Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5054
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Преподобни Спиридон чудотворац, Епископ тримитунски   
    Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипар. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.   Прилог Радија Светигора      
           
     
      Једном на острву Кипру би бездаждије и велика суша, иза које настаде глад, иза глади помор, и мноштво људи умираше од глади. Небо се затвори, и беше потребан други Илија, или сличан њему, да молитвом својом отвори иебо. И такав се показа свети Спиридон: јер он, видећи невољу која снађе људе и родитељски жалећи оне који умираху од глади, усрдно се помоли Богу, и небо се одмах покри облацима са свих страна, н удари велики дажд на земљу, и не престаде обилно падати неколико дана, док се светитељ поново не помоли Богу, и разведри се. Земља се богато надоји, и даде изобилан род: њиве родише обилато, баште и градине се преливаху од плодова; и после те глади би изобиље велико, молитвама угодника Божјег Спиридона. Међутим, након неколико година због грехова људских, по допуштењу Божјем, опет настаде глад у тој земљи. И богати житопродавци радоваху се скупоћи, јер имађаху жито скупљандо у току неколико година; и отворивши житнице своје почеше га продавати по високој цени. Беше тада у граду Тримитунту један житопродавац, ненасито среброљубив и неутољиво сластољубив. Он у многим местима закупи мноштво жита, пренесе га лађама у Тримитунт, али га не хте продавати по тадашњој цени пијачној, него га смести у житнице са намером да сачека још страшнији притисак глади, и онда скупље прода жито, и тако што више заради. Када глад постаде готово свеопшта и с дана на даи све јаче мораше људе, овај житопродавац стаде продавати жито по веома високој цени. Утом к њему дође један сиромашак, просећи и молећи га и са сузама клањајући му се: да се смилује на њега и подари му мало жита, да он са женом и децом не би умро од глади. Но немилосрдни и златопоробљени богаташ не хте да се смилује на сиромашка, него му рече: Иди, донеси новац, и добићеш онолико колико будеш платио. Сиромашак, тетурајући се од глади, оде к светом Спиридону, и кроз плач му исприча своју муку и богаташево немилосрђе. Светитељ му рече: Не плачи! него иди дома, јер Дух Свети каже ми, да ће сутра твој дом бити пун жита, а богаташ ће те молити и даће ти жито забадава. Сиромашак уздахну и оде дома. А у први сумрак, по наређењу Божјем, удари сраховита киша, и силовита вода поруши многе житнице немилосрдног среброљупца и разпесе сво жито. Немилостиви пак житопродавац са својим укућанима трчаше ио целоме граду, позивајући и молећи све да му притекну у помоћ, да не би од богаташа постао просјак. А сиромашни људи, видевши жито разнесено водом по путевима, стадоше га скупљати, и напунише житом куће своје. Такоће обилно накупи себи жита и онај сиромашак, који јуче мољаше богаташа да му удели мало жита. Видећи на себи очигледну казну Божју, богаташ угледавши овога.сиромашка поче га молити да накупи себи жита бесплатно колико хоће. - Тако Бог казни богаташа за немилосрђе, и, по пророчанству светитељевом, избави сиромашка од беде и глади. Један познати светитељу земљоделац дође к том истом немилосрдном богаташу у време те глади, молећи га да му да у зајам жито и обећавајући да ће му га у време жетве вратити са великом каматом. Богаташ, поред житница оборених поплавом, имаћаше још и друге житнице пуне жита. Али он, првим својим губитком не уразумивши себе и не излечивши себе од тврдичлука, испољи своје немилосрђе и према овом паћенику, па чак не хте ни да слуша његову усрдну молбу, него му рече: Без новаца нећеш добити од мене ниједно зрно. Чувши то, јадни земљоделац заплака и оде к светитељу Божјем Спиридону, и каза му своју муку. Светитељ га утеши и отпусти кући. Но сутрадан изјутра он сам оде к земљоделцу и однесе му не мали грумен злата, не говорећи му откуда му злато. Предавши земљоделцу то злато, он му рече: Носи, брате, ово злато оном богатом житопродавцу и дај му га у залог, а он нека ти за то да онолико жита колико ти је потребно за прехрану. Када пак стигне жетва и у тебе буде у изобиљу жита, ти онда откупи овај залог и опет га донеси мени. Убоги земљоделац узе из светитељевих руку злато и хитно оде к богаташу. Када златољубиви богаташ угледа злато, обрадова се, и одмах даде сиромаху у зајам жита колико му беше потребно. А када стиже жетва и берићет се показа добар, и нестаде глади, земљоделац тај однесе са великом каматом жито богаташу, узе од њега злато заложено код њега, и однесе га с благодарношћу светом Спиридону. Светитељ узе злато и крену у своју градину заједно са земљоделцем, рекавши му: Хајде, брате, са мном, да заједно вратимо ово Ономе који нам је милосрдно дао у зајам. - А кад са земљоделцем уће у градину, он положи злато покрај ограде, подиже очи к небу и кликну: Господе мој Исусе Христе, Ти вољом Својом све ствараш и претвараш! Ти си некада пред очима цара Египатског Мојсијев штап претворио у змију, - нареди и сада овоме злату, које Ти раније претвори из животиње, да се поново претвори у свој првобитни облик, да би и овај човек сазнао колико Ти промишљаш о нама и самом стварношћу научио се ономе што је речено у Светом Писму: "Господ чини све што хоће" (Псал. 134, 6) Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи. - Тако дакле, на светитељеву молбу змија се најпре претвори у злато, па затим на чудесан начин из злата опет постаде змија. Гледајући ово чудо, земљоделац дрхташе од страха, па павши на земљу говораше да је недостојан таквог чудесног доброчинства. Змија пак одгамиза у своју рупу; а земљоделац се пун благодарности врати кући својој, запањен величином чуда учињеног Богом на светитељеве молитве. Један врлински човек, пријатељ светога Спиридона, би из зависти оклеветан од стране прљавих људи пред градским судијом и посађен у тамницу, а затим и на смрт осуђен без икакве кривице. Дознавши за то, блажени Спиридон пође да пријатеља свог избави од незаслужене смрти. Но у то време догоди се поплава у том крају, и поток који беше на светитељевом путу силно надође, и изливши се из свога корита постаде непрелазан. Међутим чудотворац се опомену како Исус Навин са ковчегом завета по суху пређе набујали Јордан, па верујући и сада у свемогућство тог истог Бога, рече потоку наређујући му као слузи: Стани! тако наређује теби Господар свега света, да ја пређем и спасе се човек ради којега журим. - Чим он то рече, поток тог тренутка стаде, зауставивши течење воде, и отвори суви пут не само светитељу него и осталима који путоваху с њим. Сведоци чуда похиташе к судији и известише га о доласку светитеља и о чуду које учини путем. Чувши то, судија одмах ослободи осуђенога и предаде га светитељу здрава. Прозорљивим очима својим преподобни виђаше и тајне грехе људске. Тако једном, када се он одмараше од пута код једног странопримца, жена једна која беше телесном страшћу заробљена и тајно чињаше грех с неким човеком, хтеде опрати ноге светитељу. Али он, знајући грех њен, рече јој: Не дотичи ме се, жено! - И то јој он рече, не што се гнушао грешнице и одбацивао је, јер како се може гнушати грешника ученик Господа који је с цариницима и грешницима јео и пио. Не, него он то рече, да би подстакао жену да се опомене грехова својих и да се постиди нечистих помисли и дела својих. А када та жена продужи упорно настојавати да се дотакне ногу светитељевих и опере их, тада светитељ, желећи да је спасе од погибли, изобличи је с љубављу и кротко, подсећајући је на грехе њене и побуђујући је На покајање. А жена, удивљена и запрепашћена тиме што њена непозната и тајна дела и помисли нису сакривени од прозорљивих очију човека Божија, постиде се и скрушена срца паде к ногама светитељу, мијући их не водом него сузама и отворено исповедајући своје грехе, за које беше изобличена. Она поступи као некада еванђелска блудница, а светитељ, угледајући се на Господа, самилосно јој рече: Не бој се, кћери! опраштају ти се греси; ето си здрава, више не греши. - И од тога часа та жена исправи потпуно живот свој, и, примером својим би многима на корист. Довде се говорило само о чудесима која свети Спиридон почини за живота, а сада ваља обзнанити и ревност његову за веру православну. За царовања Константина Великог, првог цара - хришћанина, састаде се 325. године у Никеји Први Васељенски сабор, ради оповржења безбожнога Арија, који богохулно називаше Сина Божија створењем а не Творцем свега, и ради озакоњења: исповедати да је Син Божји једносуштан са Богом Оцем. Арија у његовом богохулству подржаваху епископи значајних онда цркава: Јевсевије Никомидијски, Марис Халкидонски, Теогније Никејски. А поборници православља беху људи, украшени животом и учењем: велики међу светима Александар, који у то време бејаше још презвитер и уједно заменик светог Митрофана, патријарха Цариградског, који због болести не бејаше на Сабору, и славни Атанасије, који још не беше украшен презвитерским чином пего као ђакон служаше у цркви Александријској. Ова двојица изазиваху код јеретика нарочито негодовање и завист особито тиме што друге превазилажаху у разумевању истина вере, а још не беху почаствовани епископским чином. Са њима бејаше и велики свети Спиридон, чији живот и боравећа у њему благодат беху кориснији и силнији при убеђивању, неголи говори других, доказивања и красноречивост. Са допуштењем цара, на сабору присуствоваху и грчки философи, звани перипатетици; најистакнутији међу њима подржаваше Арија, и горђаше се својом говорничком вештином, старајући се да исмеје учење православних. Блажени Спиридон, човек нешколован, који је знао "само Христа, и тога распета" (1 Кор. 2, 2), моли оце да му дозволе да ступи у препирку са тим философом; али свети оци, знајући да је он човек нешколован, сасвим неупознат са грчком философијом, забрањиваху му то. Међутим свети Спиридон, знајући какву силу има вишња мудрост и како је немоћна пред њом мудрост људска, обрати се томе философу и рече: Философе, у име Исуса Христа саслушај што ћу ти рећи. - Философ му одговори: Говори, саслушаћу те. Светитељ стаде говорити: Један је Бог који створи небо и земљу, и саздаде човека од земље, и устроји Речју Својом и Духом све остало, видљиво и невидљиво; и ми верујемо да та Реч јесте Син Божји и Бог, који сажаливши се на нас заблуделе, роди се од Дјеве, поживе са људима, пострада и умре ради нашега спасења и васкрсе и са Собом саваскрсе род људски; ми чекамо да Он дође и суди свима по правди и узврати свакоме по делима; верујемо да је Он једне природе са Оцем, равне с Њим власти и части. Тако ми то исповедамо без икаквог радозналог испитивања, и ти - не усуђуј се испитивати како све то може бити, јер ове тајне превазилазе твој разум, и далеко превишавају свако људско знање. - Затим, поћутавши мало, светитељ га упита: Не изгледа ли и теби ово тако, философе? Међутим философ ћуташе као да никада знао није прети се. И не могаше ништа рећи противу светитељевих речи, у којима дејствоваше нека Божанска сила, те се тако испуни речено у Светом Писму: Царство Божје није у речи него у сили (1 Кор. 4, 20). Најзад философ рече: И ја држим да је стварно све тако како ти кажеш. - Тада старац рече: Онда иди и прими знамење свете вере. - А философ, обраћајући се својим пријатељима и ученицима рече: Чујте ме! Док се препирка водила са мном речима, ја сам речима противстављао речи и препирачком вештином надвлађивао их. Али када уместо речи из уста овога старца поче излазити нека сила, речи постадоше немоћне противу ње, пошто човек не може противстати Богу. Стога, ако ко од вас може мислити тако као ја, онда нека поверује у Христа и нека заједно са мном последује овоме старцу, кроз чија уста говори Бог. И философ тај, примивши православну хришћанску веру, радоваше се што у препирци би побеђен од светога старца на своју корист. Радоваху се томе и сви православни, а јеретици бише веома постиђени. Када се заврши овај Сабор светих Отаца, на коме Арије би побеђен и осуђен, учесници се сви разиђоше, као и свети Спиридон. У то време умре његова кћи Ирина, која време цветне младости своје проведе тако у чистој девствености, да се удостоји Царства Небеског. Међутим к светитељу дође једна жена и кроз плач му исприча, да је она његовој кћери Ирини дала на чување неки златан накит, но пошто она ускоро умре, то нико не зна где је она оставила тај накит. Свети Спиридон претражи по целој кући накит, али га не нађе. Но видевши женине сузе и ридање светитељ се сажали на њу, па са домашњима својим отиде на гроб своје кћери, и обраћајући јој се као живој кликну: Кћери моја Ирино, где је златни накит што ти је поверен на чување? - Ирина, као пробудивши се од тврдога сна, одговори: Господине мој, сакрих га на том и том месту у кући. - И она тачно указа где је то место. - Светитељ јој онда рече: Сада спавај, кћери моја, док те Господ свих не пробуди при свеопштем васкрсењу. - Све присутне обузе дивљење и страх гледајући ово необично чудо. Светитељ пак пронаће на указаном месту сакривени накит и предаде га тој жени. После смрти Константина Великог царевина се раздели на два дела. Источна половина припаде његовом старијем оину Констанцију. Боравећи у Антиохији цар Констанције паде у тешку болест, коју лекари не могаху излечити. Оставивши лекаре, болесни цар притече молитвом к Богу који може исцељивати душе и тела, и усрдно мољаше од Бога исцељење својих бољки. И у ноћном виђењу цар угледа анђела који му показа скуп многих светих епископа, при чему му указа међу њима на двојицу изузетно дивних, који, изгледало је по свему, беху воће и старешине осталима; притом анђео каза цару да једино та два епископа могу исцелити болест његову. Пробудивши се из сна и размишљајући о виђеном, цар се не могаше досетити ко беху та два епископа које он виде: њихова имена и завичај беху му непознати, а један од њих тада још не беше епископ. Дуго време цар беше у недоумици, и најзад по нечијем добром савету он сазва к себи епископе из свих околних градова, и тражаше међу њима она два епископа које виде у виђењу, али их не нађе. Тада он позва к себи епископе у далеко већем броју из далеких и најудаљенијих покрајина, али ни међу њима не пронађе ону двојицу. Напослетку он сазва код себе епископе из целе своје царевине. Такав царев позив, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар блаженом Спиридону, епископу Тримитунтском коме све већ беше откривено Богом односно цара. Свети Спиридон одмах крену на пут к цару, узевши са собом ученика свог Трифилија, кога цар виде у виђењу заједно са светим Спиридоном и који у то време још не беше епископ. Када стигоше у Антиохију они пођоше у дворац к цару. Блажени Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави митру, а на грудима му висијаше глинен судић, као што то беше обичај у житеља Јерусалимских, који су обично у том судићу носили јелеј од светога Крста. Када светитељ у таквом виду улажаше у дворац, један од дворских службеника, богато одевен, помисли да је то неки просјак, насмеја му се, и не дозвољавајући му да уђе удари га по образу. А преподобни, будући незлобив, и памтећи речи Господа Христа, окрену му и други образ. Тада дворски службеник разумеде да је то епископ, и увидевши свој грех, смирено замоли епископа за опроштај, и доби га. Када светитељ уђе код цара, цар га одмах познаде, пошто га управо таквога виде у сну. И уставши, цар приђе к слузи Божијем и поклони му се, молећи га са сузама да се помоли Богу за њега и исцели га од болести. Свети Спиридон се дотаче главе цареве, и цар одмах оздрави; и радоваше се своме исцељењу, које доби молитвама светитељевим. И указа цар велике почасти светитељу, и проведе с њим у радости сав тај дан, засипајући изузетним поштовањем и љубављу свог доброг лекара. За то време Трифилије се веома дивљаше царском сјају, лепоти дворца, великашима који стајаху пред царем који сећаше на престолу, и свуколиком чудесном и златастом изгледу, и вештом служењу слугу, раскошно одевених. Свети Спиридон га упита: Чему се дивиш, брате? Еда ли царска велељепност и слава чине цара праведнијим од других? Еда ли цар не умире као и сваки просјак, и бива погребен? Еда ли он неће подједнако са другима предстати Страшноме Судији? Зашто ти оно што је пролазно цениш као да је непролазно? И зашто се дивиш ономе што је ништавно, када треба свом душом искати оно што је невештаствено и вечно, љубити непролазну славу небеску? Преподобни даде многе поуке и самоме цару: да има у памети доброчинства Божија, да и сам буде добар према поданицима својим, да буде милосрдан према онима који греше, да буде благонаклон према молиоцима, да буде дарежљив према потребитима, и да свима буде као отац, пун љубави и добар и милосрдан, јер ко тако не царује, треба га звати не цар него мучитељ. Напослетку светитељ наложи цару да строго држи и чува правила и обичаје побожности, нипошто не примајући ништа што је противно Цркви. Цар, хотећи да заблагодари светитељу за своје исцељење његовим молитвама, нуђаше му много злата, али он одбијаше да прими, говорећи: Није лепо, царе, узвраћати мржњом за љубав, јер то што сам ја учинио за тебе јесте љубав. Оставити дом, препловити толику пучину морску, претрпети жестоке зимске мразеве и силовите ветрове, зар то није љубав? И за све то зар да примам као уздарје злато, које је узрок свакоме злу и лако погубљује сваку правду? Тако говораше светитељ, не желећи примити ништа. Но на велике и упорне молбе цареве он пристаде: да злато само прими од цара, али да га не држи код себе. И примивши злато, светитељ га одмах раздаде сиротињи. Осим тога, по савету овог светитеља, цар Констанције ослободи данка свештенике, ђаконе и све клирике и службенике црквене, сматрајући да не доликује да служитељи Бесмртнога Цара дају данак смртноме цару. Раставши се с царем и враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца. Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки. Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу. Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено. Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини. Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота: Шта да радимо, брате? - Овај одговори: Зашто ме питаш, оче? Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве. Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге? Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу. И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке, услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати. А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва. Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости. Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе. Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо? - Ђакон понови свој пређашњи савет. И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује. Затим он рече покојници лежавшој на земљи: Устани и стани на ноге своје! - Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића. Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило. Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона. Када се светитељ врати кући, к њему дође један човек са жељом да из стада његовог купи сто коза. Светитељ наложи купцу да уговорену цену исплати и онда узме козе. Купац одброја новац за деведесет и девет коза, а утаји за једну, мислећи да светитељ неће то приметити, који у простодушности својој беше далеко од сваке житејске бриге. Када они обојица одоше у тор, светитељ наложи купцу да узме онолико коза за колико је платио. Купац издвоји сто коза, и истера их из тора. Но једна од њих, као да је разумна и добра робиња, знајући да је господар њен продао није, брзо се врати и утрча у тор. Купац је опет узе и вуцијаше је за собом, но она се истрже и поново побеже у тор. Тако се трипута коза отимаше из његових руку и бегаше у ограду, а он је силом одвлачаше, па је најзад натовари на своја рамена и понесе својој кући; но коза силно вречаше и роговима га бодијаше у главу, превијаше се и отимаше се, тако да се томе чуђаху сви који то гледаху. Тада свети Спиридон, схвативши у чему је ствар, и не желећи да лукавог купца изобличи пред овима, рече му тихо: Размотри, чедо, да можда није без разлога што ова животиња не жели да буде одведена твоме дому: ниси ли утајио своту коју дугујеш за њу, те се она због тога отима из твојих руку и бежи ка тору? - Купац се постиде, исповеди грех свој и мољаше за опроштај. Затим он исплати козу и поведе је, и тада она сама кротко и мирно иђаше ка дому купца, и то иђаше испред новог господара свог. На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо Пеким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакОна да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! - И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика. Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Бакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници. И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да оИ целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора. Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: "Мир овима!" - и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: "и духу твоме!" - Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: "Господе помилуј!" - То се певање чуло далеко од цркве, те м^ноги похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи. У друго време када светитељ такође стајаше у цркви на вечерњем богослужењу, у кандилу нестаде зејтина и оно се већ стаде гасити, пошто том приликом у цркви уопште не беше зејтина. Светитеља то ожалости, јер се бојао да ће се са гашењем кандила прекинути вечерње богослужење, те се на тај начин неће довршити уобичајено правило. Међутим Бог који твори вољу оних који га се боје, учини те у кандилу навре зејтин и стаде се преливати, као некада суд удовични у дане Јелисејеве. Црквенослужитељи донесоше судове, подметнуше их испод кандила и напунише их тим зејтином. А тај вештаствени зејтин у кандилу беше јасан доказ преизобилне благодати Божије које свети Спиридон беше препун и која се обилно изливаше из њега на његово словесно стадо. На острву Кипру постоји град Кирина. Једном крену у тај град неким послом из Тримитунта свети Спиридон заједно са учеником својим Трифилијем, који у то време већ беше епископ Левкусијски, на острву Кипру. А када они пролажаху кроз гору Пентадактил, и обретоше се на месту званом Пиримна, дивном и веома богатом биљем и растињем, Трифилије се одушеви тим местом и пожеле да за своју цркву купи неко имање у том крају. О томе Трифилије дуго размишљаше у себи; но његове мисли се не утајише од прозорљивих очију великога оца који му рече: Зашто, Трифилије, непрестано мислиш о ништавним стварима, желећи имања и винограде, који у самој ствари немају никакву вредност и само изгледа да је имају, и својом привидном вредношћу заводе срца људска? Наше непропадљиво имање је на небесима, и ми имамо кућу нерукотворену". Њих ишти, њима се и зараније кроз богомислије наслађуј. Они не могу прелазити од једнога к другоме, већ ко једном постане поседник њихов, тај добија наслеће које остаје заувек његово. Ове речи бише од велике користи за Трифилија, и нотом он својим истинским еванђелским животом показа да је постао изабрани сасуд Христов, као некада апостол Павле, и удостоји се безбројних дарова од Бога. Тако свети Спиридон, будући сам веома врлинаст, упућиваше на врлину и друге. Јер његови савети и поуке биваху од помоћи онима који их примаху, а оне који их одбациваху сустизаше рђав крај. О томе ево доказа. Један трговац, житељ града Тримитунта, отплови у туђу земљу ради трговине, и задржа се тамо дванаест месеци. За то време жена његова учини прељубу, и затрудне. Вративши се кући трговац примети да му је жена у другом стању, и по томе познаде да је она у његовом одсуству учинила прељубу. То њега силно разјари и разгњеви и он је стаде тући; и не желећи да живи с њом, гоњаше је из своје куће. Затим оде и исприча све архијереју Божјем Спиридону и мољаше га за савет. Светитеља дубоко потресе женин грех и мужевљев горки јад, па дозва жену, и не питајући је је ли стварно згрешила пошто о греху њеном сведочаху сама бременитост њена и плод у њој зачет од безакоња, упита је отворено: Зашто си оскврнавила постељу мужа свог и осрамотила кућу његову? - Међутим жена, изгубивши сваки стид, дрзну се отворено лагати, да ни од кога другог зачела није већ од самог мужа свог. Присутни узнегодоваше на њу због те лажи још више него ли због саме прељубе, и говораху јој: Како ти то говориш да си зачела од мужа, кад твој муж дванаест месеци није био код куће? Зар може зачети плод остати у утроби дванаест месеци и више? - Но она упорно тврђаше да зачети плод чекаше повратак оца свога из далеке земље, па да се у његовом присуству роди. Бранећи ту и друге лажи и препирући се са свима, она подиже велику вику и галаму што је клеветају и вређају. Тада свети Спиридон, желећи је побудити на покајање, рече јој кротко: Жено, ти си пала у велики грех, зато и твоје покајање мора бити велико, јер и за тебе постоји нада на спасење, пошто нема греха који превазилази милосрђе Божје. Међутим ја видим, да је прељубочинство породило у теби очајање, а очајање бестидност, и било би праведно да ти поднесеш заслужену и брзу казну. Но и поред тога, остављајући ти место и време за покајање, ми јавно унапред објављујемо теби: плод неће изаћи из утробе твоје док не кажеш истИну, не прикривајући лажју оно што и слепац, како се вели, може видети. Ове светитељеве речи убрзо се збише. Када жени дође време да роди, на њу наиђе љута болест, причињајући јој страховите болове и задржавајући јој плод у утроби. Но она, огорчена и упорна, не хте да призна свој грех; и у том греху умре страшном смрћу, не могући родити. - Дознавши за то, архијереј Божји се расплака, и кајаше се што је осуди таквим судом, и говораше: Нећу више изрицати суд над људима, када се моја изговорена реч тако брзо збива на њима у стварности. Жена једна, по имену Софронија, добронаравна и побожна, имађаше мужа незнабошца. И она се не једанпут обраћала светитељу Божјем Спиридону и усрдно га молила, да се постара обратити њенога мужа к светој вери. Муж њен бејаше сусед архијереја Божјег Спиридона и уважаваше га; а као суседи биваху понекад један другоме у кући. Једном код светог Спиридона беху за трпезом многи његови суседи, међу њима и тај незнабожац. И гле, наједаред свети архијереј Божји говори гласно једноме од слугу својих: Напоље пред капијом стоји гласник, послан од слуге што чува моје стадо да ми јави, да му је сва стока, док је он спавао, пропала, залутавши у горама. Иди дакле и реци томе гласнику: да је слуга мој, који га је послао, већ нашао сву стоку читаву у једној пештери, и ниједно марвинче не погибе из стада. - Слуга оде и предаде гласнику светитељеве речи. Ускоро затим, када гости још не беху устали са трпезе, дође други гласник од пастира са вешћу: да је цело стадо нађено. Чувши то, онај незнабожни сусед би неизмерно задивљен тиме што свети Спиридон види оно што се збива у даљини као да се догађа пред његовим очима. И он, помисливши да је свети Спиридон један од богова, хтеде да учини оно што и Ликаонци некада апостолима Варнави и Павлу] тојест: довести јунце, донети венце и принети жртве. Но светитељ му рече: Ја нисам бог, већ само слуга Божји и човек, у свему сличан теби. А да знам оно што се догађа далеко од мојих очију, - то ми дарује Бог мој; а и ти, ако поверујеш у Њега, познаћеш како је свемогућа Његова крепкост и сила. И Софронија, христољубива жена овог незнабошца, улучивши прилику, убеђиваше мужа многим речима, да се одрекне многобожачког безбожја и позна Јединог Истинитог Бога и поверује у Њега. И благодаћу Христовом би овај неверник обраћен у св
  2. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Митрополит Јеротеј Влахос: Исихазам   
    Сви Свети Оци препоручују безмолвије (тиховање) као најбољи начин за очишћење срца и повратак Богу. Осим тога, Православље је, као што смо истакли, исцелитељска наука, чији је циљ исцелење човекових болести. То никада не би требало превидети, јер би се тиме уништила суштина и целокупан садржај хришћанства. Очишћење се, као суштинска претпоставка обожења, задобија методом православие побожности, у којем безмолвију припада значајно место.
    Целокупан тај метод и начин живота назива се „исихазам“. Другим речима, човек који се подвизава у атмосфери исихије [безмолвиja] назива се „исихаста“ [безмолвник, тиховатељ], а начин живота који води – исихазам. Свакако да нам је исихазам познат као богословски покрет XIV века који је у највећој мери представљао свети Григорије Палама. Он је користио посебан психосоматски метод и стремио да, уз помоћ божанске благодати, сједини ум са срцем, како би живео у заједници са Богом. Свети Григорије је тврдио да се то исто дешава и са телом, односно, да тело такође може задобити опит живота у Богу. Философ Варлаам је, напротив, не познавајући овај метод, постао његов противник, због чега је био осуђен од Цркве и коначно удаљен из сфере Православља. Исихастички спор, како су га назвали, завршио се Саборима у Константинопотљу, одржаним 1341, 1346. и 1351. Овај последњи, тј. Сабор из 1351, на коме је оправдан св. Григорије Палама, заговорник исихастичког живота, сматра се Васељенским: „Мислимо да Сабор у Константинопољу, одржан у време св. Григорија Паламе, 1351, а у сваком случају судећи на основу његовог великог богословског дела, може и заслужује да буде убројан у Васељенске саборе Православие Цркве, у односу на које није ни најмање инфериоран у погледу сотириолошког значаја свог богословља. Тај Сабор представља доказ континуитета саборности Православие Цркве, живог опита и богословља о спасењу у Христу“ (Атанасије Јевтић, „Христос, почетак и свршетак“ стр. 195 на грчком).
    Исихастички покрет није се, међутим, појавио тек у XIV веку. Он је још од првих векова постојао у животу Цркве. Исихију [безмолвије] налазимо и у Светом Писму и у делима првих Отаца Цркве. Претходно смо већ наводили примере Отаца из свих векова црквене историје. Помињали смо св. Игњатија Богоносца, св. Василија Великог, св. Григорија Богослова, св. Максима Исповедника, св. Таласија, св. Јована Лествичника, св. Симеона Новог Богослова и св. Григорија Паламу. Свети Григорије Палама није увео исихазам, али је био његов представник, онај који је доживео и изразио целокупно свештено путовање душе. Исихазам, дакле, представља истински облик хришћанског живота.
    Термин „исихазам“ користимо и када желимо да означимо метод који се користи у циљу усредсређивања, сабирања ума у срцу. Ово је уистину обимна тема и ја бих желео да укажем само на нека значајна места.
    У свом напору да се очисти, човеков ум молитвено обитава у срцу, непрестано понављајући молитву од једне реченице, тј. молитву Исусову, која се тако назива будући да је сачињава једна једина реченица. Она, дакле, не подразумева мноштво речи. Непрестано се призива Име Исусово, док ум истовремено стражари над помислима, не дозвољавајући им да приступе дверима срца. На тај начин је, како каже св. Максим Исповедник, трезвеност повезана са молитвом.
    „Још дубље погружавање ума у срце врши се када се ум, под Божијим дејством, сједињује са срцем путем ослобађања од свих облика и појмова, када се врата срца затварају за све спољашње. Тада душа тоне у једну „тмину“ (тј. примрак) потпуно посебног реда, да би се затим удостојила да чистим умом неизрециво стоји пред Богом.“ (архим. Софроније, „Старац Силуан“, стр. 131)
    Користе се многи методи да би се достигла ово сабирање и повратак одлуталог ума у срце. Од суштинског је значаја да метод који користимо буде повезан са покајањем, иначе ће се изродити у механички поступак.
    У својој проповеди на Недељу митара [цариника] и фарисеја, свети Григорије Палама представља цариникову молитву и начин на који се моли као један облик исихастичке молитве. Он се позива на Јеванђеље: „А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешном!“ (Лк. 18,13). Тумачећи овај одломак, св. Григорије Палама каже да реч која је овде употребљена за стајање [„έστώς“] означава да је цариник стајао током дужег времена, да је истовремено преклињао и изговарао покајничке речи. Цариник је рекао: Боже, милостив буди мени грешном и ништа више. „Он ништа друго није нити додавао, нити измишљао, него је пазио само не себе и на Бога, окренувши се само прозби и понављајући само молитву од једне реченице, која и јесте најкориснији вид молитве.“
    Овде се указује на вредност једноставне молитве „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме“. Исихаста [безмолвник, тиховатељ], слично као и овај цариник, ни о чему не размишља и свој ум усредсређује искључиво на речи молитве. Христове речи да цариник не хтеде ни очију уздшнути небу, свети Григорије Палама повезује са фигуром исихасте: „И само његово стајање означавало је истовремено и стајање и потчињеност, указујући не само на понизног слугу, него и на положај осуђеника“. Цариник је тим положајем показао и „самопрекоревање и самоосуђивање, јер се сматрао недостојним и неба и земаљског храма“. Чињеница да се ударао у прса показује да је и његово тело учествовало у болу и плачу његове душе. „Услед велике скрушености и бијући се у прса као онај ко заслужује такве ударце, дубоко тугујући и све гласније јецајући, оборивши главу попут осуђеника, називао је себе грешником и са вером тражио милост.“ (2. беседа, „Господе, просветли таму моју.“ с. 17)

    Чини се сасвим јасним да су параболом о царинику и фарисеју Христос, али и св. Григорије Палама који је тумачи исихастички, указали на безмолвије и молитву као на најбољи начин да се задобије милост Божија. То је најсавршенија молитва. Она је једноставна, подразумева дубоко покајање, у њој учествује и тело, јер ће и оно примити благодат Божију, и ова молитва твори се у атмосфери самопрекоревања и самоосуђивања.
    Будући да је јеретик Варлаам исмевао исихасте свога доба због посебног повијања главе и тела у циљу достизања усредсређености ума и једнообразног сабирања душевних сила, св. Григорије Палама је споменуо пример пророка Илије, који се молио Богу са главом међу коленима: „И овај Илија, савршен у боговиђењу, са главом на коленима, трудољубиво је сабирао ум у себи и Богу, и ослободио се оне вишегодишње суше“. Свети Григорије затим препоручује начин сабирања ума: „Нека се око не окреће овамо онамо и нека на неки начин, мотрећи на десну половину груди или на пупак, упути силу ума, расејану гледањем унаоколо, назад у срце, док је тело у том положају..“. („Писмо Варлааму“, Сабрана дела, 1. том, стр.. 288, на грчком)
    Говорећи о овој теми, односно о начину на који треба творити молитву, свети Григорије Синаит саветује: „Ујутро седи на столицу која није виша од једног педља и приморај свој ум да се из главе спусти у срце, а онда га задржи тамо; повијајући се са трудом и снажним болом у грудима, раменима и врату, упорно јецај у својој души и духу: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме’.“ Он такође каже да треба да зауставимо дисање да бисмо сабрали ум. „Задржавај дисање како не би неконтролисано удисао јер ваздух из плућа, узлазећи од срца, помрачује ум и развејава разум, одводећи га далеко“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 71).
    Постоје и друга светоотачка сведочанства о овој теми.
    Исти светитељ (свети Григорије Синајски) на другом месту описује метод молитве која сабира ум и назива се исихазмом: „Седи на столицу будући да је то понекад, па и у већини случајева заморно, а понекад пак, мада знатно ређе, лези да би се примирио. Твоје седење треба да протиче у трпељивости и истрајавању у молитви. Немој се предавати малодушности због тешког бола, него се потруди у срцу и подстакни тело, тражећи у свом срцу Господа. На сваки начин приморај себе да извршиш ово дело, „јер ево“, каже пророк, „болови ме обузеше као породиљу“. Повијајући се на доле и сабирајући свој ум у срце уколико је оно уистину отворено, завапи Господу Исусу за помоћ. Чак и ако су твоја рамена уморна и ако те често заболи глава, истрај у овоме са ревношћу и љубављу, тражећи у свом срцу Господа, јер „Царство небеско с напором се осваја и подвижници гα задобијају“ (Мт. 11,12). Тим речима Господ нам је показао како да уистину истрајемо у овим напорима, јер трпељивост и истрајност у свему изазивају и душевне и телесне болове.“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 80)
    Морамо нагласити чињеницу да су вредности умног тиховања, непрестане молитве, понављања Молитве Исусове од једне реченице, посебног начина сабирања ума и његовог сједињења са срцем, стајања током молитве и спутавања чула, учења да је благодат Божија нестворена и да је човек може примити у своје срце, да је Таворска светлост узвишенија од људског знања и да није „подређена умовању“, тј. вредности које дефинишу исихазам, „оправдане“ на Сабору у Константанопољу, због чега се свако ко говори противно овим стварима налази изван оквира православног Предања или бар ствара предуслове да буде одсечен од тог живота.
     
    Одломак из књиге "Православна психотерапија" [pdf] >>>
  3. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Тридесетогодишњица устоличења Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја   
    Тридесетогодишњица устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја навршава се данас, 23. децембра 2020. године. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године јеромонах Иринеј (Буловић) је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године.
     
     
    Повезан садржај: 
    Јубилеј – 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја
    Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део
    Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - други део
    Интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - трећи део
    Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - четврти део

     
    Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду.
    За време студија, 1968. године, примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха.
    Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј је предавао у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију од 1970. до 1980. године проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После одбране докторске дисертације одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна са тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и значајним делима руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објављивао је научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник популарног црквеног часописа Православни мисионар.
    На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године, јеромонах Иринеј је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. По устоличењу Преосвећеног владике Иринеја у трон Епископа бачких, у Епархији бачкој је започета значајна обнова свих аспеката црквеног живота.
    У среду, 20. маја 2020. године, обележена је 30-годишњица од епископске хиротоније и три деценије архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја.
     
    Долгоденствуј и благоденствуј, Преосвећени Владико, на многа и блага лета!
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Живе речи ТВ: Прота Славиша Божић и Ина Пламенац: Благодаримо Богу на свему   
    У навечерје празника Преподобног Данила Столпника, у среду 23. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу, и Ина Пламенац, теолог из Бара. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

    Господ је тако уредио да у мом животу ништа није било случајно, посебно јер сам надахнуће и пример налазио у личности своје баке игуманије Февроније, овим речима почео је своје казивање протопрезвитер Славиша Божић који је у уводном делу емисије говорио о свом животном путу. 
     
     
    Ово је била прилика да прота истакне своје сроднике који су, поред мати Февроније, цео свој живот посветили служби Богу и роду. Отац Славиша се са радошћу присетио проте Славка Божића, умировљеног пароха београдског, свештеника који је оставио велики траг не само у његовом бићу од најмлађег узраста, већ и у срцима многих верника које је он духовно руководио као изузетан пастир словеснога стада. Била је ово прилика да се у оквиру наше емисије сетимо и нашег драгог протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије "Православље" и "Теолошких погледа". 
     
     
    Замолили смо проту Славишу да нас упозна са особеностима црквеног живота у Бечу. У нашем храму имамо богат богослужбени живот који се савршава према устаљеном правилу, а при нашем храму имамо и две песнице. Једну предводи проф. Обрад Симулов, која негује народно црквено појање, а другу певницу предводи протиница Јелена Смиљанић која негује византијско појање. Поред тога при нашем храму имамо веронауку за одрасле што је од изузетног значаја, истакао је Архијерејски намесник за средњу Аустрију. 
     
     
    Потребно је благодарити Господу на свему, па чак и на овој пандемији. Јеванђеље нас на неколико место подсећа колико је важно да на свему узносимо благодарност Богу, јер као слободна бића имамо дар и прилику да свој живот сместимо у категорије вечности, поучио нас је отац Славиша указујући на важност узношења благодарења Господу. 
     
     
    Наша гошћа Ина Пламенац је говорила о вези између теологије и уметности: Веза између теологије и уметности сагледана је превасхоно у слободи која је дарована свакоме човеку, јер када се човек ослободи он стиче могућност да на најлепши могући начин искаже своју креативност.
     
     
    Храм Свете Тројице на Румији је освештана 2005. године, пре тачно петнаест година. Чудесна румијска литија је култ који се дуго негује и никада се није прекидао, што само указује да је народ то препознао као посебан благослов и искуство које нас преображава, истакла је Ина Пламенац у свом осврту на значај светиње на Румији. 
     
     
    Да искушења рађају и нешто добро потврђује и позната Фејсбук група "Не дамо светиње" о којој је говорила наша Ина која је и један од модератора наведене групе која нема само информативни, већ и катихетски карактер. Бити модератор групе "Не дамо светиње" може бити сагледан и у катихетском смислу јер имамо одговорност према свим људима, а посебно одговорност да нико не изађе из групе и дијалога са неком горчином, нагласила је Ина Пламенац.  
     
     
    Митрополит Амфилохије је нама био и отац и учитељ и пример који смо следили. Њему је свако могао да приђе и обрати му се, дословно свако ко потребује савет и било који вид помоћи. Сусрет са митрополитом Амфилохијем је определио наш животни пут, закључила је Ина Пламенац присећајући се лика и дела блаженопочившег митрополита Амфилохија. 
    Катихета Бранислав Илић
    Фото: Душица Васиљевић
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Тужан
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Упокојио се у Господу архимандрит Јован (Јеленков) игуман манастира у Петрлашу   
    Обавештавамо сав верни народ Епархије нишке и све познаваоце блаженопочившег архимандрита Јована да се његова преподобна душа преселила у Небески Јерусалим у суботу 05. децембра 2020. године.

     
    Архимандрит Јован Јеленков рођен је 20. јануара 1958. године у Косовској Митровици. На крштењу је добио име Јордан. Детињство проводи у Лозници где је завршио основну школу и гимназију. Правни факултет завршио је у Београду. Радио је као судија, био шеф правне службе „РТБ Зајечар“, секретар за привреду и директор. Године 1992. одлучио је да свој даљи животни пут посвети Богу служењем у манастиру. Отишао је на Косово и Метохију у манастир Светих Врача у Зочишту код Ораховца, где је замонашен 13. новембра 1994. године. У чин јеромонаха рукоположен је 25. јуна 1995. године, а за настојатеља манастира постављен је 17. новембра исте године.
    После гранатирања манастира у лето 1998. године отац Јован прелази у манастир Ћелије код Ваљева где проводи три године. Након тога отац Јован се враћа на Косово где преузима управу над манастиром Сочаница и започиње његову обнову. Године 2008. по благослову тадашњег Епископа нишког Г. Иринеја долази у запустели манастир Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани код Пирота и ту обнавља општежиће.
    Отац Јован се поново враћа у Епархију рашко-призренску и преузима управу над манастиром Црна Река 2010. године. Због доброг старања за манастир и бригу о духовном животу ове светиње, Преосвећени Владика рашко-призренски Г. Теодосије произвео је оца Јована у узвишени свештени чин архимандрита на празник Светог Архангела Михаила 2011. године.
    Пет година касније отац Јован због нарушеног здравственог стања био је приморан да напусти манастир Црну Реку и да дође у село Петрлаш код Димитровграда. У овом селу обнавља запустелу парохијску цркву Свете Тројице и подиже нови манастирски храм Рођења Светог Јована Претече. По благослову Епископа нишког Арсенија поред овог храма подигао је и нови братски конак. Под његовим духовним старањем у овом новооснованом манастиру формирано је монашко братство.
    У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља селу Петрлаш отац Јован провео је своје последње монашке дане у подвигу све до његовог изненадног уснућа у Господу 05. децембра 2020. године
     
    Вечан ти спомен и Царство Небеско преподобни оче!
     
    Извор: Епархија нишка
  6. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека архимандрита Лазара (Аџића)   
    На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2020. лета Господњег, навршило се двадесет година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека.       Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“   Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког     Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце.   Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама.   Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали.   – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза.   Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”.     Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци.   Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију.   Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар.   О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи.   Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза.   – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову.   Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног.   – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи.    
    Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка.   – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана.   Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар.   У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха.   Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао.   Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију.   И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот.   Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу.  
    Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава.   Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог.   Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа.   Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја.   Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже:   ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело.
     
    Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска

      Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом!     У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао:    "На  првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом".    Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ   Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај:    Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком   "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког   „Богомнадахнуто житије“   Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит Хризостом: Одржавање Сабора на којем ће се бирати патијарх зависи од епидемије   
    Митрополит дабробосански Хризостом, који тренутно председава Синодом Српске православне цркве (СПЦ), изјавио је та ће то тело одлучити када ће бити сазван Сабор на којем ће се бирати нови патријарх, али да то зависи и од општег стања са епидемијом короне.
      „То зависи пре свега од проблема са комуникацијама због епидемије, знате да имамо архијереје на подручју Европе и другим континентима, неопходно је водити рачуна да они морају да дођу на изборни Сабор“, рекао је у интервјуу за телевизију СПЦ Храм митрополит Хризостом, који председава Синодом до избора новог поглавара и носи звање чувара трона до тог тренутка.
    Како је подсетио, по Уставу СПЦ избор би требало да буде негде до 20. фебруара наредне године, по Сретењу, ако  епидемиолошке прилике буду дозвољавале да се „саберемо на изборни Сабор“.
    „Ако буде другачије, онда ћемо гледати кад буде могуће да се сазове. Синод ће о томе благовремено обавестити црквену али и општу јавност“, рекао је митрополит Хризостом, наводећи да се предвиђена методологије у избору новог поглавара СПЦ неће мењати.
    Он је упутио молбу верницима, али и свима другима, да се придржавају законом прописаних епидемиолошких мера – дистанце, ношења маске, хигијене.
      „Не треба очекивати  неко чаробно решење. Видите колико се мучи наука да савлада вирус, надамо се да ће ускоро стићи вакцина и да ћемо, ако Бог да, тако бити заштићени и победити ову подмуклу, опасну, неочекивану болест. Она је убица из заседе“, рекао је митрополит Хризостом.
    Он је истакао да пост и молитва нису супротни томе, већ иду једно с другим, поновивши позив верницима да када иду у храм поштују све предвидјене мере против короне, као и да се моле за излечење оболелих.
    Говорећи о патријарху Иринеја, он је рекао да је његово упокојење велики губитак за Цркву, поготово у ситуацији кад је због короне остала без митрополита црногорско- приморског Амфилохија и епископа ваљевског Милутина.
    Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је патријарх Иринеј „достојанствено носио тежак крст садашњег времена“, увек спреман да се жртвује.
    Извор: данас.рс
  8. Волим
  9. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нови број "Православља" у спомен на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја (Бр. 1289. 1. децембар 2020)   
    Новине Српске Патријаршије Православље од 1. децембра 2020. године посвећене су блаженоуснулом ПРВОЈЕРАРХУ СРПСКОМ, ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ

     
    Вером отачком и светом надом, коју Сам Господ по Свом обећању дарује и у слабостима људским са којима се боримо, тугом и жалошћу која нас обузимају на вест о уснућу Патријарха нашега Иринеја, молимо се и знамо да пут на који је данас кренуо, место на које одлази, јесте наручје духовног Првоначелника рода нашег, Светог Саве, а то је и близина Престола Божијег и загрљаја Пресвете Тројице, Бога нашега..., пише Митрополит Порфирије у тексту Уместо Уводника, кога насловљава: У наручју духовног Првоначелника, опраштајући се и овим словом од уснулог у Господу, оца нашега Патријарха Иринеја.
    – У петак, 20. новембра 2020, у 7.07 часова у Војној ковид-болници „Kарабурма” у Београду, упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић).
    Беседећи над одром блаженопочившег Српског Патријарха, Преосвећени Владика бачки је између осталог рекао: Патријарх наш Иринеј – у сагласју са својим именом, и оним добијеним на крштењу, у најранијем детињству, и оним потоњим, монашким именом под којим га и испраћамо одавде је био човек Христовог мира, оваплоћење мира, мироносца и миротворца међу људима, међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу, чији је првосвештеник и духовни отац био, ево, последњих десет година...
    Од уснулог у Господу Патријарха, у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, заветном храму српског народа, у коме јe било изложенo тeло блаженоупокојеног Првојерарха српског, 22. новембра после Свете заупокојене Литургије са опелом, беседом се опростио Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом – Пуних десет година, као Патријарх и поглавар наше Цркве, и 36 година као епископ, прво викарни блажене успомене патријарха Германа, а потом и као Епископ нишки, својом добром нарави и благим примјером те господском одмјереношћу, свједочио нам је љубав и доброту Божију, која је исијавала из њега самога. И поред свих искушења и невоља кроз које је Црква са својим народом пролазила задњих десет година, наш, блажене успомене патријарх Иринеј, остао је непоколебљив стуб наше Цркве Светосавске...
    Беседили су и Митрополит волоколомски Иларион, старешина Саборног храма Св. архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофор Петар Лукић, председник Републике Србије Александар Вучић и српски члан Председништва БиХ Милорад Додик.
    Реаговањима на вест о упокојењу Патријарха Иринеја уз бројне изјаве саучешћа и репринт из ранијих бројева Православља – Сећање на Патријарха Иринеја: Избор за викара, хиротонија из 1974; Избор и устоличење за Владику нишког из 1975; Избор за Патријарха, јануар 2010. године; Устоличење у Пећкој Патријаршији, октобар 2010 – опраштамо се од оца нашега на следујућим странама овог броја новина.
    Одломцима из филма о Патријарху српском Иринеју, снимљеном поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Његове Светости, аутора протојереја-ставрофора Стојадина Павловића, и пасусима из говора – Слова ученицима богословија, вољеног нам оца и Првојерарха српског Иринеја, закључили смо овај број Православља.
    Господ Исус Христос, који је Васкрсење и Живот (Јн. 11, 25), нека одмори свог новоупокојеног слугу тамо где нема боли, ни туге, ни уздисаја – где је живот вечни. Амин.
    ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
     
    Извор: Православље
  10. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ пакрачко-славонски Јован: С патријархом Иринејем по Светој земљи   
    „Непријатно ми је да ми Патријаршија плаћа скупи хотел, знаш ли ти неко скромније место“, упитао ме 2003. владика нишки Иринеј, када сам га дочекао у Јерусалиму. Наредних десетак дана дружили смо се у мом стану.

     
    Патријарха Иринеја сам први пут срео у Хиландару, као искушеник. Данашњег јеромонаха М. и мене је митрополит Амфилохије послао на Свету Гору да мало починемо од дробилице ратновремског Цетињског манастира и „да примимо духа“, што је код М. очигледно успело, јер је након година проведених под кивотом Светог Петра Цетињског и краткотрајног прескакања змијарника по Скадарском језеру, заиста стигао до вољеног му Хиландара, где је и данас.
    Било је то непосредно након кратког игумановања оца Пајсија Танасијевића, када су се и игумани и братија поново учили општежитељном поретку прописаном од Светог Саве, након векова идиоритмије. Отац Пајсије се након покоља своје породице уз Дрину – поновљеног, јер јој се исто десило и у Другом светском рату – повукао у тек обновљени скит Светог Василија на обали, где нас је примио с љубављу и правим светогорским гостољубљем. Ускоро ће он поћи у Врање, где ће за кратко време породити низ братстава и сестринстава у којима му се – рано преминулом – спомен чува и данас.
    Патријарх Иринеј – тада епископ нишки – стигао је тих дана у Хиландар послан од Светог Синода да началствује литургијом на манастирској слави, Ваведењу Богородичином. Да ми је неко тада рекао да ће ме исти он као патријарх слати као свог викара 2014. године у Хиландар да началствујем на празнику Светог Симеона Мироточивог…?
    Владика нишки погледао је тада на двојицу неугледних искушеника (угледан искушеник је уосталом оксиморон) који су пришли да му узму благослов, питао нас одакле смо и рекао, љубазно и помало службено, „да нама треба монашког кадра“. Искушеници су, додуше, већ били довољно обузети Светом Гором да би овај старовременски регрутни позив на њих оставио неког утиска, па смо се и М. и ја годинама потом углавном сећали чудне силе обузети којом смо грабили од Ватопеда до Хиландара као два дивојарца и тек добро после свега смо признали један другом да нисмо могли да схватимо шта је оном другом, куд он то лети као суманут и да смо одржавали темпо један с другим из чистог крајишког ината.
    Владику Иринеја сам после виђао највише у Нишу, углавном кад нас је пут водио ка Светој Гори или Цариграду или је митрополит долазио да га посети после пожара који је уништио тек обновљени нишки Саборни храм, или смо били у гостима код команданта Треће армије, што је касније, мало помало, за директну последицу имало увођење славе, а потом и свештенства у војску.
    За разлику од М., мене је пут водио Гробу Господњем, у Свету земљу, где сам се обрео лета 2003. Било је то време Друге интифаде, када су аутобуси и кафеи по Јерусалиму редовно летели у ваздух; улице су биле пуне жандармерије, а у самопослугу се није могло ући без озбиљног претреса. Док сам чекао деветнаестицу за универзитет, прекопута Велике синагоге, 29. јануара 2004. бомбаш се дигао у ваздух у њој кад је наишао крај резиденције Аријела Шарона, тадашњег председника израелске владе – у улици Газа, само станицу пре моје, иза угла.
    Храм Васкрсења је био празан, и на Гробу Господњем – где обично имате до пола минуте – могли сте тада у молитви провести сате…
    Но, те 2003. ближила се обљетница Манастира Светог Саве у Јудејској пустињи и тадашњи тек изабрани патријарх јерусалимски Иринеј је био веома забринут да због Интифаде – а до Мар Сабе ваља преко палестинских територија на које Израелци нису пуштали; тек што се била окончала опсада Базилике Рождества у Витлејему, у којој се нашао и наш сада покојни отац Илија – нико из православног света неће доћи на ништа мање него обележавање хиљаду и по година постојања Мар Сабе, које се некако продужило до 2003.
    „Услишили смо жељу и теби и патријарху, стиже вам владика нишки“, вели ми митрополит Амфилохије телефоном, у име Синода. „Лепо“, велим, „он говори грчки, то ће обрадовати патријарха. Хвала и у моје и у патријархово име!“ Погледам датум, почетак децембра је; Свети Сава је 5/18. децембра (Јерусалимска патријаршија се равна по јулијанском календару) – има времена до доласка госта. Да ја навалим на иврит, ваља положити трећи ниво, два сам положио преко лета.
    „Father Јован where are you? A Serbian bishop is looking for you“, чујем глас Владике Аристарха, главног секретара Светог Синода Јерусалимске патријаршије. „Аман, 10. је децембар, какав српски епископ“, мислим се. „Go to Knight’s Palace, he’s there!“ „Добро, ето ме!“; сва срећа па сам тада становао у згради Оскара Нимајера, на Париском тргу, неколико стотина метара од Јафо капије.
    У фоајеу хотела седи владика нишки! „Ево мене са Синаја“, каже и смеје се. Па да! Он је био у Манастиру Свете Катарине за празник, 8. децембра, па је преко синајске и пустиње Негева продужио за Јерусалим! „Побогу, преосвећени, Ви морате да се одморите, труцкали сте се са Синаја два дана довде“, кажем му. „Ма јесте, него ми је непријатно да ми Патријаршија плаћа овај скупи хотел. Знаш ли ти неко скромније место“? „Јој, где да владику водим по хотелчићима и хостелима, где ће ми душа“, мислим се. „Знате, ја живим недалеко од Старог града и у том стану има једна лепа соба. Да ли би вам то одговарало“? И не одговара, него узима торбу и креће.
    „Ово вам је с десне стране по предању гробље Саладинових ратника који су од крсташа заузели Јерусалим“, причам му док идемо ка згради; торбу сам ипак преузео ја. Јављам успут да је владика стигао своме домаћину Шмуелу Евјатару – иначе саветнику градоначелника Ехуда Олмерта за хришћанска питања – као и амбасадорки Југославије Кринки Видаковић-Петров, Арију Ливнеу, шефу представништва Републике Српске у Јерусалиму, а с владиком Аристархом разговарам о пријему код патријарха и богослужењима која следе. Грци просто не верују да је неко дошао. „Шта је једна Интифада, па нас је НАТО до јуче бомбардовао“, шалим се са Аристархом.
    Наредних десетак дана потоњи патријарх и ја смо скупа доручковали, ручали и вечерали, јездили по светим местима по Јерусалиму, углавном пешке. Изасланик одбране, пуковник Ђурин и Александар Петров, наш велики књижевни зналац и песник („Сто посто Србин и сто посто Рус!“, како за себе говори) водили су тадашњег владику нишког по Галилеји и северу Свете земље. Томи Ђурину је преломио и славски колач уочи Никољдана, а с патријархом јерусалимским Иринејом и владиком Аристархом дуго смо седели, а ова двојица су се вајкала на рачун израелских власти које још не признају новоизабраног патријарха. (јерусалимског патријарха по избору треба да признају Јордан, палестинска самоуправа и држава Израел; Израел ће признати Иринеја тек 2005, након чега ће Сабор да га смени из унутрашњих разлога – опомена свима о значају и моћи Сабора).
    Није изостала ни кафа, не једна, са Шмуелом и драгим владиком Герасе Теофаном, који је и данас богослужбени замајац Јерусалимске патријаршије – и највећи њен гостољубац. Наравно, посета српском Манастиру Светих Архангела и чуђење, које му је остало до смрти, како то да се никако убедимо с Јерусалимском патријаршијом да српске монахе вратимо у задужбину краља Милутина. И сестра Слободанка, „из Ниш“, која је тада помагала у Манастиру Часног Крста. Гледа будући патријарх Израелски музеј изнад Манастира, Кнесет – и не може да се начуди да су скоро све главне државне институције подигнуте на земљи Патријаршије, која је други земљопоседник у Израелу…
    Кад је Арије Ливне у име Републике Српске приредио вечеру за госта из Ниша, у центру града, на улазу нас је дочекао глас: „Помаже Бог“ и насмешена старија жена. „Ја сам Перера, из Ниша!“ „Е, ја сам владика нишки“, каже он и разговарају се дуго и топло, као да је она нека од нишких парохијанки коју зна цео живот.
    Када смо се коначно спустили испод нивоа мора, уз Кедронски поток и ушли у Манастир Светог Саве за свеноћно бдење и литургију, тамо је владику нишког дочекао стари друг, отац Григорије. Ваљевац, Хиландарац који је из Свете Горе дошао у Манастир Хозева, највише налик на Острог, који доминира вадијем – сувим коритом које се у пролеће напречац испуни водом, тако да неопрезни шетачи и пустолови знају и да се удаве у бујици – који од Јерусалима води ка Јерихону. Из Хозевитског манастира Григорија је патријарх Диодор узео у Светог Саву, где је он до своје смрти 2009. чувао традицију да у Мар Саби увек има Срба, и био главни литург и економ манастира.
    „Ево га мој друг из Јерусалима“, узвикну новоизабрани патријарх српски кад сам 22. јануара 2010. пришао да му честитам и да узмем благослов. „Сад морате у Јерусалим као патријарх“ велим му, „нећете ни сада без мене“!
    По древном обичају, предстојатељи помесних православних цркава, по свом избору на то место, посећују поглаваре осталих помесних цркава, почевши од Цариграда.
    Патријарху Иринеју је посета овоземаљском Јерусалиму и светим местима децембра 2003. остала последња.
     
    Извор: НИН
  11. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Јустин: Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету   
    У првој недељи Божићног поста, а на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сабрали смо се око Свете Чаше, да примимо Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, на спасење наше и живот вечни. Евхаристијско сабрање у овом прохладном новембарском дану, предводио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештеним братством овога храма. 

     
    Јеванђелско зачало нам је говорило о милостивом Самарјанину. Ово је прича из  Јеванђеља по Луки која говори о томе како је Господ Исус Христос објаснио законику ко је наш ближњи. Према речима Светог Теофана Затворника: „Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк. 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој, најбоље је читати Божанско Писмо.“
    Након прочитаног зачала, јеванђељско тумачење ове приче кроз беседу произнео је Владика Јустин. Он је изразио радост што се наш храм сада додатно улепшава постављањем новог иконостаса, али је подсетио и да наше тело представља храм Духа Светога. Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету. И као такви, када знамо своју вредност не треба да будемо бедни и јадни.
    У причи о милостивом Самарјанину, најважније је да знамо да тај Самарјанин јесте Господ наш Исус Христос. Сваки човек који је рођен и пролази овај свет у животу своме наилази на разбојнике, на демоне, на зле духове који сваког нападају. Данашње време нам доноси многа искушења. Видимо како је живот близу смрти, колико су велике тешкоће и патње у роду људском. Било их је и биће. И ко се може спасити? Само онај који послуша глас Цркве, који је и глас Божији.
    Свети Силуан Атонски је живео у Манастиру Пантелејмону, радио у воденици, у манастиру са великим пословима, великим братством. Иако са честом главобољом, марљиво је радио – јер посао у великој обитељи није могао да чека. У том опиту да задобије живот вечни, он се прекалио и утврдио у истинитој вери. Када су монаси, подвижници, лаици и многи други долазили да га питају како да се спасу, шта да чине да превазиђу све муке, опасности, болести и недаће овог света, он им је говорио: Држи ум свој у аду и не очајавај. А како то да нам ум буде у аду, ако ми стремимо рају? Не може се рај задобити без Голготе. Данас скоро да немамо ниједну породицу а да неко у њој није заражен од ове болести, и свима нама је тешко. Али, нисмо у безизлазу, јер једини излаз јесте име Христово – Личност Његова. Само нас Он спасава, само нас Он лечи од наших болести које по допуштењу Божијем долазе. Зато, речи старца Силуана упућене су и нама да у тешкоћама ум наш остане у молитви и богомислију.
    Господ је на крају приче о милостивом Самарјанину рекао законику: Иди, па и ти чини тако. И нама исто то каже. Све што знамо у Јеванђељу, све што смо научили и што нам је јасно, и ми да треба да чинимо тако како у Јеванђељу пише. Изговора нема. Можемо да помогнемо сваком онолико колико можемо. Можемо да се молимо за оне који су у болници, и да чинимо добро намењено за њих и њихово исцељење, на исцељење читавог света. Господу је све могуће. И зато док још имамо времена, потребно је да живимо у Истини, да живимо за Истину, а та Истина ће нас заиста ослободити. Данас славимо и апостола Матеја, цариника којег је Господ призвао и у његовом дому обедовао, поучавајући нас да не требају здрави лекара, него болесни.
    Епископ је беседу завршио благословом Божијим, свима који су данас били на евхаристијском сабрању, али и онима оправдано одсутним, као и болеснима у нади на оздрављење и спасење.
    У наставку, заједница се причестила спасоносном и животодавном Тајном Тела и Крви Христове.
     
    Извор: Епархија жичка
  12. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Јоаникије: Духовно се обновимо и припремимо за велику радост Рођења Христовог   
    Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је у 25. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, 29. новембра 2020. Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

     
    Преосвећени владика је, најприје, бесједио о Божићном посту који је почео у славу Рођења Христовог.
    „Када ми хришћани почињемо да постимо неки пост унапријед се радујемо великом празнику који долази. Унапријед се, овог пута, радујемо Рођењу Христовом и наше срце, наш ум трепери очекујући ту велику радост коју изнова доживљавамо. Богомладенац Христос, сваки пут када празнујемо Божић, обнавља наше душе, нашу вјеру, наше заједништво и међусобну љубав, даје нам снагу и полет да идемо напријед. Тако се све тешкоће у овом животу ослабљују и човјек добија замах да не посустане, идући за Христом према Царству небеском“, рекао је владика.
    Додао је на на почетку Божићног поста прослављамо онога који је прославио Богомладенца Христа, прије свега што је описао Његово рођење, проповједи, чудеса, али и мржњу која Га је срела у овом свијету.
    „Понајвише од оних најугледнијих из Његовог, јеврејског народа, од књижевника и фарисеја, а описао је детаљно и Његова страдања, смрт, погреб, васкрсење и вазношење на небо. Дакле, Свети јеванђелист Матеј нас упућује управо на Онога кога прослављамо у ове дане и кога ћемо, нарочито, прославити на Божић. Свети јеванђелист Матеј, претходно је био цариник, али просвијетљен само једним позивом Господњим, оставио је све, јер га је ријеч Божја дотакла до његовог срца и до његовог ума. Толико му је била драга и слатка да је због ње све оставио“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије.
    Свети апостол Матеј био је, како је казао, вјероватно као и остали цариници. Богатио се на туђи рачун, закидањем и другим стварима, међутим, човјек, навео је Његово преосвештенство, никада није изгубљен и увијек има наде да ће се препородити.
    „Понекад је довољна само једна ријеч, а Божја ријеч и сусрет са Спаситељем Светом Матеју је била више него довољна да се обрати и да сву своју пажњу усмјери на ријеч Божју коју проповједа Христос, да иде за Њим и због те његове љубави, оданости, пријемчивости га је Господ прихватио да буде један од Дванаесторице великих апостола“.
    „Када говоримо о Матејевом јеванђељу, понајприје, мислимо на родослов Христов који је он забиљежио и тиме посвједочио да је Христос Богочовјек, зачет силом Духа Светог у утроби Пресвете Дјеве Богородице, и да се Његово поријекло зна од праоца Његовог Аврама, па до Његовог очуха Јосифа и Пресвете Богородице, да је Он постао као један од нас, примио нашу људску природу да би је усиновио Богу и Оцу, да би нас учинио боговима по благодати“, рекао је владика.
    Осврнуо се на Јеванђеље по Матеју, у којем је он забиљежио Христове бесједе на Гори гдје је Христос говорио о блаженствима.
    “Указао је да се до блаженства стиже кроз многе тешкоће, идући уским и тијесним путем, трпећи тешкоће, неправде, прогоне и клевете, али ако све претрпимо, не осуђујући, Христа ради, и ако се будемо успињали са смирењем и кротошћу од једног блаженства до другог, градећи мир са свима онда ћемо бити, заиста, синови Оца нашег небеског, синови Царства Божјег и доспјећемо до савршенства, до те мјере славе Божје и свјетлости да се свијетли свјетлост хришћана, вјерујућих људи пред људима“, указао је Преосвећени Епископ.
    И остали јеванђелисти су записали Христове ријечи, сваки на свој начин, али, како је истакао, сваки као свједок Христов, аутентични очевидац и слушалац ријечи Божјих.
    Епископ је пожелио срећан почетак Божићног поста.
    „Нека нам то буде свијетли, радосни пост, да се духовно обновимо, да се припремимо за велику радост Рођења Христовог, у ове дане када трпимо много тешкоћа, ми хришћани, живећи у хришћанској нади, вјери и љубави да, како што сада идемо према Рођењу Христовом, тако, увијек, идући за Христом идемо напријед према Његовом вјечном Царству и вјечном животу нашем у Христу Исусу Господу и Спаситељу нашем“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије.
     
    Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  13. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Кирило за "Православни мисионар": Православна Црква је мисионарска Црква!   
    На првим страницама новембарско-децембарског 376. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом (Бојовићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

     
    Владика Кирило: Православна Црква је мисионарска Црква!
     
    *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите!
     
    Бог да помогне и благослови редакцију и све читаоце Православног мисионара!
     
    *Драги Владико, рођени сте у Подгорици, а осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршили сте у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Преосвећени, каква Вас сећања вежу за детињство?
     
    Од дјетињства сам упућиван на прави пут благочашћа и врлине од стране својих родитеља Рада и Зорке и одгајан у побожној атмосфери патријархалне српске (црногорске) породице. Одрастао сам у Бјелопавлићима које красе природне љепоте али и велике светиње: Острог, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, света Текла,… свакако да то све оставља утисак на младог човјека. Имао сам и срећу да имам добре учитеље и професоре који су ми усадили љубав према науци.
     
    *Након одслуженог војног рока, уписали сте се на Природно-математички факултет у Подгорици, који сте завршили у предвиђеном року са средњом оценом 9,68. Године 1993. своје усавршавање настављате уписујући се на постдипломске студије на истом факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранили сте 17. јула 1996. године. Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да са нама поделите важније детаље у погледу Вашег изузетно озбиљног научно-истраживачког рада на Природно-математичком факултету?
     
    Поново сам имао срећу да и у Подгорици и Београду, а касније и у Москви имам добре професоре. Ја сам заиста са великим заносом и љубављу изучавао науке а посебно математику. Интересовала ме је и умјетност нарочито поезија и драмска умјетност али о томе сада није ријеч.  И та моја љубав према математици није остала празна. Математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да у њој постигнем високе резултате. Тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред Богом. Свака наука, ако то није нека лажна идеологија као што је марксизам на примјер или ако није лажна хипотеза као што је Дарвинова теорија еволуције, говори на лијеп начин о творевини Божјој и самим тим о Творцу, наравно да се претпоставља да личност која ту науку изучава има основно религиозно осјећање. Тако је и математика мени много рекла о Богу, наравно поред свега онога што сам сазнао из Библије и других духовних књига. Ја сам у њеним формулама (наравно сам за себе) видио појмове: душа, тијело и њихов однос, затим однос човјека према осталој творевини, а иза те тајновите бесконачности,  која нема нити може да има тачну научну дефиницију, као иза неке тајанствене завјесе увијек се за мене налазио Бог. Чак сам у неким њеним теоремама, наравно само иконично, сагледавао икономијски однос у светој Тројици. Далеко би нас одвело кад бих све то овдје потанко објашњавао.  
     
    *Следујући тајанственом призиву Божјем, крајем 2000. лета Господњег, добровољно сте дали оставку на подгоричком Природно-математичком факултету и благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постајете послушник у Цетињском манастиру, док касније примате монашки постриг и ступате у клир, најпре као јерођакон, а потом и јеромонах. Често волите да кажете да живот крај ћивота Светог Петра Цетињског за Вас представља посебан благослов, с тога шта нам можете рећи о овом благослову и данима проведеним у овој великој светињи?
     
    Да, светитељи се за нас моле иако ми тога можда нијесмо свјесни. Дан моје крсне славе Светог Луке поклапа се са празником Светог Петра Цетињског који је покровитељ и гимназије и факултета у којима сам учио и радио. Свакако није случајно што сам мојих, могуће најљепших петнаест година провео у Цетињском манастиру. Увијек су за мене посебан значај имала мјеста са,  тако да кажем, згуснутом духовно - историјском садржином. Човјек има посебан осјећај кад живи на мјесту гдје су проходиле ноге светог Петра цетињског, пјесника и свеца Његоша  и других великих цетињских владика и подвижника вјере. Да тај мој  благодатни почетнички занос има добар правац старао се брижно и цијело вријеме велики духовник нашег времена Митрополит Амфилохије уз чију пастирску палицу смо духовно сазрели. Наравно ту је и духовно радостна цетињска братија па затим и поклоници манастира који су ме увијек изнова духовно кријепили. Духовна  веза са Русијом се осјећа поред кивота светог Петра, и не само због тога што се ту налазе гатчинске светиње дио Часног Крста и Десница Светог Јована. Ту на Цетињу се налази у државном Музеју и трећа светиња Богородица Филермоса. Био сам веома срећан што сам учествовао 2006 године у догађају четрдесетодневне литије са  Десницом Светог Јована кроз Русију, Украјину и Бјелорусију који је по мени имао васељенско значење. Милиони вјерника Московске Патријаршије су се поклонили тој великој светињи, то је био заиста величанствен призор и за земљу и за небо. Ту поред кивота светог Петра добио сам и благослов од Митрополита Амфилохија за духовно школовање у Московској Духовној Академији што је за мене било испуњене мог давнашњег дјечачког сна. 
     
    *Ваше Преосвештенство, 2008. године на Московској духовној академији одбранили сте кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад  добили сте прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено сте и ванредно завршили Московску духовну семинарију. У Вашој личности обједињена је љубав према теологији и природно-математичким наукама, у том духу реците нам како повезујете ово што је нама у први мах неспојиво?
     
    Његошева философска мисао и интуиција је такође проткана егзактним наукама. То сам и покушао да представим у мојој дисертацији, и по оцјени мојих професора и успио. Три године живота у зидинама Тројице Сергијеве Лавре и Академије су незаборавно искуство… Лавра је свакако једно од најљепших мјеста на земљи… У Московској академији имају веома велики опит изучавања веза науке и теологије, сјетимо се само Павла Флоренског. Па знате ја на науку гледам као на катафатичко богословље, јер свака наука изучава творевину Божју а самим тим се бави и Творцем. Наравно да представља одређени труд (и рекао бих дар) у математичким формулама видјети нешто више. Али ако имамо у виду да без математичких прорачуна не би била могућа савремена машинска техника (аутомобили, авиони,…), не би била могућа компјутерска техника, не би била могућа савремена архитектура па самим тим и конструкција таквих дивних храмова као  на примјер Храм Светог Саве у Београду или Храм Христовог Воскресења у Подгорици, тада и обичном човјеку који није изучио велике науке помало постају јасније везе науке и теологије. Недавно преминули Пеђа Ристић, велики гениј архитектуре, такође у једној својој књизи говори о повезаности теологије и науке. Наука никада не може досегнути апофатику јер то није њен метод и зато јој је управо потребна теологија да не би залутала у лажне идеологије и лажне хипотезе и теорије. Теологија треба да покаже науци циљ и пут ка Олтару Премудрости који је иза завјесе бесконачности односно вјечности и гдје  се налази апсолутно познање. Зато су сви велики научници били дубоко религиозни људи, поменимо само, Њутна, Лајбница, Јунга, Анштајна, нашег Николу Теслу, Михаила Пупина,…
     
    *Драги Владико, били сте професор и главни васпитач у Цетињској богословији. Шта за Вас представља Богословија и која би била порука младим људима који се припремају да крену благословеним путем изучавања речи Божије?
     
    Свака специјалистичка школа захтијева од човјека савладавање неких одређених вјештина, такве су на примјер школа за пилота која учи човјека да лети на једној машини, математичка гимназија која учи човјека да разумијева неке симболе и формуле и да рјешава логичке  проблеме, ДИФ која захтијева од човјековог тијела извјесне вјештине, и тако даље. Међутим богословија захтијева у процесу обучавања учествовање не једног дијела наше личности, већ цијелог тјелесног (пост и аскеза) и духовног човјека (молитва и созерцање), такође за разумијевање теологије итекако је потребно развијено логичко мишљење. Мислим да би ту чињеницу требало да има у виду сваки млади човјек који се припрема да упише теологију. Као што сте рекли богословија је благословени пут којим се следује Христу. Богословија даје човјеку знање али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у Христу то јест по његовим заповијестима а то је и једини начин истинског познања Премудрости Божје. 
     
    *На празник светог мученика Емилијана, 31. јула 2016. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског. Ваш избор за епископа догодио се у смирај празника Вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог Кирила. Да ли можемо рећи да је Ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолсних Кирила и Методија?
     
    Благодаран сам нашој Светосавској Цркви и његовој светости Патријарху Иринеју која је у мени  недостојном препознала архипастирски дар. Наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико  је то успјешно Бог зна?
     
    *Одлуком Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве, од 2018. лета Господњег, следујући Кирило-Методијевској ревности, реч Еванђеља Христовог проповедате у новооснованој Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Преосвећени Владико, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној Вам Епархији?
     
    И до оснивања Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионара (наравно и других православних). Тако после другог рата Патријарх Гаврило упућује у Аргентину свештеника Радојицу Поповића, који је часно служио Богу и роду овдје све до своје смрти. Сахрањен је у градићу Арибењосу недалеко од Буенос Ајреса. Колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само Аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) Бог зна? Отац Радојица живио је у врло тешким условима али је остао вјеран Христу и свештеничком позиву до краја. После њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владаванина у матици И тд). То је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у католичку или протестантску вјеру. Деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит Доситеј (садашњи епископ у Лондону) а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ Митрофан (сада канадски). Сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире Христовог стада. Морам рећи да епископ Митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални. Негдје од 2007 године у јужну Америку долази митрополит Амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије. Ја сам по послушању Цркви и свом духовном оцу Митрополиту Амфилохију стигао у Аргентину као архимандрит крајем 2014 године. Касније сам и постао први епархијски архијереј наше Цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност. Сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији. Требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства а уз све то и што је најважније, проповиједати Христа свакоме створењу. Дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски) нашао сам се и ја (и моји сарадници) као на некој другој планети или боље рећи у пустињи. Растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију. Поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо Храмове, манастире и параклисе. Прегаоцу Бог даје махове како каже Његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито Митрополија Црногорско Приморска а онда и епархије наше Цркве из сјеверне Америке и Канаде.   
     
    *У приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког, рекли сте да Вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак?
     
    Да већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, не постојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, не постојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју Цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје. Али сâм Господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако. Овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје. 
     
    *У ово тешком задатку на њиви Господњој хвала Богу нисте сами. На првом месту са Вама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов, али са Вама је непрестано и благослов Митрополита Амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали. 
     
    Да, без подршке Цркве и нарочито мог духовног оца Митрополита Амфилохија наш рад овдје би био немогућ. Могуће да се и наша Црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије. То јесте тешко али је са друге стране и велики изазов. Треба уочити да оснивањем ове епархије и Српска Православна Црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима. Такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: Константинопољске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Московске Патријаршије и Заграничне Руске Цркве. 
     
    *Ваше Преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску Епархију?
     
    Ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти.  Поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе). У Аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију. У Бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању. У Венецуели двије парохије. У Доминикани и Панами по једну парохију. У Колумбији двије парохије. У Еквадору једну парохију и двије у оснивању. У Чилеу једну парохију и један манастир. У Гватемали један манастир и једну парохију. У Никарагви и Костарики по једну парохију. У Перуу имамо један манастир. Што се тиче Храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у Чилеу имају своје Храмове. У парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој Храм. Остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним просторијама у облику параклиса. Такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства али нарочито монаштва и женског и мушког. С обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва. Рецимо у манастиру у Перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва. ”Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју.” (Лк 10, 2)
     
    *На ком језику се савршавају свештена богослужења, али и да нас детаљније упознате са богослужбеним животом поверене Вам Епархије?
     
    У Бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик. Сви наши манастири  и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом  и  великим празницима. У вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир. 
     
    *Драги Владико, замолио бих Вас да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, Епархије  буеносајреско и јужно-централноамеричке. 
     
    Православна Црква је мисионарска Црква. Господ Исус Христос је пред своје Вазнесење заповиједио својим ученицима ”Идите, дакле, и научите све народе…” (Мат. 28, 19) А такође дао и велика обећања самим мисионарима: ”И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.” (Мат. 19, 29) Свакако највећи од мисионара који је живио на земљи свети апостол Павле оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: ”Дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати.” (Рим 15, 1) Знајући све то, ја позивам све читаоце ”Православног мисионара” да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију Цркве, и да благу вијест Христову донесу до што више душа људских. Нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара Цркве Христове од светих Апостола преко наших просветитеља и учитеља Кирила и Методија преко равноапостолног оца нашега Саве, до нових мисионара цркве Христове на новом континенту Германа аљаског, Јована санфранцискога, преподобног Севастијана џексонског, светог Мардарија либертвилског и других наших светих отаца. Амин. 
     
    Разговарао: Катихета Бранислав Илић
     
    *Објављено у новембарско-децембарском 376. броју Православног мисионара (стр. 4-10)
     
       
     
     
     
     
     
  14. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Митрополит Иларион: Ми смо сведоци, а не учесници раскола   
    На завршној сесији онлајн семинара „Ефективна организација рада секретара епархија Руске Православне Цркве“ 27.11.2020. узео је учешћа и високопреосвећени миторполит Иларион Алфејев, у свом обраћању по питању актуелног раскола у Украјини је рекао следеће:
    Као председавајући Одељењем спољних црквених веза хтео бих такође да кажем неколико речи о томе, шта се сада догађа у сфери међуправославних односа.
    У јако сложеној ситуацији неки људи са страхом чекају: шта ће се следеће догодити, која Црква ће следећа признати „ПЦУ“? Ево Еладска је признала, а сад и Кипарска…
    Mислим, да у овој ситуацији нам је свима неопходно да јако добро схватимо једну просту ствар: Црква у периоду од 2000 година своје историје је пролазила кроз најразличитија искушења, међу којима су и искушења сепаратизације и раскола. Данас смо ми сведоци, али, слава Богу, не и учесници раскола, који се збива у целом Православљу. Ми га нисмо ничим иницирали, и ми у њему не учествујемо. Раскол је иницирао Константинопољски Патријарх, и он врбује на своју страну поједине предстојатеље помесних Цркава и поједине чланове епископата.
    При томе треба имати у виду, да поменуте овом приликом грчке Цркве сматрају Патријарха Вартоломеја сматрају за свог поглавара, а шта он благослови, тј практично изда заповест, то се мора испунити. Тако да нема апсолутно ничега изненађујућег у томе, што су се они сагласили и повиновали одлуци Константинопољског Патријарха.
    Али за нас ово, у ствари, нема никаквог значаја, зато што со ми чланови Руске Православне Цркве. Ми видимо, да су наша Црква, и њен епископат јединственог става в у Русији, у Украјни, в Белорусији и другим земљама.
    Да је Украјинска Црква хтела да се одвоји од нас , она би се одавно оделила. Ви сте такође свесни тога, да Руска Православна Црква нема апсолутно никаквих претензија ,  да на силу држи Кијев у орбити Москве — ни политичких, ни финансијских, ни административних. Али постоји воља епископата, клира и верујућег народа Украјинске Цркве за то, да остану у јединству са Руском Црквом. Неки нам кажу: дајте аутокефалију Украјинској Цркви, отпустите је — свима ће лакнути. Али ако то не желе народ, не желе архијереји, не жели клир, како им можемо онда наметати аутокефалију? Не можемо и нећемо.
    Зато је наш заједнички задатак, да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве. А то што се дешава изван ње, оставимо на савест онима, који су иницирали те процесе. Присетимо се, како је Руска Црква постала аутокефална. То се догодило не захваљујући томе, што је тамо неки Константинопољски Патријарх потписао тамо неки папир. Аутокефално постојање наше Цркве је почело, када је Патријархо Константинопољски потписао унију са Римом и Руској Цркви је постало јасно: да од тог момента она не може ништа више да очекује од тог Патријарха. Прошао је један и по век до тренутка када је Патријарх Константинопољски заједно са другим Источним Патријарсима као већ постојећу чињеницу признао аутокефалију Руској Цркви и достојанство Патријаршије.
    Седа ми пролазимо кроз период, када је Константинопољски Патријарх пао у раскол. Шта ми ту сада можемо да урадимо? Само да се молимо да се уразуми. Ако он повлачи у раскол друге људе, ми можемо и дужни смо да се  молимо и та њихово уразумљивање. Али наш директни задатак је да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве, да навештамо људима светлост Јеванђељске вере, да проповедамо Христа Распетог и Васкрслог.
  15. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Најава: Емисија "Живе речи" посвећена Преподобном Порфирију Кавсокаливиту, среда 2. децембар од 20ч   
    Ново издање емисије "Живе речи" можете погледати уживо у среду 2. децембра 2020. лета Господњег од 20ч. Емисија ће бити посвећена знаменитом светогорском старцу Преподобном и богоносном оцу нашем Порфирију Кавсокаливиту. 

    СПЕЦИЈАЛНИ ГОСТ ЕМИСИЈЕ: 
    Протонамесник Александар Р. Јевтић, парох краљевачки и аутор књиге "Господе, где станујеш?"
     
    УМЕТНИЧКИ ГОСТ: 
    Дејан Алексић, песник из Краљева
     
    МОДЕРАТОР ЕМИСИЈЕ: 
    Катихета Бранислав Илић
  16. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Исихије: Српски владика и Марадона   
    У децембру 2017. године, поводом свечане прославе стогодишњице обнове Патријаршије у Руској Православној Цркви, имао сам благослов да са владиком бачким г. Иринејем будем одређен од стране Светог Синода да пратимо блаженопочившег патријарха Иринеја у Москву на ову свечаност.

     
    Домаћини су нас љубазно дочекали и сместили у познати хотел Украjина. У исто време, одвијао се велики спортски догађај — извлачење жреба за Светско првенство у фудбалу наредне године. У атмосфери глобалног велеграда, у хотелу кроз чији хол, као на покретној траци, дефилују најзначајније и најпознатије светске личности, у лифт је, потпуно изненада, заједно са нама, ушао и онижи црнпурасти човек, коврџаве косе и са упадљивим осмехом на лицу. Одмах сам препознао да се ради о фудбалском чаробњаку, који је готово сâм победио фаворизовану репрезентацију Енглеске на Светском првенству 1986. године!
    И он је, рекао бих, био изненађен, видевши двојицу високих, од њега скоро двоструко виших људи, у црним мантијама, са дугим брадама и камилавкама на главама.
    Већ на први поглед, у њему смо препознали доброг човека, скромног хришћанина и богобојажљивог верника јер је одмах показао изузетно поштовање — просто се ,,укипио” пред владиком Иринејем — и упитао владику да ли може да целива икону Пресвете Богородице на његовим грудима (панагију) и замолио да га владика Иринеј благослови.
    Преосвећеном епископу Иринеју, за кога је општепознато да не прати спорт, брзо сам објаснио ко је наш сапутник у лифту московског хотела. Наравно, он је достојанствено и са осмехом, позвао нашег брата Дијега Арманда, као искреног и богољубивог хришћанина, да целива панагију на владичиним грудима, благословио га на наш православни начин и пожелео му да га Пресвета Богородица прати у сваком добром делу које предузима.
    Ето, такав је био Марадона, Дијего Армандо. Бог нека му подари Царство небеско!
     
    Епископ мохачки Исихије
     
    Извор: Чудо
  17. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Теодосије: Пастирско писмо верном народу Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске   
    На почетку овогодишњег Божићног поста осећамо архипастирску обавезу и потребу да вам се очински обратимо и подсетимо на значај свих ових недеља које су пред нама, а у којима ћемо се молитвено припремати за сусрет са Богомладенцем Христом у радосном празнику Рођења Његовог.

     
    Ове године, у Божићни пост улазимо у нимало лаким околностима, нарочито обележеним пандемијом корона-вируса. Са великим болом и забринутошћу видимо да је, како код нас тако и свуда у свету, здравствена ситуација сваким даном све тежа и дубоко састрадавамо са свим оболелим, који овај благословени период поста дочекују у болницама или изоловани у својим домовима. Посебно се молитвено сећамо наших храбрих лекара и медицинског особља, који даноноћно брину о нашем здрављу, и тиме неретко жртвују и своје сопствене животе, здравље, снагу и породичне обавезе да би извршили своју људску дужност и нашли се на помоћи свима који пате и страдају.
    Време поста увек је било време појачаног труда у нашем христочежњивом животу. Света Црква је увела праксу редовних постова, да би нас што боље припремила за сусрет са великим празницима. Али,  често Црква благосиља и постове у време разних невоља и страдања, као израз нашег личног и свенародног покајања и дубљег посвећивања наше душе и тела Христу Господу, једином истинском спаситељу и исцелитељу. Бројни су примери у историји наше Цркве, али и у Старом Завету, када је покајање, изражено постом, доприносило престанку или ублажавању страдања, оздрављењу и помоћи Божијој. Бог Човекољубац увек је ту да нам помогне. Али ми, често својом занесеношћу пролазним стварима овог света и века, затварамо своје срце да његова благодат огреје дубину нашег бића и учини нас способним да примимо тај дар љубави и силе Божије, која се непрестано излива дејством Духа Светога, на васцелу твар.
    Поред свакодневног молитвеног живота и уздржања од поједине врсте хране, по правилима наше Цркве, не смемо да заборавимо да је пост пре свега време дубље посвећености нашим ближњима, посебно онима који су у невољи. Наћи се при руци онима који пате и страдају, у оквирима наших могућности, благословен је принос Господу. То нас стално учи да састрадавамо једни другима и да љубав према Богу потврђујемо сваког дана љубављу према ближњима. Посебно бисмо, у овом контексту, поменули одговорност једних за друге. Наша вера у Бога није празноверје, нека лична одважност без обзира како ће се она одразити на друге, већ се она увек мери човекољубљем и бригом за наше ближње, посебно оне слабије, старије и немоћне. „Све ми је дозвољено, али није ми све на корист“, учи нас Апостол Павле. Зато у овим околностима распрострањене пандемије, одговорно понашање је веома важан израз нашег поста и служења Богу, јер чувајући себе, ми  чувамо и ближње са којима живимо. Као што, по речима Христовим, нема веће љубави него да неко положи живот свој за ближње, с правом можемо закључити да нема већег греха него, не дао Бог, да неко својом несмотреношћу и неодговорношћу угрози живот ближњег и понесе његово страдање. Не смемо никако дозволити да нечији живот довека носимо на својој души.
    Зато, у ове благословене, али истовремено и тешке дане, када полако пловимо узбурканим морем свакодневног живота, испуњеног бригама и невољама, ка тихој луци празника Рођења Спаситеља Христа, позивамо све вас, драга наша браћо и сестре, да заједнички, свако по својим могућностима, умножимо своје трудове у молитви и посту, у бризи за ближње, старе и болесне, у одговорности да никога не угрозимо својом дрскошћу и слободом, као и спремношћу да се уздржимо од свега што другоме може нанети бол, патњу и страдање. Наше уздржање од хране треба да буде повезано са милосрђем, као што су то древни хришћани увек чинили; ревновање за истину и правду, разблажено љубављу и трпљењем; да носимо слабости једни других, гледајући у ближњем сам лик Спаситеља Христа, који нас је по својој неизмерној љубави све привео у постојање и удостојио чудесног дара живота.
    Бог да вас све  укрепи у овом подвигу поста и молитве, да бисмо радосне божићне празнике дочекали и прославили у миру, здрављу и радости.  Ако нам околности буду налагале, треба у свему да будемо  и скромни, као што је и сам Христос смирено и у тишини дошао у овај свет, родивши се у витлејемској пећини. Никада не треба да заборавимо да Бог од нас не тражи славу и част, као што то чине моћници овога света, већ првенствено тражи срце чисто, скрушено и отворено.  Он се сам прославио у нама и поделио је са нама све своје богате духовне дарове.
    Бог вас све благословио и свако добро вам даровао!
     
    Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,
    Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски,
    ТЕОДОСИЈЕ
     
    Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  18. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У ковиљској обитељи служен парастос блаженопочившем епископу јегарском Јерониму   
    У суботу, 28. новембра 2020. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије је служио парастос блаженопочившем епископу јегарском Јерониму. Владици Исихију су саслуживали архимандрит Серафим, сабрат манастира Нова Грачаница, јеромонаси Харитон и Ермолај, као и јерођакон Козма. Парастос је служен у присуству манастирског братства и чланова породице блаженопочившег владике Јеронима.

     
    Четврта годишњица од упокојења епископа Јеронима навршила се у уторак, 24. новембра 2020. године, на празник Светога Стефана Дечанског, када је, током свете Литургије, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, као и у новосадском Саборном храму и осталим храмовима Епархије бачке, извршен молитвени помен блаженопочившем епископу јегарском.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Пост – освећење целокупног човека   
    “Сам пост јавља се као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. да бисмо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких схема философије, али и критеријума световне етике, који телесни подвиг сматрају претпоставком ослобођењa човекових духовних сила од ограничења материје.

     
    Кад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који претпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину – владавину ума над материјом – него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ.“
     
    Христо Јанарас, Извод из Метафизике тела
     
    Извор: Епархија жичка
  20. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Тридесет година од упокојења Епископа горњокарловачког Симеона Злоковића (1911-1990)   
    Ове године навршава се три деценије од блажене смрти вредног прегаоца на њиви Господњој у Карловачком владичанству – Симеона Злоковића, првог ректора обновљене Богословије Светог Саве у манастиру Раковица (1949-1951), Епископа горњокарловачког (1951-1990) и администратора Еапрхије далматинске (1951-1959).

     
    Епископ Симеон рођен је у Бијелој, на ривијери херцегновској, у старој свештеничкој породици Злоковић на празник Благовести 1911. године од родитеља Душана и Анете рођ. Ђиновић и на крштењу добио име Љубомир. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Херцег Новом, а потом шесторазредну богословију Светог Петра Цетинског на Цетињу као ученик генерације.
    На Богословском факултету у Београду, као студент, Љубомир Злоковић заједно са јеромонахом Хризостомом Војиновићем, затим Војиславом Настићем и Лазаром Милином… покреће часопис „Светосавље“, а његови Светосавски темати „Симеон Нови Богослов као мистик“ и „Зашто је Богочовек смисао човека и света“ награђени су највишим наградама. Као студент генерације дипломирао је 30. јуна 1938. године. Након одслуженог војног рока у Осијеку, а на предлог Декана факултета добија Хумболтову стипендију и одлази у Берлин на постдипломске студије из философије и богословља. У Берлину је урадио и предао докторску дисертацију из хришћанске етике, али због политичког стања и избијања Другог светског рата, враћа се у Краљевину Југославију.Одмах по повратку у Београд прима монашки чин у манастиру Раковица 8. марта 1940. године, и по сопственој жељи добија име Симеон. За јерођакона рукоположен је на Благовести исте године, а у чин јеромонаха 21. новембра 1940. године у београдској Саборној цркви од стране патријарха српског Гаврила (Дожића). Произведен је у чин синђела 19. децембра 1945. године из руке митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) у Саборном храму у Београду, а у чин протосинђела на празник Ђурђевдана 1947. године у храму Светог великомученика Георгија на Чукарици (Београд).
    Јерођакон Симеон (Злоковић) постављен је 24. априла 1940. године за суплента – катихету Реалне гимназије у Јагодини, а 04. маја исте године премештен је за суплента у VIII мушкој гимназији у Београду. На самом почетку 1941. године, заједно са Исидором Секулић био је члан уређивачког одбора часописа „Хришћански живот“ у којем је још као студент објављивао своје радове из области религиозне философије. Испит за професора средњих школа из групе предмета: Догматика са упоредним богословљем, апологетика и морално богословље, јеромонах Симеон положио је са одличном оценом, 05. новембра 1942. године у Београду. Након укидања верске наставе из државних школа, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, поверава протосинђелу Симеону организацију обновљене Богословије Светога Саве у манастиру Раковица 1949. године и поставља га за њеног управника (в.д. ректора). Као сабрат манастира Раковице од 1947. године обављао је дужности духовника цркве Ружице на Калемегдану, а фебруара 1951. године постављен је за старешину манастира Раковица.
    На предлог патријарха српског Викентија (Проданова), протосинђел Симеон (Злоковић) једногласно је изабран за Епископа горњокарловачког дана 12. јуна 1951. године. У недељу 29. јула исте године, свечано је извршена у препуном Саборном храму у Београду хиротонија епископа Симеона. Чин хиротоније извршио је патријарх српски Викентије уз саслужење епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и браничевског Хризостома (Војиновића). У својој првој архипастирској беседи млади Епископ истиче како је његова личност сад померена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће одсад сваку радост доживљавати помијешану с горчином, а сваки успјех у великој опасности од људске сујете и самољубивости. Увођење у трон епископа горњокарловачких извршио је епископ сремски Никанор (Илићић), изасланик Светог Архијерејског Синода. У првој Архипастирској беседи, епископ Симеон је истакао „да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити“. Мора се рећи да је Епископ Симеон дошао на трон Карловачког владичанства након Другог светског рата који је иза себе оставио ужасне трагове на живот Цркве. Долази у Епархију, некада најсређенију у Карловачкој митрополији, а сада разорену. Долази у владичанство без владичанског двора, у стан без намештаја. У епархији затиче 14 свештеника и двадесетак богослужбено способних храмова од предратних двестотинепет.
    Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало и уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односима цркве и државе – са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према верским осећањима било ког народа. Рушење храмова наставило се и после рата све до средине педесетих година двадесетог века. Вековни храмови рушени су и од њих зидани домови културе и задружни домови. Поред рушења храмова, државне власти одузимале су црквама и све остало од њених материјалних добара.
     
    У таквим тешким околностима започео је свој архипастирски рад епископ Симеон на подручју поверене му Епархије горњокарловачке, са неколико свештеника који су се вратили из избеглиштва. Многобројно свештенство мученички је пострадало у Другом светском рату, заједно са својим Епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) – свештеномучеником. У периоду од 1951 до 1959. године, Свети Архијерејски Сабор доделио му је у администрацију Епархију далматинску, у којој је такође поставио нове и успешне темеље у духовном животу Цркве у Далмацији.
    Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су и у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело…
    Епископ Симеон за својих скоро 40 година владиковања обележио је епоху у историји дугој 300 година Епархије горњокарловачке. Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је и сазидао многе храмове (у Глини, Госпићу, Смиљану, Грачацу, Петрињи, итд.) и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике.
    Када се малобројно Владикино стадо уверило да је добило правог пастира и да му је веома тешко, пред сваки његов одлазак на заседање Светог архијерејског сабора долазила је делегација код њега с једном јединственом молбом: немојте нас оставити! Страх од напуштања био је оправдан. Јер, епископу Симеону нуђени су многи епископски и митрополитски тронови, али он је то увек одбијао. Одговор му је био увек исти: „Не, ја сам положио заклетву Епархији горњокарловачкој. У њој је тешко служити, али је часно“. И заиста, епископ Симеон остао је доследан своје заклетве и испунио је до краја.
    Епископ Симеон био је веома плодан црквени писац још из студенских дана. Написао је многе чланке, расправе, есеје, студије, као и беседе о црквеним празницима и догађајима. Деценијама је састављао посланице Српске православне цркве о Божићу и Васкрсу, као и тематске посланице везане за велике јубилеје. На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Патријарх српски Герман одао је признање епископу Симеону „за лепо и садржајно састављање посланица, које Свети архијерејски сабор упућује свештенству, верном народу Српске православне цркве“. Такође треба споменути објављене радове „Карактерологија Српског православља“ у Споменици Српска православна црква 1219-1969, као и „Две православне цркве у Истри“… Епископу Симеону Универзитет из Аризоне (САД) доделио је докторат из области философије, а Богословски факултет Српске православне цркве у Београду 1989. године прогласио га је за свог почасног доктора, а Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве, 17. јуна 1989. године, доделио му је орден Светог Саве првог степена.
    Епископ Симеон је тестаментом сва своја лична средства као и веома богату библиотеку оставио Епархији.
    На Светој Литургију, коју је служио у манастирском храму у Гомирују, у недељу 25. новембра 1990. године је поручио верном народу: „Драга браћо и сестре, молим се Богу заједно са Вама, да нас не дочека оно време националних граница на Купи, Сави и Дрини. Већина нас је све то преживела, али иде једно јако зло време…“ Само три дана касније, 28. новембра 1990. године, је без муке и ропца уснуо у Господу мирно и тихо у 80-ој години живота. На заупокојеној Литургији и опелу у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, 30. новембра, служили су епископи: рашко-призренски Павле (Стојчевић), шумадијски Сава (Вуковић), далматински Николај (Мрђа) и славонски Лукијан (Пантелић). У опелу узело је учешће 40 свештеника из више епархија и 2 ђакона. Од епископа Симеона се опростио епископ шумадијски Сава, а у име свештенства, монаштва и верног народа Епархије горњокарловачке опростио се протојереј-ставрофор Лазар Радовановић. Сахрањен је на православном гробљу у Карловцу, у гробници великог и славног песника Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког). Године 2010. заузимањем Епископа горњокарловачког Герасима (Поповића), испуњена је последња жеља епископа Симеона и са градског православног гробља у Карловцу његови посмртни остаци пренети су и сахрањени у порти манастира Гомирија.
     
    Ђакон Будимир Кокотовић
    (Календар Српске православне патријашије Црква за 2020. годину, стр. 143-145)
     
    Извор: Епархија горњокарловачка
  21. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Јеромонах Јустин (Мреновић): Цео живот митрополита Амфилохија био је саображен са Јеванђељем   
    Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келејник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за радио ”Светигора” о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота. 

     
    Звучни запис разговора
     
    За почетак, желела бих да упознате наше слушаоце са Вашим животним путем, ви сте из Пећи, па како вас је пут довео овде где сте сада? Поделите са нама најраније успомене на сусрете са Митрополитом Амфилохијем, а и с обзиром да сте из Метохије, можете ли из Ваше перспективе представити укратко Митрополитову улогу на простору КиМ и међу народом тамо.
     
    Мислим да везу Митрополитову са Пећком патријаршијом и уопште са Косовом и Метохијом не треба детаљније објашњавати. Као што Патријарх рече на опелу: сви знамо да је Митрополит ту косовску рану дубоко носио. Али је он увек понављао ону Његошеву реч, да је надање наше на Косову закопано у једну гробницу. Не безнађе, него нада, јер је то гробница из које очекујемо васкрсење.
    Ја сам управо у Пећкој патријаршији, још као дете, имао те прве сусрете са Митрополитом Амфилохијем. Памтим га док је још као јеромонах, професор Богословског факултета, долазио, а ја сам са покојним дедом стално ишао у Пећку патријаршију, тамо сам чтецирао и помагао. Када је он 1990. године, као епископ банатски, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом који је тад био рашко-призренски епископ, дошао у моје село, Витомирицу поред Пећи, да освешта камен темељац за парохијски дом, ја сам тада, имао сам једанаест година, први пут ушао у олтар да чтецирам, и прво послушање је било да држим жезал Митрополиту Амфилохију. Сећам га се – био је млад, мршав, црне браде… И у једном тренутку на Литургији окреће се према мени и каже: „Можеш ли ти да држиш тај штап?” А ја онако гледам га и кажем: „Могу, могу”. А он ми на то рече: „Добро је то, јунак си ти, можеш ти то да носиш” Тада ме је таква радост била обузела да бих, да је требало, до сутра ујутру држао тај штап. Некако од тог тренутка читав живот ме је Господ на неки невидљив начин упућивао на Митрополита Амфилохија.
    Игуманија пећка, мати Февронија, ми је била друга мајка, она која ме је духовно родила. Та топлина коју сам осетио у манастиру, од мати Февроније и њених сестара, касније ме је носила кроз цео живот. Мати Февронија је са друге стране била врло блиско везана за Митрополита, и Митрополит је често говорио да је његова духовна мајка мати Февронија.
    Нажалост, ’99. је дошло до несреће и до полома на Косову и Метохији, када је скоро цела Метохија испражења, од Пећи до Призрена доле, није остало било ни неколико хиљада Срба. Кад се наша војска повлачила и добар део народа са њом, а тек улазиле међународне снаге, у том неком вакуму упале су биле и шиптарске банде из Албаније, а и од домаћих Шиптара терориста је много наших људи страдало. О томе најбоље сведоче Митрополитови дневници са Косова и Метохије, које је Светигора објавила. То могу и лично да посведочим: наше село Витомирица је имало око 2.500 Срба до ’99, и у једном тренутку, када се војска повлачила, то мало Срба што је остало по другим селима око Пећи се било склонило код нас у Витомирицу. Ту су били и моји родитељи. Брат и ја смо једно две недеље раније, са већим делом народа, за војском изашли. Пошто су Шиптари већ почели да упадају у село питање је да ли би ико од тих неколико стотина Срба, колико је у том тренутку остало било у Витомирици, остало у животу да није Митрополит дошао са Италијанима. Он је прво молио, преклињао сељане да се не селе него да остану. Међутим, када је видео да нити Талијани могу да пруже заштиту, а да нажалост и међу нашим људима има, као и увек кад се умешају политика и службе безбедности, људи који су говорили да треба да се иселе сви за Србију и Црну Гору, да нико ту неће жив дочекати сутра, онда је успео преко италијанског генерала да обезбеди заштиту и пратњу том збегу до границе са Црном Гором. Тако да су се моји родитељи, а и већина сељана, спасли захваљујући Митрополиту. После повлачења остало је десетак, петнаестак Срба у селу. Међутим, сви до једног су побијени на зверски начин. Митрополит их је својим рукама скупљао по вододеринама, по баштама, по шталама, где год их је налазио. Неке полуспаљене неке већ од животиња нагрижене, и све их је својим рукама сахрањивао. Тако да је Митрополит на најбољи могући начин оправдао своје звање Егзарха пећкога. Мислим да нико достојније није у задњих двеста педесет година носио ту титулу од њега, зато што је стварно, свим бићем својим, био посвећен тој нашој великој рани. Зато и дан данас, мислим, ниједно име на Косову и Метохији не изазива више страхопоштовања и не улива више поверења и љубави од имена Митрополита Амфилохија.
    Свако сам се лето враћао у Пећку патријаршију, да бих био макар два месеца са сестрама, да им помогнем, а у ствари више да себи дам мало одушка. Увек би у то време, лети, Митрополит долазио да служи у Пећкој патријаршији, тако сам се и са њиме сретао. А кад сам већ и у души одлучио да идем у манастир, осећао сам да је једини коме могу душу да отворим Митрополит Амфилохије. На то моје осећање се надовезало и познанство са оцем Луком, покојним игуманом Цетињског манастира, и одласци на Цетиње. Тако сам се и директно везао за Митрополита. Пре него што сам упознао оца Луку, мислио сам: „Доћи ћу ја у Црну Гору у сваком случају, пошто је Митрополит тамо, али не знам у који манастир”, али кад сам упознао оца Луку и кад сам после упознао цетињску братију, знао сам да је ту моје место. Те задње године кад сам отишао у Пећку патријаршију, позвала ме је мати Февронија и рекла: „Знаш, размишљала сам нешто,  и видим да имаш склоности ка монаштву (а ништа јој пре тога нисам причао, али је она сама, онако како је Бог био дао прозорљиву, видела) – најбоље би било да ти одеш лепо код Митрополита на Цетиње, да те он тамо замонаши и рукоположи, па, пошто све нас знаш од детињства, да дођеш овамо и ту да служиш Богу, па да нас све лепо сахраниш, пошто смо све ми старе.”
    Пре него што сам отишао у манастир читао сам код Аве Јустина да је човек који нема монашког настројења а замонаши се најнесрећнији човек на свету. Ја сам се једно две године борио са том мишљу: „Боже, да ли имам ја призив монашки у себи?”. Када сам дошао у манастир заборавио сам на ту своју дилему. Митрополит је скоро сваки дан ишао негде, међутим дешавало се и да буде по пар дана са братијом у манастиру, и онда смо били у прилици да упознамо Митрополита као обичног човека. Он се ни по чему није издвајао од монаха и искушеника. Кад је дошло време да се монашимо, било је нас тројица искушеника: отац Петар, покојни Прохор и ја, чекали смо исповест задњу пред монашење. Кад је мој ред дошао, испричао сам му укратко опет цео свој живот, и оно што сам у том тренутку имао да исповедим. Узео сам благослов, и Митрополит ми је рекао: „Хајде, сад стани пред Господа и кажи: Господе, слуга твој те слуша, и не брини ништа.” Таман да изађем из келије Светог Петра, где смо се исповедали, када ми је он, буквално овим речима, рекао: „А што се тиче тога да ли си имао монашки призив или ниси, из твоје исповести се види да си га очигледно имао, и то из детињства још.” Сав срећан што сам коначно добио одговор на своје питање изашао сам из келије Светог Петра. Тек после неких пола године схватио сам да ја њему уопште нисам помињао то, нити сам га питао, него је он сам, како му је Господ откривао неке ствари и тајне које је требало, одговорио буквално оним речима којима сам ја сâм себе питао у вези свог духовног живота и монашког призвања. Иначе, Митрополит је био једноставан човек. Код њега је све било сасвим нормално, као са својим родитељима – питаш га, и нашали се са тобом, уме понекад да те благо укори а онда ако види да си се растужио због тога, он ти каже: „Ајде, благо мени, па да се поправљамо” – дао ти је васпитну меру, рекао ти је шта не ваља, рекао ти је начин на који да се исправљаш, али те је после онако људски подигао, да не лежиш скрхан од свега тога.
     
    Прошло је тачно десет година од вашег монашења, које је било на Лучиндан 2010, што говори да сте ви тачно десет година Митрополитов келејник… Шта тачно подразумева послушање келејника?
     
    Братија се често шалила са мном да сам собарица… Келејник је у ствари монах или искушеник који брине о келији, односно о просторијама у којима живи игуман или духовник. Пре мене је келејник Митрополитов двадесет година био отац Матеј, који је данас сабрат манастира Острог. Он је беспрекорно бринуо о Митрополиту. Мени је отац Матеј, озбиљан и одговоран, био узор, и начин на који је он обављао своје послушање. С тим што је оцу Матеју било много теже него мени. Он је дошао у Цетињски манастир истог дана када и Митрополит, и био му је у прво време и возач и кувар и чтец на Литургијама, а и келејник и гостопримац. Оцу Матеју је током 2009. године неколико месеци помагао у том послушању о. Климент. Пошто је отац Матеј прешао 2010. године у Острог, а о. Климент у Прасквицу, онда је Митрополит, по њиховој препоруци, благословио да га ја наследим на том послушању.
    Бити келејник Митрополиту Амфилохију је било једно од најлакших послушања у манастиру. Сам Митрополит је био врло скроман. До задњега тренутка гледао је да не буде никоме на терету, сам је о себи бринуо и није давао да нико око њега ради. Тако да се, осим можда ових задњих двадесет дана, углавном моје келејништво сводило на то да бринем о чистоћи његових просторија, ако треба нешто да му додам и кад долазе гости да их послужим и будем ту при руци.
     
    Да ли је било разлике између Митрополита као архијереја и Митрополита као сабрата Цетињског манастира?
     
    Једина разлика између Митрополита као митрополита и Митрополита као сабрата Цетињског манастира је била та што су људи ка њему као Митрополиту хрлили и указивали му највеће могуће поштовање, тако да смо ми тек у тим тренуцима постајали свесни ко је Митрополит. Истовремено, и као сабрат Цетињског манастира Митрополит нам је био апсолутни ауторитет, и сви смо имали према њему велику љубав и пазили смо да га не узнемиравамо. Мада смо вероватно некад и прелазили ту границу, па смо га и гњавили и давили. Али, он се према нама понашао баш као отац према својој деци – умео је и да се нашали, и да нас благо укори за неке ствари… Умео је исто, када би видео да хватамо кривину за нека послушања попут косидбе и рада у винограду, да каже: „Е братијо, идемо сви да помогнемо”, и онда он заврне мантију, а ми, хтели не хтели, кренемо за њим – буде нам непријатно да он старац ради. Тако да је разлика између Митрополита у манастиру и ван манастира била само та што је однос према њему ван манастира био мало званичнији. Међутим, тај ми је утисак остао – дођу званично, међутим кад одлазе увек одлазе са великим осмехом на лицу, и као да су скинули неки мрак са лица. Буквално су то бивали преображени људи. А било је разних људи који су долазили код њега, са најтежим могућим животним причама, са здравственим проблемима… Боже опрости, и таквих од којих смо ми из манастира бежали… Митрополит би сео са таквим и причао као да му је пријатељ сто година… Нико од Митрополита није изашао да се осетио пониженим, или да се осетио нижим од њега, него је увек наилазио на једну такву топлину. Најчешће би после разговора са њим рекли: „Боже, како сам на сву могућу муку заборавио кад је он проговорио”. Митрополит је стварно био један велики утешитељ. Једном приликом, када је видео да у неким ситуацијама мало варничим са стране, рекао ми је: „Знаш, мене је Ава Јустин учио: кад ти прилази човек, ти се помоли за њега пре него што ти приђе и ако је носио неку негативност на себи све ће то да падне, а и ако има неку муку онда ће Господ да те просветли шта да му кажеш”. И стварно, трудио сам се а и сад се трудим, додуше мање успешно него што би требало, да то правило његово и тај савет испуњавам.
     
    Знамо да су врата Митрополије црногорско-приморске су била отворена за свакога – од људи на највишим позицијама до оног најмањег човека, и за проблематичне људи и за не увек добронамерне људе… Како је Митрополит подносио ту количину обавеза и тај заиста велики број најразличитијих људи које је деценијама свакодневно примао? Да ли му је у неким тренуцима било тешко? Да ли се понекада уморио? Сведоци смо како је он и кабинету Митрополије, а и читавој Митрополији црногорско-приморској дао васељенски импулс. Како је то утицало на њега и на људе око њега?
     
    Што би рекао апостол Павле, Митрополит је био свима све. И оци из канцеларије, и братија из манастира, сви ми смо сведоци да је бивало дана да од како изађе из цркве са службе, а службу није пропуштао, па до увече непрестано ради и прима људе. Бивало је и до пред поноћ да заврши и задње људе испрати. Значи то је било смењивање и људи и најразличитијих тема, од породичних и здравствених проблема, до неких ствари животних, типа уређење цркве, парохијских и манастирских текућих питања… и не знам чега све не… Наметале су му се разноразне теме о којима је морао да размишља у току дана и да разговара, и тако до увече. Ми бисмо сви били смождени… Дешавало се да не стигне ни да руча (он је иначе једном дневно јео), него да попије само кафу и чашу воде, и то му је било то у току дана. Сећам се једном, кад смо задње људе испратили у двадесет минута до поноћи, ја закључавам врата, а он каже: „Човече, па време је и да се мало одмори.” Дешавало се да је негде служио по Црној Гори, и онда дође већ онако подобро уморан, а чека га већ по троје, четворо. И онда би он, онако уморан, са њима провео још три, четири сата. Тако да је био неуморан у распитању за свој народ, и стварно је свима био све. 
    Његовим благословом смо и ми око њега износили и оно што нам се чинило по људским слабостима и немоћнима да нећемо моћи да изнесемо. И упркос често великом умору, ипак смо осећали мир у души. Значи, Господ је преко њега изливао благодат и давао нам да изнесемо оно што по сопственим снагама не бисмо могли да изнесемо.
    Он дакле самога себе није штедео, и мада је гледао да нас поштеди колико може, опет је друге стране, водећи се оном народном и светоотачком да слободне руке ђаво брзо запосли, гледао да свакоме према његовом таленту да послушање, да би то обављао од срца. Митрополит је чврсто веровао у човека, и кад би му указао поверење није више испитивао да ли је достојан и да ли може да изнесе то или не. Гледао би да помогне ако види да не може, међутим ако би то урадио мање или више успешно, само ако би видео труд, он би био задовољан и радостан. А ако би видео да се мучи са тиме, не би му више давао то послушање. Тако је он свима нама налазио меру.
    Сви смо сведоци како је он са неким људима, од којих бисмо ми давно дигли руке, разноразне комбинације испробао. Посебно када су монаси у питању: пошаљи у један манастир, у други, овамо, онамо, и на крају га постави на неко место, и тај монах или монахиња буквално процвета на том месту. Дешавало се да то траје и десет, петнаест година, али би му на крају нашао његову меру. По том питању Митрополит је стварно био духовни отац, и неко ко није одустајао од човека. По оној светоотачкој, коју владика Атанасије цитира: Кад год се роди човек на земљи Бог исповеда своју веру у њега. Тако је Митрополит исповедао своју веру у све нас, без обзира на то да ли бисмо је ми оправдали или не, он нам је увек давао нову прилику.
    Оно што је значајно истаћи јесте да је он стварно Митрополију учинио васељенском. Верујем да чак ни неки патријаршијски центри нису у свету данас то што је у његово време била Митрополија. Ту је било еминентних епископа из Грчке, Цариграда, Русије… који су звали и питали га за савете на разноразне теме, онда монаси са Свете Горе, па монахиње из Грчке и из Русије, косовско монаштво… Нема, мислим, земље и народа ком Митрополит није један део своје душе уложио и посветио. Његова непрестана брига је била јединство Цркве, и много му је тешко пало све ово што се издешавало око Украјине, и он је са том раном и отишао Господу. Али знамо да смо у њему добили једног јаког молитвеника и заступника за црквено јединиство, и надам се да ће Господ, његовим молитвама, да врати Цркви мир и и јединство.
     
    Као врхунац делања Митрополита Амфилохија можемо да издвојимо нашу скорашњу борбу за одбрану светиња, када је он, можемо рећи, целом свету одржао лекцију како се воли свој народ, како се стаје испред свог народа, како се тај народ предводи. Он је из ове борбе изашао као победник. И када смо мислили да је све битке извојевао и да нема више тог крста који тај човек није понео са својим народом, он је понео и ову најновију муку на своја леђа, понео је крст ове нове болести.  Ви сте од првог дана били поред његове болничке постеље. Пре него што почнемо да причамо о тим његовим последњем овоземаљским данима, желела бих да вас питам нешто о односу Митрополита Амфилохија према болести уопште, каква је била његова брига за своје, али и за здравље других људи?
     
    Митрополиту је Господ дао изузетно здравље и физичку издржљивост. Врло ретко се разбољевао и то су углавном биле неке лакше прехладе, можда је једно два пута имао грип. Ако би прехладио, па га ми питали како је, он би одговарао: „Ја сам из Мораче, мене је мајка још малога окупала у хладним у водама, тако да ја се не бојим болести”. Увелико је газио осамдесет и трећу годину, а био је врло покретан и до задњег тренутка је потпуно сам о себи бринуо. 
    Митрополита су скоро свакодневно звали људи да се моли за њихово здравље. Сећам се једном, у пола два ујутру су звали да је неки човек на самрти и да се моли за њега. Митрополит је сваком том појединачном случају прилазио са великом пажњом и са састрадавањем. Десило се безброј неочекиваних излечења, које су лекари сами сведочили, за неке људе за које су мислили да им нема лека. Ми дубоко верујемо да је то било по Митрополитовој молитви, јер знамо какве су биле прогнозе болести пре него што смо ми пренели Митрополиту да се моли и како је било после његове молитве.
    Кад се појавио овај злосрећни вирус корона, Митрополит је од првог тренутка имао према томе озбиљан приступ, али као сваки прави хришћанин није показивао страх. Само је рекао да то јесте неко знамење Божије. Говорио је, нарочито задњих дана у постељи: „Не знам да ли је ово сатанска ствар или Божје допуштење, али очигледно да нам је дато да се неке ствари у животу преиспитају.” Јер и сами смо сведоци шта се дешава у свету, а посебно задњих година и како је свет незаустављиво срљао у пропаст кроз разноразне изопачености у друштву и урушавање свих могућих моралних и друштвених система. Стеге које су раније држале друштво вековима почеле су да нестају у наше време. Митрополит је сматрао да је Господ послао ово да би се човек замислио над својом судбином – куда ми то хрлимо.
    У почетку болест није била јаког интензитета, али када је постало јасно да је због његових година боље да пође болницу, Митрополит је једно двадесетак минута лежао на кревету у својој келији и очигледно се молио Господу. У једном тренутку су му се очи напуниле суза, устао је и рекао: „Ајмо!” Прва мисао која ми се наметнула у том тренутку јесте – кренуо је на своје страдање, по оној речи Св. писма – као овца на заклање крену.
    Када је потврђено да је позитиван на ковид, Митрополит је рекао: „Па ред је, када оволики народ страда у Црној Гори, а и не само у Црној Гори него и широм васељене, па и ја да узмем мало овај крст да понесем”. 
    Од тог тренутка креће задње поглавље у животу Митрополитовом. Он који никад није био у болници, који никад није дао да се много бринемо око његовога здравља, и уопште никад није давао да бринемо око њега… Кад мало сада боље размислимо – ту је Господ испробао његово смирење. И показао се Митрополит као стварно дорастао и том искушењу, том испитивању од Господа. Био је послушан лекарима и сестрама. То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење – мноштво инфузија, инјекција, вађења крви – није било места на рукама Митрополиту које није било избодено иглама… Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се шалио: „Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то – пију мени крв цео живот.”
    Лечење је ишло полагано. У једном тренутку, негде пети, шести дан откако је дошао у болницу, имао је кризу, пошто је имао обострану упалу плућа. Тада сам први пут помислио – питање је да ли ће се он извући из свега овога. А онда сам се сетио како је стално говорио да се договорио са Господом да неће ићи док не види цркву на Ловћену и манастире Превлака и Пречиста Крајинска обновљене. То ми је уливало наду. Тих дана је докторка Јелена, која је бринула о њему као о своме оцу, рекла: „Владико, ако замислимо вашу болест као Ловћен, ми смо се сад попели на врх Ловћена”. На то је он добацио, све онако добро болестан: „Одлично, одмах почињемо темеље цркви да копамо!” Ту се Јелена насмејала, и после нам је рекла да се можемо надати оздрављењу, јер је Митрополит задржао ведрину духа. И додала је: „Сада полако иде опоравак: полако се спуштамо, прво на Његуше, па онда идемо на Цетиње.” И тако је и било, кренуло је побољшавање.
    У једном тренутку је докторка Јелена рекла: „Е, сад смо стигли на Његуше” – више од пола пута смо прешли. Митрополит је после тога ојачао, и шалио се, бринуо разноразним стварима: о изградњи цркве у Врујцима, о манастиру Топхана на језеру, о сестрама монахињама из разних манастира…, и на разне теме разговарао телефоном. Тада сам помислио и рекао докторки Јелени: „Мислим да смо стигли до Бајица”, и само сам чекао кад ћемо да изађемо из болнице. Тако је било све до среде поподне. У среду поподне сам приметио да се он мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. По договору са докторком Јеленом, да јавим чим нешто приметим, послао сам јој поруку да ми се чини да се Митрополитово стање мења. Она је иначе стрепела од тога што и десило, јер се код старих особа у деведесет посто случајева деси та компликација, јави се ваздух у средогруђу, зато што старе особе не могу тако лако од кисеоника да се одвоје. Докторка је одмах дошла и дала му одговарајућу терапију. Међутим, како се ближило вече тако је почео да му пада ниво кисеоника у крви… Наравно, одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка први пут изјавила да се боји да можда Митрополит неће успети да се избори са последицама короне. Ја сам опет помислио – Ма не, није још завршио капелу ни остале светиње… Али у истом тренутку сам помислио и нешто друго: Можда Господ хоће да га узме да не мора то он да заврши, него да види да ли ћемо ми то да завршимо – поколење које је он подигао. Да Господ хоће у ствари да провери на тај начин његов засад у винограду, да види да ли смо ми сад зрели да рађамо сами без њега. И дете у једном тренутку мора од мајке и оца да се одвоји, не може цео живот да се вуче на њихов рачун. Од те сам се своје помисли сав најежио, али ипак сам се молио: „Господе, остави га макар још пет година, треба нам.”
    Како је вече наступало тако му је било све лошије и онда су му укључили много јаче количине кисеоника него што су биле ове које је раније примао. Пре него што ће му ставити маску за кисеоник рекао ми је: „Знаш шта, ма идемо ми за Лучиндан на Цетиње”. Сам у себи сам помислио: Какво Цетиње, Владико, још се нисте са кисеоника макли, нећемо ми пре среде излазити одавде…
    У четвртак ујутру, кад је већ свануло, тражио је да му дамо воде. Сестра Стоја, која је била дежурна, и ја смо му скинули маску и дали му воде да пије, а он је онако самом себи у браду промрмљао: „Готово је”. Пресекао сам се, и помислио: Изгледа да је Митрополит стварно решио да нас напусти. 
    Касније му је у току преподнева позлило, и лекари, који су ту били иначе поред њега, морали су да га засеку између ребара, да би му дренирали тај додатни ваздух. Ти задњи његови дани су били заиста као из Јеванђеља – биле су му прободене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом, баш као из Јеванђеља. То се све десило 29. октобра, на дан кад се слави Свети Лонгин Сотник који је копљем пробо Господња ребра. Пуно заиста симболике има у тих неколико Митрополитових задњих дана…
    Након што се пробудио из те благе наркозе лекари су га питали како је, а он је на то рекао: „Завршавајте то, децо, и пустите ме”. Ја сам то протумачио као молбу да га пустимо да се одмори, јер се баш измучио. Међутим, очигледно је тражио да га пусте да би могао да се моли и да се припреми за пут на који већ кренуо. 
    Тај задњи дан – од четвртка ујутро до петка док нисмо изнели Митрополита из КБЦ-а, медицински техничар и сестре (који су се иначе тих двадесет и пет дана неговали Митрополита): Алекса Кнежевић, сестра Стоја, Зорана и Даница, нису уопште одлазили својим кућама. Више од двадесет и четири часа, односно тридесет и шест сати они су били уз Митрополитову постељу. Заједно са докторком Јеленом Боровинић Бојовић уз Митрополита су тог задњег дана били и др Ђого, др Ђорђе Крњевић, др Шарчевић, др Огњенка Шарац, др Марија Богдановић. Било је ту и других лекара и сестара, нека ми не замере што их све поименце нисам поменуо…
    Иначе, заиста су сви лекари и све сестре и техничари пружали све од себе да помогну Митрополиту да се избори са том болешћу. Митрополит им је био неизмерно благодаран на томе, и стално им се извињавао што се толико око њега баве. На то су му они редовно одговарали – „Није, Владико, ви сте нам најбољи пацијент”. Јер стварно – нити се жалио, нити ишта тражио. Њему је било велико оптерећења што морају око њега да се брину. Међутим, њима је то очигледно био благослов и радост. Тако су радо долазили, па и кад би завршили смену долазили су мало да причају са њим, да питају треба ли нешто. За сво време боравка у болници стално су долазили лекари и медицинске сестре – да га поздраве, да му пожеле опоравак, да му захвале за нека доброчинства у животу која им је учинио. Тек тада сам видео колико је он доброчинстава чинио тајно, да ми нисмо знали. Митрополит се сво време боравка у болници молио за све њих, и за све болеснике.
    Остали смо будни целу ноћ крај њега и било је јасно да је стање озбиљно, да је кренуло ка своме крају. Али – пошто смо се не једном уверили да се у вези Митрополита чуда Божија пројављују – негде смо се у дубини душе надали и веровали да ће Господ да му још мало продужи земаљске дане. Не због нас што смо праведни и достојни, него зато што нам је потребан.
    Негде у четири сата ујутру почели су да опадају сви параметри, све вредности животне. И мени тек тада сине – Боже Господе, планирали смо у суботу да се причестимо, на Светог Луку, а питање је да ли ће он сутрашњи дан преживети и да ли ће доживети до суботе да се причести. Позвали смо оца Бранка Вујачића. Међутим, негде око шест и петнаест сви животни параметри су дошли на најниже вредности, а отац Бранко још не стиже. Уплашио сам се – да не оде човек непричешћен, и једино што ми је пало на памет је било да га ухватим за руку и, пошто сам знао да чује иако је био због респиратора у благој коми, кажем му: „Владико, опростите, сачекајте још мало. Отац Бранко је кренуо са Храма да вас причести, носи Дарове. Сачекајте још мало.” И одмах су се дигле све вредности – и удисаји, и кисеоник, и притисак… Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. То могу да посведоче и докторка Јелена и остали доктори који су били у соби. Докторка Јелена је и рекла својим колегама да се тиме потврђује њен став да је човек у тренуцима смрти свестан.
    Бринули смо се да ли ће због респиратора упште и моћи да прими Св. причешће. Међутим, када је отац Бранко принео Дарове, полугласно сам Митрополиту рекао: „Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести.” Како сам му то рекао, Митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то била баш потресан призор. И такво се блаженство на лицу Митрополитовом видело, да сам помислио – ево га, већ је са Христом, нема сумње – оде он са Господом. Једно десетак минута је Митрополит био стабилно, нису му падале животне функције. После неких десетак минута кренуо је да му пада притисак и друге функције. Онда је докторка Јелена рекла да ће само у задњем тренутку, кад се буде упокојио, срце мало да убрза рад. У једном тренутку су лекари били изашли и ја сам направио метанију и тражио опроштај за себе и благослов за оце из Митрополије и за сво свештенство, монаштво и верни народ – да нас не заборави, да и даље брине о нама. И рекао сам му: „Деда, ако можеш још мало остани с нама. Господу нећеш да побегнеш никада, ти си увек са Њиме, а нама си још потребан.”
    Међутим, ипак је било време да он пређе, и полако су почеле све функције да му падају. Отац Бранко је дошао, запалио свећу. Сви лекари и сестре су пришли да узму задњи благослов. Читали смо Јеванђеље, а када смо видели да се сами крај примакао Симбол вере и 50. Псалам. Држао сам га за руку и гледао, а и пратио сам те вредности на екранима… Митрополиту смо видели такво спокојство на лицу, и како мења боју: постаје као у ћивоту што је био, жут као Сунце, као злато – нигде оне пеге или мрље мртвачке. Али је још увек жив и видим оно како се спушта притисак, и долази на 16 и само се ту искључио екран. Докторка Јелена је рекла: „Упокојио се”. Онда су лекари медицински констатовали смрт. Али, оно што смо сви заједно констатовали – докторка Јелена, отац Бранко и ја, пошто смо само ми остали уз њега док је умирао, то је да се упокојио, а да нисмо знали кад, иако смо га сви троје пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.
    Отац Бранко и ја смо га припремили и обукли. Остали оци су дошли и донели одежде три и по сата пошто се упокојио, и мене је било страх да ли ћемо моћи да му обучемо одежде, јер је већ три и по сата од упокојења прошло. Међутим он је био потпуно покретан, као да смо живога човека облачили, и топле су му биле руке. До те мере да смо се на тренутке питали је ли се упокојио… Тачно је имао ону праведничку кончину.
    Што је рекла једна од лекарки кад је дошла: „Ево већ два чуда које су се десила од Митрополита. Прво чудо јесте да је цео Клинички центар, неколико стотина радника дошло да изјави саучешће и да се поклони Митрополиту, да узму последњи благослов од њега. Ту има и муслимана, и ових чији су духовни очеви хтели да отму светиње, и оних људи који су свим срцем волели Митрополита и молили се за његово оздрављење, сви до једног од су дошли да се поклоне Митрополиту. А друго је чудо било то што од претходне ноћи ни један једини болесник није имао погоршање здравља, није имао кризу, него су сви примили редовне терапије и сви су били мирни. Реч се није чула, ни уздах ни јаук.” Још је било и неких других знамења, у Цетињском и Острошког манастиру, а чујем још и на другим неким местима – то јутро нити су краве мукале нити су се птице чуле него је таква нека тишина владала, кад човек чује тишину. Онда су Митрополита провели кроз КБЦ-а, и једва смо прошли од сестара и доктора – сви су изашли да га испрате.
    На путу из Подгорице за Цетиње, сетио сам се како је Митрополит рекао: „Идемо ми на Цетиње за Лучиндан”, и рекох му, гледајући у сандук: „Вала, Владико, одлазите на последњи пут и опет сте у праву, увек је ваша задња. Рекосте: Идемо за Лучиндан на Цетиње, и ево – дођосмо!”
    Сахрањен је у крипти Саборног храма, где је за живота себи гроб направио. Гроб је био озидан и требало је само да се спусти ковчег. Међутим, он је рекао да мора земља да буде у гробу – „земља сам и у земљу ћу да идем”, тако да су му донели земљу из његове родне Мораче и насули у гробницу. После, кад смо га положили у гроб, када иде оно последње целованије и када свешеник каже „земља си и у земљу ћеш отићи” кад се посипа земљом, по њему је посута земља са Косова и Метохије коју је брат Живојин Ракочевић донео са Газиместана, и владика Атанасије из Призрена, као и земља из Јасеновца, коју су донеле сестре монахиње из манастира Јасеновац. 
    Када смо се сутрадан ујутру скупили у холу Митрополије, оци из секретаријата и ја, гледамо према фотељи на којој је он обично седео, и коментаришемо – Не можемо да верујемо да се упокојио, једноставно имамо утисак да је отишао негде на службени пут. И тако се и надамо – да је отиша
  22. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење о здравственом стању Епископа Јоаникија   
    Након спроведених контролних лабораторијскох, дијагностичких и физикалних прегледа љекари су изразили задовољство добрим општим стањем Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија, и констатовали да је лијечење успјешно приведено крају.

     
    Серолошким тестом утврђено је одсуство IgM и присуство IgG антитијела, те се може рећи да је организам створио имунитет на корона вирус.
    По тренутно важећим епидемиолошким мјерама законски период самоизолације епископа Јоаникија је истекао, а такође и период изолације намијењен за одмор и опоравак који је одређен од стране љекара.
    Епископ ће по препоруци љекара  започети контролисан и постепен повратак пастирским дужностима.
    Овим путем  у име Епископа Јоаникија, као и у име Епархије будимљанско-никшићке изражавамо захвалност менаџменту и медицинском колективу Опште болнице Беране, на уложеном труду и показаном професионализму приликом потребних дијагносточких прегледа и пружања медицинских услуга за вријеме Епископовог кућног лијечења. Особиту,  срдачну благодарност исказујемо љекару Епископа, ђакону др Никодиму Раденовићу и медицинским сестрама Бранки Делевић и Дијани Чукић.
     
    Инфо-служба Епархије будимљанско-никшићке
  23. Волим
  24. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Живот као молитва   
    У овонедељноj емисији Храм о суштини молитве, врстама, предусловима да она не буде заморно, механичко изговарање речи, већ чин који одмара душу, како да научимо да се молимо, разговарамо са проф. др Растком Јовићем, Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

     
    Звучни запис емисије
     
    „Један од разлога што заједничка или лична молитва изгледа тако мртва или тако конвенционална је тај што често неостаје чин молитве који се одиграва у срцу које има заједницу са Богом. Овакав израз, било вербалан или кроз акцију, може помоћи, али они су само изрази онога што је есенцијално, наиме, дубоке тишине општења. Сви знамо да су љубав и пријатељство у људским односима дубоки када можемо са неким да ћутимо. Све док су нам потребне речи за одржавање односа, можемо са сигурношћу и тугом закључити да је то, још увек, површна релција; и тако, ако желимо да обожавамо Бога, морамо пре свега научити да се осећамо срећни када смо заједно са Њим у тишини. Ово је много лакше него што се то у почетку човеку може учинити; потребно је мало времена, нешто поуздања и храбрости да се отпочне." (Митрополит Сурошки и Лондонски Антоније Блум „Жива молитва")
     
    Извор: РТС
  25. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Архимандрит Јован (Радосављевић): Живот је подвижништво   
    Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић ученик је Светог Владике Николаја који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата и био сведок 9. октобра 1941. године бомбардовања једне од највећих српских светиња о чему је написао књигу „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939-1945)“.

     
    Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић ученик је Светог Владике Николаја који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата и био сведок 9. октобра 1941. године бомбардовања једне од највећих српских светиња о чему је написао књигу „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939-1945)“. Из спаљеног манастира понео је молитвеник који има код себе и данас. Од 1948. до 1955. године боравио је у средњовековном манастиру Рача, код Бајине Баште заједно са монахом Павлом, будућим српским Патријархом.
    О својим сећањима на овај период живота у српској светињи написао је књигу „Манастир Рача са прилогом о братству и рачанском бившем сабрату патријарху Павлу“. Када је монах Павле изабран за рашко-призренског епископа 1957. године, у Призрен је пошао заједно са њим и отац Јован. Завршио је Богословију, а потом и Богословски факултет и постдипломске студије у Атини. Извесно време био је професор у Призренској богословији. Познавао је оца Јустина Поповића који је на њега извршио снажан духовни утицај. Као изванредан познавалац историје СПЦ и сведок драматичних деценија духовног и народног живота, архимандрит Јован (световно Милисав), као уман и духовно просвећен оставио је бројна дела а данас је посебно цењен као духовник, аскета и ревносни богослужитељ и молитвеник.
     
     
    *Писали сте о савременим српским подвижницима који су кроз лични опит непрекидног подвига и труда истовремено били на крсту и распећу са повереним им душама о којима су се пастирски старали. Колико се српски народ преображавао из славе у славу са својим подвижницима прошлог и овог века?
     
    – Поред осталих књига о томе сам писао у књизи „Начин монашког живота“, где сам представио шта је монаштво и какав је то монашки начин живота. То је мали Патерик 20. века у коме су забележени наши монаси који заслужују да се запамте – добри монаси, добри подвижници. Аскеза и подвиг припадају свим верујућим православним хришћанима. Није само монах подвижник. Свети Владика Николај је говорио да је наш српски народ подвижнички и наводио многе врлине које су кроз векове красиле наш народ – побожност, скромност, честитост, поштење. Српски народ је многе тешкоће поднео и многе подвиге учинио да би сачувао своју веру, свој образ и духовне вредности које чине човека човеком, хришћанином и чланом Цркве. Свети Владика Николај је говорио да између вере и подвига српског монаха и породичног човека српског народа у испољавању лика Божијег нема велике разлике. Монаси стварају духовну породицу, они су духовни пастири и духовни оци свом народу који твори биолошку породицу. Велики је смисао свештенства у Цркви, јер они уче народ како треба да живи. До Светог Саве монаштво је у својим подвизима било усмерено на повлачење од света. Монах се сав предавао Богу, живео да духовно просија и засветли својим врлинама, чиме ће сигурно бити од користи свима који желе да се угледају на њега. Свети Сава је осетио потребу свог народа да монах поред манастира, испоснице може повремено, ако је духовно довољно узрастао, да уђе у народ и проговори реч о вери, Богу, врлинама, начину хришћанског живота. Црква је прихватила и наставила са праксом да старији и искуснији монаси пруже свом народу духовни подстрек, али само они подвижници који засијају својим животом и запале свећу своје душе да буде јасна и светла пред Богом. Кад засветли својим животом, кад постане свећа горућа, моћи ће да засветли свима и буде од велике духовне користи.
     
    *Какав монах треба да буде?
     
    – Осећам да је Бог позвао мене као монаха, да будем од мало веће користи своме народу. А бићу ако се трудим да будем молитвен, предан Богу срцем, душом и свим бићем и својим примером зрачим свима око себе – и монасима и народу. Ако се трудим да будем угодан Богу својим подвизима и својим животом, слободно могу да изађем пред Господа и да тражим, као дете од Оца, да молим, да клечим, да плачем и тражим помоћ за свој народ и своју Цркву – да Господ помогне. Монаси морају бити повучени од света у Божију тишину, где могу да саберу мисли своје и целу душу своју кроз молитву, да себе предају Богу и везују себе за Бога који стоји изнад деце своје као Отац и прати живот свих нас. Ако се трудимо да живимо богоугодним животом, молитвеним и по Његовој вољи, неће нас заборавити и неће нас оставити да нам не изађе у сусрет за оно што нам треба. Наше материјалне потребе Бог неће заборавити, оне су додатак.
     
    *Колико је позив на подвижништво својствено човеку модерног доба?
     
    – Сваки хришћанин је у извесној мери подвижник. Живот је подвижништво и не можемо никада рећи ко је колико подвижник – да ли је велики или мали подвижник. И исто тако никада не можемо казати „доста је“, већ смо дужни да се увек усавршавамо, јер смо створени као икона Божија, као слика и прилика Божија. Прилика нам је задата а слика нам је дата јер смо је добили сами по Господу Исусу Христу. Када је Христос дошао на свет, постао је наша слика, постао је човек. Човек не може никада бити савршен као Отац наш небески, зато што је једино Бог Свемогући, Свезнајући. Човек је онолико колико му је дато и не може бити савршен, али може да се толико духовно уздигне да се задиве и анђели и зарадују. Исто тако, ако неће да слуша заповести Божије и неће да их чини може толико да падне да га се застиде и ђаволи. Човеку је дата велика слава.
     
    *Зашто је потребно придржавати се поста и у свему бити уздржљив, морамо ли се прецизно држати прописаних правила поста , што нам је значајно да знамо обзиром да је у току Велики Васкршњи пост?
     
    – Не треба одређивати пред Богом колико треба молитве и добрих дела, живот није математика. Не можемо имати трговачку рачуницу пред Богом! Можемо да постимо колико нам Бог даје снаге, а Црква је одредила оно што је потребно, колико је обавезно – четири поста у години, среду и петак. Има оних који фарисејски кажу: постио сам 2, 3, 5 или 10 дана и ја сам измирио своје Теби Боже, а Ти знаш колико мени као свом праведнику треба да даш. У Светој Литургији Господ се нуди свим људима и зато не можемо никада рећи колико треба постити да се причестимо, већ треба да се причестимо што можемо више, и увек да смо спремни из љубави за ту свету тајну.
    У припреми за причешће морамо да се чувамо псовки, мржње, лоших дела. Ако си се замерио брату – отиђи прво па се измири па онда приступи светом причешћу. С Богом ћемо се измирити кроз исповест и кајање. Није само одлучивање од хране довољно. Храна посна није никакав циљ за нас људе, она је средство помоћу кога долазимо до циља, а циљ је спасење. Циљ је да се опростимо од греха, да се покајемо, да нас Бог заволи као децу своју и да се чувамо од греха благодаћу Божијом коју не смемо да одбијамо од себе. Ако Бога вређамо, онда Он благодат своју удаљује од нас јер нисмо достојни Њега и благодати Његове. Човек не води рачуна о храни и то је разлог зашто је Црква одредила правила поста. Ништа преко мере! Са владиком Павлом сам провео скоро 50 година док није постао патријарх и сећам се његових речи: „62 ми је године, а дођу ми мисли понекад такве да се сам себи чудим, па кажем – јеси ли то ти или је неко други? Па се сам себе застидим и одмах видим какав треба да будем! Господ ми каже кроз Цркву моју – имаш Павле да постиш и да живиш тако и тако! Ја сам дужан да слушам Цркву своју и да јој се повинујем. Као чедо“. Такви треба сви да будемо.
     
    *Има оних који су се у тешким временима лишили распламсалости за духовно и небеско и сматрају да ће се спасити само молитвама монаха, наших молитеља пред Богом и да је то довољно?
     
    – Време је исто јер га је Бог створио, али смо ми људи постали лоши јер смо охладнели љубављу Божијом, охладнели вером и многим врлинама и изопачили смо се. Све је дозвољено, свако је за себе правда. Изгубили смо мерила која треба да имамо и отишли у нихилизам. Често ћете чути: „Све је пропало…“. Тако не сме да се говори. Бог ће сачувати оне који су му потребни. Господ је уништио градове који су се одали тешким пороцима, јер су живели неприродним и неморалним животом. А данас је то постало заштићено законом, на велику несрећу за наше време. Надамо се да у нашем народу има макар десет праведника ради којих Господ и држи Земљу. Његова је милост велика и он зна зашто нас трпи и чека. Наше је да не испробавамо Божије трпљење и Божији гнев, него да се трудимо да што мање грешимо и да Господа умилостивимо да нам опрости грехе наше кроз нашу веру, кроз нашу Цркву, кроз исповест, кроз молитву, кроз свету тајну причешћа. То су подвизи. Никада не треба говорити- пост је само за калуђере и попове. Свим верујућим људима је то потребно.
     
    *Сваке године 24. марта обележавамо годишњицу страдалих од НАТО бомбардовања, о којем сте написали књигу „Верни народ под бомбама“. На шта треба да нас подсећа овај догађај?
     
    – У свету глобализације, где је све дозвољено човеку од демонске силе, постоје многи народи који желе да овладају и другим народима, чак целим светом. Сетимо се да је старозаветни цар Навуходоносор, желећи да овлада целим светом, почео да чини зла дела док Бог није проговорио и казао му да је Он Творац свега – и Неба и Земље и историје свих народа, и да ће зато што није познао Бога ићи у пустињу, са бесловесним животињама, где је скренуо с памети док позна да Вишњи влада светом. Данас је посебно потребно да познамо да Вишњи влада овим светом. Владајући људи у државама хоће да буду цареви, краљеви, председници и над другим народима и сматрају чак да су као Бог. Од римских царева, све до Хитлера и Тита, сви су имали тенденцију да владају светом. Велике силе НАТО пакта својом агресијом на Србе су показале да им је култура незнабожачка. Сви агресори имају свој екуменизам. Шта значи амерички амблем са шест кракова, него жеља да се овлада свим континентима? То је симбол и комунизма. Ово треба да нас подсећа да морамо да водимо рачуна кроз Цркву своју, кроз веру своју шта је Божије а шта сатанско. Речено је да ће хришћани бити много прогањани на овом свету, да ће трпети са својом Црквом докле Бог хоће. Ми морамо да живимо Његовим животом, богочовечанским, којим је он живео на земљи. Не можемо се спасти ниједним другим именом, него именом Сина Божијег Господа Исуса Христа који је послат да сви имају живот вечни, да нико не пропадне и да се сви спасу. Бог је одредио да то чинимо кроз Цркву и кроз јерархију која гради нашу Цркву.
     
    *Црква и њена јерархија у савременом свету вреднује се као обична људска вера у Бога коју треба прихватити, а не разумети. Савремени човек игнорише црквене институције у корист начела личне слободе и независности, осим када су у питању обреди крштења, опела, сечење славског колача и венчање. Како живети данас сталну хришћанску антиномију – бити у свету, а не бити од света?
     
    – У Светом Писму је речено да ће суд Божији почети од куће Божије. Сви ми морамо знати, први ми који смо у Цркви, јеванђељске речи да слуга који не зна вољу Господара биће мало кажњен, а слуга који зна вољу Господара а чини шта не треба, биће много више кажњен. Људи који су у власти – било световној или црквеној – треба да чине шта је Богу мило.Ми православни Срби имали смо Светог Саву и много светих личности који су нам били примери и духовне старешине, али сада живимо неким другим животом и гневимо Бога. Најважније је да будемо људи, како каже Патријарх Павле, да смо увек везани за Бога, за законе Божије, за Цркву Божију, за свеце Божије. Најбоље је када човек има меру у животу и живи умерено – онако како Бог жели. Ми сами морамо да почнемо да бринемо о нашој души. Како? Морамо да сарађујемо са Богом, са Црквом а то чинимо кроз врлине, кроз молитву, кроз пост. Ако тако радимо и живимо створиће се на земљи рај, а не бомбардовања и ратови. Модерни човек мора да се мења.
     
    *Данас је пракса да се се исповедамо брзо, кратко и површно – на Литургији, на највеће празнике Божић и Васкрс. Шта је Ваш духовни савет, како се исповедати и колико се често причешћивати?
     
    – Ми смо грешни род Адамов и то Господ знаде, па од нас тражи искрено покајање кроз које се чистимо од греха. Ако се неискрено кајемо и молимо, онда смо сами криви јер то Бог неће услишити. Господ је оставио својој Цркви да исповеда вернике. Кајући се треба да се трудимо да више не грешимо сузбијајући у себи нагоне на неке грехе – псовка, свађа, мржња, страсти… Свако од нас зна да на себи има лик Божији, па мора да се труди како ће да живи. Литургија служи да се верници причешћују и да увек буду спремни за ту свету тајну. Ако нису спремни, причешће им може бити више на осуду него на корист, и још више ће им бити на осуду ако нису спремни па осуђују Цркву што их често призива да приступе тој светој тајни. Свети Јован је говорио да треба вршити припреме у посту, покајању и исповедању који морају бити целокупни – и наше душе и тела. Ако се тога држимо, можемо се причешћивати скоро сваког дана, уколико се осећамо спремним. Господ је зато и дошао. Ако се не осећамо спремним, ако недостојно узимамо свето причешће, онда узимамо огањ на себе који може да нас спржи. То је највећа света тајна и светиња коју ми примамо у себе. Цело наше тело се освећује причешћем, и наша душа и мисли. Ја не бих одређивао у данашње време колико пута се може причешћивати. Ми који верујемо треба да имамо свог духовника код кога се исповедамо и да будемо сагласни са њим када можемо приступити причешћу.
     
    *Како да задобијемо ревност за молитву?
     
    – Нека је Господу слава за све, морамо се трудити колико можемо на путу спасења кроз Цркву нашу свету и кроз молитве Господу. Ми немамо другог начина да можемо с Богом разговарати, нити смо достојни да можемо на други начин разговарати. Молитва је наш разговор са Богом и требало би да буде што чешћи. Када чувамо себе од неприкладних речи и дела онда приступамо молитвом „Учини Господе оно што ми не можемо као људи. Твоја смо деца, Тебе верујемо, Тебе волимо, Твоји смо“.
    Увек се сећам како се молио чика Крсто, сељак из Чајнича: „Господе, Крсту се Твоме клањам, Теби се молим, Теби верујем, Твој јесам – помози ми!“ Рекао је све. Цела догматика и молитвословље је стало у неколико речи.
     
    КАКО СЕ ПРИЧЕШЋИВАТИ
     
    Ја не бих одређивао у данашње време колико пута се може причешћивати. Ако си спреман, увек приђи, ако ниси – уздржи се, немој! Труди се да се припремиш и удостојиш за причешће, да себе вежеш за Бога, за покајање. Ми који верујемо треба да имамо свог духовника код кога се исповедамо и да будемо сагласни са њим када можемо приступити причешћу.
    Литургија служи да се верници причешћују и да увек буду спремни за ту свету тајну. Ако нису спремни, причешће им може бити више на осуду него на корист, и још више ће им бити на осуду ако нису спремни па осуђују Цркву што их често призива да приступе тој светој тајни. Свети Јован је говорио да треба вршити припреме у посту, покајању и исповедању који морају бити целокупни – и наше душе и тела. Ако се тога држимо, можемо се причешћивати скоро сваког дана, уколико се осећамо спремним. Господ је зато и дошао. Ако се не осећамо спремним, ако недостојно узимамо свето причешће, онда узимамо огањ на себе који може да нас спржи.
     
    КАКАВ МОНАХ ТРЕБА ДА БУДЕ
     
    Осећам да је Бог позвао мене као монаха, да будем од мало веће користи своме народу. А бићу ако се трудим да будем молитвен, предан Богу срцем, душом и свим бићем и својим примером зрачим свима око себе- и монасима и народу. Ако се трудим да будем угодан Богу својим подвизима и својим животом, слободно могу да изађем пред Господа и да тражим, као дете од Оца, да молим, да клечим, да плачем и тражим помоћ за свој народ и своју Цркву да Господ помогне.
     
    Извор: Чудо
×
×
  • Креирај ново...