Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    1857
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    2

Последњи трофеј

Поуке.орг инфо је имао/ла садржај са највише реакција!

О Поуке.орг инфо

  • Ранг
    Помоћ у невољи

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Contact Methods

  • Facebook
    https://www.facebook.com/zruportal
  • Twitter
    https://twitter.com/pouke_org

Скорашњи посетиоци профила

23305 посетилаца
  1. Поуке.орг инфо

    Kakav je vaš pogled na astrologiju i horoskopske znakove?

    @Alegzandar Добро дошао на ЖивеРечиУтехе
  2. Поштовани чланови и гости, помозимо одржавање сајта, 24-ог истиче хостинг. Линк 

     

    1. WiseMan

      WiseMan

      Da li to znači da ako se hosting ne plati do 24-og, Pouke će biti nedostupne sve dok se ne plati?

  3. Поуке.орг инфо

    Укратко о трансплантацији

    Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове: • и прималац и давалац поступају слободно и добровољно; • давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме; • пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад, • трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности. У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?" Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом? Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота". Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека. Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти. Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство. Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини." Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere). Епископ бачки Г. Иринеј
  4. Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске. Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове: • и прималац и давалац поступају слободно и добровољно; • давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме; • пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад, • трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности. У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?" Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом? Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота". Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека. Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти. Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство. Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини." Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere). Епископ бачки Г. Иринеј View full Странице
  5. Епископу Охридске архиепископије СПЦ и митрополиту скопском Јовану Вранишковском је без икаквог објашњења, раније овог месеца на граничном прелазу Меџитлија у близини Битоља, одузет пасош при преласку македонске границе. Охридска архиепископија је саопштила да је реч о дискриминацији типичној за правно неизмирене земље, земље у којима не постоји владавина права. Како су поручили, актуелна власт крши Устав и међународне конвенције и наставља праксу својих претходника, иако су недавно добили налог од Европског суда за људска права у Стразбуру да исплате надокнаду обештећења због одбијања да региструју православну Охридску архиепископију СПЦ. Скопски портал Нова пише да кривични суд није издао ни наредбу ни одлуку о одузимању пасоша епископу Јовану Вранишковском, већ је само полицији у Битољу достављено обавештење да је реч, како се наводи, о особи која је осуђена на затворску казну у трајању од 13 месеци. То је ТВ Телми речено из Суда у Скопљу, а наводи се и да Министарство унутрашњих послова, у складу са својим овлашћењима и без одлуке суда, може привремено да одузме пасош неком ко је осуђен на затворску казну и након што је ту казну одслужио, те да та особа треба само да поднесе захтев суду да му пасош буде враћен. Портал Плусинфо је пренео да је њима потврђено да је епископу Вранишковском пасош одузет привремено 9. јула у вечерњим сатима зато што у електронској документацији на поменутом граничном прелазу и даље стоји да је на основу одлуке суда њему забрањено да напушта Македонију. Вранишковски пак подсећа да је он своју затворску казну од 13 месеци одслужио, те да је из затвора изашао у фабруару прошле године. Подсећа се и да је прошле године у новембру, Европски суд за људска права изрекао пресуду у којој је утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Према саопштењу ПОА, овај најновији случај је наставак прогона епископа Вранишковског, као што је то био случај и претходне власти, те је најављено да ће се тим поводом обратити неким организацијама за заштиту људских права, као и да је о свему већ обавештено више дипломатских мисија држава чланица ЕУ. Иначе, случај прогона епископа Вранишковског по верској основи у Македонији тема је извештаја америчког Стејт департмента о стању људских права у свету. Извор: Танјуг View full Странице
  6. Охридска архиепископија је саопштила да је реч о дискриминацији типичној за правно неизмирене земље, земље у којима не постоји владавина права. Како су поручили, актуелна власт крши Устав и међународне конвенције и наставља праксу својих претходника, иако су недавно добили налог од Европског суда за људска права у Стразбуру да исплате надокнаду обештећења због одбијања да региструју православну Охридску архиепископију СПЦ. Скопски портал Нова пише да кривични суд није издао ни наредбу ни одлуку о одузимању пасоша епископу Јовану Вранишковском, већ је само полицији у Битољу достављено обавештење да је реч, како се наводи, о особи која је осуђена на затворску казну у трајању од 13 месеци. То је ТВ Телми речено из Суда у Скопљу, а наводи се и да Министарство унутрашњих послова, у складу са својим овлашћењима и без одлуке суда, може привремено да одузме пасош неком ко је осуђен на затворску казну и након што је ту казну одслужио, те да та особа треба само да поднесе захтев суду да му пасош буде враћен. Портал Плусинфо је пренео да је њима потврђено да је епископу Вранишковском пасош одузет привремено 9. јула у вечерњим сатима зато што у електронској документацији на поменутом граничном прелазу и даље стоји да је на основу одлуке суда њему забрањено да напушта Македонију. Вранишковски пак подсећа да је он своју затворску казну од 13 месеци одслужио, те да је из затвора изашао у фабруару прошле године. Подсећа се и да је прошле године у новембру, Европски суд за људска права изрекао пресуду у којој је утврдио да је Суд у Македонији прекршио члан 11 (слобода окупљања и удруживања) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима, што је резултирало одбијањем власти да региструје православну Охридску архиепископију (ПОА) као посебну верску заједницу. Према саопштењу ПОА, овај најновији случај је наставак прогона епископа Вранишковског, као што је то био случај и претходне власти, те је најављено да ће се тим поводом обратити неким организацијама за заштиту људских права, као и да је о свему већ обавештено више дипломатских мисија држава чланица ЕУ. Иначе, случај прогона епископа Вранишковског по верској основи у Македонији тема је извештаја америчког Стејт департмента о стању људских права у свету. Извор: Танјуг
  7. У недељу, 15. Јула 2018. године у присуству великог броја верног народа Епископ шабачки г-дин Лаврентије је на Мачковом Камену са свештенством осветио звона и крстове за спомен-храм посвећен Светом Стефану Високом чија изградња се успешно наставља недалеко од спомен-костурнице, а који се подиже у славу и част див јунака Великог рата који су своје животе за Отаџбину дали на планини Јагодњи и на Дрини. Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата. Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs View full Странице
  8. Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата.  Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су  наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs
  9. Недавно је у Атини гостовао истакнути философ, Чарлс Тејлор.[1]Публика је, слушајући његово излагање на тему „Хришћанство на Западу у секуларизовано доба“, могла да се упозна са проблемима и питањима који муче једног савременог мислиоца римокатоличке вероисповести који живи у западном свету. Описујући општу друштвену атмосферу чије су основне карактеристике постепено одвајање света од било чега трансцендентног, било чега што га надилази, као и раскидање традиционалних друштвених свеза и односа, закључује да она има неизмеран утицај и на положај институционалног хришћанства у савременом свету. Конкретно, данашњи људи углавном или формално припадају одређеној религијској групи, али нису верујући, или верују, али не осећају обавезу да учествују у традиционалним обредним праксама заједнице. Ајси и Сот, Истанбул Покушавајући да на захтеве савременог доба одговори конструктивним предлозима, Чарлс Тејлор је истакао неуспехе западно-хришћанских традиција, попут пренаглашавања индивидуалног спасења, од Лутера наовамо, или тенденције Римокатоличке цркве да изграђује институције које имају овосветску моћ, али не и неопходну духовну основу, те се по сопственом искреном признању, окренуо ка православној традицији, тражећи у њој надахнуће. Уследио је дијалог са публиком која је покушавала да изрази, како идеје тако и критику неких апсеката самог православља. Међутим, сви без разлике су салу напустили с мислима о томе шта је то што би православно и уопште аутентично хришћанско предање требало и могло да понуди савременом свету. С обзиром на то да ми, на Балкану, баштинимо православну традицију, али исто тако, иако некад каскајући за њим, у цивилизацијском смислу припадамо западном свету, ово питање је за нас од кључног значаја, и заправо гласи: шта је то што можемо да понудимо самима себи? Живимо у епохи можда најгорег сценарија неолибералног капитализма. Ми на Балкану још увек не у његовој пуној форми, али незадрживо хрлимо ка њој. Живимо у времену када човек има привид слободе, а једнако је неслободан као и роб у старом веку. Наметнути начин живота се своди на исцрпљујући рад и на кратке тренутке задовољства који успешно маскирају нехуманост животних услова и истовремено дохрањују конзумеристичку машинерију. Просечан, радно способан човек, увучен је у зачарани круг производње и потрошње, без много слободног времена да се суштински посвети себи, а камоли другима. Сви остали су институционализовани, или постоји тежња да се институционализују. У многим земљама, бебе већ од трећег месеца живота „излазе“ из породичног дома и добар део дана проводе у јаслицама. После се премештају у вртиће, па у школе, целодневне боравке итд. док се потпуно не осамостале у физичком смислу. У установама чија је функција све мање васпитно-образовна, пошто све више опслужују сврху институционализованог „чувања“ деце док су родитељи на послу, деца стасавају док не дође час да се и сами укључе у зачарани круг производње и потрошње. Но, они ипак боље пролазе, пошто је пред њима радна будућност. Они који су већ одслужили своје, стари, бацају се на исти начин и са истом неодговорношћу као и пластичне кесе. Одвојени од млађих чланова друштва, који због животног темпа немају времена ни за себе, стари су упућени или сами на себе, или једни на друге. Научни, медицински развој им је пружио дужи животни век, али им је неадекватан развој друштвених вредности одузео квалитет тог продуженог живота. Осим тога што су сами и остављени с једином алтернативом да се институционализују кроз старачке домове, често су и економски обесправљени, па немају ни средстава да себи обезбеде боље животне услове. Економске реформе и мере штедње најчешће на својим леђима износе пензионери. Систем није нарочито осетљив према онима који нису радно способни, а једина извесна будућност им је скора смрт. Тако док се старци у Швајцарској боре са депресијом и усамљеношћу, старци у Јапану чине мање законске преступе с циљем да их затворе иза решетака, те да, институционализујући се на тај начин, обезбеде себи макар топао кревет и пар оброка дневно, ако не и друштво за ћаскање. Ово су свакако најекстремнији примери, али нису малобројни, и што је најзначајније, постоји озбиљна опасност да преовладају услед тога што је отуђеност све присутнија, те су међуљудски односи одређени страхом. Свако ко приђе да нам помогне – џепарош је, свако ко упути комплимент – напасник је, свако ко приђе нашем детету – отмичар је, сваки мигрант је теориста, сваки бескућник је извор заразе. Томе нас уче и тако нас васпитавају медији који највећи простор дају црној хроници, ружном, злом и изопаченом. На крају, и оно мало ограниченог времена које не проводимо у, на неки начин, принудном раду, протраћимо затварајући се у себе у страху од другога. А опет, као људи, без другога не можемо. Потребан нам је саговорник и сапатник. Потребан нам је неко да нас подржи, охрабри, да нас посаветује и да нас утеши. Но, пошто се плашимо стварног човека, другог тражимо у виртуелном свету. Излазимо на друштвене мреже као древни Грци на агору. Сусрећемо познате, непознате, посматрамо из прикрајка или храбро износимо своје мишљење, дискутујемо о дневним актуелностима. Укратко, радимо све оно што је човек одувек имао потребу да ради – да комуницира, да буде у интеракцији са другим људима… али ипак мало другачије. Не излазимо на улицу ми, него наша „селфи“ фотографија прошла кроз милион филтера, и наш статус неколико пута едитован. Излази наша улепшана слика о нама самима, жељна тапшања по рамену, похвале, подршке, у крајњој линији, потврде да нас је други уочио, потврде да постојимо. Која је улога хришћанских институција и тумачења хришћанског учења у обликовању савремене цивилизације на овај начин, питање је комплексно и захтева озбиљна и обимна истраживања. Оно на шта је лакше одговорити јесте шта аутентично хришћанско предање може да понуди као алтернативу, односно која је то постојана вредност и неизменљиви призив сваком човеку у свакој епохи. Често слушамо или читамо о томе да се личност остварује само у заједници, по лику Свете Тројице која је савршена заједница Личности у љубави. Па онда то покушавамо да пројектујемо на своју свакодневицу, те или останемо разочарани када идеал који смо замислили не пронађемо у пракси, или постанемо слепи и глуви за стварност и посматрамо је искључиво кроз ружичасте наочаре, настојећи да гледамо оно што бисмо желели да видимо, а не оно што јесте. Отуда Тејлор говори о хришћанима који верују, али не кроз институцију, или суштински не верују, али су институционализовани. А ствари су много једноставније. Идеал није дат него је задат, и представља наше непрестано стремљење које се испољава и у наизглед најбезначајнијим тренуцима нашег живота. У савременој стварности, онаквој какву смо је претходно описали и како је сви опитујемо, задатост је однос, сваки однос! Однос према Богу и однос према човеку, сваком човеку! Однос према свету! А шта то у пракси значи? И да ли се ти односи неизоставно остварују кроз институцију? Данас људи у својим најбољим и најпордуктивнијим годинама живе темпом који је у најмању руку неприродан и човеку непримерен. Намеће се екстремизам сваке врсте, брзо стицање информација, каријере, успеха, убрзано гајење биљака и животиња за исхрану, брзе промене модног стила, брзо губљење килаже, добијене углавном од брзе хране. Савремени западноевропски свет као да је сав на синтетичким дрогама. Но, такав начин живота је деструктиван како за људе тако и за целокупну планету, те се чини да ћемо сви бити „спржени“ уколико се став према човеку, свету и животу не промени. А промениће се једино ако схватимо да је кључ решења проблема у односу, слободном, љубавном, подвижничком и одговорном. Тада нам ни време неће бити као песак који нам измиче између прстију, него ћемо га конструктивно преобразити у простор активног деловања. Конкретно, радимо, и до посла неретко путујемо и по пола сата, сат, проводећи време у јавном превозу, седећи поред другог, човека као и ми што смо, а да притом не разменимо ниједну реч, чак ниједан поглед! Не стижемо, јер нам је поглед прикован за „паметни“ електронски продужетак нашег сопства. Али немојмо бити равнодушни према стварном свету око себе. Погледајмо свог сапутника и сапатника, проговоримо! Можда ће наш поздрав уз осмех бити једини осмех који ће му тог дана упутити, али довољан да се одржи у животу. На послу имамо подређене, надређене, себи једнаке, с којима проводимо половину свога дана. Не гајимо сви исте симпатије једни према другима, неки нас нервирају, неке оговарамо, али то није разлог да једни друге не посматрамо као људе, да једни другима не пожелимо добар дан, који ће сутра прерасти у руковање, а прекосутра у пријатно ћаскање на паузи, а накосутра у ко зна шта… можда у аутентични однос дубоке љубави. Али важно је однекуд почети. Имамо породицу и децу. Немојмо зазирати од мајке и свекрве, тетке и комшинице, немојмо се правити препаметни, суперхероји који све могу да постигну сами, који васпитавају децу само по својим егоистичним убеђењима. Прихватимо с поверењем помоћ коју нам старији нуде, допустимо бакама и декама и комшилуку да нам „упропасти“ децу. Биће то на њихову обострану радост. Немамо ли породицу, изградимо је сами, од пријатеља, комшија, колега, људи с којима идемо у исту цркву, уколико идемо. Док чекамо аутобус, воз, кофере на аеродрому, немојмо листати жуту штампу на таблету, радујући се потајно туђој несрећи, него се помолимо. Упутимо Богу пар речи из срца, молећи се за некога до кога нам је стало, или за неког потпуно непознатог. Ако у стану до нашег живи странац или дошљак, немојмо се плашити, јер вероватно није ни терориста, ни шпијун. Уосталом, најлакши начин да то сазнамо јесте да му се обратимо, проћаскамо са њим на ходнику, позовемо га на кафу, упитамо га треба ли му нека помоћ. Можемо наводити примера до унедоглед, јер их је толико колико је животних ситуација у којима сваки човек свакога дана може да се нађе. Али суштина је у једном – радимо оно што је радио Христос, пружимо руку другом човеку у име Његово! Будимо одговорни, према себи пре свега. Волимо и поштујмо икону Божију у себи и немојмо се препуштати стихији времена, него господаримо својим животом и светом, са оним достојанством које нам је Господ даровао. Волимо и поштујмо икону Божију у другоме, будимо одговорни према њему. Будимо одговорни и према свету у којем живимо. Није нам он дат ради задовољавања индивидуалистичких, хедонистичких прохтева, него да га с љубављу и одговорно употребљавамо. Имајмо поверења у себе саме, у другог човека, у Бога чија је икона дубоко утиснута у све нас. Отворимо се с љубављу према другоме/Другоме и ступимо у однос. Притиснути начином живота, заиста немамо превише ни простора ни времена. Али то није оправдање да се простору и времену пасивно потчинимо и да престанемо да се бавимо собом и другима. И у оно мало времена што имамо, довољно је се остваримо као активни устројитељи сопственог живота. Време је свакако коначно и ограничено, и није његов квантитет оно што нас одређује, него квалитет начина на који смо га употребили. А да ли ћемо деловати самостално или у оквиру институције? Па с обзиром на то да говоримо о односима, рекла бих у оквиру институције као заједнице, али опет не као датости него као задатости. Не очекујмо пасивно да се нађемо у некој идеалној заједници, нарочито не црквеној, у којој све функционише по лику Свете Тројице, него је изградимо сами, кроз љубав и подвиг. Сачувајмо кроз њу лични однос у времену када прети апсолутно обезличење и преиначавање човека у машину од крви и меса, на планети која пуца под теретом наше неодговорности. [1] Charles Taylor је професор емеритус на Канадском универзитету McGill (Montreal, Canada), а као предавач је радио и на британском Oxford-у и америчком Northwestern универзитету. Добио је многе награде и признања због својих доприноса у сфери политичке философије, философије друштвених наука, историје философије и интелектуалне историје. У Атини је имао јавно излагање 11. јуна 2018. године, у органанизацији Националног центра за истраживања и Волоске академије за теолошке студије. Више о самом догађају на страници www.kathimerini.gr. View full Странице
  10. Покушавајући да на захтеве савременог доба одговори конструктивним предлозима, Чарлс Тејлор је истакао неуспехе западно-хришћанских традиција, попут пренаглашавања индивидуалног спасења, од Лутера наовамо, или тенденције Римокатоличке цркве да изграђује институције које имају овосветску моћ, али не и неопходну духовну основу, те се по сопственом искреном признању, окренуо ка православној традицији, тражећи у њој надахнуће. Уследио је дијалог са публиком која је покушавала да изрази, како идеје тако и критику неких апсеката самог православља. Међутим, сви без разлике су салу напустили с мислима о томе шта је то што би православно и уопште аутентично хришћанско предање требало и могло да понуди савременом свету. С обзиром на то да ми, на Балкану, баштинимо православну традицију, али исто тако, иако некад каскајући за њим, у цивилизацијском смислу припадамо западном свету, ово питање је за нас од кључног значаја, и заправо гласи: шта је то што можемо да понудимо самима себи? Живимо у епохи можда најгорег сценарија неолибералног капитализма. Ми на Балкану још увек не у његовој пуној форми, али незадрживо хрлимо ка њој. Живимо у времену када човек има привид слободе, а једнако је неслободан као и роб у старом веку. Наметнути начин живота се своди на исцрпљујући рад и на кратке тренутке задовољства који успешно маскирају нехуманост животних услова и истовремено дохрањују конзумеристичку машинерију. Просечан, радно способан човек, увучен је у зачарани круг производње и потрошње, без много слободног времена да се суштински посвети себи, а камоли другима. Сви остали су институционализовани, или постоји тежња да се институционализују. У многим земљама, бебе већ од трећег месеца живота „излазе“ из породичног дома и добар део дана проводе у јаслицама. После се премештају у вртиће, па у школе, целодневне боравке итд. док се потпуно не осамостале у физичком смислу. У установама чија је функција све мање васпитно-образовна, пошто све више опслужују сврху институционализованог „чувања“ деце док су родитељи на послу, деца стасавају док не дође час да се и сами укључе у зачарани круг производње и потрошње. Но, они ипак боље пролазе, пошто је пред њима радна будућност. Они који су већ одслужили своје, стари, бацају се на исти начин и са истом неодговорношћу као и пластичне кесе. Одвојени од млађих чланова друштва, који због животног темпа немају времена ни за себе, стари су упућени или сами на себе, или једни на друге. Научни, медицински развој им је пружио дужи животни век, али им је неадекватан развој друштвених вредности одузео квалитет тог продуженог живота. Осим тога што су сами и остављени с једином алтернативом да се институционализују кроз старачке домове, често су и економски обесправљени, па немају ни средстава да себи обезбеде боље животне услове. Економске реформе и мере штедње најчешће на својим леђима износе пензионери. Систем није нарочито осетљив према онима који нису радно способни, а једина извесна будућност им је скора смрт. Тако док се старци у Швајцарској боре са депресијом и усамљеношћу, старци у Јапану чине мање законске преступе с циљем да их затворе иза решетака, те да, институционализујући се на тај начин, обезбеде себи макар топао кревет и пар оброка дневно, ако не и друштво за ћаскање. Ово су свакако најекстремнији примери, али нису малобројни, и што је најзначајније, постоји озбиљна опасност да преовладају услед тога што је отуђеност све присутнија, те су међуљудски односи одређени страхом. Свако ко приђе да нам помогне – џепарош је, свако ко упути комплимент – напасник је, свако ко приђе нашем детету – отмичар је, сваки мигрант је теориста, сваки бескућник је извор заразе. Томе нас уче и тако нас васпитавају медији који највећи простор дају црној хроници, ружном, злом и изопаченом. На крају, и оно мало ограниченог времена које не проводимо у, на неки начин, принудном раду, протраћимо затварајући се у себе у страху од другога. А опет, као људи, без другога не можемо. Потребан нам је саговорник и сапатник. Потребан нам је неко да нас подржи, охрабри, да нас посаветује и да нас утеши. Но, пошто се плашимо стварног човека, другог тражимо у виртуелном свету. Излазимо на друштвене мреже као древни Грци на агору. Сусрећемо познате, непознате, посматрамо из прикрајка или храбро износимо своје мишљење, дискутујемо о дневним актуелностима. Укратко, радимо све оно што је човек одувек имао потребу да ради – да комуницира, да буде у интеракцији са другим људима… али ипак мало другачије. Не излазимо на улицу ми, него наша „селфи“ фотографија прошла кроз милион филтера, и наш статус неколико пута едитован. Излази наша улепшана слика о нама самима, жељна тапшања по рамену, похвале, подршке, у крајњој линији, потврде да нас је други уочио, потврде да постојимо. Која је улога хришћанских институција и тумачења хришћанског учења у обликовању савремене цивилизације на овај начин, питање је комплексно и захтева озбиљна и обимна истраживања. Оно на шта је лакше одговорити јесте шта аутентично хришћанско предање може да понуди као алтернативу, односно која је то постојана вредност и неизменљиви призив сваком човеку у свакој епохи. Често слушамо или читамо о томе да се личност остварује само у заједници, по лику Свете Тројице која је савршена заједница Личности у љубави. Па онда то покушавамо да пројектујемо на своју свакодневицу, те или останемо разочарани када идеал који смо замислили не пронађемо у пракси, или постанемо слепи и глуви за стварност и посматрамо је искључиво кроз ружичасте наочаре, настојећи да гледамо оно што бисмо желели да видимо, а не оно што јесте. Отуда Тејлор говори о хришћанима који верују, али не кроз институцију, или суштински не верују, али су институционализовани. А ствари су много једноставније. Идеал није дат него је задат, и представља наше непрестано стремљење које се испољава и у наизглед најбезначајнијим тренуцима нашег живота. У савременој стварности, онаквој какву смо је претходно описали и како је сви опитујемо, задатост је однос, сваки однос! Однос према Богу и однос према човеку, сваком човеку! Однос према свету! А шта то у пракси значи? И да ли се ти односи неизоставно остварују кроз институцију? Данас људи у својим најбољим и најпордуктивнијим годинама живе темпом који је у најмању руку неприродан и човеку непримерен. Намеће се екстремизам сваке врсте, брзо стицање информација, каријере, успеха, убрзано гајење биљака и животиња за исхрану, брзе промене модног стила, брзо губљење килаже, добијене углавном од брзе хране. Савремени западноевропски свет као да је сав на синтетичким дрогама. Но, такав начин живота је деструктиван како за људе тако и за целокупну планету, те се чини да ћемо сви бити „спржени“ уколико се став према човеку, свету и животу не промени. А промениће се једино ако схватимо да је кључ решења проблема у односу, слободном, љубавном, подвижничком и одговорном. Тада нам ни време неће бити као песак који нам измиче између прстију, него ћемо га конструктивно преобразити у простор активног деловања. Конкретно, радимо, и до посла неретко путујемо и по пола сата, сат, проводећи време у јавном превозу, седећи поред другог, човека као и ми што смо, а да притом не разменимо ниједну реч, чак ниједан поглед! Не стижемо, јер нам је поглед прикован за „паметни“ електронски продужетак нашег сопства. Али немојмо бити равнодушни према стварном свету око себе. Погледајмо свог сапутника и сапатника, проговоримо! Можда ће наш поздрав уз осмех бити једини осмех који ће му тог дана упутити, али довољан да се одржи у животу. На послу имамо подређене, надређене, себи једнаке, с којима проводимо половину свога дана. Не гајимо сви исте симпатије једни према другима, неки нас нервирају, неке оговарамо, али то није разлог да једни друге не посматрамо као људе, да једни другима не пожелимо добар дан, који ће сутра прерасти у руковање, а прекосутра у пријатно ћаскање на паузи, а накосутра у ко зна шта… можда у аутентични однос дубоке љубави. Али важно је однекуд почети. Имамо породицу и децу. Немојмо зазирати од мајке и свекрве, тетке и комшинице, немојмо се правити препаметни, суперхероји који све могу да постигну сами, који васпитавају децу само по својим егоистичним убеђењима. Прихватимо с поверењем помоћ коју нам старији нуде, допустимо бакама и декама и комшилуку да нам „упропасти“ децу. Биће то на њихову обострану радост. Немамо ли породицу, изградимо је сами, од пријатеља, комшија, колега, људи с којима идемо у исту цркву, уколико идемо. Док чекамо аутобус, воз, кофере на аеродрому, немојмо листати жуту штампу на таблету, радујући се потајно туђој несрећи, него се помолимо. Упутимо Богу пар речи из срца, молећи се за некога до кога нам је стало, или за неког потпуно непознатог. Ако у стану до нашег живи странац или дошљак, немојмо се плашити, јер вероватно није ни терориста, ни шпијун. Уосталом, најлакши начин да то сазнамо јесте да му се обратимо, проћаскамо са њим на ходнику, позовемо га на кафу, упитамо га треба ли му нека помоћ. Можемо наводити примера до унедоглед, јер их је толико колико је животних ситуација у којима сваки човек свакога дана може да се нађе. Али суштина је у једном – радимо оно што је радио Христос, пружимо руку другом човеку у име Његово! Будимо одговорни, према себи пре свега. Волимо и поштујмо икону Божију у себи и немојмо се препуштати стихији времена, него господаримо својим животом и светом, са оним достојанством које нам је Господ даровао. Волимо и поштујмо икону Божију у другоме, будимо одговорни према њему. Будимо одговорни и према свету у којем живимо. Није нам он дат ради задовољавања индивидуалистичких, хедонистичких прохтева, него да га с љубављу и одговорно употребљавамо. Имајмо поверења у себе саме, у другог човека, у Бога чија је икона дубоко утиснута у све нас. Отворимо се с љубављу према другоме/Другоме и ступимо у однос. Притиснути начином живота, заиста немамо превише ни простора ни времена. Али то није оправдање да се простору и времену пасивно потчинимо и да престанемо да се бавимо собом и другима. И у оно мало времена што имамо, довољно је се остваримо као активни устројитељи сопственог живота. Време је свакако коначно и ограничено, и није његов квантитет оно што нас одређује, него квалитет начина на који смо га употребили. А да ли ћемо деловати самостално или у оквиру институције? Па с обзиром на то да говоримо о односима, рекла бих у оквиру институције као заједнице, али опет не као датости него као задатости. Не очекујмо пасивно да се нађемо у некој идеалној заједници, нарочито не црквеној, у којој све функционише по лику Свете Тројице, него је изградимо сами, кроз љубав и подвиг. Сачувајмо кроз њу лични однос у времену када прети апсолутно обезличење и преиначавање човека у машину од крви и меса, на планети која пуца под теретом наше неодговорности.     [1] Charles Taylor је професор емеритус на Канадском универзитету McGill (Montreal, Canada), а као предавач је радио и на британском Oxford-у и америчком Northwestern универзитету. Добио је многе награде и признања због својих доприноса у сфери политичке философије, философије друштвених наука, историје философије и интелектуалне историје. У Атини је имао јавно излагање 11. јуна 2018. године, у органанизацији Националног центра за истраживања и Волоске академије за теолошке студије. Више о самом догађају на страници www.kathimerini.gr.  
  11. Нацрт једне анализе горућих проблема постхришћанског света из перспективе православног хришћанског богословља У поглављима које следе „Литургија и личност – христологија и хришћанска антропологија“, „Литургија, свет, есхатон – еклисиологија и хришћанска екологија“ и „Повратак литургијском искуству света и човека - основ црквене мисије у 21. веку“ покушаћемо да анализирамо опште црте неких горућих проблема постхришћанског света или цивилизације, из перспективе православног хришћанског богословља. То ћемо чинити на нити водиљи питања, најпре, односа православне предањске христологије – искуства познања Личности Христа Богочовека, Архетипа (τὸ Ἀρχέτυπον) по коме је у почетку био створен човек,[91] црквеног учешћа у Њему и заједничарења са Њим, тј. космичким димензијама боголике личности човека као микрокосмоса,[92] са једне стране, и, са друге, савремене антропологије, која човека схвата као биће „по слици света“, то јест „по слици себе самога“, посматрајући га и третирајући као функционални део утопијско-хилијастичког „отвореног (цивилног) друштва“, новог хуманистичког колективизма „без алтернативе“, идолопоклонички поштујући апстракизована и идеологизована „људска права“, а човеку ускраћујући најосновније и најнеотуђивије људско право дато му у стварању лично од Бога Живога, а то је свест о сопственом идентитету „по образу Божијем“ (1. Мојс. 1, 27) и о начину остварења свог боголиког човештва као остварење „подобија Божијег“,[93] о благодатном уподобљењу Богу по начину битовања (τρόπος ὑπάρξεος, modus existentiae), о обожењу нествореним енергијама Божијим, задобијање христоитије (христонарави), христоумља, христобитовања.[94] А ово се остварује, пре свега и изнад свега, кроз Божанску Литургију као Свету „Тајну над Тајнама“,[95] Светајну Цркве, која собом испуњава „целокупну духовну и натприродну Икономију (Домострој) Оваплоћења Бога Логоса“,[96] која је најизворније „живљење по Христу“ и „у Христу“,[97] којом Хришћани „богослужећи је (Литургију), стичу „једнонаравност Божију“.[98] Другo питање које којим ћемо се бавити у истраживању наше теме „Православље пред изазовима савремености“ јесте однос предањске православне хришћанске еклисиологије – искуства Цркве као космичког и историјско-есхатолошког Тела Новога Адама, Дома Божијег[99] – Дома Нове Твари, у суочењу горућим проблемом и кризом света, дома Божијег и човековог, као „макро­антропоса“ („човекаувеликом“),[100] који страда од човековог одступања од Бога Живога. Притом ћемо разматрати проблем „еколошке кризе“ као духовно-историјску појаву која је много дубљу од пуког „загађења животне средине“, „нестајања озонског омотача“ или „глобалног отопљавања“ праћеног „масивним топљењем леда на Арктику и Антарктику“, тачније као материјалну пројаву дубинске духовне кризе човекове, кризе човековог односа према Богу, ближњима и целокупној твари, која се остварује у историји, у оквирима технолошке цивилизације „не као употреба, већ као потрошња света, која се људима намеће кроз систематско испирање мозга и кроз потчињавање човековог живота идеалима безличног индивидуалног уживања“.[101] Треће питање којим ћемо се бавити, у завршном поглављу нашега рада, јесте питање основа и основних начела црквеног сведочења и мисије у 21. веку. Искуство Отаца Цркве из свих епоха црквене историје недвосмислено указује на чињеницу да су сведочење и мисија Цркве у сваком времену немогући без покајничког повратка и подвижничког погружења у предањско литургијско искуство света и човека, које је, истовремено, и есхатолошко искуство историје. Протојереј Александар Шмеман је, у свом класичном делу „За живот света – светотајинска философија живота“ (1973), једном од најважнијих и „прекретних“ књига у православном богословљу 20. века, из литургијско-евхаристијске перспективе прецизно одредио жариште духовне кризе савременог света: „Једини прави пад човеков јесте неевхаристијски (=неблагодарни, незахвални) живот његов у једном неевхаристијском (=неблагодарном, незахвалном) свету“.[102] Данашња постхришћанска глобалистичка цивилизација, можда више него иједна друга у досадашњој историји света, јесте цивилизација неевхаристијског живота у неевхаристијском свету, и уз то, још, и неподвижничког живота човековог у неподвижничком свету његовом, дехристијанизованом свету који се, услед духовне пасивизованости човекове, више не двига, не креће ка Богу, јер је човек који је, словесна жижа тог света, изгубио глад и жеђ за Богом,[103] и престао да се двига, креће ка Богу, и да тај свет приноси на узвратни дар – евхаристију своје љубави Богу Творцу, Животодавцу и Дародавцу свега. Зато, без смиреног и трезвеног, делатног и стваралачког повратка литургијском Предању Цркве и подвижничком искуству Отаца Цркве, двоједном Предању и искуству, „које никада не застарева“,[104] и које, кроз сву историју до Другог доласка Христовог, остаје непролазни путоказ човеку сваке епохе, па и овом савременом („модерном“- „постмодерном“), немогуће је дати делотворни одговор на горуће питање кризе савременог човека и његовог света. Подвижничко искуство Отаца, то јест „одрицање од (палог) света“, које нам је заповедио лично Богочовек Христос („Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој...“ – Мк. 6, 34) , „у самој природи је хришћанске философије живота и значи радикалну промену односа према свету и себи, и промену начина живота, иза којег се крије захтев за слободом коју може дати само Дух Свети“.[105] При том, та „слобода коју дарује само Дух Свети“ у Цркви јесте, како су то опитовали и поимали Свети Оци, уствари истинско остварење првобитног од Бога дарованог „образа Божијег“ у човеку и човеково уподобљење Богу, обожење у Телу Христовом. Истовремено, са подвижничким кретањем „одрицања од света“ и „кретања за Христом“ уз „ношење свога крста“, које је од конститутивног значаја за хришћански живот, у Цркви тече и литургијско кретање поновног светотајинског, благодатног задобијање света као Нове Твари Христу, које се остварује, пре свега, у Божанској Литургији Цркве (али и у свим другим Светим Тајнама Цркве), која је сами благодатни источник спасења свеколике творевине, јер је хронотоп („место-и-време“) светотајинског укључења тела света (космоса) у Тело Христово. Без поновног погружавања у историјско-есхатолошки опит Божанске Литургије, Тајне Цркве, која је „печат и круна сваке Божанске Тајне“ и „завршетак и усавршавање свих Светих Тајни и свештенодејстава“,[106] не можемо разумети ни шта је Црква као Света Тајна Царства Божијег већ започелог у свету, која нас „чини савременицима и сведоцима не само Христове крсне смрти, већ и Његовог Другог доласка, сведоцима испуњења свега у Христу“,[107] ни шта је свет као потенцијална „света тајна“ у Христу.[108] Тим, свеобухватним литургијско-подвижничким, светотајинско-световрлинским аспектима сведочења Цркве у савременом свету, и давања одговора на агресивне изазове постхришћанске савремености бавићемо се у трећем и четвртом поглављу нашега рада („Литургија и есхатон – Света Тајна Царства Божијег“ и „У свету, али не од света... – литургијски етос Православља у суочењу са изазовима савремености“). Сведочење Литургије, литургијског Предања Цркве, али и подвижничког Предања Отаца, јесте једно сведочење у Христу, јер не постоји један Христос Литургије Цркве, а други Христос подвижништва Цркве,[109] јер се „Христос не раздели“ (ср. 1. Кор. 1, 13), нити се може разделити, као што се не може разделити ни јединствени саборни опит, искуство Његовога Тела – Цркве. Света Евхаристија Цркве јесте откривење да је „евхаристијско учествовање, првенствено, подвижничко делање... распетог настројења, делање обележено болом у трагању за благодаћу једносуштног збирања свих бића по образу светотројичне једносуштности“.[110] Ово двоједно подвижничко-литургијско искуство Цркве, искуство одрицања од света Христа ради и поновног заодбијања света у Христу, обавезује нас да се и у овом црквеном поколењу, „усредсредимо на овај свет са богословском љубављу, зато што кроз Евхаристију [и Свето и саборно Подвижништво Цркве – прим. аут.] срећемо Бога свугде у том свету: Он је присутан како у најстрашнијим несрећама, тако и у љупком цвету“.[111] Повратак истинском предањском искуству Божанске Литургије је, истовремено, увек и повратак истинском личном и саборном подвигу и подвижништву Светих Отаца, и оном телесном (аскези) и оном умном (богословљу). Сваки покушај само интелектуалног „повратка Оцима“ без личног повратка и укључења у њихово литургијско и подвижничко искуство које је саборно искуство и благо Цркве, без задобијања „ума Отаца“ који је „ум Христов“ (1. Кор. 2, 16), а што је немогуће без црквеног, саможртвеног, подвижничког и кенотичког „проливања крви душе своје“ у хођењу за Христом, тј. свако пуко научно бављење Оцима као „хришћанским философима“ старине и њиховим делима као „интелектуалном баштином старине“, како нас упозорава о. Георгије Флоровски, аутор синтагме „неопатристичка синтеза“[112] и један од опитних зачетника тог покрета препорода у православном богословљу у 20. веку, остаће само јалови „интелектуални пројекат или подухват“, [113] који неће имати ни благодатне кадрости, ни подвижничке снаге, ни етичког ауторитета да преображава свет Светлошћу Христовом. Једино истинити живот у Христу Богочовеку Који је положио Свој живот за живот света (Јн. 6, 51) може да делотворно и животворно преображава живот овога света. А истинити (=сведочански) живот у Христу, у Цркви, и Христом у свету, како вели Св. Никола Кавасила, „показује се светлошћу добрих дела, односно љубави“,[114] а пре свега светлошћу светости у Христу и Светих Моштију, светлошћу светог мучеништва, светог исповедништва, светог пастирства, светог подвижништва, светог богословствовања, светог чудотворства у Цркви... Само онај Хришћанин који постане истинити „сутелесник Христов“[115] кроз литургијско-подвижнички живот Цркве, који се свим својим животом, свом својом мишљу и свим својим делањем ( ) сараспне Христу и саваскрсне са Христом у Телу Његовом, и тиме постане благодатни саучесник у Христовој крсноваскрсној Победи над „овим светом“ ради живота свих и свега, ко задобије Нарав Христову (Христоитију) и и „Љубав Христову (Ефес. 3, 19) према свету може да својим хришћанским сведочењем – сопственим црквеним животом и делима у Христу мења и преображава свет, најпре, у себи, а онда и око себе у Нову Твар, у Дом богочовечанске киноније и синергије, стваралачке и радосне сарадње Бога Живога и живих људи Божијих, којој неће бити краја, као што ни Царству Богочовековом неће бити краја.[116] [1] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, Православље на Западу – Црква, свет, мисија, Светигора, Цетиње 1997, стр. 6. [2] Прот. Александар Шмеман, „Православни свет“ – прошлост и садашњост, Православље на Западу – Црква, свет, мисија, Светигора, Цетиње 1997, стр. 78-80. [3] Прот. Александар Шмеман, Свет у православној мисли и искуству, Православље на Западу – Црква, свет, мисија, Светигора, Цетиње 1997, стр. 79. [4] Видети: Александар Шмеман, Еклисиолошке белешке, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Образ светачки, Београд 2008, стр. 229. [5] Александар Шмеман, Свет у православној мисли и искуству, Православље на Западу – Црква, свет, мисија, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 91. [6] Александар Шмеман, Историјска криза Православља, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Образ светачки, Београд 2008, стр. 309. [7] Владимир Лоски, Вера и богословље, Православна теологија (прир. Радован Биговић), Богословски факултет СПЦ, Београд, 1995, стр. 81. [8] Еп. Атанасије Јевтић, Вера као истинско познање, Живо Предање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог – Видослов тврдошки, Врњачка Бања – Требиње, 1998, стр. 119. [9] Протојереј Георгије Флоровски, О васкрсењу мртвих, Црква је живот – изабране беседе, есеји и студије (прир. и прев. Матеј Арсенијевић), Образ светачки, Београд 2005, стр. 288. [10] Митр. Амфилохије (Радовић), Покрет кољивара, духовно-литургички препород и грчка црквена братства, Гласник Српске Православне Цркве, 3. март 1976, бр. 3, стр. 45-53. [11] Митр. Амфилохије (Радовић), Ibid. [12] Ср. Александар Шмеман, Хартфордски апел, Православље на Западу – Црква, свет, мисија, Светигора, Цетиње 1997, стр. 242. [13] В. Митр. Амфилохије (Радовић), Филокалијска обнова у XVIII и XIX вијеку и њени духовни плодови (Φιλοκαλική Άναγέννησι τοῦ XVIII καὶ XIX οἱ Πνευματικοί καρποί της, Άθήνα 1984). [14] Митр. Амфилохије (Радовић), Кољивари, духовно-литургички покрет и грчка црквена братства, Гласник Српске Православне Цркве, 3. март 1976, бр. 3, стр. 45-53. [15] В. Митр. Амфилохије (Радовић), Φιλοκαλική Άναγέννησι τοῦ XVIII καὶ XIX οἱ Πνευματικοί καρποί της, Άθήνα 1984. [16] Атанасије Јевтић, Сведочење као метод Цркве, Живо Предање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог – Видослов тврдошки, Врњачка Бања – Требиње, 1998, стр. 157. [17] Атанасије Јевтић, Op. cit., стр. 156. [18] Св. Јован Златоуст, Омилија 20, 2 на Посланицу Римљанима. [19] Митр. Јеротеј Влахос, Православни црквени ум, „Црквени живот“ 6/2004, ВДС Архиепископије београдско-карловачке, стр. 35. [20] Прот. Георгије Флоровски, Свети Григорије Палама и Предање Отаца, Црква је живот - изабране студије, есеји и чланци, Образ светачки, Београд 2005, стр. 566. [21] Св. Григорије Палама, Триада I, 1, 13. [22] Прот. Александар Шмеман, Из дневника 1973-1983, Свеска 7, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Образ светачки, Београд 2008, стр. 689. [23] Божанствена Литургија Светога оца нашега Јована Златоуста, Божанствене Литургије, Манастир Ћелије, Београд 1978, стр. 58. [24] Атанасије Јевтић, Сведочење као метод Цркве, Живо Предање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог – Видослов тврдошки, Врњачка Бања – Требиње, 1998, стр. 157. [25] Атанасије Јевтић, Сведочење као метод Цркве, Живо Предање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог – Видослов тврдошки, Врњачка Бања – Требиње, 1998, стр. 159. [26] О црквеним аспектима хришћанског пута ка спасењу видети: Св. Теофан Затворник, Како се зачиње хришћански живот у Светој Тајни Крштења; Заодевање силом са Неба за дело богоугађања у Покајању и Причешћу, Пут ка спасењу, Светигора, 1996, нарочито стр. 19-64, 67-69, 142-152. [27] О теми Цркве као Тела Христовог у историји в. Архимандрит др Јустин (Поповић), Црква – Богочовечанско Предање, Догматика Православне Цркве, III, Манастир Ћелије, Београд 1978, стр. 459-545. [28] Атанасије Јевтић, Сведочење као метод Цркве, Живо Предање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог – Видослов тврдошки, Врњачка Бања – Требиње, 1998, стр. 158. [29] Атанасије Јевтић, Сведочење као метод Цркве, Живо Предање у Цркви, Братство Св. Симеона Мироточивог – Видослов тврдошки, Врњачка Бања – Требиње, 1998, стр. 160. [30] Еп. Атанасије Јевтић, Op. cit., стр. 160. [31] Прот. Александар Шмеман, „Православни свет“ – прошлост и садашњост, Православље на Западу, Светигора, Цетиње 1997, стр. 75. [32] Св. Григорије Нисски, На Песму над песмама, Омилија 7, PG 44, col. 917, 920. [33] Архимандрит др Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, III, Манастир Ћелије, Београд 1976, стр. 467. [34] Николаос Лудовикос, Од онтологије до еклисиологије, Богословље св. 1-2, година XLVIII (LXII), Београд 2003, стр. 127-128. [35] Николаос Лудовикос, Од онтологије до еклисиологије, Богословље св. 1-2, година XLVIII (LXII), Београд 2003, стр. 128. [36] Епископ Атанасије, Мисли и подаци о Св. Литургији – Евхаристији и Причешћу, Христос – Нова Пасха – Божанствена Литургија – Свештенослужење, Причешће, Заједница Богочовечанског Тела Христовог, (прир. Епископ Атанасије), Хиландар – Острог – Тврдош, Београд – Требиње 2009, стр. 561. [37] Протојереј Александар Шмеман, Света Тајна Царства, Евхаристија, Манастир Хи­ландар, 2002, стр. 21-37. [38] Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), Смисао Божанске Литургије, Христос – Нова Пасха – Божанствена Литургија – Свештенослужење, Причешће, Заједница Богочовечанског Тела Христовог (прир. Епископ Атанасије), Хиландар – Острог – Тврдош, Београд – Требиње 2009, стр. 175. [39] Протојереј Александар Шмеман, Суштинско питање, Православље на Западу – Црква, свет, мисија, (прир. Матеј Арсенијевић) Светигора, Цетиње, 1997, стр. 6. [40] Протојереј Александар Шмеман, Ibid. [41] Протојереј Александар Шмеман, Ibid. [42] Протојереј Александар Шмеман, Ibid. [43] Прот. Јован Мајендорф, Православна Црква и западни свет, Сведочење свету, Епар­хија Жичка, Краљево 2007, стр. 190. [44] Семјуел Хантингтон, Мултиполарни, мултицивилизацијски свет, Сукоб цивилизација, ЦИД – Романов, Подгорица – Бања Лука, 2000. стр. 29. [45] В. Св. Јован Дамаскин, О Божанској Икономији и Његовом старању о нама, те о нашем спасењу, Тачно изложење православне вере, Источник знања, Јасен – Бијели Павле, Београд – Никшић 2001, стр. 235-237. [46] Преп. Никодим Светогорац, Невидљива борба, Београд, 1987. [47] Митр. Амфилохије (Радовић), Духовни живот по алфавитном Патерику, „Богословље“, свеска 1 и 2, Православни богословски факултет, Београд, 1978, стр. 2. [48] Свети Јован Дамаскин, Против манихејаца 14, PG XCIV, 1597. [49] Курзиви у наводу су наши (прим. аут.). [50] Прот. Георгије Флоровски, Идеја стварања у хришћанској философији, Црква је живот, Образ светачки, Београд, 2005, стр. 151. [51] Прот. Георгије Флоровски, Op. cit., стр. 152. [52] Митр. Јеротеј Влахос, Слобода ума, Етос слободе и слобода етоса, Личност у православном Предању, Господе, ко је човек? – православна антропологија и тајна личности, Образ светачки, Београд, 2003, стр. 332-338. [53] Како их назива Авва Јустин Поповић – Преп. Јустин Ћелијски, у предговору српском преводу Лавсаика, Битољ, 1933). [54] Добротољубље I-V, Манастир Хиландар, Света Гора, I том 1996, II том 1998, III том 2001, IV том 2003, V том 2008. [55] Преп. Јустин Ћелијски, Предговор, Лавсаик, I-II, Битољ, 1933. [56] Св. Серафим Саровски, Христос васкрсе, радости моја, Светигора, Цетиње, 1997. [57] В. Архиман. Георгије Капсанис, Обожење као циљ човековог живота, Хиландарска задужбина, Београд, 2006. [58] Митр. Амфилохије (Радовић), Духовни живот по алфавитном Патерику, „Богословље“, свеска 1 и 2, Православни богословски факултет, Београд, 1978, стр. 6. [59] Прот. Георгије Металинос, Православна духовност – црквени живот у Духу Светом, Црквени живот 5/2003, ВДС Архиепископије београдско-карловачке, Београд, стр. 11. [60] В. Карл Попер, Отворено друштво и његови непријатељи, Београд, 2004. [61] Френсис Фукујама, Крај историје и последњи човек, CID, Подгорица – Романов, Бања Лука, 2002, стр. 19. [62] Митр. Амфилохије (Радовић), Духовни живот по алфавитном Патерику, „Богословље“, свеска 1 и 2, Православни богословски факултет, Београд, 1978, стр. 15. [63] О значају историјске свести за живот боголиког човека и историјских народа видети: Др Жарко Видовић, Суочење Православља са Европом, Светигора, Цетиње, 1998; Др Жарко Видовић, Историја и вера, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд 2009; Др Жарко Видовић, И вера је уметност, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2009. [64] Георгије Флоровски, Дело Духа Светога у богооткривењу, Црква је живот, Образ светачки, Београд 2005, стр. 178, 179. [65] Митр. Амфилохије Радовић, Православно богословље и образовање, Увод у православну философију васпитања, Светигора, Цетиње, 2009, стр. 189. [66] О томе, на пример, сведочи и податак да „самоубиства и депресије коштају Јапан тридесет и седам милијарди долара годишње, јер је током 2009. у Јапану 32.000 људи извршило самоубиство, како је саопштено на „Вестима Радио BBC-ија на српском језику (92,5 мегахерца FM), 7. септембар 2010, у 14 часова. [67] Узмимо, на пример, најновије податке изнесене у истраживачком тексту „Породица звони на узбуну – у Србији се из године у годину склапа све мање бракова и по томе успешно пратимо Европу“ ауторке Бојане Црнчевић, објављеном у Вечерњим новостима од 26. септембра 2010, на стр. 11. У тексту у коме се износе алармантни подаци, засновани на најсвежијим научно-статистички истраживањима Републичког завода за статистику, тврди се да „Србија по... епидемији развода не заостаје за Европом“. За последњих двадесет година број склопљених бракова опао је у Европској унији за 28,6%. Чињенице говоре, како се каже у овом тексту, да је у Србији све више развода а све мање склопљених бракова. За последњих двадесет година (од 1991. до 2009. године) број склопљених бракова опао је за 34,14%! Наиме, 1991. у Србији је било склопљено 57.704 бракова, а 2010. само 36.853, док је истовремено број развода са 8.372 (на 57.704 склопљених бракова), колико је било 1991, порастао на 8.505 развода (на 36.853 склопљених бракова), колико је било 2009. А то значи да је постотак развода порастао од 1991. до 2009. за читавих 59%! „Развод је сада „нормална“ ствар и све баријере су попуцале. И брак је упао у транзицију,“ каже Вера Деспотовић-Станаревић, психотерапеут београдског Саветовалишта за брак и породицу. Та наметнута „ментална (и духовна) транзиција“ има за последицу и то да многи млади данас „пркосе браку институцији која ограничава, због чега многи парови са децом живе у ванбрачним заједницама“! Другим речима, једна од последица модернизацијске транзиције јесте и подривање хришћанске породице као „мале цркве“ и основне ћелије друштва. „Слична 'антибрачна револуција' – закључује ауторка текста – влада и у Европи. Тако је у Словенији, Естонији, Француској, Шведској 2008. године више од половине броја деце рођено изван брака“. [68] Митр. Амфилохије Радовић, Сусрет нововековног Запада са источњачким сотириологијама, Основни православног васпитања, Св. Симеон Мироточиви, Врњачк Бања, 1993, стр. 113. [69] Александар И. Солжењицин, Покајање и самоограничење као категорија националног живота, Теолошки погледи, 1975, бр. 2, стр. 82-91. [70] Митр. Амфилохије Радовић, Сусрет нововековног Запада са источњачким сотириологијама, Основни православног васпитања, Св. Симеон Мироточиви, Врњачк Бања, 1993, стр. 110. [71] Прот. Александар Шмеман, Богословље и Евхаристија, Наш живот у Христу, Христов живот у нама (прев. и прир. Матеј Арсенијевић), Образ светачки, Београд 2008, стр. 471. [72] Прот. Георгије Металинос, Разлика између Православља и јереси по Добротољубљу, 8/2006, Црквени живот, ВДС Архиепископије београдско-карловачке, Београд, стр. 20. [73] Архимандрит др Јустин Поповић, Црква – Богочовечанско Предање, Догматика Православне Цркве, III, Манастир Ћелије, Београд 1976, стр. 459. [74] Архимандрит др Јустин Поповић, Op. cit., стр. 460. [75] Архимандрит др Јустин Поповић, Ibid. [76] Св. Атанасије Велики, Против аријанаца, II, 61 PG 26, col. 277B. [77] Атанасије Јевтић, Литургијски живот – срж хришћанског живота, Бог Отаца наших, Манастир Хиландар, 2000, стр. 335. [78] О личности и делу Св. Јована Златоуста видети: Георгије В. Флоровски, Св. Јован Златоуст – живот и дела, Источни Оци IV века, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњачка Бања 1997, стр. 317-325; Протојереј Јован Мајендорф, Свети Јован Златоуст, Увод у светоотачко богословље, II, Пролог, Врњачка Бања, 2006, стр. 98-120; Јеромонах Атанасије Јевтић, Свети Јован Златоуст – живот, Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје до Халкидона, Православни богословски факултет, Београд 1984, стр. 214-241; Еп. Др Јован (Пурић), Живот и дело Св. Јована Златоуста, Философија васпитања у делу Св. Јована Златоуста, Острог 2009, стр. 19-110. [79] О животу, личности и богословском делу протојереја Александра Шмемана видети: Матеј Арсенијевић, Кратки животопис о. Александра Шмемана, Основна библиографија о. Александра Шмемана у: Прот. Александар Шмеман, Православље на Западу – Црква, свет, мисија, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 287-302; Матеј Арсенијевић, Усхођење у живот – о. Александар Шмеман 1921-1983, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Образ светачки, Београд 2008, стр. 707-766. [80] Александар Шмеман, Историјска криза Православља, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Образ светачки, Београд 2008, стр. 309. [81] За наше виђење односа историјских околности Златоустовог времена и његове богословске мисли видети: Епископ Јован Пурић, Богословске основе педагогије Св. Јована Златоуста, Фоча-Острог, 2009. Уз то, Златоустов приступ савремености је као тема посебно обрађен, али из педагошке перспективе у: Епископ др Јован Пурић, Философија васпитања у делу Св. Јована Златоуста, Острог, 2009, стр. 55-112. [82] Митр. Јеротеј Влахос, Православни црквени ум, „Црквени живот“ 6/2004, ВДС Архиепископије београдско-карловачке, стр. 34. [83] Прот. Георгије Флоровски, Етос Православне Цркве, Живот је Црква – изабране студије, есеји и чланци, Образ светачки, Београд 2005, стр. 473. [84] Прот. Георгије Флоровски, Изгубљени библијски ум, Православна теологија, Богословски факултет, Београд, 1995, стр. 292-293. [85] Николаос Лудовикос, Личност као место и начин заједничарења бића, Аспекти философске и теолошке мисли Максима Исповједника, Луча, XXI-XXII (2004-2005), стр. 484. [86] Преп. Максим Исповедник, Амбигва 7 – Тумачење 14. Беседе Св. Григорија Богослова, Аспекти философске и теолошке мисли Максима Исповједника, Луча, XXI-XXII (2004-2005), Никшић 2006, стр. 271. [87] Прот. Јован Романидис, О искуству обожења у Цркви, Црквени живот 12/2010, ВДС Архиепископије београдско-карловачке, Београд, стр. 15. [88] Никос А. Мацукас, Логоси бићâ, Свет, човек, заједница, Беседа, Нови Сад 2007, стр. 76-77. [89] Св. Јован Златоуст, Беседа по повратку из прогонства, PG 52, col. 433. [90] Архимандрит др Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, том III, Београд 1978, стр. 475. [91] Св. Григорије Богослов, PG 36, 48. [92] Христо Јанарас, Космичке димензије личности, Личност и ерос, Беседа, Нови Сад 2009, стр. 156-158. [93] Владимир Н. Лоский, Образ и подобие, Очерк мистического богословия Восточной Церкви, Москва 1991, С. 87-101. [94] Митр. Амфилохије Радовић, Смисао Божанске Литургије, Христос – Нова Пасха, Божанствена Литургија, Свештенослужење, Причешће, Заједница Богочовечанског Тела Христовог, (прир. Епископ Атанасије), Хиландар – Острог – Тврдош, Бе­оград – Требиње 2009, стр. 168, 174. [95] Еп. Атанасије Јевтић, Евхаристија у Источно-Православној Цркви, О Цркви и Литургији, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњци – Требиње, 2007, стр. 193. [96] Св. Јoван Дамаскин, О Пречистом Телу, PG 95, 408. [97] Митр. Амфилохије Радовић, Смисао Божанске Литургије, Христос – Нова Пасха – Божанствена Литургија – Свештенослужење, Причешће, Заједница Богочовечанског Тела Христовог, Хиландар – Острог – Тврдош, Београд – Требиње 2009, стр. 169. [98] Митр. Амфилохије Радовић, Op. cit., стр. 169. [99] Еп. Атанасије Јевтић, Човек у Богочовеку Христу и нихилизација човека у Сартровом егзистенцијализму, Трагање за Христом, Храст, Београд 1993, стр. 106. [100] Христо Јанарас, Космичке димензије личности, Личност и ерос, Беседа, Нови Сад 2009, стр. 163. [101] Христо Јанарас, Богословске претпоставке технократије, Личност и ерос, Беседа, Нови Сад 2009, стр. 176. [102] Прот. Александар Шмеман, За живот света – светотајинска философија живота, Каленић, Београд, стр. 18. [103] Прот. Александар Шмеман, За живот света – светотајинска философија живота, Каленић, Београд, стр. 18. [104] Митр. Амфилохије Радовић, Духовни живот по Алфавитном патерику, „Богословље“, свеска 1 и 2, Православни богословски факултет, Београд, 1978, стр. 14. [105] Митр. Амфилохије Радовић, Духовни живот по Алфавитном патерику, „Богословље“, свеска 1 и 2, Православни богословски факултет, Београд, 1978, стр. 6. [106] Еп. Атанасије Јевтић, Евхаристија у Источно-православној Цркви, О Цркви и Литургији, Св, Симеон Мироточиви, Врњци – Требиње, 2007, стр. 193. [107] О. Александар Шмеман, Свет као света тајна, Православље на Западу, Све­тигора, Цетиње 1997, стр. 270. [108] О. Александар Шмеман, Свет као света тајна, Православље на Западу, Свети­гора, Цетиње 1997, стр. 257. [109] Митр. Јован Зизјулас, „Исцелитељна“ или „литургијска“ еклисиологија – синтеза Св. Максима Исповедника, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад, 2001, стр. 35-50; као и: Петар Василијадис, Евхаристијска и терапевтска (исцјелитељна) духовност, Светигора, бр. 75-77 (Усјековање, 1998), стр. 25-29 и бр. 78-80 (Митровдан-Аранђеловдан, 1998), стр. 32-37. [110] Николаос Лудовикос, Од онтологије до еклисиологије, Богословље св. 1-2,година XLVIII (LXII), Београд 2003, стр. 132. [111] О. Александар Шмеман, Свет као света тајна, Православље на Западу, Светигора, Цетиње 1997, стр. 270. [112] Прот. Георгије Флоровски, Христос и Његова Црква, Црква је живот, Образ светачки, Београд, 2005, стр. 38; Етос Православне Цркве, Црква је живот, стр. 477; Богословско завештање, Црква је живот, стр. 610. [113] Прот. Георгије Флоровски, Изгубили смо библијски ум, Православна теологија, Богословски факулет, Београд, 1995, стр. 292. [114] Св. Никола Кавасила, О животу у Христу, Седма беседа, 66, Беседа, Нови Сад, 2002, стр. 276. [115] Архимандрит др Јустин Поповић, Црква – Богочовечанско Предање, Догматика Православна Црква III, стр. 461. [116] Како Црква исповеда у седмом члану Никејско-цариградског Символа вере.
  12. Живети хришћански у постхришћанској цивилизацији Основна одлика те „постхришћанске“ цивилизације Запада јесте да се она, за разлику од цивилизације „старог“ хришћанског Запада, више не заснива на Хришћанству као Цркви, тачније на Тајни Христа Богочовека, на Тајни Његовог Домостроја – богочовечанске Икономије,[45] већ на човекобожној идеологији Економије, на хилијастичкој утопији „царства земаљског“. Тако се најдраматичнија могућа духовна криза – порицање Оваплоћења Бога Логоса и Његовог спаситељског Домостроја, антихристовска лаж порицања Исуса као Христа (ср. 1. Јн. 2, 22) налази и дејствује у самим основама савремене економолатријске цивилизације: замена Богочовека – човекобогом, Царства Божијег као циља човековог живота – „царством човечанским“. Зато свако разматрање актуелне духовно-историјске кризе савременог човека и његовог света – која је много дубља од глобалне економске кризе која потреса свет и ангажује пажњу читаве интелектуалне заједнице научника и стручњака свих, јер је криза самог човештва „по образу и подобију“ и криза света као богоданог Дома човековог у коме човек треба да приноси своју космичку евхаристију Богу – мора трезвеноумно, а то значи са светопавловским „разликовањем духова“, да узима у обзир и тај „скривени“, духовни аспект кризе. Црквена свест, утемељена на саборном благодатно-подвижничком искуству „разликовања добра од зла“, зна да је читава историја, од стварања света до Другог доласка Христовог, поприште гигантске „невидљиве борбе“[46], у којој се Црква и Хришћани боре не „против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Ефес. 6, 9), а то другим речима значи да против човека Божијег, сазданог по образу и подобију Божијем, против света као Дома човекове космичке Евхаристије, против Тела Христовог – Цркве која је спасење света, активно ратују поменута „поглаварства, и власти, и господар таме овога света, духови злобе у поднебесју“. За литургијско-подвижничку свест Цркве та богоборна, човекоборна и светоборна „демонска сила јесте реално биће које преко својих сила, страсти, покушава да унакази Божији лик у човеку и да Тело Божије претвори у своје 'тело', тј. да Цркву претвори у своју демонску заједницу, антицркву“.[47] По богословски упечатљивим речима о. Георгија Флоровског, у којима овај велики богослов и учитељ Цркве у 20. веку сажима укратко отачко учење о природи и дејству зла у историји, „зло је 'несушто', како вели Св. Јован Дамаскин,[48] али оно јесте стварно као дејствујућа сила[49] и, штавише, оно јесте стварно у својим учинцима, разрушитељским, али у потпуности дефинитивним. Зло има негирајући или уништитељски карактер, али оно је потпуно стварно у свом ужасавајућем опустошењу. Зло поседује тајанствену силу да опонаша стварање, али плод тога опонашања јесте – уништење. Зло опустошује и изопачује, и ако зло наставља да траје, наставиће се и сва опустошења и изопачења, и још горе од тога: изопачено постојање прелази у вечност и то, без сумње, вечност адску. Зло прождире бића. Зло је пустош небитија, али пустош потпуно стварна. Зло је више од одсуства битија, зло је “стварно” небитије. Зло производи у свету нове стварности – лажне, али дејствене и очигледне стварности. Зло поседује лаж – творачку силу. Зло је кадро да придода нова својства ономе што је створио Бог: да створи оно што Бог није створио, оно што Бог није хтео да створи, и Бог то трпи не због попустљивости нити из благонаклоности, већ напросто по Своме допуштењу. "Бог није створио смрт.... Јер Он је све створио да би битовало" (Прем. 1, 13-14). [50] Сваки Хришћанин је, по речима Св. ап. Павла, позван да се, живећи у Телу Христовом, супротстави том демонском покушају разарања Божије твари: „Браћо моја, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. Обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога“ (Ефес. 6, 10-11). Или како још експлицитније саветује Св. ап. Јаков: „Покорите се Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак. 4, 7). Искуство делатне, унутарње, умно-срдачне или „невидљиве“ борбе против зла као реалног бића,[51] против његових енергијских дејстава, пре свега, у човеку (у његовом уму и срцу),[52] чини садржај самог хришћанског живота у Христу, као и подвижничког Предања Цркве, чији су најзначајнији аспекти сабрани у подвижничким зборницима – „књигама оствареног Јеванђеља“,[53] као што су, између осталих, „Отачник“, „Лавсаик“ и „Филокалија“ (или „Добротољубље“)[54] – који кроз читаву историју Цркве представљају својеврсне азбучнике, читанке, уџбенике „основних правила и метод светог, евнађелског, подвижничког, а то ће рећи правог хришћанског живота“[55] и „стручну“ литературу истинитог духовног живота – живота борбе против греха и страсти, живота покајања (преумљења), живота очишћења, просветљења, задобијања Духа Светога[56] и обожења,[57] не само за монахе, већ за све Хришћане (јер, не постоје „два Хришћанства“ – једно за свештеномонахе и монахе који су се одрекли света, и друго за брачне свештенике и вернике који живе у свету – већ једно Хришћанство, једна Црква, једно подвижништво Цркве, јер су сви једно у Христу, једно Тело Његово [1. Кор. 12, 12]). Савремени свет функционише као јединствено планетарно тржиште на коме се продаје и купује све: од физичких територија, поседа и предмета, преко виртуелног „електронског новца“ и берзанских акција, све до идентитета и суверенитета, памћења, душе, па чак прошлости и будућности! Принцип тржишне економије наметнуо се као општеважећи и једини могући принцип не само економског, већ свеколиког људског живота. Читав живот рода људског и сваког човека појединачно на свим меридијанима потчињен је безличним и немилосрдним законима и механизмима тржишне економије, агресивној динамици понуде и потражње, производње и потрошње, „улаза“ (input) и „излаза“ (output). Дух модерне потрошачке цивилизације, „цивилизације постварења човјека (претварања човјека у ствар)“, јесте дух похлепе и похоте, „незајажљиве глади за стварима и за њиховим посједовањем“.[58] Уствари, једна од основних особина модерне цивилизације, „гориво“ њеног напретка и развоја, јесте управо то вештачко „развијање“ у људима управо те незајажљиве глади, тачније, страсти за поседовањем и потрошњом, глади која се не може утолити ни поседовањем, ни потрошњом, јер, као што нам је то познато из Предања подвижничких Отаца Цркве, страст се не може „утолити“; што се више упражњава, она се све више разбуктава и све више прожима човека, потчињава га себи, умањује му слободу, исисава му животну енергију, сужава хоризонт његове боголике личности, умртвљује његова телесна и душевна чула, пасивизује умне моћи његове душе,[59] нарушава психофизичку равнотежу личности, проузрокује телесну и душевну оболелост док не доведе човека до потпуне духовне и животне пропасти, чак и до физичке смрти. Горе поменути економолатријски начин живота, живот идолопоклонства обоготвореној Економији, економском напретку и повећању животног стандарда, намеће се људима и народима света, милом или силом, кроз све системе цивилизације од стране глобалних политичких, економских и медијских елита које се организовано и систематски, дејствујући „у сенци“ легалних политичких институција цивилизације, а, уствари, ван њихове стварне контроле, баве „антрополошко-социјалним инжерењингом“, то јест произвођењем идеолошки пожељнога и „политички коректног“ друштва, то јест „новог човека“ за „ново друштво“, човека који више није „по образу и подобију Божијем“ (1. Мојс. 1, 4), већ по „по образу и подобију“ овога света и његових човекобожних идеологија, његових „гордости, похота и похлепа“, називао тај свет сâм себе „отвореним друштвом будућности“[60] или епохом глобалног тријумфа либералне демократије као „крајем историје“.[61] Такав је свет у коме живимо као православни Хришћани у 21. веку. Па, ипак, живо пастирско искуство Цркве, њених архипастира, пастира и духовника сведочи о томе да и унутар тог и таквог света „бездани лавиринти човекове душе и бића остају и надаље“[62] отворени, гладни и жедни; у том свету и даље постоји жеђ за Истином, жеђ за истинским животом који бескрајно надилази поменуту (нео)либералну економску логику и техно-метафизику „слободног тржишта“, као и нихилизам купопродајне динамике и потрошачког менталитета, који човека од личног субјекта историје претвара у безлични објекат – жртву сопствене посветовњачености, сопствене „похоте телесне, похоте очију и гордости живљења (1. Јн. 2 16). И као „потрошач“ бива уствари трошен, падајући у неисторијски начин постојања. На тај начин се преко економолатријског „испирања мозга (и душе)“, преко наметања идолопоклонства лажном богу Новца, Мамону „незаустављивог економског прогреса“ и „раста животног стандарда“, коме се не може служити ако се служи Богу Живоме (Мт. 6, 24), лишавају историјске свести,[63] историчности и „избацују“ из историје не само појединачне личности, већ читави народи, чиме им се наноси такозвани „крај (старе) историје“, а они се уводе у „нови почетак“ човекобожног царства земаљског. Тако геоекономска идеологија „слободног тржишта“, тј. религија глобалне економолатрије служи за апокалиптичко подривање и разарање самог богочовечанског ткива историје као сусретишта Бога и човека, места сусрета и сарадње Бога и човека,[64] која има за циљ спасење и обожење свих и свега док „Бог не постане све у свему“ (1. Кор. 15, 28). Повећање нивоа животног стандарда, како то показују примери економски најразвијених западних држава (налазиле се оне на географском Западу или географском Истоку), нимало не доприноси „решавању“ човекових најдубљих егзистенцијалних проблема и дилема, као што је питање смисла човековог личног и заједничког живота у историји: „Чак и секуларизовани човјек не може да не постави дубље питање о себи, о темељима и о коначним циљевима свога постојања у историји“.[65] Напротив, како то, из деценије у деценију и из године у годину, показују статистички подаци, до којих се дошло на основу озбиљних научних истраживања, у земљама са највишим економским стандардом број оболелих од акутне и хроничне депресије је сразмерно већи него у економски сиромашним земљама, стопа самоубиства сразмерно је већа,[66] баш као и стопа развода бракова (односно, живљења у ванбрачним заједницама),[67] односно, процентуална заступљеност оболелих од наркоманије. „Неумерени активизам западног човека, настао из претеране похоти за стварима и за стицањем знања, као и за човека неприродна брзина у коју га убацује техника цивилизације, проузроковали су у њему дубоке стресове, замор и обољења, како телесна тако и душевна нервна.“[68] С обзиром на чињеницу да је личност субјекат историје, то јест чвориште историјског живота сваке људског друштва, ова духовна оболелост личности преноси се на живот заједнице коју та личност гради у историји. Болесно друштво је увек друштво (духовно, морално) оболелих личности које га чине. Зато се историјски (духовно, морално) оболело друштво не може лечити законима, политичким, правним, економски, медијским и образовним акцијама „одозго“, већ искључиво кроз духовно-морални препород његових чланова, који је, наравно, могућ једино кроз живот у Христу, кроз живот покајања и очишћења у Цркви, кроз морални подвиг суочења са сопственом огреховљеношћу и самоограничавања у својим страсним жељама, како је пророчи говорио о моралном препороду савременог друштва Александар И. Солжењицин.[69] Нововековна култура, утемељена на култу разума и рационалног знања, и техничко-технолошка цивилизација која се из ње развила „од самог почетка се ширила и трудила да загосподари читавим светом путем насиља. Њој својствена похота за стварима и из ње изнедрена техничка цивилизација произвеле су човека једне димензије, отуђеног не само од свога Праизвора [то јест Бога, по Чијем је образу и подобију створен], него и од других људи [то јест ближњих, синова Божијих, браће у Богу] и саме природе [то јест Бога, која је богодаровани нам Дом у коме треба благодарно да служимо Богу].“[70] Што више поседује и троши савремени човек, служећи се техничким средствима као помагалима за овладавање тварју и задовољење своје глади за поседовањем, то је у њему дубље осећање суштинскога немања и лишености, што више технолошки овладава природом, то се више отуђује од ње и она од њега. Све ово указује на дубљу истину, запретану у трагичним духовно-историјским збивањима 20. и почетка 21. века: да је човеку, као бићу створеном „по образу и подобију Божијем“ (1. Мојс. 1, 27), у свакој епохи историје потребно много више од пуког „хлеба“ и забавно-потрошачких „игара без граница“. И савременом човеку је потребно, као и човеку свих векова прошлости, оно вечно и непролазно што не може да се купи и да се прода, онај јеванђелски бисер бесцени ради кога човек остави све што има (Мт. 13, 45), оно што не може да се „потроши“, непотрошиво благо спасења и обожења, Вода од које се више не жедни (Јн. 4, 14). Шта је то што чини живот човеков смисленим и вишим од пуког постојања и опстанка, то јест животом истинског битовања? То је свесни и одговорни живот у Истини, али не – у „једној од“ истина људских, нити чак свих истина људских узетих заједно, већ у Истини Бога Живога, јер сама та Истина јесте живот (Јн. 14, 6) који не умире, живот вечни (Јн. 3, 15). А где је могуће наћи живот у Истини? Једино тамо где обитава та Истина – у Цркви Христовој, која је Тело Његово, јер хришћанска Истина није апстрактна, већ жива и ипостасна, то је Личност Богочовека Христа, Који је рекао: Ја сам Истина (Јн. 14, 6), у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре – литургијско, јер извире из Литургије која је Света Тајна Цркве и Света Тајна Царства Божијег, којом Цркве јесте оно што јесте.[71] Истина Цркве јесте „Личност, Ваплоћени Син и Логос Божији, Који је ваплоћена Свеистина. Истина Цркве је Личност Господа нашег Исуса Христа“.[72] Хришћанска Истина се не сазнаје као скуп логички тачних или, пак, научно доказаних чињеница, већ се усваја кроз живо и опитно Богопознање, а пре свега кроз Свету Евхаристију и Причешће Телом и Крвљу оваплоћенога Логоса, саме ипостасне Истине. „Богочовек је Црква, а Црква је Богочовек“[73] и зато „они који су ван Цркве (=Тела Христовог), ван Истине су,“[74] јер су „ван Христа“ и тиме ван богочовечанске „вере Истине“ (2. Сол. 2, 12) у којој „ништа није по човеку, већ све по Богочовеку“.[75] Живот у Истини је живот у Христу, живот учешћа у Христу, живот „сутелесништва“ у Телу Његовом[76], живот литургијски, евхаристијски, светотајински, светоподвижнички, богопознањски. Заиста, Литургија, као светотајински космички и надкосмички догађај, који у себе укључује читав свет, свецелу историју, али и Есхатон – „есхатолошку пуноћу јединства свих и свега Христом у Богу“,[77] - не може „пропустити“ а да свету не посведочи његово право назначење, а то је живот у заједници са Богом. Зато нимало не чуди чињеница да су, кроз сву историју Цркве, управо литурзи Цркве били они који су имали најживље осећање за дамар историјског тренутка, који су живо осећали проблем односа савремености и надвремености, тј. Вечности, напетост између релативних истина актуалног културно-цивилизацијског окружења у коме су живели и вечне Истине Цркве, којом су живели, живећи у Телу Христовом, у Христу. Свесавременост предањског богословског опита и мисли На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два неслично слична литурга, богослова и пастира Цркве – Св. Јован Златоуст (350-407),[78] патријарх констанинопољски у 4. веку на Истоку, и протојереј Александар Шмеман (1921-1983),[79] знаменити литургичар, еклисиолог и декан Православне богословске академије Св. Владимира у Њујорку, у 20. веку на Западу, својим изоштреним пастирским сензибилитетом, који је у потпуности извирао из живог литургијско-евхаристијског искуства света и историје, осетили и богословски промислили сложену проблематику „основне хришћанске антиномије“,[80] напрегнутог и напетог односа Цркве и света, преображене Нове Твари и непреображене „старе твари“, Новог Човека у Христу Новом Адаму (1. Кор. 15, 45) и „старога човека“ у првом Адаму (Римљ. 6, 6). Овде је важно, само у најкраћој могућој назнаци, указати на више него очигледну сличност између историјских и културно-цивилизацијских околности позноантичке и савремене „(пост)модерне“ и (нео)либералне цивилизације, само са обрнутим предзнаком кретања, а та сличност данас намеће Цркви задатак који би се најлакше могло описати као: подвиг и крст сведочења и изградње хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава, одбацује, потискује или је, у најбољем случају, према њему равнодушна. Позноантички свет је био претхришћански свет, на прагу Хришћанства, који се, уз жестоко противљење и борбу против Христа и Цркве Његове кретао ка Христу и Хришћанству, а данашњи савремени свет је постхришћански свет, који се удаљава од Христа и Хришћанства и који се, такође, у том удаљавању жестоко противи Хришћанству, оспоравајући и његову онтологију, и његову етику, и његову естетику, и његов литургијски култ и његову културу преображења света животом, истином и лепотом Христовом. Међутим, ми се овде нећемо бавити детаљнијим разматрањем историјских детаља везаних за поменуте епохе, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која са правом носи име Св. Јована Златоуста, иако он није њен једини „аутор“), њену онтологију и етику, то јест Подвижништво Цркве које извире из Тајне Христа – Прволитурга и Првоподвижника Цркве, есхатолошко-историјско сведочење Литургије предложимо као основу за давање одговора на горуће проблеме постхришћанске савремености[81] која себе назива „модерношћу“ или, чак, „постмодерношћу“, која својим хуманистичким универзализмом чини застарелим, сувишним и непотребним све религије и идеологије, културе и цивилизације прошлости, укључујући ту и Хришћанство. Овде је, наравно, неопходно скренути пажњу на следећу важну чињеницу која се тиче терминолошко-семантичког прецизирања. „Модерност“ је категорија која припада „овом свету“, модама (=начинима, од латинског „modus“ – „modo“ – „по мерилу“, „по такту“, „по тону/мелодији“, „по начину“, „по правилу“) сваке епохе, оном току „у коме нема ничег новог под сунцем“ (Проп. 1, 10 и 14), како вели Проповедник. Само је Живо Предање савремено свакој епохи, јер се у предању открива Истина Божија (која није „истина прошлости“, већ како каже о. Георгије Флоровски „Истина откривена у прошлости“, али која важи у векове векова, и која наставља да се открива и у садашњости, и која ће се откривати у будућности, у процесу настављања Живога Предања Цркве), која је надвремена. Савременост Отаца своју свевременост црпи из своје надвремености, из Вечности Божије. Само они који су се приопштили тој Божанској надвремености, то јест који су задобили „ум Христов“ (1. Кор. 2, 16), „ум Цркве – христолошки, светотројични, еклисиолошки, умносрдачни, Божански, саборни и молитвени“,[82] саборни ум Отаца Цркве,[83] могу својом мишљу бити „савремени“ свакој епохи. Оци су, стога, изнад дихотомије „модерности“ и „антимодерности“, они су, у том смислу, савременији од (сваког) „модернизма“, „постмодернизма“, „неомодернизма“, како у свом чувеном есеју „Изгубљени библијски ум“ закључује о. Георгије Флоровски: „Када читам древне класике хришћанског богословља, Оце Цркве, откривам да су они много значајнији за невоље и проблеме мога времена него дела модерних богослова. Оци су се рвали са егзистенцијалним проблемима, са откривењима вечних питања која су описана и забележан у Светом Писму. Рад сам да ризикујем тврдећи да су Св. Атанасије Велики и Блажени Августин много савременији од већине наших богословских савременика, јер су се... бавили стварношћу, а не идејама“.[84] У том смислу Св. Јован Златоуст је „савременији“ и савремености света и друштва 21. века и њеним проблемима, целини њенога проблема, као што је, на суштински и методолошки начин, био савремен и савремености 16. или 17. века или 18. или 19. века, од свих тих „up-to-date“ тумача и експерата за тумачење фрагмената савремености. Зашто кажемо „фрагмената“? Зато што је (пост)модерни ум, који се отуђио од Богопознања и тиме изгубио једини стварни извор сваког истинитог људског знања, постао неспособан за сагледање и тумачење целине живота и постојања. Како целину може да сагледа онај ум који је постао духовно слеп за „почетак“ (протологију) и „крај“ (есхатологију) свега постојећег, за Онога Који је, по саборном и сагласном опиту Цркве, „Почетак и Крај, Алфа и Омега свега“ (Откр. 21, 6), Који је „Почетак и Огњиште и извориште заједнице“[85] читаве творевине? Тај и такав (пост)модерни ум (који заправо није ништа друго до цивилизацијски „модернизован“ нововековни декартовско-просветитељски ум), поставши слеп за познање Творца твари, за тајанствено присуство Творчевих нестворених логоса[86] у свеколикој творевини и у сваком појединачном створењу, благодатно присуство Нествореног у створеном,[87] које сва створења обједињује у јединствену симфонију смисленог постојања[88] по вољи Оца у Христу Духом Светим, не зна више ни порекло, ни циљ, ни смисао свега што постоји, и зато не може све што постоји да сагледава као смислену целину, јер целину стварности може да тумачи само онај ум који има благодатни, светодуховски опит, искуство целине. А опит целине твари као Икоса, Дома могућ је искључиво и само из онога што је Целина Неба и земље, историје и Есхатона – из Тела Христовог и у Телу Христовом, Цркви Христовој, која је и већа и виша и свебухватнија од света, „која превазилази и само Небо“,[89] која у себи садржи не само читав космос, видљиви него и невидљиви свет, „све светове“ (како је богонадахнуто волео да ускликује Преп. Јустин Ћелијски, одушевљен Тајном Цркве) „и живот, и бесмртност, и вечност, и богочовечност“.[90] То је зато што благодатно-подвижничко Богопознање је извор сваког другог човечанског знања, како самопознања (антропологије), тако и познања света (космологије, екологије).
  13. Сведочење као предањски метод црквене мисије Зато Црква у свом суочењу са „овим светом“ у свакој епохи историје мора увек да буде, нарочито на плану мисионарског деловања и у контексту питања „ефикаснијег“ мисионарског деловања према свету, свесна опасности „некритичког препуштања времену и 'његовим потребама'... без удубљивања и на спољашњи начин“.[10] Црква то искушење мора одговорно да препозна, богословски да именује и одлучно одбаци, свесна, на основу свог двехиљадегодишњег предањског искуства, да свако спољашње прилагођавање и мењање форми црквенога живота и црквенога служења ради „модернизације“ Цркве, или „боље комуникације“ Цркве са светом, или „прилагођавања историјском тренутку“, уствари „служи за попуњавање сопствене духовне празнине и умирење савести; при чему грозничава активност, која је природни пратилац таквог духовног става, не значи исцељење од кризе, него - њено скривање“.[11] Са друге стране, како нам то показује историјат односа и интеракције црквене и световне културе, на пример, од епохе просветитељства до данас, очигледно је да су се „многе промене и 'новине' које су се уводиле [у црквени живот], рађале пре из страха пред светом и његовом снагом, него из осећања победе над светом и његовим духом.“ Дакле, страх пред светом, то јест осећање немоћи да се Светлошћу Христовом просветљује свет, да се свет мења Вером као „Победом Христовом, која је победила свет“ (1. Јн. 5, 4), и то управо због недостатка такве Вере у себи или неспремности да се та Вера сведочи свету по сваку, па и најскупљу цену, јесте унутарњи извор потребе да се подвиг мисије свету замени опортунистичком „модернизацијом Хришћанства“ ради наводне „успешности“, „ефикасности“ црквене мисије. „Савремени свет – говорили су и говоре заговорници таквих „модернизација“ током последња три века – не разуме језик Цркве“, било да се израз „језик Цркве“ односи на њен богослужбени језик, односно на Божанску Литургију, или на њен богословски језик (њено богословље), или на језик њене проповеди (њену мисионарску проповед), па онда језик Цркве, који је саборни словесни плод многовековног литургијског и богопознањског опита треба „осавременити“ то јест „превести“ на језик овога света који се не само одрекао истинитог опита Вере као Богопознања, већ тај опит Заједнице Бога и човека директно пориче и одбацује својим лажним „опитима“ (било да је ту реч о опиту философском, опиту научном, опиту уметничком, опиту технолошком...), а то своје порицање и одбацивање Вере као Богопознања је оваплотио и запечатио управо у своме. А језик је, као што је то добро познато, увек плод одређеног начина и искуства живота и његове онтологије, па је тако и језик „овог света“ плод искуства живота и онтологије „овог света“. Стога је немогуће „превести“ црквени језик Богопознања и Вере на секуларни језик небогопознања и неверја, или на језик западне метафизике,[12] а да се притом негде дубински не изда сама суштина језика Цркве, односно богопознањског и спасењског опита Цркве, другим речима сама Вера. Треба, напротив, у свакој ситуацији и сваком дијалогу са светом преводити језик „овога света“ на богопознањски језик Цркве, јер једино такав и тако заснован дијалог може да охристовљава, мења и преображава свет. Фасцинираност савременошћу и дубински страх од интензитета њених непрекидних („постхришћанских“ или, чак, отворено антихришћанских) промена и преседана (која често зна да прерасте и у духовно-провинцијални, како је говорио о. Александар Шмеман, „комплекс инфериорности“ Православних спрам заслепљујућег гламура и потенцијалâ секуларног прогреса) јесте извор свих тих „вечитих испробавања нечег 'новог' у Цркви“, пре свега, на плану њеног односа према свету. Међутим, за одговорну православну свест та и таква „испро­бавања новог“ нису ништа друго до „бекство и одрицање од истинске одговорности према прошлости и садашњости, као и према будућно­сти.“[13] И ма колико то парадоксално изгледало на први поглед, али сви „модернизатори“ и „реформатори“ односа Цркве према свету доживљавају у историјској стварности пораз свог концепта и пројекта „осавремењивања Хришћанства“, јер „нису у стању да садашњост осмисле и преобразе црквеном саборном вечношћу“,[14] зато што „Вечност мере временом, уместо да су преображавају време, и оно што је променљиво – оним вечним и непроменљивим“.[15] Одрекавши се онога што је Божанско и вечно, Божанског као критеријума свега људског и тварног уопште, Вечности као критеријума свега временског, такви покушаји у суштинском смислу не могу бити савремени ни својој епохи, и зато се врло брзо изјаловљују и показују као краткога даха и анахрони, чак, и у сопственом времену (то се односи на све такве покушаје „осавремењивања“ Јеванђеља Христовог и црквене мисије од „хришћанског просветитељства“, „хришћанског хуманизма“ и „хришћанског либерализма“ до „хришћанског постмодернизма“ или „хришћанског глобализма“). У суочењу са „кризом“ сваке епохе, која уствари јесте само пројава непрестане есхатолошке „кризе“ овога света, есхатолошког суда над светом који је, по речима Христовим, већ започео Oваплоћењем Његовим: „А ово је Суд што је Светлост дошла у свет, а људи више заволеше таму него ли светлост, јер њихова дела бејаху зла“ (Јн. 3, 19), основни метод Цркве јесте сведочење Богочовека Христа, оваплоћеног Бога Логоса, Сина Божијег и Сина Човечијег. Сведочење као метод црквене мисије извире из „нашег новог бића и новог живота у Телу Христовом, благодаћу Духа Утешитеља, и зато је то сведочење, по речи Апостола Јована, о ономе што чусмо и видесмо, што наше руке опипаше (1. Јн. 1, 1), то јест сведочење о искушеном (=што смо искусили) и доживљеном (=што смо доживели). На то указују и речи Христове које се читају као јеванђелски одломак на празних Светих Епископа и Пастира Цркве: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и про­славе Оца вашега Који је на Небесима... И ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском“ (Мт. 5, 16. 19).[16] У том смислу је Црква увек била мисионарски делотворнија у историји када је, у своме сведочењу или стваралачкој мисији свету, давала предност исповедништву над апологетиком, тј. „предност [егистенцијалном] показивању и сведочењу, над [рационалним] брањењем и доказивањем“[17] Вере. Аргументи живота у Христу, живи аргументи мартирства, мученичког и исповедничког сведочења Вере за Цркву су увек били од пресуднијег и првенственијег значаја него апологетски аргументи рационалне и трактатске „одбране Вере“ од безбожништва и безверја. Пре свега, због тога што су се, кроз историју, апологетски аргументи по правилу служили и служе рационално-логичким методима овога света и његовог начина мишљења, а сами ти методи су управо плод пале онтологије тог света и свако доказивање Вере уз помоћ метода својствених палом начину живљења и мишљења није ништа друго до покушај унапред осуђен на неуспех пред очима „синова овога века“, овог света и пред његовом мудрошћу (1. Кор. 1, 20), која је по Апостоловим речима „земаљска, чулна, демонска“ (Јаков. 3, 15), и која је, на плану рационалних аргументација, „у своме нараштају“ (=у Савремености) увек „вештија“ од аргументације синова Царства (ср. Лк. 16, 8). Међутим, сведочење као мисионарски метод Цркве руководи се другачијим начелом: оно теоријским аргументима овога света не супротставља „црквене теоријске аргументе“, већ живо „логосно служење (λογική λατρεία), наш живот у Христу,[18] који „није некаква апстрактна идеологија, већ заједничење са Христом“,[19] живот литургијски, богопознањски, подвижнички, покајнички, живот обожења.[20] "Сматрамо да се истински став“ – говорио је Свети Григорије Палама – „пројављује не речима и умовањима, већ делима и животом... Речено је да се свакој речи може супротставити друга реч“ – и ту се људски ум јалово и безизлазно врти у затвореном кругу палости, дијалектике његових „теза“, „антитеза“ и „синтеза“! – „али која се реч може супротставити животу?“[21] И управо ове речи на сажет начин исказују опитно проверени метод живог сведочења Цркве: Црква је свој живи живот литургијског и подвижничког Богопознања увек супротстављала лажном животу и лажним опитима „овога света“, и на тај начин, не апологетски већ исповеднички и сведочански, побеђивала тај свет, задобијајући га за веру Христову и Царство Божије. Црква никада није избегавала да се суочи са кризом света који је требало да мења, јер је искуствено знала да је криза – онтолошко стање света до Другог доласка Христовог. Нема другог света осим „света у кризи“, то је свет који Црква воли, који она не проклиње због његове грешности, већ га обасипа „делима љубави у Истини“. Можда нико на тако пастирски убедљив и јасан начин, у савременом православном богословљу, није исказао ту спасењску, преобразитељску и мисионарску љубав Цркве према свету као протојереј Александар Шмеман, велики православни богослов и учитељ Цркве у 20. веку: „Ја осећам као свој управо тај 'секуларизовани' свет, а осећам као туђ и непријатељски онај свет који је сâм себе прозвао 'хришћанским'. Јер тај секуларни свет јесте једини стварни свет. У секуларни свет је дошао Христос, њему је говорио Христос, у њему је и ради њега је остављена Црква. Сваки 'религијски свет', укључујући ту и 'хришћански', лако се сналази без Бога, али зато ни за тренутак не може да живи без 'богова', то јест без идолâ. Таквим идолима постепено могу да постану и Црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера... Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Али, очарани сопственом 'сакралношћу', ми тај вапај не чујемо. Очарани својом 'побожношћу', ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно 'жалимо' људе који не познају чари наше 'црквености'. И не примећујемо да смо сами пали и да падамо на свим испитима – и духовности, и побожности и црквености. И показује се да ништа у том 'секуларизованом' свету није у тој мери изнутра потчињено управо том свету као што му је потчињена сама Црква...“[22] Пастири и богослови Цркве, пре свега, и Хришћани уопште узевши, увек су грешили, промашивали и изневеравали свој црквени задатак када су се са „овим светом“ и својом епохом расправљали и надмудривали методима и аргументима „религијског разума“, доказујући грешност тог света и са висине своје наводне „спасености“, осуђујући га на вечну пропаст, а уствари тиме га потпуно неодговорно препуштајући власти човекобожних идеологија и манипулација. И, с друге стране, пастири и богослов Цркве су увек побеђивали свет и задобијали га за „благи јарам Христов“ (Мт. 11, 30) када су му сведочили Љубав Христову за живот света, литургијску љубав и жртву „ради свих и за све“.[23] Истовремено, важно је овде поменути и чињеницу да православно сведочење у савременом свету није и не сме да се сведе на академско и симпосионско „давање témoignage (сведочења), како се то често говори на Западу, нарочито у савременом екуменском покрету, при чему се тај témoignage (сведочење) често своди на вербалне исказе и изјаве „о миру и једнакости и праведности“ и слично.“[24] Вербалне ex cathedra процене, академска „постављања дијагнозâ“, као и безбројна симпосионска „усаглашена саопштења“ и „заједничке изјаве“ о томе да се свет и човек налазе „у кризи“, јер су одступили од вере у Бога Живога и од Цркве, немају никаквог учинка у историји уколико међу Хришћанима, и међу свештенством и међу верницима, пастирима и богословима Цркве, нема спремности да се ране тог и таквог света осете као „сопствене ране“; уколико нема спремности да се крст тога света „узме на своја леђа“ и, заједно са Христом, изнесе на Голготу; уколико се, заједно са Христом, не „сиђе у ад“ тога света, ради спасења оних који су у „области и сени смртној“... Оно што се тражи од савремених Хришћана, као одговорних чланова Цркве Христове, није ни равнодушно дијагностиковање духовне „оболелости“ односно констатовање „пропалости света“, нити пак успаничено анатемисање „овога света“ и његове апостатичке савремености, већ одговорно сведочење Истине Богочовека Христа, и са љубављу Христовом обличење свих човекобожних идеологија, лажности, заблуда и неправди. Основа хришћанског сведочења у са­временом свету мора да буде литургијска љубав према том свету, љубав која је спремна да се жртвује за живот света, а не дуалистички пуританизам који се, са висине свог праведничког самозадовољства, гнуша „света који у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19) и баца проклетства, мрзећи, заједно са грехом, и саме грешнике, противно примеру Христовом Који је „дошао радих грешника у свет да их позове на покајање“ (ср. Мт. 9, 12-13). Ово, наравно, не значи да не постоји и „дар суда“, као један од саборних дарова Духа Светога који су дати Цркви ради спасења света, јер „Свети ће судити свету“ (1. Кор. 6, 2), [25] и то не само свету видљивом, него и свету невидљивом: „Не знате ли да ћемо и Анђелима судити, а камоли у стварима овога света?“ (1. Кор. 6, 3). Црква, управо као „суд свету“, свим његовим идолопоклонствима (1. Кор. 6, 9) његовим прељубама (Мт. 12, 39), његовим промашајима (Јаков. 5, 20) јесте његов пут ка спасењу[26] и његово спасење. Црква не само да има ту могућност „суђења свету“, већ је то и њен задатак и њена дужност, јер је она, као Оваплоћење Христово продужено кроз историју, Христос продужен кроз векове до Парусије,[27] Суд Божији свету (ср. Римљ. 3, 6), али не суд на пропаст, него суд на спасење, по речима Христовим: „Јер не дођох да судим свету, него да спасим свет“ (Јн. 12, 47), али, истовремено, и – „Али, ако Ја и судим, Суд је Мој истинит, јер нисам сам, него Ја и Отац Који Ме посла“ (Јн. 8, 16). Црква има од Бога власт и Божанску заповест, обавезу и задатак да, управо ради спасења света, „суди свету“ и то не као некаква „сакрална институција“ или „непогрешиви ауторитет“, већ као саможртвено Тело Спаситеља Који ће доћи у слави Оца Свога (Мт. 16, 27), Чији Други и свеславни долазак Црква ишчекује и ка коме се креће на свом историјском поклоничком путовању. Отуда сведочење као метод деловања Цркве у свету, у историји јесте „пројављивање истинског идентитета, новог бића и живота у Христу, у коме увек има нечег мученичког, нечег пророчког, нечег есхатолошког. То је сведочење и благовешћење долазећег Царства Божијег, али и Страшног Суда Божијег, то је сведочење о Парусији Христовој. Зато је такво сведочење, такав метод рада и мисионарења у Православљу увек праћен апокалиптичким стварностима... Доказ тога су Свети Апостоли, Свети Мученици и Новомученици Православља, а за њима и са њима Свети Оци и Подвижници православног пута и живота...“ [28] Сведочење Цркве у историји је свагда изазивало жестоко противљење „овог света“ коме је Црква „судила“ тако што га је суочавала са Царством Божијим, које је у њој већ започело, што га је мерила и процењивала критеријумом есхатолошког Царства Божијег које „није од овога света“, али које јесте једини циљ и смисао овога света, његовог стварања и његовог историјског постојања. И „овај свет“ је од првих дана Цркве, будући суочен са фундаменталним и бескомпромисним хришћанским сведочењем Богочовека Христа као јединога истинитога Бога и Господа, и Царства Божијег као јединог истинитог циља и смисла историје одговарао на тај црквени „изазов“ – гоњењима Цркве, затварањем, мучењем и убијањем Хришћана. Тако је било у прва три века Хришћанства, све до Миланскога едикта 313. године (чију смо 1700-годишњицу прославили 2013. г.), али и у свим осталим вековима хришћанске историје (да поменемо овде само најдрастичније примере Француске буржоаске револуције из 1789. године и Бољшевичке револуције из 1917. године, у којима су убијене десетине и стотине хиљада епископа, свештеника, ђакона, чтечева, монаха и монахиња, као и милиони хришћанских верника). Али, овде треба нагласити да Црква у свом „суђењу свету“, које је свагда било есхатолошко и пророчко, али увек смирено и трезвеноумно, никада није ни „изазивала нити тражила мучеништво, што би било својеврсно ревновање не по разуму (Рим. 10, 2)“,[29] јер истинско сведочење за Христа у историји Цркве никада „није било изазивање било кога. Истина, аутентично сведочење о истини понекад се некима чини као изазивање, и зато се не треба плашити страха ради јудејскога да сведочимо Истину до краја...“ Зашто? Зато што Црква, захваљујући своме двомиленијумском мученичко-исповедничком искуству зна да „ни само кротост и смиреност нису увек добри по себи, то јест умесни, јер ако се не допуњују другим даровима Духа могу постати равнодушност према истини или нехотична подршка насиљу и неправди. То може бити и наше човекоугађање, може бити оно што је Солжењицин назвао пасивно служење злу“[30] Оно што је за Цркву, у њеном сотириолошком „суђењу свету“, свагда био првенствени критеријум јесте благодатни дар расуђивања – „разликовања духова“ (1. Јн. 4, 1-6), или оно што је Св. ап. Павле у Посланици Јеврејима назвао „чувства дугим подвигом извежбана за разликовање добра и зла“ (Јевр. 5, 15). Без благодатно-подвижничке извежбаности за трезвено разликовање добра од зла, истине од лажи, правде од неправде, светлости од таме, богопоклоњења од идолопоклонства, то јест без живог црквеног светотајинско-световрлинског, литургијско-филокалијског опита делатног, активног „уклањања од зла и чињења добра“ (1. Петр. 3, 11), немогуће је истинито хришћанско сведочење у савременом свету као „свету у кризи“ par excellence. О. Александар Шмеман у вези са питањем есхатолошког „суђења свету“, каже: „Литургијско искуство и духовно Предање су били, заиста, стварни извори и живи садржај светоотачке мисли... Крајње значење тог светоотачког, есхатолошког виђења света може се изразити једном једноставном формулом: да би у пуноти битовали у свету, да би му били од 'користи', да би испунили своју историјску, козмичку и сваку другу функцију, Црква и Хришћани морају, истовремено, бити и сасвим не од овог света. Ово 'не' уопште није негативистичко по свом карактеру, нити означава икакво бекство од света, презир према свету, квијетизам, односно – краће речено – нема никакве везе са 'спиритуалном' равнодушношћу према свету. То есхатолошко 'не' је крајње афирмативног карактера, јер оно, пре свега, значи 'да' погружавању у Царство Божије и учествовање у Царству Божијем, у духовној стварности коју је Дух Свети већ 'започео' у овом свету, која је богодарована већ овде и сада, иако ће тек да дође.“[31] У овом сведочењу Цркве у свету, у свакој епохи историје, сви Хришћани, и клирици и лаици, имају своје место, улогу и одговорност, али водеће, најодговорније и неупоредиво место и улогу, функцију и дужност, обавезу и послушање имају Епископи Цркве Христове, који се, по светоотачким речима Преп. Јустина Ћелијског, „у правом смислу називају очима Цркве, ако непрестано гледају на Сунце Правде, никада не кварећи вид мрачним делима. Примивши власт у Цркви“ – вели даље авва Јустин – „епископ има успеха у духовном животу ако се бави духовним стварима. А такав се живот изграђује благодаћу Духа Светога... Стога овим очима Цркве – припада највећа похвала[32] ако је њихов живот у складу са благодаћу Светога Духа.“[33] Исто то, само богословски усложњенијим или „философичнијим“ језиком, сагласним духу епохе, који потребује сложеност уместо једноставности, да би се богословске мисли православних теолога од стране „интелектуалне заједнице научника“ узимале на озбиљнији начин, каже и Николаос Лудовикос у својој студији „Од онтологије до еклисиологије“ (2003): „Истинско јединство Цркве у личности епископа не збива се изненадно (спонтано) уколико епископска харизма не делује егзистен­цијално у подвигу 'уподобљавања' 'Божанској енергији' Христа као Епископа, а то значи у покушају да постане харизма која једносуштно садржи (а не једноставно 'аранжира', 'координира' или 'администрира') све друге харизме унутар себе саме“.[34] Ако се деси да Епископ уместо двоједног бивања благодатним преносником (по хиротонији) и личним (на основу личнога подвига уподобљења Христу) носиоцем благодати апостолског прејемства, остане само оно прво, то јест преносилац благодати и непрекинутог поретка Цркве онда су, како то показује историја Цркве, „у разна времена различите харизме изражавале њену самосвест, као и њено јединство – било да су то Мученици, монаси, учитељи, епископи – као јединство у Истини, а да при том нису узнемириле ни саборност Цркве, нити њену епископоцентричност. Напротив, другостепене харизме су, чак, у духовном смислу, збацивале оне првостепене уколико су оне биле поткопане (раслабљене),“[35] закључује Лудовикос. Губитак хришћанског опита живота и система вредности - суштина данашње духовно-историјске кризе Оно што је најкарактеристичније за цивилизацијски процес данашњег „света у кризи“ у првој декади 21. века, чији смо савременици и на чији радикално-секуларистички изазов морамо да одговоримо као Хришћани, „удови једног Тела Христовог“ (1. Кор. 12, 12), јесте губљење хришћанског (= богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) опита живота, хришћанског (= богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) виђења света, хришћанског (= богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) критеријума свега, хришћанског ( = богочовечанског = црквеног = литургијског = благодатно-подвижничког) система вредности. А тај опит живота, то виђење света, тај критеријум свега, тај систем вредности нису апстрактне категорије, већ живо богочовечанско искуство и стварност које происходи из централног хришћанског искуства и стварност – црквеног опита Личности Богочовека Христа, обожујућег богопознања кроз Цркву и њене Свете Тајне и Свете Врлине, а пре свега кроз њену Божанску Литургију која је „срце Цркве Божије“[36] и Света Тајна Царства Божијег,[37] већ откривеног и започелог овде и сада, у историји.[38] Губитак хришћанског опита живота, виђења света, критеријума свега и система вредности јесте оно по чему се препознаје савремена пропаст „хришћанског историјског света“. Црква се, данас, после двадесет векова своје крсно-васкрсне историје, поново налази у ситуацији да се налази у свету који више није „њен“, који више није хришћански свет, који сâм себе дефинише као „постхришћански“ свет, „свет после Хришћанства“, свет који себе више не заснива на хришћанским основама и претпоставкама, који је или равнодушан или отворено одбацује хришћанску теорију и праксу живљења, мишљења и делања, то јест Хришћанство у целини, заједно са његовом теологијом и антропологијом, онтологијом, етиком и естетиком, космологијом и екологијом. Суштина данашње духовно-историјске кризе јесте, „у томе што свет у коме Православна Црква [=Црква Христова] мора, данас, да живи ‒ било да се ради о Истоку или Западу ‒ више није њен свет, нити је, чак, 'неутралан' свет, већ је то свет који доводи у питање саму њену суштину и постојање, свет који свесно и несвесно покушава да сведе Цркву на некакве вредности, животне философије живота и погледе на свет, суштински различите, ако не и супротне њеном виђењу и искуству Бога, човека и живота. То је оно што данашњу кризу чини неупоредиво радикалнијом и одсуднијом од кризе коју је изазвао пад Византије 1453. године.“[39] Православље се, током читавом 20. века суочавало са оним што прот. Александар Шмеман назива суштинским питањем савремене црквене историје. Ово суштинско питање, суштински проблем са којим се суочавају Православна Црква и православни Хришћани, како вели Шмеман, „произлази првенствено из два историјска тока који, баш зато што су нови и без преседана у досадашњој историји Православне Цркве, творе само жариште дубоке кризе која данас прожима читав живот наше Цркве“.[40] Која су то два историјска тока? „Први историјски ток јесте трагично спектакуларни распад, једног за другим, старих и органских 'православних светова', који су до пре нешто више од пола века важили као неоспорни, природни и стабилни 'дом' и окружје Православне Цркве. Да би ствари стајале још горе, тај распад је био праћен претварањем тих 'светова' у историјску позорницу на којој је екстремни и тоталитарни секуларизам извршио брутални злочин против Православља, против духовне природе и призвања човековог. Други историјски ток јесте убрзани и масовни развој православне Дијаспоре на Западу, која – ма како била "случајна" по свом пореклу – означава крај изолације Православља "на Истоку", крај његовог потпуног поистовећења са тим "Истоком" и, тиме, почетак нове судбине Православља на Западу и у контексту западне културе...“[41] Оба ова историјска тока нису ништа друго до „две димензије, два 'израза' једне исте, радикално нове ситуације, незапамћене у досадашњој историји Православља. То је ситуација у којој је, са једне стране, Православље остало без свога историјског дома – 'православног света'; и у којој је, с друге стране, дошло до насилног раздвајања Православља од 'културе', тј. од читавог склопа националног и друштвеног живота; у којој је, коначно, Православље принуђено да се суочи са 'Западом'.“[42] Али, тај „Запад“ који је седамдесетих година 20. века, у време када је Александар Шмеман о њему писао, заузимао западну хемисферу и био окружење у коме се налазила и развијала „православна дијаспора“, која као „један од најважнијих духовних догађаја 20. века, не може да се сматра пуким историјским случајем“,[43] већ дејством Божијег Промисла, проширио се на читав свет и постао глобална и једина цивилизација. Западни либерал-капиталистички демократски модел је однео цивилизацијску победу, са историјске сцене нестао је „комунистички свет“ такозвани „Источни блок“, услед чега је дошло до постхладноратовског прекомпоновања политичке мапе света:[44] нестао је „биполарни свет“ друге половине 20. века и данас живимо у „монополарном свету“, то јест на глобалном Западу. Та духовно-историјска ситуација само још више заоштрава Шмеманове закључке о потреби суочења Православља, то јест Православне Цркве са Западом, поготово с обзиром на чињеницу да се „историјски православни свет“, то јест „историјске“ православне земље, што милом што силом подвргнуте процесу „транзиције“ и „интеграције“ у политичко-економске институције глобалног Запада, почетком 21. века, нашле нашле у позицији једне глобалне „православне дијаспоре“, расејане широм глобалне и глобалистичке, неолибералне и неоколонијалистичке цивилизације Запада, која себе отворено назива „постхришћанском“.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×