Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4390
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Kod Njih, Mucenika Jasenovackih   
    Eto, vratih se u nedjelju navecer iz Jasenovca. Tri dana kod Mucenika. Zovu li Oni mene da im dodem? Da im se poklonim. Ne znam. Volim i idem, uvijek kad mogu. Nešto sam prazna i vec par dana pokusavam zapisati dozivljeno. Nekako ne ide od mene. Grlim Njih, u sebi i ne dam od sebe. Na povratku kuci ozljedila sam koljeno. Nekako cudno, u zraku dok sam spustila jednu nogu na prugu zagrebačkog Glavnog kolodvora, druga se ozljedila. Nevidljivo. Kao sto su cesto nasi zivoti daleki i nevidljivi. Cesto, nevidljivi i nama samima. Bit cu ogranicena neko vrijeme, ali lako sam to prihvatila. Kao upozorenje da usporim. Promislim i odmorim. Dani u Jasenovcu su tihi i molitveni. Naslonim glavu na kivot s Mostima i ne mogu da se otkinem od Njih. Ponekad su misli praznina. Nastaje neki nevidljivi prostor izmedu Njih i mene. Zagrljaj. Oni prime sve moje boli, a ja ponesem Njih sa sobom. Svuda. I govorim o Njima. Da se ne zaborave. Nikada. Zlo vreba uvijek sa raznih strana, a Oni, Oni nam govore... cuvajte se, pazite sto radite, mislite, govorite...I sama cesto pretjeram u nekim svojim mislima i djelima pa odem kod Njih da ih zamolim da me utjese, da mi pomognu da mi oproste oni koje sam povrijedila. Tesko nosim kad povrijedim, a obicno povrijedimo bas one koje najvise volimo. Tko zna zasto to bude tako. Setala sam Jasenovcem. Promatrala prirodu. Gnijezda roda. Ima i malenih, tek rodenih. Otisla sam i do Cvijeta, spomenika. Svaki moj korak je oprezan, bolan, sa strepnjom gdje ja sad to gazim? Pod Zemljom je jedan čitavi Svijet. Nevidljiv, a vidljiv. Srcu i duši. Lica djece mi produ mislima, ona sto sam ih vidala u datotekama sto ih je prikupila Dijana Budisavljevic. Vrti mi se slika iz filma o njoj. Najtuzniji dio je kad majke nisu dale svoju djecu od sebe da ih ona odvede, a to je u konacnici znacilo smrt. Kako da majka otkine dijete od sebe? Šetam i gledam drveće, grane koja pruzaju svoje krosnje Nebesima. Drveca su carobno lijepa u Jasenovcu. Cvrsta, stamena, bogatih zelenih krosnja. Svjetlost Sunca ih sara, a mene te grane i krosnje vode negdje gore, Gospodu. Tuzni su ovdje ljudi, njihove sudbine i njihova sjecanja. Tek poneki starac ili starica cesto zaboravljeni od svojih bliznjih koji nam svojim turobnim posljednjim danima na Zemlji svjedoce da smo otudeni i zaboravni. Pogubljeni i izgubljenih vrijednosti. Dotakne. Zaboli. I sama cu jednom ostariti. Svi mi. I poci cemo put Nebesa. Ispred poneke  kuće klupica, kako to biva u slavonskim selima. Nekad se divanilo nakon napornog dana. Na pragu sepet s drvima. Mene podsjetilo na moju baku Stanu. Vratilo u djetinjstvo. Obišla sam i selo Uštice, nedovršenu Crkvu cara Konstantina i carice Jelene. Malo skupljala grane i travu oko Crkve. Zapravo, nista, ali otisla sam i do Romskog groblja Spomen podrucja Jasenovca. Njihove male, vesele, nasmijane duse. Uvijek putujuce. Od Zemlje do Neba. Vijorila se romska  zastava sa kotačem. Vječiti putnici. Patnici. Plavo je bilo Nebo tog dana i gledalo nas s visina radosno tuzno jer tako to bude u Jasenovcu, tuga nas vodi do radosti Vaskrsenja. Umu cesto tesko shvatljivo, ali dusa osjeca kad nasloni celo na kivot i zamoli oprost za nas malene i grešne. I svaki puta iznova otkida se dio moje duše kad odvajam čelo od kivota. Čudesan je to osjećaj. Dio mene ostaje ovdje. Zadnji dan pred povratak kuci otisli smo na Liturgiju u grad Daruvar. Jedan miran, pitom gradic i veličanstvena barokna Crkva Svetih Otaca Prvog Vaseljenskog Sabora. To jutro na jutrenjem sam otkrila da ih ima 318. Zadivilo me, kao i prelijepa Crkva i ikonostas Crkve u Daruvaru. Ovdje bude veselo za Slavu, ali corona je ogranicila zivote svih nas pa je bilo skromnije, ali svakako lijepo i toplo, kako bude u Eparhiji Slavonskoj. Tamo gdje budu Oni, moji voljeni Mucenici koje u svaki dan svog zivota molim za pomoc na Nebesima, kako mene same tako i onih koje beskrajno volim, a ima ih. Voljeti. Najljepši osjecaj. I onda kad nas ne vole. Voljeti.






  2. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from PredragVId for Наслов блога, ЖИВОТИЈЕВЕ ШОЉЕ ЗА СВАКИ ДОМ :)   
    Поручите шољу са сликом Животија Утешановића, заштитног знака сајта Поуке, и уједно преузмите потпуно бесплатно вибер стикере на линку овде 
    поручивања су на фејсбук профилу на линку овде
    Шоље могу бити са једном сликом, обострано и са две различите слике на једној шољи, по Вашем избору
    Одаберите слику или слике и јавите нам се 













































     
  3. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for Наслов блога, КРУНА - СВЕ ЗА ВАШУ ЦРКВУ, МАНАСТИР, ЕПАРХИЈУ   
    КРУНА ИМПЕX доо је предузеће које постоји од 1992. год. у Крушевцу. Бави се продајом робе чији је асортиман намењен за унутрашње опремање стамбених и јавних, тј. пословних објеката. У најновије време смо проширили нашу делатност на црквену галантерију и покренули најсавременију производњу свега што је потребно за вашу цркву, манастир, епархију, почев од подрасника, раса, одежди, стубића, па до персонализованих производа за подове, душеке, завесе и свега осталог што је потребно за опремање епархијских и манастирских конака.
    Одежде и мантије, свештеничке капе, камилавке, пане, све за свештенство и монаштво радимо са најкавлитетнијим материјалима, са везом, златоткано, управо онако како ви желите и какве су потребе ваших цркава.
    Производња црквене галантерије постоји и ради благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина др Давида

     


    Наш тим ће изаћи, по вашој жељи на лице места, направити процену свега што је потребно за опремање. Наши производи красе многе храмове и манастире широм наше СПЦ, у земљи Србији и у свету. Желимо да вам сарадња са нама буде, испред свега, израз наше љубави према Цркви, и грађење пријатељског односа и поверења. 
    Посетите нас или позовите.
    Наша адреса је:
    Адреса: Николе Тесле 14 ( Зграда базена ), Крушевац
    Телефон: 037 / 492 262, моб.тел 063 775 45 93
    Производња црквене галантерије је на адреси Достојевског 17 у Крушевцу
    контакт e-mail: [email protected]







    Наш богат продајни  асортиман обухвата:
    * подне облоге (теписи, итисони, стазе, ПВЦ подови, иглани подови, ламинат, паркет)
    * мебл штофове (у преко 300 дезена) домаће и увозне, као и услугу    
       пресвлачења намештаја
    * душеке – врхунског квалитета (симпо и ТИН) у свим димензијема
    * завесе -  врхунског квалитета и краљевског изгледа, намењене за кућну и пословну
                       декорацију укључујћи и програм пакето механизама, тракастих завеса и 
                       венецијанера
  4. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев for Наслов блога, ЖИВОТИЈЕВЕ ШОЉЕ ЗА СВАКИ ДОМ :)   
    Поручите шољу са сликом Животија Утешановића, заштитног знака сајта Поуке, и уједно преузмите потпуно бесплатно вибер стикере на линку овде 
    поручивања су на фејсбук профилу на линку овде
    Шоље могу бити са једном сликом, обострано и са две различите слике на једној шољи, по Вашем избору
    Одаберите слику или слике и јавите нам се 













































     
  5. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Рај=тегла крема?   
    Често налетим на овакве рекламе.
    ,,Како замишљате рај?" -а на слици чоколада, слаткиши и слично. Е сад, ако сте покушали да замислите, не брините што нисте успели. То је сасвим океј. Јер да сте успели да замислите рај, који има везе искључиво са чоколадом или било каквом врстом (пролазне)материјалности, онда сте у великој заблуди, али у исто време и у великом страху од смрти. 
    Сад се питате како?
    Ако осећаш страх од смрти и од онога што ће бити након овог живота, за тебе ће рај бити надопуњен пролазним ситницама, али шта после? Шта кад поједеш целу теглу крема? Сем што можеш да добијеш шећер, не добијаш ништа више.
    Краткорочно уживање=дугорочне последице.
    Сад се враћам на почетак.
    Да ли заиста тако замишљате рај??
    Можемо да једемо крем, али да га баш не замишљамо рајем, јер је рај много већи од тегле крема, мислим да је већи и од просторне ширине наше душе. Чак кажем да је рај већи и од нас самих, а парадоксално не заузима много простора.
    Једноставно, у нама је. 
    У сваком загрљају. Реченици. Осмеху. Радости. Погледу. Док мацкате сами крем, поделите са још пар другара и ето га делић раја. И тако...идемо даље.... ?
  6. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Усвајање   
    Као неко коме усвојитељство као сам чин не представља ништа друго до изграђивање нових личности, одлучих да поделим неке од предрасуда везаних за ову тему.
    У овом односу изграђују се и усвојитељи, али и само дете. Као превише компликован процес и папирологија људи неретко одустају. Али главни разлог за мањак храбрости јесте суочавање са дететом, а најпре са самим собом.
    Сусрећем  се стално са питањима..
    ,,Како усвојити? Шта треба да радим? Како да ме дете заволи?"
    Па једноставно је, шта сијеш то ћеш и жњети. Када на улици пронађете пса и одведете га кући  пас вас заволи, осети и узвраћа. Замислите како вам тек дете узвраћа? Само је много важно шта пружате? Јеванђеље по Луки каже :
    ,,Који је међу вама отац који ако заиштете хљеба да му даје камен? Или ако заиште рибу, да му мјесто рибе даје змију? Када дакле ви, зли будући, умјете добре даре давати деци, колико ће више Отац ваш небески давати Духа Светога?"(Лука 11, 11-13)
    Ви дајете својој деци љубави,  замислите колико ће Отац наш небески кроз Духа Светога у деци уградити љубави?
    Како рећи детету? Де факто је да се треба рећи да је усвојено и да биолошки родитељи постоје. Уколико се не каже истина бесмислено је градити дете у зрелог, одраслог човека јер ће читавог живота живети у лажи, а ви сте од њега тражили истину. Закључујемо и сами да није фер.(детаљнији одговори у неком од наредних текстова)
    Морам да нагласим да усвајање НИЈЕ хуман чин. Ако желите бити хумани нахраните гладну децу или једноставно посетите домове деце без родитељског старања и подмирите своје хумане побуде. Не удајете се/жените јер сте хумани, већ свој живот и љубав желите да изграђујете са том особом. Нити су биолошки родитељи хумани, јер своју децу одгајају. Усвајање представља изграђивање једне нове личности кроз вас саме, а не обезбеђује старост или хуманост. Дете није криво што је остављено нити оно бира вас, већ ви њега.
    -Желели смо да усвојимо дете, да ето удомимо.
    -Опростите, да ли сте удомљавањем детета, удомили и своју личност?
    Усвајањем детета итекако се не истиче хуманост, а то нам говори и сама чињеница да при усвајању(90%) људи бирају здраво дете, без икаквих здравствених, психичких проблема.
    Ако има било какав ''фелер'' – одмахне се руком и свакако се не доводи у питање(као кад одбијете парадајз  на пијаци).
    ,,Починио сам све злочине осим оног да будем отац.'' (Емил Сиоран)
    Усвојити и тражити захвалност за одгајање детета или некакав орден храбрости, ништа друго не представља до злочин над самим собом, па онда и над дететом.
    Овим текстом желим људима да отворим свест да је усвајање саставни део живота сваког од нас и представља једнакост међу различитима. Без хуманости и племености, дете се треба усвојити уколико имате храбрости да прихватите чињеницу да смо сви дати од Господа једни другима, то није племенитост већ љубав која је потребна да се изгради у нама.

     
  7. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Самостална сахрана   
    Желим да сутра
    сахраним саму себе. 
    Али не као иначе, 
    стриктно без крокодилских суза,
    пустињског срца,
    и без грама хране за све неухрањене 
    егоисте.
    Одлучила сам да будем
    једини члан породице
    и дa говорим шта све нисам,
    док ме у позадини спуштају
    бестрасно присутни пролазници.
    Како сам могла, само да нисам
    а шта и да јесам, опет не бих.
    Да сам успела, као што је требало
    па иако нећу , све је узалуд.
    Коме још служи залуђеник 
    за изгубљеним, 
    за новонасталим,
    за пропалим,
    који је у залог дао тело
    рођеном праху, 
    немајући ништа више од тог.
    Коме је потребан сиромашни сребрењак,
    који и у сандуку новог живота, 
    носећи смрт,
    дели људима оно што Богу не треба.
    Одлучила сам да се сахраним,
    на старом гробљу. 
    Не треба ми ново, кад су ту они
    што нису хтели смрт.
    Ја ћу тамо где има оних
    што су је приграбрили,
    дајући живот нама.
    Без музике, молим. 
    И тужних виолина,
    нисам умела да одсвирам
    композицију животарења,
    не треба ми ни у  земљарењу.
    Хоћу да кажем,
    да сам била све што није требало
    и да је требало неком,
    ником користило не би. 
    Да сам успела да променим ништа
    и да јесам нешто, то не бих била ја,
    него други.
    Да сам живела као што се не живи,
    јер срећа да умреш је пораз радости,
    свог незадовољства.
    Умрла природним избором,
    за све што постоји.
    Сахрана ће се одржати сутра,
    на старом гробљу,
    нек не долази нико,
    опело се пораженима не служи.
    Неутешна радост моје личности,
    обавештава оног који није ту.
  8. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Твитер заједница   
    Твитер заједнице су одавно почеле да бивају све што једна заједница не треба да буде. А и сам парадокс је, твитер=заједница.
    Твитер као главна подлога за просипање свега и свачега највише ничега, представља расуло свести. На страну ,,писци", али ови што им слепо верују, поистовећујући статусе са лажном истином су посебна прича. Вођени којекаквим мишљењима на основу ограђених твитер карактера, бескарактерно поступају јер су изгубили себе. Немајући довољно храбрости да свој став лече томовима књига, задовољавају се кликћући на твитер-зналце и то немарећи за окоришћене речи.
    Платформа твитера је досегла толику висину у нама ниским људима, да читајући намећемо мишљења чак и књигама, тврдећи штампарске грешке.
    И све ово је насупрот заједници. Она се користи речима, чинећи јединство у ком наметање мишљења не постоји. Свако га поседује делећи га искључиво учећи о себи, где тиме чине заједничко знање. 
    Ако дозволиш себи да се сјединиш са ,,заједницом" која те раздваја од сопственог мишљења, онда немаш никакво право да ствараш гард према Богу питајући га ,,Зашто баш мени?" Истина је да Господ увек зна шта је за нас најбоље, али дајући нам слободу избора не покушава да нам наметне ништа што ми сами не желимо или се противимо. Тиме нам потврђује своју љубав кроз слободу избора. Исто је и са родитељима. Увек ће нам говорити шта је најбоље чинити, али ако упорно, тврдоглаво желимо да испунимо свој хир родитељи ће дозволити. Увидећи да је то погрешно ми падамо и они су ту да нас подигну и врате на колосек. Тако и Господ чини са нама, не физички видљиво, али за оног који жели да Га пусти себи, итекако постаје ,,видљиво". 
    Зато је потребно да се запитамо и бирамо куда ћемо своју слободу водити. Да ли ће то бити ,,твитер зналци"  или можда мода са запада која стварајући заједнице, разједињује или Божија воља која ствара заједницу и тамо где је немогуће?
  9. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Iščašen stav o postu (neke manje dorade)   
    Našao sam ovde na naslovnoj strani tekst čoveka koji nešto pisaše o postu! Ko se prepozna prepozna se ali ne repliciram ličnosti nego stavu! Ceo tekst je prozaičan i prazan a suština mu se sublimno nazire u završnoj rečenici gde kaže:
    Čisto farisejstvo .. šta li već!? Da li ova i ovakva "čistota" garantuje ulazak u večnost? Gde je spominje Gospod na Sudu kada će onima desno reći "uđite blagosloveni u mir Oca svog jer ste ... "postili"? Tu će biti i onih ljudi koji nisu postili jedan jedini dan ali koji su iz dobrog srca pomogli nekom, nahranili ga, napojili .. jer Gospod nigde, tu na Sudu, ne spominje ništa drugo od kriterijuma za ulazak u Carstvo Njegovo! Jedini kriterijum je On i njegova slika u bližnjima! Na jednom mestu u Jevanđelju Spasitelj skoro direktno kaže u jednoj rečenici sve: "I kome ja hoću otkriću", (važan momenat Njegove slobode koji mnogi previđaju) a kad On otkrije onda je On i sa tim čovekom i taj čovek sa Njim u već ostvarenom eshatonu! Isto to samo premestite u dan Suda .. "koga ja hoću spasiću" i to je bukvalno tako. On dolazi u slavi Sudije i On prima ili odbacuje! Najveći svetitelji se nisu nikada usudili da se do smrtnog časa smatraju "čistima" da budu spaseni!! Drhtali su, molili, smatrali su se najgorima .. i daj Bože da svi znaju da i jesu najgori postili ili ne! Kako ćeš da prođeš pored Hrista ako te On neće baš kako se narugao onom fariseju koji se busao postom a Gospod kaže (slobodnije rečeno) da je "mitar", koji se smatrao nečistim, otišao opravdan a ovaj samozvani anđeo u svadbenom ruhu širokih rukava otišao kući blesav i duhom bolestan kakav je i bio!? 
    Ko se, za ime Božije, usuđuje da par nedelja posta nazove "čistotom" i da to poredi sa svadbenim ruhom? Pa to je neopisiva nadmenost iz ugla upravo spomenutih otaca i jevanđelske istine o farisejstvu! Nikada i nikada nisi čist, dostojan i (čuj majke ti) "pripremljen" jer si smrdljiv i gubav iako nisi jeo 'leba četrdeset dana! Taman je to upravo farisejstvo koje sebe smatra čistim jer "posti i daje desetak"! Tu pred čašom treba da se srušiš od užasa koliko si ništa uz sav post makar trajao celu godinu! Čoveče Božiji, ti ne pristupaš ne znam kakvom Bogu već svom lekaru i tako jedino ima smisla pristupiti Čaši i shvatati pričest! Onoj čestici u kašičici kaži samo i isključivo "Lekaru moj"!  On je došao zbog tebe i mene tugo moja .. jer je došao „zbog bolesnih a ne zbog zdravih i, čuj,  "pripremljenih“! Ne čini te post spremnim ni trenutka, ne kažem to ja, kažu to sveti oci koje sad ne mogu da nabrajam a ruku na srce ni da se setim koji tačno; ali ako treba naći ću precizne reči i citate! 
    Pred Čašom se stoji u strahu, izgovaraju se reči da sam "od svih grešnih prvi ja"!! Ko danas ljudi moji to prihvata kao istinu o sebi! Da li ljudi shvataju šta su rekli time? Kako se naziva kad kažeš nešto a ne misliš tako? Laž brate i to korenita! Stojiš pred Bogom i lažeš!? Jel ti pišče teksta shvataš da si najgori od svih baš koliko i ja; možda je tesna trka!?? Nisi pripremljen, nisi u svadbenom ruhu postio ili ne!! Nisam ja to izmislio, piše ti čoveče u liturgijskoj molitvi! Pred čašom treba da ISTINSKI poželiš da očistiš obuću svim prisutnima u Crkvi, samo tako se pristupa i izgovara „od svih smrdljivih prvi sam ja“! Da je Jevanđelje donelo samo priču "O bludnom sinu" bilo bi dovoljno za čovekov život i pedagogoju. Kakav treba da je naš stav pred Čašom kojoj pristupamo?! Isti kao bludnog sina koji je drsko ponizio oca; koji sad gladan života i Duha, razmišlja: "Idem svom ocu i reći ću Mu: Primi me kao jednog od svojih slugu!" Ovaj čestiti momak se otreznio od ludila! On shvata, usled nevolja i gladi ima širu sliku svog postupka, da je ponizio i povredio srce i ljubav oca! Sa tim ISKRENIM saznanjem shvata i da više nema pravo na dostojanstvo sina i to ga muči; rađa mu se stid u srcu. Nije izgubio dušu, voli oca ali svestan težine uvrede i postupka on želi u dubini duše da bude pored oca makar kao sluga, kao konjušar ili šta god drugo. Bog želi da mi imamo isti taj stav; iskren i bez pritvornosti. Tada je opravdano očekivati (jer priča o bludnom sinu, njen kraj, je istovremeno i Božije obećanje a Bog kad obeća On ispuni) da nam Otac istrči u susret.. ali samo ako nema kalkulacije, lukavstva i računice u tom odnosu; da osećaj bude identičan onom momku koji se vraća kući. Samo u tom duhu se pristupa Čaši: "Gospode, šta sam ti sve uradio svojim životom, reči nemam - nisam više sin znam to, slutim to, primi me kao slugu Gospode, kao smećara, štalara... gde već treba"! Ne postoji drugi odnos pristupanja Češi Gospodnjoj; uopšte ne postoji drugo poimanje Crkve i našeg odnosa prema Njoj.
    Ali tugo moja, da tragikomedija bude veća, evo u gornjem citatu mi kažemo Hristu sve suprotno: "Ja sam obučen u svadbeno ruho, čist sam kao sunce i pripremljen da uđem kod tebe. "Ko da je važno što sam ti pljunuo u lice (ionako ćeš da oprostiš); što sam te prikrivenije od vojnika pred Pilatom ponizio misleći da ti ne znaš ko te udari!?" To je parodija... ali nimalo smešna! Sasvim suproti autentičnom stavu Svetih otaca koji su i napisali molitvu pred pričešće (prafrazirano  - "...od najnedostojnijih sam PRVI JA") a pretpostavka je da su je predanjski nasledili od samog Gospoda preko Apostola pa dalje preko otaca kroz vekove! 
    Čaši, još jednom, pristupaš kao svom lekaru i ništa više, postio ili ne jer „uzmite i jedite“ ne zavisi od posta ili čistote već „uzmite i jedite uvek i stalno“ (osim težih slučajeva prepoznatih u Pravilima Crkve)! Ovaj poziv se izgovara i u mrsnom periodu kada, po mišljenju čoveka kom repliciram, nismo "u podvigu, čisti i spremni"!?
    Post, kako ovako grešan smatram a mislim da ne odstupa od učenja Crkve, ima dve dimenzije; obe podjednako važne za Crkvene ljude. Prva je ta što je post lek! Njime se izgoni iz čoveka nemir, bes, pohlepa i svako drugo zlo jer kaže Gospod: „Ovaj rod se ničime ne može izagnati osim molitvom i postom“ (pretpostavka je da On kao anatom naše duše nešto zna o tome).. ali to je samo privremeni lek – i dalje imaš smrt u sebi o čoveče a smrt je smrdljiva rugoba samog tebe i mene .. i takvog me ne čini dostojnim spasenja ni trenutka makar se iznurivo postom celu godinu! Nju samo Gospod može uništiti kad uspostavi ponovo vlast nad celiim svetom u dan Suda!
    Druga dimenzija posta je disciplinarna ali ni ona te ne čini spasenim po sebi! Disciplinarna u smislu poslušnosti i LOJALNOSTI Crkvi, ocima, predanju.. što ima svoju težinu u nekom višem smislu. Baš kao kad uđeš u bolnicu i poštuješ neka pravila ponašanja koja nisi sam izmislio već postoje vekovima zbog samog tebe i tvog zdravlja.  
    Evo jednog jevanđelsko - istorijskog događaja koji zastrašujuće govori o ovome o čemu prethodno govorismo; o ovoj dimenziji lojalnosti. Pogledajte šta se desilo kada se Petar tri puta odrekao Hrista:  Gospod se okrenuo i tužno ga pogledao!? Petar je odmah znao, osetio srcem već duboko ranjenim, da je povredio nešto nevino, čedno, nezlobivo i sveto - zaplaka gorko! Petar se baš kao i bludni sin sam udaljio od zajednice sa ocem ..sa Hristom. Mislio je da je hrabar ali uplašio se. I pogledajte šta Jevanđelje dalje kaže o ovom potresnom događaju; kaže u nastavku na jednom mestu: (Marko, glava 16 Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече.)  Ovde Jevanđelje, posle Vaskrsenja i dešavanja odricanja, razlikuje Petra od zajednice učenika, ne vidi ga više kao učenika ali Petar ne gubi nadu. On nastavlja da ide za Hristom iako mu nije lako, što svedoči potresno plakanje kada ga je Gospod kasnije oslobodio te patnje. No, mogao je Petar doživotno da ide dalje za učenicima i da ne bude ponovo pribrojan zajednici da to nije suštinski Hristova voljna intervencija. Ona zavisi samo od Hristove odluke (u osnovi od Njegovog zažaljenja, milosti, saosećanja..) Sveti oci kažu: „Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja“. Upravo se to dešava i sa Petrom i sa našim postom koji je izraz lojalnosti i nekog oblika poslušnosti u smislu: „iako sam grešan želim da ostanem sa Tobom“ ali to ne garantuje samo po sebi ništa, niti sam po automatizmu oslobođen greha ili čist?!  Tek kad je Gospod tri puta pitao Petra: „Ljlubiš li me većma nego ovi?“ i kad je ovaj tim bolnim pitanjima zaplakao tek tada je vraćen u zajednicu i postao najveći učenik Hristov. Post je, kao što rekoh i ponavljam, u disciplinarnom smislu ovo pokazivanje da mi je stalo da ostanem sa Gospodom; post je „poznanje sopstvenih grehova“, poznanje da sam povredio nekog nevinog (nekog ko mi ništa nije skrivio) i to je moj mali doprinos na mom spasavanju, nekakvo iskazivanje želje da ostanem u Hristovom stadu ali kako uče oci Crkve te grehove samo Gospod skida (to čini preko sveštenika - dakle Crkva) ali suze pokajanja, koje su dar Božiji, dolaze jednosmerno od Boga.. samo ako ste ti i Razrešitelj u iskrenim odnosima. Sve izvan toga je prazna forma.
    Ništa, dakle, po magijskom automatizmu ne čini čoveka ni čistim ni spasenim ni pripremljenim! Samo tako po sebi, čisto jer ispunjavamo formalne stvari, da uđemo u Carstvo pored Gospoda i onog Heruvima što tamo stoji – šipak! Kome Hristos hoće otkriće! Koga On hoće da spasi biće spasen! On je sudija! Primio je kod sebe u Carstvo prvo razbojnika koji dana nije postio. .. i upravo to meni i tebi brate daje nadu! Samo je On mera stvari! Samo što veća sličnost sa Njegovim širokim boemskim duhom i karakterom: nezlobivost, poniznost, istinoljubivost ...bez laži, krađe, lopovluka, prevare, dvoličenja, kalkulacija ..čak voli i vino; uostalom na Tajnoj večeri sa učenicima nije pio vodu nego vino i „neće piti novoga dok ne dođe u Carstvu..“ Samo nas to brate kandiduje da nas nekako prepozna ( a mnoge neće prepoznati .. možda i mene ne daj Bože ..ali nema garancija)
    A post?  Post je po rečima samog Spasitelja samo antibiotik!  Kad piješ lekove ne ideš okolo pa se hvališ time!
    (Ako je tekst ičemu korisnom.. pomjanite Ljiljanu, Nemanju, Ljilju, Anu... familiju..  moje kolege muzičare sa kojima delim dane..)
  10. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на ИВАН KARINGTON за Наслов блога, Свети Мардарије пред Новосађанима   
    Свети Мардарије пред Новосађанима
    У скоро до краја испуњеној биоскопској сали Културног Центра Новог Сада, премијерно је приказан филм из Продукције ''Пријатељ Божији'' под насловом ''Свети Мардарије – владика без адресе''.
    20.06.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0      
    Документарно-играни филм ''Свети Мардарије – владика без адресе'' је сведочанство узвишеног хришћанског етоса првог српског епископа првоосноване Епархије СПЦ у Америци и Канади, Мардарија Ускоковића.

    Његова љубав према Христу и Роду, мучеништво, прегалаштво и креативност, приказани у овој филмској причи, одушевили су гледаоце. Не постоји у читавој историји 20. века пример таквог приноса човека који је распет између своје неизлечиве болести и људске мржње и прогона од стране својих, од смрти отимао дан по дан, како би до краја саградио грандиозну грађевину нашег националног, духовног и културног здања под којим ће српски народ у Америци и Канади сачувати свој дух и идентитет.
    До свог прослављења 2017. године, владика Мардарије је био потпуно непознат не само широј, већ и црквеној јавности. Зато је његово дело приказано на филмском платну изазвало велику радост посетилаца који су личност владике Мардарија доживели као својеврсно откриће.
    Пројекцији су присуствовали и глумци Српског Народног Позоришта који су тумачили ликове историјских личности са којима је владика Мардарије делио време и простор, као и посленици филма који су том приликом изрекли најласкавије оцене овом остварењу.
    Да подсетимо, филм је до сада приказан у Сједињеним Америчким Државама и Холандији, док је домаћа публика је имала прилику да га види у Крушевцу и Новом Саду.
    http://prijateljboziji.com/свети-мардарије-пред-новосађанима/
     
  11. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Vaskrsnji post   
    Vaskrsnji post
    Ljeta Gospodnjeg 2018. godine za vrijeme Vaskrsnjeg posta kada sva nasa dusa i cula treba da streme Gospodu moju porodicu su snasle nevolje koje bi gotovo svakoga slomile. Dugo vec znam da ostajem bez posla i duboko vjerujem da to jeste s Bozjim promislom, ali kada se priblizavao dan rastanka od bankarstva dolazila je i neka tuga zbog rastanka od kojecega, od ljudi, prostora, cvjetasto isaranih škara ili pogleda na Sljeme. Nisam se uspjela ni pribrati na Krstopoklonu nedjelju tata je dozivio i prezivio srcani infarkt. Dok sam satima sjedila na hitnoj i razmisljala o kojecemu svaki susret s ocima mog oca mi je posebno tesko padao. Nikada u životu nisam vidjela tugu koju sam tog dana vidjela u njegovim ocima. Znam, ostat ce u mojim sjecanjima dugo. Moguće zauvijek. Samo sto smo malo nadosli mama me nazvala iz ambulante i rekla da joj ne mogu spustiti tlak i da je moram voditi na hitnu. Opet noc, samoca, cekaonica i nada da ce biti dobro. Vratile smo se kuci u gluvo doba noci. Obje izmucene, ja u strahu jer sam kuci ostavila bolesnog tatu. Moja kćer se samo spusti u hodnik i cuje ga da spava. Dijete se boji i ove nevolje utjecu i na nju. I to meni kao majci donosi tugu. Postim i molim se. Ne kao molitveno pravilo niti kao forma, molitva je ovog posta postala sastavni dio mene, tece neprestano kroz moje misli, moje srce i moje usne. Bogu hvala sto imam Oca Mihaila i sto je dosao i donio ikonu Svete Matrone koju je mama izvezla i Svetog Nikole kojeg sam kupila na Meteorima, a koje su stajale u oltaru naseg zagrebačkog manastira Svete Petke. Osvestao je vodicu i ikone i donio je Pashalnu radost u kucu. Tata stalno trazi vodicu s okusom i mirisom bosiljka i pomazujem ga Svetim uljima koje imam. Bogu hvala sto imam u sebi hriscansku radost da blagodarim Gospodu na svemu i da se radujem danu Vaskrsenja Hristovog kojeg nadam se ovog ljeta i jos mnogih ljeta  dočekati u ljubavi moje male obitelji. Sutra nadam se pokloniti ikoni Bogorodice Lepavinske koja je nas dom i utočište ovdje, gotovo u susjedstvu. Bogu hvala na svakom udahu i danu koji mi je podario. Maleni smo i nesvjesni koliko smo krhki i nemocni bez ljubavi Bozje.
    Amin.

     
  12. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Син Утехе за Наслов блога, Од маске до Личности   
    ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ
     
     
     
    Када сам кренуо у цркву,некако паралелно сам  почео и да радим као продавац свећа,тако да сам хтео-не хтео, " морао" да будем на свим Богослужењима. На јутрењу и вечерњу је било мало људи,па сам могао да станем за певницу и да учим појање. Старији свештеници су ме одмах "бацили у ватру"( неки да ме што брже науче,а неки да ме виде како се мучим и презнојавам, покушавајући да погодим глас који је требао да се отпева), све у свему, хвала и једнима и другима.
    Када је било више људи у цркви,а ред дошао на мене да отпевам,настајао је терор фалша,а ја сам се знојио као да сам на десетобоју а не за певницом!
    Када сам био сам,или када је било мало људи, могао сам солидно да отпевам,али чим је "публика" присутна, "десетобојац" наступа у великом стилу, а заборављао сам и оно што сам знао када би ме пробудили у пола ноћи!
    Због чега се то дешавало?
    Због тога што тада нисам схватао,а нисам био ни зрео да схватим,да не певам да би се себи дивио како певам тачно, у ноту, или да би ме други хвалили,тапшали по рамену,а ја мислио да сам Богом дан!
        Због чега сав овај увод? Због тога што смо се као народ довели до тога, да већину ствари које радимо, чинимо да би нахранили его лажним самозадовољством или лицемерним похвалама других.У оба случаја,то су чекови без покрића
      Ми желимо да будемо посебни,само своји,али требали би да схватимо да посебност даје Бог, и да је свако од нас рођен да буде јединствена и посебна личност. Од жеље за посебношћу,дошли смо до тога да сви изгледамо исто, фризуре,аутфит, понашање,тако да то изгледа трагикомично. Сви имају исте,безличне  гримасе на лицу, од осмеха ни трага. Жене,празнину и незадовољство покушавају да маскирају гомилама шминке,голотиње и силикона, покушавајући тако да скрену пажњу са своје безличности. А мушкарци, набилдовани и истетовирани, као штанцовани, раде то исто глумећи кул типове. Толико смо се заробили у то, КАКО ЋЕМО СЕ ДРУГИМА ПРИКАЗАТИ И ПОКАЗАТИ И  ШТА ЋЕ ДРУГИ  РЕЋИ,  И МИСЛИТИ О НАМА, да се бојимо , више не знајући како   да будемо посебни, и шта уствари то  значи,  и прибегавамо сигурици- копи-пејст варијанти, која нас претвара  у неку врсту Кинеске хиперпродукције,која се рекламира као уникат,и што је најгоре,пролази као такав. Што се више удаљавамо од Бога, удаљавамо се и од самих себе,постајемо несигурни,уплашени,агресивни,глуматамо, шалтајући се из фазе у фазу, губимо се, а  мислећи, и варајући  се,  да ће мо тако бити у фазону и тренду. Лажемо сами себе, а време иде…
      Колико сам само талентованих људи срео, који су подлегли несигурности и притиску споља и изнутра, и блокирали себе и дарове које имају,а дозволили су да због " блокаде" дарова,на површину изађу крајности, које су се управо и  пројавиле због незадовољства проузрокованог неостварењем личности. Из таквог стања је природно да се појављују, незадовољство, несигурност, глума.. А то није најгоре од свега. Највећа несрећа је то што иако осећамо да смо промашили,да смо лажни, да нам је тесно у себи самима, ништа не чинимо да то променимо, него идемо све дубље и дубље и појачавамо незадовољство.
       Бог тражи СРЦЕ, Он жели да све што радимо, радимо од срца, и да њему принесемо, а Он ће нам стоструко узвратити својим богатим даровима. А ти дарови су мир, радост, пројављивање дарова за које нисмо ни свесни да их имамо, и да уопште постоје, а кроз све те дарове,формира се јединствена и непоновљива личност, свесна себе, и  врлина и мана, а  увек радосна и отворена  према Богу и људима, нестрпљиво ишчекујући ново чудо Божије које ће се пројавити на њој! 
     
      Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон, одозго је,  силази од Тебе,Оца Светлости ,и теби славу, благодарење, и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и увек и у векове, векова! (Литургија Св. Јована Златоустог,заамвона молитва)
  13. Оплаках :))
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Stavra 1989 за Наслов блога, Покрет антихлебиста   
    Хлеб, крув, лебац, погача, колач... Већина нас не може да замисли дан без ове намирнице. Али има оних који се против ње боре.


    У Србији се појавио нови духовно-гастрономски покрет : АНТИХЛЕБИСТИ, или како себе зову, анапсомисти (по грчкој речи за хлеб – псоми, ψωμί ). Они за себе не тврде да су расколници, већ обновитељи некадашњег духовно-дигестивног учења. Причали смо са њиховим вођом у Србији, Миленком Глишићем, инжењером  менаџмента козметичког салона и соларијума   „Катица“ у Лапову.

    „Хлеб има штетне последице по здравље. Он не садржи нутријенте, садржи превише соли и гоји. Али то није најважније у нашем учењу. Најважније је да треба да се избаци из свакодневне употребе јер је демоде. Једемо намирницу која је стара хиљадама година, човечанство би требало да се развило. Ми смо, у ствари, сувише модерни за хлебољубиву Србију.“

    Антихлебисти презиру укус и мирис хлеба, његов облик, ма какав био; хрскаву корицу, мљецаву средину; прженице, сендвиче, па чак и презле. Духовни гуру покрета даље наводи да је на психолошкој основи развио алергију на хлеб и  да ову намирницу треба сасвим избацити из религиозне употребе, али и из породичних и домаћинских ритуала.

    „Ко је и када поставио монопол да се гостима сервира хлеб и со чим дођу?“, забезекнут је Миленко, који има звање великог анапсома четвртог реда по антиглутену. „Шта ако гост не воли хлеб, ако попут мене, пада у несвест од хлеба? Постоје далеко здравије намиринце, замене за хлеб. Рецимо, карфиол. Зар би шкодило да се гости дочекују посољеним карфиолом и ракијом?“

    У сукоб са православном црквом анапсомисти долазе највише због свог инсистирања да се из Причешћа избаци хлеб, јер гоји и није здрав. Оптужбе за нарушавање богослужбеног поретка  су злонамерне, тврди Миленко, иначе ревносан хришћанин.

    „Ја отпостим цео пост без хлеба, знате. Не једем га никако! А онда свештеник инсистира да ми да хлеб у Причешћу. Каже, мораш обоје, то је Тело Христово. Ја кажем, нека оче, дајте Ви мени само Крв. А он неће. На шта то личи, питам ја вас. Погача за крсну славу, то је само средњевековни и дедовски назив за хлеб!  Даље, зашто да се молим: хлеб наш насушни, кад ја не једем хлеб? Ја молим за пиринач, или зелену салату. Пиринач насушни дај нам данас.“

    Као највеће непријатеље покрета Миленко види пензионере, најревносније потрошаче хлеба, а за њима студенте, прождираче јефтиних сендвича. Негира умешаност у серију необичних догађаја у новобеоградском насељу Студењак, кад је по локалним сендвичарницама и пекарама неко упорно исписивао графите: „БЕЗ ХЛЕБА ТАКО ТРЕБА“, „ХЛЕБ УБИЈА, ЈЕДИ ТРАВУ“, и тако даље.

    Такође истиче проблем превелике заступљености хлеба у култури.

    „Имате, рецимо, безброј изрека или пословица о хлебу. Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Зашто хлебом, питам ја вас, па убићете га? Залажемо се да се то смањи, или бар да се јавност упозори. Некада ни цигарете нису имале натпис о штетности, а данас пише како се од њих умире од рака, итд. Потребно је исто учинити с хлебом: написати како од хлеба можете добити рак.“


    Миленко није подробно објаснио како се ова опака болест добија од хлеба, али остаје убеђен у свој став.

    Интервју нисмо стигли да завршимо, јер је Миленко морао да се посвети послу који, упркос његовом личном опредељењу,  у последње време цвета и чак има муштерије из иностранства.  

    „Ми смо на маргинама друштва. Нико нас не узима за озбиљно, и то је највећи проблем. Причаћемо другом приликом, морам да депилирам леђа камионџије из Турске.“

    И анапсомисти морају да зараде свој хлеб. Пардон, карфиол.


  14. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Stavra 1989 за Наслов блога, Ниси постио средом (песмица)   
    Можда си милостив,
    храниш све редом,
    дајеш леб сиротом
    и помажеш бедном,
    ал' кад Путир се засјаји
    то ти је свеједно,
    немој да му приђеш –
    ниси постио средом!
     
     
     
    Можда проводиш сате
    у причи са тужним,
    слушаш туђе јаде,
    ослобађаш сужње;
    ал' кад Христос призове,
    ти си изузетак,
    све пада у воду,
    ниси постио у петак.
     
     
    Ниси јео сардине,
    паприке, ил' гљиве,
    ждрао си сланине,
    ракију од шљиве.
    Враћа ти се подвиг
    натраг, на почетак,
    зато што си так'о
    жену у петак.
     
     
    Молио за болесног,
    учинио јадном,
    опростио обесном,
    даривао крадом,
    џаба сав твој труд,
    заборави све редом,
    Христос није луд –
    ниси постио средом.
     
     
    Ниси постио средом,
    то није у реду,
    доватио жену,
    па добили бебу;
    ако кмечи ноћу,
    не кукај на беду,
    плаче само јер
    ниси постио у среду.
     
     
    Кад Судњи дан сване,
    кад анђели засвире,
    ја памтим све дане
    кад јео сам кромпире;
    знам да је моја
     пречица до раја,
    у заповедне дане
     нисам јео јаја.
     
     
    А ти ћеш с леве стране
    бројати кобаје,
    бљувати саламе
    што ждрао си, јаране;
    на нос ће ти изаћи
    прасићи и сарме,
    гушићеш се месом,
    крофном твоје нане.
     
     
    На крају све се своди
    на кромпире ил' ћевапе,
    да л' живиш за подвиг
    ил' ситне севапе,
    да л' постиш на води,
    да л' читаш препарате
    на налепници кекса,
    средом нема секса.
     
     
    Проклет да је
    комшија Стевко
    кад ми је у кафу
    турио и млеко,
    а среда је била,
    он ми није рек'о,
    омрсих се средом,
    име нек му клето.
     
     
    Проклет да је
    продужен еспресо,
    и чварци, мусаке
    и остало месо.
    Када умрем
    нека пише на мермеру белом:
    «Душу дао Богу,
    среди дао тело».
     
     
    ЈО!

  15. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Stavra 1989 за Наслов блога, I fanatici pevaju OSANA   
    Hrista su dočekali radosno, uz vesele povike, kao cara, a pet dana kasnije su zahtevali Nјegovu smrt.   Vrlo je verovatno da su i mnogi koji su na Cveti pevali „Osana sinu Davidovom“  - na Veliki Petak vikali „Raspni ga, raspni“. Kako je to moguće?

    Prvo, nisu imali snažnu veru u Hrista, ni jasnu svest šta je Mesija prizvan da učini.  Bukvalno su tumačili slovo Pisma, i to u duhu tada žive tradicije koja je priželjkivala političkog oslobodioca i novog cara Davida. Kad drvodelja iz Nazareta nije učinio ono što se od Nјega očekivalo, tj. kad nije podigao vojsku i zagovarao oslobodilački rat, mnogi su odustali od NJega i osetili se izdano. Isus je izneverio verski zanos mnogih svojih sunarodnika, odudarao je od ideje Mesije koji su mnogi stvorili zbog društvenih okolnosti i ličnog nezadovoljstva. I nezadovoljstvo je poraslo. Hristos nije ono što su smatrali da im je potrebno, dakle, On ne može biti njihov Spasitelj. On je lažov i bogohulitelj, nudi spasenje koje njima ne odgovara.

    Drugo, vidimo da se takvim ljudima lako upravlja i da im se lako nameću tuđe predstave dobra i zla, vere i nevere. „A prvosveštenici i starješine nagovoriše narod da ište Varavu, a Isusa da pogube.“(Mt. 27,20; isto Mk. 15,11) Sveštenici su lako našli lažne svedoke (Mt. 26, 59; Mk. 14, 55 -56) i potrebnog izdajnika. Kako? Zašto? Zato što su bili ubeđeni da služe većem dobru. Oni su bili apsolutno sigurni u ispravnost svojih postupaka. Bilo je bolje da jedan čovek strada, nego ceo narod da strada zbog njega (Jn. 11, 47 – 57). Hristos je za njih bio potencijalni  verski raskolnik i politički vođa.  Novi neredi, u već nesigurnim vremenima, to im nije bilo potrebno.  Sveštenici su smatrali da imaju svetu dužnost da održavaju mir, vode dijalog sa inovernima i rešavaju probleme unutar svoje zajednice.  Isus Nazarećanin se izdavao za učitelja vere, imao je mnogo sledbenika, unosio je nov duh u viševekovno, ustaljeno ponavljanje pravila i obreda. Bio je unutrašnji problem i sveštenici su smatrali da su pred  Bogom odgovorni da taj problem reše.

    Treće, kad spojimo labilne vernike, tj. tradicionaliste-nacionaliste, sa čvrstom manipulacijom prvosveštenika obolelih od božijeg kompleksa, dobijamo masu koja više ne razlikuje istinu i laž, žednu krivca za njihovo nezadovoljstvo i nesreću (koje su sami stvorili).

    Nastojanje da se Hristos lažno optuži, da se ponizi, ismeje, izruži i mučki ubije jasna je slika onoga što i danas prolaze mnogi  hrišćani.  Dosledni Hristovi sledbenici naviknu da oni koji ih tapšu po ramenu budu oni koji kasnije prouzrokuju njihov pad. A hrišćani nedosledni  Hristu postupaju isto kao judejski prvosveštenici, opijeni religijskom formom. I žive kao oni koji nasednu na njihovu priču o Bogom opravdanom preziru i nasilju.

    Imamo mi i dalje fanatike koji danas viču «Gospodi, pomiluj», a sutra «Anatema!». Danas pevaju «Dostoin» na tvom rukopoloženju, a sutra pišu protiv tebe žalbe episkopu. Danas te pozivaju da dođeš na Liturgiju, a sutra ti nalažu epitimiju jer si jeo sardinu za vreme Vaskršnjeg posta. Danas se nazivaju tvojim prijateljima u Hristu, a sutra ostaneš bez posla jer su te lažno optužili.

    Hristova tragedija je tragedija svih nas, ali vidimo da NJegova tragedija nije očajna i bezizlazna. Na kraju uvek, u Nјemu, pobeđuje Život i Istina. I to je ono što u ovim praznicima slavimo. Ali ni ljudsku glupost i dvoličnost ne treba da zaboravljamo. Da ne bismo i sami od vernika postali zaluđenici, i od služitelja uvek žive i nove Istine postali nasilni čuvari viševekovnog mrtvog slova.

    Kad sutra u ruke uzmemo vrbine grane, to nije puko poštovanje etno običaja, već radosno dočekujemo Spasitelja. Kad vrbu stavimo pored ikone, obećavamo sebi da nećemo sutra protiv nikog dizati glas «Raspni ga, raspni», ma koliko bio drugačiji od nas i ma koliko smatrali da vređa naš osećaj vere. Jadna je i prejadna naša vera ako treba da je branimo nasilnom rečju i nasilnim delom.

    Sa željom da svi prihvatimo odgovornost koja leži u radosti praznika, želim vam mir, ljubav i hrabrost u Hristu.
     
     

  16. Тужан
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, MIRNA REINTEGRACIJA   
    U zadnje vrijeme definitivno previše razmišljam i postajem sve ranjivija. Ovih dana tek poneki osvrt sam pronašla u sredstvima javnog objavljivanja na temu mirne reintegracije. Ta tema me je potakla na ova razmišljanja. I osvrt divnog čovjeka Drage Pilsela na jučerašnje ubojstvo na Kosovu koje je on doživio kao “rafal u mir”.
     
    Svi koji me poznaju isto tako znaju da sam dijete miješanog braka. Kao takva kroz gotovo cijeli svoj život doživljavam previše neugodnosti i vrlo rijetko sam kod jednih i drugih prihvaćena. Kao obitelj, priznajem, opstali smo samo zato što je vladala velika ljubav između mojih roditelja. I za mene je to najznačajnije da sam dijete ljubavi. Ja sama nisam to u svom životu ostvarila, nizala sam samo promašaje. Znam razliku.
     
    Odavno mene muči tema mira i rata. Tema mojeg diplomskog rada je bila Naknada ratne štete u teoriji i pravu RH, kod prof. Jasne Omejec. Dobila sam peticu. Bila sam šokirana tada, a šokirana sam i danas nakon dvadesetak godima tom visokom ocjenom jer sam diplomski napisala za jedan vikend i gđa sutkinja je profesorica koja je rijetko dijelila petice. Valjda onda ima nešto soli u toj mojoj glavi, iako emocije su uvijek te koje nadvladaju moj intelekt. Uglavnom, moj diplomski započinje rečenicom “Riječju “mir” izražavamo jednu od najdubljih težnji i nada čovjeka. U ljudi je potreba za mirom postala toliko snažna da ..ne čudi što je ostvarenje mira postalo primarni politički cilj”, tako nas uči prof. Dr. Olivera-Lončarić-Horvat. Gdje je svijet pa i naša domovina u svemu tome? Težnji ka miru.
     
    Iako je Podunavlje reintegrirano u hrvatsku državu prije jako puno godina, vrlo često mi se čini kao da taj rat nikada nije niti okončan. Mržnja i netrpeljivost svakodnevno sve više rastu. Meni kao dijetetu jednog takvog braka ta mržnja svaki dan postaje sve nepodnošljivija. Priznajem, od svega izrečenog u zadnjih tridesetak godina mene osobno je najviše pogodio tekst banjalučkog novinara Pejakovića s naslovom Miješano meso. Toliku količinu mržnje sam rijetko osjećala. Doslovno, kao da mi miješani nismo uopće ljudi. Užasno dugo sam patila zbog toga. Moje kretanje kroz cijeli život se provlači od Hrvata do Srba pa nazad i tako u krug. Kao dijete odlazila sam na katolički vjeronauk i osnovama kršćanstva učila me jedna topla časna sestra. Naučila me je prije svega kulturi ophođenja u hramu i na tome sam joj neizmjerno zahvalna. Kasnije u životu moja duša je tražila neku dubinu, mistiku, odgovore koje nisam nalazila u katoličanstvu i krenula sam za njom tragati u pravoslavlju koje me je svojom ljepotom opijalo. Dugo sam se tu osjećala kao da nisam “od ovoga svijeta”, tako bi se mi kršćani vjerojatno i trebali osjećati, a onda su pomalo krenula razočaranja. Ne u teologiju i ono što pravoslavno učenje jeste, to nikako, nego u ljude. Već duže uglavnom krećem se među Srbima koji me nikada u potpunosti nisu prihvatili kao što to nisu niti Hrvati. U srpskom okruženju prihvaćeno se uglavnom osjećam među hrišćanima pomalo zilotski nastrojenima. U hrvatskom okruženju uglavnom su to lijevo orijentirani ljudi, često alternativci koje vjera kao takva ne zanima, ali u tim krugovima osjećam se ugodno, kao čovjek. Moj doživljaj srpske zajednice u našoj domovini je da se sve više getoizira, a geto kao takav nikako nije dobar jer dovodi do bolesti duha. Čak i unutar tog geta, stvara se podgeto i to puno takvih malih strogo zatvorenih grupica. Politika kao nešto meni primarno nije ni zanimljiva, a i ovakava kakva jesam u tome se nikada ne bi niti snašla. U katoličanstvu sam naučila na milosrđe, oni zaista tome pridaju veliku važnost i svjedok sam mnogih ljudi u nevolji kojima pomaže Crkva. U pravoslavnom okruženju kad se to spomene, uglavnom me dožive kao totalnog bedaka. Ne znam, da li su carica Milica, Mati Angelina ili Sveta Jelisaveta Fjodorovna bile bedaste. Ne znam, neka drugi procjene. U mojim očima su bile velike i takve će i ostati. Kako me vide Srbi u Crkvi, kao zalutalu Hrvaticu u pravoslavlje. Nikada kao dio njih. Tako se i izjašnjavam, kao Hrvatica. Tata mi je Hrvat, rođena sam u Zagrebu i to društvo me je neminovno oblikovalo. Da li je to prepreka da istovremeno budem i pravoslavna? Meni nije. Moj duh tako osjeća i volim sve što je pravoslavno pa i srpsko, ali i dalje se u zajednici osjećam kao da tu ne pripadam. Tako da se svaki dan sve više osjećam kao netko tko ne pripada nigdje. Kao potpuni stranac u vlastitom gradu i zemlji. A o mirnoj reintegraciji, miru u zemlji i okruženju teško da se može i govoriti. O hrišćanskoj ljubavi još i manje. Tko sam i gdje sam u svemu tome, zaista ne znam. Jedino što znam, duboko sam tužna.
  17. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Драшко за Наслов блога, Bilo mi je drugi put   
    Kolona A uvoz iz Egipta
    Kolona B uvoz iz Stare Grčke
    Kolona C integralni usisivač antičke umetnosti
    konačno rešenje Britanski muzej
     
    Malo šale na početku, a u stvari...
     
    Volim Englesku, volim London. Tačno je da "ko je umoran od Londona, umoran je od života" jer ima za svakog po nešto. Bilo od toga što su "doneli" iz celog sveta, ili napravili sami....ima svega.
    Pozvali su nas iz crvke Svetog Save da održimo koncert jer sam se prethodno ponudio i dobili smo pozivno pismo.
    Povod je višestruk, nametnuo sam se lagano i rado su prihvatili. O Goran Spaić je potpisao pozivno pismo (predivan čovek, videli smo ga jednom, u kancelariji kad je tu bio i vladika Dositej (isto divan čovek, jako prijatan).
    O. Goran nam  je spontano u nekoj priči u par minuta obajsnio jevanđelski stav da je bolje da vidimo dobro u drugom čoveku, pa bio on Srb,Engl...itd.. i slikovito je pojasnio onaj drugi stav  gde ljudima sve smeta, ništa im ne valja...i onda tako šire svoju priču i ne može im se pomoći. Bar malo smo se naštimovali na pozitivno.
    Naša crkva tamo je jako lepa (bili smo na nedeljnoj liturgiji, pevali u horu, posle liturgije druženje u restoranu, častili nas klopom i kolačima, bilo puno ljudi i zaboraviš da nisi u Beogradu), dom sv. episkopa Nikolaja isto jako lepo mesto, odmah do crkve u čijem sklopu su kancelarije (ima i kuhinja i sve je divno) i restoran (odlična sarma) i velika sala gde je bio naš koncert.
    Rođena sestra mog dede je osnovala hor u crkvi Svetog Save a njen muž je bio ruski sveštenik, kasnije i vladika Vasilije Rodzjanko (posle upokojenja njegove žene, moje baba tetke Marije). Upoznao sam oca Miluna koji ih je poznavao.
    Druga strana priče je ta da je moja pokojna tetka Olgica (mlada se upokojila), zbog koje sam počeo da udaram po dirkama, živela upravo u Londonu i neplanirano smo dobili pozivno pismo na 20 godina od njenog odlaska (tačno dan posle datuma) a koncert je zakazan i održan tačno dan posle njenog rodjendana i njoj je posvećen.
    Otkako mi se naduvala želja da ponovo odem tamo, nisam planirao ove podudarnosti, ali sam negde verovao u potrebu da se izvede poduhvat. Još negde u junu sam bio sav naduven od želje, i poluočajan seo ispred crkve i pomislio "i šta sad da radim Bože?" u tom trenutku izlazi neka tetka iz crkve, i zakopčava duks a na duksu piše "LONDON"
    što bi rekli nije ništa slučajno.
    Izvinjavam se što ne pišem stilski lepo.
    Prvi dan smo išli u Vestminstersku opatiju, u toku službe (ne brinite nismo postali Anglikanci) zato što se tada ne plaća ulaz. Hor peva kao u srednjem veku, od svuda blješti istorija. Na ulasku dobiješ i naštampanu celu službu, tačnije: šta se peva, kad se stoji itd...između ostalog i Simvol vere se peva, i interesantno je da ima samo stih "I u Duha Svetoga"...nisu se izjasnili od Koga ishodi. Šta smo stigli da vidimo tokom službe i pri izlasku, videli smo, između ostalog na ualsku u Opatiju stoje pravoslavne ikone Presvete Bogorodice i Gospoda Isusa Hrista (tako smo bar zaključili, jer je baš kao  pravoslavna ikonografija). Impresivna građevina. Inače bolje da ne kažem kolika je cena ulaska van službe...
    A sad malo slike

    Posle koncerta se poklanjamo, do nas je naša Tanja, koja radi u domu Sv. vladike Nikolaja. Predivna, sposobna, prijatna, sve nam je lepo obezbedila, najlepše je kad se sa njom sedne u kancelariju, pijemo kafu, pričamo, tako smo se družili nekoliko dana.
     
     

    S leva na desno, Velizar iz Beograda, moja malenkost sa pivom, Gagi iz Kosovske Mitrovice, Nemanja (Nemandža kako ga zovu Englezi) sa ženom (njih dvoje su iz Tenje, divni ljudi, domari su u crkvi)
    Andjelija i Venia.
    Ovi divni ljudi iz dijaspore su nas izveli u ovaj prelep pub na Portobello road, stotinak metara od crkve. Pozitivni, vredni i puno se da naučiti od njih.
     
     
     

    Hammersmith bridge obavezno posetite, jer je lep pogled na reku i ima par divnih pabova baš na obali, a nije strogi centar grada. Ima zanimljiv trg i lepe stambene delove.
     
     

    Moćna, prelepa katedrala! Peter`s son and Saint Paul`s
     
     

    Dikensov muzej. Kuća koja odiše toplinom, maltene se oseća blagodat, čak i ulica u kojoj se nalazi je jedno prijatno mesto i odmara od londonske džungle
    Uveče sam mojoj Mari, kod koje smo bili smešteni, prepričavao kako se muzej nalazi u Naughty ulici, pa me ispravila "misliš Doughty?" (ah ta moja podsvest)
     
    Par filmića
     
    Srećan je što udara o kutiju na Portobello road
     
    Kad bi kod nas bilo ovako veselo, i kad bismo imali metro
     
    Lik "kida" Flojda na Pikadili stanici
     
    To je to drugari.
    Mogao bih ja do sutra.
    Posetite ovo čudo od grada
    Obavezno
     
     
  18. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Debeli Mosi за Наслов блога, Добро дело   
    Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо?
    - О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана!
    - Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф...
    - Ама то није ништа за мене, хе хе... А зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам?
    - Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи.
    - Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо. - Помислих, ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно... Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и...
    - Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? Прекину ме у размишљању...
    - Ам? Аа, ма може...
    - Да ли ти одговара Зана Нимани?
    - Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх.
    - Пааааа, Зану Нимани!!?
    - Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах.
    Истог момента пустила је ЦеДе и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи.  Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант!
    - Е Ивана, могу те питам нешто?
    - Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак?
    - Уу паа, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип,  јесилил ти емотивко?
    - Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме..
    - Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих..
    - Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под..
    Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... 
    - Еј Ивана, знаш шта?
    - Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду..
    - Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! - Ивана ме тада загрли јако, готово снажно да сам мислио да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе..
    - Хвала ти Моси, друг си!
    - Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен.
    - Кажееш, Богу !?
    - Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани!
    - Ха ха ха ха...... -Насмеја се -  Предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао..
    - Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну, хех!
    - Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи.
    - Сад морам кући, видимо се ускоро..
    - Важи, ћаоо.....
    Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају..
    - Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха
    - Ама, људи, упала мишића!
    - Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама..
    Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позери зезају, она улете у журби..
    - Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо....
    Повиках за њом,
    - Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече,
    - Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше..
    - Људи, шта ме гледате? Који је резултат??
  19. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на АлександраВ за Наслов блога, Зар мислите?   
    Зар мислите да су Косово и Метохија тамо негде? Зар мислите да вам сутра Косово и Метохија не могу стићи у град, улицу, зграду, стан, кућу? Зар мислите да Косово и Метохија сутра не могу бити судбина ваше деце, родитеља, пријатеља? Зар мислите да не можете бити разапети? Зар мислите да ако не видите и не чујете, не постоји? Зар мислите да ако не причате о томе, можете сачувати свој мир? Зар мислите да су ручак, поподневни одмор и вечерњи шопинг најважнији део дана, да је удобност - циљ, немешање - сигурност? Па и да је тако, зар мислите да и тамо негде, на том далеком и страшно оптерећујућем по свакодневницу лаких мисли, Косову и потпуно више непомињаној и заборављеној Метохији, некада Србин није ручао и одмарао, градио и стварао, желео сигурност ка неком циљу у животу? Да ли мислите да ће зло да стане, ето тако, из чиста мира, тамо негде, зато што смо окренули главу? Неће. Неће, иако би то вама одговарало, толико да сте спремни сутра да дате још мало и још мало и опет још мало, само да вам нико не узнемири мисао док сркућете кафу или пиво и трабуњате о глупостима које су само копипејст неке рекламе или серије или ријалитија. Неће зло стати само због тога што ви негирате све оно што је зло прегазило. Неће зло стати само зато што, као мантру, певушите - само да рата не буде.... Хтели ви то или не, у рату смо. Свако од нас ће погинути, само је питање за шта. И ако мислите да ће све бити у реду ако заборавите Косово и већ заборављену Метохију, пазите - Косово и Метохија нису заборавили вас. Нити ће икада.
     
  20. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на александар живаљев за Наслов блога, Дијего Фузаро: Сви смо као Робинсон Крусо - егоцентрични и експлоататори   
    Једна од најзанимљивијих појава у нашем интелектуалном животу, захваљујући преводиоцу Драгану Мраовићу, свакако је млади италијански филозоф, Дијего Фузаро. Његова колумна у Печату, бр 478, од 7. јула 2017., стр. 30-31, из много разлога заслужује да се препише и прочита. Ако се и не слажете са становиштем аутора, његово суверено поигравање са Русоовим читањем Робинзона као конституивног мита модерне, оставиће вас замишљеним.
    Робинзон Крусо је слика савременог субјекта. Ми смо сви, у суштини, попут њега. Ослобођен сваког метафизичког и теолошког основа, данашњи homo claussimus не може ни одлучивати, нити одредити било шта у оквиру социјалног пејзажа у коме се чини да је једини слободни субјект, по божанском праву, тржиште, а човек се своди на хетеродиригованог пиона процеса производње, промета и потрошње. Он је архетипски модел Крусоа _ великог мита који прати тржишну савременост - сувереног појединца који успоставља однос са другима само да ојача и обликује  свој стечени егоизам који је натурализовала модерна песимистичка антропологија. У данашњој робинзонској цивилизацији генерализованог аутизма, дарвиновска селекција руши комунитарну солидарност и, уз то, намећу се без мере приватизација и либерализација које непрестано генеришу све срамније разлике у богатству. Робинзон је, у перспективи, савремени начин преживљавања субјективности унутар металног кавеза.
    СПАСЕЊЕ ОСВОЈЕНО ЕКСПЛОАТАЦИЈОМ: Човек је роб протестантске секуларизоване етике у капиталистичком духу: свако спасава само себе, у егзодусу из социјалне димензије, као места неаутентичности. Он никада не доводи у питање начин производње и дистрибуције, он не подрива постојећу геометрију садашњости. Робинзон мења набоље свој живот и окреће у своју корист и на штету сиромашношног дежурног Петка, контрадикције система које би било бесмислено покушати променити или чак срушити. Ради свога индивидуалног спасења и своје среће, довољно је да се цинично искористе прилике које омогућавају израбљивање других и одговарајуће валоризовање себе.
    Ако то није могуће у својој земљи, неопходно је, као Робинзон, запловити морем и тражити другде своју срећу, у складу са нежељеним саветом који се данас све више даје новим генерацијама, том "трећем свету" у коме је посао несигуран и у коме су млади обични мигранти. Зато смо данас сви ми Робинзони. На историјском хоризонту глобализма лишеног суверенитета доминира модел принудног уклањања било какве могуће везе са колективним историјским субјектима почев од народа до класа, од нација до држава. Једино призната и допуштена субјективност је појединац усамљен  као Робинзон Крусо, недруштвено друштвен и високо конкурентан, почев од афирмисаног бизнисмена до навалентног стартапера (нов образац бизнисмена коме није битно предузеће већ профит, брзина итд. па непрестано отвара нова предузећа и затвара стара - прим. преводиоца).
    ИНСТРУМЕНТИ УПРАВЉАЊА: Ако се баци поглед неусловљен хегемонијском потком, веза која повезује кризу и тероризам јача је него што може да изгледа на први мах. То је, у оба случаја, спољашњи кохерентни израз парадигме vivre dangereusment (Живети опасно - прим. преводиоца) коју је уочио Фуко као шифру неолибералног система. За разликовање кризе и тероризма користе се одреднице међусобно повезане неизвесношћу на послу, несигурношћу и ризиком. Њихов заједнички именитељ су дестабилизација, угроженост и поништење нормалне ситуације.
    Тачније, тероризам се појављује као политичка страна ванредног стања у коме је криза економски рејтинг. У оба случаја, регуларност и извесност, сигурност и редовно стање су суспендовани и замењениструктурно нестабилним и несигурним стањем, уз непредвиђене преокрете и неочекиване ефекте. Резултат је буквално ненастањив услов, усмерен на стратегију глобализоване напетости.
    Постојање постаје чисто преживљавање увек у опасности. Планирање постојања као основе за стабилан и консолидован живот пуног облика у садашњости и будуће перспективе је укинуто и замењено нови стањем "бити још једва" о чему говори Андерс у своме делу Човек је застарео. Криза је економски тероризам владајућих кругова, баш као што је тероризам криза политичке егзистенцијалне стабилности. Сваки од два пола преокреће се дијалектички у онај други: криза је тероризам, а тероризам је криза.
    Оба израза, у својој двојној вези, представљени су као кохерентни изрази "друштва ризика" (Урлих Бек). У оба случаја, генерални страх због несигурности најближе будућности се исказује као ефикасан инструмент владавине која чини још крхкијим и нестабилнијим слугу на раду на одређено време, и наводи га да прихвати, да би преживео, оно што јасно подрива његово већ неповољно стање.
    Из ове перспективе види се како страх све више постаје метод владавине који чини поданике послушнима и покорнима, а самим тим и лакшим за дисциплиновање и управљање на начин који доводи у питање и саму демократску структуру. У том смислу, очигледна је аналогија између кризе као терористичке владавине и тероризма као перманентне кризе. Уопштено говорећи, парадигма владавине кризом као методом владавине намеће се у геополитичком облику кроз концептуални облик тероризма.
     

  21. Волим
  22. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, ANONIMNI kritičari, komentatori i junaci!   
    Ne znam gde da ukažem na ovu pojavu pa sam se odlučio i za jedan forum a i ovde kao blog. Problem je čisto tehničke prirode i nije neozbiljan ni najmanje! Naime, često ovde pišu (ili komentarišu) ljudi koji skrivaju sve podatke o sebi pa ne shvatam kako onda ozbiljno da prihvatim bilo koji tekst ili komentar koji se pojavi od takve osobe!? Da li onda sam ovaj odlični sajt time dobija ili gubi na kvalitetu!? Nije sporno da tekstove može pisati i neki nadahnuti amater, početnik u veri, inoslavni, ateista, musliman; konačno sam sajt je tematski, dakle bogoslovski i teološki i to nije ništa strano po prirodi - ali brate, ostavi ime i prezime ako stojiš iza onoga u šta veruješ i o čemu pišeš! To je osnovno pravilo lepog ponašanja svugde na svetu pa mislim da ga i ovde treba primeniti! Ovako steknem utisak da je neko, ko nešto osporava ili se jasno protivi bilo čemu, stavio fantomku i iz te "ličnosne sakrivenosti" pljucka na sve i svakog, sudi i prosuđuje! Stisni brate petlju, stani celim bićem i svojom ličnošću iza onoga što govoriš! Pojedini, i pored toga što ne daju nikakav podatak o sebi, napišu da čak ni "pol nije bitan"!?!?
     
    Moj predlog administratorima sajta je da koriguju neka pravila ponašanja koja su već prilično jasna; te da anonimne profile zablokiraju dok se imenom, prezimenom i fotografijom ne predstave ovoj online zajednici! Važan je detalj upravo to da je ovo u stvari zajednica; ..kakva god ali stvarna zajednica! Može li se, i sme li se, izjednačavati jedan Sava Janjić ili jerej Dejan Tripković, Zoran Đurović (i mnogi drugi naravno) sa nekakavim anonimusom koji nas nije udostojio svog imena i prezimena!? Ne može svako svašta da piše tek tako!! Makar da je i čista glupost po sredi, pa šta ..nema veze ljudi smo, ali kaži brate ko si! Nije pogrešno lupetati svašta ...ali ne možeš to da radiš anonimno!? Onda se ovaj sajt ne razlikuje od komentara u Kuriru, Blicu ili B92! Ovde su ozbiljne i opasne životne teme od kojih zavise duhovni, psihološki i mentalni životi ljudi ... i ne može tek tako anonimno da se piše o tome!
     
    Pre par dana dobijem kritike na neka moja mucanja od izvesnog čoveka; krenem u raspravu (jer ljudski je grešiti i prihvatam svaku kritiku) pa se još i pravdam, izvinjavam i iskazujem poštovanje ...a ono čovek (ili žena jer mu je nevažno koji je pol u upitniku što je zanimljivo po sebi) osim neodređenog nadimka nije stavio više ni jedan podatak o sebi! Tek danas shvatih svoju grešku! Ja njemu podastro sve o sebi a on stavio "fantomku" pa mi nešto mudruje! Čak me etiketira da sam neki jeretik a pri tom me ne poznaje?! Može da me nazove svinjom, bludnikom ili preljubnikom i to je ljudski ... ne bi mnogo pogrešio (ili pogrešila) ... ali da sam jeretik to je nedopustiva etiketa s obzirom na neki životni bekgraund moje malenkosti. Da li je sve to fer? Da li je uopšte civilizovano i ljudski!? Naravno nije ali problem komunikacije i jeste temeljna vrednost novije Srbije! Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Ljudi se plaše mišljenja okoline, zatvaraju se u sebe i razoreni i nesigurni (što je upravo spomenuta žena) ne znaju da se ponašaju na javnom mestu - kompresuju emocije a onda negde gde ne treba eksplodiraju sa mnogim teškim posledicama i po sebe i po okolinu. Dok mi osoba ne napiše svoje ime, prezime, zanimanje ...dok mu ne vidim sliku - nemam više od danas nikakvu moralnu obavezu da mu išta odgovorim!
     
    Moja malenkost je stavila sopstvenu fotografiju; stojim imenom i prezimenom iza onoga što govorim (doduše kad sam se prijavljivao na sajt naveo sam da sam Blaža Željko gde je ono "Blaža" moj stari nadimak od prezimena Blažević ...ali stavio sam i link ka facebook strani gde je obilje fotografija, puno ime i prezime i tome slično!) Isto to od danas pa ubuduće (ako Bog da) očekujem i od sagovornika, pogotovo ako sebe naziva pravoslavcem! U protivnom ignorišem i blokiram osobu i čak prijavljujem adminima! Uostalom, ni u stan ne puštate nekoga ko vam se ne predstavi! Po manastirima je pravilo da kad kucate na vrata igumanove kelije morate se predstaviti i reći: "Molitvama svetih otaca naših Gospode Isuse Hriste sine Božiji pomiluj nas"! Ne može inače iguman znati da mu nije kroz neku bolesnu osobu možda na vrata došao neprijatelj ljudi!
    Ovde po defaultu to ne mora svako da izgovori jer imaju pravo da pišu i ateisti i svi drugi koji traže sebe po drugim religijama - ali MOLIM VAS - ne bez imena, prezimena i autentične fotografije! Ne avatara već fotografije; ili ako već postoji avatar onda mora nužno i link ka nekoj društvenoj mreži gde se može videti s kim uopšte vodim polemiku! Mislim da je to elementarna pristojnost i mislim da će se mnogi sa mnom ovde složiti po ovom pitanju!
×
×
  • Креирај ново...