Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5025
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from хахаха in Професор Зоран Радовановић: Торлакова вакцина   
    Danas, 20.10.2020.
    Uspon i pad Instituta Tolak
    Zoran Radovanović
    Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje.
    Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena.
    Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina.
    Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu.
    Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima?
    Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme?
    Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja).
    Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja?
    Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“.
    Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest?
    Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta?
    Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov?
    Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona?
    Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili?
    Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu?
    Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.
  2. Волим
    александар живаљев got a reaction from Јелина in Преминуо сликар Петар Омчикус   
    Преминуо академик Петар Омчикус
    Сликар и члан САНУ Петар Омчикус преминуо је у 93. години, потврдили су за РТС његови сарадници. Омчикусово дело обухвата велику већину сликарских жанрова, а карактерише га дух Медитерана.
    Омчикус је рођен 1926. године у Сушаку код Ријеке. Од 1937. живео је у Београду. После Другог светског рата је започео сликарске студије на Академији ликовних уметности, код професора Ивана Табаковића.
    Петар Омчикус   Заједно са супругом, сликарком Косом Бокшан, напустио је студије сликарства и одлази у Задар, у коме постаје један од оснивача Задарске групе, у којој су се налазили и Мића Поповић, Вера Божичковић, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић.
    После шестомесечног боравка у Задру, вратио се у Београд и прикључио се Групи Једанаесторица, а своју прву самосталну изложбу приредио је 1951. године.
    Непосредно после тога, Петар Омчикус 1952. године са Косаром Бокшан напушта Југославију и дефинитивно се сели у Париз. Од 1965. године повремено бораве у Вела Луци на Корчули где организују бројне међународне сусрете уметника, филозофа и критичара.
    Учествовао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству.
    Почеци Омчикусовог стваралаштва везују се за неколико уметника, сви из класе Ивана Табаковића, која се на неколико месеци окупила у Задру 1947. године начинивши тада прву југословенску уметничку комуну – Задарску групу.
    Излазак из академских атељеа у природу отворио је овим уметницима нове путеве слободног стваралаштва на којима ће, на различите начине, остати током укупног стваралаштва. У каснијим периодима Омчикус је тематизовао сликарство према портретима, цртежима Београда, фантастичном реализму и скулптури.
  3. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на JESSY у Архимандрит Андреј (Конанос) је одлучио да напусти свештеничку службу   
    "Боли када читаш осуде и трачеве" - свештеник Диониси Костомаров о реакцији на одлуку архимандрита Андреја (Конанос)
     
    Архимандрит Андреј (Конанос) поднео је добровољно молбу за уклањање духовног достојанства са себе. Ево шта свештеник Диониси Костомаров каже о својој реакцији на ову вест:
    Морамо братски љубити нашег оца Андреја. Једина реакција која је по мом мишљењу у таквој ситуацији дозвољена је показати бригу и подршку.
    Отац Андреј пише да није изгубио веру и да наставља служити Богу и љубити ближњега. Али чак и ако је изгубио веру, наша реакција не би могла бити другачија. Господ, дајући заповест љубави, не разликује је према националности, роду, финансијском статусу, старости, погледима. Не треба да волимо ставове, не место и таленте појединца, већ саму особу. На крају крајева, колико је лако волети талентованог свештеника, музичара, писца, политичара итд. Волећи такву особу ви сте део његове величине. Али морамо се сетити да обичној особи највише треба љубав. Уосталом, свако од нас, чак и најневероватнији, је обичан. И, напротив, сваки обичан човек је невероватан и јединствен. И сигурно, без изузетка, свако заслужује љубав.
    Стога је за нас сада главна ствар лична молитва за особу.
    Важно је размислити о једном другом аспекту: ако се о врло важној страници мог живота разговара јавно, да ли ће ми се то свидети?
    Најболнија ствар је читати осуђујуће ретке , трачеве и спекулације. За оне који пишу овако желим да се једноставно молим. И они заслужују љубав и треба им молитва , можда и много више него нашем брату оцу Андреју.
    Свака особа заслужује подршку, а посебно особа у кризи. Цркви су важни сви: млади или не, здрави или не, лаик или монах, светац или не, посрнуо или не. Свако је важан за Бога. А ако желимо бити Божји, онда би нам сви требали бити важни.
     
  4. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на JESSY у Архимандрит Андреј (Конанос) је одлучио да напусти свештеничку службу   
    Није грешка или трагедија, већ "почетак новог пута"?
    Игуман Нектариј (Морозов) - о одрицању од свештеништва и монаштва
     
    Најава о одрицању од свештенштва и монаштва Архимандрита Андреја (Конаноса), најсјајнијег православног публицисте, писца и проповедника нашег времена, без претеривања, шокирала је многе. И другог дана се разни људи обраћају многим свештеницима који имају налоге на друштвеним мрежама, са истим питањем: шта мислите о одлуци оца Андреиа и како оцењујете његов чин.
    Не знам разлоге и околности које су га подстакле на ову одлуку. Не знам његов унутрашњи живот, његове туге, слабости и искушења. И зато се не усуђујем да причам о самом оцу Андреју. Тим више - никако да му судим.
    Ни најмање зато што савршено добро разумем: данас неком судите због поступака који вам се чине неприхватљивима, а сутра по истој ствари - нечему што апсолутно не очекујете - осуђују вас. Ово је један од закона духовног живота, и они који га занемарују врло брзо се уверавају у његову реалност.
    Али има нешто у овој ситуацији што је много веће од оца Андреја, наших искустава и збуњености. Ако нешто не кажем или, тачније, не сетим се, била би велика грешка.
    Савремени црквени живот готово је у потпуности препун недостатака, проблема, свих врста неправди и заблуда. Наших мана, проблема, грешака и заблуда. И особи која то гледа тешко је да схвати: шта је хришћанство у 21. веку, да ли је изгубило своју релевантност, да ли је изгубило суштину, да ли је у принципу живо. И све исто и, вероватно, у још већој мери - у односу на Цркву.
    Штавише, таква питања не постављају само спољни посматрачи. Она понекад прогоне и оне који су, чини се, најтемељитије укорењени у црквеном животу
    Зашто је то тако? Чини ми се да објашњење није у томе колико порока има у данашњој људској компоненти Цркве који могу послужити као узрок спотицању. У нечем другом је ствар. У неком изненађујуће површном ставу према хришћанству међу већином људи који пуне наше цркве.
    Премало је оних за које је вера у Христа заправо оно непроцењиво зрно, благо, због кога су спремни одрећи се свега осталог ако је потребно, оних за које је живот без Христа толико лишен сваког смисла и садржаја , за које је живот без вере не само као незамислив већ и потпуно немогућ.
    А због ове површности догађа се заиста страшна ствар: оно што је по својој природи непоколебљиво, непромењиво, почиње изгледати као апстракција, нешто што није испуњено конкретним значењем и садржајем, што се може трансформисати, скратити, поништити, и једноставно заборавити. И то се не односи само на неке појединачне аспекте хришћанског живота, већ и на Цркву у целини, и на саму веру као такву.
    Није новост ни за кога од нас, наравно , да особа која је положила монашке завете, рукоположена у свештеника, не може тек тако да се одрекне завета и да напусти Цркву. То се данас догађа стално, принудно осећање бола и истовремено пажљивије сагледавање оних који су у нашој близини и самих нас , уваек нови напори да се схвате разлози, утврђивање болних тачака из којих потиче такав исход.
    И веома често их налазимо : изгарање, умор, фрустрација, који воде до слома.  Понекад - губитак вере, понекад њено одсуство од почетка (дешава се и то).
    Наравно, у таквим случајевима, гледамо на оно што се догодило као грешку, као трагедију одређене особе.
    Али ситуација са оцем Андрејем је потпуно другачија. У свом обраћању он говори врло уверљиво о својој одлуци, али не као грешци, трагедији или издаји. Не. Узвишено и описно, он говори о крају једне етапе и почетку друге - важније и више, која подразумева исто служење људима, али часније и с већом искреношћу.
    Ако издвојимо време да прочитамо коментаре, којих има пуно испод текста оца Андреја на Фејсбуку, видећемо да већина пратилаца не само да одобрава његово одрицање од свештенства и монаштва, већ му се и диве.
    Пратиоци су они људи који су читали његове постове, чланке и књиге, сазнавали о животу ради Бога и са Богом, који су га поштовали као Христовог слугу. И одушевљени су ...
    Како то разумети? Колико страшно мора бити замагљивање граница између истине и грешке, између обавезног и недопустивог, између верности и отпадништва, да би се људи који верују у Христа радовали одбацивању завета на Чије се обавезао и служби коју је Он благословио?
    Желим да причам о оном што је јасно и неспорно - желим то управо зато што је престало бити тако.
    Када човек даје монашке завете, не даје их људима, то је савез између њега и Христа. Обећање на верност Њему. Баш као и брак, примање монаштва захтева, у идеалном случају, потпуну свест, јасноћу избора. Ово је реч која се даје једном заувек.
    Ако је у браку особа доживела разочарање, схватила да су он и супруга странци, то је увек болно, али знамо много случајева када је, упркос направљеној грешци и раскиду породичних веза, особа ипак нашла срећу у новој заједници. Али у кога се разочара онај ко се одрекне монаштва, са ким се растаје, од кога одлази? Од Онога коме се предао и с којим се сјединио .
    Да ли је та слабост, тај грех опростив? Мислим да није на нама, људима, да судимо о томе, јер човеку није потребан наш опроштај или опрост: опроштај му даје сам Господ, чија је милост немерљива. Само он зна снагу човека и његову слабост, бол и патњу, врлине и пороке. Само Он зна под којом тежином је пао, шта је то што га је довело у ту ситуацију.
    Питање је можемо ли ми говорити о овом разочарању као о ставу, као о врлини? Мислим да је то могуће, али само ако особа престане бити хришћанин и „нађе се“ у некој другој религијској традицији или једноставно одбаци религију. Али ако остане хришћанин, остане у Цркви, онда не .
    Не тако давно, скоро цео "православни Фејсбук" био је заузет дискусијом о томе да ли верник и побожна особа имају право да оставе своју жену са петоро деце и пређу код друге жене, водећи рачуна о првој породици неформално, па чак и несебично. И реакција већине на ту ситуацију била је огорченост. У овом случају формулација питања је другачија: могу ли монах и свештеник напустити присуствовање престолу, слављењу евхаристије и монаштва и говорити о томе као о некој врсти кретања напред?
    Чини се да је све јасно. Али револт није. Ово није страшно, вероватно нам је свима досадило негодовање. Међутим, ово је симптом. Тужан, очигледан, страшан - који се обично назива отпадништво. Процес је отишао толико далеко да, као што сам већ рекао, очигледно није очигледно и неспорно је дискутабилно.
    И, дакако, отац Андреј је нанео ударац Цркви одласком и оправдањем овог одласка, удар који није ни први ни последњи, али је посебно јак. И желим да ћутим - јер боли и заправо је застрашујуће. Али сигуран сам да ви не можете.
    И дефинитивно желим да кажем да ово није завршетак једне и почетак друге етапе. Ово није наставак свештеничке службе са већом искреношћу. Ово је несрећа због које Анђели Божји жале. И размишљање због којег непријатељ тријумфује.
    И дефинитивно желим да кажем: не, ово није „крај једног пута“ и није „почетак другог“. Није „прилика за наставак свештеничке службесвештеничка служба
    И дефинитивно желим да кажем да ово није завршетак једне и почетак друге етапе
    Ово није наставак свештеничке службе са већом искреношћу“. Ово је несрећа због које Анђели Божји жале,  И размишљање због којег непријатељ тријумфује.
     Правмир
  5. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на JESSY у Архимандрит Андреј (Конанос) је одлучио да напусти свештеничку службу   
    Не раздвајајте се са својим вољенима 
    Архимандрит Савва (Мажуко) - реакција на одлуку архимандрита Андреја (Конаноса)
    Познати грчки проповедник Архимандрит Андреј (Конанос) објавио је да напушта свештенство. У Русији је отац Андреј познат и вољен захваљујући својим дивним разговорима и књигама. Стога је вест о његовој одлуци многе узбудила, па чак и обесхрабрила. Како је третирати? Желели  смо да поделимо мисли архимандрита Савве (Мазуко), станара Гомелског манастира Светог Николе.
    Алармантно лето 2020.: вирус се не повлачи, немири и сузе у Белорусији, куће негде експлодирају, шуме горе, реке преплављују њихове обале, а црквени људи имају још једну тугу - Архимандрит Андреј (Конанос) одлучио је да напусти свештеничку службу ... Али ово је познати публициста, аутор утешних књига и искрених проповеди. И шта сад да радимо - са књигама, речима и учењима? Како се ви можете одупрети ако такви духовно надарени људи напусте Цркву? Можда, у ствари, они који кажу да су последњи часи дошли до религије су тачни, и какву потврду имате ако сами црквени проповедници, па чак и просветљени хијерарси, тако лако одлазе из свештенства?
    Пре свега, морате да обуздате своје емоције. То је прва ствар коју треба да учините у било ком шоку. Последњих година све чешће чујемо о свештеницима који остављају службу. Да ли то значи да има више таквих случајева? Не. То само говори да смо постали више информисани. Претпостављам да одлазе чешће. То је због чињенице што у наше време напуштање клира не повлачи за собом катастрофалне последице, као што је то било у стара времена.
    Нажалост, немамо статистику таквих одлазака по годинама, периодима, деноминацијама. Чим хришћанин напусти Цркву, он престаје да нас занима. Покреће се посебни механизам социјалног „карантина“: особа која је напустила нашу заједницу несвесно се доживљава као опасни странац, непријатељски и, можда, „заразни“.
    Међутим, порећи такве чињенице је још веће зло. Прво, јер говоримо о живим људима који трпе. Друго, православно друштво, које је познато по великом интересовању за аскетизам, из неког разлога одлучно одбија да проучи негативно искуство, искуство црквених грешака, које за правог аскету није ништа мање вредно од достигнућа прослављених аскеза.
    Свештеници напуштају Цркву. И не само свештеници, већ и монаси. Шта да радимо у вези с тим? Може се прећутати. Можете бескрајно понављати да они нису били наши. Уствари, црквено друштво ради управо то. Да ли је то разумно? Да ли је ова стратегија корисна за црквени живот? Одговор ми је очигледан. Свештеници, монаси, као и лаици који су напустили Цркву, требало би да нас дубоко занимају, не само из милости, већ и због црквене користи - јер ће нас биографије, чијим проучавањем можемо у будућности избећи сличне трагедије, омогућити да се бавимо теолошким и канонским „ радом на грешкама ".
    Понављам: говоримо о живој особи. Шта год да је овај проповедник, он уопште није супермен или антички полубог. И он осећа бол, такође га муче сумње, усамљеност и огорченост , ако има некога да му помогне, позајми му раме. Чак и једноставном свештенику може бити тешко проћи ове тестове, али јавној особи је много пута теже, јер иако сте окружени многим обожаватељима и ваш је пут пред очима свих, тај кључ једноставне људске комуникације, доступан већини, може се показати као недостижни луксуз.
    Лето 2020. и одлазак оца Андреја (Конанос) шокирали су многе. Али било је лето 2018. године када је прекрасни мисионар и проповедник, који се такође звао Андреи - протојереј Андреи Федосов, - неправедно стављен на црквени суд и прошао кроз све кругове административног понижења пре напуштања свештеништва.
     Али напустио је свештенство. Јер је жива особа, а понекад је жива особа толико  усамљена да је спремна на најочајнији чин, само да побегне из ове глуве таме и бола. Али ово је била особа која је Цркви изузетно потребна. "Одред није приметио губитак војника."
    Наравно, не знамо све детаље. Отац Андреи (Конанос) у свом деликатном писму није рекао разлоге за одлазак. Мислим да би се његови обожаваоци требали придржавати исте деликатности и не бити претерано радознали. Шта год да кажемо, напуштање свештеништва је велика трагедија. Није нам дато да судимо, али имамо право на саосећање и разумевање, о чему смо много научили из проповеди оца Андреја.
    Шта да радимо са књигама? Читајте, чувајте, поново читајте - са захвалношћу и молитвом за светлост и радост, које је овај дивни писац поделио. Не треба правити инквизицију, одузети књиге из црквених продавница - то је једноставно глупо. Књиге су добре, текстови пристојни. Читајте, будите тужни и захваљујте.
    Нека отац Андреи буде у реду.
  6. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Pa baš...kad sam pročitao ono o Hezbolahu...pao sam sa stolice, a isto i u vezi premještanja ambasade u Jerusalim. Kakve veze Hezbolah i ambasada Srbije u Izraelu imaju veze sa odnosoma Srbije prema Kosovu i ekonomskom normalizacjiom. 
  7. Хахаха
    александар живаљев је реаговао/ла на Avocado у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    ... i prilično nepovezane međusobno... neko na netu se šalio kako su izgleda vrata Ovalne sobe ostala otvorena, pa je svako ko je prolazio dobacio po neku ideju...
  8. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Srpska strana se stalno pozivala da nisu potpisali nikakav trilateralni sporazum. To im je finta kako bi navodno pokazali da Kosovo nije bilo nikakav učesnik jer time nije pokazano kao međunarodni subjekt. Međutim, čak i da je Kosovo međunarodni subjekt, nikakav trilateralni sporazum ne bi bio potpisan sa SAD te je tako argumentovanje smješno. 
    Dalje, tvrde kako je Srbija potpisala sporazum sa SAD...Grenel ih je demantovao, i to je tačno jer se iz onog sporazuma na kojeg je Vučić stavio potpis, ne vidi nijedan drugi osim njegovog. To što im je Tramp uručio nekakvo propratno pismo, nije dokaz nikakvog bilateralnog sporazuma. 
    Čitav proces je bio predizborni cirkus za Trampa. U jednom dokumentu su stavljena pitanja koja veze nemaju sa neriješnim pitanjem status Kosova i odnosa Srbije prema tome, nego je čist politički hir Trampa. Ubacio je u sporazum stvari koje su saglasne sa njegovom spoljnom politikom. 
    Iskreno se nadam da je kao takav sporazum ništavan, pravno neobavezujući i ako Vučić računa da time kupi neko vrijeme...halal mu. U suprotnom ako bude nastojao da ga sprovede, ne vjerujem da će doživjeti da mu glava ostane na ramenu. 
  9. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Тихон у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Септембарски испитни рок.
      Како ли то делује на таштину над таштинама?
      А, Аврам само гледа са зида.
  10. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на GeniusAtWork у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Не знам шта се људи чуде. СНС је управо због овога и створена тамо негде 2006, да заврши са Косовом пошто "жути издајници" изгледа нису хтели да иду до краја. У наредних годину - годину и по ћемо сигурно имати још један "историјски споразум", који се наравно неће звати признање...али ће то бити.
  11. Оплаках :))
  12. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Jbt.. šta smo zgriješili da učestvujemo u kosmičkim glupostima. 
  13. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Avocado у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Istorijski sporazum... ne znam da li se u istoriji desilo da 2 strane potpisuju sporazum u kojem gotovo ni jedna tačka nije rešavanje međusobnih odnosa već isključivo ispunjavanje interesa treće strane... tačnije, njenog predsednika koji pokušava da ućari nešto jevrejskih glasova za izbore...
    Pri čemu je najsmešnije to da se sporazum koji je potpisala jedna strana razlikuje od druge... i da u sporazumu Srbije i Kosova postoje obaveze Izraela i prema Izraelu... ludilo mozga... to samo može Tramp da smisli i Vučić da potpiše...
     
     
  14. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    I još ovo: 2017 je donesena UN rezolucija koja je proglašenje Jerusalima kao glavnog grada Izraela, označila kao ništavinm i nevažećim, dok se ne postigne konačno rješenje izraelsko-palestinskog sukoba. Samo su SAD jer su kauboji, i Gvatemala jer su banana drzava otvorili ambasade u Jerusalimu. Pridružice im se Srbija koja ce pogaziti tu UN rezoluciju, i koja če od Izraela biti nagradjena priznanjem Kosova.
    Bravo Vučiću, nisi pokazao da je Srbija banana država, nego da je trula banana drzava. 
    Zbogom rezoluciji 1244, Srbija više nikad da se ne poziva na neke UN rezolucije. 
  15. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Вилер Текс у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Гоничи робова имају план само како да гоне робове и за то добију комад меса. 
    А јасно је да је Србија плантажа а Срби робови. А зна се ко је гонич.
  16. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Вилер Текс у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Нешто причитах. Ово око СПЦ није прецизно формулисано. Имплементација судских одлука везаних за СПЦ. Којих тачно одлука'? Може неки суд у Приштини да донесе лоше одлуке, до сада је било одлука које су нам ишле на руку али се нису спроводиле. Мада цео пасус кад се погледа, подразумева се да није лоше али не би требало да се подразумева него да буде јасно у корист СПЦ. 
  17. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Ekonomija na americki nacin. 
  18. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Pa zato kazem... To je čuvena američka demokratija, uvaljivanje kukavicijih jaja... prepakivanje čokolada koje jede mrmot. Mada ovdje krivicu isključivo snosi Vučič i njegovi puleni... Na sve ovo su se trebali spakovati, nego jos laze pred ekranom kako su Ameri trazili od Srbije da oni kazu Izraelu da prizna Kosovo, sto kao Srbija nema sta stim, ali sako bude poštovao Srbiju (ne prizna Kosovo), Srbija ce premestiti ambasadu.. A vidimo da ce je premjestiti svakako. 
  19. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Nece biti direktnog priznanja bar jos izvesno vrijeme. 
    Ali ce se ovakve stvari desavati. Izrael ce priznati, a Srbija ponizavajuce premestiti ambasadu u Jerusalim, to ce povuci talas priznanja muslimanskih zemalja. Petljanje oko Hezbolaha, mozda nagna i Iran da ga prizna, odricanje od kineskog 5G mozda znaci gubitak kineske podrške u UN... I tako ce suzavati krug i pritiskati. Ujedno Ameri i dalje kao degenerici misle da ce sa ekonomskim pričama da promjene svijest ljudi i da ce icem i picem Srbija na kraju i sama priznati. 
    Ne znam, nadam se samo da ostali kojima smo zabili prst u oko imaju razumjevanja za trenutku situaciju i da nece posegnuti za radikalnim mjerama dok se ovaj sporazum ne baci u smteljiste istorije gdje mu pripada mjesto. 
     
  20. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Aleluja.. Makar da se ovdje složimo. 
  21. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Imaju dve verzije dokumenta, različite u zadnjoj tački.
    Kosovari su potpisali da ce ih priznati Izrael... Srbi ce kao nagradu da premjeste ambasadu u Jerusalim. 
    Spisak opreme ti je tu, čitaj. 
     




  22. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Председник Вучић код Трампа - Косово   
    Ovim sporazumom je dogovoreno:
    Da Izrael prizna Kosovo,
    Srbija bude prva evropska zemlja koja ce premestiti ambasadu u Jerusalim, 
    Izbaci kineski 5G, 
    Uvede americku opremu za spijunazu, 
    Ogradi se od Hezbolaha. 
     
    Čestitam ti Srbijio tvoj novi kolonijalni status, ispunjava se ono za šta je Vučko i doveden.
  23. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Уснуо у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020)   
    Вечан спомен и Бог да му душу прости! 
  24. Збуњен
    александар живаљев је реаговао/ла на Justin Waters у Crnogorsko Hercegovački pokret (CHP)   
    Ko su ovi? Šta propovjedaju i kakvi su im ciljevi i za koga rade?
     
  25. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Вилер Текс у Пољска: канонизација мученика Подлаша убијених 1946. године   
    Да ли може да се окачи фотографија иконе Светих мученика Подлаша, али да буде квалитетна, како би могла да се искористи за каширану икону?
     
×
×
  • Креирај ново...