Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    3715
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    4

Everything posted by Поуке.орг инфо

  1. По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање. Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима. Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве. Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске. Након богослужења присутнима су се обратиле владике Антоније и Вењамин. Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту. На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве. С руског М.Ж. http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html
  2. По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање. Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима. Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве. Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске. Након богослужења присутнима су се обратиле владике Антоније и Вењамин. Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту. На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве. С руског М.Ж. http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html View full Странице
  3. Ухапшен Брџа, вођа групе младића која је осликала и бранила мурал са српском тробојком у Подгорици Јутрос око 3 сата, приведен је Миливоје Брковић Брџа, један од симбола и весника "тробојка револуције" у Црној Гори Јутрос око 3 сата, приведен је Миливоје Брковић Брџа, један од симбола и весника„тробојка револуције“у Црној Гори.
  4. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Goranović uhapšen zbog statusa na Fejsbuku: Policija procijenila da je vrijeđao Veljovića WWW.VIJESTI.ME Navodno, Goranović je na društvenoj mreži napisao "ne prdnjavi prdnjavo ljudska..."
  6. Нека је срећно! Потрудите се да се на добар начин представите тамо. Имамо преко 50 бракова овде на нашем сајту.
  7. Екскалибур банован, све поруке обрисане.
  8. Наравно да су из Цркве, нажалост. Недобронамерни веома, али и прилично наивни. Мисле да тако могу нешто да направе. Ево, боље нека та средтва усмере на Поуке, бар ћемо да направимо неку добру мисионарску причу. Нећемо о томе сада говорити. Важно је да знају да знамо о коме се ради, као што знамо да им нови пројекат где гурају глупаве приче где провлаче Патријарха неће им бити превише на корист. Као да смо сисали весла.
  9. За ово се шалиш? мени је ово довољан разлог да схватим сву неозбиљност његову, ако је истина. Као кад се сликаш са капетаном брода на оним крстарењима, а онда ти уваљују слике и фејк парфеме
  10. Makedonci bili kod Vartolomeja – CARIGRAD OPOZIVA TOMOS SRPSKOJ CRKVI IZ 1922. GODINE? PORTALANALITIKA.ME Premijer Śeverne Makedonije Oliver Spasovski u pratnji predśednika SDSM-a (Socijaldemokratskoga saveza Makedonije) Zorana Zaeva i direktora Odbora za odnose sa vjerskim...
  11. Овај тзв. правник је брука за правнике... Мислим, довољно је погледати њихове твитере, колумне исл (Никола Самарџић на пример као и неки наши свештеници веома радо пише за "Данас" колумне, као и за "Пешчаник" и остале грађанисте), те закључити са каквим типовима има посла. Отац Гојко је био видно изнервиран непознавањем основних проблема у Црној Гори овог назови правника, тако да је било мучно слушати. Што се тиче Млађе, па добро, искористио је време да поткачи Вучића и његову политику и да каже да је то његово дело заједно са Милом. Не знам како је успео да нађе ту везу, те некако са једне стране може да расветли и њихов негативан однос према Патријарху (који гаје и одређени епископи... неки иду дотле да јавно говоре како Патријарх није њихов - имате то на интернету). Свакако, покрет народа у Црној Гори не треба повезивати ни са једном политичком опцијом. То је свакако најбоља линија. Мислим да о. Гојко стоји у том смеру.
  12. О. Гојко Перовић се доста добро држао у овом гостовању, свакако најбоље је изнео проблем. Оно што је, можда, могао мало више да говори јесте који би проблеми могли да буду кад овај закон крене да се примењује. Негде имам осећај да се ту остало недоречено. Остале не желим ни да коментаришем, ова двојица лево од о. Гојка дувају у исту тикву против Цркве (а уједно и против Србије, као и сви слични им грађанисти), док је Млађа искоритио свакако простор да би кренуо против власти тј. против Вучића, оптужујући га да он стоји уза овог хаоса у ЦГ. Волео бих да је и он више говорио на који начин? Некако недоречено. Свакако, крајње моје мишљење да је емисија недоречена и да је о. Гојко свакако био на висини.
  13. Мартин Лутер, (1483-1546) зачетник немачке Реформације. Теолог, августинац и викар у свом монашком реду, 31.10.1517. године окачио је на црквена врата у Витенбергу теолошку расправу у облику 95 теза, написану углавном као одговор на проповеди извесног Ј. Тецела о опроштајницама које је издао папа Лав Десети, како би донацијама обновио базилику Светог Петра у Риму. Тезе су ускоро постале манифест реформе и постале широко познате но читавој Немачкој убрзо пошто су објављене. У априлу 1518. године Лутер је у Хајделбергу морао да брани своје ставове пред представницима свог монашког реда, и у тој дебати однео је победу. Међутим, те године је оптужен у Риму за јерес и морао је да одговара пред кардиналом Кајетаном у Агусбургу. Пошто је одбио да се покаје, побегао је у Витенберг под заштиту Електора Фредерика трећег Саксонског. Године 1519, у Лајпцигу, Лутер је одрекао папин примат и безгрешности великих Концила. Већ следеће, 1520. године Лутер је упутио проглас немачком народу у којем их позива да реформишу Цркву, и објављује три рада у којима афирмише ову идеју. Папа је 12. јуна 1520 године издао папску булу "Еxсурге Домине" у којој је напао 41 тезу из Лутерових радова. Лутер је одговорио тако што је јавно спалио булу, заједно са многим католичким књигама. То је узроковало његову екскомуникацију 3. јануара 1521. године. Опасност од прогона терају Лутера да се склони, где у миру скровишта у Вартбургу започиње са преводом Новог завета на народни језик. Лутеранска црква је знатно модификовала нека од његових учења већ 1577. године. 1. Када је наш Господар, Господ Исус Христос рекао: "покајте се...", тиме је хтео да каже да читав живот верника треба да буде живот покајања. 2. Ову реч не можемо да схватимо као дасе односи на сакрамент покоре, односно на исповест и разрешење служену од стране свештеника. 3. Ипак се она не своди само на унутарње кајање, јер унутарње кајање није ништа ако се неиспољава у разним облицима умирања телесности. 4. Све док мрзимо себе (а то је право унутрашње покајање), кажњавање греха остаје и то све док не уђемо у Царство небеско. 5. Папа нема ни вољу ни моћ да опрости било које казне осим оних које је наметнуо својом сопственом одлуком или канонским законом. 6. Папа не може да опрости кривицу него само да прогласи и потврди да је Бог опростио; или у крајњој линији он може да опрости једино у случајевима који су у делокругу његовог одлучивања. Игнорисати оваква опроштења би, наравно, оставило кривицу недирнутом. 7. Бог никада никоме не опрашта кривицу а да се особа истовремено потпуно не понизи пред свештеником, Божијим представником. 8. Прописи о покори односе се само на живе, и као што то видимо у самим канонима, ниједан од њих се не односи на умируће људе. 9. Према томе, Свети Дух делује за наше добро кроз папу, тако да стално одступа од својих прописа у случајевима наступајуће смрти или потребе. 10. Незнање је и грешка свештеника да оставља за умируће канонске казне у чистилишту. 11. Онда кад су канонске казне промењене у покору у чистилишту, бискупи мора да су спавали док се сејао кукољ.[1] 12. Раније канонске казне су, као доказ истинског кајања, биле наметане пре, а не након разрешења од греха. 13. Умирући ће платити своје дугове својом смрћу, и они су већ мртви за канонско право и слободни од његове правне власти. 14. Нарушено духовно здравље или љубав која је у умирућем човеку, нужно доноси са собом големи страх, и што је та нарушеност већа, то је и страх већи. 15. Овај страх и ужас су сами но себи довољни (превладавају све остало) да сачињавају казну чистилишта, јер се веома приближавају ужасу безнађа. 16. Изгледа да је разлика између пакла, чистилишта и неба истоветна разлици између безнађа, стања близу безнађа и сигурности. 17. Што се тиче душа у чистилишту, изгледа да њихова љубав нужно јача стишавањем њихових ужаса. 18. Чини се да се не доказује ни разумом ни Писмима да су ове душе изван стања заслужности, нити да су неспособне да расту у љубави. 19. Нити се чини доказаним да су оне - или у најмању руку свака од њих - сигурне и уверене у своје спасење, чак иако смо ми сами у то потпуно уверени. 20. Стога папа својим свеопштим опростом свих казни не мисли на "све" у апсолутном смислу, већ само опрост оних казни које је он сам наметнуо. 21. Отуд су они проповедници опроштајница (индулгенција) у заблуди када кажу да је папиним опроштајницама човек разрешен и поштеђен сваке казне. 22. Напротив, он душама у чистилишту не може да опрости ниједну казну која сагласно канонском праву мора да се плати у овом животу. 23. Уколико се било који опрост свих казни може икако неком даривати, мора да су то само они који су савршени, другим речима - веома малобројнима. 24. Према томе, из тога произилази да је већина људи преварена збрканим и звучним обећањем ослобођења од казни. 25. Исту моћ коју папа има у целини над чистилиштем, поседује и сваки бискуп у својој бискупији и свештеник у својој парохији. 26. Папа чини изврсну ствар када душама даје опрост - не путем права на кључеве (јер их и нема), већ путем заступања. 27. Проповедати да душа излеће (из чистилишта) чим звецне новац у кутији за сакупљање новца је пука људска прича. 28. Сигурно је могуће да расту похлепа и тврдичлук чим новац звецне у кутији за новце, али заступство Цркве зависи искључиво од самога Бога.[2] 29. Ко зна да ли све душе у чистилишту желе да буду избављене у смислу приче коју казује Св. Северин и Паскал.[3] 30. Нико није сигуран у стварност свог сопственог покајања, а још мање у примање свеопштег опроста. 31. Човек који истински купује опроштајнице је исто тако редак као и прави покајник, другим речима свакако веома редак. 32. Сви који верују у сигурност свог спасења због опроштајница, биће вечно проклети заједно са њиховим ученицима. 33. Морамо се посебно чувати оних који кажу да су папске опроштајнице непроцењив Божији дар којим се човек измирује са Богом. 34. Јер се дарови милости које ове опроштајнице носе тичу само казни због сакраменталних задовољштина које је човек прогласио. 35. Није хришћанско проповедање научавати да они који теже да спасу своју душу или набаве исповесне опроштајнице, немају потребе да се покају. 36. Хришћанин пак, који се стварно каје, има право на свеопшти опрост греха и то и без опроштајница. 37. Прави хришћанин пак, жив или мртав, учествује у свим предностима Христа и Цркве; и то му дарује Бог, и то и без опроштајница. 38. Ипак никако не смемо презрети ни папин опрост ни ослобађање, јер оне, како је већ речено, наговештавају божанско опроштење. 39. Веома је тешко чак и за веома учене теологе, да пред људима истовремено величају доброту опроштајница и потребу за истинским покајањем. 40. Право покајање тражи и жели да плати казне за грех, док опроштајнице великодушно отпуштају казне и чине да их човек одбија, или у најмању руку одбијање може да буде учинак. 41. Апостолски опрости треба да се проповедају с опрезом: иначе ће их људи криво схватити, као да су важнији од других добрих дела љубави. 42. Хришћане треба поучавати да папа нема појма о томе како куповину опроштајница треба схватити у упоређењу са делима милосрђа (љубави). 43. Хришћане треба поучавати да онај који даје сиротињи или позајмљује онима у потреби, чини боља дела од оног који купује опроштајнице. 44. То зато што путем дела љубави - љубав расте и човек постаје бољи, док опростом не постаје бољи, само слободнији од казне. 45. Хришћане треба поучавати да онај ко види особу у потреби и прође поред ње, иако даје новац за опрост, не задобија се за папину опроштајницу већ за Божији гнев. 46. Хришћане треба поучавати да, осим ако не обилују у добрима изнад својих потреба, да су дужни да чувају оно што је нужно за њихово домаћинство, и да то нипошто не расипају за куповину опроштајница. 47. Хришћане треба поучавати да је куповина опроштајница добровољна а не обавезна. 48. Хришћане треба поучавати да папа, дарујући опросте, има већу потребу и жељу за посвећеним молитвама ради себе самог, него за готовим новцем. 49. Хришћане треба поучавати да су папини опрости корисни само ако се не ослањају на њих, а у највећој мери штетни ако се због њих изгуби страх Божији. 50. Хришћане треба поучавати да, када би папа знао за изнуђивања проповедника опроштајница, радије би дао да се уништи базилика Св. Петра, него да је гради од коже, меса и костију оваца из свога стада. 51. Хришћане треба поучавати да, уколико би настала нека потреба, да би папа био вољан да прода цркву Св. Петра и да да свој сопствени новац мноштву оних од којих су га продавци опроштајница изнудили. 52. Узалудно је ослањати се на спасење путем опроштајница, чак иако би повереник или сам папа заложили своју душу заједно са њиховом. 53. Непријатељи Христа и папе су они који су потпуно забранили да се у неким црквама проповеда Божија Реч да би се у другим проповедали опрости. 54. Божија Реч трпи штету ако се у истој проповеди посвећује исто или дуже време опроштајницама него Речи. 55. Папин ум мора да је нужно окренут мислима да, ако се опроштајнице (које су веома мала ствар) прослављају једним звоном, једном процесијом и церемонијом, Еванђеље (које је веома велика ствар) треба да буде проповедано уз хиљаде звона, хиљаде процесија и церемонија. 56. О црквеном благу из којега папа даје опроштајнице се не говори и не зна довољно међу Христовим народом. 57. У најмању руку, јасно је да оне нису пролазног карактера, јер их многи продавци само сакупљају - уместо да их слободно шире. 58. Нити су то заслуге Христа или светаца јер, потпуно независно од папе, ове заслуге увек производе милост у унутрашњем човеку, а насупрот томе, смрт и пакао у спољашњем човеку. 59. Св. Лаврентије је рекао да су сиромашни благо Цркве, али када је то овако рекао, користио је језик свог сопственог времена. 60. Хе говоримо непромишљено када кажемо да су благо Цркве њени кључеви, и да су они обезбеђени Христовим заслугама. 61. Јер је јасно да је папина моћ сама но себи довољна за опроштај казне и (ограничених) случајева. 62. Право благо Цркве је свето Еванђеље славе и милости Божије. 63. Али је ово оправдано најомраженије, јер чини да први буде последњи. 64. У другу руку, благо опроштајница је оправдано најпопуларније, јер последњег чини првим. 65. Стога су блага Еванђеља мреже које су у ранија времена коришћене да се њима лове богати људи. 66. Благо опроштајница су мреже које се користе да се њима лове богаташи данас. 67. Опроштајнице које продавци намећу као највеће дарове милости, правилно су схваћене као "највеће" само уколико се ради о стицању новца. 68. Али су оне, у ствари, најмање упоредиве са Божијом милошћу и побожношћу крста. 69. Бискупи и свештеници су обавезни да поверенике Апостолских опроста приме са свим почастима, но службеној дужности. 70. Али су они под још већом обавезом да дају своје очи и уши и да спрече ове људе у проповедању својих сопствених снова, уместо оног повереног им од папе. 71. Нека буде проклет и анатемисан онај који пориче истинитост Апостолских опроста. 72. У другу руку, нека буде благословен онај који се представља као чувар против похлепе и разузданости у речима продаваца опроштајница. 73. Као што папа исправно грми против оних који на било који начин употребљавају присилу да се нечасно окористе трговином опроштајницама, 74. Много више би требало да грми против оних који користе опроштајнице као изговор да би се нечасно окористили и извргавали руглу свету љубав и истину. 75. Лудост је помислити да папине опроштајнице имају толику моћ да могу да разреше човека, чак ако је урадио немогуће и обешчастио мајку Божију. 76. Супротно томе, потврђујемо да папине опроштајнице нису довољне да уклоне и најмањи од опростивих греха, барем што се тиче њихове кривице. 77. Када се говори да чак ни Св. Петар, када би сада био папа, не би могао да прибави веће дарове милости, то је хула против Св. Петра и папе. 78. Супротно томе потврђујемо да, као што и он, тако и било који папа, поседује још веће милосне дарове . Еванђеље, врлине милости исцељења, итд., како налазимо у 1. Коринћанима 12. 79. Богохулно је рећи да је крст подигнут покретима папиних руку од исте вредности као Христов крст. 80. Бискупи, свештеници и теолози који одобравају овакво проповедање народу, за то ће морати да одговарају. 81. Овакво раскалашно проповедање опроста отежава чак и ученом човеку да очува дужно поштовање према папи, од клевете или ако ни од чега другог, онда од оштроумног запиткивања лаика. 82. На пример: "Зашто папа не испразни чистилиште ради најсветије љубави и највеће потребе душа?" То би био најправеднији разлог ако би могао да откупи небројено мноштво душа бедним новцем којим ће градити базилику - најтривијалнији од свих разлога. 83. И опет: "Зашто треба да наставимо праксу реквијема и годишњих миса за мртве?" "Зашто папа не отплати или дозволи да се отплате повластице установљене за мртве, када је погрешно молити се за душе које су сада спасене?" 84. Опет: "Ово је засигурно нова врста побожности Бога и папе, када они дозвољавају човеку који није побожан, Божијем непријатељу да плаћањем новца спасе одану душу. Зашто онда они не спасу поради бесплатне љубави ту побожну душу на рачун своје сопствене потребе?" 85. Опет: "Зашто се ослобађање од казнених канонских прописа још увек купује за новце издавањем опроштајница, као да су оне потпуно делотворне, када ови прописи већ дуго времена заиста нису на снази због неупотребе и но себи су мртви?" 86. Опет: "Пошто је папино богатство веће од блага највећег кнеза нашег времена, зашто он радије не изгради базилику Св. Петра својим сопственим новцем уместо оним од сиромашних верника?" 87. Опет: "Шта папа опрашта и од чега он ослобађа људе, када они путем свог савршеног покајања имају право на потпуно опроштење и ослобађање?" 88. Опет: "Колико би веће добро било учињено Цркви када би папа изрекао те опросте и ослобађања не једном као што се чини сада, већ сто пута на дан, и то било којем вернику?" 89. "Пошто папа опроштајницама не тражи толики новац, колико спасење душа, зашто ставља ван снаге опроштајнице које су раније биле признате, када су оне исто тако делотворне као што су увек и биле?" 90. Сузбити најсвеснија питања лаика искључиво ауторитетом, уместо да их оповргнемо разумом, значи изложити Цркву и папу подсмеху њихових непријатеља, и унесрећити хришћане. 91. Када би се, дакле, опроштајнице проповедале у духу и са мислима папиним, све ове тешкоће би се лако пребродиле, или се оне никада не би појавиле. 92. Доле, дакле, са пророцима који кажу Христовом народу: "Мир, мир!" када мира нема. 93. Нека нестану сви они пророци који Христовом народу говоре: "Крст, крст!" када крста нема. 94. Хришћане треба охрабрити да искрено следе Христа, своју Главу, кроз казне, смрт и пакао. 95. И нека поузданије уђу у небо кроз многе невоље, него путем лажне сигурности мира. [1] Мисли се да су бискупи спавали док се ова промена дешавала. [2] Мисли се на то да је исход црквеног заступања искључиво у Божијој власти. [3] Папе седмог и деветог века, који су према легенди биле вољне да се одрекну блажене визије коју су наследили, и да пате у боловима чистилишта, а у корист верних. Извор: Теолошки часопис, бр. 1. (2001/2002.). Превео: Ендре Сич.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...