други су у множини и зато увек надјачају и ту заиста нема дилеме ко је од те две групе људи бројнији.
    Ипак, демократски начин владавине који барем декларативно одобравамо као друштвени поредак наше отаџбине, не подразумева само власт већине, већ и власт правде и права. Е, то је оно што није обезбедио Црвенковски, а још мање Груевски. Владавина права прави равнотежу између мањине и већине. Владавина закона чини равнотежу између већине и мањине. Мени се чини да је највећи проблем наше отаџбине то што ни након 25 година транзиционог периода нисмо успели да направимо институционалну државу и наставили смо да живимо у диктаторском режиму без обзира да ли се ради о Цркви или Груевском.
    Замислите да у нашој земљи постоје развијене институције које на основу анализа и преко интересних сфера убеђују и власт и народ да трпимо раскол између две Цркве, да наша отаџбина не може да нађе заједнички језик са суседним државама, да предуго стојимо на прагу ЕУ. Е, то би била демократија, а ово што нам се дешава последњих 25 година је слично оном што нам се догађало претходних 45 година, а тај период смо звали тоталитаризам.
    Постоје два начина путем којих слободоумни људи мог уда се боре са тоталитаризмом. Један је револуција, али то доводи до губитка људи и зато је тај начин за мене неприхватљив, а други је гандијевски начин и то је за мене најбољи начин борбе са тоталитарним режимом. Говорење истине и трпљење последица је највећи доказ истине. Истина није надмена и не намеће се. Она је превасходна управо због те своје ненаметљивости.
    Бранко Героски
    Извор оргинала: http://plusinfo.mk/mislenje/560/vreme-e-makedonskata-crkva-kanonski-da-se-osamostoi-i-da-se-obedini
    Превод за Поуке.орг: Александар Лазић
  5. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Православни монархиста for a Странице, Архиепископ Јован: Време је да се Македонска Црква канонски осамостали и уједини   
    - Владико Јоване, знам да Вам је непријатно подсећање на затворске дане, али бих ипак желео од Вас да чујем шта се тачно дешавало у затвору у Идризову. Да ли је истина да Вам је живот био угрожен и да су Вам спремали ликвидацију као што сте написали у једном писму Управи за извршење санкција?
    - Барем за сада се не осећам непријатно када се присећам затворских дана, нити у оним ситуацијама када треба да говорим о свом времену проведеном тамо. То је део мене, део мог живота и вероватно ће тако заувек остати. Затвор има сврху само ако испуњава циљеве због којих се неко затвара, а то су углавном два циља: да се изврши праведна каза и други циљ, који је можда и важнији од првог, је да затвор ресоцијализује затвореника. Ако затвор не испуни барем један од ова два циља – онда је бесмислен.
    Ја сам затвор у Идризову, у ком сам био затворен, доживео као бесмисао свих бесмисла у нашој држави. У мом случају није постојала праведна казна првенствено зато што није постојало праведно суђење, а то се огледа у томе што Врховни суд вратио предмет Основном суду на поновно суђење, али ни ту није било ресоцијализације. Ресоцијализација не постоји ни за једног од 1.500 затвореника у затвору у Идризову. Такође сматрам да не треба да се прећути ни то да у затвору нема довољно хране, а и оно што има од хране је очајно, па се затворенцима дозвољава да од куће доносе храну у неограниченим количинама. О постељини, прибору за личну хигијену и есцајгу не желим ни да говорим.
    Када сам био у затвору за претходну казну 2005. године, понекад су затвореници добијали сапун и пасту за зубе. Последњи пут за три године колико сам био у затвору, ни једном нисмо добили пасту за зубе, сапун, ни тоалет папир. Да не помињем да затвореници немају гардеробу коју је затвор обезбедио, већ мора да им се доноси споља. Затвор више не наручује ни дневну штампу за затворенике, а о срамним условима у којима сам живео ме је срамота и да говорим.
    Мене с у сместили у собу са још 40 затвореника. Свако од тих 40 људи једампут дневно да кине или да се закашље, па већ настаје бука, а ако се зна да се у тој соби налази макар 10 телевизора и ако се зна да се неретко догађа да сваки телевизор емитује различити канал, онда можете да претпоставите који је то хаос у соби. Са друге стране, срећа је што нисам боравио у тој соби када су у њој били мишеви, бубашвабе и вашке. Самим избегавањем тога могу да кажем да сам био привилегован. Што се тиче посла, од 1.600 затворенка у затвору радно ангажовано је било само 50. Под овакивим условима је јасно да је ресоцијализација немогућа.
    Зато сматрам, тврдим и нећу да престанем да говорим о томе докле год сам жив, да је затвор у Македонији бесмисао свих бесмисла. То је само изгубљено време и пропали део живота затвореника коме се не даје никаква шанса ни да се покаје, ни да постане користан за друштво. Што се мене тиче, уопште није тајна да непрестано трпим притисак да се одрекнем пута црквеног јединства. Био сам посебан затвореник у Идризову, а чак и поред тога што сам испуњавао услове да ми промене третман и да добијем кућно одсуство, то се никада није десило. То је, подразумевано, код мене изазвало негодовање и био сам принуђен да напишем писмо Управи за извршење санкција, можда не толико због неправде која ми се дешавала, јер није ни прва ни последња, колико због неизвесноти од тих притисака. Да испуњавате све услове, а да Вас не пусте на кућно одсуство, одмах би помисли да иза тога нешто лоше стоји. У причи коју сте поменули, а коју сам написао у затвору, сам говорио о томе да скоро сви затвореници знају места где су били сахрањивани политички затвореници бивше Југославије. Онда некако дођеш до закључка да се ово наше, данашње, лудо време не разликује претерано од времена тадашње Југославије.




    Нисам јабука раздора


    - Врховни суд Републике Македоније је укинуо пресуду из 2013. године којом сте били осуђени на казну затвора од 3 године због наводних финансијских малверзација. Предмет је враћен на поновно суђење. Оптужени сте за проневеру 250.000 Евра Македонске Православне Цркве које сте наводно „опрали“ куповином имовине. Шта ћете рећи на поновљеном суђењу у своју одбрану?
    - Мислим да у Македонији не постоји човек који не зна да сам био непаведно осуђен на трогодишњу казну затвора. Али, чак и у Македонији и поред медијског мрака и тенденције већине медија да буду или пристрасни или игнорантски постављени када се ради о мојим судским споровима, сматрам да се у великој мери прочуло о мом неправедном суђењу и неправедној затворској казни. Оно што сам рекао на првом суђењу ћу поновити и на другом. Једном потрошени новац (говорим за наведених 250.000 Евра) за који сам био осуђен правоснажном пресудом да сам га незаконито потрошио и за то је већ одлежана казна, нисам могао ни на који начин да га „оперем“, јер је већ новац био потрошен, односно није га ни било. За време мог боравка у Русији, једна особа којој сам рекао зашто сам осуђен је рекла нешто врло занимљиво. Знате, каже, зашто вас је судија осудио на казну затвора? Зато што му нисте рекли тајну како једном потрошени новац може поново да се потроши.
    - Насупрот наводима да сте занемарили лечење и опоравак после седам робија, бил исте прилично активни после изласка на слободу. Били сте на лечењу у Санкт Петербургу, али се чини да се трудите да надоместите пропуштено време за промоцију Православне охридске архиепископије. Или грешим?
    - Искористићу простор који су ми Ваше новине уступиле да се захвалим Његовој Светости, патријарху московском и целе Русије Кирилу, као и свима другима којима је засметао мој боравак у Русији ради опоравка после затворске казне. Обавио сам све прегледе и открио неке здравствене проблеме које нисам ни знао да имам. Био сам немаран према сопственом здрављу не само у затвору, него и на слободи. Некако, као да ми је недостајало време да обратим пажњу на здравље. Први пут у животу сам у Русији добио прилику да одрадим систематске прегледе свих делова главе и тела, да ми конзилијум успостави дијагнозу и да добијем одговарајуће лечење. Невезано за то, свакако сам имао могућност да вршим службе, проповедам и мало да путујем. Што се тиче Охридске архиепископије, мислим да су и она и њен претстоитељ добро обавештавали и ширили истину о неправедним судским поступцима који су се водили против мене и још 18 лица из Архиепископије . Нема места у свету на ком се није чуло за такву политичку хајку. На корист Охридске архиепископије, али на штету наше отаџбине.
    - Српска Православна Црква је одобрила наставак дијалога за решавање црквеног спора са Македонском Православном Црквом. То је добра вест. И поред свих очекивања, иницијатива је обустављена престанком тамошњег прогона Охридске архиепископије од стране македонских световних власти. На удару се нашло 18 свештених лица Охридске архиепископије међу којима и двојица епископа. Очекујете ли да се и тај услов коначно испуни? То Вас питам, јер сам и сам мало сумњичав по том питању. Наиме, прошле године је српски владика Амфилохије у интервјуу за „Слободни Печат“ споменуо и похвалио позитивне сигнале од стране МПЦ и када се чинило да ће све коначно да крене да се одвија, јабука раздора сте опет били Ви.
    - Ко непристрасно прати дешавања унутар Цркве, зна да СПЦ никада до сада није показала било какву колебљивост везану за престанак гоњења претстоитеља Охридске архиепископије и њених чланова , јер је то услов да се започне нови дијалог о статусу МПЦ која је у расколу. Други проблем је тај што у Македонији не постоје неристрасни аналитичари и у недостатку истих, двојица новинара (један телевизијски, други новинар једног дневног листа) су сами себе прогласили за експерте који прате унутарцрквена дешавања. Ни један, ни други никада нису тражили потврду и проверу информација од стране Охридске архиепископије, а често су давали себи за право да коментаришу црквене прилике у Македонији. Ако не постоји потпуност информација, онда се подразумева да велика мера такве непрофесионалне новинарске пропаганде ствара искривљену слику црквене реалности и стварних догађаја унутар Цркве. Пристрасно је, нереално и тенденциозно тражити да се Архиепископ Јован прикаже као јабука раздора, а посебно као се зна колико он поштовање ужива међу православним македонским становништвом. Са подношењем жртве, преко неправедног страдања и затварања се граде мостови и споне за јединство, а не разлози за нејединство и раскол.
    - Имам утисак да је мање-више позната формула, ако тако могу да се изразим, по којој ће се решавати спор између СПЦ и МПЦ: враћање Македонске Цркве у канонско јединство са СПЦ, проглашавање аутономије МПЦ и признавање од стране других сестринских православних цркви под именом које је фактички већ промењено (Македонска Православна Црква – Охридска архиепископија). Да ли пропуштам неко важно питање које може да буде непремостива препрека у преговорима?
    - СПЦ се оптужује да не жели да да аутокефалност МПЦ која је у расколу. Али то није истина. Управо се по томе види колико су самопроглашени аналитичари црквених прилика у Македонији неинформисани и не познају ни најосновније ствари потребне за изношење анализа . СПЦ једноставно није у могућности да сама да аутокефалност МПЦ без сагласности осталих православних Цркви. Чак и под условом да се све Православне Цркве сложе и дају МПЦ, која је у расколу, аутокефалност – то ће бити неефикасно с обзиром на то да се за сада сестринске Цркве нису усагласиле која ће од њих да потпише и одбори аутокефалност . Ове информације знам из прве руке, јер сам учествовао на припремној конференцији Великог свеправославног сабора који ће се одржати у Шамбезију. На последњој припремној конференцији која се одржала пре два месеца нисам био присутан, јер сам био у Русији, али сам обавештен од стране учесника конференције да се тема везана за доделу аутокефалности неће помињати на Великом свеправославном сабору који ће се одржати следеће године из разлога што не постоји консензуално решење по том питању између Цркви. До пре неколико деценија аутокефалност је одобравала само Константинопољсла патријаршија, а друге Православне Цркве су пре или касније то прихватале. Дакле, чак и да се на Великом свеправославном сабору усвоји тема о аутокефалности и додели аутокефалност, ту аутокефалност неће моћи да одобри ни Константинопљска патријаршија. Како ствари стоје, то питање неће бити постављено на Великом свеправославном сабору и из тог разлога постоји страх да та тема још дуго неће бити решена и затворена. Да се вратим на питање – сматрам да је аутономни, самосталан, односно самоуправни статус највише што МПЦ која је у расколу може тренутно да добије. То би трајало све до оног тренутка док се Православне Цркве не договоре која ће од њих бити задужена за доделу аутономије у будућности.


    Тенденциозност и заблуде


    - Осим што је Ваша лична слобода „conditio sine qua non“ (услов без ког се не може) за преговоре, да ли ћете имати неку другу улогу у преговрима између СПЦ и МПЦ? Ако сам добро разумео, владика Давид ће бити члан комисије СПЦ задужене за преговоре . Може ли Православна охридска архиепископија ту да одигра позитивну улогу, или ће бити тројански коњ у процесу?
    - Услов да будем на слободи да би преговори могли да почну није наметнула СПЦ, већ Православна охридска архиепископија. СПЦ је само прихватила одлуку синода Православне охридске архиепископије да је за отпочињање било каквих преговора са МПЦ која је у расколу потребно да се испуне елементарни услови за одржавање тих преговора , а ти услови су да преговарач буде на слободи, а не у затвору. То је из разлога што се СПЦ након издвања документа за аутономију Правослане охридске архиепископије према архиепископији односила као према аутономној Цркви која се пита и даје мишљење како за суштинска решења у самој СПЦ, тако и у међуцрквеним односима. СПЦ је била недвосмислена и јасна свих ових година уназад да су било који преговори са МПЦ која је у расколу немогући без учешћа представника Православне охридске архиепископије. СПЦ је остала томе доследна, а ми смо у Православној охридској архиепископији показали и доказали да смо то заслужили.
    Ако говоримо о томе да ли ће Православна охридска архиепископија одиграти позитивну улогу или ћр бити тројански коњ у процесу, сматрам да су се и највећи скептици међу јерарсима у Православној Цркви, посебно после нашег затварања и прогонства, уверили да је јединствени пут за решавање дугодеценијског раскола онај који је предложила Православна охридска архиепископија. Данас је Православна охридска архиепископија поштована не само због њеног континуитета са древном Охриском архиепископијом, већ и због сведочења истине коју смо показали целом свету. Њен првојерарх, Архиепископ охридски и Митрополит скопски је по тој титули познат на свим меридијанима. У овој ери дигиталних медија, међу православним јерарсима можда постоји неки са којим нисам има омогућност да се упознам лично. ли сигирно не постоји ни један који није чуо о мојој затворској казни. То је огорман духовни капитал који прави Охридска архиепископија. А, као таква, она може имати само конструктивну улогу у решавању раскола једног дела јерарха у Македонији.
    - Владико Јоване, вероватно знате да немате много пријатеља у Македонији и да су ретки они који изговарају Ваше црквено име (многи медији Вас зову искључиво по презимену – Вранишкоски). То је делимично тако и због пропаганде која каже да су Ваше активности и ставови у СПЦ и Православној охридској архиепископији антимакедонски и да им је основна намена порицање самосталности Македоније. Морам да наведем да ћете уколико се испостав ида је то тачно у мени имати најљућег противника.
    - Омаловажавање моје личности које систематски спроводе средства јавног информисања у Македонији показује да су новинари недостојни професије којом се баве. Неће мени пасти круна са главе ако ме неки злонамерни новинар не ослови мојом пуном титулом, зато што ми он није дао ту титулу, нити може да ми је одузме. Чак и краљицу Енглеске неко из злобе и да би је понизио може да назове принцезом Елизабетом или само Елизабетом без и једне титуле, али она неће престати да буде краљица Енглеске. Моја титула је прихваћена у Православној Цркви, а преко тога и у политичким, културним и научним круговима у свету. То да ли ме неко ословљава пуном титулом или само по презимену, Вранишкоски, је његова воља која истовремено показује и његов ниво васпитања и образовања. Моје презиме заиста јесте Вранишковски и ту нема ничег погрешног , али они који ме зову по презимену праве грешку јер не знају или знају, а не маре за то да се људи са титулама било црквеним или световним ословљавају и по тим титулама, а не само по личном имену и презимену. Ви који се бавите медијима знате да је и лоша реклама ипак реклама. Ако на интернет претрази откуцате Архиепископ Јован, Охридски Јован, Митрополит Јован или ако откуцате само Вранишкоски Јован, изаћи ће вам толико резултата претраге колико нема ни председник Македоније.
    Ипак да се вратим на на питање. Да ли неко ко је био спреман да поднесе толика прогонства, суђења, затварања, а да не говорим омаловажавања која сам доживео за последњих 13 година није исправан и прави за народ који му је поверен и за отаџбину у којој живи? Нажалост, у нашој отаџбини се још идеолошки приступа не само црквеним, него и националним питањима. По црквеном питању је настављено да се односи идеолошки и након пада комунизма, зато што је неко услед кризе идентитета, по распаду СФРЈ, који је уздрмала све државе бивше Југославије, успео да уведе тајне службе које су водиле и унутрашњу и спољашњу политику. Грађани су од стране тих тајних служби лагани и убеђивани да је МПЦ вековима уназад штитила македонски идентитет. Те су лажи, које су тајне службе излагале без икакве анализе и научних провера, прихваћене и данас имамо ситуацију да се свако ко је против МПЦ проглашава државним непријатељем. То су ствари које су ван памети, али такав догматски начин рада се догађао и у државама које су јаче од наше. Сада су потребне године и деценије да се промени тај став и да се људи убеде да ниси непријатељ државе и народа ако си против МПЦ. Држава која држи монопол над било чим, па макар тај монопол био и на верском плану не може бити демократска, а нажалост Македонија није била демократска ни за време Црвенковског, нити сада. Нас прогоне већ пуних 13 година. 13 година је довољно да свако покаже своје намере и циљеве. Мислите ли да до сада не бисмо били већ десет пута осуђени да неко има и најмањи доказ о нашем противдржавном деловању? Па, такви суде намештене судске процесе и оком не трепну, а кажете да не бисмо били осуђени да постоји и најмању доказ противдржавног деловања?
    - Медији у Македонији кажу да се представљате као „српски егзарх“ и да не признајете македонски идентитет. Ако заиста спорите македонски идентитет са комотне позиције заговорника фриволне тезе да „подела на националност припада реду безначајних подела за које не треба велики напор да се превазиђу“ – не бих могао да схватим како очекујете подршку и разумевање Македонаца. Другачије речено, у једном Вшем интервјуу кажете да Вас у Македонији када желе да вас увреде називају Србином, Грком, Бугарином... Ево, ја не желим да Вас увредим и познато ми је Ваше уверење да Вам је црквена припадност много важнија од националне. Али бих Вас ипак замолио да ми недвосмислено одговорите и на то неважно питање – шта сте ви, заправо, по националности?
    - Не, ја се не претстављам као „српски егзарх“, нити сам „српски егзарх“, нити сам то икада био. Моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Један кратак временски период од половине 2002. до маја 2005. године сам имао титулу „Егзарх српског патријарха за Републику Мкедонију“. Али од маја 2005. године, када је издата потврда о аутономији Охридске архиепископије , моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Нажалост, код нас свако може да пише о црквеним темама без обзира да ли прати дешавања или је потпуно неписмен не само по црквеним питањима, него и граматички. Пре извесног времена сам давао интервју за један тајвански лист где ми је постављено питање: „Зашто Вас поједини медији називају егзархом када нисте егзарх, него архиепископ?“ Шта сам друго могао да одговорим осим да неки новинари у мојој земљи који се баве црквеном проблематиком не знају о томе ни толико колико зна један тајвански новинар.
    Што се тиче питања националне припадности, ја се не изражавам привидно, или извештачено, или насилно, да сам национално незаинтересован. То је моја одлука и став из моје ране младости. Можда ме у хришћанству највише привлачи аутентично тумачење речи апостола Павла: „Када нема више ни Грка, ни Јудејаца , ни необрезаних, ни варвара, ни скитница, ни робова, ту је све и у свему је Христос.“ И сада, када мислим да сам слободан од већине видова ропства, а ропство је, између осталог, и оно што се намеће као биолошка потреба (национална припадност), неко опет жели да ме зароби и да ме стави у затвор строжији од оног у Идризову и да ме направи робом нације, па која год она била. Томе пркосим и оштро се противим. Као епископ Цркве Божје, прво сам треба да се трудим да не западнем ни под чије ропство, а потом и друге да потстичем на лепоте живота слободног од сваког ропства.
    Мене нико није питао да ли желим да се родим у Македонији. То је ствар коју ја не могу да променим сопственом вољом. Могу да бирам да ли ћу живети у својој отаџбини или ћу се одселити. Али сам ја изабрао да останем и поред свих непријатности које сам доживео, а које, признаћете, нису мале. За много мање непријатности од оних које сам ја доживео, људи су проклињали сопствену отаџбину и одлазили из ње. Велико се онда поставља питање ко је већи родољуб. Да ли је то онај који наглашава своју националну припадност у свакој прилици, а притом се одселио из Македоније или би то урадио чим му се укаже прилика да у иностранству има бољи живот, или онај који сматра да је национална припадност терет и ропство које стеже са свих страна, али ипак не напушта своју отаџбину, јер је убеђен да је Божја воља да се роди међу тим народом и у тој земљи и да се тамо бори против сваког вида ропства у које, без изузетка, спада и ропство националног идентитета. Из тог разлога сматрам да је безначајно да се изјашњавам било као Грк или Јеврејин.


    Две Цркве у Македонији треба да се споје


    - Под претпоставком да ће спор између СПЦ и МПЦ бити решен на задовољство обе стране, настаће једна чудна ситуација: у Македонији ће постојати две помесне Цркве – Православна охридска архиепископија чији сте Ви поглавар и МПЦ која је наша „званична“ Црква. Може ли у будућности да дође до уједињења две македонске Цркве у једну?
    - Када би се гледао црквени канон, није могуће да Македонија има две православне Цркве. Сада је ситуација таква, јер постоји једна канонска и призната Православна Црква – Охридска архиепископија и једна неканонска и у расколу, али ипак Православна Црква – Македонска Православна Црква. Могуће решење треба да укључи и решење спајања ове две Цркве ако постоји жеља да то буде одрживо.

    Гандијевски начин борбе са тоталитаризмом је најбољи


    - Желео бих да вас подсетим да сте 2009. године написали писмо премијеру Николи Груевском у ком сте му тражили да се заустави прогон који је започео док је Бранко Црвенковски био на власти. Од тада до данас је прошло 6 година, а Ви као ни сви ми у Македонији нисте подигли главу. Занима ме да ли пратите политичку ситуацију у Македонији и шта мислите о актуелној кризи?
    - Неко је задовољан када има довољно новца да наручи ракију и салату у кафани. За неког другог је то мизерно и тај други има жељу да лети параглајдером. Сви ми се разликујемо један од другог својом вољом и начином на који остварујемо своју слободу и своје жеље. Ја баш не бих рекао да нико у Македонији није подигао главу. Главе тешко подижу само они који желе да освоје врх Монт Евереста. Други ће се задовољити тиме да им живот прође у подножју планине и уопште неће имати проблем са спуштеном главом. Али, ови други су у множини и зато увек надјачају и ту заиста нема дилеме ко је од те две групе људи бројнији.
    Ипак, демократски начин владавине који барем декларативно одобравамо као друштвени поредак наше отаџбине, не подразумева само власт већине, већ и власт правде и права. Е, то је оно што није обезбедио Црвенковски, а још мање Груевски. Владавина права прави равнотежу између мањине и већине. Владавина закона чини равнотежу између већине и мањине. Мени се чини да је највећи проблем наше отаџбине то што ни након 25 година транзиционог периода нисмо успели да направимо институционалну државу и наставили смо да живимо у диктаторском режиму без обзира да ли се ради о Цркви или Груевском.
    Замислите да у нашој земљи постоје развијене институције које на основу анализа и преко интересних сфера убеђују и власт и народ да трпимо раскол између две Цркве, да наша отаџбина не може да нађе заједнички језик са суседним државама, да предуго стојимо на прагу ЕУ. Е, то би била демократија, а ово што нам се дешава последњих 25 година је слично оном што нам се догађало претходних 45 година, а тај период смо звали тоталитаризам.
    Постоје два начина путем којих слободоумни људи мог уда се боре са тоталитаризмом. Један је револуција, али то доводи до губитка људи и зато је тај начин за мене неприхватљив, а други је гандијевски начин и то је за мене најбољи начин борбе са тоталитарним режимом. Говорење истине и трпљење последица је највећи доказ истине. Истина није надмена и не намеће се. Она је превасходна управо због те своје ненаметљивости.
    Бранко Героски
    Извор оргинала: http://plusinfo.mk/mislenje/560/vreme-e-makedonskata-crkva-kanonski-da-se-osamostoi-i-da-se-obedini
    Превод за Поуке.орг: Александар Лазић
  6. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Срђан Ранђеловић for a Странице, Јерођакон Александар (Суботић) - Пасха мати Марије кроз огањ и воду   
    На са­мом кра­ју про­шлог ме­се­ца (31. мар­та) фак­тич­ки се на­вр­ши­ло 70 го­ди­на од смр­ти Све­те Ма­ри­је Па­ри­ске, али по­што је она сво­је му­че­ни­штво про­шла на дан Ве­ли­ке су­бо­те, мо­же се ре­ћи да и го­ди­шњи­ца у ства­ри па­да на Ве­ли­ку су­бо­ту. Уче­ње ове пре­по­доб­но­му­че­ни­це нај­бо­ље са­жи­ма­ју два ње­на ис­ка­за. Пр­ви: „Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“ И дру­ги: „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“
    Ма­ти Ма­ри­ја Скоб­цо­ва би­ла је ова­пло­ће­ње и жи­ва илу­стра­ци­ја обе ове тврд­ње. Са јед­не стра­не шо­кант­но ван кли­шеа, а са дру­ге стра­не слу­шки­ња дру­гим љу­ди­ма до ме­ре соп­стве­не смр­ти. Ро­ђе­на је као Ели­за­ве­та Пи­лен­ко 1891. го­ди­не у Ри­ги а скон­ча­ла је у освит сло­бо­де у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ра­вен­збрик 1945. го­ди­не. Из­ме­ђу ове две гра­ни­це би­ћа про­те­же се је­дин­стве­на при­ча. Ево тек не­ких де­та­ља.

    Ли­зин – Ма­ри­јин отац био је јав­ни ту­жи­лац у Ри­ги. Он је, ме­ђу­тим, на­пу­стио град и пре­се­лио се са по­ро­ди­цом на има­ње свог по­кој­ног оца тик уз ло­кал­но гро­бље, ко­је је на­да­ље слу­жи­ло као стал­но игра­ли­ште за ма­лу Ли­зу и ње­ног бра­та. Мо­жда је због тих гро­бљан­ских ига­ра ма­ла Ли­за би­ла оп­сед­ну­та те­мом смр­ти и шо­ки­ра­ла ро­ди­те­ље сво­јом при­чом ка­ко ће умре­ти у пла­ме­ну. Ипак, че­тр­на­е­сто­го­ди­шња Ли­за је би­ла са­тр­ве­на пре­ра­ном смр­ћу свог нај­дра­жег та­те, и та­да је за­пи­са­ла: „Јад­на ја ко­ја сам из­не­на­да од­ра­сла по­што сам раз­от­кри­ла тај­ну од­ра­слих: Да Бо­га не­ма, и да је свет во­ђен жа­ло­шћу, злом и не­прав­дом. Та­ко се за­вр­ши­ло де­тињ­ство.“ У кул­тур­ну и по­ли­тич­ку пре­сто­ни­цу Ли­за се се­ли 1906. го­ди­не и ту у Пе­тро­гра­ду при­кљу­чу­је се ра­ди­кал­ним гру­па­ма. Кре­ћу­ћи се са сво­јих 15 го­ди­на у кру­гу сим­бо­ли­ста, упо­зна­је свог стал­ног при­ја­те­ља Алек­сан­дра Бло­ка, ко­ји на ње­ну буч­ну и не­на­ја­вље­ну по­се­ту од­го­ва­ра сти­хо­ви­ма: „Са­мо онај ко је за­љу­бљен има пу­но пра­во да се на­зо­ве људ­ским би­ћем.“ Жа­ли­ла се по­сле да у то вре­ме ње­ни иде­а­ли­стич­ки дру­го­ви „ни­су раз­у­ме­ли да ре­во­лу­ци­ја зна­чи осе­ти­ти ко­но­пац око вра­та“. У том пе­ри­о­ду Ели­за­ве­та по­ста­је пр­ва де­вој­ка ко­јој је по­шло за ру­ком да упи­ше те­о­ло­шку се­ми­на­ри­ју (при ма­на­сти­ру Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду). Тих да­на Ли­за да­њу учи а но­ћу др­жи кур­се­ве рад­ни­ци­ма у фа­бри­ци „По­у­ти­лов“.
    У сво­јој 18. го­ди­ни (1910. го­ди­не) уда­је се за „бољ­ше­ви­ка“ Ди­ми­три­ја Ку­зми­на. Ме­ђу­тим, тај брак „из са­жа­ље­ња пре­ма деч­ку из за­тво­ра“ про­па­да (1913. го­ди­не). Ли­зи оста­је ћер­ка Га­ја­на, док њен бив­ши муж ка­сни­је по­ста­је ри­мо­ка­то­лич­ки ак­ти­ви­ста. Та­да из­ла­зи ње­на пр­ва књи­га по­е­зи­је (Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла и пе­сник). У пи­сму Бло­ку по­во­дом ње­не дру­ге збир­ке Ко­ре­ни ка­же: „Же­лим са­мо да ис­ка­жем про­сту Бо­жи­ју реч“.

    По­чет­ком ра­та се­ли се на да­ле­ки југ Ру­си­је. Та­да ски­да ла­нац ко­ји је но­си­ла у по­ја­су „да је под­се­ћа на Хри­сто­ву ег­зи­стен­ци­ју и пат­ње чо­ве­чан­ства“ раз­у­мев­ши да „хри­шћан­ство ни­је ауто­мор­ти­фи­ка­ци­ја не­го од­го­вор дру­гом“. При­дру­жу­је се Ре­во­лу­ци­о­нар­ној пар­ти­ји со­ци­ја­ли­ста, гру­пи ега­ли­тар­ни­је ори­јен­та­ци­је од Ле­њи­но­ве Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је (по­зна­тој под ка­сни­јим име­ном „бољ­ше­ви­ци“). У ок­то­бру 1917. го­ди­не би­ла је у Пе­тро­гра­ду ка­да су бољ­ше­ви­ци зба­ци­ли при­вре­ме­ну вла­ду. Би­ла је уче­сни­ца Све­ру­ског со­вјет­ског кон­гре­са и чу­ла је ре­чи Троц­ког упу­ће­не ње­ној гру­пи: „Ва­ша ре­во­лу­ци­о­нар­на уло­га је за­вр­ше­на, са­да иди­те где вам је ме­сто: у исто­риј­ску кан­ту за ђу­бре“ (та­да је чак по­ми­шља­ла на ње­го­во уби­ство).
    У фе­бру­а­ру 1918. го­ди­не по­ста­је гра­до­на­чел­ник Ана­па. По ње­ним ре­чи­ма, „чи­ње­ни­ца да је гра­до­на­чел­ник жен­ско та­да је ви­ђе­на као не­што очи­глед­но ре­во­лу­ци­о­нар­но“. Ме­ђу­тим, ка­да су „бе­ли“ за­у­зе­ли град, Ли­зи је су­ђе­но као бољ­ше­ви­ку. Ње­на од­бра­на је гла­си­ла: „Не­мам ло­јал­но­сти ни пре­ма јед­ној вла­ди не­го пре­ма они­ма ко­ји­ма је прав­да нај­по­треб­ни­ја... би­ли бе­ли или цр­ве­ни... ра­ди­ћу за прав­ду и убла­же­ње пат­њи... по­ку­ша­ва­ју­ћи да во­лим бли­жњег.“ На­рав­но да јој та­ква од­бра­на ни­је спа­сла гла­ву. Ег­зе­ку­ци­ју је из­бе­гла са­мо за­хва­љу­ју­ћи сим­па­ти­ји у њу за­љу­бље­ног су­ди­је, у ко­га се и са­ма за­љу­би­ла, ње­ног бу­ду­ћег дру­гог му­жа Да­ни­је­ла, са ко­јим је, по­сле мно­гих пе­ри­пе­ти­ја, по­бе­гла из зе­мље. Ли­за се та­ко са мај­ком, му­жем, си­ном Ју­ром и ћер­ком Ана­ста­си­јом (ћер­ка из пр­вог бра­ка Га­ја­на, пре­ко оца за­вр­ша­ва у Бел­ги­ји) 1923. го­ди­не на­ла­зи у Па­ри­зу. Ипак, ње­на ћер­ки­ца На­стја ту уми­ре од гри­па, и по­сле по­гре­ба Ли­за, по сво­јим ре­чи­ма, „по­ста­је још све­сни­ја све­о­бу­хват­ног и ши­рег ма­те­рин­ства“.

    Ње­ни те­о­ло­шки спи­си у два то­ма Же­тве Ду­ха из­ла­зе из штам­пе 1927. го­ди­не. Уз по­др­шку вер­ног при­ја­те­ља Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ли­за – Ма­ри­ја отва­ра вра­та свог до­ма за ру­ску и оста­лу си­ро­ти­њу: ку­ва за њих, на­ба­вља но­вац, ор­га­ни­зу­је жи­вот из­бе­гли­ца, „бо­ра­ве­ћи сва­ки дан са де­се­ти­на­ма ту­жних љу­ди“. Исто­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња о До­сто­јев­ском. Њен дом по­ста­је на­род­на ку­хи­ња, свра­ти­ште, као и ака­де­ми­ја где се оку­пља­ју сви ка­сни­је по­зна­ти те­о­ло­зи, ве­за­ни за Ин­сти­тут Све­тог Сер­ги­ја.
    Ли­за је за­мо­на­ше­на под име­ном Ма­ри­ја 1932. го­ди­не; за­мо­на­шио ју је њој до­жи­вот­но ода­ни Ми­тро­по­лит Евло­ги­је, ко­ји је при­ло­жио нео­п­ход­них 5000 фра­на­ка за 9 vil­la de Sa­xe, ко­ју је ма­ти Ма­ри­ја пре­тво­ри­ла у свра­ти­ште. По­сле две го­ди­не пре­се­ли­ла се у 77 rue de Lo­ur­mel, где су жи­ве­ле нај­си­ро­ма­шни­је ру­ске из­бе­гли­це, да би им по­моћ би­ла бли­же.
    Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла чу­ве­ни при­зор на ули­ца­ма Па­ри­за тих го­ди­на. Тр­че­ћи по луд­ни­ца­ма и спа­са­ва­ју­ћи „лу­де“ из мен­тал­них бол­ни­ца, чи­не­ћи све од ра­да до про­шње не би ли обез­бе­ди­ла хра­ну за на­род у свом до­му. Ипак, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је Блум у сво­јим се­ћа­њи­ма опи­су­је Ма­ри­ју из тих да­на овим ре­чи­ма: „Би­ла је то нео­бич­на мо­на­хи­ња... у свом по­на­ша­њу и ма­ни­ри­ма... Јед­но­став­но сам се уко­чио ка­да сам је угле­дао пр­ви пут. Ше­тао сам бу­ле­ва­ром Mont­par­nas­se и ви­део: Ис­пред ка­феа на тро­то­а­ру ста­јао је сто, на сто­лу је ста­ја­ла кри­гла пи­ва, а иза кри­гле је се­де­ла ру­ска мо­на­хи­ња у пот­пу­ној мо­на­шкој оде­ћи. По­гле­дао сам је и од­лу­чио да ни­кад ви­ше не при­ђем тој же­ни. Та­да сам био млад и екс­тре­ман...“ Дру­ге мо­на­хи­ње ни­су ту мо­гле да бо­ра­ве ду­го, на­зи­ва­ју­ћи Ма­ри­ју и ње­ну ку­ћу „цр­кве­на бо­е­ми­ја“. Ма­ри­ја је ме­ђу­тим пи­са­ла: „Ка­кве оба­ве­зе про­ис­ти­чу из сло­бо­де ко­ја нам је да­ро­ва­на? Из­ван смо до­ма­ша­ја про­го­на: мо­же­мо да чи­та­мо, пи­ше­мо, отва­ра­мо шко­ле. У исто вре­ме осло­бо­ђе­ни смо тра­ди­ци­о­на­ли­зма ста­рог до­ба. Ми не­ма­мо огром­не ка­те­дра­ле, укра­ше­на је­ван­ђе­ља и ма­на­стир­ске зи­до­ве... Наш по­зив је ве­ћи јер смо по­зва­ни на сло­бо­ду.“ Има­ју­ћи по­др­шку је­ди­но од сво­јих при­ја­те­ља Ми­тро­по­ли­та Евло­ги­ја, оца Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, као и ње­ног бу­ду­ћег са­бра­та у му­че­ни­штву, све­ште­ни­ка ко­ји је у до­му слу­жио Ли­тур­ги­ју, оца Ди­ми­три­ја, Ма­ри­ја је пи­са­ла: „За цр­кве­не кру­го­ве ми смо су­ви­ше ле­во, а за ле­ви­ча­ре ми смо су­ви­ше цр­кве­но­ми­сле­ћи.“
    Ка­да је Па­риз оку­пи­ран ма­ти Ма­ри­ја и отац Ди­ми­три­је кри­ли су је­вреј­ску де­цу и швер­цо­ва­ли их у ко­ли­ци­ма за ђу­бре, де­ле­ћи, при­том, од­ра­слим Је­вре­ји­ма ла­жне сер­ти­фи­ка­те о кр­ште­њу и ико­не Бо­го­ро­ди­це да их но­се у нов­ча­ни­ку као „по­моћ“ јер за љу­де ко­ји но­се ико­не ма­ње се сум­ња да су Је­вре­ји. На по­је­ди­не при­го­во­ре ка­ко Је­вре­ји ни­су про­блем хри­шћа­на Ма­ри­ја је од­го­ва­ра­ла: „Да смо ствар­но хри­шћа­ни, сви би­смо но­си­ли зве­зду, јер вре­ме ис­по­вед­ни­ка је до­шло.“
    Ма­ти Ма­ри­ја је ухап­ше­на 8. фе­бру­а­ра 1943. го­ди­не и за­вр­ши­ла је у ло­го­ру Ра­вен­збрик, док су њен син Ју­ра и отац Ди­ми­три­је пре­ме­ште­ни 40 ки­ло­ме­та­ра да­ље у ло­гор До­ра где су и уби­је­ни. У пи­сму ко­је је про­на­ђе­но на­кон ње­го­ве ег­зе­ку­ци­је Ју­ра пи­ше: „Са­свим сам ми­ран... чак на не­ки чу­дан на­чин и по­но­сан што де­лим ма­ми­ну суд­би­ну... Дра­ги, обе­ћа­вам вам да ћу са­чу­ва­ти до­сто­јан­ство... шта год да се до­го­ди... Пре или ка­сни­је сви ће­мо би­ти за­јед­но.“
    О то­ме ка­ква је ма­ти Ма­ри­ја би­ла уте­ха свим сво­јим са­пат­ни­ци­ма у ло­гор­ским да­ни­ма, до­вољ­но го­во­ре ре­чи јед­не од пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ши­ца: „Би­ли смо иш­чу­па­ни из сво­јих по­ро­ди­ца и, не­ка­ко, она нам је по­ста­ла по­ро­ди­ца...“ На кра­ју пре­жи­вев­ши чак и та­ко­зва­ну „ба­њу“ – оде­ље­ње у ко­је су сла­ли рад­но не­спо­соб­не да умру од гла­ди, 30. мар­та 1945. го­ди­не, ка­да се у ло­го­ру већ мо­гла чу­ти ар­ти­ље­ри­ја Цр­ве­не ар­ми­је и ка­да је осло­бо­ђе­ње би­ло пи­та­ње да­на, ма­ти Ма­ри­ја је за­ме­ни­ла свој ло­го­ра­шки број и та­ко у га­сној ко­мо­ри за­у­зе­ла ме­сто мла­де Је­вреј­ке, ко­ја је та­да ка­да се сло­бо­да већ мо­гла чу­ти има­ла ве­ли­ку шан­су да пре­жи­ви. Цр­ква је то­га да­на пра­зно­ва­ла Ве­ли­ку су­бо­ту а ма­ти Ма­ри­ја је оба­ви­ла сво­ју Пас­ху „кроз огањ и во­ду“ да би до­че­ка­ла Вас­крс у Цар­ству Бо­жи­јем.
    Све­ти Са­бор Ва­се­љен­ске Па­три­јар­ши­је ју је 16. ја­ну­а­ра 2004. го­ди­не увр­стио у Дип­тих Све­тих за­јед­но са ње­ним си­ном Ју­ром, са­рад­ни­ком Или­јом и све­ште­ни­ком Ди­ми­три­јем. За дан њи­хо­вог пра­зно­ва­ња од­ре­ђен је 20 ју­ли.
    Је­ро­ђа­кон Алек­сан­дар Су­бо­тић
    „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“
    Ма­ти Ма­ри­ја
    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 16–18.
    Online извор: Поуке.орг
    преузмите оргиналну страницу из Православља
    View attachment: o. A. Subotic, Pasha Mati Marije Pravoslavlje 1154, str. 16-18.pdf
  7. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Пг for a Странице, Јерођакон Александар (Суботић) - Пасха мати Марије кроз огањ и воду   
    На са­мом кра­ју про­шлог ме­се­ца (31. мар­та) фак­тич­ки се на­вр­ши­ло 70 го­ди­на од смр­ти Све­те Ма­ри­је Па­ри­ске, али по­што је она сво­је му­че­ни­штво про­шла на дан Ве­ли­ке су­бо­те, мо­же се ре­ћи да и го­ди­шњи­ца у ства­ри па­да на Ве­ли­ку су­бо­ту. Уче­ње ове пре­по­доб­но­му­че­ни­це нај­бо­ље са­жи­ма­ју два ње­на ис­ка­за. Пр­ви: „Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“ И дру­ги: „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“
    Ма­ти Ма­ри­ја Скоб­цо­ва би­ла је ова­пло­ће­ње и жи­ва илу­стра­ци­ја обе ове тврд­ње. Са јед­не стра­не шо­кант­но ван кли­шеа, а са дру­ге стра­не слу­шки­ња дру­гим љу­ди­ма до ме­ре соп­стве­не смр­ти. Ро­ђе­на је као Ели­за­ве­та Пи­лен­ко 1891. го­ди­не у Ри­ги а скон­ча­ла је у освит сло­бо­де у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ра­вен­збрик 1945. го­ди­не. Из­ме­ђу ове две гра­ни­це би­ћа про­те­же се је­дин­стве­на при­ча. Ево тек не­ких де­та­ља.

    Ли­зин – Ма­ри­јин отац био је јав­ни ту­жи­лац у Ри­ги. Он је, ме­ђу­тим, на­пу­стио град и пре­се­лио се са по­ро­ди­цом на има­ње свог по­кој­ног оца тик уз ло­кал­но гро­бље, ко­је је на­да­ље слу­жи­ло као стал­но игра­ли­ште за ма­лу Ли­зу и ње­ног бра­та. Мо­жда је због тих гро­бљан­ских ига­ра ма­ла Ли­за би­ла оп­сед­ну­та те­мом смр­ти и шо­ки­ра­ла ро­ди­те­ље сво­јом при­чом ка­ко ће умре­ти у пла­ме­ну. Ипак, че­тр­на­е­сто­го­ди­шња Ли­за је би­ла са­тр­ве­на пре­ра­ном смр­ћу свог нај­дра­жег та­те, и та­да је за­пи­са­ла: „Јад­на ја ко­ја сам из­не­на­да од­ра­сла по­што сам раз­от­кри­ла тај­ну од­ра­слих: Да Бо­га не­ма, и да је свет во­ђен жа­ло­шћу, злом и не­прав­дом. Та­ко се за­вр­ши­ло де­тињ­ство.“ У кул­тур­ну и по­ли­тич­ку пре­сто­ни­цу Ли­за се се­ли 1906. го­ди­не и ту у Пе­тро­гра­ду при­кљу­чу­је се ра­ди­кал­ним гру­па­ма. Кре­ћу­ћи се са сво­јих 15 го­ди­на у кру­гу сим­бо­ли­ста, упо­зна­је свог стал­ног при­ја­те­ља Алек­сан­дра Бло­ка, ко­ји на ње­ну буч­ну и не­на­ја­вље­ну по­се­ту од­го­ва­ра сти­хо­ви­ма: „Са­мо онај ко је за­љу­бљен има пу­но пра­во да се на­зо­ве људ­ским би­ћем.“ Жа­ли­ла се по­сле да у то вре­ме ње­ни иде­а­ли­стич­ки дру­го­ви „ни­су раз­у­ме­ли да ре­во­лу­ци­ја зна­чи осе­ти­ти ко­но­пац око вра­та“. У том пе­ри­о­ду Ели­за­ве­та по­ста­је пр­ва де­вој­ка ко­јој је по­шло за ру­ком да упи­ше те­о­ло­шку се­ми­на­ри­ју (при ма­на­сти­ру Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду). Тих да­на Ли­за да­њу учи а но­ћу др­жи кур­се­ве рад­ни­ци­ма у фа­бри­ци „По­у­ти­лов“.
    У сво­јој 18. го­ди­ни (1910. го­ди­не) уда­је се за „бољ­ше­ви­ка“ Ди­ми­три­ја Ку­зми­на. Ме­ђу­тим, тај брак „из са­жа­ље­ња пре­ма деч­ку из за­тво­ра“ про­па­да (1913. го­ди­не). Ли­зи оста­је ћер­ка Га­ја­на, док њен бив­ши муж ка­сни­је по­ста­је ри­мо­ка­то­лич­ки ак­ти­ви­ста. Та­да из­ла­зи ње­на пр­ва књи­га по­е­зи­је (Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла и пе­сник). У пи­сму Бло­ку по­во­дом ње­не дру­ге збир­ке Ко­ре­ни ка­же: „Же­лим са­мо да ис­ка­жем про­сту Бо­жи­ју реч“.

    По­чет­ком ра­та се­ли се на да­ле­ки југ Ру­си­је. Та­да ски­да ла­нац ко­ји је но­си­ла у по­ја­су „да је под­се­ћа на Хри­сто­ву ег­зи­стен­ци­ју и пат­ње чо­ве­чан­ства“ раз­у­мев­ши да „хри­шћан­ство ни­је ауто­мор­ти­фи­ка­ци­ја не­го од­го­вор дру­гом“. При­дру­жу­је се Ре­во­лу­ци­о­нар­ној пар­ти­ји со­ци­ја­ли­ста, гру­пи ега­ли­тар­ни­је ори­јен­та­ци­је од Ле­њи­но­ве Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је (по­зна­тој под ка­сни­јим име­ном „бољ­ше­ви­ци“). У ок­то­бру 1917. го­ди­не би­ла је у Пе­тро­гра­ду ка­да су бољ­ше­ви­ци зба­ци­ли при­вре­ме­ну вла­ду. Би­ла је уче­сни­ца Све­ру­ског со­вјет­ског кон­гре­са и чу­ла је ре­чи Троц­ког упу­ће­не ње­ној гру­пи: „Ва­ша ре­во­лу­ци­о­нар­на уло­га је за­вр­ше­на, са­да иди­те где вам је ме­сто: у исто­риј­ску кан­ту за ђу­бре“ (та­да је чак по­ми­шља­ла на ње­го­во уби­ство).
    У фе­бру­а­ру 1918. го­ди­не по­ста­је гра­до­на­чел­ник Ана­па. По ње­ним ре­чи­ма, „чи­ње­ни­ца да је гра­до­на­чел­ник жен­ско та­да је ви­ђе­на као не­што очи­глед­но ре­во­лу­ци­о­нар­но“. Ме­ђу­тим, ка­да су „бе­ли“ за­у­зе­ли град, Ли­зи је су­ђе­но као бољ­ше­ви­ку. Ње­на од­бра­на је гла­си­ла: „Не­мам ло­јал­но­сти ни пре­ма јед­ној вла­ди не­го пре­ма они­ма ко­ји­ма је прав­да нај­по­треб­ни­ја... би­ли бе­ли или цр­ве­ни... ра­ди­ћу за прав­ду и убла­же­ње пат­њи... по­ку­ша­ва­ју­ћи да во­лим бли­жњег.“ На­рав­но да јој та­ква од­бра­на ни­је спа­сла гла­ву. Ег­зе­ку­ци­ју је из­бе­гла са­мо за­хва­љу­ју­ћи сим­па­ти­ји у њу за­љу­бље­ног су­ди­је, у ко­га се и са­ма за­љу­би­ла, ње­ног бу­ду­ћег дру­гог му­жа Да­ни­је­ла, са ко­јим је, по­сле мно­гих пе­ри­пе­ти­ја, по­бе­гла из зе­мље. Ли­за се та­ко са мај­ком, му­жем, си­ном Ју­ром и ћер­ком Ана­ста­си­јом (ћер­ка из пр­вог бра­ка Га­ја­на, пре­ко оца за­вр­ша­ва у Бел­ги­ји) 1923. го­ди­не на­ла­зи у Па­ри­зу. Ипак, ње­на ћер­ки­ца На­стја ту уми­ре од гри­па, и по­сле по­гре­ба Ли­за, по сво­јим ре­чи­ма, „по­ста­је још све­сни­ја све­о­бу­хват­ног и ши­рег ма­те­рин­ства“.

    Ње­ни те­о­ло­шки спи­си у два то­ма Же­тве Ду­ха из­ла­зе из штам­пе 1927. го­ди­не. Уз по­др­шку вер­ног при­ја­те­ља Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ли­за – Ма­ри­ја отва­ра вра­та свог до­ма за ру­ску и оста­лу си­ро­ти­њу: ку­ва за њих, на­ба­вља но­вац, ор­га­ни­зу­је жи­вот из­бе­гли­ца, „бо­ра­ве­ћи сва­ки дан са де­се­ти­на­ма ту­жних љу­ди“. Исто­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња о До­сто­јев­ском. Њен дом по­ста­је на­род­на ку­хи­ња, свра­ти­ште, као и ака­де­ми­ја где се оку­пља­ју сви ка­сни­је по­зна­ти те­о­ло­зи, ве­за­ни за Ин­сти­тут Све­тог Сер­ги­ја.
    Ли­за је за­мо­на­ше­на под име­ном Ма­ри­ја 1932. го­ди­не; за­мо­на­шио ју је њој до­жи­вот­но ода­ни Ми­тро­по­лит Евло­ги­је, ко­ји је при­ло­жио нео­п­ход­них 5000 фра­на­ка за 9 vil­la de Sa­xe, ко­ју је ма­ти Ма­ри­ја пре­тво­ри­ла у свра­ти­ште. По­сле две го­ди­не пре­се­ли­ла се у 77 rue de Lo­ur­mel, где су жи­ве­ле нај­си­ро­ма­шни­је ру­ске из­бе­гли­це, да би им по­моћ би­ла бли­же.
    Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла чу­ве­ни при­зор на ули­ца­ма Па­ри­за тих го­ди­на. Тр­че­ћи по луд­ни­ца­ма и спа­са­ва­ју­ћи „лу­де“ из мен­тал­них бол­ни­ца, чи­не­ћи све од ра­да до про­шње не би ли обез­бе­ди­ла хра­ну за на­род у свом до­му. Ипак, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је Блум у сво­јим се­ћа­њи­ма опи­су­је Ма­ри­ју из тих да­на овим ре­чи­ма: „Би­ла је то нео­бич­на мо­на­хи­ња... у свом по­на­ша­њу и ма­ни­ри­ма... Јед­но­став­но сам се уко­чио ка­да сам је угле­дао пр­ви пут. Ше­тао сам бу­ле­ва­ром Mont­par­nas­se и ви­део: Ис­пред ка­феа на тро­то­а­ру ста­јао је сто, на сто­лу је ста­ја­ла кри­гла пи­ва, а иза кри­гле је се­де­ла ру­ска мо­на­хи­ња у пот­пу­ној мо­на­шкој оде­ћи. По­гле­дао сам је и од­лу­чио да ни­кад ви­ше не при­ђем тој же­ни. Та­да сам био млад и екс­тре­ман...“ Дру­ге мо­на­хи­ње ни­су ту мо­гле да бо­ра­ве ду­го, на­зи­ва­ју­ћи Ма­ри­ју и ње­ну ку­ћу „цр­кве­на бо­е­ми­ја“. Ма­ри­ја је ме­ђу­тим пи­са­ла: „Ка­кве оба­ве­зе про­ис­ти­чу из сло­бо­де ко­ја нам је да­ро­ва­на? Из­ван смо до­ма­ша­ја про­го­на: мо­же­мо да чи­та­мо, пи­ше­мо, отва­ра­мо шко­ле. У исто вре­ме осло­бо­ђе­ни смо тра­ди­ци­о­на­ли­зма ста­рог до­ба. Ми не­ма­мо огром­не ка­те­дра­ле, укра­ше­на је­ван­ђе­ља и ма­на­стир­ске зи­до­ве... Наш по­зив је ве­ћи јер смо по­зва­ни на сло­бо­ду.“ Има­ју­ћи по­др­шку је­ди­но од сво­јих при­ја­те­ља Ми­тро­по­ли­та Евло­ги­ја, оца Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, као и ње­ног бу­ду­ћег са­бра­та у му­че­ни­штву, све­ште­ни­ка ко­ји је у до­му слу­жио Ли­тур­ги­ју, оца Ди­ми­три­ја, Ма­ри­ја је пи­са­ла: „За цр­кве­не кру­го­ве ми смо су­ви­ше ле­во, а за ле­ви­ча­ре ми смо су­ви­ше цр­кве­но­ми­сле­ћи.“
    Ка­да је Па­риз оку­пи­ран ма­ти Ма­ри­ја и отац Ди­ми­три­је кри­ли су је­вреј­ску де­цу и швер­цо­ва­ли их у ко­ли­ци­ма за ђу­бре, де­ле­ћи, при­том, од­ра­слим Је­вре­ји­ма ла­жне сер­ти­фи­ка­те о кр­ште­њу и ико­не Бо­го­ро­ди­це да их но­се у нов­ча­ни­ку као „по­моћ“ јер за љу­де ко­ји но­се ико­не ма­ње се сум­ња да су Је­вре­ји. На по­је­ди­не при­го­во­ре ка­ко Је­вре­ји ни­су про­блем хри­шћа­на Ма­ри­ја је од­го­ва­ра­ла: „Да смо ствар­но хри­шћа­ни, сви би­смо но­си­ли зве­зду, јер вре­ме ис­по­вед­ни­ка је до­шло.“
    Ма­ти Ма­ри­ја је ухап­ше­на 8. фе­бру­а­ра 1943. го­ди­не и за­вр­ши­ла је у ло­го­ру Ра­вен­збрик, док су њен син Ју­ра и отац Ди­ми­три­је пре­ме­ште­ни 40 ки­ло­ме­та­ра да­ље у ло­гор До­ра где су и уби­је­ни. У пи­сму ко­је је про­на­ђе­но на­кон ње­го­ве ег­зе­ку­ци­је Ју­ра пи­ше: „Са­свим сам ми­ран... чак на не­ки чу­дан на­чин и по­но­сан што де­лим ма­ми­ну суд­би­ну... Дра­ги, обе­ћа­вам вам да ћу са­чу­ва­ти до­сто­јан­ство... шта год да се до­го­ди... Пре или ка­сни­је сви ће­мо би­ти за­јед­но.“
    О то­ме ка­ква је ма­ти Ма­ри­ја би­ла уте­ха свим сво­јим са­пат­ни­ци­ма у ло­гор­ским да­ни­ма, до­вољ­но го­во­ре ре­чи јед­не од пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ши­ца: „Би­ли смо иш­чу­па­ни из сво­јих по­ро­ди­ца и, не­ка­ко, она нам је по­ста­ла по­ро­ди­ца...“ На кра­ју пре­жи­вев­ши чак и та­ко­зва­ну „ба­њу“ – оде­ље­ње у ко­је су сла­ли рад­но не­спо­соб­не да умру од гла­ди, 30. мар­та 1945. го­ди­не, ка­да се у ло­го­ру већ мо­гла чу­ти ар­ти­ље­ри­ја Цр­ве­не ар­ми­је и ка­да је осло­бо­ђе­ње би­ло пи­та­ње да­на, ма­ти Ма­ри­ја је за­ме­ни­ла свој ло­го­ра­шки број и та­ко у га­сној ко­мо­ри за­у­зе­ла ме­сто мла­де Је­вреј­ке, ко­ја је та­да ка­да се сло­бо­да већ мо­гла чу­ти има­ла ве­ли­ку шан­су да пре­жи­ви. Цр­ква је то­га да­на пра­зно­ва­ла Ве­ли­ку су­бо­ту а ма­ти Ма­ри­ја је оба­ви­ла сво­ју Пас­ху „кроз огањ и во­ду“ да би до­че­ка­ла Вас­крс у Цар­ству Бо­жи­јем.
    Све­ти Са­бор Ва­се­љен­ске Па­три­јар­ши­је ју је 16. ја­ну­а­ра 2004. го­ди­не увр­стио у Дип­тих Све­тих за­јед­но са ње­ним си­ном Ју­ром, са­рад­ни­ком Или­јом и све­ште­ни­ком Ди­ми­три­јем. За дан њи­хо­вог пра­зно­ва­ња од­ре­ђен је 20 ју­ли.
    Је­ро­ђа­кон Алек­сан­дар Су­бо­тић
    „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“
    Ма­ти Ма­ри­ја
    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 16–18.
    Online извор: Поуке.орг
    преузмите оргиналну страницу из Православља
    View attachment: o. A. Subotic, Pasha Mati Marije Pravoslavlje 1154, str. 16-18.pdf
  8. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from ivona for a Странице, Јерођакон Александар (Суботић) - Пасха мати Марије кроз огањ и воду   
    На са­мом кра­ју про­шлог ме­се­ца (31. мар­та) фак­тич­ки се на­вр­ши­ло 70 го­ди­на од смр­ти Све­те Ма­ри­је Па­ри­ске, али по­што је она сво­је му­че­ни­штво про­шла на дан Ве­ли­ке су­бо­те, мо­же се ре­ћи да и го­ди­шњи­ца у ства­ри па­да на Ве­ли­ку су­бо­ту. Уче­ње ове пре­по­доб­но­му­че­ни­це нај­бо­ље са­жи­ма­ју два ње­на ис­ка­за. Пр­ви: „Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“ И дру­ги: „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“
    Ма­ти Ма­ри­ја Скоб­цо­ва би­ла је ова­пло­ће­ње и жи­ва илу­стра­ци­ја обе ове тврд­ње. Са јед­не стра­не шо­кант­но ван кли­шеа, а са дру­ге стра­не слу­шки­ња дру­гим љу­ди­ма до ме­ре соп­стве­не смр­ти. Ро­ђе­на је као Ели­за­ве­та Пи­лен­ко 1891. го­ди­не у Ри­ги а скон­ча­ла је у освит сло­бо­де у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ра­вен­збрик 1945. го­ди­не. Из­ме­ђу ове две гра­ни­це би­ћа про­те­же се је­дин­стве­на при­ча. Ево тек не­ких де­та­ља.

    Ли­зин – Ма­ри­јин отац био је јав­ни ту­жи­лац у Ри­ги. Он је, ме­ђу­тим, на­пу­стио град и пре­се­лио се са по­ро­ди­цом на има­ње свог по­кој­ног оца тик уз ло­кал­но гро­бље, ко­је је на­да­ље слу­жи­ло као стал­но игра­ли­ште за ма­лу Ли­зу и ње­ног бра­та. Мо­жда је због тих гро­бљан­ских ига­ра ма­ла Ли­за би­ла оп­сед­ну­та те­мом смр­ти и шо­ки­ра­ла ро­ди­те­ље сво­јом при­чом ка­ко ће умре­ти у пла­ме­ну. Ипак, че­тр­на­е­сто­го­ди­шња Ли­за је би­ла са­тр­ве­на пре­ра­ном смр­ћу свог нај­дра­жег та­те, и та­да је за­пи­са­ла: „Јад­на ја ко­ја сам из­не­на­да од­ра­сла по­што сам раз­от­кри­ла тај­ну од­ра­слих: Да Бо­га не­ма, и да је свет во­ђен жа­ло­шћу, злом и не­прав­дом. Та­ко се за­вр­ши­ло де­тињ­ство.“ У кул­тур­ну и по­ли­тич­ку пре­сто­ни­цу Ли­за се се­ли 1906. го­ди­не и ту у Пе­тро­гра­ду при­кљу­чу­је се ра­ди­кал­ним гру­па­ма. Кре­ћу­ћи се са сво­јих 15 го­ди­на у кру­гу сим­бо­ли­ста, упо­зна­је свог стал­ног при­ја­те­ља Алек­сан­дра Бло­ка, ко­ји на ње­ну буч­ну и не­на­ја­вље­ну по­се­ту од­го­ва­ра сти­хо­ви­ма: „Са­мо онај ко је за­љу­бљен има пу­но пра­во да се на­зо­ве људ­ским би­ћем.“ Жа­ли­ла се по­сле да у то вре­ме ње­ни иде­а­ли­стич­ки дру­го­ви „ни­су раз­у­ме­ли да ре­во­лу­ци­ја зна­чи осе­ти­ти ко­но­пац око вра­та“. У том пе­ри­о­ду Ели­за­ве­та по­ста­је пр­ва де­вој­ка ко­јој је по­шло за ру­ком да упи­ше те­о­ло­шку се­ми­на­ри­ју (при ма­на­сти­ру Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду). Тих да­на Ли­за да­њу учи а но­ћу др­жи кур­се­ве рад­ни­ци­ма у фа­бри­ци „По­у­ти­лов“.
    У сво­јој 18. го­ди­ни (1910. го­ди­не) уда­је се за „бољ­ше­ви­ка“ Ди­ми­три­ја Ку­зми­на. Ме­ђу­тим, тај брак „из са­жа­ље­ња пре­ма деч­ку из за­тво­ра“ про­па­да (1913. го­ди­не). Ли­зи оста­је ћер­ка Га­ја­на, док њен бив­ши муж ка­сни­је по­ста­је ри­мо­ка­то­лич­ки ак­ти­ви­ста. Та­да из­ла­зи ње­на пр­ва књи­га по­е­зи­је (Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла и пе­сник). У пи­сму Бло­ку по­во­дом ње­не дру­ге збир­ке Ко­ре­ни ка­же: „Же­лим са­мо да ис­ка­жем про­сту Бо­жи­ју реч“.

    По­чет­ком ра­та се­ли се на да­ле­ки југ Ру­си­је. Та­да ски­да ла­нац ко­ји је но­си­ла у по­ја­су „да је под­се­ћа на Хри­сто­ву ег­зи­стен­ци­ју и пат­ње чо­ве­чан­ства“ раз­у­мев­ши да „хри­шћан­ство ни­је ауто­мор­ти­фи­ка­ци­ја не­го од­го­вор дру­гом“. При­дру­жу­је се Ре­во­лу­ци­о­нар­ној пар­ти­ји со­ци­ја­ли­ста, гру­пи ега­ли­тар­ни­је ори­јен­та­ци­је од Ле­њи­но­ве Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је (по­зна­тој под ка­сни­јим име­ном „бољ­ше­ви­ци“). У ок­то­бру 1917. го­ди­не би­ла је у Пе­тро­гра­ду ка­да су бољ­ше­ви­ци зба­ци­ли при­вре­ме­ну вла­ду. Би­ла је уче­сни­ца Све­ру­ског со­вјет­ског кон­гре­са и чу­ла је ре­чи Троц­ког упу­ће­не ње­ној гру­пи: „Ва­ша ре­во­лу­ци­о­нар­на уло­га је за­вр­ше­на, са­да иди­те где вам је ме­сто: у исто­риј­ску кан­ту за ђу­бре“ (та­да је чак по­ми­шља­ла на ње­го­во уби­ство).
    У фе­бру­а­ру 1918. го­ди­не по­ста­је гра­до­на­чел­ник Ана­па. По ње­ним ре­чи­ма, „чи­ње­ни­ца да је гра­до­на­чел­ник жен­ско та­да је ви­ђе­на као не­што очи­глед­но ре­во­лу­ци­о­нар­но“. Ме­ђу­тим, ка­да су „бе­ли“ за­у­зе­ли град, Ли­зи је су­ђе­но као бољ­ше­ви­ку. Ње­на од­бра­на је гла­си­ла: „Не­мам ло­јал­но­сти ни пре­ма јед­ној вла­ди не­го пре­ма они­ма ко­ји­ма је прав­да нај­по­треб­ни­ја... би­ли бе­ли или цр­ве­ни... ра­ди­ћу за прав­ду и убла­же­ње пат­њи... по­ку­ша­ва­ју­ћи да во­лим бли­жњег.“ На­рав­но да јој та­ква од­бра­на ни­је спа­сла гла­ву. Ег­зе­ку­ци­ју је из­бе­гла са­мо за­хва­љу­ју­ћи сим­па­ти­ји у њу за­љу­бље­ног су­ди­је, у ко­га се и са­ма за­љу­би­ла, ње­ног бу­ду­ћег дру­гог му­жа Да­ни­је­ла, са ко­јим је, по­сле мно­гих пе­ри­пе­ти­ја, по­бе­гла из зе­мље. Ли­за се та­ко са мај­ком, му­жем, си­ном Ју­ром и ћер­ком Ана­ста­си­јом (ћер­ка из пр­вог бра­ка Га­ја­на, пре­ко оца за­вр­ша­ва у Бел­ги­ји) 1923. го­ди­не на­ла­зи у Па­ри­зу. Ипак, ње­на ћер­ки­ца На­стја ту уми­ре од гри­па, и по­сле по­гре­ба Ли­за, по сво­јим ре­чи­ма, „по­ста­је још све­сни­ја све­о­бу­хват­ног и ши­рег ма­те­рин­ства“.

    Ње­ни те­о­ло­шки спи­си у два то­ма Же­тве Ду­ха из­ла­зе из штам­пе 1927. го­ди­не. Уз по­др­шку вер­ног при­ја­те­ља Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ли­за – Ма­ри­ја отва­ра вра­та свог до­ма за ру­ску и оста­лу си­ро­ти­њу: ку­ва за њих, на­ба­вља но­вац, ор­га­ни­зу­је жи­вот из­бе­гли­ца, „бо­ра­ве­ћи сва­ки дан са де­се­ти­на­ма ту­жних љу­ди“. Исто­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња о До­сто­јев­ском. Њен дом по­ста­је на­род­на ку­хи­ња, свра­ти­ште, као и ака­де­ми­ја где се оку­пља­ју сви ка­сни­је по­зна­ти те­о­ло­зи, ве­за­ни за Ин­сти­тут Све­тог Сер­ги­ја.
    Ли­за је за­мо­на­ше­на под име­ном Ма­ри­ја 1932. го­ди­не; за­мо­на­шио ју је њој до­жи­вот­но ода­ни Ми­тро­по­лит Евло­ги­је, ко­ји је при­ло­жио нео­п­ход­них 5000 фра­на­ка за 9 vil­la de Sa­xe, ко­ју је ма­ти Ма­ри­ја пре­тво­ри­ла у свра­ти­ште. По­сле две го­ди­не пре­се­ли­ла се у 77 rue de Lo­ur­mel, где су жи­ве­ле нај­си­ро­ма­шни­је ру­ске из­бе­гли­це, да би им по­моћ би­ла бли­же.
    Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла чу­ве­ни при­зор на ули­ца­ма Па­ри­за тих го­ди­на. Тр­че­ћи по луд­ни­ца­ма и спа­са­ва­ју­ћи „лу­де“ из мен­тал­них бол­ни­ца, чи­не­ћи све од ра­да до про­шње не би ли обез­бе­ди­ла хра­ну за на­род у свом до­му. Ипак, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је Блум у сво­јим се­ћа­њи­ма опи­су­је Ма­ри­ју из тих да­на овим ре­чи­ма: „Би­ла је то нео­бич­на мо­на­хи­ња... у свом по­на­ша­њу и ма­ни­ри­ма... Јед­но­став­но сам се уко­чио ка­да сам је угле­дао пр­ви пут. Ше­тао сам бу­ле­ва­ром Mont­par­nas­se и ви­део: Ис­пред ка­феа на тро­то­а­ру ста­јао је сто, на сто­лу је ста­ја­ла кри­гла пи­ва, а иза кри­гле је се­де­ла ру­ска мо­на­хи­ња у пот­пу­ној мо­на­шкој оде­ћи. По­гле­дао сам је и од­лу­чио да ни­кад ви­ше не при­ђем тој же­ни. Та­да сам био млад и екс­тре­ман...“ Дру­ге мо­на­хи­ње ни­су ту мо­гле да бо­ра­ве ду­го, на­зи­ва­ју­ћи Ма­ри­ју и ње­ну ку­ћу „цр­кве­на бо­е­ми­ја“. Ма­ри­ја је ме­ђу­тим пи­са­ла: „Ка­кве оба­ве­зе про­ис­ти­чу из сло­бо­де ко­ја нам је да­ро­ва­на? Из­ван смо до­ма­ша­ја про­го­на: мо­же­мо да чи­та­мо, пи­ше­мо, отва­ра­мо шко­ле. У исто вре­ме осло­бо­ђе­ни смо тра­ди­ци­о­на­ли­зма ста­рог до­ба. Ми не­ма­мо огром­не ка­те­дра­ле, укра­ше­на је­ван­ђе­ља и ма­на­стир­ске зи­до­ве... Наш по­зив је ве­ћи јер смо по­зва­ни на сло­бо­ду.“ Има­ју­ћи по­др­шку је­ди­но од сво­јих при­ја­те­ља Ми­тро­по­ли­та Евло­ги­ја, оца Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, као и ње­ног бу­ду­ћег са­бра­та у му­че­ни­штву, све­ште­ни­ка ко­ји је у до­му слу­жио Ли­тур­ги­ју, оца Ди­ми­три­ја, Ма­ри­ја је пи­са­ла: „За цр­кве­не кру­го­ве ми смо су­ви­ше ле­во, а за ле­ви­ча­ре ми смо су­ви­ше цр­кве­но­ми­сле­ћи.“
    Ка­да је Па­риз оку­пи­ран ма­ти Ма­ри­ја и отац Ди­ми­три­је кри­ли су је­вреј­ску де­цу и швер­цо­ва­ли их у ко­ли­ци­ма за ђу­бре, де­ле­ћи, при­том, од­ра­слим Је­вре­ји­ма ла­жне сер­ти­фи­ка­те о кр­ште­њу и ико­не Бо­го­ро­ди­це да их но­се у нов­ча­ни­ку као „по­моћ“ јер за љу­де ко­ји но­се ико­не ма­ње се сум­ња да су Је­вре­ји. На по­је­ди­не при­го­во­ре ка­ко Је­вре­ји ни­су про­блем хри­шћа­на Ма­ри­ја је од­го­ва­ра­ла: „Да смо ствар­но хри­шћа­ни, сви би­смо но­си­ли зве­зду, јер вре­ме ис­по­вед­ни­ка је до­шло.“
    Ма­ти Ма­ри­ја је ухап­ше­на 8. фе­бру­а­ра 1943. го­ди­не и за­вр­ши­ла је у ло­го­ру Ра­вен­збрик, док су њен син Ју­ра и отац Ди­ми­три­је пре­ме­ште­ни 40 ки­ло­ме­та­ра да­ље у ло­гор До­ра где су и уби­је­ни. У пи­сму ко­је је про­на­ђе­но на­кон ње­го­ве ег­зе­ку­ци­је Ју­ра пи­ше: „Са­свим сам ми­ран... чак на не­ки чу­дан на­чин и по­но­сан што де­лим ма­ми­ну суд­би­ну... Дра­ги, обе­ћа­вам вам да ћу са­чу­ва­ти до­сто­јан­ство... шта год да се до­го­ди... Пре или ка­сни­је сви ће­мо би­ти за­јед­но.“
    О то­ме ка­ква је ма­ти Ма­ри­ја би­ла уте­ха свим сво­јим са­пат­ни­ци­ма у ло­гор­ским да­ни­ма, до­вољ­но го­во­ре ре­чи јед­не од пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ши­ца: „Би­ли смо иш­чу­па­ни из сво­јих по­ро­ди­ца и, не­ка­ко, она нам је по­ста­ла по­ро­ди­ца...“ На кра­ју пре­жи­вев­ши чак и та­ко­зва­ну „ба­њу“ – оде­ље­ње у ко­је су сла­ли рад­но не­спо­соб­не да умру од гла­ди, 30. мар­та 1945. го­ди­не, ка­да се у ло­го­ру већ мо­гла чу­ти ар­ти­ље­ри­ја Цр­ве­не ар­ми­је и ка­да је осло­бо­ђе­ње би­ло пи­та­ње да­на, ма­ти Ма­ри­ја је за­ме­ни­ла свој ло­го­ра­шки број и та­ко у га­сној ко­мо­ри за­у­зе­ла ме­сто мла­де Је­вреј­ке, ко­ја је та­да ка­да се сло­бо­да већ мо­гла чу­ти има­ла ве­ли­ку шан­су да пре­жи­ви. Цр­ква је то­га да­на пра­зно­ва­ла Ве­ли­ку су­бо­ту а ма­ти Ма­ри­ја је оба­ви­ла сво­ју Пас­ху „кроз огањ и во­ду“ да би до­че­ка­ла Вас­крс у Цар­ству Бо­жи­јем.
    Све­ти Са­бор Ва­се­љен­ске Па­три­јар­ши­је ју је 16. ја­ну­а­ра 2004. го­ди­не увр­стио у Дип­тих Све­тих за­јед­но са ње­ним си­ном Ју­ром, са­рад­ни­ком Или­јом и све­ште­ни­ком Ди­ми­три­јем. За дан њи­хо­вог пра­зно­ва­ња од­ре­ђен је 20 ју­ли.
    Је­ро­ђа­кон Алек­сан­дар Су­бо­тић
    „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“
    Ма­ти Ма­ри­ја
    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 16–18.
    Online извор: Поуке.орг
    преузмите оргиналну страницу из Православља
    View attachment: o. A. Subotic, Pasha Mati Marije Pravoslavlje 1154, str. 16-18.pdf
  9. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Светислав Павловић for a Странице, Митрополит Иларион Алфејев Живот Будућега века по учењу Св. Исака Сиријског (1. део)   
    Ес­ха­то­ло­шка гле­ди­шта Пре­по­доб­ног Иса­ка Си­риј­ског пред­ста­вља­ју нео­ту­ђи­ви део ње­го­вог бо­го­слов­ског си­сте­ма. Она про­ис­ти­чу из ње­го­вог уче­ња о љу­ба­ви и за­сно­ва­на су на ње­го­вим соп­стве­ним ми­стич­ким про­зре­њи­ма, прем­да су пот­кре­пље­на ау­то­ри­те­том Ота­ца ко­ји су му прет­хо­ди­ли.
    Раз­ми­шља­ње о Бу­ду­ћем ве­ку
    Ис­точ­но­хри­шћан­ска тра­ди­ци­ја при­да­је ве­ли­ки зна­чај се­ћа­њу на смрт као јед­ном од глав­них аскет­ских де­ла­ња. „Се­ћај се увек ис­хо­да сво­га и не за­бо­ра­вљај на веч­ни суд“, го­во­ри Ева­гри­је. „Сва­ко­днев­но имај­те смрт пред очи­ма... При­пре­мај­те се за стра­шни дан од­го­во­ра на Су­ду Бо­жи­јем“ – по­на­вља за њим ава Иса­и­ја. У си­риј­ској тра­ди­ци­ји те­ма се­ћа­ња на смрт и на Стра­шни суд раз­ви­је­на је пре све­га код Је­фре­ма Си­риј­ског. Исак се ди­рект­но по­зи­ва на Је­фре­ма у сле­де­ћем тек­сту:
    „Док смо у овом све­ту, Бог не ста­вља пе­чат ни на до­бро ни на ло­ше до са­мо­га смрт­но­га ча­са, ка­да се за­вр­ша­ва де­ла­ње у отаџ­би­ни на­шој и ми од­ла­зи­мо у стра­ну зе­мљу. Ка­ко је ре­као Све­ти Је­фрем: ‘Тре­ба да раз­ми­сли­мо да је ду­ша на­ша слич­на спрем­ној ла­ђи ко­ја не зна на ко­ју ће је стра­ну ве­тар оду­ва­ти или вој­сци ко­ја не зна ка­да ће до­би­ти знак за по­че­так бит­ке. И ако се, ве­ли, та­ко де­ша­ва са ма­лим до­би­ци­ма и у слу­ча­је­ви­ма ко­ји ће се мо­жда и по­но­ви­ти, ка­ко ли тек ва­ља да се при­пре­ми­мо и снаб­де­мо пред онај стра­шни дан, пред оним мо­стом, оном ка­пи­јом но­во­га ве­ка?’“

    Исак Си­риј­ски сма­тра да ми­сао о бр­зој про­ла­зно­сти људ­ске при­ро­де мо­ра не­раз­двој­но пра­ти­ти чо­ве­ка. Сва­ки пут пред од­ла­зак на по­чи­нак тре­ба под­се­ти­ти се­бе на смрт, раз­ми­шља­ју­ћи о то­ме да пред­сто­је­ћа ноћ мо­же би­ти по­след­ња: „Ка­да се при­бли­жа­ваш по­сте­љи сво­јој, ре­ци јој: ове но­ћи мо­жда ћеш ми би­ти гроб, по­сте­љо, и не знам да ли ће ме то­ком ове но­ћи уме­сто при­вре­ме­ног сна по­се­ти­ти веч­ни бу­ду­ћи сан“... Нео­п­ход­но је увек се­ћа­ти се Стра­шно­га су­да, при­пре­ма­ју­ћи се за су­срет са Бо­гом:
    „Ка­ко го­во­ри Ту­мач, онај је храм бла­го­да­ти ко­ји је са­ра­ство­рен са Бо­гом и увек је за­бри­нут по­ми­шљу на Суд Ње­гов. Шта зна­чи има­ти бри­гу о Су­ду Ње­го­вом ако не сваг­да тра­жи­ти Ње­го­во успо­ко­је­ње, не жа­ло­сти­ти се и не бри­ну­ти се не­пре­ста­но због то­га што не мо­же­мо до­сти­ћи са­вр­шен­ство услед не­мо­ћи при­ро­де на­ше? Има­ти не­пре­ста­ну жа­лост због то­га зна­чи не­пре­кид­но но­си­ти у ду­ши сво­јој се­ћа­ње на Бо­га, ка­ко је ка­зао бла­же­ни Ва­си­ли­је... Ево, упра­во то и је­сте бри­га и ср­це скру­ше­но – ра­ди уго­то­вље­ња по­ко­ја Ње­му.“
    Се­ћа­ње на смрт и на Бу­ду­ћи век по­ма­же чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти:
    „Док чо­век пре­би­ва у не­сти­ца­њу, не­пре­ста­но му до­ла­зи ми­сао на пре­се­ље­ње из жи­во­та, и он увек по­ста­вља раз­ми­шља­ње сво­је о жи­во­ту по­сле вас­кр­се­ња, у сва­ко вре­ме и на сва­ки на­чин се спре­ма она­мо... Не бо­ји се смр­ти за­то што сва­ко­га ча­са упра­вља по­глед на њу као на ону ко­ја се при­бли­жа­ва и иш­че­ку­је је.“
    По­ма­жу­ћи чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти, раз­ми­шља­ње о смрт­ном ча­су и о Бу­ду­ћем ве­ку ра­ђа у ње­му на­ду на вас­кр­се­ње:
    „И ве­ра ће га укре­пи­ти у на­ди, да би са ра­до­шћу под­но­сио све опа­сно­сти ко­је му се де­ша­ва­ју, ра­ди тих бо­жан­ских бла­га, да га чак ни смрт не би пла­ши­ла и да не би стра­дао као те­ле­сно би­ће, не­го се упо­до­бља­вао оно­ме ко рас­по­ла­же над­те­ле­сном на­дом, у ко­га је ср­це од­ва­жно и ко је си­гу­ран у Бо­га. Сва­ки дан он иш­че­ку­је ис­ход из те­ла и у ми­сли сво­јој у сва­ко до­ба у му­ка­ма ра­ђа ту бу­ду­ћу на­ду ра­ди ко­је стра­да сва­ки дан и ра­ди ко­је до­бро­вољ­но тр­пи све ове те­шко­ће ка­ко би без­бед­но до­сти­гао вас­кр­се­ње из мр­твих.“
    Се­ћа­ње на Стра­шни суд, ко­је се у чо­ве­ку по­ја­вљу­је за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном оза­ре­њу, до­при­но­си ње­го­вом уз­ра­ста­њу у до­бру. Се­ћа­ју­ћи се по­след­њег ча­са, чо­век по­ста­је са­бра­ни­ји и па­жљи­ви­ји у од­но­су на сво­је по­ступ­ке:
    „Ка­да она ра­зор­на си­ла ко­ја је у на­ма по­ста­је оза­ре­на, чо­век пот­пу­но пре­зи­ре страх од смр­ти и би­ва не­пре­ста­но на­дах­њи­ван на­дом на вас­кр­се­ње... У ње­му ја­ча ста­ра­ње за Суд Бо­жи­ји, и он от­по­чи­ње и да­њу и но­ћу да па­зи на по­на­ша­ње сво­је, на ре­чи сво­је и ми­сли сво­је. И ако у свем под­ви­жни­штву сво­ме он ула­же див­не и бла­го­че­сти­ве на­по­ре, то по­ми­шља­ње и то се­ћа­ње не од­ла­зе од ње­га.“
    „Раз­ми­шља­ња о бу­ду­ћим до­бри­ма“ тре­ба да по­ста­ну јед­но од не­пре­ста­них за­ни­ма­ња хри­шћа­на. Исак на­во­ди као при­мер под­ви­жни­ка ко­ји у вре­ме мо­ли­тве раз­ми­шља на сле­де­ћи на­чин:
    „Ка­ко је Бог при­вео из не­би­ћа у би­ће овај твар­ни свет? И ка­ко ће Отац ра­зо­ри­ти, ка­ко ће уни­шти­ти тај чу­де­сни по­ре­дак, ту ле­по­ту при­ро­де, тај ускла­ђе­ни ток ства­ри, ча­со­ва и вре­ме­на, до сје­ди­ња­ва­ња да­на и но­ћи и го­ди­шњих до­ба, те сва­ко­вр­сне из­дан­ке ко­ји кли­ја­ју из зе­мље, та пре­кра­сна зда­ња гра­до­ва и у њи­ма рас­ко­шне ода­је, то бр­зо кре­та­ње љу­ди, њи­хо­во по­сто­ја­ње обре­ме­ње­но на­по­ри­ма по­чев од ула­ска у свет па све до из­ла­ска из ње­га? И ка­ко из­не­на­да не­ста­је тај чу­де­сни по­ре­дак, на­сту­па дру­ги век, а се­ћа­ње на ту пр­ву тво­ре­ви­ну ви­ше ни­ко­ме не ле­жи на ср­цу, и би­ће дру­га­чи­је про­ме­не, дру­ге ми­сли, дру­га ста­ња! Људ­ска при­ро­да се уоп­ште ви­ше не­ће се­ћа­ти ово­га све­та и пр­вог на­чи­на сво­га жи­во­та, јер ће се људ­ски ум при­љу­би­ти за со­зер­ца­ва­ње оног ста­ња у ко­јем ви­ше не­ће би­ти до­ко­ли­це да би се ум вра­тио у бор­бу са те­лом и кр­вљу. Јер са ра­за­ра­њем ово­га ве­ка без окле­ва­ња ће от­по­че­ти бу­ду­ћи.“
    Раз­ми­шља­ње о до­бри­ма Бу­ду­ћег ве­ка до­во­ди под­ви­жни­ка у ста­ње ис­ту­пље­ња пред ли­цем ве­ли­чан­ства Бо­жи­јег.
    „Ка­да је чо­век у за­но­су и ум ње­гов је ис­пу­њен ве­ли­чан­ством Бо­жи­јем, ди­ве­ћи се све­му оно­ме што је Бог са­вр­шио, чо­век се из­у­мља­ва и би­ва ус­хи­ћен Ње­го­вим ми­ло­ср­ђем, ти­ме ка­ко је по­сле све­га то­га Он при­пре­мио дру­ги свет ко­ме не­ће би­ти кра­ја, чи­ја сла­ва чак ни ан­ђе­ли­ма ни­је от­кри­ве­на... и ти­ме ко­ли­ко је та сла­ва из­над све­га оста­лог, и ка­ко је уз­ви­шен на­чин по­сто­ја­ња у оно­ме ве­ку, и ка­ко је ни­шта­ван са­да­шњи жи­вот у по­ре­ђе­њу са оним што је тво­ре­ви­ни при­пре­мље­но у но­вом жи­во­ту.“
    Ес­ха­то­ло­шка раз­ми­шља­ња о Бу­ду­ћем ве­ку по­ста­ју по­че­так ду­хов­ног пре­по­ро­да и об­но­вље­ња чо­ве­ко­вог. Она по­сте­пе­но га­се у ње­му те­ле­сне бри­ге, за­ме­њу­ју­ћи их по­ми­сли­ма ко­је при­па­да­ју Бу­ду­ћем ве­ку:
    „По­че­так об­но­вље­ња уну­тар­њег чо­ве­ка, сход­но то­ме, са­сто­ји се у раз­ми­шља­њу и не­пре­ста­ном упра­вља­њу по­ми­сли на бу­ду­ћа до­бра. Кроз то се чо­век по­сте­пе­но чи­сти од обич­ног леб­де­ња по зе­маљ­ским ства­ри­ма. Он би­ва на­лик на зми­ју ко­ја од­ба­цу­је ста­ру ко­шу­љи­цу, об­на­вља се и под­мла­ђу­је. На сли­чан на­чин, ко­ли­ко се те­ле­сне по­ми­сли и ста­ра­ње за њих ума­њу­ју у ра­зу­му, то­ли­ко уз­ра­ста и ја­ча у ду­ши по­ми­сао на не­бе­ска до­бра и за­гле­да­ње у бу­ду­ћа. На­сла­да од слу­же­ња тим до­бри­ма пре­ва­зи­ла­зи на­сла­ђи­ва­ње те­ле­сним по­ми­сли­ма и над­ја­ча­ва га.“
    – на­ста­ви­ће се –
    Превод са руског: проф. др Ксенија Кончаревић
    Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 12–13.
    Online извор: Поуке.орг
    Преузмите и оргиналну страницу из новина Православље
    View attachment: Buduci Vek po Sv. Isaku I Pravoslavlje 1154, str. 12-13.pdf
  10. Волим
  11. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, Архимандрит Јован Радосављевић- Сан Патријарха Павла   
    Ту­ма­че­ње сно­ва
    Епи­скоп Ни­ко­лај ту­ма­чио је сно­ве пре­ма Би­бли­ји – Све­том Пи­сму и не­ким све­тим оци­ма.
    Па­три­јарх Па­вле, још као мо­нах го­во­рио нам је да сно­ве тре­ба ту­ма­чи­ти и де­ли­ти тро­ја­ко: да мо­гу би­ти од Бо­га, од ђа­во­ла, и као про­јек­ци­ја до­жи­вље­ног у буд­ном ста­њу.
    Ту­ма­че­ње Гој­ко­вог сна по ње­го­вом схва­та­њу кад је по­стао мо­нах
    Сан је имао кад је 1943/44. го­ди­не по­ста­вљен у Ба­њи Ко­ви­ља­чи за вас­пи­та­ча из­бе­глој де­ци из Бо­сне за вре­ме ра­та 1941. То­га ле­та као вас­пи­тач из­вео је де­цу у при­ро­ду до јед­не ре­чи­це при­то­ке Дри­не. Је­дан де­чак за­га­зио је у вир ре­ке и по­чео да се да­ви, јер ни­је знао да пли­ва. Гој­ко је био бли­зу ње­га. Од­мах је она­ко са оде­лом ско­чио у ре­ку и спа­сао де­те. Али, она­ко мо­кар, док се вра­тио у Ба­њу, он се пре­хла­дио и до­био за­па­ље­ње и про­цес на плу­ћи­ма. То ни­је би­ло без Бо­жи­јег зна­ња.
    Од­мах се по­но­во вра­тио у ма­на­стир Св. Тро­ји­це на Ов­ча­ру. За­тим у ма­на­стир Ву­јан, у ок­то­бру 1944. го­ди­не. Кра­јем 1945. го­ди­не пре­ђе са игу­ма­ном Ју­ли­ја­ном у Бла­го­ве­ште­ње Ка­блар­ско. У том брат­ству на­пра­ви, као бо­ле­стан, у ду­бо­ре­зу два кр­ста за це­ли­ва­ју­ћу ико­ну у та два ма­на­сти­ра – Ву­јан и Бла­го­ве­ште­ње 1946. го­ди­не, на­ме­нив­ши их се­би за здра­вље.
    Иа­ко је имао на­ме­ру да бу­де све­ште­ник и ле­кар, јер је упо­ре­до са те­о­ло­ги­јом сту­ди­рао и ме­ди­ци­ну. Ме­ђу­тим, ду­га че­тво­ро­го­ди­шња бо­лест сми­ра­ва­ла га је и пру­жа­ла при­ли­ку да ви­ше раз­ми­шља о се­би и сво­јој бу­дућ­но­сти, а нај­ви­ше о свом здра­вљу.
    Бр­зо се уве­рио да се у на­шем ма­на­сти­ру Бла­го­ве­ште­њу, за­јед­но са му­дрим игу­ма­ном Ва­си­ли­јем До­ма­но­ви­ћем, осе­ћао као свој са сво­ји­ма, са пу­но раз­у­ме­ва­ња и љу­ба­ви, јер смо га сви во­ле­ли и же­ле­ли да оста­не са на­ма што ду­же, а по мо­гућ­но­сти, она­ко сла­бог здра­вља и да се за­мо­на­ши. О то­ме сам и ја пи­сао у бла­го­ве­штењ­ској мо­но­гра­фи­ји, кад је он ме­не са­ве­то­вао, да не ка­жем на­го­ва­рао, да се од­мах пре вој­ске за­мо­на­шим. Тад сам му од­го­во­рио, са го­то­во ма­лом уце­ном:
    – За­што се и Ви не би­сте за­мо­на­ши­ли, кад вам здра­вље не до­зво­ља­ва па­ро­хиј­ску слу­жбу и бри­гу о по­ро­ди­ци?
    Ја сам оти­шао те 1947. го­ди­не у вој­ску, а он је са ис­ку­сним оци­ма, ду­хов­ни­ци­ма Ва­си­ли­јем и Ју­ли­ја­ном, а јед­но вре­ме и са оцем Ан­то­ни­јем Ђур­ђе­ви­ћем Тро­но­шким, остао да, она­ко бо­ле­шљив, сми­ре­но раз­ми­шља о се­би и ду­хов­но со­зер­ца­ва свој бу­ду­ћи жи­вот и бу­дућ­ност. Сле­де­ће 1948. го­ди­не, до­би­јем пи­смо у ко­ме ми оци по­ред оста­лог, као ра­до­сну вест, ка­жу:
    – Упо­ко­јио нам се Гој­ко, а ро­дио нам се мо­нах Па­вле...
    О том све­том апо­стол­ском име­ну Гој­ко нам је че­сто го­во­рио:
    – Кад бих се ја за­мо­на­шио, узео бих мо­на­шко име Апо­сто­ла Па­вла.
    Кад сам 1949. го­ди­не до­шао у ма­на­стир, као вој­ник на од­су­ство, ви­део сам око под­не мо­на­ха са ду­гом из­у­зет­но цр­ном ко­сом и бра­дом, где са па­ше иде са па­стир­ским шта­пом за го­ве­ди­ма. Прав, здрав, ве­сео. При­шао ми је и ре­као:
    – Је л’ нам ово до­ла­зи љу­та вој­ска?
    При­шао сам му да се по­здра­ви­мо. По­том смо раз­го­ва­ра­ли о на­шем бу­ду­ћем жи­во­ту у ма­на­сти­ру и пре­ла­ску у ма­на­стир Ра­чу, као по­год­ни­јем ме­сту за ма­на­стир­ски жи­вот.
    Ње­го­ва чвр­ста од­лу­ка и бла­го­дат Бо­жи­ја, уз мо­ли­тве оца Ва­си­ли­ја и оста­лог брат­ства и свих све­ти­ња у ко­ји­ма је као бо­ле­стан био, учи­ни­ли су, го­то­во у јед­ном ма­ху, да се осе­тио пред мо­на­ше­њем здра­вим и ду­хов­но ра­до­сним, и го­то­вим да по­ста­не мо­нах. За­то је са мо­на­шком смер­но­шћу кроз сав свој жи­вот уз мо­ли­тву, рад и под­виг при­ме­њи­вао стро­гу мо­на­шку ди­сци­пли­ну. И нас мла­ђе, као и све оста­ле, тим је пу­тем усме­ра­вао. Ни­кад ни­је раз­ми­шљао о сво­јим бу­ду­ћим ви­шим и ви­со­ким чи­но­ви­ма. На тај на­чин га је, ве­ру­је­мо, Го­спод удо­сто­јио и нај­ви­шег па­три­ја­ра­шког чи­на и по­ста­вио га да бу­де ду­хов­ни отац це­ле на­ше Цр­кве. Што је и на­род по­твр­дио, ка­да се упо­ко­јио у Го­спо­ду.
    Го­спод је сва­ка­ко ње­га ви­део, ка­кву је жр­тву учи­нио као млад те­о­лог да спа­се де­ча­ка из Ба­ње Ко­ви­ља­че, ко­ји се у ре­ци то­пио. А кроз бо­лест дао му при­ли­ку да се у ма­на­сти­ру лак­ше опре­де­ли и од­лу­чи да се кроз мо­на­шке под­ви­ге пре­да Ње­му, а Он ће га да­ље во­ди­ти у жи­во­ту до кра­ја ка­ко га је још пре ро­ђе­ња ви­део и на­ме­нио.
    На тај на­чин и сан ко­ји је у Ба­њи Ко­ви­ља­чи имао кад се раз­бо­лео, ка­сни­је је, ве­ли, раз­у­мео да је од Бо­га и да му је отац Ва­си­ли­је сво­јим за­у­зи­ма­њем и мо­ли­тва­ма по­мо­гао да иза­бе­ре мо­на­шки жи­вот и да оздра­ви у вре­ме сво­га мо­на­ше­ња.
    Свја­тјеј­ши оче и Вла­ди­ко, мо­ли Бо­га за нас!
    Извор: Православље бр. 1152 (15. март 2015. г.), стр. 22–23.
    Online извор: Поуке.орг
    View attachment: Pages from Pravoslavlje 1152 press NBS Arhm. Jovan.pdf
  12. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from мирођија for a Странице, Архимандрит Јован Радосављевић- Сан Патријарха Павла   
    Ту­ма­че­ње сно­ва
    Епи­скоп Ни­ко­лај ту­ма­чио је сно­ве пре­ма Би­бли­ји – Све­том Пи­сму и не­ким све­тим оци­ма.
    Па­три­јарх Па­вле, још као мо­нах го­во­рио нам је да сно­ве тре­ба ту­ма­чи­ти и де­ли­ти тро­ја­ко: да мо­гу би­ти од Бо­га, од ђа­во­ла, и као про­јек­ци­ја до­жи­вље­ног у буд­ном ста­њу.
    Ту­ма­че­ње Гој­ко­вог сна по ње­го­вом схва­та­њу кад је по­стао мо­нах
    Сан је имао кад је 1943/44. го­ди­не по­ста­вљен у Ба­њи Ко­ви­ља­чи за вас­пи­та­ча из­бе­глој де­ци из Бо­сне за вре­ме ра­та 1941. То­га ле­та као вас­пи­тач из­вео је де­цу у при­ро­ду до јед­не ре­чи­це при­то­ке Дри­не. Је­дан де­чак за­га­зио је у вир ре­ке и по­чео да се да­ви, јер ни­је знао да пли­ва. Гој­ко је био бли­зу ње­га. Од­мах је она­ко са оде­лом ско­чио у ре­ку и спа­сао де­те. Али, она­ко мо­кар, док се вра­тио у Ба­њу, он се пре­хла­дио и до­био за­па­ље­ње и про­цес на плу­ћи­ма. То ни­је би­ло без Бо­жи­јег зна­ња.
    Од­мах се по­но­во вра­тио у ма­на­стир Св. Тро­ји­це на Ов­ча­ру. За­тим у ма­на­стир Ву­јан, у ок­то­бру 1944. го­ди­не. Кра­јем 1945. го­ди­не пре­ђе са игу­ма­ном Ју­ли­ја­ном у Бла­го­ве­ште­ње Ка­блар­ско. У том брат­ству на­пра­ви, као бо­ле­стан, у ду­бо­ре­зу два кр­ста за це­ли­ва­ју­ћу ико­ну у та два ма­на­сти­ра – Ву­јан и Бла­го­ве­ште­ње 1946. го­ди­не, на­ме­нив­ши их се­би за здра­вље.
    Иа­ко је имао на­ме­ру да бу­де све­ште­ник и ле­кар, јер је упо­ре­до са те­о­ло­ги­јом сту­ди­рао и ме­ди­ци­ну. Ме­ђу­тим, ду­га че­тво­ро­го­ди­шња бо­лест сми­ра­ва­ла га је и пру­жа­ла при­ли­ку да ви­ше раз­ми­шља о се­би и сво­јој бу­дућ­но­сти, а нај­ви­ше о свом здра­вљу.
    Бр­зо се уве­рио да се у на­шем ма­на­сти­ру Бла­го­ве­ште­њу, за­јед­но са му­дрим игу­ма­ном Ва­си­ли­јем До­ма­но­ви­ћем, осе­ћао као свој са сво­ји­ма, са пу­но раз­у­ме­ва­ња и љу­ба­ви, јер смо га сви во­ле­ли и же­ле­ли да оста­не са на­ма што ду­же, а по мо­гућ­но­сти, она­ко сла­бог здра­вља и да се за­мо­на­ши. О то­ме сам и ја пи­сао у бла­го­ве­штењ­ској мо­но­гра­фи­ји, кад је он ме­не са­ве­то­вао, да не ка­жем на­го­ва­рао, да се од­мах пре вој­ске за­мо­на­шим. Тад сам му од­го­во­рио, са го­то­во ма­лом уце­ном:
    – За­што се и Ви не би­сте за­мо­на­ши­ли, кад вам здра­вље не до­зво­ља­ва па­ро­хиј­ску слу­жбу и бри­гу о по­ро­ди­ци?
    Ја сам оти­шао те 1947. го­ди­не у вој­ску, а он је са ис­ку­сним оци­ма, ду­хов­ни­ци­ма Ва­си­ли­јем и Ју­ли­ја­ном, а јед­но вре­ме и са оцем Ан­то­ни­јем Ђур­ђе­ви­ћем Тро­но­шким, остао да, она­ко бо­ле­шљив, сми­ре­но раз­ми­шља о се­би и ду­хов­но со­зер­ца­ва свој бу­ду­ћи жи­вот и бу­дућ­ност. Сле­де­ће 1948. го­ди­не, до­би­јем пи­смо у ко­ме ми оци по­ред оста­лог, као ра­до­сну вест, ка­жу:
    – Упо­ко­јио нам се Гој­ко, а ро­дио нам се мо­нах Па­вле...
    О том све­том апо­стол­ском име­ну Гој­ко нам је че­сто го­во­рио:
    – Кад бих се ја за­мо­на­шио, узео бих мо­на­шко име Апо­сто­ла Па­вла.
    Кад сам 1949. го­ди­не до­шао у ма­на­стир, као вој­ник на од­су­ство, ви­део сам око под­не мо­на­ха са ду­гом из­у­зет­но цр­ном ко­сом и бра­дом, где са па­ше иде са па­стир­ским шта­пом за го­ве­ди­ма. Прав, здрав, ве­сео. При­шао ми је и ре­као:
    – Је л’ нам ово до­ла­зи љу­та вој­ска?
    При­шао сам му да се по­здра­ви­мо. По­том смо раз­го­ва­ра­ли о на­шем бу­ду­ћем жи­во­ту у ма­на­сти­ру и пре­ла­ску у ма­на­стир Ра­чу, као по­год­ни­јем ме­сту за ма­на­стир­ски жи­вот.
    Ње­го­ва чвр­ста од­лу­ка и бла­го­дат Бо­жи­ја, уз мо­ли­тве оца Ва­си­ли­ја и оста­лог брат­ства и свих све­ти­ња у ко­ји­ма је као бо­ле­стан био, учи­ни­ли су, го­то­во у јед­ном ма­ху, да се осе­тио пред мо­на­ше­њем здра­вим и ду­хов­но ра­до­сним, и го­то­вим да по­ста­не мо­нах. За­то је са мо­на­шком смер­но­шћу кроз сав свој жи­вот уз мо­ли­тву, рад и под­виг при­ме­њи­вао стро­гу мо­на­шку ди­сци­пли­ну. И нас мла­ђе, као и све оста­ле, тим је пу­тем усме­ра­вао. Ни­кад ни­је раз­ми­шљао о сво­јим бу­ду­ћим ви­шим и ви­со­ким чи­но­ви­ма. На тај на­чин га је, ве­ру­је­мо, Го­спод удо­сто­јио и нај­ви­шег па­три­ја­ра­шког чи­на и по­ста­вио га да бу­де ду­хов­ни отац це­ле на­ше Цр­кве. Што је и на­род по­твр­дио, ка­да се упо­ко­јио у Го­спо­ду.
    Го­спод је сва­ка­ко ње­га ви­део, ка­кву је жр­тву учи­нио као млад те­о­лог да спа­се де­ча­ка из Ба­ње Ко­ви­ља­че, ко­ји се у ре­ци то­пио. А кроз бо­лест дао му при­ли­ку да се у ма­на­сти­ру лак­ше опре­де­ли и од­лу­чи да се кроз мо­на­шке под­ви­ге пре­да Ње­му, а Он ће га да­ље во­ди­ти у жи­во­ту до кра­ја ка­ко га је још пре ро­ђе­ња ви­део и на­ме­нио.
    На тај на­чин и сан ко­ји је у Ба­њи Ко­ви­ља­чи имао кад се раз­бо­лео, ка­сни­је је, ве­ли, раз­у­мео да је од Бо­га и да му је отац Ва­си­ли­је сво­јим за­у­зи­ма­њем и мо­ли­тва­ма по­мо­гао да иза­бе­ре мо­на­шки жи­вот и да оздра­ви у вре­ме сво­га мо­на­ше­ња.
    Свја­тјеј­ши оче и Вла­ди­ко, мо­ли Бо­га за нас!
    Извор: Православље бр. 1152 (15. март 2015. г.), стр. 22–23.
    Online извор: Поуке.орг
    View attachment: Pages from Pravoslavlje 1152 press NBS Arhm. Jovan.pdf
  13. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from goga63 for a Странице, Портрет свештеника уочи Голготе   
    У Борхесовој причи „Јеванђеље по Марку“, после проповеди свештеника мисионара, урођеници, у складу са причом коју су од њега чули, разапињу свог проповедника. Нешто слично можемо видети у филму „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха. Филм је добио награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, а имао је и за шта да је добије.
    Радња се одвија у стилу кримија. Мушкарац који је у детињству био изложен сексуалном насиљу свештеног лица, сада већ покојника, на исповести обавештава свештеника да ће он морати да плати за то: у следећу недељу биће убијен на плажи. Мистерија је у томе што свештеник по гласу препознаје једног од својих парохијана, али гледаоцима до самог расплета преостаје да нагађају ко би то могао бити.
    Филм подсећа на роман Грејема Грина „Сила и слава“, у ком главног лика, свештеник, исто тако убијају због саме чињенице припадности Цркви. Међутим док код Грина свештеника алкохоличара гази точак антирелигијских прогона, отац Џејмс у филму плаћа за грехове своје сабраће. Док је у Мексику почетком двадесетог века однос према свештенику чудна мешавина страха, поштовања и навике, у Ирској почетком двадесет првог века нема ни страха ни поштовања, остала је само навика пропраћена неповерењем, скепсом и жељом да се служитељу Цркве учини нешто нажао.
    Заједно са старешином цркве ми проживљавамо свих седам дана недеље пред убиство. За то време на оца Џејмса се обрушавају разна искушења: избија подметнут пожар у цркви у којој он служи, неко зверски убија његовог пса љубимца, кћерка јединица му признаје да је покушала да се убије, и још колико злобе, мржње и прекора се обрушава на његову главу, колико проблема својих парохијана он покушава да реши, како зна и може. Његов приступ људима је необичан, он уме да уздигне потиштеног, али и да спусти дрског, уме да се нашали када је време и место, али и да иронично боцне саговорника. Отац не користи уобичајене фразе нити износи научене тврдње, он је у сваком погледу необичан. Архиепископ је тај ко је увек коректан на речима, на шта му отац Џејмс љубазно приговара: „Ваше преосвештенство, Ви сте то прочитали у књизи“.
    Свештеник се не прави да је свезналица или светац, он се на све начине упиње да допре до срца својих парохијана, иако често наилази на грубост и неразумевање. Пошто је присуствовала једном таквом разговору, његова кћерка у недоумици пита: „Ти стално мораш да слушаш ова ср***?!“
    Отац Џејмс се не плаши компликованих ситуација, али не успева увек да се савлада. Када се после свих невоља које су се обрушиле на његову главу напија, по први пут после дуге паузе („Исувише сам то волео“), долази до озбиљне туче са келнером, у којој свештеник по целом телу добија палицом за бејзбол, што само наглашава његову људскост и немоћ у којој се, као што знамо, сила Божија пројављује.
    Ако желимо, у њему можемо видети пример пастира чија је брига у потпуности посвећена ближњима. Он се не устеже ни пред властима нити пред богаташима: „Ако Католичку Цркву престану да интересују паре биће смак света“. Свештеник се не плаши да каже потенцијалном спонзору: „Ви и Вама слични у стању сте да опоганите било шта, па зашто не бисте и слику?“
    Отац Џејмс цени уметност, воли књижевност, па није случајно што су међу особама којима је потребна његова помоћ Фицџералд и Џојс. Филм је пун алузија на романе „Велики Гетсби“, „Уликс“ и друга књижевна дела.
    Омањи провинцијски град, мала парохија – сви све знају, али ни са страстима се није шалити. То је једна минијатура целог света, у ком се може наићи на било шта. На сурову циничност, али и на веру јачу од смрти. Управо таква вера једне парохијанке помаже оцу Џејмсу да се не преда, да не побегне од предстојећег расплета, иако је већ на аеродрому, на путу ка безбедности, по први пут у световној одећи. Није необично да свештеника уразуми парохијанин. А тако и треба да буде, јер ако гори црква, то није нечија лична црква, то је наша црква.
    На крају, упркос очигледном поразу на свим фронтовима, свештеник је победник, и то не само метафизички. Победа је попут оне у роману „Сила и слава“, у којој свештеника стрељају. То је победа у душама људи који, вођени примером пастира, откривају своје срце Богу. А то и јесте „победа која победи свет“.

    пише јеромонах Симеон Толмачински
    извор: http://www.bogoslov.ru/text/4317771.html
    за Поуке са руског превели Иван и Јелена Недић
  14. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from mirjanam for a Странице, Портрет свештеника уочи Голготе   
    У Борхесовој причи „Јеванђеље по Марку“, после проповеди свештеника мисионара, урођеници, у складу са причом коју су од њега чули, разапињу свог проповедника. Нешто слично можемо видети у филму „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха. Филм је добио награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, а имао је и за шта да је добије.
    Радња се одвија у стилу кримија. Мушкарац који је у детињству био изложен сексуалном насиљу свештеног лица, сада већ покојника, на исповести обавештава свештеника да ће он морати да плати за то: у следећу недељу биће убијен на плажи. Мистерија је у томе што свештеник по гласу препознаје једног од својих парохијана, али гледаоцима до самог расплета преостаје да нагађају ко би то могао бити.
    Филм подсећа на роман Грејема Грина „Сила и слава“, у ком главног лика, свештеник, исто тако убијају због саме чињенице припадности Цркви. Међутим док код Грина свештеника алкохоличара гази точак антирелигијских прогона, отац Џејмс у филму плаћа за грехове своје сабраће. Док је у Мексику почетком двадесетог века однос према свештенику чудна мешавина страха, поштовања и навике, у Ирској почетком двадесет првог века нема ни страха ни поштовања, остала је само навика пропраћена неповерењем, скепсом и жељом да се служитељу Цркве учини нешто нажао.
    Заједно са старешином цркве ми проживљавамо свих седам дана недеље пред убиство. За то време на оца Џејмса се обрушавају разна искушења: избија подметнут пожар у цркви у којој он служи, неко зверски убија његовог пса љубимца, кћерка јединица му признаје да је покушала да се убије, и још колико злобе, мржње и прекора се обрушава на његову главу, колико проблема својих парохијана он покушава да реши, како зна и може. Његов приступ људима је необичан, он уме да уздигне потиштеног, али и да спусти дрског, уме да се нашали када је време и место, али и да иронично боцне саговорника. Отац не користи уобичајене фразе нити износи научене тврдње, он је у сваком погледу необичан. Архиепископ је тај ко је увек коректан на речима, на шта му отац Џејмс љубазно приговара: „Ваше преосвештенство, Ви сте то прочитали у књизи“.
    Свештеник се не прави да је свезналица или светац, он се на све начине упиње да допре до срца својих парохијана, иако често наилази на грубост и неразумевање. Пошто је присуствовала једном таквом разговору, његова кћерка у недоумици пита: „Ти стално мораш да слушаш ова ср***?!“
    Отац Џејмс се не плаши компликованих ситуација, али не успева увек да се савлада. Када се после свих невоља које су се обрушиле на његову главу напија, по први пут после дуге паузе („Исувише сам то волео“), долази до озбиљне туче са келнером, у којој свештеник по целом телу добија палицом за бејзбол, што само наглашава његову људскост и немоћ у којој се, као што знамо, сила Божија пројављује.
    Ако желимо, у њему можемо видети пример пастира чија је брига у потпуности посвећена ближњима. Он се не устеже ни пред властима нити пред богаташима: „Ако Католичку Цркву престану да интересују паре биће смак света“. Свештеник се не плаши да каже потенцијалном спонзору: „Ви и Вама слични у стању сте да опоганите било шта, па зашто не бисте и слику?“
    Отац Џејмс цени уметност, воли књижевност, па није случајно што су међу особама којима је потребна његова помоћ Фицџералд и Џојс. Филм је пун алузија на романе „Велики Гетсби“, „Уликс“ и друга књижевна дела.
    Омањи провинцијски град, мала парохија – сви све знају, али ни са страстима се није шалити. То је једна минијатура целог света, у ком се може наићи на било шта. На сурову циничност, али и на веру јачу од смрти. Управо таква вера једне парохијанке помаже оцу Џејмсу да се не преда, да не побегне од предстојећег расплета, иако је већ на аеродрому, на путу ка безбедности, по први пут у световној одећи. Није необично да свештеника уразуми парохијанин. А тако и треба да буде, јер ако гори црква, то није нечија лична црква, то је наша црква.
    На крају, упркос очигледном поразу на свим фронтовима, свештеник је победник, и то не само метафизички. Победа је попут оне у роману „Сила и слава“, у којој свештеника стрељају. То је победа у душама људи који, вођени примером пастира, откривају своје срце Богу. А то и јесте „победа која победи свет“.

    пише јеромонах Симеон Толмачински
    извор: http://www.bogoslov.ru/text/4317771.html
    за Поуке са руског превели Иван и Јелена Недић
  15. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Срђан Ранђеловић for a Странице, Портрет свештеника уочи Голготе   
    У Борхесовој причи „Јеванђеље по Марку“, после проповеди свештеника мисионара, урођеници, у складу са причом коју су од њега чули, разапињу свог проповедника. Нешто слично можемо видети у филму „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха. Филм је добио награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, а имао је и за шта да је добије.
    Радња се одвија у стилу кримија. Мушкарац који је у детињству био изложен сексуалном насиљу свештеног лица, сада већ покојника, на исповести обавештава свештеника да ће он морати да плати за то: у следећу недељу биће убијен на плажи. Мистерија је у томе што свештеник по гласу препознаје једног од својих парохијана, али гледаоцима до самог расплета преостаје да нагађају ко би то могао бити.
    Филм подсећа на роман Грејема Грина „Сила и слава“, у ком главног лика, свештеник, исто тако убијају због саме чињенице припадности Цркви. Међутим док код Грина свештеника алкохоличара гази точак антирелигијских прогона, отац Џејмс у филму плаћа за грехове своје сабраће. Док је у Мексику почетком двадесетог века однос према свештенику чудна мешавина страха, поштовања и навике, у Ирској почетком двадесет првог века нема ни страха ни поштовања, остала је само навика пропраћена неповерењем, скепсом и жељом да се служитељу Цркве учини нешто нажао.
    Заједно са старешином цркве ми проживљавамо свих седам дана недеље пред убиство. За то време на оца Џејмса се обрушавају разна искушења: избија подметнут пожар у цркви у којој он служи, неко зверски убија његовог пса љубимца, кћерка јединица му признаје да је покушала да се убије, и још колико злобе, мржње и прекора се обрушава на његову главу, колико проблема својих парохијана он покушава да реши, како зна и може. Његов приступ људима је необичан, он уме да уздигне потиштеног, али и да спусти дрског, уме да се нашали када је време и место, али и да иронично боцне саговорника. Отац не користи уобичајене фразе нити износи научене тврдње, он је у сваком погледу необичан. Архиепископ је тај ко је увек коректан на речима, на шта му отац Џејмс љубазно приговара: „Ваше преосвештенство, Ви сте то прочитали у књизи“.
    Свештеник се не прави да је свезналица или светац, он се на све начине упиње да допре до срца својих парохијана, иако често наилази на грубост и неразумевање. Пошто је присуствовала једном таквом разговору, његова кћерка у недоумици пита: „Ти стално мораш да слушаш ова ср***?!“
    Отац Џејмс се не плаши компликованих ситуација, али не успева увек да се савлада. Када се после свих невоља које су се обрушиле на његову главу напија, по први пут после дуге паузе („Исувише сам то волео“), долази до озбиљне туче са келнером, у којој свештеник по целом телу добија палицом за бејзбол, што само наглашава његову људскост и немоћ у којој се, као што знамо, сила Божија пројављује.
    Ако желимо, у њему можемо видети пример пастира чија је брига у потпуности посвећена ближњима. Он се не устеже ни пред властима нити пред богаташима: „Ако Католичку Цркву престану да интересују паре биће смак света“. Свештеник се не плаши да каже потенцијалном спонзору: „Ви и Вама слични у стању сте да опоганите било шта, па зашто не бисте и слику?“
    Отац Џејмс цени уметност, воли књижевност, па није случајно што су међу особама којима је потребна његова помоћ Фицџералд и Џојс. Филм је пун алузија на романе „Велики Гетсби“, „Уликс“ и друга књижевна дела.
    Омањи провинцијски град, мала парохија – сви све знају, али ни са страстима се није шалити. То је једна минијатура целог света, у ком се може наићи на било шта. На сурову циничност, али и на веру јачу од смрти. Управо таква вера једне парохијанке помаже оцу Џејмсу да се не преда, да не побегне од предстојећег расплета, иако је већ на аеродрому, на путу ка безбедности, по први пут у световној одећи. Није необично да свештеника уразуми парохијанин. А тако и треба да буде, јер ако гори црква, то није нечија лична црква, то је наша црква.
    На крају, упркос очигледном поразу на свим фронтовима, свештеник је победник, и то не само метафизички. Победа је попут оне у роману „Сила и слава“, у којој свештеника стрељају. То је победа у душама људи који, вођени примером пастира, откривају своје срце Богу. А то и јесте „победа која победи свет“.

    пише јеромонах Симеон Толмачински
    извор: http://www.bogoslov.ru/text/4317771.html
    за Поуке са руског превели Иван и Јелена Недић
  16. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Портрет свештеника уочи Голготе   
    У Борхесовој причи „Јеванђеље по Марку“, после проповеди свештеника мисионара, урођеници, у складу са причом коју су од њега чули, разапињу свог проповедника. Нешто слично можемо видети у филму „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха. Филм је добио награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, а имао је и за шта да је добије.
    Радња се одвија у стилу кримија. Мушкарац који је у детињству био изложен сексуалном насиљу свештеног лица, сада већ покојника, на исповести обавештава свештеника да ће он морати да плати за то: у следећу недељу биће убијен на плажи. Мистерија је у томе што свештеник по гласу препознаје једног од својих парохијана, али гледаоцима до самог расплета преостаје да нагађају ко би то могао бити.
    Филм подсећа на роман Грејема Грина „Сила и слава“, у ком главног лика, свештеник, исто тако убијају због саме чињенице припадности Цркви. Међутим док код Грина свештеника алкохоличара гази точак антирелигијских прогона, отац Џејмс у филму плаћа за грехове своје сабраће. Док је у Мексику почетком двадесетог века однос према свештенику чудна мешавина страха, поштовања и навике, у Ирској почетком двадесет првог века нема ни страха ни поштовања, остала је само навика пропраћена неповерењем, скепсом и жељом да се служитељу Цркве учини нешто нажао.
    Заједно са старешином цркве ми проживљавамо свих седам дана недеље пред убиство. За то време на оца Џејмса се обрушавају разна искушења: избија подметнут пожар у цркви у којој он служи, неко зверски убија његовог пса љубимца, кћерка јединица му признаје да је покушала да се убије, и још колико злобе, мржње и прекора се обрушава на његову главу, колико проблема својих парохијана он покушава да реши, како зна и може. Његов приступ људима је необичан, он уме да уздигне потиштеног, али и да спусти дрског, уме да се нашали када је време и место, али и да иронично боцне саговорника. Отац не користи уобичајене фразе нити износи научене тврдње, он је у сваком погледу необичан. Архиепископ је тај ко је увек коректан на речима, на шта му отац Џејмс љубазно приговара: „Ваше преосвештенство, Ви сте то прочитали у књизи“.
    Свештеник се не прави да је свезналица или светац, он се на све начине упиње да допре до срца својих парохијана, иако често наилази на грубост и неразумевање. Пошто је присуствовала једном таквом разговору, његова кћерка у недоумици пита: „Ти стално мораш да слушаш ова ср***?!“
    Отац Џејмс се не плаши компликованих ситуација, али не успева увек да се савлада. Када се после свих невоља које су се обрушиле на његову главу напија, по први пут после дуге паузе („Исувише сам то волео“), долази до озбиљне туче са келнером, у којој свештеник по целом телу добија палицом за бејзбол, што само наглашава његову људскост и немоћ у којој се, као што знамо, сила Божија пројављује.
    Ако желимо, у њему можемо видети пример пастира чија је брига у потпуности посвећена ближњима. Он се не устеже ни пред властима нити пред богаташима: „Ако Католичку Цркву престану да интересују паре биће смак света“. Свештеник се не плаши да каже потенцијалном спонзору: „Ви и Вама слични у стању сте да опоганите било шта, па зашто не бисте и слику?“
    Отац Џејмс цени уметност, воли књижевност, па није случајно што су међу особама којима је потребна његова помоћ Фицџералд и Џојс. Филм је пун алузија на романе „Велики Гетсби“, „Уликс“ и друга књижевна дела.
    Омањи провинцијски град, мала парохија – сви све знају, али ни са страстима се није шалити. То је једна минијатура целог света, у ком се може наићи на било шта. На сурову циничност, али и на веру јачу од смрти. Управо таква вера једне парохијанке помаже оцу Џејмсу да се не преда, да не побегне од предстојећег расплета, иако је већ на аеродрому, на путу ка безбедности, по први пут у световној одећи. Није необично да свештеника уразуми парохијанин. А тако и треба да буде, јер ако гори црква, то није нечија лична црква, то је наша црква.
    На крају, упркос очигледном поразу на свим фронтовима, свештеник је победник, и то не само метафизички. Победа је попут оне у роману „Сила и слава“, у којој свештеника стрељају. То је победа у душама људи који, вођени примером пастира, откривају своје срце Богу. А то и јесте „победа која победи свет“.

    пише јеромонах Симеон Толмачински
    извор: http://www.bogoslov.ru/text/4317771.html
    за Поуке са руског превели Иван и Јелена Недић
  17. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  18. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  19. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Јер. Агапије Костић for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  20. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from nana for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  21. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from RYLAH for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  22. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  23. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Плутон for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  24. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from emilija for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  25. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Данче* for a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
×
×
  • Креирај ново...