Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4371
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    5

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Спацијална емисија "Живе Речи" поводом десетогодишњице хиротоније Епископа Давида   
    Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују:
    Епископ стобијски г. Давид
    Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим
    Протојереј-ставрофор Драги Вешковац
    Протојереј Вукман Петровић
    Јереј Андрија Јелић
    Игуманија Фотина
    Марко Делић
    Јован Мацура
    Љиљана Давидовић
    Љиљана Пантелић
    Варја Нешић
    Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца
    Модератор: Срђан Грубор
    Уредник: протојереј Иван Цветковић
     
     
     
  2. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Јерођакон Силуан: Учење о трпљењу   
    Тема о трпљењу је увек актуелна, увек се мало тргнемо и потсетимо шта нам је чинити. Кад кажемо трпљење, увек је осећај нечега што нам није најпријатније, у овом свету хтели ми или не, мало смо навикли да нам све буде пријатно и да кажемо ово ми прија, ово не.
    Где год живимо да ли у манастиру или у породицама нешто морамо, а нешто треба да трпимо. Свугде, на сваком месту се очекује, или захтева трпљење. Али, морамо рећи најбитније ми нисмо од Бога створени да трпимо, то не говорим ја већ Свети оци. Први људи Адам и Ева нису створени да трпе, нити Бог нама жели да трпимо. Ово мало звучи дрско, али је истинито. Адам и Ева су створени у Рају, Бог по Светим оцима, када ствара ствара из свог савршенства и савршеним својим погледом без икаквих примеса, Он жели нама савршенство и зато је рекао: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3 Мој. 19,2).
    Адам и Ева су живели у Рају. Да ли је у Рају било потребно трпљење? Није. Живели су у благодати Божијој и усавршавали се. После пада Адама и Еве као природна последица греха настаје трпљење. После тога долази благослов Божији да ће жена у мукама рађати децу, а Адам (човек) у зноју лица свога јести хлеб свој. Синоним за ове речи јесте трпљење. Као да је Бог рекао сада ћете трпети, зато што сте преступили. Ми људи треба да знамо да Господ хоће од нас да имамо у срцу радост, милостивост, да наше срце буде пуно елана за Христа, за духовни живот. Такође да сами не тражимо од Господа нешто што би требали да трпимо. То је добро, али није за свакога већ само за велике подвижнике и старце. Ми као почетници не можемо тражити од Господа да ли ћемо да трпимо или нећемо. Него ћемо, по Светим оцима, да имамо потпуно поверење у Господа, што више да се трудимо да будемо пуни љубави, да имамо поверење не какво би ми хтели него предање и поверење заједно. Предати са поверењем себе, ето то треба, а да ли ће Господ од нас тражити да будемо трпељиви или не то је друго.
    Монах када дође у манастир већ је одлучио да себе преда трпљењу, али није оно трпљење које свако од нас може да замисли у свом уму него као што рекосмо предајемо себе Господу па како Господ благослови.
    У Светој Гори након монашења, монаху прилази братија и пита га: Како ти је име? И кажу му: Брате спасавај се монашким чином и већина му говори и имај доста трпљења. То су поздрави на самом почетку монашког живота. То су жеље и честитке. Е сад, неко би се наљутио да му желиш да трпи, а монаси се радују, јер наша психологија је другачија од мирске психологије. Када кажем психологије мислим на став, мишљење, однос, мисли... Зато није за све исти пут. Господ је за нас претрпео смрт (за све нас, све људе). Његовом раном ми се исцелисмо, каже црквена песма. То је наша радост, то нам је подстрек за живот. Са једне стране ми нисмо ти који одлучујемо да ли ћемо трпети или не, али смо потпуно предати Христу Богу. Ту је наше поверење према Господу и како Он благослови тако ће бити. Као и када одемо код духовног оца и кажемо своје немоћи, своје слабости, дужни смо да послушамо а кроз то и отрпимо оно што нам је благословио. Ми бирамо духовног оца, онога у којег имамо поверења, а сам Господ кроз своју Цркву нас учи и кроз искуство Светих отаца и Светих мученика, да је њему мило када неко трпи њега ради. То је јако утешно.
    Упознајући се кроз житија, чини ми се највише су трпели мученици, па подвижници у пустињама, затим остали. И сви са истим циљем – Христа ради. Сећате се када је било најтеже мученицима у трпљењу јављао им се сам Господ или им је слао утеху преко анђела и Светитеља. То су чињенице. Зашто? Зато што је у трпљењу потребна утеха. Са једне стране видимо да Господ шаље утеху, јер не жели да човек страда а са друге стране Он је отворио тај пут, који ће човека одвести до спасења. Такво трпљење је богоугодно дело.
    Сећате се, када је Господ дао, рекао бих, благослов Адаму и Еви да ће трпети и они и сви њихови потомци, а са друге стране даје утеху у трпљењу. Трпљење са Божијим благословом је уписано кроз Христа у нама. Сам Христос страдајући на крсту, трпећи ране, најтеже патње и страдања је поднео за нас. И то је заиста тако, да нико више никада није пострадао ни најмање, довољно је Христово страдање да нас спасе, ако ми желимо са својом љубави да се сјединимо са Христом.
    Међутим, тај његов благослов и љубав имају снагу и силу да спасе цео свет. Али, Господ нас је даровао слободом и Господ нам тиме даје могућност да сами одлучимо по својој љубави да ли хоћемо и желимо да састрадавамо са њим. Није то Богу потребно, али ако хоћемо саобраз са њим у трпљењу. Наравно као Христове иконе задато нам је да будемо као Христос, колико год можемо. У Јеванђељу Господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лука 21,19). У Јеванђељу имамо од Господа заповести, поука, похвала, критика, а ове наведене речи су пророчке. Господ нам указује да ћемо имати трпљење кроз живот и тако ћемо спасавати душе своје. Ми као људи нисмо сви спремни да имамо исто трпљење па Господ као Створитељ наших душа, нâс и нашег срца, који нас сваког појединачно познаје, зна колико ће ко моћи да претрпи и како ће кога да спасе. Ми као људи, сви имамо по неку слабост а те слабости не могу другачије да се исправе до саобразним леком. Да би се човек излечио потребно је трпљење.

    Свети оци кажу што је рана дубља више ће болети. То је нормално. Рецимо за малу дечицу не прича се иста прича као за одрасле. Постоје ступњеви у нашем православном духовном животу. До неких граница има када треба духовни човек или верник да трпи, после му Господ даје неке друге степене, да ли трпљења или неких других искустава, и свако следеће искушење другачије. Сви имамо различите путеве задате од Господа.
    Сећам се, причали су ми, да је Старац Пајсије говорио да нам Господ у неком тренутку даје трпљење, а када то издржимо са љубављу после нам даје „чоколадице“. Дакле, даје нам после благослове, јер познаје нашу слабост. Такође Старац је говорио: Милије је Господу једно Господе помилуј, једно Слава Ти Боже у болу, када си болестан и немоћан у невољи, него хиљаду Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. Зашто? Зато што човек у трпљењу учествује сав, цео, не само ум, већ срце, душа, ум, тело све. И онда, чим цео човек учествује, ако трпи Христа ради, ето и Господ да га утеши. Знате, разлика је да ли људи трпе из ко зна којих разлога или трпе Христа ради. Свети Старац Пајсије читао је само Јеванђеље и Св. Исака Сиријског. Св. Исак Сиријски је написао само једну књигу. Ту једну књигу и Јеванђеље, тако су ми пренели оци који су добро познавали Старца, Старац Пајсије је читао. Како је читао? По један пасус или поглавље и онда се трудио да у току дана изврши то што је прочитао, да живи у складу са прочитаним.
     
  3. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Председавајући ОСЦП-а честитао Најсветијем Патријарху српском Порфирију 60. рођендан   
    Митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, упутио је честитку Његовој Светости Патријарху српском Порфирију поводом 60. рођендана у којој стоји:

     
    Ваша Светости,
    Срдачно Вам честитам 60. рођендан.
    Ступивши на пут служења Господу Исусу Христу у годинама када су тек почињали процеси ослобађања друштва из окова атеизма, били сте очевидац и активни учесник у обнављању црквеног живота.
    Као дугогодишњи игуман манастира Ковиљ, стајавши међу почецима препорода овог славног манастира, учитељ, мисионар и јавна личност, стекли сте духовно, пастирско и административно искуство, које Вам је било корисно током боравка на челу Митрополије загребачко-љубљанске, где су Ваша мудрост и дубока вера, која кроз љубав дела (Гал. 5,6), послужили у формирању добрих јеванђелских односа са ближњима и другима.
    Вест о Вашем избору на Патријаршијски Престол изазвала је одушевљење свештенства и верника Цркве Светог Саве. Као добри пастир (Јн. 10,11) и достојни наследник блаженопочившег Патријарха Иринеја, Ви непрестано боравите у очинској заједници са народом Божјим, бринући се целим бићем о свом вољеном стаду у свим крајевима српских земаља.
    Као председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, желим посебно да захвалим Вашој Светости на чврстој оданости светим канонима и непроменљивом ставу по питањима очувања јединства светског Православља, на подршци страдалне канонске Украјинске Православне Цркве.
    Придружујући се данас молитвама за стабилан и миран живот Ваше Светости, молим се Господу да Вам пошаље Пуноћу Својих благослова и великодушну помоћ у Вашој Патријаршијској служби.
    Са љубављу у Христу,
    Председавајући Одељења за спољне црквене послове 
    Московске Патријаршије
    митрополит волоколамски Иларион

    Извор: Мospat.ru
  4. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Петар (Драгојловић): Неколико мисли о Охриду и Македонији   
    Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. 
    Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. 
    У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
    У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
    Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
    Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. 
    Архимандрит Петар (Драгојловић)
     









  5. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Најава духовне вечери у Горњем манастиру Острогу: "Мисија Цркве у 21. вијеку" - субота 17. јул у 19. часова (ВИДЕО)   
    Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, поводом јубилеја 350 година од престављења светога Василија Острошког Чудотворца (1671-2021), братство манастира Острога организује духовно вече на тему: "МИСИЈА ЦРКВЕ У 21. ВИЈЕКУ".  

    Вести из Цркве за 15.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4   У програму учествују:
                     -др Миодраг Чизмовић;
    -Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара";
    -мр Александар Вујовић, професор Цетињске Богословије и уредник Катихетског програма Радио "Светигоре";
    -мср Раде Булајић, управник Архива Манастира Острога;
      ГОРЊИ МАНАСТИР ОСТРОГ
          субота 17. јул 2021. године у 19 часова
    ДОБРО ДОШЛИ!
  6. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти   
    Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти
     
    Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других.
    Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује.
    Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе.
    Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају.
    То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш.
    И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.
  7. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Пг for a Странице, Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Не мораш сине, не мораш.
    Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?
    Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.
    Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.
    Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.
    Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.
    Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.
    Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.
    Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.
  8. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Драгана Милошевић for a Странице, Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Не мораш сине, не мораш.
    Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?
    Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.
    Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.
    Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.
    Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.
    Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.
    Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.
    Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.
  9. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Не мораш сине, не мораш.
    Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?
    Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.
    Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.
    Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.
    Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.
    Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.
    Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.
    Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.
  10. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Јадранка-Дервента for a Странице, Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Не мораш сине, не мораш.
    Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?
    Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.
    Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.
    Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.
    Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.
    Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.
    Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.
    Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.
  11. Волим
  12. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, НАЈАВА: У среду 07. јула 2021. патријарх српски Порфирије служиће свету архијерејску Литургију у Храму Светог Јована Kрститеља у Kончареву   
    ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, БОГОЉУБИВИ НАРОДЕ БОЖИЈИ! ВЕЛИКА НАМ ЈЕ РАДОСТ ОБЈАВИТИ ДА ЋЕ ДАНА 7. ЈУЛА 2021. ГОДИНЕ НАШУ ПАРОХИЈУ ПОСЕТИТИ ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Г.Г. ПОРФИРИЈЕ И ЗАЈЕДНО СА НАШИМ ЕПИСКОПОМ ШУМАДИЈСКИМ Г.Г. ЈОВАНОМ СЛУЖИТИ СВЕТУ АРХИЈЕРЕЈСКУ ЛИТУРГИЈУ УЗ САСЛУЖЕЊЕ ВИШЕ СВЕШТЕНИКА. ОВИМ ПУТЕМ ВАС ПОЗИВАМО ДА БУДЕТЕ ДЕО ОВОГ МОЛИТВЕНОГ САБРАЊА И СВАКАКО ИСТОРИЈСКОГ ДОГАЂАЈА КАКО ЗА НАШЕ СЕЛО КОНЧАРЕВО, ТАКО И ЗА ГРАД ЈАГОДИНУ И ЦЕО ПОМОРАВСКИ ОКРУГ. ДОЧЕК ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ЈЕ У 8:30 ЧАСОВА, А СВЕТА ЛИТУРИЈА ПОЧИЊЕ У 09:00 ЧАСОВА. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ РАДУЈЕМО СЕ ВАШЕМ ДОЛАСКУ.
     
    У среду 07. јула 2021. патријарх српски Порфирије служиће свету архијерејску литургију у Храму Светог Јована Kрститеља у Kончареву. - Храм Св. Јована Крститеља Кончарево
    HRAMKONCAREVO.RS Драга браћо и сестре, богољубиви народе Божији! Велика нам је радост објавити да ће дана 7. јула 2021. године нашу парохију посетити Његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Порфирије и...  
  13. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Радио–телевизија Војводине и генерални директор Миодраг Копривица одликовани орденом Светог Саве   
    Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 1. јула 2021. године у Патријаршијскoм двору у Београду највише црквено одликовање, орден Светог Саве, генералном директору Радио-телевизије Војводине др Миодрагу Копривици и Јавној медијској установи Радио-телевизија Војводине.

     
    Пригодној свечаности у Престоној дворани, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода, преосвећеном господом епископима зворничко–тузланским Фотијем, сремским Василијем и крушевачким др Давидом, као и Епископом бачким г. др Иринејом, присуствовали су сарадници и чланови породице г. Копривице.
    У обраћању на почетку свечаности, патријарх Порфирије је истакао осећање личне радости, јер је у прилици да изврши одлуку о одликовањима која је донета још за време служења његовог приснопамјатног претходника, патријарха Иринеја. Патријарх је истакао да је успешна професионална каријера г. Копривице обележена не само изванредним резултатима у важним предузећима и установама која је водио, већ и сталним трудом да у свему буде заштићен интерес српске државе, српског народа у целини, а нарочито Српске Православне Цркве.
    Исто тако, српски Првојерарх је потсетио на чињеницу да је у одређеном смислу Радио-телевизија Војводине пионир у свету медија — и то не само у Србији, већ и на просторима бивше Југославије, јер је прва успоставила искрену и плодну сарадњу са Црквама и верским заједницама, започету пре 30 година серијалом „Буквар Православља“. Светејши Патријарх је истакао да су кроз тај серијал, који је био нешто истински ново у телевизијском свету, истине вере представљене телевизијским гледаоцима на сасвим нови и оригинални начин, као и кроз продукцијску сарадњу РТВ и Српске Цркве, представљене кроз ТВ Продукцију епархије бачке, кроз коју је  Црква ступила у јавну сферу, да о себи и својој вери проговори слободно, сама за себе и својим језиком, као и да се без посредника обрати верујућима, али и широј публици.
    Нагласивши да је додељивање ордена Светог Саве признање за вишедеценијску сарадњу са Српском Православном Црквом, али и за отварање медијског простора за друге Цркве и верске заједнице, поготову за могућност да Црква може да се изрази својим гласом, Патријарх је указао да за све то посебне заслуге припадају г. Миодрагу Копривици.
    У име јавног медијског сервиса Војводине орден Светог Саве из руку Његове Светости Патријарха  примио је уредник г. Горан Ерор, који је, у име свих запослених, захвалио српском Првојерарху и Светом Архијерејском Синоду, нагласивши да му је изузетна част да прими високо одликовање у име медијске куће која емитује програм на 15 различитих језика — и која је не само у комуникативном, већ и у техничком смислу једна од најсавременијих телевизија на нашим просторуима. Према његовим речима, додељивање ордена Светог Саве Радио-телевизији Војводине је потврда да се та телевизијска кућа налази на исправном путу. С друге стране, он је додатно захвалио Српској Православној Цркви што својим сведочењем, својим друштвеним ангажманом и деловањем, посебно кроз програме твом медијском сервису, уопште медијски простор чини чистијим.
    Генерално директор Радио-телевизије Војводине г. Миодраг Копривица, обративши се непосредним и искреним речима Патријарху српском Порфирију и окупљеним архијерејима и медијским делатницима, нагласио је како је изузетно почаствован орденом светога имена који му је додељен. У срцу радостан, али истовремено и помало уплашен, како је искрено исповедио, доживео је изузетну част да из руку српског Патријарха и Епископа бачког Иринеја — из руку људи са којима је читавих 30 година радио и сарађивао — као потврду и признање свога залагања прими велико одликовање. Директор Копривица се присетио својих предака, који су топониме у крајевима које су насељавали давали по имену Светога Саве, и у том смислу подвукао и одговорност коју такво признање са собом носи.
    Поред захвалности патријарху Порфирију и епископу Иринеју, г. Копривица је посебно захвалио и свим другим сарадницима — свим националним радницима са којима је радио од Хиландара на Светој Гори до Сентандреје и Печуја у Мађарској, колегама са Телевизије, а напослетку и онима чија је подршка била кључна — члановима његове породице. Како је подвукао, у времену када је породица нападнута, та је подршка најдрагоценија. Закључујући своје обраћање потресним речима да је примањем високог одликовања обавезан да и убудуће ходи стопама Светога Саве, г. Копривица је на дар Патријарху српском Порфирију и Епископу бачком Иринеју предао библиофилско издање дела Захарије Орфелина Историја о животу и славним делима владара Петра Првог из 1772. године.
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Драган Јашић for a Странице, Монашење у манастиру Туман   
    У навечерје 1. недеље по Духовима, 25. јуна 2021. године са благословом епископа браничевског Г. др Игнатија извршен је монашки постриг чином расе и камилавке искушеника Огњена Николића. Вечерњим богослужењем началствовао је архимандрит гргетешки о. Доситеј, уз саслужење архимандрита о. Петра игумана ман. Пиносаве, јеромонаха о. Пимена игумана Витовничког и протојереја о. Миодрага архијерејског намесника млавског. Новог монаха са именом Јаков, постригао је игуман тумански архимандрит о. Димитрије, а привео га је манастирски намесник протосинђел о. Петар. Овој духовној радости поред монаштва и свештенства епархије браничевске присуствовало је и монаштво из епархија банатске, крушевачке, шумадијске, сремске, славонске и митрополије црногорско-приморске.  У беседи и поуци по монашењу архимандрит Димитрије је рекао "Туманско братство се поново подмладило. Ових дана Црква Божија слави живо постојање у Христу који нам је послао Светог Духа да нас чува до доласка Господа” - рекао је он осврћући се на радосне дане Педесетнице у којима смо.    ”У данашње време у којем су пренаглашене људске вредности а вера се свела на традицију и обичај, Црква и даље позива на пут који води ка Христу. Тај пут је трновит и тежак али и спасоносан.” - овим речима се Игуман осврнуо на радост Цркве јер је новопострижени монах Јаков чуо тај њен призив.  У наставку о. архимандрит Димитрије је рекао: ”Тумане је био заборављен манастир, који је засијао у овом времену управо због одлуке ових људи да ноћ и дан себе посвете изградњи и обнови ове Светиње. Светиње која је у ово ново и наше време показала новог сведока Христовог који је собом подсетио да је могуће следовати Христу и то је управо преподобни Јаков по којем је наш нови брат добио име. Благодат је била дарежљива према овој светињи. Арханђел Гаврило је један од патрона овог места по којем је још један брат добио име, а и наш Зосим је наставак пријатељства преподобног Зосима према овом крају. Такође ни арханђела Михаила нисмо заборавили и ево пред нама још једног младића који је посветио свој млади живот Христу, исто као и наш нови брат Јаков који такође приноси своју младост Богу. Не смемо заборавити ни другу браћу која су подметнула своја леђа не би ли се Светиња обновила и Богослужење у њој. Ту је о. Павле који се стара о изградњи, о економији, о реду и поретку. Свакако да је подједнако битан и труд о.Теофила који се стара да богослужење буде редовно и усклађено. О. Петар који као духовник брине и стара се о братији. Сви они делују као удови једног тела - Христа. Многи ће данас да имају разне представе о овој светињи и многи ће имати злураде коментаре али свако од њих ће дати свој одговор пред Богом. Истина је да су овде живели људи који су својим делом обновили ову Светињу и то дело превазилази све њихове речи јер ипак ”вера без дела је мртва по себи” (Јак 2:17) што би рекао апостол Јаков. Радост је наша јер имамо живот ове обитељи и јер она младошћу поново живи. Желим ти нови брате радост, труди се да следиш пример свог патрона и подвизаваш се приљубивши се уз Господа. Ти си рођен на обретење моштију светог Јакова а примаш постриг на 75. годишњицу његовог уснућа.   Посао ових светитеља јесте да буду учитељи живота што они својим присуством и чине тако да то нису суве и мртве кости, како их виде неки. Ви родитељи знајте да треба да се радујете јер се Црква, и небеска и земаљска, радује сада, јер је реткост да се у тој младости човек одрекне свега не би ли усходио Христу. Том жртвом сија ова светиња и позива да се Литургијски Господ слави". Заједничарење је настављено у радости духовној трпезом љубави, коју је са љубављу и домаћински припремило туманско братство.  
  15. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Родољуб Лазић for a Странице, Јерођакон Силуан: Теологија умно срдачне молитве по светом Григорију Палами   
    Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.
    Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 
    Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.
     
    Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 
    1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 
     
    2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 
    3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.
    Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 
    Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 
    Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 
    Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)
     
    Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 
     
    „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)
    Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.
     
    Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:
    „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.
    Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).
     
     
     
    Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење
    Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  
    За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“
  16. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Монашење у манастиру Туман   
    У навечерје 1. недеље по Духовима, 25. јуна 2021. године са благословом епископа браничевског Г. др Игнатија извршен је монашки постриг чином расе и камилавке искушеника Огњена Николића. Вечерњим богослужењем началствовао је архимандрит гргетешки о. Доситеј, уз саслужење архимандрита о. Петра игумана ман. Пиносаве, јеромонаха о. Пимена игумана Витовничког и протојереја о. Миодрага архијерејског намесника млавског. Новог монаха са именом Јаков, постригао је игуман тумански архимандрит о. Димитрије, а привео га је манастирски намесник протосинђел о. Петар. Овој духовној радости поред монаштва и свештенства епархије браничевске присуствовало је и монаштво из епархија банатске, крушевачке, шумадијске, сремске, славонске и митрополије црногорско-приморске.  У беседи и поуци по монашењу архимандрит Димитрије је рекао "Туманско братство се поново подмладило. Ових дана Црква Божија слави живо постојање у Христу који нам је послао Светог Духа да нас чува до доласка Господа” - рекао је он осврћући се на радосне дане Педесетнице у којима смо.    ”У данашње време у којем су пренаглашене људске вредности а вера се свела на традицију и обичај, Црква и даље позива на пут који води ка Христу. Тај пут је трновит и тежак али и спасоносан.” - овим речима се Игуман осврнуо на радост Цркве јер је новопострижени монах Јаков чуо тај њен призив.  У наставку о. архимандрит Димитрије је рекао: ”Тумане је био заборављен манастир, који је засијао у овом времену управо због одлуке ових људи да ноћ и дан себе посвете изградњи и обнови ове Светиње. Светиње која је у ово ново и наше време показала новог сведока Христовог који је собом подсетио да је могуће следовати Христу и то је управо преподобни Јаков по којем је наш нови брат добио име. Благодат је била дарежљива према овој светињи. Арханђел Гаврило је један од патрона овог места по којем је још један брат добио име, а и наш Зосим је наставак пријатељства преподобног Зосима према овом крају. Такође ни арханђела Михаила нисмо заборавили и ево пред нама још једног младића који је посветио свој млади живот Христу, исто као и наш нови брат Јаков који такође приноси своју младост Богу. Не смемо заборавити ни другу браћу која су подметнула своја леђа не би ли се Светиња обновила и Богослужење у њој. Ту је о. Павле који се стара о изградњи, о економији, о реду и поретку. Свакако да је подједнако битан и труд о.Теофила који се стара да богослужење буде редовно и усклађено. О. Петар који као духовник брине и стара се о братији. Сви они делују као удови једног тела - Христа. Многи ће данас да имају разне представе о овој светињи и многи ће имати злураде коментаре али свако од њих ће дати свој одговор пред Богом. Истина је да су овде живели људи који су својим делом обновили ову Светињу и то дело превазилази све њихове речи јер ипак ”вера без дела је мртва по себи” (Јак 2:17) што би рекао апостол Јаков. Радост је наша јер имамо живот ове обитељи и јер она младошћу поново живи. Желим ти нови брате радост, труди се да следиш пример свог патрона и подвизаваш се приљубивши се уз Господа. Ти си рођен на обретење моштију светог Јакова а примаш постриг на 75. годишњицу његовог уснућа.   Посао ових светитеља јесте да буду учитељи живота што они својим присуством и чине тако да то нису суве и мртве кости, како их виде неки. Ви родитељи знајте да треба да се радујете јер се Црква, и небеска и земаљска, радује сада, јер је реткост да се у тој младости човек одрекне свега не би ли усходио Христу. Том жртвом сија ова светиња и позива да се Литургијски Господ слави". Заједничарење је настављено у радости духовној трпезом љубави, коју је са љубављу и домаћински припремило туманско братство.  
  17. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Јерођакон Силуан: Теологија умно срдачне молитве по светом Григорију Палами   
    Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.
    Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 
    Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.
     
    Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 
    1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 
     
    2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 
    3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.
    Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 
    Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 
    Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 
    Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)
     
    Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 
     
    „Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)
    Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.
     
    Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:
    „Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.
    Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).
     
     
     
    Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење
    Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  
    За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“
  18. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Протосинђел Петар (Богдановић): Када се прићешћујемо, ми примамо заиста Господа у себе   
    Кажу, нико не узиђе на Небеса осим Онога који сиђе са Неба, тј. Господа нашег Исуса Христа. Нико од људи није кадар досегнути до Оца Небеског и победити смрт и ући у заједницу са Господом и упознати Бога Оца осим кроз Његовог јединородног Сина, који је дошао међу нас и постао човек, оставши Бог, постао нама причастан, постао нама пријемчив, страдао за нас, васкрсао, и свеколику људску природу у себи објединио и дао могућност вечнога живота у Царству Небеском. Господ нам даје поуку о томе какво ће то бити Царство Небеско кроз многе приче.
    Једна од тих је прича о Свадби царевога сина. Цар је заправо Бог Отац а син је Исус Христос, Син Његов љубљени и јединородни. А невеста – то је Црква. Црква, не као грађевина него Црква као заједница нас, хришћана, са Господом. Дакле, нас који верујемо у Свету Тројицу, који смо крштени у Светој Тројици, који учествујемо у Светим тајнама Цркве, који се причешћујемо, који имамо заједницу са Господом. То је тајна Цркве и она се многим симболима објашњава. Управо један од њих је и свадба. Као што неки Свети оци кажу, да је Господ глава тела, а ми смо то тело, удови тог тела, које јесте Црква. Господ је глава Цркве а ми смо сви сједињени са Њим, и само кроз Њега ми можемо да задобијемо спасење, само учествујући у Тајнама Његовим. То је управо позив на Свету литургију јер литургија је управо изображење тог Царства будућег, којем се ми надамо.
    Дакле, ми се заиста причешћујемо и сједињујемо у Светој Литургији са Исусом Христом, Господом нашим. Постајемо најтешње сједињени са Њим. Међутим, то ми само окушавамо сада вером, јер је то тренутно скривено од нас. Ми не можемо то другачије доказати осим вером: да верујемо да се сједињујемо са Њим и да нам је то на спасење, да нам је то на Живот вечни. Литургија на којој смо се и сада окупили и на којој се стално окупљамо, она ће се наставити и у Царству Божијем. У Царству Небеском, када дође крај историје и када наступи Васкрсење. Тада ће у ствари наступити та Литургија где ћемо окушати Бога, не као сада - у огледалу, него ћемо бити лицем к лицу пред Господом, и тада ће нам се открити неизрециве тајне Божије, и тада ћемо учествовати у тајнама и Слави Божијој – бити удеоници Његове славе и бити синови и деца Божија и бити богови по благодати, где неће бити смрти, већ само радост обитавања у заједници са Господом. То је пут наш. Али то не значи да се сада ми не прићешћујемо реалним Господом. И сада, када примамо Свете Тајне, када се прићешћујемо, ми примамо заиста Господа у себе, само на један тајанствен начин. И управо поука ове приче јесте у томе колико је заиста важно да ми у овоме веку, док траје ова историја, пре свега док траје наш живот и наша могућност за покајање, да долазимо на Свете службе и да учествујемо у Светим тајнама. Јер видимо да нас Господ зове и да је то најпресудније за наше спасење, јер ми желимо заједницу са Њим и да остварујемо ту заједницу са Њим. Наравно, морамо претходно да будемо, што ми и јесмо, крштени. Да будемо чланови Свете Цркве и да не будемо лицемерни него да творимо заповести Божије и у ономе што грешимо - утолико и да се кајемо; да не будемо као тај слуга, тај гост који није имао свадбено рухо и којег је Господ избацио.
    Ако смо заједничари у Небеским Тајнама, ако смо сви на један мистичан начин сједињени у заједници са Христом, силом Духа Светога, онда треба и у овом, обичном животу да пројавимо заједништво и да пројавимо тако љубав. Иначе ћемо бити лицемерни. Иначе је наша вера лажна. Требали би да живимо једним животом хришћанским, да сведочимо то, јер и на тај начин све приносимо Господу, на тај начин чинимо Богу службу и задобијамо спасење. А то се своди управо на то да имамо љубави једни према другима. Праве, искрене љубави, да живимо једном небеском логиком јер земаљска логика овога века јесте себичлук, јесте егоцентризам. Можемо ми да помогнемо некоме и учинимо неком само ако нас то исувише не кошта или ако имамо неку корист од тога. Логика овога света је самосебичлук и самољубље и гледање своје користи. А логика Царства Небеског јесте љубав која се даје, љубав која се жртвује, љубав која прашта, која трпи увек, љубав која је спремна да помогне. То је оно што ми треба да сведочимо међусобно, да бисмо се познали као истински ученици Господњи и да бисмо достојно примали Светиње на опроштај грехова и на Живот вечни.
     
    Извор: Сајт ЧУДО
  19. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Архимандрит Петар (Драгојловић): На небу класје   
    На небу класје
    На небу класје,
    на земљи крила,
    Гаврила, Архангела, Гаврила. 
    Живот ко зрно,
    Ко клас препуно,
    нек роди Боже, нек роди прво. 
    Ал док не умре,
    и у земљу не паде,
    Род не даде, Боже, не даде.
    И Христос умре,
    на Крсту Га распеше,
    и роди спасење, Господ, спасење наше.
    Пшеница једра,
    Ка Небу хита,
    Вознеси, Спасе, вознеси поља и жита.
    Зрно по зрно,
    Воскреси, у дан Последњи,
    Воскреси, Исусе, у Дан Страшни и Први.
    На небу класје, 
    на земљи крила,
    Гаврила, Архангела, Гаврила.
    Фото - Манастирски храм Светог Архангела Гаврила - Пиносава,  изнад поља манастирске пшенице.
  20. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Устоличење нове Епистасије   
    У складу са Уставом Свете Горе, сваког 1. јуна (по старом календару) у Протату се врши смена Свештене Епистасије (извршне власти) Свете Горе. Досадашњу Епистасију на челу са Протоепистатом (Прот) из Велике Лавре, наслеђује Епистасија предвођена Ватопедом. 

     
    Сам чин инаугурације обавља епитропија (намесништво) Свештене Општине (скупштине) Свете Горе. Где патерицу (штап) као главно обележје протовог старешинства новом Проту предаје антипросоп Велике Лавре, као најстаријег тј. првог манастира по светогорској хијерархији. Прот добија и три напрсна крста која носи, без обзира да ли је он клирик (јеромонах) или прост монах. Епитропија предаје Проту и печат Свете Горе који је састављен из четири дела, тако да Прот даје сваком од чланова Епистасије по један задржавајући један део и сам. Тиме је, за оверу сваког документа, потребна саборност свих чланова Епистасије.

     
    Устоличењу су присуствовали: у име Владе заменик министра спољних послова Грчке г. К. Власис, помоћник гувернера Свете Горе г. А. Кашмироглу, г. К. Велопулос председник партије Елиники лиси (Грчко решење) и посланик у грчком и европском парламенту, представници полиције и морнарице која је присутна на Светој Гори.

    Данашњим даном дужност Прота је преузео старац Георгије јеромонах ватопедски и дугогодишњи ректор Атонијаде, црквене академије у Кареји. Сви који буду посетили Свету Гору у периоду од данас до 1(14). јуна 2021. на својој дозволи за улазак имаће потпис старца Георгија и његове епистасије: Јосифа Каракалског, Филотеја Кутлумушког и Теофана Ставроникитског.






    светогорске стазе: Устоличење нове Епистасије (svetogorskestaze.blogspot.com) 
     
  21. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Благодарност редакције "Православног мисионара" медијским делатницима Српске Православне Цркве   
    Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе „Православни мисионарˮ упутила је у мајско-јунском, 379. броју благодарност свим медијским делатницима са којима остварује сарадњу. Текст благодарности доносимо у целости: 

     
    Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове.
    Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске.
    Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско- карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима.
    Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13).
  22. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ бачки др Иринеј: Српска православна терминологија која се односи на умирање и смрт   
    Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

     
    Текст у пдф формату
     
    У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
    Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
    Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
    Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
    Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
    Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
    Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
    Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
     
    *Летопис Матице српске, год. 197,
    књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Лидија Миленковић for a Странице, Владика Григорије: Сабор је био искрен, СПЦ је добила два изврсна архијереја   
    Агенција БЕТА:
    Епископ дизелдорфски и немачки Григорије изјавио је данас да је Сабор Српске православне цркве (СПЦ) био искрен, са пуно слободе и добронамерности и да је резултирао избором два изврсна архијереја, епископа будимљанско-никшићког Методија и ваљевског Исихија.
    Епископ Григорије је у интервјуу агенцији Бета казао да је избор епископа Јоаникија за митрополита црногорско-приморског био недвосмислен и да није постојала никаква могућност да се нешто друго деси.
    „Иако је било чудних инсинуација, да је неко са стране покушавао да одложи избор црногорског архијереја, избор Јоаникија за митрополита је свакако био природан след ствари. Нисам се обазирао на приче и покушаје са стране, јер сам имао јасан утисак да то не може нико да спречи“, нагласио је владика.
    Говорећи о избору Методија и Исихија за епископе, Григорије је истакао да је већ 22 године члан Сабора СПЦ и да одавно српска црква није добила два тако добра епархијска архијереја у једном тренутку.
    „Обојица имају велико искуство, Исихије је био игуман манастира Ковиљ, а Методије игуман манастира Светог Петра на Цетињу. Њихов допринос цркви ће бити огроман“, рекао је владика.
    После овог Сабора, додао је владика Григорије, стекао сам утисак да се наша Црква на прави начин обнавља.
    „Ово је био први Сабор СПЦ с новим патријархом Порфиријем. Сабор је био искрен, отворен, са пуно слободе и добронамерности. Било је и момената који су били тешки за превазилажење, али језик којим се говорило је био црквени и на једном озбиљном нивоу“, оценио је владика.
    На питање како коментарише предлог да викарни епископ Стефан Шарић, за кога се везују разне афере, буде кандидат за владику будимљанско-никшићког са седиштем у Беранама, што је према сазнањима Бете усталасало атмосферу на Сабору, Григорије је казао да тај догађај не би коментарисао.
    „Тај догађај се десио унутар наше куће, Цркве, који се ипак срећно завршио. То је све што могу да кажем“, рекао је владика.
    Упитан да ли и када очекује да ће бити потписан Темељни уговор између СПЦ и Владе Црне Горе, владика Григорије је рекао да ће сада, када је цетињска катедра попуњена, Темељни уговор бити потписан у најскоријем року.
    „Као што нисам имао сумњу да ће владика Јоаникије бити изабран за митрополита, тако немам никакву сумњу да ће Темељни уговор ускоро бити потписан јер имам поверење у људе који су на власт у Црној Гори дошли на таласу литија. Међу њима не постоји нико ко не поштује СПЦ, само је потребно да се усагласе сви детаљи уговора“, оценио је владика.
    На питање Бете да ли се Сабор бавио заштитом манастира СПЦ на Косову и Метохији, обзиром да албански политичари и историчари све интензивније покушавају да српско културно и духовно наслеђе преименују у косовско, па чак и албанско, владика Григорије је казао да је ту тему потенцирао управо патријарх Порфирије.
    „Ту је значајно дело направио и владика западноамерички Максим објављујући књигу о нашем културном, историјском и духовном наслеђу на Косову и Метохији. Моја иницијатива је била да морамо што више да говоримо у Бриселу и на Западу уопште, шта српски народ има на Косову. Мислим да ћемо у том правцу, као Црква, деловати још боље и снажније“, рекао је он.
    Упитан да оцени учинак поглавара СПЦ Порфирија у протекла четри месеца, владика Григорије је казао да патријарху „неће бити лако“.
    „Прерано је оцењивати рад патријарха. Сви ми архијереји би требало да помогнемо патријарху Порфирију, јер је смисао Цркве да научимо да нико не може ништа сам, а да сви други опет не могу без тога једнога. Постоји много задатака пред патријархом, треба му дати времена, а он ће се сигурно ухватити у коштац са свим проблемима“, истакао је епископ дизелдорфски.
    Коментаришући често појављивање патријарха Порфирија међу обичним светом, владика Григорије је рекао да потези патријарха показују нешто за чим људи теже, а то је нормалност.
    На питање Бете да ли ће СПЦ у наредном периоду одолети притисцима и мешању власти када је у питању унутрашње уређење цркве, као што је то било посебно изражено уочи изборног Сабора, владика Григорије је казао да сигурно хоће.
    „Ми архијереји ћемо сви заједно спречити да се било ко меша у наше унутрашње односе и устројство. То смо већ показали када смо у суботу изабрали Методија и Исихија за владике, као и неколико перспективних младих људи за викарне епископе“, закључио је епископ дизелдорфски и немачки Григорије у интервјуу за агенцију Бета.
  24. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Поводом девете годишњице од упокојења протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића (1956-2012)   
    Протојереј-ставрофор др Радован Биговић упокојио се у Господу 31. маја 2012. године у Београду и сахрањен је на гробљу у Земуну. У сећање на овог угледног духовника и интелектуалца, доносимо кратак прилог.
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Свети Сава homo universalis
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Хришћанство и култура
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Начела пословне етике
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: О корупцији (Ка једној екологији срца)
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Православна црква и нација
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Вера је додир
    Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић: Црква и демократија
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for a Странице, Владика Григорије: Сабор је био искрен, СПЦ је добила два изврсна архијереја   
    Агенција БЕТА:
    Епископ дизелдорфски и немачки Григорије изјавио је данас да је Сабор Српске православне цркве (СПЦ) био искрен, са пуно слободе и добронамерности и да је резултирао избором два изврсна архијереја, епископа будимљанско-никшићког Методија и ваљевског Исихија.
    Епископ Григорије је у интервјуу агенцији Бета казао да је избор епископа Јоаникија за митрополита црногорско-приморског био недвосмислен и да није постојала никаква могућност да се нешто друго деси.
    „Иако је било чудних инсинуација, да је неко са стране покушавао да одложи избор црногорског архијереја, избор Јоаникија за митрополита је свакако био природан след ствари. Нисам се обазирао на приче и покушаје са стране, јер сам имао јасан утисак да то не може нико да спречи“, нагласио је владика.
    Говорећи о избору Методија и Исихија за епископе, Григорије је истакао да је већ 22 године члан Сабора СПЦ и да одавно српска црква није добила два тако добра епархијска архијереја у једном тренутку.
    „Обојица имају велико искуство, Исихије је био игуман манастира Ковиљ, а Методије игуман манастира Светог Петра на Цетињу. Њихов допринос цркви ће бити огроман“, рекао је владика.
    После овог Сабора, додао је владика Григорије, стекао сам утисак да се наша Црква на прави начин обнавља.
    „Ово је био први Сабор СПЦ с новим патријархом Порфиријем. Сабор је био искрен, отворен, са пуно слободе и добронамерности. Било је и момената који су били тешки за превазилажење, али језик којим се говорило је био црквени и на једном озбиљном нивоу“, оценио је владика.
    На питање како коментарише предлог да викарни епископ Стефан Шарић, за кога се везују разне афере, буде кандидат за владику будимљанско-никшићког са седиштем у Беранама, што је према сазнањима Бете усталасало атмосферу на Сабору, Григорије је казао да тај догађај не би коментарисао.
    „Тај догађај се десио унутар наше куће, Цркве, који се ипак срећно завршио. То је све што могу да кажем“, рекао је владика.
    Упитан да ли и када очекује да ће бити потписан Темељни уговор између СПЦ и Владе Црне Горе, владика Григорије је рекао да ће сада, када је цетињска катедра попуњена, Темељни уговор бити потписан у најскоријем року.
    „Као што нисам имао сумњу да ће владика Јоаникије бити изабран за митрополита, тако немам никакву сумњу да ће Темељни уговор ускоро бити потписан јер имам поверење у људе који су на власт у Црној Гори дошли на таласу литија. Међу њима не постоји нико ко не поштује СПЦ, само је потребно да се усагласе сви детаљи уговора“, оценио је владика.
    На питање Бете да ли се Сабор бавио заштитом манастира СПЦ на Косову и Метохији, обзиром да албански политичари и историчари све интензивније покушавају да српско културно и духовно наслеђе преименују у косовско, па чак и албанско, владика Григорије је казао да је ту тему потенцирао управо патријарх Порфирије.
    „Ту је значајно дело направио и владика западноамерички Максим објављујући књигу о нашем културном, историјском и духовном наслеђу на Косову и Метохији. Моја иницијатива је била да морамо што више да говоримо у Бриселу и на Западу уопште, шта српски народ има на Косову. Мислим да ћемо у том правцу, као Црква, деловати још боље и снажније“, рекао је он.
    Упитан да оцени учинак поглавара СПЦ Порфирија у протекла четри месеца, владика Григорије је казао да патријарху „неће бити лако“.
    „Прерано је оцењивати рад патријарха. Сви ми архијереји би требало да помогнемо патријарху Порфирију, јер је смисао Цркве да научимо да нико не може ништа сам, а да сви други опет не могу без тога једнога. Постоји много задатака пред патријархом, треба му дати времена, а он ће се сигурно ухватити у коштац са свим проблемима“, истакао је епископ дизелдорфски.
    Коментаришући често појављивање патријарха Порфирија међу обичним светом, владика Григорије је рекао да потези патријарха показују нешто за чим људи теже, а то је нормалност.
    На питање Бете да ли ће СПЦ у наредном периоду одолети притисцима и мешању власти када је у питању унутрашње уређење цркве, као што је то било посебно изражено уочи изборног Сабора, владика Григорије је казао да сигурно хоће.
    „Ми архијереји ћемо сви заједно спречити да се било ко меша у наше унутрашње односе и устројство. То смо већ показали када смо у суботу изабрали Методија и Исихија за владике, као и неколико перспективних младих људи за викарне епископе“, закључио је епископ дизелдорфски и немачки Григорије у интервјуу за агенцију Бета.
×
×
  • Креирај ново...