Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content Count

    4995
  • Joined

  • Days Won

    7

Reputation Activity

  1. Волим
    александар живаљев reacted to slovoA in Архимандрит Сава Јањић: Реч екуменизам није светоотачког порекла   
    Поред рјешавања самог питања екуменизма, исто тако је битно што отац Сава искључиво помиње Православну цркву, али не и православље, Са сасвим јасним увидом, да је управо наметање идеологије православља основни разлог за неразумијевање Цркве, па онда и православног екуменизма. Односно, како он сам каже, " сведочења и исповедања истине", а ја бих још само додао, у икумени (васељени, гдје су сви народи једнако позвани да буду лаос Божји). И зато Православна црква и јесте васељенска, а православље само одраз једног личног става, већ утопљеног у читаву идеологију о изабраној нацији.
    Проблем савременог човјека је, прије свега, у неразликовању самих појмова.
  2. Волим
    александар живаљев reacted to Дејан in Архимандрит Сава Јањић: Реч екуменизам није светоотачког порекла   
    Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру.
     
    Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).
    Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.
    Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на:  https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html
    Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:
    *****
    " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.
    - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.
    - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.
    - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 
    -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."
    *****
    Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР

    View full Странице
  3. Волим
    александар живаљев reacted to Жељко in Драгомир Анђелковић: Брутално и примитивно блаћење +Амфилохија   
    Драгомир Анђелковић: На ивици националног понора
    10. јануара 2020.   На ивици националног понора
    Несувисло држање официјелног Београда у о околностима када је СПЦ у Црној Гори под ударом тамошњег опскурног режима, поново намеће питање колико је Србија у канџама лобиста Мила Ђукановића и криминално-пословних картела повезаних са њим? И куда нас то води?
    Сви знамо шта проусташка и зеленашка власт у Црној Гори –  ништа мање него што су то били Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија – жели да постигне на националном плану. Циљ јој је потпуно затирање српских корена земље на чијем је челу, те постепено али потпуно асимилирање и даље декларисаних Срба, односно заокруживање новоствореног црногорског тзв. националног идентитета на темељу супротности вредностима којима су вековима били одани преци данашњих Црногораца.
    ИДЕНТИТЕТСКИ ПОКОЉ
    Ради тога се од стране званичне Црне Горе чини готово све оно што је радила НДХ, само на мек, постмодеран начин. Од класичног, тако смо стигли до идентитетског геноцида, заснованог на разним видовима дискриминације и притиска на грађане Црне Горе који се изјашњавају као Срби или не скривају своје српске корене, и на прогону српског језика, културе и цркве. Све то је скопчано са готово тоталитарном пропагандом срачунатом на дубинско испирање мозгова.
    Актуелна офанзива против СПЦ – несумњиво најзначајније српске не само верске већ и националне институцију у Црној Гори (али и генерално) – логичан је елемент у пакленом мозаику који слаже Ђукановић са својим помагачима. План је да на следећем попису становништва – који ће бити спроведен током већ недалеке 2021. године – број Срба буде преполовљен, а оних који се не плаше да кажу да је њихов матерњи језик српски, смањен за око 30 процената. Да би тако и било припрема се нова пописна методологија која би олакшала фалсификовање резултата али се и интензивира прогон Српске православне цркве и политичких чиниоца у Црној Гори који су препрека окончању идентитетског геноцида над Србима и српством.
    БЕОГРАДСКО ИЗИГРАВАЊЕ НОЈА
    Док се наведено дешава и припрема у Црној Гори, званична Србија је пасивна. Исто важи и за Патријаршију. Није довољно да јадикују над оним што се дешава. Такође и позерске али стерилне реакције ту ништа не значе. Оне су само део политичког театра, чини се намењеног анестезирању грађана Србије. У поређењу са оним што сада ради политичка и црквена власт у Београду (а другој није оправдање то да је под притиском државног врха као ни њему да му прети Милова хидра или њени глобални заштитници), понашање њихових претходника из времена Недићеве Србије (и то у много тежим условима и са много мање полуга моћи) на пољу борбе за заштиту Срба и српских интереса ван Србије, делује изузетно патриотски. При томе да нагласим: за српство је једнак губитак када неко Србе потире путем идентитетског геноцида као и када то чини на класично-геноцидни начин као Павелић. Попис као и нож чини да нестајемо.
    Државни и црквени врх на подручју Србије – која је и по уставу национална држава српског народа па је и дужна да га штити и када се не ради о њеним грађанима – то прилично неактивно посматра. Понављам то још једном. А много тога би могли да учине. При томе не мислим на било шта што излази из оквира међународног права и савремених цивилизацијских стандарда. То знају и они који код нас на критику одговарају манипулативним питањима и констатацијама: „Зар треба да ратујемо?“ „Испровоцираћемо реакцију НАТО-а.“ „Отераћемо стране инвеститоре од којих зависи будућност нашег народа.“ „Што нешто није учињено када се Црна Гора одвајала?“ Све су то глупости. Србија данас много тога може да учини на миран али аргументован начин, али то не чини из неког разлога.
    Српско питање у Црној Гори одавано је морало да буде са наше стране официјелно интернационализовано. Према европским стандардима националне заједнице морају адекватно свом броју да буду заступљене у државној управи. У црногорској администрацији на централном нивоу има и мање од 5 посто Срба (у њиховој државној безбедности њих и нема) а са локалном управом свега око 8 процената припадника нашег народа је запослено у јавним структурама, иако је његов удео (говорим о људима који имају храбрости да се јавно попишу и испоље као Срби) у популацији Црне Горе око 30 одсто. И да ли је Србија то питање покренула пред Европском унијом? Није чак ни површно а камоли озбиљно како је дужна да то учини.
    ЗНАЧАЈ ГЛОБАЛНОГ НАСТУПА
    Исто важи и за тренутни осорни насртај црногорске државе на имовину СПЦ, односно стварање „законских“  основа за предстојећу њену отимачину, само што је ту суодговоран и наш црквени врх. Држава или Црква већ су морале да се поводом тога обрате Организацији за европску безбедност (ОЕБС), Савету Европе, институцијама ЕУ, Уједињеним нацијама. Свим међународним форумима где постоји могућност да се тако нешто учини (а на многим местима и те како она постоји). При томе наш наступ тамо треба да буде правно утемељен, смирен и неострашћен али упоран. Таква акција не би могла да не да резултат с обзиром шта Подгорица ради. И они који су јој склони тада не би могли потпуно да игноришу њено, у бољшевичком духу насилно те демократском (па чак и квазидемократском) амбијенту у потпуности противно, понашање.
    Наравно, да би тако уистину и било, акција Србије не сме да буде само институционална. Важна је и легитимна међународна пропагандна активност. Наша власт прилично добро уме да реагује на том пољу када се осети угроженом. Налази разне канале како би преко најугледнијих светских медија пласирала поруке које жели. Зашто онда преко новинара са којима има линкове, путем директних огласа али и кроз разне видове сарадње са нашом дијаспором, у неким европским и америчким средствима масовног информисања не би било покренуто питање антицивилизацијског насртаја на имовину СПЦ у Црној Гори? Ако нешто запад разуме то је значај владавине права у контексту имовинских односа.
    А да не буде дилеме, у Црној Гори се буквално ради о ономе што су чинили бољшевици. Иде се на то да све цркве, манастири и друга имовина СПЦ настала пре 1918. буде конфискована. Тако су комунисти поступали са онима које су прогласили „народним непријатељима“. Нема ту ни трунке права, демократске процедуре, владавине закона. Ради се о тоталитарној отимачини која се надвила над светињама СПЦ. И то Србија – јасно и гласно, каналима далеког домета – свима у свету мора да каже. То укључује и непосредно информисање разних компанија које послују у Црној Гори, од ланаца хотела па надаље. Јер, као што тамошњи режим комунистичке провенијенције (на то обавезно мора да се укаже европској и америчкој пословној и широј јавности) сада покушава да отме црквену имовину, сутра ће можда покушати исто да учини са поседима страних инвеститора. Када се једном сруши имовинска сигурност, свако може да дође на ред за конфискацију. Верујте ми, таква аргументација упућена од страна званичне Србије или врха СПЦ – у форми директних писама управама компанија које раде или намеравају да раде у Црној Гори, преко медијских наступа и огласа у водећим светским пословним новинама – привукла би велику пажњу и нанела озбиљну штету властима Црне Горе. Ни НАТО ту не би много могао да помогне. Имовина је многима изнад свега.
    ЂУКАНОВИЋЕВ ЛОБИ У СРБИЈИ
    Београд је дужан да тако, на продуктиван начин поступи. Стерилне ствари које се уместо тога чине како би био створен привид да се нешто ради – мало значе. То што ће медији под контролом власти да се свађају са званичном Подгорицом, то што ће тако поступати наши лидери – како би то рекао наш народ – „мачку о реп“. Од тога нико нема користи осим црногорског и овдашњег естаблишмента. Једни другима, по принципу „што смо им скресали“, пумпају патриотски рејтинг и ништа више од тога, а црногорски антисрпски воз иде све даље и даље. Да ствари буду и горе неки београдски таблоиди и електронски медији који се везују за власт, поступају шизофрено. Један дан нападају Мила Ђукановића и његов режим а други дан – и то у околностима када и руски патријарх истиче митрополита црногорско-приморског као кључног браниоца православља у Црној Гори и позива на солидарност са Српском црквом у тој земљи – брутално и примитивно блате Амфилохија.
    Делује да то наилази и на одобравање и неких црквених кругова у Србији. Да не идеализујемо „вођство“ СПЦ (ма где оно било), и ту постоје различите фракције, интереси, комбинације и са њима повезане ниске страсти. Тако је и у другим црквеним структурама, од Ватикана до Москве. Али нека граница, као и када се ради о државном врху, не сме да се пређе, а њу чини све оно што угрожава опстанак нашег народа. Он је данас суштински угрожен у Црној Гори и у таквим околностима све наше унутрашње, црквене или политичке, „ратне секире“, морају да се бар привремено закопају. Сада је једино битна одбрана националних интереса а тренутно се она прелама преко судбине СПЦ у Црној Гори. Ко то не види или неће да види, или је обневидео од егоизма и лично-клановске острашћености или је и директно (а не само индиректно) у функцији пословно-криминалне хидре повезане са Милом Ђукановићем, а врло присутне у разним друштвеним сферама Србије.
    Колико су оне активне на плану креирања јавног мнења код нас и посебно друштвеног контекста у вези са најновијим дешавањима у Црној Гори, види се по низу потеза које закулисно повлаче. Тзв. „Aпeл 88“, кojим je нeкoликo дeсeтинa jaвних личнoсти из Србије и рeгиoнa oсудилo угрoжaвaњa Црнe Гoрe oд стрaнe звaничнoг Бeoгрaдa, очито је инициран од стране Ђукановићевог лобија. Циљ је да и оно мало што Србија предузима, пре свега за потребе јавности у Србији и Црној Гори, буде представљено као сувише много. Тако су лансирани и многи (ако не баш и сви) напади на митрополита Амфилохија из редова не само анти-Србије већ и лажних патриота или макар патриотских корисних идиота. Ако њему може (као и многим другим владикама а камоли политичарима) штошта да се замери, ако је и правио грешке – сада је то небитно. Преусмеравање пажње на крајње негативан начин на њега, има за циљ да збуни и пасивизира јавност Србије и да се пошаље поруку православном народу Црне Горе, окупљеном око Митрополије, да је Србија незаинтересована за његову судбину. То треба да допринесе његовој деморализацији.
    СУДБОНОСНА ДИЛЕМА
    И то није све: агенти утицаја (али и агенти на класичан начин) подгоричког режима инфилтрирани су у бројне владајуће и опозиционе партије (у оснивању неких странака, и то из владајућег блока, како се сматра, Ђукановић је из својих рачуна имао значајну улогу) и државне институције, од оних из безбедностно-обавештајне сфере до оних повезаних са усмеравањем привредних токова. Што се тиче самог врха власти, он то не може не да не зна, већ и да у некој мери у пакленим играма људи повезаних са поглавником Црне Горе не учествује. Питање је само да ли колаборира из лично-партијских интереса, настојећи да купи време пре него што макар по питању одбране српских интереса у Црној Гори крене својим путем, или су ствари, на овај или онај начин, и много горе.
    Сагледајмо то на примеру тзв. „Апела 88“. Ту уз разне излапеле и истрошене али и даље аутентичне тзв. другосрбијацне, има и много оних који су у разним комбинацијама са садашњом влашћу. Од корисника синекура које она додељује за ћутање или благонаклоно климање главом, до плаћања за лажно-опозиционо контрирање. Наравно, ту је – уз по кога „независног“ србофоба – и сорошевски регионални антисрпски конгломерат који по потреби сарађује или се свађа са званичним Београдом. Свима њима је тачка спајања Милова екипа. Тако смо стигли до нове интерпретације већ постављеног питања: да ли Ђукановићева криминално-пословно-политичка асоцијација позајмљује многе полуге моћи садашњој српској власти и на тај начин на њу има велики утицај (може све то да окрене против ње) или су заједнички направиле монструозни амалгам?
    Последње може да буде у црној или сивој варијанти. Друга подразумева само опасну колаборацију. Ако је „само“ то случај дошло је крајње време да се она прекида. И због српства у Црној Гори и због саме Србије. После турског јарма и титоистичког ропства само нам још фали да и даље чамимо у феудалним лавиринтима које контролише зеленашки мафијашки конзорцијум. Тим пре што ћемо тако и иструнути. Нема тог ризика који званични Београд нема дужност да преузме како би се Србија ослободила тог зла и упоредно отпочела праву борбу за српске интересе у Црној Гори. А она не може да буде по принципу корак напред, корак назад. Половичне мере а тим пре оне које имају само позерски карактер, неће дати плодове. Потребна је систематска и енергична акција Србије срачуната на пружање свестране подршке нашем народу и цркви у Црној Гори (укључујући и паметни а не национално-штетни притисак на оне за које се евентуално, основано или не, сматра да тамо шурују са Милом) и свеобухватна а мудра интернационализација српског црквеног и националног питања у тој држави.
    ПОПИСНА РЕАЛНОСТ
    Ако се тако брзо не поступи српство у Црној Гори ће претрпети неповратну штету. За сада је она, колико год била велика, ипак не и фатална. Но, приближавамо се понору за коју ће бити одговорне световна и црквена власт у Београду. На попису становништва Црне Горе 2003. године – пошто је дефинитивно напуштена комунистичка вишеслојна конструкција која је можда и ради лакшег наметања црногорског опредељења укључивала национално двојство (актуелно црногорство и српске корене) – 32 посто њених грађана се изјаснило у српском смислу док је 63,5 процената њих изабрало српски језик као матерњи (то су били и људи свесни српских корена у раније толерисаном смислу).
    Већ 2011. године – услед страшних притисака црногорског режима и уз половичну подршку Србије српској ствари у Црној Гори (која је у много чему била већа него данас) – тамо се 29 одсто грађана декларисало као Срби док је 43 посто њих изјавило да говоре српским језиком. Ако се на предстојећем попису 2021. догоди да број Срба и оних који и даље смеју да искажу истину да је њихов језик српски озбиљно опадне, то ће ићи на душу сада званичног Београда. Исто важи и за наше светиње ако на било који начин буде релативизована њихова припадност СПЦ. Но, ту ће бити једнако одговорена и црквена власт. Историја ће о онима који воде Србију а и СПЦ умногоме судити и на основу онога што учине за опстанак српства у Црној Гори. Како њега ту бране, тако ће штити и сваки други његов део, од Косова преко Војводине до Републике Српске, када на неком другом простору кулминира национална опасност.
    НЕСТАНАК СРПСТВА?
    Дошло је крајње време да се и због наших предака и потомака, и ради историјског сећања на садашње генерације и власт коју оне имају (бирају је или бар толеришу), раскину ланци који спутавају Србију да предузме одлучну и дуготрајну – али понављам то, утемељену на међународном праву и пракси препознатој као легитимној у савременом свету (зашта има много простора) – акцију одбране угроженог српства у Црној Гори. Ако се крене тим путем резултати неће изостати. Макар нећемо трпети даље губитке а верујем да ће доћи и до позитивног оживљавања наше ствари у Црној Гори. Међутим, ако то ускоро не буде учињено, ако се само буде констатовало шта нам се спрема (припрема народа на пораз методологијом „кувања жабе“) а избегавало да се томе супротставимо као држава, онда се не ради о изнуђеној колаборацији са злом већ о његовој метастази која је захватила виталне органе државног и друштвеног тела Србије.
    Очито је циљ разних глобалних и регионалних центара моћи да српство у исконском смислу нестане и буде сведено само на Србију. Таква Србија би у националном смислу била једнако нова и погана као и оно што се сада прави од Црне Горе. Не желим ни да помислим да ико битан у нашем државном и црквеном вођству у томе саучествује, а камоли да такав дух преовладава, али врло брзо ћемо знати одговор. Ако се званична Србија муњевито а продуктивно не ангажује у одбрани СПЦ у Црној Гори, тамошњег српског народа и његовог културног наслеђа – одговор ће бити ужасан. А онда нек се спреми и Република Српска на оно што је чека, а већински народ Србије прихвати истину да пасивношћу помаже копање раке својој кланој а још незакланој нацији и тако постаје нешто аналогно дукљанизованим Црногорцима.
    Драгомир Анђелковић један од оснивача и уредника сајта Видовдан за Печат
     
    Драгомир Анђелковић: На ивици националног понора - Видовдан Магазин
    VIDOVDAN.ORG На ивици националног понора Несувисло држање официјелног Београда у о околностима када је СПЦ у Црној Гори под ударом...  
  4. Тужан
    александар живаљев reacted to Ромејац in Преминула Неда Арнерић   
    Како преносе медији, позната српска глумица Неда Арнерић преминула је у 67. години. Према првим информацијама, глумица је пронађена у свом стану. 
    Политика Online - Преминула Неда Арнерић
    WWW.POLITIKA.RS Како преносе медији, позната српска глумица Неда Арнерић преминула је у 67. години. Према првим информацијама, глумица је пронађена у свом стану. ускоро опширније...  
  5. Волим
  6. Волим
    александар живаљев got a reaction from Milica Bajic in Митрополит лимасолски Атанасије - БРАК: РАЈ ИЛИ ПАКАО?   
    БРАК: РАЈ ИЛИ ПАКАО?
            
    Најпосле будите сви сложни, жалостиви, братољубиви, милостиви, понизни (1 Пет. 3: 8).
    Жена треба да стекне ту вештину – да буде дружељубива према свом мужу, тако да се он порадује кад је угледа. Има још нешто. Девојке и жене треба да воде рачуна о свом понашању, јер у браку један супружник осећа шта је другоме на души, а женама је то понајвише написано на лицу. На пример, она је тужна и мрка и питаш је:
    – Имаш неки проблем?
    – Не, све је добро.
    – Нешто се секираш?
    – Не, добро сам!
    – Да ли си преморена?
    – Не, није ми ништа!
    Али по теби се све види као на длану! Показујеш споља, оно што те мучи изнутра.
    Тако функционише мушка психа и стога је пожељно да се жена осмехује и буде дружељубива, а не мргодна, депресивна, јер се њен муж нервира када је види такву. Њега обузима осећај да треба нешто да уради да исправи ситуацију и он постаје налик лаву заробљеном у кавезу. Жена треба да научи да му пружа такву радост. А не да, чим муж прекорачи праг куће, сручи на њега све своје проблеме. То је грешка!
    Као што Сара слушаше Аврама, и зваше га господарем; које сте ви кћери постале, ако чините добро, и не бојите се никаквог страха (1 Пет. 3: 6).
    Тако је било и код нас на Кипру донедавно, зар не? Муж је говорио: «То је моја господарица», а жена: «То је мој господар!» Сада више тако не зборе. Говоре ли тако? Не говоре. А некад је тако било, па и данас ако пођете у неко село, видећете да тамо још увек има благородних стараца и старица који тако говоре. И јасно је да су они срећници, јер ти људи знају како да разговарају једно са другим, муж зна да пружи ту радост зато што је веома важно да жена буде срећна.
    Када она није срећна, већ потиштена и њено лице одаје нервозу, тада је заиста тешко с њом живети. Као да у руци има тестеру за метал, пресећи ће те напола, па макар био и од гвожђа! Нема шансе да ћеш остати у једном комаду! Имаћеш проблема. Обавезно. Из тог разлога жене морају да буду дружељубиве и да пружају потребну радост својим мужевима. А супруг, као што сам рекао, треба да поштује своју жену, да је обасипа похвалама, нежношћу, љубављу, сигурношћу, топлином – свиме што је једној жени потребно од њеног мужа.
    Још треба да разумемо да се брачни живот не држи на интимним односима, јер они чине само мали део брачног живота. Ако муж то не схвати, појавиће се још један проблем у браку. Обоје треба то да схвате до брака. Зато Црква одлучно одбацује предбрачне везе, како би муж и жена научили да се међусобно поштују као личности, а не да једно друго посматрају само као особе супротног пола. Предбрачне везе уништавају брак.
    Недавно сам читао да су чак и у западним (напредним, како сад говоре) земљама, где царује потпуна слобода по тим питањима, људи открили да је главна претпоставка успешног породичног живота сачувати себе чистим и непорочним до брака. На тај начин брак одиста добија свој пуни смисао, светост и тим путем се стварају услови за међусобно поштовање. Управо тада брак постаје права Света Тајна. У супротном, све је профанисано до брака и он се претвара у нешто што је урађено већ стотину пута и због тога супружници не виде никакав суштински смисао у браку.
     
    Сам Бог каже да човек треба да остави оца свог и мајку своју када ступи у брак, да се споји са својом женом и да они постану једно тело (в.: Постање 2: 24; Еф. 5: 31). Разуме се да ти поштујеш своје родитеље, али то поштовање траје до брака, а после у твој живот улази друга особа, твоја жена. И ти остављаш своје родитеље, што наравно не значи да ти више није стало до њих, просто увек треба да имаш у виду да мораш да се спојиш са својом женом.  
    И Свето Писмо се у том случају у првом реду обраћа мужу. То јест, муж, пре свега, треба да остави своје родитеље, јер ће бити поражен ако их узме са собом. Његов брак неће успети. Истовремено, женини родитељи, ма какви год били, ипак понекад помажу, чувају децу итд. Али не мислим да могу постојати две домаћице у једном дому, јер би у том случају једна од њих требало да буде велика светица!
    Ми указујемо дужно поштовање свима: како својим родитељима, тако и родитељима супруге, који такође постају наши родитељи. Суштина је у томе да то уважавање треба да садржи дозу здравог разума, зато што супружничка веза не сме да буде пољуљана услед мешања родитеља. Брачна веза, по сваку цену, мора остати неприкосновено у власти самих супружника, и тек ако она није у опасности можемо се окренути и својим родитељима.
    Када је свима очигледно да је брак здрав, када муж и жена воле једно друго и тесно су међусобно повезани, тада неће бити проблема са родитељима. Ако муж воли и уважава родитеље своје жене, зато што воли своју супругу, она њему узвраћа истом мером, јер зна, сасвим је уверена, да је муж воли више од свега на свету. Она ће почети да се буни тек када посумња да њен муж потпада под утицај његове мајке, или, како се изразити, ако је он дао део свог срца мајци и она још увек влада њиме, тада ће жена наћи хиљаду разлога за прекор: «Те, твоја мама је урадила ово, те урадила је оно!» И ако често посећујеш мајку (а заиста је посећујеш једном годишење), жена ће ти рећи: «Колико јуче си био тамо!» – или: – «Звала је твоја мама и питала где си?»
    Када је жена у потпуности убеђена да јој муж припада целом душом и целим телом, онда мислим да неће бити проблема. Проблеми се појављују тек када супружници престају да буду нераскидиво повезани, када већ нису толико јако сједињени и негде се појавила «рупа» или «пукотина». А када је супружнички живот здрав, када су супружници повезани и воле се, тада нема таквих проблема. Проблеми проистичу од недостатка јединства, које је неопходно за добар брак.
    Свети апостол веома цени брак и брачну везу. То јест, посматрајући своју жену учиш се да је доживљаваш као особу која ће заједно са тобом наследити Царство Божије. Када наша молитва наилази не препреке? Онда када нас гризе савест. Када нам савест поручује да смо нешто лоше учинили, када држимо злобу на брата нашега, тада не можемо да се молимо јер се не усуђујемо да изађемо пред Бога. Смелост пред Богом има само онај човек, чија савест сведочи да је урадио све што је до њега. Стога је врло важно посматрати другу особу као сунаследника Царства Божијег, а брак као општи подвиг. Управо зато двоје људи и живе заједно да би се заједно подвизавали и заједно ушли у Царство Божије.
    Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми наствљају да нас море ми смо дужни да га сачувамо. Рећи ћеш: «Па сад се сви разводе!» Да, разводе се. Али чињеница је да брак треба да се гради на основи која претпоставља заједничко приближавање супружника Царству Небеском. А то значи да једна особа треба да пружа подршку другој и да се они зјаедно крећу према Царству Божијем.
    Веома је важно да супружници науче да се заједно моле. Стога не избегавајте заједничку молитву и молите се скупа! Макар два минута, али обоје станите пред Бога и помолите се. И видећете да нема проблема за људе који се свакодневно заједно моле. Зашто? Зато што ће наступити час молитве који ће однети све проблеме. Данас смо се, на пример, посвађали. Али увече ћемо се заједно помолити, без обзира на то. Шта се ту може? Један из свог ћошка, други из свог, али заједно стојимо пред Богом. Поступамо као у «Отачнику», када је један старац пришао другом и рекао:
    – Геронда, мој сабрат ме је јако огорчио и не могу да му опростим. Не могу!
    – Добро, ходи овамо и хајде да се помолимо! – одговорио је старац и почео да се моли: – «Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и не опрости нам дугове наше као што и ми не опраштамо дужницима својим».
    Први ава је почео да се буни:
    – Не, оче, то је грешка! Ми говоримо: «И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим»!
    – Али ти му не опрашташ! Како да Бог теби опрости? И тако «усрдно Ти се молимо Христе, да нам не опрашташ грехове наше, као што и ми не опраштамо грехове браће наше…»
    Када пођеш да се помолиш Богу, успокојићеш се. Помолиш се са супругом и наступиће олакшање, рана ће почети да зараста и настаће мост. То још и боље успева када су присутна деца. Спасоносно је да деца виде своје родитеље како се заједно моле. Не знам за пуно породица које се заједно моле. Како да вам објасним? Верујем, да се тој деци усађују добри призори, када она виде оца како клечи и моли се заједно са мајком. Мислите ли да ће некада та слика ишчилети из њиховог сећања? Никада. И дете ће тако силно почети да поштује своје родитеље, тако ће их силно заволети, да ће тај призор бити његово најмоћније оружје, чак и у случају да му родитељ не да никакав конкретан савет
    Доказано је да је породица која се заједно моли веома сложна. Нарочито ако научимо, како је ред и у Цркви, да опростимо једни другима пре него што се помолимо и одемо на спавање и кажемо: «Опрости ми, погрешио сам!» – и тек тада одемо на починак. Тада наш породични дом и није дом, он постаје небо, то је заиста нешто најлепше – рај! Када породицу мучи раздор, дом се претвара у пакао и то је страшно. И немојте да мислите да деца то не разумеју: она имају озбиљну интуицију.
    Сетите се када сте ви били деца, или ако имате децу посматрајте их. А ја видим трогодишњу, четворогодишњу децу како прате родитеље на исповест. И та деца владају страшном интуицијом, она разумеју када однос међу родитељима није онакав какав треба да буде. Споља родитељи можда ништа не показују, не свађају се када су деца присутна, али она свеједно разумеју да постоји неки проблем. Зато родитељи сносе огромну одговорност. Хајде де, ми смо већ одрасли људи, па чак и ако се споречкамо то на нас неће оставити озбиљне психолошке последице, али деца су јако осетљива и њих то у великој мери траумира и ствара им проблеме.
    Зато је веома важно да родитељи науче да се моле заједно. Деца која се рађају у таквом духовном стању, то јест после молитава супружника, имају све могућности за пуну хармонију њиховог духовног живота. У Старом Завету је наведена прелепа прича о Товиту (Књига о Товиту је неканонска, али не и апокрифна, што значи да Црква дозвољава да се чита као помагало у духовном животу хришћанина). Када се он оженио, и увече одвео своју жену у одаје, пре свега је клекао и помолио се Богу на следећи начин: «Боже мој! Благослови нашу везу и сједињење и дај нам благословено дете, благословен плод, и заштити нас у све дане наше, како би ми били благоугодни пред Тобом».
    Разумете каква ће се деца родити у таквим условима и каква ће бити та породица? А када се деца рађају у условима греха, страсти, сластољубља и срамотних дела, онда је јасно шта ће из свега тога проистећи. И то не говоримо само ја и Црква, већ и психологија. Данас постоји цели научни правац «психологија ембриона», који нас учи да је важан тренутак зачећа детета, јер од тог тренутка дете носи генетски код. Старац Порфирије је увек говорио о томе, то је записано у његовим «Речима», саветовао је супружницима да гаје складне односе пред зачећем њихове деце, јер они помажу у довођењу новог човека на овај свет.
    Схваташ ли ти да постајеш сарадник Бога, учествујеш у појављивању новог човека на овоме свету? Ама нећеш родити неку зверку или маче, ни комад намештаја, већ целог човека, ради којег је Сам Бог постао Човек. А данас тај свети чин брачног живота претварају у разврат, на основу њега праве рекламе, снимке које продају. Најсветији акт стварања човека претворили су у одвратан призор, који може да се изврши где било…
    Митрополит Атанасије Лимасолски С руског Александар Ђокић
    20 / 06 / 2018
       
     Православие.Ru.
               
    View full Странице
  7. Волим
    александар живаљев got a reaction from Рисбо in Интервју владике Максима "Данас"   
    Видим да наши коментатори исказују благи оптимизам гледе одјека  максимовских спорења на пролећном Сабору. У томе им се придружујем, уз напомену да многи други актуелни догађаји могу да дођу у први план дневног реда.
    Оно што мене више забрињава јесте утицај спољашњих фактора на наш епископат. Јасне су две линије раздеобе:
    1) проруска (заокружио је епископ Бачки у интервју Печату) и профанарска ( сада је легитимизовао +Максим у Данасу) и 
    2) провучићевска и опозициона.
  8. Зачуђен
    александар живаљев reacted to stevanjuric in Владика Игнатије браничевски посланица за Божић 2019   
    "Зато и јеванђелисти и хроничари описују овај догађај, и стављају га у тачно време, дакле, за четрнаесте године владавине Августа императора римскога, и за време Ирода цара, који је владао у Јудеји."
    Јеванђелист Матеј вели да је рођење Христово било у дане Ирода цара (Мт. 2,1) а јеванђелист Лука да је било за владавине императора Августа, и за К(в)иринијевог управљања Сиријом (Лк. 2, 1-2). Кириније је два пута управљао Сиријом, а наука ни до данас није утврдила тачну хронологију догађаја које помиње библијска повест о рођењу Христа.  Дакле, јеванђелисти га не стављају у тачно време. Одакле му ова четрнаеста година Августове владавине?
  9. Збуњен
    александар живаљев got a reaction from farisejski.bukvojed in Интервју владике Максима "Данас"   
    Видим да наши коментатори исказују благи оптимизам гледе одјека  максимовских спорења на пролећном Сабору. У томе им се придружујем, уз напомену да многи други актуелни догађаји могу да дођу у први план дневног реда.
    Оно што мене више забрињава јесте утицај спољашњих фактора на наш епископат. Јасне су две линије раздеобе:
    1) проруска (заокружио је епископ Бачки у интервју Печату) и профанарска ( сада је легитимизовао +Максим у Данасу) и 
    2) провучићевска и опозициона.
  10. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Ćiriličar in Интервју владике Максима "Данас"   
    Видим да наши коментатори исказују благи оптимизам гледе одјека  максимовских спорења на пролећном Сабору. У томе им се придружујем, уз напомену да многи други актуелни догађаји могу да дођу у први план дневног реда.
    Оно што мене више забрињава јесте утицај спољашњих фактора на наш епископат. Јасне су две линије раздеобе:
    1) проруска (заокружио је епископ Бачки у интервју Печату) и профанарска ( сада је легитимизовао +Максим у Данасу) и 
    2) провучићевска и опозициона.
  11. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Bokisd in Интервју владике Максима "Данас"   
    Видим да наши коментатори исказују благи оптимизам гледе одјека  максимовских спорења на пролећном Сабору. У томе им се придружујем, уз напомену да многи други актуелни догађаји могу да дођу у први план дневног реда.
    Оно што мене више забрињава јесте утицај спољашњих фактора на наш епископат. Јасне су две линије раздеобе:
    1) проруска (заокружио је епископ Бачки у интервју Печату) и профанарска ( сада је легитимизовао +Максим у Данасу) и 
    2) провучићевска и опозициона.
  12. Свиђа ми се
    александар живаљев reacted to Bokisd in Интервју владике Максима "Данас"   
    Daj Boze da je tako, kao vrlo inteligentan i pronicljiv covek , nadam se da je dovoljno dobro prosudio, da je najbolje da bude nesto kao nereseno  u celoj ovoj prici i da zaista zeli da bude neko smiravanje situacion,..... videcemo , mozda ce vec ovaj Sabor u onu daleku ameriku da pokaze kako ide sve to ....
  13. Свиђа ми се
    александар живаљев reacted to HOA+ in Интервју владике Максима "Данас"   
    Не мислим да је овај интервју почетак помирења, напротив наговештај нове буре. Сабор су заказали на летовалишту кад су цене прескупе, и авио карте и хотели, а делегати сами себи треба да плаћају трошкове. Још им они наплаћују неки ручак тамо и учешће. Сабор су требали заказати у Чикагу где је већина делегата. Сабор је намерно заказан у последњем дану и последњем тренутку пред рок који им је Синод дао, тако да ће ту да буде прави парти.
    И ја се слажем са неким Максимовим ставовима, изреченим, али како сам имао прилике да сарађујем и са њим и са Иринејем, моје искуство је да је Иринеј попустљивији, иако је и он као слон у стакларској радњи, макар саслуша, и ако му се не свиђа прави се да није чуо, трља очи, и видећемо, можда итд
    Максим је од Атанасија покупио "ја па ја и само ја" сви остали су глупи немају појма итд, и то га чини тешким за сарадњу. Он је емотивнији и блажи него Иринеј, али само ако си у групици и дуваш у исту тикву, а ако си изван онда је управник концентрационог логора. Иринеј је за њега Мајка Тереза.
    Његове мисли јесу конфузне и језик тежак, али његова недореченост није случајна, него Фанариотска. Као што се са нама играју сада и праве блесави да не знају да ли славимо 800 година аутокефалије или хиротоније светог Саве, па да ли нам је аутокефалија у авнојевској Србији 1879 или није, тако су и Русима након 300 година рекли, да ми смо вама дали право да рукополажете и бирате Кијевског Митрополита, али не и територију, што формално јесте тачно, али је само по себи дебилно.
    Тако су и Максимове идеје намерно скројене, да за 300 дана буду, па да ја сам тад то тако рекао, а ви нисте видели јер сте глупи.
  14. Свиђа ми се
    александар живаљев reacted to Жељко in Интервју владике Максима "Данас"   
    Искрено ја сам од тих владика ерцеговачких очекивао унутрашњу мисију СПЦ. Барем су се тако дојмили на почетку. Имао сам поверења и у Тасу по том питању. Али се Таса '90. расплинуо у политичким водама, прво везујући се за Вука манитога па потом одвезујући се од њега и критикујући све одреда. Ок, није било критика во времја жутих, то заиста нисам видео, вероватно су им били онако никакви по вољи.
    Ово за мигранте, зна се, то је Сорошевска прича и прича дип стејта, клитониста. Чиме заправо Максим показује којој политичкој опцији у Америци је наклоњен, мада ситну књигу везе госн Трампу да се Срби не досете да су Власи.
    Ово око Украјине, просто нема решења сем да Вратоломије призна да је погрешио. Како Максим замишља да ће у скорије време доћи до позитивног решења на радост свих православних хришћана заиста не знам. Можда има неку дојаву из дип стејта.
    То око ПБФ се може окарактерисати као сујета. Наставак приче око Дарвинизма, није ништа друго до шлихтање либерашким круговима за које је већ давно преминули дарвинизам нека врста догмата њихове либерашке религије. Заправо је Максим више на том пољу синкретиста него помињањем далекоистичњачких мудролија.
    Што се тиче помирљивог става, тако је звучао и на пролеће 2019. па видесмо циркуса потом.
    Искрено се надам да ће се ови проблеми у СПЦ превазићи, да ће свако узети да буде максимално одговоран за своје поступке и писанија, и да ће пролећни Сабор протећи у најбољем реду и миру уместо да дође до непотребних раскољавања.
    Увлачење НАТО-у би имало смисла када би се могло утицати да та организација(коју приде Трамп ни мало не цени) утиче на режим у ЦГ да спусти лопту око овог јакобинског закона о отимању верске слободе СПЦ.
    Дакле, на жалост не верујем да ће +Максим спустити лопту. Поготово је то јасно из приче о црквеној послушности као о нечему што је погрешно и идеологизовано у последње време. Код +Максима се примети та осцилација у ставовима и наступима. Повремено делује као да ће попустити и повиновати се одлукама Синода и патријарха, па онда делује као да ће направити неку дарвинистичку православну секту. Те осцилације су заправо одраз несигурности у сопствене ставове и могућности. Свестан је и сам да не може против одлука патријарха, док опет не може да се помири са тим одлукама, не толико због устројства СПЦ у Америци, колико због повређене сујете. Управо тај сукоб између жеља и могућности резултира овим наизглед сервилиним односом према Синодалцима и патријарху, мада се иза сваке речи крије заједљивост и повређеност.
    У суштини +Максим се показао као слаб човек, недоречен, повређен, сервилан, сујетан, но чак и такав је бољи од оног дела епископа који увек ћуте и гледају да се ствари заврше па да тад одлуче на чију ће страну стати. Јер ма колико да се не слажем са +Максимом, морам му признати да је имао макар толико храбрости да покуша, мада неспретно, да истера мак на конац. Иначе, са једним делом његових ставова се слажем од почетка али му управо замерам ту непослушност, као и бившем владики Артемију. За Артемија сам 80% ствари могао потписати да се слажем, ономад када су га черечили, али то за непослушност нисам могао а то је било пресудно.
     
     
  15. Волим
    александар живаљев reacted to Жељко in Интервју владике Максима "Данас"   
    Мало шлихтања патријарху. Лепо, лепо.
    Таман кад се помислило да патријарх у СПЦ уопште није битан испаде пребитан.

  16. Волим
    александар живаљев got a reaction from Milan Nikolic in Емир Кустурица: Има Бога   
    Емир Кустурица
    Има Бога
    06.01.2020.
    Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви.

    Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу!
    Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба.
    У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом.
    Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога!
    Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима.
    Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.” Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори!
    Емир Кустурица   Има Бога | ИСКРА
    ISKRA.CO Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања...
    View full Странице
  17. Волим
    александар живаљев reacted to Страле in Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    У складу је са српском средњовековном праксом, да. Али Србија је тада била монархија, што јасно говори нешто. Тада се и могло говорити о оној беспоговорној послушности власти из тог специфичног односа државе и Цркве, некад више налик симфонији, некад какофонији. Али у републици, томе места нема. Мада, неко би можда и хтео бити  монарх. 
     
  18. Волим
    александар живаљев reacted to Ronald in Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    Ja se sa njim dosta slazem, bas je detaljno odvezao isprepletan odnos izmedju Vucka i Mila, kao i odnos Amfilohija s tim u vezi. Jedino mi nije jasno resenje jer znamo da se vjernici mogu spasiti i ako stradaju.
    Procitao sam sad detaljno, i ne vidim nacin sta vjernici mogu da rade kad postoje opasne trzavice u SPC, kao i citavom pravoslavlju. Ranije sam napisao USA je odlicno primjetila u zadnjih 10-15 godina kako moze uticati na drzave preko religije i pokazala kako je pravoslavno hriscanstvo i ovaj model autokefalija i ostalih podjela nestabilan u globalnom svijetu, kao i kod stvaranja novih drzava.
  19. Волим
    александар живаљев reacted to logdanov in Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    @Ćiriličar Имао сам пријатеље који су се били везали за Артемија и Николаја. Што су се више везивали, разговор о темама које њих не интересују постајао је све тежи. У почетку су помињали владике који се шишају и теолошке недоумице у вези са бесмртношћу душе. Касније су тврдили да су ће један епископ остати црква ако сви остали оду у јерес, да би последњих пар година Артемијевог епископовања пред сваки сабор истицали да ћемо ускоро видети да ли смо једно.
    Мислим да је сваки потез водио истом исходу.
  20. Зачуђен
    александар живаљев reacted to Zoran Đurović in Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    Да, рекао је: Не може два фладика да буде у Риму!  - Ја бих се забринуо кад би он имао позитивно мишљење о мени.
  21. Волим
    александар живаљев reacted to Ђорђе Р in Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    Ово је тако залетање... Цео део потпуно нелогичан, конфузан, супротан здравом разуму.
    Зато што нас Хрвати нападају, Мило и Вучко нису у дилу!? Где ту има логике? Па Вучко је у дилу са Харадинајем и компанијом, у коалицији су. Очигледно је да је у дилу и са Хрватима, међусобно су дизали тензије како би скретали пажњу са локалних афера, то и са албанцима ради...
    Сви су у дилу, а национализам им је покриће, скретање пажње.
  22. Свиђа ми се
  23. Волим
    александар живаљев reacted to logdanov in Свештеник Зоран Ђуровић за "Еспресо": Мишљења о Цркви су нажалост резултат дуготрајног спиновања!   
    @Ćiriličar Извињавам се што се убацујем са мишљењем, а нисам питан.
    Ситуација је лоша, али је далеко боља од оне на коју су рачунали режисери и протагонисти овог замешатељства у ЦГ. Нису рачунали да ће баш цео Израиљ да прави литије око Јерихона и нису рачунали да то може да буде опасно по зидине. Сада већ ситуација на терену не личи на оно што је писало у сценарију, јер је обичан свет, назовимо их Србима, препознао ово као своју борбу за сопствени идентитет и опстанак. Чак и ако је завера добро испланирана и улоге подељене, може се лако десити да се јаве прелетачи. Уствари, извесно је да ће се појавити.
  24. Волим
    александар живаљев reacted to Поет in Поуке.орг најчитанији црквени сајт у Србији - шта вам се свиђа а шта не?   
    ,,Ono što doista voliš to ostaje,
    sve drugo je krš
    Ono što doista voliš niko ti oteti neće
    Ono što doista voliš pravo je nasleđe tvoje
    Čiji je svet, moj ili njihov
    ili ničiji?
    Prvo su bila viđena, opipljiva zatim
    Jelisejska polja, mada u predvorju pakla.
    Ono što doista voliš pravo je nasleđe tvoje,
    Ono što doista voliš niko ti oteti neće
    Mrav je kentaur u svom zmajevskom svetu
    Sruši taštinu svoju, nije čovek
    Stvorio hrabrost, stvorio red, stvorio milost,
    Sruši taštinu svoju, sruši je, velim.
    Od zelenog sveta nauči gde bi ti bilo mesto,
    U smislenom traženju ili pravoj veštini,
    Sruši taštinu svoju,
    Paken, sruši je!
    Zeleni šlem nadmaši tvoju gizdavost.
    „Savladaj sebe, pa će te drugi trpeti.“
    Sruši taštinu svoju
    Jer si na kiši prebijeno pseto,
    Podbula svraka u prevrtljiv dan,
    Pola crna, pola bela
    Ne znaš gde ti je krilo gde rep
    Sruši taštinu svoju
    Kako su niske tvoje mržnje
    U laži začete,
    Sruši taštinu svoju
    Brz u ništenju, škrt u milosrđu,
    Sruši taštinu svoju,
    Velim, sruši je.
    Ali učiniti nešto umesto ne učiniti
    To nije taština
    Zakucati, pristojno, na vrata
    Koja će Blant neki otvoriti
    Prikupiti, u vazduhu, živo predanje
    Il iz plemenitog starog oka nepobeđeni plamen
    To nije taština.
    Ovde u nečinjenju sav je greh,
    Sav u snebivanju, sav u oklevanju."
     
  25. Радостан
    александар живаљев reacted to Sanja Т. in Поуке.орг најчитанији црквени сајт у Србији - шта вам се свиђа а шта не?   
    Joooj,izviniiii...potpuno si u pravu.
    Omaklo mi se nerazmišljanje....
    dragoceni ste nam i vi...vi ste naša razumna stanica, kad zauflamo ...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...