Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4392
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Стишавање буре на мору (Мт 8, 23 – 27)   
    Мт 8, 23 – 27
    И кад уђе у лађу, за њим уђоше ученици његови.
    И гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима; а он спаваше.
    И пришавши ученици његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо!
    И рече им: Зашто сте страшљиви, маловјерни? Тада уставши запријети вјетровима и мору, и настаде тишина велика.
    Исусово стишавање буре на Генисаретском мору код синоптика се готово синхроно интерпретира у контексту богатог низа Христових дела и логијâ. Код Марка ова прича смештена је након парабола о сејачу и семену, сетви и зрну горушичином. Код Матеја се налази после исцељења губавога и Петрове таште; док Лука и садржински прати Марка смештајући је након говора о сејачу и семену, настављајући затим слично Матеју низом исцељења. Матеј користи термин σεισμός (потрес, земљотрес) за овај део поглавља, између осталог и због тога што тај термин припада кушањима последњих времена кроз која заједница у којој живи пролази[1]; Марко употребљава термин λαῖλαψ (олуја).
    Термини σεισμός и κύματα (таласи) немају додатно објашњење у самом тексту. На њих надаље Матеј одговора и тумачи речима чуђења у последњем стиху: „Ко је овај да га слушају и вјетрови и море?“ Ове речи изговарају „људи“. Једино код Матеја имамо тај додатак άνθρωποι, који каже да су поред апостола на броду „били присутни“ и неки људи који су задивљени Исусовим чудом. Тиме Матеј подстиче реципијенте на овај догађај, да су они директни учесници у стишавању потреса и запрећивању. Њихове бриге и буре саставни су део догађаја. Извештај о чуду код Матеја се догађа овде и сада, у ретроспективи доживљаја Цркве; у конкретном егзистенцијалном кључу, са истим Господом који је чудо извео.[2]     
    У библистици око ове перикопе постављало се питање њене историчности. Да ли је прича о стишавању буре киригматска или историјска; како гледамо на њену кохерентност? Горње паралеле које Матеј користи су релевантне и неспорне. Уколико пажљиво проучимо текст видећемо директан вапај ученика, у реалној животној ситуацији: „Господе, спаси нас, изгибосмо!“ (Мт 8, 25).
    Јероним слично говори о предзнаку ових речи у Јониној антитези (Јон 1, 5). Док су други били у погибељи, вели он, Јона се осећао сигурним и спавао је.[3] Хоће да каже да Христова сигурност, која произилази из поистовећења Његовог Ја са Очевим, постаје месијанско испуњење Јонине аналогије – али и парадигма утврђења учеништва код апостола и надаље сукцесивно.  
    Референце попут оних из Боркамовог чланка[4] из 1948. године биле су дуго у библистици општеприхваћене. Владало је мишљење да Матејево смештање тога догађаја (након 8, 19 – 20), заједно са неким појединостима у изборима израза, показује да је то за њега била „киригматска парадигма опасности и славе учеништва“.[5] Алегоријско поимање догађаја и есхатолошки моменат који се препознаје, код Матеја није реткост. Реткост је његов дупли говор који овде срећемо, а то је средишњи о Исусу и други о ученицима. Излагање верзије о учеништву (8, 19 – 22) код њега прелази у дупли дијалог који преузима из Q извора.[6] Међутим, многи догађаји имају поред алегоријског и историјско упориште. Један од овом сличних догађаја је онај из 14, 22 – 33, где се такође говори о бури и Господњем јављању апостолима и Кифи на мору. Код Луке такав пример је чудесни улова рибе (5, 1 – 11).
    Мк 4, 35 – 41
    И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну.
    И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим.
    И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне.
    А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?
    И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика.
    И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере?
    И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?
    Марково сведочанство приближније открива да је реч о историјском догађају који се интерпретира двојако. Тематика стишавања буре смештена је у контекст после говора о Христовим делима код мора, где се претходно по Марку сабрао многи народ из разних крајева коме је он помагао и проповедао о Царству. Даљим током догађаја видимо постепено удаљавање од народа, одлазак са ученицима и дешавања на лађи. Сам редослед догађаја, који видимо није усамљен случај код синоптика, у контексту проповеди и месијанске делатности иде у прилог историчности.  
    Харингтон у опису буре (σεισμος) види већи есхатолошки значај ове теме (попут Мт 27: 51 – 53).[7] Ипак, важно историјско сведочење говори о Исусовој изванредној моћи над сваком природом и описаној ученичкој маловерности. О томе јасно говори Дejвид Турнер, да се перикопа мора разумевати као интерпретација историјског догађаја; у том смислу што се не односи само на чудо које се реално догодило, већ да то чудо учи теолошкој истини, коју Матеј жели да његови читаоци разумеју.[8] Порука наравно да садржи карактер алегорије, у којој се приказ буре тумачи и есхатолошки. Међутим, егзистенцијални (историјски) смисао парадоксално је истовремено и алегоријски.
    Тематика овог чуда надилази историју и алегорију као такву, бивајући аутентично метаисторична за све хришћане свих епоха од апостола до данас.
    Матеј скраћује Марков наратив, а од значајнијих разлика јесу следеће: Док код Марка ученици заједно са Исусом улазе у чамац, Матеј у складу са темом о учеништву[9] описује улазак у чамац првобитно Исуса, коме су се потом придружили ученици који су га пратили.[10] Христос у целој четвртој глави код Марка говори из лађе, све док није позвао и апостоле речима: „И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну“ (35). Марко помиње да „и друге лађе бијаху с њим“  (36).  Матеј 8, 19 – 22 говори нам о ученицима и призвању учеништву, због чега се продужава са честим и омиљеним изразима код Матеја: οι μαθηταί αυτού;  ηκολουθησαν αυτω.[11] Такође значајна „поштапалица“ коју користи за наглашавање важнијих делова јесте глагол ιδού као што је у 24. стиху. Након овог додатка Матеј прави измену: „σεισμοσ... εν τη θαλασση“, (потрес у мору), који је код Марка и Луке „λαιλαψ ανεμου“ (бура, олуја, налет ветра)[12].
    „Запрећивање“ или наредба мору да заћути, потпомаже месијанску перцепцију Христа, у сва три сведочанства. Најдиректније Христово обраћање мору (које персонификује целу твар, у ширем смислу) описује апостол Марко речима: „Ћути, престани!“ (39). Старозаветни концепт „Бога и од мора“ се испунио у овом, по много чему, значајном тексту. Бројна су упоредна места: „Запрети Црвеном мору и пресахну“ (Пс 106, 9); „Он обраћа ветар у тишину и вали њихови умукну. Веселе се кад се стишају и води их у пристаниште које желе“ (Пс 107, 29 – 30); „Силом је својом поцепао море...“ (Јов 26, 12).
        Оно што нам перикопа о стишавању буре предаје јесте јак антрополошки карактер текста. Поглавља која сведоче о овом догађају говоре нам о Господњој поистовећености – Сина Човечијег са својом творевином (односно власности над њеном негацијом; као што циклони, буре и трусови у цивилизацијама кроз историју бивају схваћени) и са круном – човеком. Матеј, као што смо видели, цео миље осме главе форматира рефлексијом Христа који је Чудотворац и Исцелитељ: „Он немоћи наше узе и болести понесе.“ (Мт 8, 17).
    Лк 8, 22 – 25
    И догоди се једнога дана и уђе он и ученици његови у лађу, и рече им: Пређимо на ону страну језера. И пођоше.
    И док пловљаху, он заспа. И подиже се олуја на језеру, и вода надираше, и бијаху у опасности.
    И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо! А он устаде, и запријети вјетру и валовима воденим, и престадоше и наста тишина.
    А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га?
     
     Лука у својој осмој глави наставља као Матеј после извештаја о бури. Исцељења и непрекидна релационост односа сведочи о антрополошком карактеру текста. Тиме се τρόπος  христолошке поистовећености са светом, уско повезује са „свиме што дише“ (Пс 150, 6).
    Савремена призма рецепције главне фабуле у перикопи о бури и данас је важна и актуелна. Христос се осим народа на обали Галилејског мора и апостолâ на мору у бури, обраћа и нама данашњим хришћанима. Божије двомиленијумско „ћутање“ подсећа на Спаситеља у сну на лађи. Буре се свакодневно догађају, а ипак стишава их. Активност божанског ероса и благовремена пасивност на маловерје, учвршћује ноге људи ковитланих таласима и буром.  
     
     
     
    Ђакон Мр Божидар Васиљевић
      [1] Günther, Bornkamm, у Ulrich, Luz. 2001. Hermeneia, Matthew 8 – 20, Minneapolis: Augsburg Fortress, 20.
    [2] Luz, Hermeneia, 21.
    [3] Jeronim, Tumačenje Matejeva Jevanđelja, pr. Marijan Mandac, Služba Božja, Makarska, 1996, 136.
    [4] R. T. France, Tumačenje Jevanđelja po Mateju, Dobra vest, Novi Sad, 1987, 162.
    [5] Исто, 162.  
    [6] Daniel J. Harrington, Sacra Pagina – The Gospel of Matthew, Liturgical press, Minnesota, 2007, 122.
    [7] Исто, 122.
    [8] David L. Turner, Matthew, Michigan, 2009, 243.
    [9] Код Матеја први пут срећемо термин о броју ученика – Дванаесторица (9:9; 10:2).
    [10] Donald A. Hagner, Word Biblical Commentary, Matthew 1 – 13, Dallas, 2000, 220. 
    [11] Исто, 221. 
    [12] Исто, 220.
  2. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, ПРЕМИЈЕРА УЖИВО: Филм о манастиру Тумане /СВЕДОЧАНСТВА/, недеља 15.11.2020. у 19:30   
    Драга браћо и сестре, на јутјуб каналу манастира Тумане ће у недељу 15. новембра у 19:30 бити емитован документарни филм "Сведочанства", по сценарију и режији Бранке Бешевић Гајић, а по мотивима књиге "Тајне туманских светитеља" архимандрита Димитрија (Плећевића). Пре емитовања филма, вама ће се обратити игуман ове свете обитељи архимандрит Димитрије.
     
    Погледајте трејлер
     
  3. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Hadzi Vladimir Petrovic for a Странице, Епископ Давид (Перовић)- Још о Српству   
    Идеја и концепт негирања и поништавања Српства и српског етоса нису скорашња појава, него су стари колико и само оно. Лишаји који су му претили гушењем у историји, прете му и данас, и све до овога часа, драматичног по њега.
    А Српство, пролазећи ропство под Турцима, Аустро-Угрима, Немцима, Коминтерном, домаћим комунизмом и пролетаријатом, опстаje до данас. А данас, оно се опет налази под ударом аутошовиниста, другосрбијанаца, потомака Титових „тројанаца“ некада довођених у круг двојке да дисциплинују огољену Србију и владају њом. Најскорије међутим, Српство се налази на удару монтенегрина, либерала, евроатлантских ревнитеља и равнатеља, модерниста, ...
    Будући да је Српство егзистенцијална категорија-категорија црквено-народна, оно је и освештана, и оцрковљена категорија. Преко ове чињенице све чешће се прелази и иде до порицања исте, иако је чинити тако нешто, бесмислено. А ово порицање долази од стране и учених, и преучених и неуких, од стране институција и популиста црвених, сивих и црних, жутих и ружичастих, култур-трегера и омладинских организација, медијских аналитичара, пирата и магова, умрежених бренд-иноватора, подупираних рецимо Сорошевим Невладиним организацијама и монетарним инжењерингом банкарских глобалистa.
    Не треба се играти ватром. Сви домицилни трендови усмерени против Српства унапред себе осуђују на неуспех јер се обрушавају на идентитет који се вековима укорењује и доноси плода по 30, по 60 и по 100 на Српској народној јеванђелској њиви. Домаћи губитници пак оглашавају се са разних страна, па и са стране једног постотка нашег свештенства и монаштва, неутврђеног у народно-црквеном предању. Зато и спремног да лако отире своју обућу о хитон властитог српског идентитета.
    Бићемо резолутни у процени њиховог несналажења у Српској Православној Цркви. У сопственим сеобама које ова страна неутврђених у црквеном призиву покреће широм епархија Српске Православне Цркве даде се приметити да јој је питање националног идентитета камен спотицања; као да јој је он један јарам који она не може да носи. Наравно, свакоме ко се налази у статусу номада и бескућника и најмањи терет изазива, и изазиваће тегобу, а камоли неће као идентитетско питање.
    По питању ове ствари дакле, лукаво се превиђа чињеница да ми живимо и опстајемо у Српској Православној Цркви, и да наши свети преци осим Царству Божјем припадају кореном и свом Српском народу, за кога су по људској и Божјој правди и благослову и остали везани, те самим тим и одговорни.
    Тако смо се опет нашли пред Српством, које, видели смо, није никаква енигма, нити етнофилетистичка замка, него чињеница! Њу наравно не треба истицати преко мере да не би била злоупотребљена, него ју само треба констатовати као неизбежну. Са њом се просто мора рачуна на земљи; рачунати данас када добровољно слепило у вези са нашим колосалним Српством све више узима маха!
    У поруци свим нашим господарима и маговима усмене, писане и умрежене речи против Српства, господарима и маговима који су данас гадљиви на њега, скренућемо пажњу на један класичан феномен. Колико год се ко лично у овој епохи буде одрицао Српства, његови потомци ће га демантовати сопственим идентитетским потрагама! А оне ће их  одвести хирографима – и записима – имајућим бити урезаним чак на керамиди и глиненим плочицама.
    Тако, када тенденциозно изазвана криза у вези са Српством буде достигла свој врхунац, ствари ће се вратити на своје место, и биће у његову корист.
    Еп. крушевачки Давид
    Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
    Епархија крушевачка
  4. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Епископ Давид (Перовић)- Још о Српству   
    Идеја и концепт негирања и поништавања Српства и српског етоса нису скорашња појава, него су стари колико и само оно. Лишаји који су му претили гушењем у историји, прете му и данас, и све до овога часа, драматичног по њега.
    А Српство, пролазећи ропство под Турцима, Аустро-Угрима, Немцима, Коминтерном, домаћим комунизмом и пролетаријатом, опстаje до данас. А данас, оно се опет налази под ударом аутошовиниста, другосрбијанаца, потомака Титових „тројанаца“ некада довођених у круг двојке да дисциплинују огољену Србију и владају њом. Најскорије међутим, Српство се налази на удару монтенегрина, либерала, евроатлантских ревнитеља и равнатеља, модерниста, ...
    Будући да је Српство егзистенцијална категорија-категорија црквено-народна, оно је и освештана, и оцрковљена категорија. Преко ове чињенице све чешће се прелази и иде до порицања исте, иако је чинити тако нешто, бесмислено. А ово порицање долази од стране и учених, и преучених и неуких, од стране институција и популиста црвених, сивих и црних, жутих и ружичастих, култур-трегера и омладинских организација, медијских аналитичара, пирата и магова, умрежених бренд-иноватора, подупираних рецимо Сорошевим Невладиним организацијама и монетарним инжењерингом банкарских глобалистa.
    Не треба се играти ватром. Сви домицилни трендови усмерени против Српства унапред себе осуђују на неуспех јер се обрушавају на идентитет који се вековима укорењује и доноси плода по 30, по 60 и по 100 на Српској народној јеванђелској њиви. Домаћи губитници пак оглашавају се са разних страна, па и са стране једног постотка нашег свештенства и монаштва, неутврђеног у народно-црквеном предању. Зато и спремног да лако отире своју обућу о хитон властитог српског идентитета.
    Бићемо резолутни у процени њиховог несналажења у Српској Православној Цркви. У сопственим сеобама које ова страна неутврђених у црквеном призиву покреће широм епархија Српске Православне Цркве даде се приметити да јој је питање националног идентитета камен спотицања; као да јој је он један јарам који она не може да носи. Наравно, свакоме ко се налази у статусу номада и бескућника и најмањи терет изазива, и изазиваће тегобу, а камоли неће као идентитетско питање.
    По питању ове ствари дакле, лукаво се превиђа чињеница да ми живимо и опстајемо у Српској Православној Цркви, и да наши свети преци осим Царству Божјем припадају кореном и свом Српском народу, за кога су по људској и Божјој правди и благослову и остали везани, те самим тим и одговорни.
    Тако смо се опет нашли пред Српством, које, видели смо, није никаква енигма, нити етнофилетистичка замка, него чињеница! Њу наравно не треба истицати преко мере да не би била злоупотребљена, него ју само треба констатовати као неизбежну. Са њом се просто мора рачуна на земљи; рачунати данас када добровољно слепило у вези са нашим колосалним Српством све више узима маха!
    У поруци свим нашим господарима и маговима усмене, писане и умрежене речи против Српства, господарима и маговима који су данас гадљиви на њега, скренућемо пажњу на један класичан феномен. Колико год се ко лично у овој епохи буде одрицао Српства, његови потомци ће га демантовати сопственим идентитетским потрагама! А оне ће их  одвести хирографима – и записима – имајућим бити урезаним чак на керамиди и глиненим плочицама.
    Тако, када тенденциозно изазвана криза у вези са Српством буде достигла свој врхунац, ствари ће се вратити на своје место, и биће у његову корист.
    Еп. крушевачки Давид
    Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
    Епархија крушевачка
  5. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Вилер Текс for a Странице, Епископ Давид (Перовић)- Још о Српству   
    Идеја и концепт негирања и поништавања Српства и српског етоса нису скорашња појава, него су стари колико и само оно. Лишаји који су му претили гушењем у историји, прете му и данас, и све до овога часа, драматичног по њега.
    А Српство, пролазећи ропство под Турцима, Аустро-Угрима, Немцима, Коминтерном, домаћим комунизмом и пролетаријатом, опстаje до данас. А данас, оно се опет налази под ударом аутошовиниста, другосрбијанаца, потомака Титових „тројанаца“ некада довођених у круг двојке да дисциплинују огољену Србију и владају њом. Најскорије међутим, Српство се налази на удару монтенегрина, либерала, евроатлантских ревнитеља и равнатеља, модерниста, ...
    Будући да је Српство егзистенцијална категорија-категорија црквено-народна, оно је и освештана, и оцрковљена категорија. Преко ове чињенице све чешће се прелази и иде до порицања исте, иако је чинити тако нешто, бесмислено. А ово порицање долази од стране и учених, и преучених и неуких, од стране институција и популиста црвених, сивих и црних, жутих и ружичастих, култур-трегера и омладинских организација, медијских аналитичара, пирата и магова, умрежених бренд-иноватора, подупираних рецимо Сорошевим Невладиним организацијама и монетарним инжењерингом банкарских глобалистa.
    Не треба се играти ватром. Сви домицилни трендови усмерени против Српства унапред себе осуђују на неуспех јер се обрушавају на идентитет који се вековима укорењује и доноси плода по 30, по 60 и по 100 на Српској народној јеванђелској њиви. Домаћи губитници пак оглашавају се са разних страна, па и са стране једног постотка нашег свештенства и монаштва, неутврђеног у народно-црквеном предању. Зато и спремног да лако отире своју обућу о хитон властитог српског идентитета.
    Бићемо резолутни у процени њиховог несналажења у Српској Православној Цркви. У сопственим сеобама које ова страна неутврђених у црквеном призиву покреће широм епархија Српске Православне Цркве даде се приметити да јој је питање националног идентитета камен спотицања; као да јој је он један јарам који она не може да носи. Наравно, свакоме ко се налази у статусу номада и бескућника и најмањи терет изазива, и изазиваће тегобу, а камоли неће као идентитетско питање.
    По питању ове ствари дакле, лукаво се превиђа чињеница да ми живимо и опстајемо у Српској Православној Цркви, и да наши свети преци осим Царству Божјем припадају кореном и свом Српском народу, за кога су по људској и Божјој правди и благослову и остали везани, те самим тим и одговорни.
    Тако смо се опет нашли пред Српством, које, видели смо, није никаква енигма, нити етнофилетистичка замка, него чињеница! Њу наравно не треба истицати преко мере да не би била злоупотребљена, него ју само треба констатовати као неизбежну. Са њом се просто мора рачуна на земљи; рачунати данас када добровољно слепило у вези са нашим колосалним Српством све више узима маха!
    У поруци свим нашим господарима и маговима усмене, писане и умрежене речи против Српства, господарима и маговима који су данас гадљиви на њега, скренућемо пажњу на један класичан феномен. Колико год се ко лично у овој епохи буде одрицао Српства, његови потомци ће га демантовати сопственим идентитетским потрагама! А оне ће их  одвести хирографима – и записима – имајућим бити урезаним чак на керамиди и глиненим плочицама.
    Тако, када тенденциозно изазвана криза у вези са Српством буде достигла свој врхунац, ствари ће се вратити на своје место, и биће у његову корист.
    Еп. крушевачки Давид
    Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
    Епархија крушевачка
  6. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију   
    Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је помен Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у петак, 17/30. октобра 2020. године, у Владичанском двору у Новом Саду.

     
    На празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, после свете Литургије, у суботу, 18/31. октобра 2020. године, Преосвештени владика Иринеј је служио помен новопретстављеном митрополиту Амфилохију у Саборном храму у Новом Саду, у присуству свештенства и верног народа. Епископу Иринеју су саслуживали протонамесник Горан Димић, презвитер Миладин Божиловић и протођакон Горан Ботошки.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча   
    Данас, у Бечу цео дан је падала киша. После јутрења смо сазнали да се у 83. години упокојио најдражији Митрополит Амфилохије. Одмах смо у Саборној Цркви служили помен. Тешко смо поднели ову тужну вест. Сузе су цело преподне прешле преко образа. Баш сам се много исплакао. Још је немогуће схватити овај тужни овоземаљски растанак. Међутим, на небесима Митрополита сада поздрављају отац Јустин, Владика Николај и Патријарси Герман и Павле, отац Лука Анић, прота Момчило Кривокапић, Митрополит Прокопије кефалонијски.. Ми на земљи тужни, ипак смо и утешени, јер су са нама остали Патријарх наш Иринеј, епископи Атанасије и Иринеј, архимандрит Јован Радосављевић и многи велики молитвеници. Остала су са нама и сва духовна деца блаженопочившег Митрополита! Престављење Митрополита Амфилохија је васељенски догађај!   Размишљам о првом сусрету са Митрополитом: 1981 на Богословском факултету. Пре тога, у Грчкој, пуних годину дана су ми Оци Светогорци говорили: брате Андреје, када будеш пошао на студије у Београд, тамо обавезно да потражиш духовника оца Амфилохија и остала духовна чеда Аве Јустина, оце Атанасија и Иринеја. Први утисак је био тако снажан: о Боже, како студенти у Београду имају велико страхопоштовање према овом јединственом духовнику оцу Амфилохију. Слушам предавања оца Амфилохија из Увода у богословље, из Методике верске наставе и Катихетике... Никад нисам слушао такве речи! Паралелно исто то доживљавам на часовима код отаца Атанасија и Иринеја. То је дух оца Јустина. Порука светогорских отаца је: ево дивна духовна чеда Аве Јустина! У Лондону 1982, за време летњег распуста, исто то вели Митрополит Антоније Блум, а у манастиру у Есексу то понавља Старац Софорније: Брате Андреје, студенти Богословског факултета у Београду имају сада јединствену прилику да уче истинску теологију од великих духовника и отаца Амфилохија, Атанасија и Иринеја! Користите то време максимално!   Ништа друго нисам ни урадио. Јавио сам се мојим родитељима да од повратка у Немачку нема ништа. Остао сам после студија у Србији. Тај додир са светим људима се управо наставио непрестано 1981-2020. Пре десет година, на мојој хиротонији, Митрополит ме је у Београду водио око светог олтарског престола. Хвала му! Нека је слава Богу, да буде Царство небеско незаборавном Митрополиту Амфилохију!   * * *
  8. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Митрополит Порфирије: Поводом уснућа Митрополита Амфилохија   
    Са дубоком тугом примио сам вест о уснућу у Господу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића.
    Живот овог архипастира Српске Православне Цркве био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, како то наша вера, предање и књиге говоре, истинским наследником Христових апостола.
    Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато и ми сада, молећи се Господару живота и смрти, Господу Исусу Христу, да са љубављу прими у загрљај свог новопочившег служитеља и одмори га у својим небеским пребивалиштима, са непресахлом љубављу памтимо Митрополита Амфилохија као професора Богословског факултета и правог учитеља животодавног богословља. У тешким временима, када је изгледало да вера и црквени живот у нашем народу нестају у архаичним сликама и мутним сећањима забрањиване историје, монах Амфилохије Радовић је несхватљивом снагом и ерудицијом, али и вером и истрајношћу, дао нови замах свима нама који смо ступали у Крило Цркве и кретали трагом јеванђелског подвига. Замах се у следећим десетлећима показао правим таласом духовног живота, громогласном Хуком Духа Светога који је крштавао, оцкровљавао и просвећивао српски народ.
    И подизање и обнављање храмова које је потом уследило, и развој монаштва и богословских школа, и све што данас имамо у Српској Православној Цркви, тада је започело. И много је тога повезано са именом Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, чијем су лику и делу указана многа висока признања у свеколиком хришћанском свету.
    Отац милосрђа и Бог сваке утехе (2. Кор. 1, 3) нека одмори душу уснулог слуге свога Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у небеским стаништима заједно са свим светим Србима и у наручју Мајке Божије, и нека му подари Вечнују памјат!
    Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије
  9. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Вукашин for a Странице, Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча   
    Данас, у Бечу цео дан је падала киша. После јутрења смо сазнали да се у 83. години упокојио најдражији Митрополит Амфилохије. Одмах смо у Саборној Цркви служили помен. Тешко смо поднели ову тужну вест. Сузе су цело преподне прешле преко образа. Баш сам се много исплакао. Још је немогуће схватити овај тужни овоземаљски растанак. Међутим, на небесима Митрополита сада поздрављају отац Јустин, Владика Николај и Патријарси Герман и Павле, отац Лука Анић, прота Момчило Кривокапић, Митрополит Прокопије кефалонијски.. Ми на земљи тужни, ипак смо и утешени, јер су са нама остали Патријарх наш Иринеј, епископи Атанасије и Иринеј, архимандрит Јован Радосављевић и многи велики молитвеници. Остала су са нама и сва духовна деца блаженопочившег Митрополита! Престављење Митрополита Амфилохија је васељенски догађај!   Размишљам о првом сусрету са Митрополитом: 1981 на Богословском факултету. Пре тога, у Грчкој, пуних годину дана су ми Оци Светогорци говорили: брате Андреје, када будеш пошао на студије у Београд, тамо обавезно да потражиш духовника оца Амфилохија и остала духовна чеда Аве Јустина, оце Атанасија и Иринеја. Први утисак је био тако снажан: о Боже, како студенти у Београду имају велико страхопоштовање према овом јединственом духовнику оцу Амфилохију. Слушам предавања оца Амфилохија из Увода у богословље, из Методике верске наставе и Катихетике... Никад нисам слушао такве речи! Паралелно исто то доживљавам на часовима код отаца Атанасија и Иринеја. То је дух оца Јустина. Порука светогорских отаца је: ево дивна духовна чеда Аве Јустина! У Лондону 1982, за време летњег распуста, исто то вели Митрополит Антоније Блум, а у манастиру у Есексу то понавља Старац Софорније: Брате Андреје, студенти Богословског факултета у Београду имају сада јединствену прилику да уче истинску теологију од великих духовника и отаца Амфилохија, Атанасија и Иринеја! Користите то време максимално!   Ништа друго нисам ни урадио. Јавио сам се мојим родитељима да од повратка у Немачку нема ништа. Остао сам после студија у Србији. Тај додир са светим људима се управо наставио непрестано 1981-2020. Пре десет година, на мојој хиротонији, Митрополит ме је у Београду водио око светог олтарског престола. Хвала му! Нека је слава Богу, да буде Царство небеско незаборавном Митрополиту Амфилохију!   * * *
  10. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Степекс for a Странице, Реаговање: Двадесет четири минута неукуса   
    „А сада нешто сасвим другачије“- је реченица коју су у 70-тим годинама прошлог вијека често користили водитељи британске телевизије BBC, како би најавили наредни прилог у емисији као нешто што се радикално разликује од претходног, иако стварна разлика практично није ни постојала. Касније ће ову фразу на саркастичан начин користити комичари из групе Монти Пајтон. Другачијост хумора пајтоноваца, између осталог, се огледала и у исмијавању ауторитета. У својим скечевима су на авангардан начин приказивали све оно што је сачињавало темељ тадашњег британског друштва, тако да од њихових шала није била поштеђена ни хришћанска вјера. То се нарочито види у њиховом филму „Житије Брајаново“, у којем се на ироничан начин приказује вријеме и друштво у периоду Христове проповиједи у Јерусалиму. Но, захваљујући политичкој коректности коју је Ник Кејв ових дана назвао најнесрећнијом религијом у свијету, оваквог хумора у британским медијима већ дужи низ година више нема. Зато се он успјешно извози у тзв. земљама у транзицији. Године пред распадом СФРЈ сведоче о популарности сарајевске групе Топ листа надреалиста. Распаду државне заједнице СЦГ претходиле су, између осталог, и веома гледане емисије на РТЦГ цетињске групе The Books of Knjige. А у наше вријеме је актуелна на једној од београдских телевизија емисија “24 минута“ водитеља Зорана Кесића. Оно што разликује ову емисију у односу на претходно побројане је форма која је готово пресликана од сличних емисија које се емитују на америчким комерцијалним телевизијама, док је њена суштина у пајтоновској побуни против ауторитета. Наиме, у њој се, поред свега осталог, исмијава традиционалност и сваки облик патриотизма. Подразумијева се да од често неумјесних налета сарказма и ироније у ранијим епизодама ове емисије није била поштеђена ни Црква, тј. њено свештенство и вјерници. Но,чини се да је у последњој емисији Кесић отишао и корак даље, будући да се у једном њеном дијелу вријеђају и најинтимнија осјећања вјерника. Наиме, у одјељку који се на друштвеним мрежама може наћи под називом „Како је Василије Острошки победио Мила“, Зоран Кесић, коментаришући резултате избора у Црној Гори, истиче да Свети Василије из оправданих разлога није могао да гласа али је зато, како он каже „исцимао свога P.R.-а митрополита Амфилохија“. Сувишно је и говорити шта у души сваког православног хришћанина који живи на овим поднебљима изазива сам помен Светог Василија Острошког. Такође, непотребно је и напомињати какву нелагоду у свијести једног вјерника изазива оваква квалификација једног угледног архијереја. Но, оно на шта посебно треба обратити пажњу јесу осјећај и увјерење који нас наводе на помисао да је овај скеч смишљен у периоду прије црногорских избора. Наиме, тада је у појединим круговима у Црној Гори, а како видимо и шире, преовладавало предвиђање да ће митрополит непосредно прије гласања, крај моштију Светог Василија, са крстом у руци проклети све оне који гласају неку од партија које су изгласале антицрквени закон. Међутим, митрополит је намјесто тога, баш као и владика Јоаникије, позвао народ да масовно изађе на изборе и тако потврди своје противљење безбожном закону. Тако је Кесићева и онако лоша шала још више изгубила на значају. Међутим, Кесић и његов тим, будући да су им за ову епизоду очито биле неопходне митрополитове клетве, овдје нису стали. Наиме, они проналазе једну митрополитову бесједу изговорену прије више година и емитују је у овој емисији. У њој се, између осталог каже да ако неко од Црногораца и Брђана одступи од наде у једнородну и једновјерну Русију „да Бог да јаки те од њега живога меса отпадало“. Оно што је Кесић намјерно избјегао да каже јесте да у овом дјелу своје бесједе митрополит Амфилохије, заправо, цитира Светог Петра Цетињског. Толико о објективности овог водитеља.
    „Ја нисам болестан. Ја само немам идеја.“- рефрен је пјесме једног новосадског панк-рок састава. Склони смо да вјерујемо да је овдје ријеч управо о томе. Након више од двјеста емитованих епизода, код Зорана Кесића и екипе која му пише сценарио емисије, изгледа да је дошло до ауторске кризе. Ово одсуство идеја ће се све више компензовати честим нападима на Цркву и православну вјеру како би се задржала публика и, ништа мање важни финансијери. Нама само преостаје да се надамо да се у наредним епизодама бар неће вријеђати најтананија осјећања вјерника. Но, оно што је свакако сигурно јесте чињеница да су нам, поред ријалити програма, претходне суботе преко последње Кесићеве емисије, црногорски кабловски оператери понудили додатних 24 минута неукуса и неоригиналности.
    Ђакон Павле Љешковић,
    професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду Будви
  11. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј (Буловић): ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ   
    Благодарећи инфо-служби Епархије бачке, доносимо вам текст Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја "ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ", који можете преузети у пдф формату ОВДЕ
  12. Волим
  13. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Вукашин for a Странице, Покушавају да елиминишу Богословски факултет из академске заједнице   
    Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане
     
    Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду.
    Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета.
    Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима.
    „Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
    Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату?
    Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету.
    Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења.
    Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку?
    Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман.
    Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити.
    Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло.
    Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ?
    Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске.
    Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе.
    Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање?
    Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве.
    Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници.
    Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих.
    Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота?
    Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету.
    Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће.
    Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране.
    Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени.
    http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice 
  14. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Покушавају да елиминишу Богословски факултет из академске заједнице   
    Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане
     
    Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду.
    Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета.
    Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима.
    „Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
    Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату?
    Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету.
    Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења.
    Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку?
    Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман.
    Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити.
    Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло.
    Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ?
    Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске.
    Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе.
    Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање?
    Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве.
    Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници.
    Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих.
    Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота?
    Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету.
    Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће.
    Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране.
    Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени.
    http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice 
  15. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Zoran Đurović for a Странице, Покушавају да елиминишу Богословски факултет из академске заједнице   
    Појединци из врха универзитетске управе врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ, време је да се са тим престане
     
    Вест да је проф. др Родољубу Кубату, предавачу на Православном богословском факултету (ПБФ) на предмету Стари завет, уручен отказ на факултету на основу одлуке Светог архијерејског Синода да му повуче благослов за службу учења, што је према статуту овог факултета неопходни услов за рад, била је тема и на недавној седници Сената Универзитета у Београду.
    Своје чуђење том приликом није крила ректорка УБ проф. др Иванка Поповић, која је и пре овог случаја медијима изјавила да би ПБФ требало да размисли о својој позицији у окриљу универзитета. Иако то није директно речено, стиче се утисак да део универзитетске заједнице, када говори о решавању питања ПБФ, жели да овај факултет измести или из окриља цркве или из окриља универзитета.
    Говорећи о овим питањима, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник Савета Православног богословског факултета, каже да ова тема стиче препознатљиве политичке црте у универзитетским и ширим друштвеним оквирима.
    „Не удубљујући се у природу благослова Светог Синода и отежавајући другима да разумеју врхунски значај овог документа за православне теологе, поједини универзитетски наставници и часници целокупан случај користе у циљу скретања пажње са других проблема који одавно постоје у животу УБ. Тако је одвећ познато да неколицина најгласнијих професора са једног факултета спочитава наводну незаконитост на ПБФ, не би ли тиме, примера ради, била прикривена чињеница да је њихова институција на државни буџет пријавила 20 одсто више запослених него што их заиста има. Како је могуће да професори који су незаконито изабрали декана свог факултета (о чему постоје писмене представке) конструишу теорије о наводној незаконитости у избору декана Богословског факултета? Појединци из врха универзитетске управе истовремено на разне начине врше сталне притиске на управу и наставнике ПБФ. Надам се да медијска манипулација о факултету нема за циљ обесхрабривање или недајбоже политичку злоупотребу наших студената! Правници нам упорно указују на кривичну одговорност појединаца с тим у вези. Време је да се са тим престане”, поручује у разговору за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
    Који је био законски основ да Синод повуче благослов професору Кубату?
    Иако нисам правник по струци, случај др Кубата ме је принудио да проучим референтне прописе. Стога и без заморног образлагања битних одредби могу са сигурношћу рећи да је овај поступак потпуно у складу са релевантним прописима као што су Закон о раду, Закон о високом образовању и Статут Универзитета у Београду, као и Статут и Правилник о раду Православног богословског факултета. То значи да Свети архијерејски Синод има легитимно право на давање и одузимање одобрења за службу учења на највишој теолошкој институцији која је проистекла из недара Српске православне цркве и која као саоснивач и пуноправни члан Универзитета у Београду такође у потпуности учествује у животу ове институције. Прекид радног односа др Кубата последица је губитка лиценце за рад на факултету, јер се без такозваног благослова Светог Синода не могу испунити услови за остварење радног односа и извођење наставе на факултету.
    Остављајући шире образложење правним експертима, изразићу и чуђење што ико помишља да је уопште могуће да црква васпитање сопственог подмлатка, будућих свештеника, епископа, вероучитеља и шире богословско-хришћанске елите препусти неком другом. Наш факултет је права светиња српског народа, материца његовог препорода! Сличну улогу имају и теолошки факултети широм света. Да институција давања и повлачења одобрења за службу поучавања није специфичност ригидних српских владика, него да има статус цивилизацијског стандарда, сведоче бројни примери европских и светских универзитета у чијим саставима такође постоје теолошки факултети и чије историје такође бележе сличне случајеве. Стога ме такође чуди што појединци у овоме виде основ и шансу за елиминацију Православног богословског факултета из академске заједнице. Такав став неодољиво подсећа на страшно полувековно доба (1952–2004) у којем је ПБФ идеолошком одлуком комунистичког режима био насилно стављен изван маргина академског живота и потпуно је супротан начелима модерног демократског друштва на чијим крилима је ПБФ (са све кључном одредбом) враћен у окриље УБ. Зато бих са жаљењем констатовао да оваква интерпретација случаја др Кубата свесно подгрева осећај непријатељства у познатим идеолошким и политичким групама, које се затим конкретизује у погледу институције Богословског факултета и православља као животног опредељења.
    Можете ли нам објаснити због чега је Свети архијерејски Синод донео овакву одлуку?
    Пре свега, читаоцима треба објаснити да Свети архијерејски Синод није некакво „небеско тело” које је светлосним годинама удаљено од атмосфере у којој живе и раде наставници и студенти Православног богословског факултета. Чланови Светог Синода су и сами били студенти исте институције на којој данас предају и студирају они који од надлежних црквених институција имају одобрење за свој ангажман.
    Одлука Светог Синода није донета без основа. Према закључку овог тела, њој је претходило дуготрајно антицрквено и противфакултетско деловање др Кубата, којим је преко друштвених мрежа, штампаних и електронских медија, као и на друге посредне и непосредне начине, неповратно нанета штета најважнијим институцијама и угледу Српске православне цркве. Деловање др Кубата се убрзо одразило на велики део наставног особља, а делимично и на живот студената. Чак је и нама који га дуго познајемо и који смо заиста братски чинили све, па и на личну штету, да му омогућимо живот више него достојан професора богословља (омогућивши му, на пример, да са породицом скоро деценију бесплатно станује у згради ПБФ и пруживши му прилику да на основу управљања омањим студентским домом прима још једну професорку плату у истом периоду), напредовање на катедри и бројне друге привилегије, тешко је то објаснити.
    Из тих разлога се Наставно-научно веће факултета скоро па једногласно обратило Светом архијерејском Синоду и затражило преиспитивање компетенција др Кубата за поседовање дозволе за рад на ПБФ. Целокупном поступку се не може оспорити ни законитост, ни демократичност. У гласању је двадесет и осам наставника затражило став Синода, док је против тога (уз др Кубата) био само један млађи колега. Наши наставници и са њима студенти јасно су показали да желе да сачувају своју светињу, Православни богословски факултет. „Не дамо светиње!” – и овде је громогласно одјекнуло.
    Као председник школског одбора и митрополит загребачко-љубљански, задужени сте и за Православну гимназију у Загребу. Како прoтиче школска година у условима пандемије ковида 19 у овој јединој гимназији СПЦ?
    Хвала вам што сте читаоце подсетили да је „Катарина Кантакузина Бранковић” једина гимназија Српске православне цркве. Заслуга за ову чињеницу не припада мени, будући да сам ову институцију затекао доласком на чело Митрополије загребачко-љубљанске пре шест година. Такође сам вам захвалан што тим поводом имам прилику да поменем свог претходника блажене успомене митрополита Јована Павловића (1936–2014), који је оснивањем ове школе и подизањем за њу изузетно модерне и функционалне школске зграде крунисао вековне просветне напоре српског народа на просторима данашње Хрватске.
    Што се пак текуће године тиче, настава се, према мерама Министарства науке и просвете и Завода за јавно здравство Републике Хрватске, одвија уживо. Но, ми смо за случај потребе припремили још два модела. Према једноме би се путем интернета периодично одвијао само део наставе, док би, према другоме, настава искључиво била на даљину. Искрено се молимо Богу да за тиме уопште не буде потребе.
    Какав је положај српске православне гимназије у хрватском образовном систему, ко су ђаци, колико је интересовање за школовање?
    Посебно ми је драго што ова гимназија општег типа већ петнаест година успешно функционише у оквиру државног система. У њој сваке године стаса генерација матураната, која затим успешно наставља образовање на високошколским институцијама у Хрватској, Србији и у другим земљама Европе и света. Већина ученика су православни Срби. Они кроз понуђени модел образовања изучавају и матерњи језик, ћирилично писмо, теме из националне историје, географије и уметности. Православну веронауку похађају сви ђаци, при чему они са вишим интересовањем имају прилику да се непосредније укључе у светотајински живот цркве.
    Овом приликом желим да истакнем и битну новину у структури новопримљених ученика. Она се види у томе што је од њих 24, који су ове године уписали први разред, тачно половина из Загреба. Иначе је број ђака из урбаних средина раније био знатно мањи, по једно или двоје у разреду. Не правећи разлику међу ученицима, ову промену најпре схватам као знак ослобађања нашег народа од страха. То је битан знак успешности гимназије и њеног преданог кадра, али и напора друштва, града Загреба, као и нас у цркви и српској заједници.
    Животне околности српске мањине у Хрватској током последњих деценија су биле такве да су у њима увек до изражаја долазиле речи апостола Павла упућене цркви у античком Коринту: „Бдите, стојте у вери, држите се мушки, будите јаки. Све да вам бива у љубави.” (1 Кор 16, 13) Овај позив на будно проматрање света данас је још више подстакнут духом постиндустријског друштва и глобалне културе, које заједно са професорским колегијумом настојимо да упознамо у сегменту који се тиче одрастања младих.
    Сетимо се и протекле годишњице „Олује”, која је ове године, осим, нажалост, уобичајене српско-хрватске поделе, донела и поделу унутар саме српске заједнице због учешћа представника српске мањине на њеном обележавању у Книну. Како да превазиђемо ове поделе и може ли и црква да помогне на том путу изградње помирења, јединства и суживота?
    Став цркве се најчешће не слаже са оним погледима који управљају историјом, а који, иако проистекли из просте жеље за бољитком човечанства, понекад парадоксално губе осећај за његову најбитнију димензију. Став цркве је увек и једнако, међутим, једноставан и јединствен. Порука цркве о миру и суживоту, поштовању међу људима и народима, није и не сме бити условљена променама у друштвеним и историјским процесима. Удишући ту јеванђелску заповест, и чланови цркве су позвани да на обрасцу љубави и мира успостављају комуникацију у свету.
    Православни Срби у Хрватској су распети између основног захтева за преображај себе и свог окружења, са једне стране, и трагичних успомена из ближе и даље прошлости, са друге. Међутим, уколико се духовни простор цркве не злоупотреби ради продубљивања подела и мржњи, него остане веран себи и разуме као истински простор праштања и љубави – у којем вечно одјекује песма са Христовог рождества: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14) – онда су перспективе суживота и међусобног обогаћивања и прожимања могуће.
    Одатле се сушта улога цркве на просторима Хрватске састоји у способности чувања и преображавања сећања без злопамћења, уз упирање живог погледа ка Христу као једином мерилу свега. У том осећају опште одговорности превасходно настојим да повереним верницима помогнем да живе без притисака и претњи, без страха. Исто начело примењујем и када су други у питању. Стога подстичем свако настојање које води отупљивању оштрица и помирењу Срба и Хрвата, ма колико понекад долазиле осуде и неразумевање с било које стране.
    Сигуран сам да су свесне и несвесне поларизације на „ми” и „они” по сваку цену директно против воље Христове, а самим тим и против човека као таквог, да служе као простор манипулације појединаца и појединих група за остварење својих сваковрсних личних интереса. Имајући то у виду, трудим се да у какофонији разних лажних, заводљивих људских умовања, ослушкујем глас јеванђеља, знајући да ће ме Христос питати шта сам ја учинио другима, а не они мени.
    http://www.politika.rs/scc/clanak/465256/Pokusavaju-da-eliminisu-Bogoslovski-fakultet-iz-akademske-zajednice 
  16. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј (Буловић): ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ   
    Благодарећи инфо-служби Епархије бачке, доносимо вам текст Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја "ДУХОВНЕ ВЕЗЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА СА ПРАВОСЛАВНИМ СРПСКИМ НАРОДОМ", који можете преузети у пдф формату ОВДЕ
  17. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
    Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

    Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
    Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
    Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
    Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
    Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
    Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
    За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
    Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
    Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
    Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
    Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
    Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
    Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
    Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
    С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
    За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
    Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
    Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
    Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
    Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
     
    Дејан Мачковић
    dejanmackovic.wordpress
  18. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from geronymo for a Странице, Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
    Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

    Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
    Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
    Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
    Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
    Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
    Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
    За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
    Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
    Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
    Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
    Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
    Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
    Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
    Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
    С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
    За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
    Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
    Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
    Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
    Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
     
    Дејан Мачковић
    dejanmackovic.wordpress
  19. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Талични Том for a Странице, Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
    Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

    Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
    Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
    Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
    Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
    Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
    Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
    За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
    Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
    Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
    Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
    Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
    Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
    Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
    Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
    С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
    За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
    Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
    Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
    Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
    Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
     
    Дејан Мачковић
    dejanmackovic.wordpress
  20. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from mario beloti for a Странице, Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
    Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

    Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
    Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
    Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
    Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
    Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
    Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
    За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
    Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
    Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
    Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
    Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
    Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
    Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
    Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
    С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
    За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
    Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
    Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
    Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
    Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
     
    Дејан Мачковић
    dejanmackovic.wordpress
  21. Волим
  22. Волим
  23. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Слава Православног богословског факултета у Београду   
    Поводом славе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началстовао је 9. октобра 2020. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при тој највишој црквено-просветној установи Српске Православне Цркве (фотогалерија).
  24. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Арно Гујон - Арчибалд Рајс нашег времена, отворио Седмо Сабрање   
    26. септембар Ада Циганлија, Београд 
     
    Светосавско звоце је као један од суорганизатора учествовало и ове године на Седмом Спортском Сабрању Свете Србије, које је одржано на Ади Циганлији, под слоганом: ”"СПОРТ ЈЕ НАША АЗБУКА".
    Са благословом Његове Светости Патријарха Српског господина Иринеја, Православно Спортско Удружење “Свети Срб и ја” (ПСУСС) седми пут за редом окупила је велики број малишана на теренима Аде Циганлије. 
    Овакав догађај се чекао дуго и са нестрпљењем!
    Манифестација је почела Светом Литургијом на бини у 9. часова коју су служили дивни свештеник Немања Петровић који врши службу војног свештеника при Генераштабу Војске Србије и ђакон Мирослав Митровић, уз пратњу мешовитог хора под диригентском палицом професора Богословије Бранка Тадића.
    Литургији су прислуживали млади вероучитељи и богослови, који су својим присуством улепшали свештено богослужење. 
    Као домаћин Аде Циганлије у 11 часова са бине речима доброшлице обратио се председник Општине Чукарица, господин Срђан Коларић.
    Господин Коларић, поздравио је најмлађе речима подршке, да гледајући у њих, све више имамо разлога да се боримо за надолазеће нараштаје. Са напоменом да је манифестација опстала свих 7 година, и да је она прави пример како се баштине вредности васпитања најмлађих на спортским теренима учећи се витешком односу у спорту и приказујући на најлепши начин синергију духа и тела тј “хармоничног васпитања”.
    Указујући на најузвишеније вредности које ова манифестација носи, истичући вредност образовања, културе и спорта г. Срђан истиче да ће Општина Чукарица увек настојати да помогне манифестацију која из године у годину окупља све већи број људи.
     
    Сам програм свечано је отворио доказани човекољубац и хуманитарац, “Арчибалд Рајс нашег доба”, Француз по рођењу, а Србин по опредељењу, господин Арно Гујон. 
    Овом приликом Арно Гујон, примио је захвалницу у име ПСУСС, 
    за немерљив допринос у помоћи деци на Косову и Метохији.
    Господин Арно је са својом фондацијом помогао фудбалској секцији Свете Србије у Пасјану на Косову и Метохији, где се налази 50 деце на челу са својим тренерима Мирославом и Петром Цветковићем.
     
    Господин Гујон се обратио свим присутнима речим благодарности за љубав и радост која му је учињена.
    Обраћајући се најмлађим нараштајима, подсетио их је да је најважније да из спорт извуку поуку и када губе и када побеђују. Истичући да у сваком тренутку живота морају да нађу мотив за сваки наредни успех којем теже.
    Спорт пре свега представља упознавање себе, упознавање противника, учење победи и поразу.
    Речи захвалности које сте ми упутили желим да упутим вашим тренерима на Косову и Метохији, чијом љубављу деца тренирају у Косовском Поморављ- завршава Гујон. 
    Свеукупан културно-уметнички програм водила је прослављена глумица Даница Тодоровић.
    Око 11:15 сва деца учесници програма направили су заједничку фотографију и симболично поздравом "СА ВЕРОМ У БОГА ЗА СВЕТУ СРБИЈУ" отворили  7 спортско Сабрање. Након тога почео је програм на свим спортским станицама уз културно-уметнички програм на бини. 
     
    Манифестација је одржана под покровитељством компаније “Телеком Србија”, као пријатеља манифестације и њених партнера: Банка “Поштанска штедионица”, компанија “Дунав осигурање” и “ВодаВода, медијски покровитељ РТС, а подршку су још дали :
    Град Београд, Министарство омладине и спорта, Канцеларија за КиМ, Градске општине Чукарица и Палилула, Градско Саобраћајно Предузеће (ГСП), ЈП “Ада Циганлија”, Нафтна индустрија Србије (НИС), ЈП “Београдски сајам”, Светосавско звонце- званично гласило СПЦ за децу, Верско добротворно старатељство (ВДС), Српски атлетски савез, Рукометни савез Србије, Спортски савез Србије, Спортски савез Београда, Фудбалски савез Србије, Одбојкашки савез Србије, Тениска Академија Обрадовић, Свибор савез Србије, Војска Србије, Министарство унутрошњих послова Србије, “Нектар”, “Бамби”, “Лидо”, Нелт, “Курур”, Радио “Слово љубве”, Телевизија “Храм”, Телевизија “Коперникус”, РТВ “Студио Б”
     
    Извор: Поуке.орг
     
    Погледајте фотографије на нашем фб профилу ОВДЕ
  25. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Информативна служба Епархије бачке: Нова замена теза на nova.rs   
    У немогућности да призна своју грешку за неистинито извештавање и конструисање непостојећег проблема обнове Владичанског двора у Новом Саду, а све у недостатку ваљаних аргумената, портал NOVA.RS наставио је своју прљаву кампању против Епископа бачког др Иринеја. Објављивањем свог најновијег памфлета и директним и бесмисленим оптуживањем епископа Иринеја за тобожње угрожавање безбедности новинара, изгубљена је и последња нада да ће се овај медиј придржавати макар основних цивилизацијских норми, ако већ није у стању да прихвати и примени основе новинарске етике и буде у служби истине.
    Прва подвала у овом памфлету јесте да су се Епархија бачка и епископ Иринеј огласили саопштењем о актуелној обнови Владичанског двора. То је потпуно нетачно јер такво саопштење не постоји. 
    Друга замена теза лежи у оптужби да је у том (непостојећем) саопштењу објављен приватан број телефона новинара Милованчевића. Ово је посебно занимљиво јер је у нашем тексту (Информативне службе, а не епископа Иринеја или Епархије бачке) објављен ПДФ електронског писма којим овај новинар доставља своја питања Епархији бачкој. У заглављу тог електронског писма, по правилу, стоје службени подаци: меморандум портала, службена електронска адреса и службени број телефона на које се могу дати одговори. Дакле, на нашем интернет-сајту није објављен ничији приватни број телефона него службени контакт који јесте јавни податак. Уосталом, зашто би било који новинар службеним путем давао свој лични телефонски број за контакт са Епархијом бачком?
    Трећа и најопаснија замена теза јесте да је епископ Иринеј угрозио безбедност новинара. То се никада није догодило нити се може догодити. Свима је добро знано да Преосвећени Епископ бачки др Иринеј, као један од најугледнијих и најобразованијих српских епископа – познат у црквеној и академској јавности широм света – као члан Светог Архијерејског Синода и портпарол Српске Цркве, скоро свакодневно има контакте са новинарима и другим медијским посленицима и до сада се нико није жалио да му је са његове стране угрожена безбедност. Поред тога, ни епископ Иринеј нити Епархија бачка нису аутори објављеног текста са службеним подацима новинара реченог портала. Ако се прихвати логика NOVA.RS, онда се неминовно долази до закључка да је због њиховог неистинитог извештавања и вишемесечне медијске кампање још више угрожена безбедност епископа Иринеја и његових сарадника. Коме они могу да се обрате за помоћ због узнемиравања истом врстом телефонских позива као и новинар наведеног портала? Епархија бачка, њен епископ, као и наша Информативна служба осуђују сваки облик насиља и свакодневно проповедају мир и љубав међу свим људима. Посебно наглашавамо да је епископ Иринеј у многим ситуацијама позивао на мир и ненасиље. Навешћемо само пример када је стао у одбрану и заштиту права припадника Исламске заједнице у нашој земљи после погрома на Косову и Метохији, и тако даље и томе слично. Њега оптуживати за угрожавање било чије безбедности је право морално посрнуће у амбис клевете и лажи.
    Свако ко је читао актуелне и многе друге текстове против епископа Иринеја нема потребу за додатним анализама апсурда у који су загазили њихови аутори. Очигледне су и клевете и дезинформације, као што су очигледне и све чешће замене теза из те медијске кухиње.
    Да подсетимо: У тексту наше Информативне службе СТАРЕ МЕТОДЕ НА NOVA. RS објавили смо преписку новинара овог портала и секретара Епархије бачке и јасно показали и доказали да је Епархија бачка одговорила на сва постављена питања и да је новинар у својим извештајима свесно обмануо и дезинформисао јавност.
    Ако је неко угрожен, онда су то истина и право свих грађана да буду благовремено информисани, а не дезинформисани. Коме они да се жале?
    Информативна служба Епархије бачке
    Извор: Епархија бачка
×
×
  • Креирај ново...