Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4390
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Everything posted by Поуке.орг инфо

  1. @Добротољубље Добро брате, полако... смири се... Не иде на форуму тек тако.. Наравно да имаш право на своје мишљење. Ништа то није чудно нити ново. Од кад знам за себе, а у Цркви сам, постоје они који у свему виде теорију завере и у свему виде неко зло: аутомобили, телефони, компјутер, интернет... тако да су сада дошле на ред и вакцине. То што се користи неки "црквени наратив" не значи уоппште да је то што причаш став Цркве. Твоје мишљење које не мора за никога да буде обавезујуће. Жив био.
  2. https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=1207431533090951&id=100014723475780
  3. Тог јутра га је пробудила запара и врелина последњег августовског дана које као да су се стопиле са немиром у његовом срцу, чијег се узрока није сјећао. Устао је из кревета и обавио јутарњу хигијену. Затим је сјео на двосјед и узео даљински управљач у руке. Међутим, унутарњи глас му је говорио да нипошто не укључује телевизор. Скувао је кафу и одлучио да је попије на тераси. Кроз старе, зарђале шипке балконске ограде примијетио је да је на Цетињу тога дана било необично мирно. На оближњој улици готово да није било ни пролазника, ни аутомобила. Тек након десетак минута проведених на балкону, спазио је сјенку човјека, који се непрестано кретао по некаквом замишљеном кругу. Убрзо је схватио да је тај човјек, заправо, његов побратим. Истовремено је почео да се присјећа претходне вечери и полако открива узроке свог и побратимовог немира. Цијелу ноћ је, са зебњом у срцу пратио телевизијску емисију у којој су извјештавали о резултатима избора који су се тога дана одвијали у Црној Гори. Када је и коначно схватио какав ће бити њихов крајњи исход, спорим и тешким кораком се упутио ка ладици, у којој је држао љекове. Из кутије је узео таблету бромазепана и убрзо је помијешао са неколико чашица домаће лозе. Како су пролазили минути и часови, тако је и немир почео да ишчезава из његовог ума и срца. Намјесто њега, почела се јављати нова нада која је проистицала из увјерења да нова власт неће трајати дуго, те да ће се патриоте врло брзо вратити и све ће бити као и прије. Након тога је заспао чврстим сном. Сада, док на тераси посматра побратимово кружно кретање, схвата да га је немир опет у потпуности оковао и обузео. Одлучио је да сиђе у двориште и склони побратима са августовског сунца које га је немилосрдно пекло. Обуо је своје љетње папуче и стрчао низ степенице. Низ већ увелико поцрвењело побратимово лице сливале су се крупне грашке зноја. Ухватио га је за руку и прије него што је успио да било шта изусти, зачуо је од њега следеће ријечи: "Знаш ли да је на Цетињу листу "За будућност Црне Горе" гласало 887 особа? У нашем граду има 887 таквих људи!Можеш ли то уопште и замислити"? Умјесто синтагме "такви људи", побратим је, заправо, хтио да изговори неке много теже формулације и квалификације, али сада када је потпуно јасно да баш ту у његовој околини живи 887 тих њему потпуно нејасних особа, такво нешто не би имало смисла. Побратимове ријечи су га у потпуности следиле. Нада која је тињала негдје при самом дну рањеног срца, у потпуности се изгубила. Убрзо је и сам начинио сопствени замишњени круг и почео да хода по њему. Како се ближило подне и хлад испред зграде почео да се повлачи, два круга, побратимов и његов, су се стопила у један заједнички. Читав дан су тако провели, непогријешивом прецизношћу газећи његове замишњене линије и размишљајући о том чудном и неочекиваном броју, за који им се чинило да је обесмислио све њихове наде и сва животна убјеђења. Док су ходали, нису проговорили нити једну једину ријеч, јер круг са ријечју не може имати ништа заједничко. Односно, било која изговорена ријеч би круг у потпуности обесмислила. Ријечи које су, нешто мало прије поноћи, прекинуле њихово кружење биле су, заправо, позиви њихових укућана и осталих станара зграде, да напокон престану са кружним кретањем и пођу кући. Међутим, са кретањем нису престали све док нису достигли одређени број кругова. Тај број је био осам стотина осамдесет и седам... (Есеј је литерарна обрада истинитог догађаја)
  4. Тог јутра га је пробудила запара и врелина последњег августовског дана које као да су се стопиле са немиром у његовом срцу, чијег се узрока није сјећао. Устао је из кревета и обавио јутарњу хигијену. Затим је сјео на двосјед и узео даљински управљач у руке. Међутим, унутарњи глас му је говорио да нипошто не укључује телевизор. Скувао је кафу и одлучио да је попије на тераси. Кроз старе, зарђале шипке балконске ограде примијетио је да је на Цетињу тога дана било необично мирно. На оближњој улици готово да није било ни пролазника, ни аутомобила. Тек након десетак минута проведених на балкону, спазио је сјенку човјека, који се непрестано кретао по некаквом замишљеном кругу. Убрзо је схватио да је тај човјек, заправо, његов побратим. Истовремено је почео да се присјећа претходне вечери и полако открива узроке свог и побратимовог немира. Цијелу ноћ је, са зебњом у срцу пратио телевизијску емисију у којој су извјештавали о резултатима избора који су се тога дана одвијали у Црној Гори. Када је и коначно схватио какав ће бити њихов крајњи исход, спорим и тешким кораком се упутио ка ладици, у којој је држао љекове. Из кутије је узео таблету бромазепана и убрзо је помијешао са неколико чашица домаће лозе. Како су пролазили минути и часови, тако је и немир почео да ишчезава из његовог ума и срца. Намјесто њега, почела се јављати нова нада која је проистицала из увјерења да нова власт неће трајати дуго, те да ће се патриоте врло брзо вратити и све ће бити као и прије. Након тога је заспао чврстим сном. Сада, док на тераси посматра побратимово кружно кретање, схвата да га је немир опет у потпуности оковао и обузео. Одлучио је да сиђе у двориште и склони побратима са августовског сунца које га је немилосрдно пекло. Обуо је своје љетње папуче и стрчао низ степенице. Низ већ увелико поцрвењело побратимово лице сливале су се крупне грашке зноја. Ухватио га је за руку и прије него што је успио да било шта изусти, зачуо је од њега следеће ријечи: "Знаш ли да је на Цетињу листу "За будућност Црне Горе" гласало 887 особа? У нашем граду има 887 таквих људи!Можеш ли то уопште и замислити"? Умјесто синтагме "такви људи", побратим је, заправо, хтио да изговори неке много теже формулације и квалификације, али сада када је потпуно јасно да баш ту у његовој околини живи 887 тих њему потпуно нејасних особа, такво нешто не би имало смисла. Побратимове ријечи су га у потпуности следиле. Нада која је тињала негдје при самом дну рањеног срца, у потпуности се изгубила. Убрзо је и сам начинио сопствени замишњени круг и почео да хода по њему. Како се ближило подне и хлад испред зграде почео да се повлачи, два круга, побратимов и његов, су се стопила у један заједнички. Читав дан су тако провели, непогријешивом прецизношћу газећи његове замишњене линије и размишљајући о том чудном и неочекиваном броју, за који им се чинило да је обесмислио све њихове наде и сва животна убјеђења. Док су ходали, нису проговорили нити једну једину ријеч, јер круг са ријечју не може имати ништа заједничко. Односно, било која изговорена ријеч би круг у потпуности обесмислила. Ријечи које су, нешто мало прије поноћи, прекинуле њихово кружење биле су, заправо, позиви њихових укућана и осталих станара зграде, да напокон престану са кружним кретањем и пођу кући. Међутим, са кретањем нису престали све док нису достигли одређени број кругова. Тај број је био осам стотина осамдесет и седам... (Есеј је литерарна обрада истинитог догађаја) View full Странице
  5. АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима! https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
  6. Тема о трпљењу је увек актуелна, увек се мало тргнемо и потсетимо шта нам је чинити. Кад кажемо трпљење, увек је осећај нечега што нам није најпријатније, у овом свету хтели ми или не, мало смо навикли да нам све буде пријатно и да кажемо ово ми прија, ово не. Где год живимо да ли у манастиру или у породицама нешто морамо, а нешто треба да трпимо. Свугде, на сваком месту се очекује, или захтева трпљење. Али, морамо рећи најбитније ми нисмо од Бога створени да трпимо, то не говорим ја већ Свети оци. Први људи Адам и Ева нису створени да трпе, нити Бог нама жели да трпимо. Ово мало звучи дрско, али је истинито. Адам и Ева су створени у Рају, Бог по Светим оцима, када ствара ствара из свог савршенства и савршеним својим погледом без икаквих примеса, Он жели нама савршенство и зато је рекао: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3 Мој. 19,2). Адам и Ева су живели у Рају. Да ли је у Рају било потребно трпљење? Није. Живели су у благодати Божијој и усавршавали се. После пада Адама и Еве као природна последица греха настаје трпљење. После тога долази благослов Божији да ће жена у мукама рађати децу, а Адам (човек) у зноју лица свога јести хлеб свој. Синоним за ове речи јесте трпљење. Као да је Бог рекао сада ћете трпети, зато што сте преступили. Ми људи треба да знамо да Господ хоће од нас да имамо у срцу радост, милостивост, да наше срце буде пуно елана за Христа, за духовни живот. Такође да сами не тражимо од Господа нешто што би требали да трпимо. То је добро, али није за свакога већ само за велике подвижнике и старце. Ми као почетници не можемо тражити од Господа да ли ћемо да трпимо или нећемо. Него ћемо, по Светим оцима, да имамо потпуно поверење у Господа, што више да се трудимо да будемо пуни љубави, да имамо поверење не какво би ми хтели него предање и поверење заједно. Предати са поверењем себе, ето то треба, а да ли ће Господ од нас тражити да будемо трпељиви или не то је друго. Монах када дође у манастир већ је одлучио да себе преда трпљењу, али није оно трпљење које свако од нас може да замисли у свом уму него као што рекосмо предајемо себе Господу па како Господ благослови. У Светој Гори након монашења, монаху прилази братија и пита га: Како ти је име? И кажу му: Брате спасавај се монашким чином и већина му говори и имај доста трпљења. То су поздрави на самом почетку монашког живота. То су жеље и честитке. Е сад, неко би се наљутио да му желиш да трпи, а монаси се радују, јер наша психологија је другачија од мирске психологије. Када кажем психологије мислим на став, мишљење, однос, мисли... Зато није за све исти пут. Господ је за нас претрпео смрт (за све нас, све људе). Његовом раном ми се исцелисмо, каже црквена песма. То је наша радост, то нам је подстрек за живот. Са једне стране ми нисмо ти који одлучујемо да ли ћемо трпети или не, али смо потпуно предати Христу Богу. Ту је наше поверење према Господу и како Он благослови тако ће бити. Као и када одемо код духовног оца и кажемо своје немоћи, своје слабости, дужни смо да послушамо а кроз то и отрпимо оно што нам је благословио. Ми бирамо духовног оца, онога у којег имамо поверења, а сам Господ кроз своју Цркву нас учи и кроз искуство Светих отаца и Светих мученика, да је њему мило када неко трпи њега ради. То је јако утешно. Упознајући се кроз житија, чини ми се највише су трпели мученици, па подвижници у пустињама, затим остали. И сви са истим циљем – Христа ради. Сећате се када је било најтеже мученицима у трпљењу јављао им се сам Господ или им је слао утеху преко анђела и Светитеља. То су чињенице. Зашто? Зато што је у трпљењу потребна утеха. Са једне стране видимо да Господ шаље утеху, јер не жели да човек страда а са друге стране Он је отворио тај пут, који ће човека одвести до спасења. Такво трпљење је богоугодно дело. Сећате се, када је Господ дао, рекао бих, благослов Адаму и Еви да ће трпети и они и сви њихови потомци, а са друге стране даје утеху у трпљењу. Трпљење са Божијим благословом је уписано кроз Христа у нама. Сам Христос страдајући на крсту, трпећи ране, најтеже патње и страдања је поднео за нас. И то је заиста тако, да нико више никада није пострадао ни најмање, довољно је Христово страдање да нас спасе, ако ми желимо са својом љубави да се сјединимо са Христом. Међутим, тај његов благослов и љубав имају снагу и силу да спасе цео свет. Али, Господ нас је даровао слободом и Господ нам тиме даје могућност да сами одлучимо по својој љубави да ли хоћемо и желимо да састрадавамо са њим. Није то Богу потребно, али ако хоћемо саобраз са њим у трпљењу. Наравно као Христове иконе задато нам је да будемо као Христос, колико год можемо. У Јеванђељу Господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лука 21,19). У Јеванђељу имамо од Господа заповести, поука, похвала, критика, а ове наведене речи су пророчке. Господ нам указује да ћемо имати трпљење кроз живот и тако ћемо спасавати душе своје. Ми као људи нисмо сви спремни да имамо исто трпљење па Господ као Створитељ наших душа, нâс и нашег срца, који нас сваког појединачно познаје, зна колико ће ко моћи да претрпи и како ће кога да спасе. Ми као људи, сви имамо по неку слабост а те слабости не могу другачије да се исправе до саобразним леком. Да би се човек излечио потребно је трпљење. Свети оци кажу што је рана дубља више ће болети. То је нормално. Рецимо за малу дечицу не прича се иста прича као за одрасле. Постоје ступњеви у нашем православном духовном животу. До неких граница има када треба духовни човек или верник да трпи, после му Господ даје неке друге степене, да ли трпљења или неких других искустава, и свако следеће искушење другачије. Сви имамо различите путеве задате од Господа. Сећам се, причали су ми, да је Старац Пајсије говорио да нам Господ у неком тренутку даје трпљење, а када то издржимо са љубављу после нам даје „чоколадице“. Дакле, даје нам после благослове, јер познаје нашу слабост. Такође Старац је говорио: Милије је Господу једно Господе помилуј, једно Слава Ти Боже у болу, када си болестан и немоћан у невољи, него хиљаду Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. Зашто? Зато што човек у трпљењу учествује сав, цео, не само ум, већ срце, душа, ум, тело све. И онда, чим цео човек учествује, ако трпи Христа ради, ето и Господ да га утеши. Знате, разлика је да ли људи трпе из ко зна којих разлога или трпе Христа ради. Свети Старац Пајсије читао је само Јеванђеље и Св. Исака Сиријског. Св. Исак Сиријски је написао само једну књигу. Ту једну књигу и Јеванђеље, тако су ми пренели оци који су добро познавали Старца, Старац Пајсије је читао. Како је читао? По један пасус или поглавље и онда се трудио да у току дана изврши то што је прочитао, да живи у складу са прочитаним.
  7. Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују: Епископ стобијски г. Давид Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим Протојереј-ставрофор Драги Вешковац Протојереј Вукман Петровић Јереј Андрија Јелић Игуманија Фотина Марко Делић Јован Мацура Љиљана Давидовић Љиљана Пантелић Варја Нешић Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца Модератор: Срђан Грубор Уредник: протојереј Иван Цветковић
  8. Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују: Епископ стобијски г. Давид Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим Протојереј-ставрофор Драги Вешковац Протојереј Вукман Петровић Јереј Андрија Јелић Игуманија Фотина Марко Делић Јован Мацура Љиљана Давидовић Љиљана Пантелић Варја Нешић Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца Модератор: Срђан Грубор Уредник: протојереј Иван Цветковић View full Странице
  9. Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије. У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен. Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње. Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. Архимандрит Петар (Драгојловић)
  10. Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других. Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује. Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе. Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају. То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш. И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.
  11. Поуке.орг инфо

    Windows 11

    @w.a.mozart Има решење за то, Циле објаснио
  12. Не мораш сине, не мораш. Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим? Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави. Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе. Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу. Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека. Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе. Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији. Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.
  13. Не мораш сине, не мораш. Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим? Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави. Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе. Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу. Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека. Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе. Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији. Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...