Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4392
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Митрополит Порфирије посетио ковид болеснике у Дому старих (фото)   
    На Бадњи дан Митрополит Порфирије је обишао кориснике глинског Дома за старе који су због посљедица земљотреса премјештени у Загреб.
    У земљотресу који је разорио Банију тешко је оштећен и Дом за старе у Глини, а његових седамдесетак корисника остало је без крова над главом. Двадесет корисника Дома су позитивни на вирус Covid-19, те су они смјештени у подружници Слобоштина загребачког Центра за рехабилитацију дјеце, младих и одраслих особа са интелектуалним тешкоћама.
    Многи од њих су православне вјероисповијести, те их је Митрополит Порфирије посјетио у поподневним часовима Бадњег дана. Са свештеницима, који су били у његовој пратњи, отпјевао је тропар Божића. Честитао им је наступајући празник Христовог Рођења и пружио ријечи утјехе. Потом је подијелио бадњаке и божићне дарове. 
    Посебно дирљив је био сусрет са двоје пацијената поријеклом из околине Дервенте, родног краја Митрополитових родитеља.
    Митрополит је рекао болесницима да ће их имати у својим молитвама. Дао им је и број свог телефона, рекавши да је у сваком тренутку спреман за било коју врсту помоћи која је у његовој моћи.
    Захвалио је управници Центра за рехабилитацију Теодори Нот и особљу на несебичној жртви коју указују болеснима не жалећи себе.
     



    7






     
  2. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Предстојатељ Цркве Божје у Епархији шумадијској предводио молитвено сабрање у крагујевачком Саборном храму   
    У Недељу Светих Отаца Христових по Телу, последњу недељу пред Рођење Христово, у Саборном храму у Крагујевцу служена је Света архијерејска Литургија. Литургијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Г-дин Јован. 

     
    Звучни запис беседе
     
    Епископу су саслуживали свештеници саборног храма: протојереји-ставрофори Зарије Божовић и др Зоран Крстић, протојереји Срећко Зечевић и Дејан Лукић, протонамесник Душан Мучибабић, јереји Рашко Стјепановић, Слободан Савић, Дејан Марковић и Драгиша Богичевић, те протођакон Иван Гашић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Саша Павловић. Литургијском благољепију је допринео и хор Саборне цркве вођен диригентском палицом протојереја Драгослава Милована.
    По прочитаном Јеванђелском зачалу које говори о родослову Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Његовом оваполоћењу, по благослову Владике Јована, верницима се обратио својом беседом протонамесник Душан Мучибабић. Отац Душан је у својој беседи подсетио сабране да управо улазимо у недељу у којој ће се испунити Анђелска благовест Пресветој Богородици да ће родити Сина, Спаситеља света коме ће дати име Емануил, што значи с`нама Бог. 
    Јеванђеље које је данас прочитано је упућено свима онима који сумњају, да се разувере и увере, да је Христос рођен не само од Духа Светога, него и од људског рода, од мајке Пресвете Дјеве која га је у својој утроби носила девет месеци, као што то чине и све друге мајке. Тако је Богородица, по речима оца Душана, постала сасуд Благодати Божије, сместиште Божије, јер је у утробу своју сместила Онога који је несместив. На крају своје беседе, отац Душан, подсетио је присутне на три припремне недеље пред Божић, детинце, материце и оце. На њихове обичаје и важност њихове симболике, те поводом данашње недеље честитао празник отаца свим оцима.
     Упркос пандемији која још увек не јењава и задаје велике проблеме свакодневном животу, на Светој Литургији је присуствовало мноштво верника који су, на ђаконски позив: “Са страхом Божијим и вером приступите”, пристипили Светој Чаши.
    По старој лепој, хришћанској традицији на крају Свете Литургије, поводом празника Отаца, Владика Јован се “одрешио” свој дечици која су се данас сабрала око свог духовног оца желећи да му честитају празник и добро здравље.
     
    Извор: Епархија шумадијска
  3. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Атина: Помен Патријарху српском Иринеју   
    http://spc.rs/files/galerije/20/12/untitled2.jpg
    По благослову Атинске Архиепископије, уз поштовање свих мера које су на снази у Републици Грчкој, а које захтевају богослужење без присуства верног народа, у храму Светог Спиридона на Панкратију у Атини, служена је, на српском језику, заупокојена света Литургија и четрдесетодневни парастос блажене успомене патријаху српском и оцу нашем Иринеју.
     
    У истом храму Светог Спиридона је својевремено извршено и благодарење када је Патријарх 2010. изабран и узведен на трон Светог Саве, али и помен одмах по упокојењу Патријарха.
    Литургију је служио јеромонах Амвросије (Весић), духовно чедо блаженопочившег Патријарха и парох при храму Светог Спиридона. За певницом је појао протосинђел Василије (Гавриловић), постдипломац Теолошког факултета Универзитета у Атини. Помену је присуствовао г. Душан Спасојевић, амбасадор Републике Србије у Грчкој.
     
    јеромонах Амвросије (Весић)
  4. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Ђакон Мија Бојиновић: О Родослову Господа Христа и о празнику Оци   
    Гост новог издања емисије „Сведочења – Тумачење јеванђеља“ био је ђакон Мија Бојиновић, свештенослужитељ у Храму Светог Георгија у Новом Ваљеву и вероучитељ у ОШ „Десанка Максимовић“ у Ваљеву, који је тумачио јеванђељску причу о родослову Господа нашег Исуса Христа (Јеванђеље по Матеју, зачало 1, 1-25). 



    Ђакон је говорио о историјском тренутку у којем се збива рођење Спаситеља, затим о околностима зачећа у утроби Деве Марије, па о символици имена Исус, као и о томе шта Његово рођење представља за људе. С обзиром да у недељу Црква слави Оце, ђакон је промишљао о улози и значају очева наших.
     
    Извор: Радио Источник
  5. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске   
    Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо саучешћа предсједнику Републике Хрватске Зорану Милановићу поводом губитка људских живота у земљотресима, који су погодили Хрватску 28. и 29. децембра, у ком каже:

     
    Предсједнику Републике Хрватске Њ. Е. господину Зорану Милановићу
    Ваша Екселенцијо, уважени господинеПредсједниче! 
    Дубоко сам ожалошћен вијешћу о разорном земљотресу у Хрватској, у коме је погинуло и пострадало дестак људи и причињена огромна штета градској инфраструктури.
    Изражавам искрено саучешће Вама, цијелом хрватском народу и становницима града Петрињe, који се нашао у епицентру природне катаклизме.
    Молим Вас да пренесете ријечи подршке сродницима и ближњима пострадалих, као и жеље за брзо оздрављење повријеђених, те за снагу и храброст спасиоцима, који продужавају потрагу за људима који су под рушевинама.
     
    Извор: Руска Православна Црква / Митрополија загребачко-љубљанска
  6. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Иван Ц. for a Странице, Професор др Мирко Сајловић: Сазревање аутокефалности Српске цркве   
    Благодарећи уредништву интернет-странице Епархије крушевачке, у прилици смо да вам поделимо овај веома значајан текст у уваженог професора др Мирка Сајловића
    Текст можете преузети са званичног сајта Епархије крушвачке ОВДЕ
  7. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Празнична честитка уредништва портала "ПОУКЕ.ОРГ" и емисије "ЖИВЕ РЕЧИ" поводом славе РАДИО-БЕСЕДЕ   
    Уредништво портала Поуке.орг и емисије "Живе речи", упућује искрене молитвене жеље и честитке Радију "Беседа" и редакцији Инфо-службе Православне Епархије бачке, поводом молитвеног спомена на преподобног Јована Дамаскина - небеског покровитеља овог црквеног црквеног медија, који благословом Његовог преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, већ више од једне  деценије врши веома плодну мисионарску и информативну делатност.      У празничној радости уредништво портала Поуке.орг и емисије "Живе речи" радује се са Вама и честита Вам Крсну славу, празник великог оца Цркве Христове - преподобног Јована Дамаскина. Овогодишња празнична честитка коју Вам срдачно упућујемо употпуњена је уредницима емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког г. Давида, више од шест месеци емитује уживо на нашем порталу.        Уредништву Радио "Беседе" и свим сарадницима и сатрудницима Вашим, желимо свако добро и благословен наставак богоугодног катихетско-информативног рада, молећи се Господу нашем да молитве Вашег духовног заштитника свагда надахњују све Вас, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове!   Остајемо у братској љубави и радости са Вама, коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити сарадњом на пољу ширења речи Божје!     НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА!     Уредништво портала "Поуке.орг" и емисије "Живе речи"
  8. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Фотије: Али Бог може много више   
    Рекао бих да је највећи дар који ми, православни Срби, имамо - дар православне вере или Православља. Он је најдрагоценији и најважнији, јер у себи садржи и све друге дарове. Шта то уствари значи?
     

     
    Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо, истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештениик служе литургију – то је истинска литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо. 
    Ми, међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ. То заиста јесте тако, али морамо да знамо да ми страдамо зато што смо православни, зато што смо у Истини, зато што сведочимо Истину.
     Исто тако, када човек живи унутар православне Цркве, онда му Бог даје разне дарове. Свети апостол Павле сведочи да Дух Свети даје различите дарове у Цркви, па тако једне поставља за учитеље, друге за епископе, треће за чудотворце; једнима даје дар језика, другима дар музике, трећима дар песништва.
     
    ДАРОВИ И ЛИЧНИ ПУТ
     
    У светом Јеванђељу се говори и о умножењу дарова. То бисмо могли да протумачимо као својеврстан пут од обичног човека до стицања Христовог лика у нама самима. То је, богословски речено, наш пут од лика до подобија. То је дар и призив сваког крштеног православног човека: да обичан човек Петар, Марко, Милица, Зорица, постане обожена, охристовљена личност и да се у њему доживи та тајна сједињења човека и Бога, као што су у личности Христовој сједињени Бог и човек. На то смо призвани и ту тајну обожења можемо да доживимо и доживљавамо у православној Цркви.
    Многи други, нажалост, хришћани имају добре жеље, добре намере, читају дебеле књиге, иду на богослужења, слушају дуге проповеди, али немају то што ми чувамо у недрима својим, то што чува свето Православље. То је света Литургија, то је светотајински живот Цркве. Због тога се ми не плашимо, на пример ни овог вируса и долазимо на богослужења и причешћујемо се слободно. Причешћујемо се и из једне кашичице, јер је то свети, освештани предмет преко којега нам се дарује сам Христос на исцелење душе и тела. Он не преноси никакве болести, јер нам се преко њега дарује Свето Причешће, које нас исцељује.
    Данас постоје извесни људи који покушавају да помуте ум народу обесхрабре га да долази у цркву. На нама је да чинимо управо супротно: да долазимо у цркву, јер нам Бог може највише помоћи. Поштујемо лекаре, поштујемо медицину, али Бог може много више. Ми то непрестано доживљавамо у Цркви и то је оно што имамо као највећи дар.
     
    ПОКРЕТ ИЛИ ЦРКВА?
     
    Питање дарова је свакако уско повезано са учењем о Цркви. Шта је православна Црква? Ко чини јерархију Цркве?
    Јерархија може да постоји само у православној Цркви, и њу чине епископ, свештеници, ђакони; док су сви други крштени људи чланови народа Божијег. Зашто је битно да знају шта је канонски шта је неканонски? Зато што, уствари, данас имамо много примера неканонског свештенства. Кад кажемо неканонског, мислимо на људе који припадају разним групацијама. Ево, да почнемо од Грчке. Тамо постоје „старокалендарци“ који су одвојени од канонске Грчке православне Цркве. Они су се после раздвојили у неколико струја и има их свуда у свету. Код нас, нажалост, у Српској православној Цркви у новије време имамо такође неканонског свештенства. Да поменемо само тзв. Артемијев покрет, затим многе друге зилотске групе које су одвојене од православне Цркве. Они нису део православне јерархије, али са друге стране изгледају исто као ми. Нема их много овде код нас Републици Српској, поготово у нашој Епархији зворничко-тузланској.
    У сваком случају, има их довољно да могу да збуне народ својим лажним деловањем и лажном проповеди, јер се представљају као свештеници Српске православне Цркве, а они то нису. Значи, веома је битно да народ има контакт са канонским свештеником на простору на коме живи. На пример, ако човек живи у Добоју или у Бијељини, он треба да зна ко је канонски свештеник парохије у којој живи. Њему треба да се обраћа у цркви када служи или за одређене савете и друге потребе. Што је најважније, канонски свештеници су они који носе благодат Светога Духа, који су истински проповедници Христови и чувари црквеног учења. Они врше благодатне и канонске свете тајне Цркве, без којих нема истинитог богослужења, нити истините вере, па самим тим ни истините заједнице са Богом.
     Са друге стране постоје свештеници који нису канонски, који су на неки начин дошли у сукоб са Црквом, са њеним канонима, одвојили се од црквене заједнице, наводно из неког свог зилотизма или било ког другог разлога. Неки су рашчињени због моралних преступа, неки су удаљени из Цркве због неправославног, односно догматски искривљеног учења. Постоје разни случајеви и људи морају да буду обазриви.
     
    НЕПОГРЕШИВИ ИЗВОР БЛАГОДАТИ
     
    Свети старац Пајсије је говорио да добрих људи има свуда у свету, у свакој религији, у сваком учењу философском, религијском, у политици, уметности, музици; свугде има људи добрих у земаљском смислу, али светитеља има само код православних. Само у православној Цркви. О томе смо малопре говорили. Дакле, самим тим што Црква даје светитеље, она показује да јесте Црква, да је ту присутна благодат Божија, да ту живи Дух Свети. То не значи да се, како то бива код појединих учења, неко канонизује, то јесте постаје светитељ, по диктату или неком декрету. Светитељ је извор благодати Божје и то Црква непогрешиво препознаје, али у време кад то Бог одреди. Неко је био канонизован убрзо после своје смрти, неко је канонизован после сто или двеста година.
    Са друге стране, ми морамо људима преносити црквено учење. Живимо у апокалиптичком времену, где се појављују и појављиваће се лажни пророци, лажни исцелитељи, лажни учитељи, или како каже Јеванђеље, лажни христоси и повући ће за собом многе људе који нису утемељени у заједници Цркве. То значи да сваки човек кад има неку дилему, треба да пита свога свештеника: Оче, шта је то? Да ли је то у реду? Како Црква о томе учи? Тако ће човек пронаћи одговор и неће се олако уплести у мреже тих лукавих људи који делују демонским силама.
    Због тога је потребно да се непрестано враћамо својој светој, саборној и апостолској православној Цркви, јер је она наш Дом у којем имамо заједницу са Богом и свим светитељима.
     
    „АТЛАС“ И СТВАРНИ КОНТАКТ СА ЦРКВОМ
     
    Ми тренутно у епархији радимо један пројекат који ћемо назвати ''Атлас Епархије зворничко-тузланске'' или ''Црквена карта Епархије зворничко-тузланске''. То је пионирски покушај да некако објединимо црквене податке од наших свештеника из епархије, али и статистичке податке из државних табела и података. То бисмо волели да објединимо у облику једне карте и да је презентујемо, како бисмо видели колико наших људи долази у цркву, а колико има православних који то не чине. Тако ћемо у сваком граду и крају отворити велики простор за мисију Цркве.
    За наше људе је најважније да постану православни Срби; да сваке недеље и празника иду у своју цркву; да схвате да је то једини пут којим ће нас Бог благословити и којим ћемо открити смисао и овога и вечнога живота. Тако ћемо постати литургијски народ. Тако ћемо обожити своје народно и национално биће и бити достојни наследници наших светих Немањића. Нека би Бог дао да наша вера не остане само некаква археологија или, не дај Боже, празна прича.
     
    БУДИМО СВЕСНИ ДА БОГ ПОСТОЈИ
     
    Према досадашњим подацима из поменутог „Атласа“ који припремамо, види се да врло мали број људи, процентуално, долази на литургије и има реалан контакт са Црквом. Народ се окупи на великим догађајима, славама и све то лепо изгледа, али се при томе губи унутрашњи, суштински, литургијски елеменат тога сабора и сабрања и све некако буде усмерено ка нечему спољашњем, земаљском и световном.
    Дакле, најважнијим сматрам да преко проповеди, преко веронауке приводимо српски народ светој Цркви. Када би то било тако, онда би Бог свакога понаособ и наш народ у целини водио путем спасења. Е, то је наша мисија. Зато имамо веронауку, зато штампамо књиге, зато проповедамо. Једини смисао је да некако постанемо свесни да Бог постоји; да је Христос Бог, да нас Он призива у заједницу са собом и у заједницу Цркве. Оно што су некада чинили свети апостоли и свети оци, то и данас Црква говори и сведочи. То је свим својим бићем сведочио и наш недавно упокојени митрополит Амфилохије. Свим својим бићем се трудио да Црну Гору врати светом Василију Острошком и светом Петру Цетињском. То је заиста велики благослов. Нека би Бог дао да тако чинимо сви ми. Свако у свом домену и свако по мери своје вере и подвига.
    Држимо се своје православне Цркве, па ћемо пронаћи смисао свог земаљског живота и открићемо живот будућег века.
    Из разговора са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у емисији "Живе речи", 04. новембар 2020. године; Са преосвећеним владиком разговарао катихета Бранислав Илић
     
    Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нови 376. новембарско-децембарски број "Православног мисионара" посвећен теми: "Марта и Марија у нашем животу"   
    У житију Светог Ефросина, манастирског кувара, на посебно упечатљив начин откривају нам се плодови смирења, трпљења, молитве и поста. У питању је кратка, али веома корисна црквена приповест, помоћу које, између осталог, можемо из дубље перспективе сагледати и познату јеванђелску причу о Марти и Марији. Присетимо се за тренутак сцене у којој Марија седи поред ногу Исусових и слуша Његове речи, док се њена сестра Марта ужурбано труди да га услужи. У тренутку када Марта негодује зато што Исус не позива Марију да јој помогне, Господ изговара чувене речи: Марта, Марта, Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно (ср. Лк 10, 39–42).- (извод из уредничког уводника)
     

     
    Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Митрополит Амфилохије је својим животом дјелатно посвједочио истинску мисију   Катихета Бранислав Илић на Радију "Слово љубве": Садржај сваког броја "Православног мисионара" је намењен сваком човеку   Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Божићни пост је време када треба усрдније читати "Православни мисионар"   Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": "Православни мисионар" је часопис који сеје семе љубави Божије   Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": "Православни мисионар" је часопис живе еванђелске речи  
     
    Пред почетак Божићне четрдесетнице, из штампе је изашао нови 376. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај шести број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Марта и Марија у нашем животуˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка),„Слово љубвеˮ (Архиепископије београдско-карловачке) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. 
    Новембарско-децембарски број „Православног мисионара“, подстиче у нама једно духовно сагледавање нашег живота, те да свој лични подвиг измеримо двема важним личностима из свештеног еванђеља – Мартом и Маријом, сестрама праведног Лазара из Витаније, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Катихета Бранислав се осврнуо и на упокојење Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, указујући да поред туге коју опитујемо у својим срцима, поучени нашом вером осећамо и радост, ону васкрсну радост која нас уверава у истину да смо пред Богом сви живи, те да је смрт ништа друго до прелазак из смрти у живот. Велики је Господ који нас је удостојио да будемо ученици и савременици нашег новопрестављеног патријарха Иринеја и блаженоупокојеног митрополита Амфилохија, а тај благослов Божји нас обавезује да наставимо хођење путем који су нам својим личним примером и животом показали патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, закључио је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима.
     
     
    САДРЖАЈ: 
     
    *РЕЧ УРЕДНИКА: Служење у пажњи и љубави
    *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Епископом Кирилом – Православна Црква је мисионарска Црква
    *САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ: Од теологије саборности до реалности литургијске заједнице
    *МАТЕРИК: Света новомученица Маргарита
    *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Фотијев Сабор
    *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Браћо моја свештеници, чувајте се (трећи део)
    *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Благословене грешке
     
    ТЕМА БРОЈА
     
    *Ђакон Владимир Пекић: Ликови сестара Лазара из Витаније
    *Виктор Вицановић: Марта и Марија – два доживљаја реалности
    *Небојша Ћосовић (превод са руског): Је ли хришћанину потребно одмарање?
    *Свети Владика Николај: Марта и Марија
    *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Сандале у Библији
    *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Килић
    *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Антонија у Египту
    *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Тројице - Кавсокаливија
    *ИЗ ИСТОРИЈЕ СПЦ: Повест о првој цркви манастира Боговађа и монаху Мардарију
     
    *ДУХОВНЕ ПОУКЕ У ПРИЧАМА: Човек и монах
     
     
    Повезан садржај:   
    Интервју са Епископом Кирилом: Православна Црква је мисионарска Црква
     
     
    Извор: Православни мисионар
  10. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ крушевачки Давид: Домаћа Седма сила - њени часни и нечасни активисти код нас јуче и данас   
    Домаћа Седма сила: њени часни и нечасни активисти код нас јуче и данас
    Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ

     
    Памте се времена када се сматрало чашћу и благословом писати о Српској Православној Цркви. Угледни новинари су извештавали за реномиране новине и електронске медије. Да они испољавају хришћанску веру могло се осетити по питањима која су постављали и по начину опхођења са црквеним великодостојницима, свештенством и монаштвом. Додуше, и данас имамо такве људе у новинарској професији, и сваки пут у Цркви долази до одазива њиховим тражењима да им се, колико је то могуће, понуде одговори на актуелне црквене и друштвене теме. Сваки такав вид комуникације у Цркви је благословен по природи ствари, јер представља могућност и за својеврсну заједничку мисију. Сами новинари, публицисти и аналитичари су на том пољу временом стекли драгоцено искуство благодарећи управо разговорима са људима из Цркве. Чињенице сведоче да су међу њима изграђивани односи узајамног уважавања и поштовања, што је било на корист и друштву и Цркви. Захваљујући овој спрези појавили су се и доајени јавне речи на домаћој сцени и друштва и Цркве.
    Класично новинарство је и на домаћој медијској сцени као и у свету,  прошло кроза све своје ерозивне фазе: од истраживања и аналитичности до умекшавања и причљивости, од празнословља и знатижеље до исповести и кршења приватности, од полицијског ислеђивања и клеветања до оптужби и монтираних процеса, од уцена и ратних поклича до хушкања на рат и сачекуша, од крађе информација и тајни до лишавања људи слободе и живота, од јавних харанги, егзекуција и трагедија до одређења судбина и животних токова, те од хуманости и милосрђа до мржње и демонизма...
    А онда је у српски медијски простор грунуо страни платиша са својим капиталом, који не само да је изнајмио новинарско перо значајног броја људи, него им је  запленио и  новинарски ум и душу. То би се још дало разумети у случају новинара атеиста и агностика, али се тешко може разумети у случају извесних људи унутар Цркве; људи који напросто нису могли одолети трима јеванђелским искушењима. Овај страни платиша се наиме директно и индиректно домогао душа ових, у црквеној вери неутврђених и нетрезвених људи; и то људи распоређених на значајним местима у Цркви.
    Улогу коју су у древно време имали Ефијалтис, тројански коњи и петоколонаши, одскора невладине организације, у овом часу  је имају и врше је извесни умрежени плаћеници у одеждама и учитељским тогама. Споља огрнути плаштовима и тогама и монденским костимима, ови отуђени људи су у међувремену и имиџ харлекина и чаробњака попримили, једнако тако и старова и магова. Њихови наступи су редовно јавни и темпирани, поготово када треба себи да уберу политикантске поене; док су обично потајни када пљују и псују и проклињу оне који им сметају. Поготово су они тако настројени када имају неутаживу потребу да избљују сав свој наталожени јед и отрове непреображених страсти; док су исти перфидни када глумљеним шармом анимирају незнавене људе да промовишу њих и њихове визије идеалног и праведног друштва и Хришћанства. Зато је све то код људи који се не дају обманути створило дубок и неизбрисив утисак да је на делу стварање једне глобалистичке структуре; структуре дубоке државе и дубоке парацркве; створене у држави Србији, и авај, у Српској Православној Цркви!!!
    Наравно да дубока држава & дубока парацрква као одвојени и здружени пројекти самозваних и самонабеђених архитеката из Српске Цркве, сакривених иза медијских картонских кулиса, имају и своју квази-теолошку основу: дугу са израженом жутом и зеленом бојом, теологију прилагодљиву преко сваке мере, укуса и побожности. И опет теологију алтернативну, те неолибералну и мекану; теологију са „канонима окаченим мачку о реп“ и са догматима које неталентовани и пропали богослови, притворно комуникативни а уствари сурови  у срцу, растежу као вашарску хармонику; теологију са сличицама и твитовима ала Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) која никога у Србији не штеди! Као таква, она није поштедела ни Српског, Богом датог нам Патријарха, блаженоупокојеног Иринеја, као ни садашњег бачког епископа, хвала Богу живог и здравог! Иначе својевремено Самим Христом упућеног преко светог старца Порфирија у Србију за учитеља отачке вере и Предања.  
    И док данас са муком гледамо и слушамо како описане опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве „скидају и Онога с Небеса“ по рецептури сопствених теолошких формула и измишљотина о своме изабраништву, не знамо више чему бисмо се чудили? Самодеструктивном ли нагону сите и обесне и црквено неваспитане деце, која се на сваком кораку одричу очинства и синовства, или аутошовинизму опијених потомака оних дедова који су проповедали Јеванђеље у Српском народу, и истовремено синова чији су оци проливали крв за исти, напаћени  Српски народ. А део шаролике гараве штампе чије актуелности више не трају ни један једини час, са делом пиратских медија, плаћаних да изазива навијачку  и митингашку вику и дреку и хаос код полусловесних, неуких и потплаћених навијача, здружено наставља да раслабљује народни и црквени организам и етос. Будући у спрези, они наиме подстичу дефетизам, уносе панику, застрашују псеудо-пророчанствима о наследницима тронова и пропасти Српског народа и његових првака; исти они опет само на један миг изричу судове о наводној непоправљивој јаловости Српског народа (његовој потураној геноцидности и некомпатибилности са Европом). И то упркос чињеницама да је Српски народ због своје оданости Христу, Православној вери и предањском етосу до сада доживео свако зло, све врсте прогона и шиканирања, ускраћивања права на сопствену историју, и наравно, губитак права на своје многобројне територије. На нашу највећу жалост, уврежењу нетрпељивости туђинчеве према свему српском у овом наопаком времену нарочито доприносе и помињане у овом тексту опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве.
    Што се пак ставова спрегнутих кланова на друштвеној и црквено-теолошкој сцени у овом тренутку тиче, ствари још и додатно стоје: кланови дубоке државе & дубоке парацркве су антицрквено настројени, и унутар њих се размишља и делује у категоријама обмана, спинова и завера, медијских харанги и стигматизација неистомишљеника... Сума-сумарум, овде се више не скривају механизми уклањања неподобних, ма о коме се од неподобних радило, па и о онима које је везивала болесничка постеља. Сама православна теологија такође није поштеђена, него се даље врше експерименти да се она удворички стално прилагођава модернистичким трендовима неких црквених центара и палога света. Квази-теолошка камарила притом циљано, а лично перфидно и каприциозно манипулише необразованим и полуобразованим парохијским и епархијским гласноговорницима, који се нити људи стиде, нити Бога боје. А само се у једноме истичу: у медијском вашару имбецилности.
    Што се људи другосрбијанаца и војвођана аутономаша тиче, они су већ пословично постали аутошовинисти. Ту спада и део домаће неосвешћене интелигенције – научници и универзитетски предавачи, неотпорни на манипулације петиционашкога типа, без стварног познавања чињеница и резона у преломним црквеним стварима. Они дакле ни не слуте како се коцкају са својим научним ауторитетом, као и личним идентитетом. О њиховој стварној црквености и компетентности опет, мучно нам је ишта више говорити. Осим да Црква наиме није ничија, па ни њихова прћија, те да не би требало да се олако љуте на Њу! Још мање да је игноришу зато што им Њене структуре нису по мери и вољи. Подсетимо их, или им кажимо да не хуле на Њу, да не пљују на Њу, јер је Црква Тело Христово. Она иста предањска Црква којој су били верни преци данашњих грађаниста-атеиста, Црква која је одржала Српски народ кроз најтежа времена његове грандиозне историје, и која ће га и у будућности одржати!
    На крају крајева верујемо да је при оваквом стању ствари сада најбоље свеколику бујицу антидржавне и антицрквене кампање од стране дубоке државе & дубоке парацркве обуздавати браном  Светог Писма-Писма у коме је о свему и о свима нама јасно речено – јасно као дан речено:
    И гле, иду дани, говори Господ Бог,
    кад ћу глад пустити на земљу,
    не глад хлеба но слушања Господњих речи.
    И биће потуцања од мора до мора,
    и од севера до истока биће трчања и тражења речи Господње,
    но не и њеног налажења (Амос 8, 11-12).
    *
    И гле, беше  једнога дана
    да Анђели Божји дођу предстанути Господу,
    а да међу њима дође и ђаво (шпијун, клеветник).
    Тако би да и Господ рекне сатани: „Откуда ти дође?“
    Ђаво пак одговоривши, да рекне Господу:
    „Обишавши земљу и прошавши поднебесје, дођох“ (Јов 1, 6-7).
    *
    Замке положише они који траже живот мој.
    И који траже зло за мене говорише пагубне ствари,
    и по цео дан смишљаху лукавства (Пс. 38/7, 13).
    Епископ крушевачки Давид
     
     
    Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ
     
     
    Извор: Епархија крушевачка
  11. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протођакон Радомир Ракић: Библија је настољнаја књига   
    Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Инфо-службе Српске Православне Цркве. Протођакон је овом приликом говорио о Библијској енциклопедији, као и осталим многобројним издањима која је приредио. Са протођаконом Радомиром Ракићем разговарала је Миланка Тешовић. 

     
    Године 2004. изашла је Библијска енциклопедија протођакона Радомира Ракића. Први том обухвата одреднице од слова А до слова Л, на укупно 586 страна (остало литература), а други том - 632 стране од слова Љ до Ш, енциклопедијског формата, двостубачно. Оба тома су снабдевена са по четири географске карте Палестине и древног света, док су кроз књиге донети дијаграми, графички прикази, скице и најнеопходније илустрације.
     
     
    На овом делу, каквог до сада није било на српском језику, протођакон Радомир Ракић је радио пуних десет година, а узор су му биле најбоље светске библијске енциклопедије. Коришћена је руска енциклопедија архимандрита Никифора с краја 19. века, која је поново штампана у Москви 1992. године. Од немачких дела коришћен је Библијски лексикон Франца Ринекера (Lexikon zur Bibel, Вупертал, седамнаесто издање1987), затим велики Брокхаусов 6-томни Библијски лексикон (Р. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Од енглеских дела аутору је нарочито помогао Harper's Bible Dictionary (San Francisco 1985), као и илустрована енциклопедија (The Illustrated Bible Dictionary, Vols, 1-3, Лондон 1980). Коришћена су и друга енциклопедијска дела, лексикони, атласи, као и приручници уз Стари и Нови завет.
     
     
    Издавач Библијске енциклопедије је Духовна академија Светог Василија Острошког (данас Богословски факултет) у Србињу - Фочи). Рецензент овог значајног дела за савремено српско библијско богословље је др Мирко Томасовић, ванредни професор при катедри Новога завета Духовне академије св. Василија Острошког у Србињу, док је стручни сарадник, посебно за јеврејски слог и његову транслитерацију, др Илија Томић, доцент на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду.
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Митрополит Хризостом: Одржавање Сабора на којем ће се бирати патијарх зависи од епидемије   
    Митрополит дабробосански Хризостом, који тренутно председава Синодом Српске православне цркве (СПЦ), изјавио је та ће то тело одлучити када ће бити сазван Сабор на којем ће се бирати нови патријарх, али да то зависи и од општег стања са епидемијом короне.
      „То зависи пре свега од проблема са комуникацијама због епидемије, знате да имамо архијереје на подручју Европе и другим континентима, неопходно је водити рачуна да они морају да дођу на изборни Сабор“, рекао је у интервјуу за телевизију СПЦ Храм митрополит Хризостом, који председава Синодом до избора новог поглавара и носи звање чувара трона до тог тренутка.
    Како је подсетио, по Уставу СПЦ избор би требало да буде негде до 20. фебруара наредне године, по Сретењу, ако  епидемиолошке прилике буду дозвољавале да се „саберемо на изборни Сабор“.
    „Ако буде другачије, онда ћемо гледати кад буде могуће да се сазове. Синод ће о томе благовремено обавестити црквену али и општу јавност“, рекао је митрополит Хризостом, наводећи да се предвиђена методологије у избору новог поглавара СПЦ неће мењати.
    Он је упутио молбу верницима, али и свима другима, да се придржавају законом прописаних епидемиолошких мера – дистанце, ношења маске, хигијене.
      „Не треба очекивати  неко чаробно решење. Видите колико се мучи наука да савлада вирус, надамо се да ће ускоро стићи вакцина и да ћемо, ако Бог да, тако бити заштићени и победити ову подмуклу, опасну, неочекивану болест. Она је убица из заседе“, рекао је митрополит Хризостом.
    Он је истакао да пост и молитва нису супротни томе, већ иду једно с другим, поновивши позив верницима да када иду у храм поштују све предвидјене мере против короне, као и да се моле за излечење оболелих.
    Говорећи о патријарху Иринеја, он је рекао да је његово упокојење велики губитак за Цркву, поготово у ситуацији кад је због короне остала без митрополита црногорско- приморског Амфилохија и епископа ваљевског Милутина.
    Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је патријарх Иринеј „достојанствено носио тежак крст садашњег времена“, увек спреман да се жртвује.
    Извор: данас.рс
  13. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Митрополит Иларион: Ми смо сведоци, а не учесници раскола   
    На завршној сесији онлајн семинара „Ефективна организација рада секретара епархија Руске Православне Цркве“ 27.11.2020. узео је учешћа и високопреосвећени миторполит Иларион Алфејев, у свом обраћању по питању актуелног раскола у Украјини је рекао следеће:
    Као председавајући Одељењем спољних црквених веза хтео бих такође да кажем неколико речи о томе, шта се сада догађа у сфери међуправославних односа.
    У јако сложеној ситуацији неки људи са страхом чекају: шта ће се следеће догодити, која Црква ће следећа признати „ПЦУ“? Ево Еладска је признала, а сад и Кипарска…
    Mислим, да у овој ситуацији нам је свима неопходно да јако добро схватимо једну просту ствар: Црква у периоду од 2000 година своје историје је пролазила кроз најразличитија искушења, међу којима су и искушења сепаратизације и раскола. Данас смо ми сведоци, али, слава Богу, не и учесници раскола, који се збива у целом Православљу. Ми га нисмо ничим иницирали, и ми у њему не учествујемо. Раскол је иницирао Константинопољски Патријарх, и он врбује на своју страну поједине предстојатеље помесних Цркава и поједине чланове епископата.
    При томе треба имати у виду, да поменуте овом приликом грчке Цркве сматрају Патријарха Вартоломеја сматрају за свог поглавара, а шта он благослови, тј практично изда заповест, то се мора испунити. Тако да нема апсолутно ничега изненађујућег у томе, што су се они сагласили и повиновали одлуци Константинопољског Патријарха.
    Али за нас ово, у ствари, нема никаквог значаја, зато што со ми чланови Руске Православне Цркве. Ми видимо, да су наша Црква, и њен епископат јединственог става в у Русији, у Украјни, в Белорусији и другим земљама.
    Да је Украјинска Црква хтела да се одвоји од нас , она би се одавно оделила. Ви сте такође свесни тога, да Руска Православна Црква нема апсолутно никаквих претензија ,  да на силу држи Кијев у орбити Москве — ни политичких, ни финансијских, ни административних. Али постоји воља епископата, клира и верујућег народа Украјинске Цркве за то, да остану у јединству са Руском Црквом. Неки нам кажу: дајте аутокефалију Украјинској Цркви, отпустите је — свима ће лакнути. Али ако то не желе народ, не желе архијереји, не жели клир, како им можемо онда наметати аутокефалију? Не можемо и нећемо.
    Зато је наш заједнички задатак, да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве. А то што се дешава изван ње, оставимо на савест онима, који су иницирали те процесе. Присетимо се, како је Руска Црква постала аутокефална. То се догодило не захваљујући томе, што је тамо неки Константинопољски Патријарх потписао тамо неки папир. Аутокефално постојање наше Цркве је почело, када је Патријархо Константинопољски потписао унију са Римом и Руској Цркви је постало јасно: да од тог момента она не може ништа више да очекује од тог Патријарха. Прошао је један и по век до тренутка када је Патријарх Константинопољски заједно са другим Источним Патријарсима као већ постојећу чињеницу признао аутокефалију Руској Цркви и достојанство Патријаршије.
    Седа ми пролазимо кроз период, када је Константинопољски Патријарх пао у раскол. Шта ми ту сада можемо да урадимо? Само да се молимо да се уразуми. Ако он повлачи у раскол друге људе, ми можемо и дужни смо да се  молимо и та њихово уразумљивање. Али наш директни задатак је да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве, да навештамо људима светлост Јеванђељске вере, да проповедамо Христа Распетог и Васкрслог.
  14. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Жика for a Странице, Протојереј Олег Стењајев: КАРАНТИН: ПОГЛЕД ИЗ СВЕТОГ ПИСМА   
    Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија. У овим новембарским данима старији људи су поново приморани да стално бораве у својим кућама и одласци у храм су ограничени као пре. Зато се испоставља да је беседа о.Олега о проблему као што је карантин поново постала насушно потребна.
     

    Сликар: Гебхард Фугел    
    Доживели смо такво време да овогодишњи Васкрс дочекамо у врло стешњеним условима, који по нечему чак подсећају на совјетско време кад сви они који су то желели ни из далека нису могли да доспеју у храм.
    Али какав је био резултат свега тога? Јер Господ никад не дозвољава да се деси зло ако не намерава да га преокрене на добро. На крају смо добили то да су верници почели да славе Васкрс код куће. Кад се људи окупљају у храмовима да би славили Васкрс то није толико раширено. А за овај Васкрс људи су палили свеће у кућама, стављали су их н симс, молили су се, и наше куће су се претвориле у храмове.
    Ђаво, наравно, увек тежи ка томе да се заустави богослужење на планети, посебно Света литургија. Зашто то покушава да оствари? Свети оци су говорили да Бескрвна Жртва – Света литургија – прекида идолопоклонство и обуздава ђавола. Наравно, богослужење није успео да прекине, зато што су свештеници служили литургију и приносили су Бескрвну Жртву. Међутим, лекари и утицајни светски људи су инсистирали на томе да људи све ово време остану код куће због карантина. Тешко је оспорити ову чињеницу.
    Целу планету су тренутно обузели ужас и паника. Сви се плаше ове епидемије. Нешто слично се дешавало и у средњем веку кад је харала Црна смрт – куга, и кад је у неким земљама од ње помрло чак и до две трећине становништва. А пошто је у данашњем свету саобраћај веома брз, народ лети авионима, људи су се за кратко време заразили на целој планети. И то је, наравно, невоља. Врло је могуће да неко користи ову несрећу у своје циљеве – политичке, друштвене и економске – неки људи могу имати своје користољубиве планове.
    Али ми, хришћани, знамо како да се понашамо у ситуацијама кад настане епидемија. На све што се дешава треба да реагујемо с тачке гледишта Светог Писма. Библија је Господње упутство за употребу. А шта у Светом Писму видимо у односу на овакве појаве?
    Као прво, знамо да је Библија прва књига на планети која је дефинисала појаву као што је карантин. Од давнина је за људе који су боловали од заразних болести, па чак и за оне за које се сумњало да болују, обавезно био одређен карантин. О томе нам говори Књига Левит која спада у Петокњижје. Петокњижје је Закон Божји, а Господ је рекао: „Нисам дошао да прекршим закон, већ да га испуним“ (уп. Мт. 5, 17).
    Дакле, Закон Божји прописује да ако постоји сумња да човек има заразну инфекцију, он треба да се изолује. У најстарија времена су свештеници били и видари, односно, људи који су знали како се лечи. Свештеник би прегледао човека и ако би видео неке сумњиве симптоме, послао би га у карантин на недељу дана. Човек је требало да опере своју одећу и да ни са ким не општи. Свештеник би га поново прегледао недељу дана касније и донео пресуду: здрав је или: треба да остане у карантину још недељу дана. И тако три недеље. Ако се човеково стање не би поправило за три недеље и ако би било очигледно да се ради о заразној болести, он је добијао статус нечистог и морао је да носи црну одећу са звончићима да би у мраку најављивао свој долазак. Приликом уласка у неко насеље морао је да виче из даљине: „Нечист сам, нечист!“
    Хришћани су признавали овај Мојсијев закон о карантину. У Јеванђељу по Марку се говори о томе како је Христос исцелио човека од губе и како му је рекао: „Иди, покажи се свештеницима“ (уп. Лк. 17, 14). Шта то значи? На основу књиге Левит, 13. глава, свештеник је могао да укине карантин. А није морао да га укине. И кад је Христос слао људе код свештеника Он је поступао на основу Закона.
    Закон је онима који би додирнули нешто нечисто, на пример, покојника, забрањивао да славе Пасху. У том случају је постојала опасност да човек може да се зарази од леша. Тим пре Пасху нису славили они који су се налазили у карантину. За такве људе се Пасха одлагала месец или два. Исто тако се одлагала Пасха за оне који су били на путу, негде међу паганима. Они тамо нису могли да прославе Васкрс у правом смислу.
    Заповести нису дате за смрт, већ за живот. Ево, на телевизији су приказали неке фанатике који су за време карантина лизали решетке на гробницама у Ирану. То су прави фанатици, они су показали фанатизам своје вере. Касније су се сви они који су лизали ове решетке разболели, а неки од њих су умрли.
    У Израелу религиозни Јудејци одбијају да оду у карантин и окупљају се у гомилама – тамо се већи део њих заразио и ризикују да изгубе све своје угледне старце, зато што пре свега умиру људи у старијим годинама.
    А ми знамо да не треба искушавати Господа. Кад је ђаво кушао Христа одвео Га је на кров храма. Зашто баш на кров храма? Храм је свето место и ту треба да постоји изузетна Божја заштита.
    „Скочи, – рекао је ђаво, – Твоја се нога неће саплести о камен.“ Опет камен је крај подножја храма – и то је свето место.
    Шта је Христос одговорио на то? Рекао је: „Написано је: не искушавај Господа Бога твог“ (Мт. 4, 7).
    Због тога се ми не руководимо фанатизмом неких болесних људи, чак не ни оним препорукама које нам нуде светски људи – и код њих се запажа нека психоза, и они могу имати своје циљеве везане за ову епидемију. Ми се руководимо Светим Писмом, а оно учи да треба да пристанемо на карантин, да треба да се уздржимо од општења с људима. То је Закон Божји и ми ћемо га се придржавати.
    Узгред речено – хришћанство није религија храма. Јудаизам је религија храма. Они сад немају храм – могу имати храм само на планини Морија – и сад не могу да приносе жртву, ни да каде.
    У хришћанству уопште није тако. хришћани су прва четири века живели без храмова. Прве базилике су почеле да се појављују тек у IV веку. А у неким крајевима све до IX века није било никаквих храмова. Хришћанство је настало као религија без храма. Међутим, ми све тајне можемо да обављамо без храма. Због тога нисмо нимало оштећени. Најстарији хришћански храмови су домаће цркве. Прочитајте посланице апостола Павла у којима он пише: поздрављам домаћу цркву ту и ту, или ону и ону. Сама реч „црква“ никад не означава храм, здање. Грчка реч „црква“ – еклесија – означава „сабрање“.
    Ми знамо да ће у последња времена хришћани изгубити све своје храмове. Као што је Црква почела да постоји у катакомбама, тако ће се и завршити. Зато што у данима антихриста неће бити могућности за отворено служење службе и ми ћемо се вратити искуству ране Цркве.
    И не треба да заборављамо да Бог свако зло окреће на добро, иначе не би дозволио да нам се деси.
    Протојереј Олег Стењајев
    Забележила је Јелена Дешко
    Са руског Марина Тодић
    11/7/2020
    Протојереј Олег Стењајев. Карантин: поглед из Светог Писма
    SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих...  
  15. Оплаках :))
    Поуке.орг инфо got a reaction from Ристо Подвожњак for a Странице, Богослужбени Свето Причешће није преносилац или извор болести   
    Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?"
    Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...)
    Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...)
    Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...)
    На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима.
    ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. )
    Свето Причешће није преносилац или извор болести
    ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \  
  16. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from mario beloti for a Странице, Богослужбени Свето Причешће није преносилац или извор болести   
    Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?"
    Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...)
    Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...)
    Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...)
    На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима.
    ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. )
    Свето Причешће није преносилац или извор болести
    ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \  
  17. Оплаках :))
    Поуке.орг инфо got a reaction from w.a.mozart for a Странице, Богослужбени Свето Причешће није преносилац или извор болести   
    Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?"
    Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...)
    Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...)
    Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...)
    На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима.
    ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. )
    Свето Причешће није преносилац или извор болести
    ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \  
  18. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, Богослужбени Свето Причешће није преносилац или извор болести   
    Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?"
    Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...)
    Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...)
    Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...)
    На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима.
    ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. )
    Свето Причешће није преносилац или извор болести
    ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \  
  19. Волим
  20. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Како треба да се понашају православни хришћани током кризе   
    Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човечности.
    Карантинска искушења која смо већ преживели у пролеће и рано лето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла услед карантинских мера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желео да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човечност у данима искушења.
     
    Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху.
    Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загреваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства.
    Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо.
    Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га делимо са слабијима.
    На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (речју или делом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства.
    Искушења попут садашњих су наш тест за истинску веру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушај мо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити.
    Записала Наталиjа Горошкова
    Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић)
  21. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Милошшш for a Странице, Како треба да се понашају православни хришћани током кризе   
    Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човечности.
    Карантинска искушења која смо већ преживели у пролеће и рано лето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла услед карантинских мера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желео да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човечност у данима искушења.
     
    Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху.
    Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загреваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства.
    Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо.
    Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га делимо са слабијима.
    На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (речју или делом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства.
    Искушења попут садашњих су наш тест за истинску веру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушај мо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити.
    Записала Наталиjа Горошкова
    Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић)
  22. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Жика for a Странице, Како треба да се понашају православни хришћани током кризе   
    Митрополит Антоније (Паканич) о новом карантину и човечности.
    Карантинска искушења која смо већ преживели у пролеће и рано лето ове године враћају, се, као што је и предвиђено. Многи од нас су сада у страху, збуњености и страху за будућност. Неко се плаши смртоносног вируса, неко се плаши да остане без посла услед карантинских мера изазваних њим. Све смо то већ прошли и сада бих желео да говорим о нечем другом. О томе колико је важно очувати човечност у данима искушења.
     
    Као што показују дискусије на друштвеним мрежама и билтени вести о криминалу, људи се не само плаше. Људи су постали агресивни и нестрпљиви. Већ смо рекли колико је страх деструктиван. Али сада је важно схватити шта можемо учинити упркос овом страху.
    Постоје људи који су слабији од нас, они који оштрије реагују на стрес. Управо ти људи су предиспонирани за прекомерне емоције. Реаговање на такве емоције биће још оштрији емоционални изливи других. И тако у круг. Нажалост, медиjи само загреваjу котао универзалних страхова, срџбе и незадовољства.
    Дужност хришћана је да не учествују у овом притиску. Миротворство је једно од наших позива. То значи да на нама, хришћанима, предстоји овај врло често незахвални рад — да се смиримо, утешимо, помогнемо.
    Ми имамо главно и најјаче оружје — поуздање у Бога. Али немају сви такав алат, што значи да би требало да га делимо са слабијима.
    На први поглед задатак изгледа тежак. Али, у ствари, ако се макар једном макнемо од расправе, смиримо уплашеног, утешимо сумњичавог, помогнемо страдалнику (речју или делом), ово ће бити једна од цигле веома важне зграде. Зграде миротворства.
    Искушења попут садашњих су наш тест за истинску веру, за нашу хришћанску мисиjу. Покушај мо да будемо достојни ове мисиjе, и Господ нас неће оставити.
    Записала Наталиjа Горошкова
    Извор: Православнаја жизањ (са украјинског превела Јелена Бујевић)
  23. Љут
    Поуке.орг инфо got a reaction from Zoran Đurović for a Странице, Фејсбук цензурише текстове Митрополита Порфирија   
    Фејсбук је приватна копманија која има своју политику пословања. Посебено је актуелно скидање неподобних српских аутора са ове друштвене мреже. Пре две године цензурисана је страница меморијалног центра „Доња Градина“, пошто је писање о зверствина учињеним у Јасеновцу окаректерсано као говор мржње. Сада су се духовне беседе Митрополита Загребачко-љубљанског нашле на мети цензора из Фејсбука.

  24. Љут
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Фејсбук цензурише текстове Митрополита Порфирија   
    Фејсбук је приватна копманија која има своју политику пословања. Посебено је актуелно скидање неподобних српских аутора са ове друштвене мреже. Пре две године цензурисана је страница меморијалног центра „Доња Градина“, пошто је писање о зверствина учињеним у Јасеновцу окаректерсано као говор мржње. Сада су се духовне беседе Митрополита Загребачко-љубљанског нашле на мети цензора из Фејсбука.

  25. Љут
    Поуке.орг инфо got a reaction from The Godfather for a Странице, Фејсбук цензурише текстове Митрополита Порфирија   
    Фејсбук је приватна копманија која има своју политику пословања. Посебено је актуелно скидање неподобних српских аутора са ове друштвене мреже. Пре две године цензурисана је страница меморијалног центра „Доња Градина“, пошто је писање о зверствина учињеним у Јасеновцу окаректерсано као говор мржње. Сада су се духовне беседе Митрополита Загребачко-љубљанског нашле на мети цензора из Фејсбука.

×
×
  • Креирај ново...