Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    2741
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    2

Последњи трофеј

Поуке.орг инфо је имао/ла садржај са највише реакција!

О Поуке.орг инфо

  • Ранг
    Помоћ у невољи

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Contact Methods

  • Facebook
    https://www.facebook.com/zruportal
  • Twitter
    https://twitter.com/pouke_org

Скорашњи посетиоци профила

26910 посетилаца
  1. Поуке.орг инфо

    Слике форумаша

    @Ivan1984 Gde je ovo?
  2. Поуке.орг инфо

    (Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме

    @Ђорђе Р Верунаука, колико год да има мањкавости, дала је плод. Биће га још више ако се сви заједно потрудимо и помогнемо.
  3. Поуке.орг инфо

    Филмови који се не пропуштају

    Врх филм https://www.imdb.com/title/tt7668870/
  4. Поуке.орг инфо

    Владан Таталовић: Филмска интерпретација Библије

    Напредак производње филма одувек је утицао на развој филмских израза. Немо доба карактерише играна форма, заснована на глуми као на јединој могућности. Појавом звука двадесетих и колора педесетих година прошлог века развија се документарни израз као начин бележења и тумачења стварности. Такође се, у раздобљу од првобитне фотохемијске до савремене дигиталне технике, постепено издваја и усавршава анимирани израз. У односу на дуго доминантну улогу играног филма, анимирани и нарочито документарни филм данас имају једнаку важност и понекад већи утицај. Разлог томе лежи у способности нарочито документарног филма да помоћу играних, анимираних и других техничких помагала стварност реконструише на жељени начин, због чега се често расправља о границама савременог документарног израза као таквог. © Newmarket У основној сценској логици филм није новина. Њему од вајкада претходе представе и плесови, који такође располажу глумцима, гледалиштем, режијом и порукама које се емитују сценом. Будући да настаје у хришћанској средини, филм је од самог почетка упућен на драмско извођење страдања Исуса Христа (пасија) као на једну од најразвијенијих и најутицајнијих сценских традиција европске културе. Тако међу прве филмове спадају француске Пасије редитељâ А. Кирхнера (1897) и браће Лимијер (1897), америчке Passion plays З. Лубина и Х. Винсента (1898), при чему континуирани значај ове традиције за филмски приказ личности Исуса Христа потврђују и савремена остварења (The Passion of the Christ, 2004). У оваквим делима Библија није једини извор, јер пасије важе за културно укорењене и прилагођене уметничке форме, у којима су места пронашли и други извори, попут апокрифне литературе, локалних религијских и фолклорних предања. Нарочито занимање филма за библијске садржаје напредује са могућностима играног приказа историје. Место Библије у хришћанској култури као колевци кинематографије учинила је да жанр ‘историјског епа’ примарну пажњу посвети библијским догађајима, па да такви филмски производи задуго остану популарнијији од осталих у истој категорији. Тако су настали класици о постању (The Bible: In the Beginning, 1966), патријарсима (Joseph Sold by His Brothers, 1960; The Ten Commandments, 1923; 1956), судијама (Samson and Delilah, 1949), царевима (David and Bathsheba, 1951; Solomon and Sheba, 1960), еванђелским наративима (The King of Kings, 1927; Ecce Homo, 1935; Il vangelo secondo Matteo, 1964), Исусу Христу (From the Manger to the Cross, 1912; The Greatest Story Ever Told, 1965; Il messia, 1975; Jesus of Nazareth, 1977; Jesus, 1984) и апостолима (Peter and Paul, 1981; A. D., 1985). Интересовање за овакву врсту стваралаштва постоји и данас (Noah, 2014; Son of God, 2014), захватајући све утицајније форме играно-документарних телевизијских серијала (Abraham, 1994; The Bible, 2013), анимираног краткометражног (The Greatest Adventure, 1986) и дугометражног филма (The Prince of Egypt, 1998). За разлику од строго документарних, играни библијски филмови нису засновани на научној егзегези упркос томе што теже веродостојном тумачењу историје. Спектакуларно-комерцијална страна продукције истовремено захтева прилагођавање радње и ликова потребама тржишта. Зато се у односу на ризике уносне веродостојности сигурнијим тереном показује ‘фиктивна драма’, у којој приказивање библијских догађаја из перспективе измишљеног актера даје легитимитет субјективном доживљају и тако успех постиже кроз привидну блискост гледалишта са давно прошлим временима. Претходно су такви примери заступљени у књижевности, а успех њихове екранизације (Quo vadis?, 1951; The Robe, 1953; Ben-Hur, 1959) утиче и на савремено стваралаштво (Risen, 2016). Са историјске и догматске тачке гледишта, оваква остварења критикована су због пренаглашене субјективности, провокативних елемената (Life of Brian, 1979) и теолошки упитних, евентуално скандалозних делова (The Last Temptation of Christ, 1988). Посебан приступ доноси форма ‘параболе’ којом се библијски догађаји смештају у савремено доба (Jesus of Montreal, 1989). Са тежиштем на њиховој суштини, овом правцу доприносе радови источноевропских редитеља А. Тарковског (1932-1986) (Offret, 1986) и К. Кисловског (Dekalog, 1989). У спрези са историјским приступом, параболе се понекад смештају у контексте који нису библијски, захваљујући чему се ефектније обраћају савременом друштву (The Seventh Seal, 1957; The Mission, 1986; Babettes gæstebud, 1987). Такве примере такође прво развија књижевност, као нпр. Роман М. Булгакова Мајстор и Маргарита, чију екранизацију (1972) потписује и један од зачетника ‘југословенског новог таласа’ А. Петровић (1929-1994). Параболе, међутим, нису исто што и алузије, које не држе до историјске и богословске тачности и које се библијским сликама користе на комерцијалан начин (Raiders of the Lost Ark, 1981; Armageddon, 1998). У том правцу популарна култура производи блокбастере засноване на уносном занимању за апокалиптичке теме (Terminator 2: Judgment Day, 1991; Matrix, 1999), који чак могу бити одвојени од религијског смисла (Apocalypse Now, 1979) и сведени само на забаву (2012, 2009). Сама чињеница да је до данас настало око две стотине екранизација еванђелских догађаја и више стотина других интепретација библијског штива указује на потребу проширења библијских студија на домен седме уметности. Захваљујући успешној употреби херменеутичких приступа библијском тексту у истраживању теолошких, уметничких и образовних потенцијала филма, примећује се пораст литературе у овом домену. Посебан аргумент интердисциплинарног приступа библијским и филмским студијама у оквирима академског богословља заснива се на одговорности хришћана према филму као све заступљенијем и моћнијем језику савременог друштва. Литература: B. Babington/P. W. Evans, Biblical Epics: Sacred Narrative in the Hollywood Cinema, Manchester/NewYork 1993; P. Malone, Screen Jesus: Portrayals of Christ in Television and Film, Lanham 2011; P.A. Soukup/R. Hodgson (прр), Fidelity and Translation: Communicating the Bible in New Media, NewYork 1999; R. Zwick, Evangelienrezeption im Jesusfilm: Ein Beitrag zur intermedialen Wirknngsgeschichte des Neuen Testaments (SThPS 25), Würzburg 1997; R. Zwick, Religion und Gewalt im Bibelfilm (Film und Theologie 20), Marburg 2013. Извор: Лексикон библијске егзегезе, прир. Р. Кубат и П. Драгутиновић, Београд: Библијски институт и Службени гласник, 464–466. http://teologija.net/filmska-interpretacija-biblije/?fbclid=IwAR3ZmnuR1aM1BKpz2Qwe00wNSk0NAh2O6DQzdxbC_HvCVlgypuGUiyCqrxg
  5. Филм представља низ појединачних слика или кадрова чија брза промена (24-30fps) ствара илузију покретне слике. Сликање кадрова или снимање сцена обавља се камером, при чему производња једног филма може укључивати и технике анимације, компјутерски генерисане слике (CGI) и друге ефекте. Сама реч ‘филм’ потиче од назива за фотографску целулоидну траку чији је изум омогућио повезано сликање кадрова једним објективом и тако смештање радње на екстерни медијум. Унапређивањем основне технике снимања и приказивања филма (пројектовањем преко усмереног извора светлости), браћа Огист и Луј Лимијер су међу првима 1895. Јавно представили покретну слику (movie) и тиме покренули индустрију филмске уметности. Напредак производње филма одувек је утицао на развој филмских израза. Немо доба карактерише играна форма, заснована на глуми као на јединој могућности. Појавом звука двадесетих и колора педесетих година прошлог века развија се документарни израз као начин бележења и тумачења стварности. Такође се, у раздобљу од првобитне фотохемијске до савремене дигиталне технике, постепено издваја и усавршава анимирани израз. У односу на дуго доминантну улогу играног филма, анимирани и нарочито документарни филм данас имају једнаку важност и понекад већи утицај. Разлог томе лежи у способности нарочито документарног филма да помоћу играних, анимираних и других техничких помагала стварност реконструише на жељени начин, због чега се често расправља о границама савременог документарног израза као таквог. © Newmarket У основној сценској логици филм није новина. Њему од вајкада претходе представе и плесови, који такође располажу глумцима, гледалиштем, режијом и порукама које се емитују сценом. Будући да настаје у хришћанској средини, филм је од самог почетка упућен на драмско извођење страдања Исуса Христа (пасија) као на једну од најразвијенијих и најутицајнијих сценских традиција европске културе. Тако међу прве филмове спадају француске Пасије редитељâ А. Кирхнера (1897) и браће Лимијер (1897), америчке Passion plays З. Лубина и Х. Винсента (1898), при чему континуирани значај ове традиције за филмски приказ личности Исуса Христа потврђују и савремена остварења (The Passion of the Christ, 2004). У оваквим делима Библија није једини извор, јер пасије важе за културно укорењене и прилагођене уметничке форме, у којима су места пронашли и други извори, попут апокрифне литературе, локалних религијских и фолклорних предања. Нарочито занимање филма за библијске садржаје напредује са могућностима играног приказа историје. Место Библије у хришћанској култури као колевци кинематографије учинила је да жанр ‘историјског епа’ примарну пажњу посвети библијским догађајима, па да такви филмски производи задуго остану популарнијији од осталих у истој категорији. Тако су настали класици о постању (The Bible: In the Beginning, 1966), патријарсима (Joseph Sold by His Brothers, 1960; The Ten Commandments, 1923; 1956), судијама (Samson and Delilah, 1949), царевима (David and Bathsheba, 1951; Solomon and Sheba, 1960), еванђелским наративима (The King of Kings, 1927; Ecce Homo, 1935; Il vangelo secondo Matteo, 1964), Исусу Христу (From the Manger to the Cross, 1912; The Greatest Story Ever Told, 1965; Il messia, 1975; Jesus of Nazareth, 1977; Jesus, 1984) и апостолима (Peter and Paul, 1981; A. D., 1985). Интересовање за овакву врсту стваралаштва постоји и данас (Noah, 2014; Son of God, 2014), захватајући све утицајније форме играно-документарних телевизијских серијала (Abraham, 1994; The Bible, 2013), анимираног краткометражног (The Greatest Adventure, 1986) и дугометражног филма (The Prince of Egypt, 1998). За разлику од строго документарних, играни библијски филмови нису засновани на научној егзегези упркос томе што теже веродостојном тумачењу историје. Спектакуларно-комерцијална страна продукције истовремено захтева прилагођавање радње и ликова потребама тржишта. Зато се у односу на ризике уносне веродостојности сигурнијим тереном показује ‘фиктивна драма’, у којој приказивање библијских догађаја из перспективе измишљеног актера даје легитимитет субјективном доживљају и тако успех постиже кроз привидну блискост гледалишта са давно прошлим временима. Претходно су такви примери заступљени у књижевности, а успех њихове екранизације (Quo vadis?, 1951; The Robe, 1953; Ben-Hur, 1959) утиче и на савремено стваралаштво (Risen, 2016). Са историјске и догматске тачке гледишта, оваква остварења критикована су због пренаглашене субјективности, провокативних елемената (Life of Brian, 1979) и теолошки упитних, евентуално скандалозних делова (The Last Temptation of Christ, 1988). Посебан приступ доноси форма ‘параболе’ којом се библијски догађаји смештају у савремено доба (Jesus of Montreal, 1989). Са тежиштем на њиховој суштини, овом правцу доприносе радови источноевропских редитеља А. Тарковског (1932-1986) (Offret, 1986) и К. Кисловског (Dekalog, 1989). У спрези са историјским приступом, параболе се понекад смештају у контексте који нису библијски, захваљујући чему се ефектније обраћају савременом друштву (The Seventh Seal, 1957; The Mission, 1986; Babettes gæstebud, 1987). Такве примере такође прво развија књижевност, као нпр. Роман М. Булгакова Мајстор и Маргарита, чију екранизацију (1972) потписује и један од зачетника ‘југословенског новог таласа’ А. Петровић (1929-1994). Параболе, међутим, нису исто што и алузије, које не држе до историјске и богословске тачности и које се библијским сликама користе на комерцијалан начин (Raiders of the Lost Ark, 1981; Armageddon, 1998). У том правцу популарна култура производи блокбастере засноване на уносном занимању за апокалиптичке теме (Terminator 2: Judgment Day, 1991; Matrix, 1999), који чак могу бити одвојени од религијског смисла (Apocalypse Now, 1979) и сведени само на забаву (2012, 2009). Сама чињеница да је до данас настало око две стотине екранизација еванђелских догађаја и више стотина других интепретација библијског штива указује на потребу проширења библијских студија на домен седме уметности. Захваљујући успешној употреби херменеутичких приступа библијском тексту у истраживању теолошких, уметничких и образовних потенцијала филма, примећује се пораст литературе у овом домену. Посебан аргумент интердисциплинарног приступа библијским и филмским студијама у оквирима академског богословља заснива се на одговорности хришћана према филму као све заступљенијем и моћнијем језику савременог друштва. Литература: B. Babington/P. W. Evans, Biblical Epics: Sacred Narrative in the Hollywood Cinema, Manchester/NewYork 1993; P. Malone, Screen Jesus: Portrayals of Christ in Television and Film, Lanham 2011; P.A. Soukup/R. Hodgson (прр), Fidelity and Translation: Communicating the Bible in New Media, NewYork 1999; R. Zwick, Evangelienrezeption im Jesusfilm: Ein Beitrag zur intermedialen Wirknngsgeschichte des Neuen Testaments (SThPS 25), Würzburg 1997; R. Zwick, Religion und Gewalt im Bibelfilm (Film und Theologie 20), Marburg 2013. Извор: Лексикон библијске егзегезе, прир. Р. Кубат и П. Драгутиновић, Београд: Библијски институт и Службени гласник, 464–466. http://teologija.net/filmska-interpretacija-biblije/?fbclid=IwAR3ZmnuR1aM1BKpz2Qwe00wNSk0NAh2O6DQzdxbC_HvCVlgypuGUiyCqrxg View full Странице
  6. Поуке.орг инфо

    Брак - заједница мушкарца и жене

    Сва срећа па је ово само издвојено мишљење, НИКАКО мишљење и став људи са форума, нарочито не Администрације. Већу глупост скоро нисам чуо.
  7. Ирена Ивић, возач аутобуса у Милвокију, зауставила је возило како би спасила дете од годину и по дана, преноси Си-Ен-Ен. Ивићева је у Прокупљу радила као васпитачица, али је животни пут одвео у САД, чију јавност је освојила херојским спасавањем детета. Дете је сáмо по хладноћи лутало улицама Милвокија, док га Ивићева није угледала. „Ивићева је возила ауто-путем на надвожњаку, када је видела босоного дете у црвеној бенкици са пеленом како се креће ка раскрсници“, објаснио је портпарол транзитног система у округу Милвоки Мет Сликер. Како се види на снимку који је објавио систем за транзит, Ивићева је зауставила аутобус, истрчала из њега и ухватила дете. Онда га је унела у аутобус. „О мој Боже. О мој Боже. Тресем се“, чује се на снимку како говори Ивићева, након што је села на место возача заједно са бебом. Једна путница у аутобусу је скинула зимску јакну и огрнула је око детета које је било хладно на додир. Наиме, тог дана, 22. децембра, температуре су биле ледене, наводи систем за транзит у Милвокију. На објављеном видео-снимку се види и да је девојчица убрзо заспала у наручју Ирене Ивић. „Захвална сам што сам се нашла на правом месту у право време“, рекла је Ивићева на свечаној церемонији која је у четвртак одржана у њену част. Полиција је саопштила да је 19-месечном детету било хладно и да је било уплашено, али да није повређено. Према наводима полиције, које је пренео систем за транзит, дете је нестало након што је његова мајка, како се верује, имала кризу менталног здравља. Портпарол система за транзит у Милвокију рекао је да је дете на крају враћено оцу. Како се наводи, ово је девети пут у протеклих неколико година да је један возач јавног превоза пронашао дете које се изгубило или се води као нестало. „Апсолутно обожавам децу. Некада сам била учитељица и имам своју децу, тако да сам јако срећна што сам могла да помогнем овој слаткој, недужној беби“, рекла је Ивићева.
  8. Комесари кренули у хајку на Амфилохија Тужба коју је против митрополита Амфилохија поднео Црногорски покрет наставак је праксе да невладине организације прописују шта треба да буде „црногорско у Црној Гори“, каже портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић. Понашање власти у Подгорици он пореди са комунистичким комесарима који узимају себи за право да тумаче црквена питања. Божићна бесједа митрополита Амфилохија у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици током које је, између осталог, казао да црногорски режим ради на стварању лажне „ауто-фекалне“ цркве у Црној Гори, изазвала је праву лавину напада и погрдних коментара цјелокупне политичко-медијске машинерије власти у Подгорици. Први се огласио омбудсман Шућко Баковић, који је, забринут за људска права и слободе, оцијенио да је Амфилохијева изјава „непримјерена и крајње неприхватљива“, те да се њом „вријеђају вјерска и национална осјећања грађана“. У владајућој Демократској партији социјалиста (ДПС) били су много оштрији, позвавши митрополита црногорско-приморског да се „извини вјерницима ’црногорске православне цркве‘ (ЦПЦ) и свим грађанима због скаредних израза током литургије“ у Храму Христовог Васкрсења. „Својом реториком, у којој је на Божић употријебио не само непримјерене, већ и примитивне и уличарске изразе, унизио је вјернике СПЦ, себе самог, али прије свега високи црквени чин митрополита“, поручили су из ДПС-а и позвали надлежне органе да утврде да ли Амфилохијева бесједа садржи „елементе говора мржње“. По обичају огласиле су се и двије дежурне невладине организације „црногорска православна црква“ (ЦПЦ) и Црногорски покрет, који је већ поднио, ко зна коју по реду, кривичну пријаву против митрополита Амфилохија. Док Црногорски покрет тврди да Амфилохије спрема „сиријски сценарио“, митрополит тзв. ЦПЦ Мираш Дедеић каже да „српски патријарх Иринеј преко филијале у Црној Гори“ жели да „изазове нереде и сукобе“. „Нажалост, у томе им доста помажу и црногорски издајници у држави Црној Гори, али и они који су у Београду, а има их и у Скупштини Србије, који не смију рећи да су Црногорци, док њихови следбеници овдје у црногорском Парламенту руше државу Црну Гору“, казао је Дедеић. Портпарол Нове српске демократије (НСД) Марко Ковачевић на првом мјесту сматра занимљивим да припадници Црногорског покрета и сличних минорних организација проглашавају себе аутентичним тумачима шта је све „црногорско у Црној Гори“. „То је само наставак праксе да се невладине организације попут Црногорског покрета и тзв. ’црногорске православне цркве‘ појављују са жељом да пропишу шта би то и на који начин требало да буде црногорско. И још желе да томе поуче онога који сједи на трону Светога Петра Цетињског, који је најпоштованија личност данас у Црној Гори. Мислим да митрополит Амфилохије и политичари из Демократског фронта имају највише кривичних пријава које су поднесене против њих само због тога јер се служе слободом говора“, каже Ковачевић за Спутњик. И из владајуће ДПС-а, која је, према Ковачевићевом виђењу, у суштини наследница Комунистичке патрије Југославије (КПЈ), попут правих комунистичких комесара узимају себи за право тумачења црквених питања, иако о томе не знају ништа. „Разлог оштре реакције ДПС-а јесте тај што они желе да пошаљу поруку својим гласачима и члановима који су и даље већински под духовном јурисдикцијом Српске православне цркве. Они имају проблем у својим редовима и морају омекшати људе који их гласају по питању цркве у Црној Гори како би могли да спроводе своје замисли. Жеља да се у Црној Гори елиминише Српска православна црква, није жеља да се успостави некаква ’црногорска црква‘, већ да ДПС поред тога што је политичка и владајућа странка приграби себи и религијска својства. Они, попут своје партије мајке КПЈ, желе да у душама грађана замијене цркву и Бога“, сматра Ковачевић. Он подсећа на мисао руског мислиоца Ивана Иљина да власт која напада цркву и религију заправо уноси раскол у душе својих грађана. „Управо је то оно што ради ДПС. Црквено питање је последње питање око којег је апсолутна већина православних грађана у Црној Гори уједињења и то је последњи бастион опстанка Црне Горе на који се сада жели ударити и који се жели уништити. На срећу, тај бастион јесте и она ’воћка чудновата‘ из Горског вијенца, на којој ће поломити зубе непријатељи Црне Горе,“ предвиђа наш саговорник. Међутим, позадина овако нервозних реакција не само поменутих невладиних организација, већ и власти, могла би бити припрема терена за доношење закона којим власт ове године планира да легитимизује отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Отуда и толика хајка на митрополита Амфилохија не би ли га по сваку цену прогласили „мрзитељем“ Црне Горе. https://rs.sputniknews.com/analize/201901111118452902-amfilohije-komesari/?fbclid=IwAR0b-VbsjLQ-JsJdy2okoRlAdvzMB75mP5pScZCFb3PEYIbCjoSr0vR16Bk
  9. Crnogorski pokret: Amfilohija kazniti, Džomića protjerati Crnogorski pokret podnio je juče krivičnu prijavu Osnovnom tužilaštvu u Podgorici protiv Rista Radovića, u monaštvu Amfilohija, jer je, ocjenjuju u toj nevladinoj organizaciji, 7. januara, izjavom tokom Božićne liturgije u sabornoj crkvi Hrisovog Vaskresenja u Podgorici, počinio krivično djelo povrede ugleda naroda i drugih manjinskih zajednica, u sticaju s krivičnim djelom izazivanja nacionalne i vjerske mržnje. “Crnogorski pokret se iskreno nada da navedene besprimjerne riječi tužilaštvo neće okarakterisati kao poruke ljubavi, kao što je to obrazloženo za nazivanje Crnogoraca volovima od strane osobe koja je predmet naše tužbe. Funkcija pravosuđa je, između ostalog, da spriječi dalje ponavljanje krivičnog dijela tako što će svojim odlukama i kaznenom politikom destimulisati izvršioca u daljem vršenju istog djela”, navode u Crnogorskom pokretu. Kako dodaju, očigledno je da je Amfilohije odnos pravosuđa prema vršenju krivičnih djela, koje vrši u kontinuitetu, shvatio kao slobodu za dalje bezgranično vrijeđanje i izazivanje mržnje prema drugim narodima, konfesijama, ateistima, seksualnim i drugim manjinama, podsticanje nacionalnih i vjerskih sukoba, kao i nasilja prema ateistima i manjinama. “Tako da mi, Crnogorski pokret, zahtjevamo od crnogorskog pravosuđa da primjereno kazni Amfilohija Radovića za navedena krivična djela, imajući na umu da su ta djela vršena u više navrata i u kontinuitetu, i na taj način pokaže da država Crna Gora pripada civilizovanom svijetu u kojem su svi građani isti pred zakonom”, poručuju iz te NVO. Smatraju da mišljenja da kažnjavanje mitropolita Amfilohija, u pojedinim djelovima društva, može od njega stvoriti oreol žrtve, ne bi smjela biti predmet bavljenja pravosuđa, jer je pravosuđe u obavezi da sprovodi zakone i kaznenu politiku, a ne da se bavi političkim, vjerskim i drugim odnosima u društvu. Takođe, Crnogorski pokret apeluje na državne organe da još jednom procijene djelovanje u Crnoj Gori protojereja SPC, Velibora Džomića, koji, kako kažu, kao nerezidencijalna osoba sa privremenim boravkom u Crnoj Gori, konstantno svojim anticrnogorskim djelovanjem i izjavama iritira veliki broj građana Crne Gore. “I po međunarodnim konvencijama i po domaćem zakonodavstvu negiranje nacionalnih Crnogoraca predstavlja akt diskriminacije po nacionalnoj osnovi, predstavlja govor mržnje i kažnjivo je djelo. Pored toga, Velibor Džomić vrlo često uvrijedljivo govori o CPC i Vladici CPC, mitropolitu Mihailu, promoviše zločinačke organizacije iz Drugog svjetskog rata i saradnike fašista, podstiče mržnju prema antifašističkom, oslobodilačkom pokretu, te na taj način podstiče podjele u Crnoj Gori i izaziva međuljudsku i međunacionalnu netrepjeljivost. Kao neko ko se kiti titulom »koordinator pravnog savjeta Mitropolije Crnogorsko-primorske Srpske Pravoslavne crkve« i ko sebe predstavlja kao poznavaoca međunarodnih povelja vezanih za vjerska prava i slobode, morao bi znati da sve vjerske zajednice pred državom imaju ista prava, bez obzira na međucrkvene statuse, da li su tradicionalne ili novijeg datuma, pa, na isti način, uživaju jednaku zaštitu države”, navode u Crnogorskom pokretu. Ističu da i njegova posljednja izjava o mitropolitu Mihailu, da je on “jedna ličnost koja tumara ovde po Crnoj Gori u duhovnom smislu i liči na onu babu iz Gorskog vijenca” dovoljno govori da mu se mora uskratiti privremeni boravak, zbog nepoštovanja zemlje u kojoj je nerezident i njenih građana. “Naravno, time ne želimo da mu uskratimo pravo da, kao turista iz Kraljeva, posjećuje Crnu Goru”, zaključuju u Crnogorskom pokretu. https://m.cdm.me/hronika/crnogorski-pokret-amfilohija-kazniti-dzomica-protjerati/
  10. Челник НВО ЦПЦ Мираш Дедеић и Црногорски покрет поново су насрнули на једину канонску Православну цркву у Црној Гори. Тако су овог пута затражили ништа мање него протјеривање из Црне Горе митрополита црногорско-приморског Амфилохија и координатора Правног савјета Митрополије Велибора Џомића. Распоп Дедеић сматра да би митрополит Амфилохије због „изјава које даје“ у свакој „другој земљи био протјеран“. распоп Мираш Дедеић са следбеницима Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница. „Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“, поручују из те НВО. Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе. „Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу. https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/ View full Странице
  11. Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница. „Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“, поручују из те НВО. Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе. „Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу. https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/
  12. Текст томоса који је издао патријарх васељенски Вартоломеј приликом признавања украјинске цркве (на украјинском језику) доноси такво уређење ове цркве по којој она практично нема никаква самостална овлашћења. Украјинској цркви Цариград је „признањем“ заправо наметнуо вазалну улогу. Она нема право да поседује епархије, нити парохије ван Украјине, које ће по свој прилици припасти искључиво у надлежност Цариграда. То у преводу значи да ће сви Украјинци који живе у Америци или Европи или где другде у свету припадати директно Цариградској патријаршији, што даље значи да ће се сви приходи које остваре ове парохије и епархије сливати у касу Цариграда. Црквене спорове унутар украјинске цркве решаваће Цариград. Дакле ни судска власт, као што је пракса у свим аутокефалним црквама, неће припадати помесној украјинској цркви. 1. Првославна Украјинска црква(ПЦУ) неће имати заграничне епархије и парохије. 2. Надлежности ПЦУ ограничавају се на простор Украјине. 3. Све украјинске епархије и парохије ван Украјине(у дијаспори) подчињавају се Цариграду. 4. Устав ПЦУ мора бити усклађен одлукама томоса. 5. Цариград ће бити највиша инстанца у решавању црквених спорова ПЦУ. 6. ПЦУ сагласно одредбама томоса признаје цариградског патријарха као врховни ауторитет. 7. ПЦУ ће миро примати од Цариграда као знак духовног јединства са Фанаром. 8. ПЦУ је обавезна да учествује на свим састанцима који се одржавају под покровитељством цариграда и на којима се одлучује о важним питањима црквеног живота. 9. Приликом решавање канонских, догматских и других важних црквених питања, поглавар ПЦУ је обавезан да се обрати Цариградском патријарху. 10. Искључива права на ставропигију и егзархију су по томосу у надлежности Цариграда. Патриот
  13. Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања. View full Странице
  14. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.
×