Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4390
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, ПРЕНОСИМО: У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) - АЖУРИРАНО, 9. марта у 14:31ч   
    У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). 
    Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш!
     
    Из живота, богословског и пастирског деловања блаженопочившег Епископа Атанасија: 
     
       
    Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)
    Епископ Атанасије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду
    Епископ Атанасије (Јевтић) - Professor emeritus Универзитета у Београду
    Библиографија блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића)
    Одабрани чланци блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића)
    Одабране беседе и предавања блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића)
    Одабрани видео прилози блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића)
    Фотогалерија блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)
    Епископ Атанасије (Јевтић): О истинској љубави, слободи и вечном животу
    Слово Митрополита Месогеjе и Лаврeотике Николаја о владици Атанасију: Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина
    Предраго ми у Христу чедо - Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу (1957-1968)
    Протопрезвитер Атанасије Циаусис: Епископ Атанасије Јевтић - Сећања на једног човека Духа и радости
    Владика Атанасије (Јевтић): Свети Симеон Мироточиви нам поручује - заволимо Бога као што је он заволио нас!
    Епископ Атанасије (Јевтић): Страдање није лако, али је спасоносно!
    Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Бог није страх, Бог је радост и спасење!
    Епископ Атанасије (Јевтић): Црква је непобједива и она сабира не разједињује!
    Епископ Атанасије (Јевтић): О спасењу као учествовању у светотајинском животу Цркве
    Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије (Јевтић): Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју
    Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Мисија манастира Ваведење
    Епископ Атанасије (Јевтић): Теодицеја у књизи о Јову
    Епископ Атанасије (Јевтић): Христос - Земља Живих
    Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Црква као тајна Христова
    Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу!
     
       
    Упокојење Епископа Атанасија: 
     
     
    Упокојио се у Господу Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (1938-2021)
    Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!
    Обавјештење о сахрани новопредстављеног Епископа Атанасија
    Изјаве саучешћа поводом упокојења епископа Атанасија
    Изјава саучешћа Патријарха московског и све Русије г. Кирила поводом упокојења Епископа Атанасија
    Порука Његове Светости Патријарха румунског г Данила поводом упокојења Преосвећеног Епископа Атанасија
    Изјава саучешћа Патријарха бугарског г. Неофита поводом упокојења Епископа Атанасија
    Архиепископ Анастасије : Пола вијека заједно смо ходили
    Архиепископ Катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија): Испраћај Владике Атанасија у Земљу Живих
    Митрополит Амвросије се опростио од владике Атанасија
    Епископ будимски Лукијан: Збогом учитељу, збогом оче Атанасије!
    Епископ Теодосије: Опроштај са блаженопочившим Епископом Атанасијем
    Епископ милешевски Атанасије о новопрестављеном владици Атанасију: Скоро да нема места где православни живе, а да он тамо није долазио
    Епископ источноамерички Иринеј: Поводом упокојења Његовог Преосвештенства, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др +АТАНАСИЈА
    Владика Андреј: Ин мемориам - Епископ др Атанасије Јевтић (1938-2021)
    Епископ тимочки Иларион поводом блаженог упокојења Епископа Атанасија
    Владика Иларион: Блаженопочивши владика Атанасије је неговао љубав према Тимочанима
    Радио Светигора: Косметска кандила - Архимандрит Сава (Јањић) "о владики дјеце и највећем дјетету међу владикама" (седамдесет седма емисија)
    Протопрезвитер-ставрофор Дражен Тупањанин: Блажени су они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца
    Молитве и благодарност из Симонопетритског Метоха у Атини
    Блажене успомене владика Атанасије и Хиландар
    Писмо Игумана Свештеног Манастира Симонопетре Архимандрита Јелисеја
    Братија манастира Високи Дечани поводом упокојења Епископа Атанасија: Христос васкрсе, достоблажени владико и срећно ти Царство Божије
    Протопрезвитер Предраг Шћепановић: О лику и дјелу блаженопочившег Епископа Атанасија
    Презвитер Дејан Трипковић о почившем Епископу Атанасију: Можете да га заволите за тренутак – само ако то хоћете!
    Декан Богословског факултета Универзитета у Солуну о владики Атанасију Јевтићу - Вечан помен Атанасију архијереју!
    Најбољи појац српске теологије
    Владико, плаче Херцеговина од Прења до мора, вјечна ти памјат!
    Обраћање представника породице Јевтић, господина Тома Јевтића
    Дјеца Божића
    Одлазак орлова
     
      Молитве за новопрестављеног Епископа Атанасија:        Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио помен новопрестављеном епископу Атанасију   У загрљају Цркве – Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија   Заупокојена Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом упокојења Владике Атанасија: Живо, ходеће Јеванђеље   Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном епископу Атанасију    Епископ Фотије у Крушевцу служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију   Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију   Епископ Силуан служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио помен блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу)
    Епископ Димитрије служио помен новопредстављеном Епископу Атанасију
    Помен Владици Атанасију Јевтићу у Цетињском манастиру
    Литургија и помени Епископу Атанасију у Тврдошу и Требињу
    У московском Сретењском манастиру одржан је помен за покој душе владике Атанасија
    Помен на гробу Епископа Атанасија: Дођосмо на овај свечесни Гроб да се још једном подсјетимо великог Архијереја који нас је учио а и сада наставља да нас учи
     
        Опело и сахрана Епископа Атанасија:       Инфо-служба Епархије захумско-херецовачке и прморске: Видео прилози са молитвеног испраћаја у вечност Епископа Атанасија (Јевтића)   Погребна поворка од Требиња до Тврдоша и укоп упокојеног Епископа Атанасија   Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија   Јутрење и опијело упокојеном Епископу Атанасију   Опроштајно слово Патријарха српског г. Порфирија на сахрани новопрестављеног епископа Атанасија (Јевтића)   Бесједа Епископа Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија   Бесједа Епископа Григорија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија   Бесједа свештеника Емануила Сариса на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија   Острог ТВ Студио: Јутрење, опело, Литургија, беседе и погреб Епископа Атанасија    
     
     
     
     
     
     
     
        Извор: Ризница литургијског богословља и живота  
  2. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Протојереј Иван Цветковић: Настанак и значај Великог поста   
    Када говоримо о посту на уму обично имамо  само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини.
    То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести.
    Историјски  развој Великог поста 
    Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо.
    Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог  историјског развоја, чији сви аспекти  нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података:
    Досадашњим  научним радом на пољу хришћанских  наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6]
    Други одговор  литургичара је да се до четрдесет  дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници.
    У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу.
    Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије.
    У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две  предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља:
    Недеља Закхејева,
    Недеља о Митару и фарисеју,
    Блудног сина,
    Месопусна
    Сирпусна.
    Пост је тематски подељен на недеље, а такође и  богослужење има свој посебан  карактер такозване „радосне туге“.
    Недеље поста су:
    1) Недеља Православља (Чиста),
    2) Светог Григорија Паламе (Пачиста),
    3) Крстопоклона,
    4) Светог Јована Лествичника (Средопосна),
    5) Свете Марије Египћанке (Глувна),
    6) Цветна, и на крају
    7) Велика или Страсна (Страдална) седмица.
     
    Значај  Великог поста 
    Пост  је боља човекова песма  у свету, песма  која прелази у  васкршње појање.
    Архимандрит Јован Шаховски
    Пред Богом  и пред собом треба да скинемо  хаљину која нас је улепшавала и  наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11].
    Великопосно богослужење 
    Како се благодарење  испољава кроз богослужење, самим тим  једна од најбитнијих одлика Великог  поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих  и најсуштинскијих елемената  нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије.
    Најстрожи је пост у  првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања.
    Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. 
    Размишљања  о Великом посту у савременом свету 
    Онај  који пости, и ако  буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша.
    Свети Григорије  Палама
    Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у  периоду од пре тридесет-четрдесет  година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13].
    Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво.
    Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?
     
    Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.
    Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.
    На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста.
    И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма:
    „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а  његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“.
     
    – – – – –
     [1] Библија, Књига постања 2:16,17
     [2] Библија, Римљанима  8:16,22
     [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002
     [4] Свети Иринеј  Лионски, Апостолска предања
     [5] Свети Иринеј  Лионски, Апостолска предања
     [6] Тертулијан, О постовима
     [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску
     [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва
     [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства
     [10] Архим. Јован  Шаховски, Психологија поста
     [11] о. Александар  Шмеман, Литургијска структура Великог  поста
     [12] Библија, Матеј  17:21
     [13] Арх. Кипријан  Керн, Пастирско богословље

    Приредио: отац Иван Цветковић
    Извор: поуке.орг
  3. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Посета Привременој ковид болници у Штарк арени   
    Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и одобрењем Министарства одбране, представници Српске Православне Цркве посетили су 17. марта 2021. године Привремену ковид болницу у Штарк арени у Београду.
     
    Протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, старешина цркве Ружице; јереј Зоран Керезовић, духовник у Клиничком центру Србије; јеромонах Ефросин Уко, апсолвент Богословског факултета; ђакони цркве Ружице Србољуб Убипариповић, продекан Православног богословског факултета, и Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; вероучитељи ђакон Стеван Јовановић и Велибор Мартиновић и студент Кристина Давидовић посетили су Привремену ковид болницу у Штарк арени у Београду.
    Иако се оваква посета неком може учинити необична па и неочекивана она представља органски, природни, израз црквене делатности у свету.
    -Свештеници, попут здравствених радника и других помагачких професија, у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она, на првом месту, подразумева молитву за здраве и болесне, за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Овога пута ту молитву нисмо произнели у храмовима него смо решили да то учинимо, заједно са пацијентима који то желе и медицинским особљем, управо тамо где се велика битка за живот и здравље одвија – у црвеној зони Ковид болнице. Речи утехе и охрабрење, спремност да се чују емоције страха и стрепње, понекад безнађа и панике, и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу - све то спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их, уобичајеним временима, рекао је је протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић.
    Овом приликом, поред молитвених речи охрабрења, болесницима су подељени и скромни поклони – икона, крст и водица из капеле Свете Петке.
    ''Посета Ковид болници организована је у прву седмицу Великог поста, тачније у Чисту среду након Литургије Пређеосвећених дарова. Тиме је симболички показано да време поста није само време личне духовне борбе него се увек тиче и другог, сваког људског бића коме је помоћ потребна. О тој равнотежи поста и молитве и, рецимо то било савременим језиком, друштвеног ангажмана, или древним, делатне љубави према ближњима, говори нам свето Јеванђеље вековима. А од скора ту поруку можемо да гледамо, и на њу се угледамо, и у личности нашег патријарха Порфирија који је пожртвовано служио потребама блишњих током целе досадашње црквене службе а то наставља да чини и на трону Светог Саве. Имајући све то на уму и у срцу и ми смо, захваљујући разумевању Министарства одбране, лекара и медицинског особља Штарк арене, данас дошли да молитвено подржимо и окрепимо нашу болесну браћу и сестре, у времену када је и на месту где је, њима та помоћ најпотребнија, закључио је ротојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић.
     
    Извор: 
     
    /files/spc_social.png Посета Привременој ковид болници у Штарк арени | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
    SPC.RS
  4. Волим
  5. Свиђа ми се
  6. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Predrag.Kovacevic for a Странице, Владика Андреј: Сведочење о владици Атанасију и предавању у дискотеци (ФОТО)   
    Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!
    Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!
    У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.
    Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!
     










     
  7. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Вилер Текс for a Странице, Владика Андреј: Сведочење о владици Атанасију и предавању у дискотеци (ФОТО)   
    Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!
    Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!
    У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.
    Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!
     










     
  8. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Професор др Владимир Вукашиновић: Окусите и видите да је добар Господ   
    Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу.
    Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег.
    Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче  и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе.
      Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин.
     Професор др Владимир Вукашиновић
     
    Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo
    WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...  
  9. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Несвакидашњи свештеник на терапији од алкохолизма на Психијатрији у Атини   
    Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
    Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
    Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
    Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
    Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
    Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
    Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
    Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
    По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
    Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
    Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
    Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
    Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
    Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
    У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
    У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
    Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
    “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
    Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
    А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
    “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
    Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
    Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
    Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
    “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
    Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
    Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
    Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
    Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
    Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
    Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
    Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
     Архимандрит Евсевије Меанџија
    Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
    Извор:
    https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
     
  10. Тужан
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојио се у Господу Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (1938-2021)   
    Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно.
    Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена!
     
     
    Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

     
    Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Не реци никад – досадише ми ови просјаци!   
    Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити. (Приче Сол. 3, 27)   Не одриче ни теби Господ оно што теби треба, не одреци ни ти човеку, кога ти је Господ послао у сусрет, да куша срце твоје. Ако ти неки сиромах један пут у животу пружи руку за помоћ, подај му и не откажи. Сети се, колико ти је година живота, и колико сати у једном дану, и колико минута у једноме сату — свакога минута кроз толико и толико хиљада дана ти пружаш руку своју ка Господу, и Господ даје и не отказује. Сети се милости Божје, и твоја немилост пећи ће те као жеравица, и неће ти дати мира све док се не покајеш и не омекшаш срцем.   Не реци никад: досадише ми ови просјаци! Толики милиони људи живе на земљи, и сви су просјаци у Господа, и цареви као и надничари, и богаташи као и слуге — сви су просјаци Господа — па Господ никад не рече: досадише ми ови просјаци! О човече, заблагодари Богу, што и од тебе неко тражи какво добро, било материјално било духовно! То значи, да си ти човек од Божјег поверења; значи: Бог ти је поверио неко Своје добро (јер сва су добра Божја). Покажи се достојан тога поверења: покажи се достојан у малом, да би ти се поверило веће. О Господе Свебогати, омекшај срце наше и просвети разум наш, да будемо милостиви у добрима која си нам Ти, Свемилостиви, поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин.   Ne reci nikad - dosadiše mi ovi prosjaci! - Čudo
    WWW.CUDO.RS Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити. (Приче Сол. 3, 27) Не одриче ни теби Господ оно што теби треба, не одреци ни ти човеку, кога ти је Господ послао у...  
  12. Тужан
    Поуке.орг инфо got a reaction from Angelina77 for a Странице, Етиопија: Исламисти убили учитељицу хришћанку   
    Серкалема (Ерикеселам) Могес, млада учитељица (39 година) постала је најновија жртва садашњег радикалног исламског насиља над православним хришћанима у Етиопији. Серкалему је „каменовала на смрт“ у њеној кући група исламских радикалних елемената у западном Хараргеу. Дипломирала је на Универзитету Рифт Вели, а радила је као наставница у државној школи Месела.
    Била је ревносна у етиопској недељној школи у Цркви Светог Георгија, редовно је учествовала у многим духовним активностима. За собом је оставила тронедељно дете и мужа.
    Извор: ОСР (са енглеског Информативна служба СПЦ)
  13. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на snezana i dejan за a Странице, Трибина "Православље и млади"-о.Петар Богдановић   
    Гост трибине " Православље и млади" у организацији Црквене општине Ваљево при храму Васкрсења Христовог био је сабрат манастира Тумане протосинђел Петар Богдановић.
  14. Волим
  15. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епархија бачка: Апел у одбрану невиних жртава Погрома (Рације) у Новом Саду 1942.   
    Док смо још увек под снажним утиском обележавања погрома у Бачкој 1942. године и вечног молитвеног сећања на све невине жртве, несавесни појединци и групе, као и поједини медији, нажалост, не мирују него настављају са својом унапред зацртаном агендом против нашег народа и грађана Србије уопште, у циљу растакања нашег духовног, друштвеног и националног идентитета, срамно злоупотребљавајући и мученичку смрт наведених жртава. По опробаним методама замене тезâ и одавно увежбаном аутошовинистичком реториком, невине жртве се, само на први поглед неприметно, злоупотребљавају и Погром грађана Новог Сада 1942. године се политизује и спушта на ниво дневно-страначког и идеолошког политикантства.

     
    Доказ за ове наводе може се видети на порталу Autonomija.info, који је 22. јануара ове године објавио вест: Антифашистичка акција Новог Сада одала почаст жртвама Рације и позвала на борбу против фашизма, додајући у поднаслову: Суочени смо са национализмом и фашизмом који прожима све поре нашег друштва. Речени Portal građanske Vojvodine је, иначе, 2011. године регистрован као медиј који издаје Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), док на самом сајту, између осталог, дословно пише: Sajt Autonomija je nastao iz potrebe da se otvori prostor za normalnost unutar sveopšte nenormalnosti koja vlada ovim prostorima već bezmalo 30 godina”. У импресуму се наводи да је заступник издавача Норберт Шинковић, који је уједно и председник Управног одбора NDNV-а, док је главни уредник портала Бранка Драговић Савић. Као први на листи чланова редакције наводи се Динко Грухоњић, а један од сталних сарадника је и Теофил Панчић. Остали чланови редакције и стални сарадници су, верујем, мање познати широј јавности.
    Самозвани антифашисти и јунаци вести бомбастичног наслова на наведеном порталу су за ,,одавање почасти” жртвама Новосадске рације  изабрали вечерње сате 22. јануара 2021. године, као најпогоднији термин за свој политички перформанс. У самом тексту се не наводи тачно време скупа, али фотографија која га илуструје даје довољно информација и потврђује познату изреку да једна слика вреди више од хиљаду речи.
    Подсећања ради, истога дана, у подне, Град Нови Сад, Епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду су, заједно са покрајинским властима, Војском Србије, потомцима жртава, Савезом јеврејских општина Србије, Матицом ромском, Колом српских сестара, амбасадама Израела и Мађарске и другим поштоваоцима невиних жртава, званично и на традиционалан начин, обележили 79-годишњицу Погрома (Рације) 1942. у Новом Саду. Логистичку подршку су пружили Полиција и Јавна комунална предузећа, а читав догађај су пратиле многе медијске куће и агенције, док је директан пренос реализовала РТВ Војводине, као јавни сервис грађана. У оквиру неговања и унапређења културе сећања, свој допринос су дали и Архив Војводине, Историјски архив Новог Сада и Културни центар Новог Сада. Једном речју, сва државна надлештва, установе културе, медији и цивилни сектор су заједно, на достојанствен начин, организовали и учествовали у обележавању годишњице овог трагичног догађаја. Стога је сасвим примерено поставити следећа питања:
    Ко под окриљем мрака одаје почаст онима који су страдали као жртве мрачних умова и каква порука се тиме шаље?
    Због чега се речени самозвани антифашисти гнушају да са осталим грађанима, по дану, не скривајући се иза мрака, одају почаст невиним жртвама?
    У чијем интересу се злоупотребљава монструозно страдање невиних људи од нацистичке и фашистичке руке, а потомци и сународници страдалникâ проглашавају фашистима и националистима?
    Разуме се да свако има право на мишљење и политички став, али нико нема право да у то име искоришћава мученичко страдање наших суграђана и повређује најдубља осећања њихових потомака и сународника.
    Организатори овог ноћног митинга и аутори политичких порука које су том приликом изречене пред спомеником Породица најбоље су показали колико им је стало до поштовања жртава и који су њихови стварни мотиви. Ниједан закон у нашој земљи не забрањује (и не треба да забрањује) јавно изношење политичких ставова, али кад организатори, под плаштом антифашистичке борбе, за промоцију својих идеја искористе Кеј жртава Рације и мученике бруталног покоља Новосађана у јануару 1942. године, а споменик Породица злоупотребе за сценографију свог политичког игроказа, обавезни смо као друштво да подигнемо свој глас у заштиту оних који су своју кончину нашли у хладним таласима залеђеног Дунава.
    Медији који су својевремено на сав глас клеветали Епархију бачку за наводно политизовање обележавања Новосадске рације, сада или мудро ћуте или су се ставили у директну службу организаторима овог антицивилизацијског чина. Ово јавно понижавање свих Новосађана и поштовалаца невиних жртава остало је ,,испод радара” новинарâ-репортерâ и до сада га нико није осудио, а њихова дужност је била да то учине и тако подстакну јавност на исти човекољубиви поступак. На насловним странама и екранима таквих медија нисмо могли читати или гледати разне новинаре-репортере, публицисте, заштитнике људских права и слободе грађана, аналитичаре, социологе, јавне личности и тако даље, којима се, у другим случајевима, немилице засипа медијски простор и ,,образује” јавно мњење у Србији.
    Све наведено довољно говори о селективности и непрофесионалности таквих медија и њихових назови-новинара, а сасвим сликовито показује и њихову ,,објективност” и ,,истинољубовост”. Уосталом, о каквој медијској и политичкој злоупотреби је реч, довољно говори и чињеница да се у једном од новинарских извештаја о овогодишњем обележавању Новосадске рације прокламује државност Војводине тако што се иста не назива Аутономном покрајином него се ставља у исти (државни) ниво са државама –  Израелом и Мађарском. Важно је напоменути и чињеницу да се, до сада, ниједно удружење новинарâ у Србији, као ни Савет за штампу, нису огласили поводом грубог нарушавања новинарске етике и Кодекса новинарâ у оба наведена случаја. Овај Апел биће прослеђен и њима у доброј вери да је њиховој пажњи сасвим случајно промакла предметна злоупотреба штампаних и електронских медија (нарочито у погледу заштите жртава) и у нади да ће бар неко од њих адекватно реаговати.
    На крају крајева, било би поштено према свим грађанима Србије којима су и медији дужни да полажу рачуне, да заједно са организаторима овог срамног скупа објасне своје беспризорно понашање и јавно кажу зашто, свако на свој начин, скрнаве свето сећање и место страдања мученичких жртава и због чега им сметају они који се боре за неговање и унапређење културе сећања нашег народа?
    У Кодексу новинарâ Србије се, између осталог, наводи: ,,Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије…Економски и политички интереси издавача  не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу, нетачно, необјективно непотпуно и неблаговремено информисање јавности…Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група… Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи…Новинар се не може присилити на изражавање мишљења противног његовој савести”.
    Овај скромни апел биће објављен на званичној интернет-страници Информативне службе Епархије бачке, у нади да неће остати усамљени вапај Цркве у одбрану мученичких жртава, етоса и историје нашег народа. Треба га схватити као вапај  и позив да сви заједно учинимо напор и сачувамо свету успомену на све невине жртве. Да учинимо подвиг праштања и заједничарења, насупрот мржњи и међусобним поделама. Да сачувамо достојанство свих жртава од сваког облика злоупотребе и манипулације, а у циљу изградње заједничке боље будућности.  
    Искуство нас учи да ће, и поред свега наведеног, нажалост, бити и оних људи којима ништа није свето и који неће престати да скрнаве сећање на невине жртве и злоупотребљавају њихову (и нашу) трагедију. Наставиће са својим нечасним послом, али ће ипак остати забележено да је Српска Православна Црква подигла свој глас у заштиту невиних жртава и да је одувек била и остала чувар молитвеног и историјског сећања на оне који су свирепо убијени само због своје вере и свог имена.
    Нека је вечан спомен свим невиним жртвама!
     
    У Новом Саду,
    уочи Светог Саве 2021.
     
    Протојереј Владан Симић,
    члан Одбора за обележавање
    Новосадске рације
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Папин апел против нуклеарног оружја   
    Папа Фрањa je упутио 20. јануара 2021. године апел поводом ступања на снагу споразума о забрани нуклеарног оружја. -Реч је о првом међународном правном обавезујућем инструменту који забрањује нуклеарно оружје чије коришћење има несагледиве последице, погађа у кратком времену велики број људи и наноси дугорочну штету околини. Снажно подржавам све државе и све људе добре воље да одлучно раде на постизању услова за свет без нуклеарног оружја како би допринели напредовању мира и мултилатералне сарадње толико потребне свету, поручио је Папа.
    Извор: агениције
     
  17. Волим
  18. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Посета председника Покрајинске владе Епархији сремској   
    У среду, 13. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, праћен ректором богословије протојерејем Јованом Милановићем, старешином Саборне цркве и јерејем Душком Масларићем, секретаром ЕУО-а и личним, примио је у резиденцији у Сремским Карловцима уваженог Господина Игора Мировића, председника покрајинске владе са пратњом коју су чинили: госпођа Драгана Милошевић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, господин Александар Софић, покрајински секретар за регионални развој, међународну сарадњу и локалну самоуправу, те господин Недељко Ковачевић, директор Управе за капитална улагања Војводине.

     
    Обиласку и састанку су присуствовали и господа Александар Саша Стојкечић, председник општине Сремски Карловци и Зоран Вапа, директор Покрајинског Завода за заштиту споменика културе као и госпођа Татјана Ђукановић, Шеф кабинета председника покрајинске владе.
    После дочека испред Саборне цркве и обиласка радова на фасади Саборне цркве и Патријаршијског двора, у резиденцији Епископа је са задовољством констатовано да се радови обављају према плану и у роковима, као и да ће бити приведени крају на време.
    Господин Мировић је истакао да је Покрајинска влада већ из Фонда за Сремске Карловце определила средства за нови кров Интерната богословије, те преостале делове фасаде Патријаршијског двора. Намере су да се и остали објекти СПЦ у наредном периоду не само уреде, већ на одговарајући начин осветле и представе становницима Сремских Карловаца и посетиоцима.
    После разговора, делегација је накратко посетила богословију и ту се окрепила. Пријатан сусрет се завршио са надом да ће ова година бити боља како по питању радова и учинковитости, тако и по питању пошасти која је у многоме реметила планове целога друштва.
     
    Извор: Епархија сремска
  19. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Право значење исказа да не треба кушати Бога   
    Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести?    Право значење исказа да не треба кушати Бога      Ипак, они су у праву кад истичу да не треба „кушати Господа Бога свога” (Мат. 4, 7; ср. VМојс. 6, 16), али су у праву само делимично. Јер, није кушање Бога кад неко учествује у Литургији и причешћује се и за време епидемије, као и за време пратеће изолације или самоизолације, него када неки епископ или презвитер затвори свети храм за вернике, или својевољно одлучи да се до даљњег и не служи света Литургија, или експериментише са начином причешћивања (од тобоже првобитног до експерименталног!), јер у сва три случаја се имплицитно импутира да је могуће заразити се преко Причешћа.    Такву поруку, без обзира на евентуалну добру намеру њених аутора, писац ових скромних редака сматра ипак богохулном и, на крају свих крајева, криптоатеистичком.     Кад онда имамо на делу кушање Бога са друге стране или на други начин? По нама, када неко, било међу онима који заступају могућност заразе путем причешћивања било пак међу онима који такву могућност резолутно одбацују, почне да доказује како је у праву тако што предлаже да се у свети путир са Причешћем убаци неки јак отров. По једнима, он ће усмртити онога ко се из таквог путира причести, а по другима важиће Христове речи да хришћани, „ако и нешто смртоносно попију, неће им наудити” (Марк. 16, 18). Овај нецрквени и неодговорни предлог једног „новоправославног теолога” наших дана уопште није нов: пре неких сто година већ поменути архимандрит Петроније, иначе двоструки доктор теологије и не безначајан теолог свога времена и поднебља, предложио је да у свети путир убацимо цијанкалиј, па да онда, на тај начин, проверимо да ли су евхаристијски Дарови надређени или подложни природним законима. По мишљењу писца ових редака, у оба случаја, сада и некада, посреди је дрско и директно кушање Бога: или покажи, Боже, да ће отров свакако деловати, силом Твојих сопствених „природних” закона, или покажи да неће деловати, силом божанске свемоћи Твоје!     У оба случаја на делу је магијски приступ светом Причешћу: једни га инструментализују да би доказали своје становиште, а други да би доказали своје, а и једни и други заправо своде Светињу, главни Догађај нашег живота и искуства, на аргумент својих убеђења и инструмент својих предрасуда. Унапред је јасно да ћемо, свесно и намерно стављајући у путир са Причешћем цијанкалиј или неки други отров, уствари покушати да Самога Господа подвластимо себи, да Га сведемо на свога послушника или слугу, да ми будемо Господ уместо Њега, а то је, очигледно, чисто магијски поступак и директно кушање Господа Бога свога. Резултат је такође унапред познат: Причешће неће престати да буде Лек бесмртности, али ће отров деловати. У историји људских грехова и злочина нису, уосталом, непознати случајеви убистава извршених отровом убаченим у путир са светим Причешћем. Једноставно и разумљиво, а уједно умно и духовно објашњење даје нам блаженопочивши патријарх Павле када пише: „Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника – помоћника – Божјих (IКор. 3, 9), кад би свештеник, знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за Причешће. Јер, треба схватити да ми верни не мислимо да је свето Причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јов. 6, 54).” Не смемо прећутати ни овај његов коментар, надахнут речима светог апостола Павла (види IКор. 11, 27 – 30): „Може звучати парадоксално ако (...) кажемо да се у Цркви свагда знало да свето Причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти.”     Замислимо, међутим, другачију ситуацију: без икакве намере да куша Бога проверавајући Његову свемоћ, уопште и не знајући да је неко убацио отров у путир, хришћанин се причешћује in bona fide, са страхом Божјим, вером и љубављу. Какав ће бити резултат? Верујемо да отров неће деловати, баш по обећању Христовом да хришћанима неће наудити ни „ако нешто смртоносно попију”, и то стога што тај хришћанин не само што није кушао Бога него је, насупрот томе, пројавио истинску веру и љубав. Закључак је само један: свето Причешће или јесте стварно целебно (исцелитељско) овде и сада или је недејствено овде и сада (са крхком надом да ће у Есхатону бити дејствено). Оно је делотворно и чудотворно и сада, и увек, и у векове векова, што ће рећи и историјски и есхатолошки, али једнима на здравље, живот и спасење, а другима на болест и смрт, духовну или телесну (или обе!), сходно њиховој вери или неверовању, спремности или недостојности.  
  20. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Саопштење за јавност Епархије канадске а поводом Саопштења Епархијског савета Српске Православне Епархије источноамеричке   
    13. јан.2021/31. дец. 2020
    Милтон, Онтарио
    Саопштење за јавност Епархије канадске
     
    Поводом Саопштења Епархијског савета Српске Православне Епархије источноамеричке од краја децембра 2020. године, опет мора се, на жалост и сада за ове велике и свете празнике, бавити истим предметима. Међутим, неопходно је, ради истине и историје, одговорити на бројне нетачне тврдње које се налазе у том тексту, јер као што пише Св. Апостол Павле: ’’Ништа не можемо против истине него за истину’’.(2.Кор. 13.8) Пада нам на памет недавно изнесено запажање угледног епископа Српске Православне Цркве: ’’Околности су такве да нема много користи од ’дипломатског језика’ и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао’’.
     
    1. У уводу саопштења, у трећем пасусу, тон текста се јасно поставља кроз тезу да све критике које су упућене тројици епископа у Сједињеним Америчким Државама везано са нерегуларни Црквени Сабор одржан у јулу 2019. године у Либертивилу, и пререгистровање имовине, централних тела Српске Православне Цркве у САД, у корпорације које су противне канонима и пракси Српске Православне Цркве, засноване су на личном анимозитету и неистинама. Стиче се утисак да чланови Епархијског савета Епархије источноамеричке тврде да су Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Г. Кирило, који је архијереј у најсложенијим условима мисије наше Цркве, или Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. др Митрофан, који служи на северноамеричком континенту 34. године у својству Епископа, износили неважне ставове, владајући се личним осећањима, а не интересима Цркве.
     
    Ово, званично саопштење, и истовремено, претпостављамо незваничне, али јавне, поруке члана Епархијског савета Епархије источноамеричке, уједно и члана Одбора за правни ризик Централног Савета Српске Православне Цркве у Северној, Централној, и Јужној Америци, који је правно спровео у дело неодобрено формирање бројних корпорација, су у најмању руку, саблазан за читаоце, а увреда за оне који су упућени у дотична збивања.
     
    Саопштење оправдава формирање једночланих корпорација у источноамеричкој Епархији, изврћући истину са тврдњом да је у јуну 2016. године Њ.П. Епископ Митрофан, тада још увек пуноправни Епископ источноамерички, одлучио, уз целокупни Епархијски савет, да се отпочне процес регистровања Епархије источноамеричке у верски непрофитаблни ентитет државе Њу Џерзи. Целокупна истина јесте да је Њ.П. Епископ Митрофан умољен да тражи компетентне правнике који би могли да дају савете по овом питању. О томе сведочи записник седнице Епархијског савета од 19. јуна 2016. године.
     
    Ни једном у току свога архипастирског рада у источноамеричкој Епархији Њ.П. Епископ Митрофан није оснивао једночлане корпорације, нити потписивао било какав документ који би регистровао Епархију као корпорацију – шта више, да је он једини члан корпорације, уз два, себи директно потчињена, директора. Даље, Њ.П. Епископ Митрофан није постављао своје свештенике за директоре корпорација без њиховог знања, користећи њихов потпис без одобрења. Да ли постоји макар један документ који је Епископ Митрофан потписао за регистрацију Епархије источноамеричке у облику овакве корпорације? Сва ова збивања су се догодила након примопредаје епархије, 30. септембра 2016. године. (Види приложену регистрацију корпорације Епархије источноамеричке од 18. јула 2017.)
     
    Њ.П. Епископ Митрофан није никада био против корпорација и свестан је да, као што је случај у већини храмова Епархије канадске, оне су често најпогоднији легални ентитет којим се омогућава рад Цркве у дијаспори. Понекад су потребне и непокретне корпорације (holding entity). Епископ Митрофан је против корпорација које су једночлане, са само епископом, или његовим замеником и секретаром, као власницима црквених тела и имовине. Такве корпорације, макар и власништво било у правном, или приватном, лицу епископа, нису у складу са канонима Православне Цркве, нити досадашњом праксом Српске Православне Цркве на овом континенту; почевши од Св. Мардарија који је основао првобитну корпорацију, па до промена које су консеквентно доношене. Увек је већи део, ако не цео, Епархијски савет учествовао у правном руковођењу имовине епархије. Ово је чак била пракса и у заједницама које од 1963-1992. године нису биле у административном јединству са Српском Православном Црквом. Даље, и данас чврсто стоји да неискрен начин на који су нове корпорације регистроване, па накнадно тражено одобрење за исте, је нетранспарентан и не доликује раду црквених тела.
     
    Хвала Богу, на радост већине верника, и свештеника, Српске Православне Цркве у Северној, Централној, и Јужној Америци, на Ванредном Црквеном Сабору, одржаном у просторијама храма Св. Великомученика Георгија у Клирвотеру, Флорида, 28. фебруара 2020. године, акламацијом је прихваћена одлука блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, да се све одлуке о преуређењу Српске Православне Цркве у Северној, Централној, и Јужној Америци врате у стање у каквом су биле 2017. године. О овоме постоје видео, и аудио, снимци говора блаженопочившег патријарха. Дакле, корпорације којима су се супротставили Њ.П. Епископ Кирило, и Њ.П. Епископ Митрофан, као што је више пута Свети Архијерејски Синод налагао, требају да се врате у пређашње стање – у неким случајевима ово означава комплетно гашење новостворених.
     
    Забрињава да се ставови Епархијског савета Епархије источноамеричке и даље не поклапају са одлукама Ванредног Црквеног Сабора из фебруара 2020. године, нити са одлукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
     
    2. Епархијски савет Епархије источноамеричке тврди да је Свети Архијерејски Сабор наложио да се резиденција Епископа источноамеричког измести у град Њу Јорк, алудирајући да је садашњи Епископ источноамерички коначно испунио одлуку Светог Архијерејског Сабора која није била спроведена у дело раније. Истина је да је, након обиђених преко 100. имања, Епархијски савет Епархије источноамеричке одлучио да прода епископску резиденцију и епархијски центар са капелом, и купи четверособну кућу у Ворен, Њу Џерзи, (9 Friar Tuck Cir. Warren, New Jersey). Ова кућа, свега 60км (45 минута вожње) од Саборног храма Св. Саве на Манхетену купљена је за $1,131,311.00USD, након продаје претходне резиденције у Пенсилванији ($836,604.58USD) и ђаконског стана ($94,535.69USD). (Види приложени записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 6. фебруара 2016.)
     
    Избегнуте су надуване цене њујоршког тржишта, али остало се у завидној близини храмова овога дела Епархије, особито међудржавним аутопутевима и међународним аеродромима, што је било свакако згодно за прилике једне од највећих метропола света. Намера је увек била да се, ако је потребно, епархијско особље, жртвује мало више, али да се олако не разбацује са епархијским новцем. Ово је све учињено уз одобрење Светог Архијерејског Сабора, уз то да је при Саборном храму Св. Саве у Манхетену отворена епархијска канцеларија, која је, на жалост, поплављена поводом гашења пожара који се догодио 1. маја 2016. године. (Види записникe седницa Епархијског савета од 5. јула 2013, и 7. маја 2016.)
     
    Први пројекат који је започет чим се уселило у нову резиденцију јесте уређење придворне капеле Св. Никодима. О овоме, и другим граћевинским радовима у Епархији, можете видети у записницима Епархијских годишњих скупштина, и извештајима о раду Епископа за Свети Архијерејски Сабор 2005, 2006, 2007, 2010, и 2011. и 2015, којима је једино и подносио извештаје. Хвала Богу, у капели се служило свакога јутра и вечери, уз молитвено учешће осталог особља Епархије, које је живело у истом дому. У том дому су примани свештеници, верници, и други гости. У њему су одржаване седнице Епархијског управног одбора, и Епархијског савета. Све у свему, то је било скромно, али репрезентативно, епархијско седиште и резиденција Епископа источноамеричког –сразмерно тадашњим могућностима Епархије. Епископ Митрофан није имао прилику да посети садашњу резиденцију у Њу Рошел, која је 40км (35 минута вожње) удаљена од Саборног храма Св. Саве, али одбрана од критике, не од Епископа Митрофана, упућене поводом куповине исте, основана на понижавању рада и услова претходног Епископа источноамеричког, је неукусна.
     
    3. Нетачна је тврдња да је Епископ Митрофан био једини који је одобравао трошкове за реновацију Саборног храма Св. Саве на Манхетену. Сваки пројекат, и трошак везан за исти, прво је одобраван од Управног одбора Саборног храма Св. Саве у Манхетену, па онда као такав разматран од стране Епархијског савета, и тек на крају, у улози председника Епархијског савета Епископ Митрофан је потписивао одобрења за пројекте. На пример, 5. јула 2013. године, на седници Епархијског савета одлучено је да се предлог реновације сале Саборног храма Св. Саве на Манхетену врати истој парохији на одобрење. (Види записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 5. јула 2013). Та одлука, као и у осталим сличним ситуацијама, била је да прво парохијани морају да одобре свој предлог, па ће тек тада Епархијски савет размотрити, односно одобрити исти.
     
    Сличне одлуке, дискусије и дописе можете наћи у много наврата, особито када је у питању Саборни Храм Св. Саве. Епископ Митрофан чак је тражио одобрење од Епархијског савета за минорне трошкове попут мењања камене плоче у кухињи, или тепиха у епископској резиденцији. (Види записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 1. фебруара 2014, и 31. јануара 2015) Само у последње две године епископовања Епископа Митрофана 3. пута је званично примљена делегација, тј. чланови Управе њујоршке парохије (18. јуна 2014, 5. фебруара 2016, 7. маја 2016.). Чак су одржаване седнице Епархијског савета посвећене искључиво раду Саборног храма Св. Саве. (Види записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 7. маја 2016)
     
    Истина је да је ова парохија изазовна, и има специфичну историју. Међутим, увек је одржавана отворена комуникација са Управним одборима, и парохијанима, ове заједнице. Одлуке финансијске природе никада нису доношене једнострано од стране Епископа Митрофана, већ у договору са свим релевантним црквеним телима. Оне одлуке, попут при којим парохијама службују свештеници, све док није извршена примопредаја Епархије источноамеричке, 30. септембра 2016, доносио је Епископ Митрофан лично, у складу са свим канонима и праксом Православне Цркве.
     
    Њ.П. Епископ канадски Г. др Митрофан служи Српској Православној Цркви на северноамеричком континенту у својству епископа преко 34. године. Никада није био повод за саблазан кроз драматичну реорганизацију, скривено инкорпорисање, или неодобрено реструктурисање онога што су претходни Епископи чинили. Ово није било тема у Епархијама Српске Православне Цркве на овом континенту све до 2018. године, када је накнадно откривено да је 22. јуна 2017, односно 18. јула 2017, (Види регистрацију корпорације “Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America) спроведена реформа без знања двојице чланова Епископског савета. Епископ Митрофан је за време свога архипастирског рада на овом континенту учествовао у измирењу болне поделе Цркве у Америци и Канади, избегавао је судове, и било какав вид сукоба, са Православним Србима. Епархију источноамеричку је предао свом наследнику у здравом духовном, административном, и финансијском стању (Види Записник о примопредаји Епархије источноамеричке 30. септ. 2016). Питање његове лојалности Српској Православној Цркви, и искључиво њеним ставовима, никада није било предмет разматрања. Овим скрећемо пажњу члановима Епархијског савета Епархије источноамеричке, да су се у покушају одбране свога садашњег Епископа од прозивки које не долазе од Епископа Митрофана, послужили нетачним подацима, полуистинама, и клеветом, сигурно у оним деловима који се тичу Владике Митрофана. Он никада није избегавао одговорност за нешто што је могло боље да се одради тако што је на своје претходнике покушавао да свали кривицу. Да ли по тој логици Њ.П. Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г. Лонгин, или Њ.П. умировљени Епископ славонски Г. Сава, некадашњи Епископи аустралијско-новозеландски, требају да сносе одговорност за бројне судске парнице, и болну поделу Српске Православне Цркве у Аустралији?
     
    Црква на овом континенту не жели такве појаве и зато поврх свега забрињавајуће је да, након смутног периода за Српску Православну Цркву у Северној, Централној, и Јужној Америци, којем су се сви надали да је дошао крај после Ванредног Црквеног Сабора у Клирвотеру, фебруара 2020, Епархијски савет Епархије источноамеричке истрајава у тумачењу спорних корпорација супротно одлукама Светог Архијерејског Синода. У интересу Цркве је, првенствено, да се напише истина о овим ставкама, мање ради личности Епископа Митрофана, већ ради будућности Српске Православне Цркве у Северној, Централној, и Јужној Америци.
     
    Канцеларијa Епархије канадске
     
    Прилози достављени Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве:
     
    Записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 19. јуна 2016. Документ о инкорпорисању Епархије источноамеричке од 18. јула 2017. Записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 6. феб. 2016. Записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 5. јула 2013. Записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 7. маја 2016. Записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 1. феб. 2014. Записник седнице Епархијског савета Епархије источноамеричке од 31. јан. 2015. Документ о инкорпорисању Епархија у САД од 22. јуна 2017. Записник примопредаје Епархије источноамеричке од 30. септембра 2016.  
    http://www.istocnik.ca/uploads/images/2020/08/image_750x500_5f32ab882fe4b.jpg Саопштење за јавност Епархије канадске
    WWW.ISTOCNIK.CA    
  21. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Архиепископ Јован: Важно је да бринемо о ближњима   
    Архиепископ охридски и Митрополит скопски господин Јован данас се вакцинисао против вируса корона и поручио да је "врло важно да због других, због ближњег свог бринемо једни о другима, како не бисмо заразили некога".

     
    - Ја верујем да постоје људи који се не боје да ли ће се сами заразити, али је потребно да се вакцинишемо због других, да не будемо ми ти који ћемо заразити некога.
    Како каже, важно је вакцинисати се како бисмо били сигурни да се преко се преко нас зараза неће проширити. Видео прилог погледајте ОВДЕ
     
    Извор: Новости
  22. Оплаках :))
    Поуке.орг инфо got a reaction from Ристо Подвожњак for a Странице, Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“   
    Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека? Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23).
    Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности? Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени.
    Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14).
    Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16).
    Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао? Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6).
    Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили  у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12).
    Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19).
    Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу? У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше.
    Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав.
    Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили.
    Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице? Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу.
    Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем? Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“.
    Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи ...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо!
    У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити? Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?!
    Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“.  Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни.
    За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ? Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта.
    Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић? Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања.
    Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу.
    Мир Божји – Христос се роди!
    Епископ крушевачки Давид
    Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“ | Епархија крушевачка
    WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић...  
  23. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протопрезвитер Владан Симић: Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска   
    На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј.

    После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. 
    И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. 
    Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. 

     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље
  24. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“   
    Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић носи за обичног човека? Животна порука Божића људима, и Србима, и сваком човеку, ма он и „обичан“ био, заснована је на стварном, историјском догађају: очовечењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Бог постаје човек, да би сваки човек могао постати богом; помоћу божанске благодати, и под одређеним условима; само да би „с нама био Бог“ (Матеј 1, 23).
    Божић је празник мира, љубави, праштања и јединства. То су велике вредности. Живимо ли ми данас у духу Божића или мало заборављамо на те вредности? Ми смо и данас, у 21. веку историје Хришћанства позвани, баш као што смо и досад били позивани да живимо у духу Божића и његових великихвредности, како сте у питању истакли, или како уобичавамо говорити: да живимо у Христу, надахнућима Духа Светога и благовољењем Бога Оца. Што се заборава тих вредности тиче, ми болујемо и патимо од заборава Бога. Баш онолико колико је потребно кукољу да зарази собом наша пшенична поља и да нас доведе до ивице глади. Тако нас исто, заборав Бога уводи у област бесмисла где читаво наше биће и наш живот, изгубивши првобитно назначење бивају обезвређени, унижени и разрушени.
    Ко не сабира са Христом, расипа. „Шта има праведност с безакоњем? Или какво заједништо светлост с тамом?“ (2. Коринћанима 6, 14).
    Остајући у тајни празника Божића ми сазнајемо да смо храм Бога Живога, као што и Бог рече: „Пребиваћу у њима и ходићу међу њима; и бићу Бог њихов, а они народ мој.“ (2. Кор. 6, 16).
    Постоје симболи Божића попут чеснице, сламе, положајника. Шта они представљају, и знају ли људи њихов прави смисао? Људи много знају о свему, а желе и све да сазнају. Када се ради о Богу и о нама Хришћанима, ми желимо највише: вечно да живимо у Богу и са Богом; као и ради Бога. Зато ми Чесницом указујемо на Тело Христово, које је и Хлеб живота; даље, Црква је то Тело Христово, а ми њени живи удови или чланови. И опет у вези са Чесницом, она је символ и слика живога Хлеба а ми зрневље сабрано са свију страна света. И сада, све у домену Хлеба с наше стране бива узнесено, а с Божје стране бива нам узвраћено. Како? На Светој Литургији Хлеб ће постати живо Тело Христово којим ћемо се ми причестити. То Причешће опет, биће нам на опроштај грехова и на живот вечни. Коначно, Хлеб треба пророчки да нас повеже са местом рождества Христовога, Витлејемом јудејским, као Домом Хлеба, и градом Давидовим из којег ће „изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.“ (Матеј 2, 1, 4-6).
    Слама нас пак подсећа на догађај Рождества Христовога у штали гостионице; на дете повијено где лежи у јаслама; на пастире у ономе крају који су боравили  у пољу и чували стражу ноћу код стада својега (в. Лука 2, 4-12).
    Положајник или Полазник је неко (деца) ко полази да са гранчицом Бадњака врло рано уђе у нечији хришћански дом и честита Божић речима благосиљања и добрих, бирићетних жеља. Он дакле треба да личи на људе пастире који су рекли један другоме: „Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири.“ (Лука 2, 15-19).
    Учење нам говори да је Христос дошао као Спаситељ свих народа али да радост дарованог нам спасења заједно можемо доживети само кроз мођусобно праштање и измирење. Праштамо ли ми данас и да ли се на измирење заборавља понекад чак и у кругу породице а онда и на ширем нивоу? У човеку никада не умире нити нестаје дете. Оно је људско биће обдарено великом и непотрошивом снагом праштања и мирења. А да чудо праштања и мирења буде веће, обично се детету наноси бол, и неправда, а оно ето лако, чак кроз игру пројављује сву ову моћ праштања, ипак ретко видљиву код одраслих људи. Зато нам је речено, и зато се позивамо „да будемо као деца да бисмо ушли у Царство Небеско“, да „детињимо злоћом“, тј. да се постављамо наспрам зла као да га нема и као да нас оно никада није дотакло. Праштање и мирење (супарнику своме и са супарником својим, док смо још обојица на путу ка Царству) у тој мери су претежни и преовлађујући, да се лично Христос, једини савршени Праведник, и једина апсолутно обесправљена личност од стране нас људи, поставља између свију нас са захтевом да праштамо своме ближњему и да се миримо са њим, ако је потребно и седамдесет пута седам. Наравно, ако ближњи затражи то од нас. Али ако и не затражи, опет смо обавезни да опростимо и да се помиримо. Тако дакле од нас се очекује да непрестано праштамо и да се миримо са својим супарником, јер смо сви позвани да се непрестано молимо Оцу нашем Који је на Небесима, и да му говоримо у Оченашу: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Према томе, ако сами не опростимо ближњему, а то значи сваком човеку, тада ни Отац наш који је на Небесима неће опростити нама грехе наше.
    Други и трећи аспект ове теме, који се наравно, не исцрпљују овде, јесу аспекти праштања и мирења у породици, а и шире. Они нам само сведоче о дубини и страхоти проблема непраштања и немирења, као и о паклу који се овде неминовно зачиње и ствара. Сигурно је једно, да овде љубав страда, „љубав која иначе чини чуда“; да се она спутава, и да нам се тако затвара пут ка Богу Који је љубав.
    Коначно, човек и народи битијно јесу ентитети и чувари сопственог памћења; њихова феноменологија почива на сећању; оно је важно и важеће је ради опстанка, историјских чињеница, предања, културе живљења, уметности опстанка, и т.д. Коначно, један народ какав је наш Српски, народ Божји који је и формиран јеванђелски, видимо како све до данас прашта свима који су га задуживали у свему, дакле и крвљу и у крви. Упркос геноцидним и еугеничким експериментима вршеним над њим, он опет не злопамти, него иште мир са свима. Он притом задржава, и треба да задржи легитимно право на сећање као на метод сопственог опстанка и самосвести. Хвала Богу те Српски народ не злопамти, нити има шићарџијски однос према жртвама које су му разни други и другачији од њега људи и заједнице стварали и додавали, да не кажемо изналазили.
    Божић се доживљава као породични празник. Чини се да због темпа живљења да је и породица на неки начин у кризи. Шта бисте поручили младим људима који треба да постану родитељи, носиоци породице? Да буду трезвени и одважни. Да не померају отачке и материнске границе и не мењају оквире унутар којих су и сами настајали; да се најпре формирају као деца, а затим да неометано одрастају. Породицу да сачињавају отац, мајка и дете, односно деца! Нико да не следи пут Содомљана и Гоморана, већ свако да чини богоугодно дело, макар оно, људски гледано, било недовољно. Док хришћански гледано, Господ додаје своје благослове, силу и добра да би се допунили наши недостаци. Наш народ је то овако сагледао и описао: „Онај који је дао уста, даће и кашику“, или ложицу.
    Божићни поздрав „Мир Божји, Христос се роди! Заиста се роди!“ Да ли овакав поздрав упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем? Како наш разговор одмиче, и како се ближи крају, ја се као Ваш саговорник, све више окриљујем. Ви ми дакле не постављате питања него теме, које затим заједно обрађујемо, и читаоцима Ваших новина желимо да представимо. Слажем се да нас Божићни поздрав „упућује на мир који треба прво да сачувамо у себи, да бисмо могли да га остваримо са браћом, природом и окружењем“.
    Мир је плод подвига који као врлину треба стећи, затим сачувати и преносити; а он је Христов, благодатни мир у којем заједничимо сви: браћа, природа, окружење; зашто не и наши гени, етос, ерос, логоси, суседи ...? Зато би моја молитвена и људска жеља и молба биле да не дижемо руку на себе и једни на друге, него да се здравимо и мирбожујемо!
    У свакој Божићној посланици СПЦ се посебно обраћа нашем народу на Косову и Метохији. То је наше најболније питање и наш Јерусалим. Шта нам као народу ваља чинити? Не могу да поставим себе у формат целог једног нарада какав је Српски! Далеко било, али могу да се осећам као члан његовог тела или корпуса, и да кажем да ми је част и да сам радостан што му припадам! Разуме се, не својом заслугом него по Божјем дару. Сигурно бих благодарио Богу и ради припадности неком другом народу, јер бих и тада уживао у дару постојања. Заправо, човек је свечовек и сви други народи су му блиски. Када о томе размишљају Хришћани, па још Православни, они тада знају и осећају да су чланови Христовог Тела. У контексту Православне Цркве, њени чланови су заиста једно у Христу, а народне нијансе и разлике не би требало да доводе у кризу нашу саборност. С друге, неочекиване стране, не би требало занемаривати и укидати националну разноврсност човечанства; нека живе и цветају народи у своме позвању, времену и статусу, и нека сви они на својим језицима славе и хвале чудесно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Сада сви ми гледамо ствари као у огледалу, а о васкрсењу и потом, гледаћемо их онаквима какве оне јесу и какве ће бити. Да се не удаљавам од теме, сви ми потомци славних и светих предака наших, угледајмо се на њих јер су достојни Бога и угледања! Са њима смо срасли и са њима ћемо опстати, па и Други Долазак Христов дочекати. Зашто не бисмо, побогу?!
    Што се Косова и Метохије тиче, на том стравичном мегдану треба издржати до краја, јер је ту много муке прошло, а мало остало! Зато не трговати њиме низашта на свету!!! Дао бих за право једном јунаку и хероју наших дана косовско-метохијскога етоса и калибра који је рекао: „Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље“.  Овај човек је у овом изричају свакако имао на уму и Метохију, јер су Косово и Метохија нераздвојни.
    За СПЦ је прошла година било изузетно тешка. Упокојио се Патријарх Иринеј, али и Митрополит Амфилохије и епископ ваљевски Милутин. Колико су се ти губици одразили на СПЦ? Гледајмо на њихов одлазак и „губитак за СПЦ“ у димензијама њиховог посвеживотног подвига изградње живог Христовог Тела, па ће нам бити лакше. Ако нам је стало до угледања на њих, угледајмо се тада на оно што је код њих било најбоље, па ће бити рашта.
    Шта бисте Ви поручили верницима али и свим људима за Божић? Ако сада не бисмо изустили реч да су сви они достојни љубави и поштовања, не знамо када би нам се дала друга прилика?! У ужем обиму заблагодарили бисмо свим личностима које су се жртвовале и које се жртвују за бројне и многобројне људе погођене и рањене вирусном пандемијом, у које спадамо и ми. У овом часу благодарења ипак имамо на уму целокупно медицинско особље: лекаре, сестре и послужитеље двају Поликлиничких центара, оног у Земуну и овог на Дедињу („КБЦ“ и „Драгиша Мишовић“). У ширем обиму благодарности опет, имамо на уму и Њихове Екселенције, људине које нису допустиле да стихије ове заразе или „тровања“ тријумфују над нама! Боравак на овим страшним местима био је прилика да и ми лично понесемо крст саборног страдања.
    Коначно, веома благодарим Вама госпођо Слађана и Вашем листу „Blic“ за прилику да овако разговарамо о овогодишњем Божићу.
    Мир Божји – Христос се роди!
    Епископ крушевачки Давид
    Божићни интервју Епископа крушевачког Господина Давида за дневне новине „Blic“ | Епархија крушевачка
    WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Божић се прославља код Срба породично уз богатију трпезу. То је део традиције, али није згорег да се подсетимо на његов црквено-богословски смисао. Какву животну поруку Божић...  
  25. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Презвитер др Оливер Суботић: Зашто се Срби деле и мрзе међусобно?   
    У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења... И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је презвитер др Суботић.

     
    Нама Србима је потребно свенародно покајање и свенародно помирење јер рана братоубилачког рата између два ослободилачка покрета није исцељена до дана данашњег и ако мислимо даље и напред, морамо се покајати и опростити, како би нестао основни генератор мржње међу нама самима, оличен у последње време у аутошовинизму“, рекао је у „Српском свијету“ презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, стручњак Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, парох при Храму Александра Невског у Београду.
    Уз честитку за Божић, гост „Српског свијета“ се осврнуо на актуелну ситуацију са пандемијом и најчешћа осећања људи: страх, тескобу, депресију:
    Опасно је када страх паралише човека и он губи осећање слободе. Једини оправдани страх је страх од Бога јер, ако се човек не бој Бога, онда се боји свега другог. Господ има план за сваког од нас. Пут ка Господу води кроз очишћење, просвећење и обожење. Основни циљ човека треба да буде стицање благодати Духа светога“, нагласио је др Суботић, који је паралелно студирао Информационе технологије на ФОН-у и Богословски православни факултет. Посебно се бави проучавањем 5Г мрежа:
    То је мрежа пете генерације коју карактеришу висока фреквенција, кратке таласне дужине, огроман проток информација и за сада, неутврђена количина нејонизујућег зрачења, што људе, заправо највише интригира и брине. Ја верујем да ћемо тек за десетак година сазнати о коликом и каквом зрачењу је реч“, појашњава др Суботић и додаје да су већ у току пре процес него пројекат разраде 7Г мреже која ће се бавити преносом мисли.
    Већ сада је време да размишљамо о заштити оних који не буду желели да пристану на ограничење људских слобода. За тридесетак година паметне машине ће производити машине, сви процеси ће бити аутоматизовани, а идеја стварања супер човека је у пуном јеку“, упозорава др Суботић и указује на још једну технолошку пошаст која је била предмет његове докторске дисертације:
    Информационо контролисано друштво подразумева контролу понашања појединца повезано са технологијом надзора и масмедија са циљем да се утиче на вољу појединаца и наглашава да је добро док постоји новац као средство плаћања које обезбеђује анонимност.
    У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења… И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је др Суботић.
    Ово су само делови поменутих тема. Опширније у „Српском свијету“. Ако одгледате емисију сазнаћете шта је духовно срце и зашто је оно центар нашег бића, када страх и Божја љубав иду заједно, шта је призив Божји, да је царство небеско у нама и то много пре смрти. Да ли Србија моће да има „оазе“ потпуно еколошке, здраве, без икаквих зрачења? Одговориће вам се и зашто је Свети Василије највећи наш мисионар, а Св. Сава једини наш светац који има епитет равноапостола. Било је речи и о утицају родитеља Николе Тесле на формирање његове личности.  Динамичан, занимљив, са обиљем података, промишљања, потпуно другачији Божићни интервју у „Српском свијету“.
     
    Извор: Ин4с
×
×
  • Креирај ново...