Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content Count

    4981
  • Joined

  • Days Won

    7

Reputation Activity

  1. Волим
    александар живаљев reacted to Nikola Stojanovic in Само на „јавну“ РТЦГ: Умјесто литургије – бесплатан „курс“ безбједног дрогирања   
    Konacno odlicna tema. Nemoj slucajno da su mi privirili oni pacijenti sto ga palamude tamo na ostalim tema, Corona ima da bude limunadica , sta ce da im sledi !
     
  2. Збуњен
    александар живаљев reacted to Trifke in Prvi put posle 2000 godina pashano jagnje može biti žrtvovano na hramovnoj gori u Jerusalimu   
    Za one koji sumnjaju u istinitost vesti evo i iz drugogo izvora
    Thanks to Trump: Pascal Lamb could be Sacrificed on Temple Mount for first Time in 2,000 Years - Breaking Israel News | Latest News. Biblical Perspective.
    WWW.BREAKINGISRAELNEWS.COM The Sanhedrin emphasized that the plan to bring the altar to the Temple Mount was entirely consistent with President Trump’s...  
  3. Хахаха
  4. Волим
    александар живаљев reacted to PredragVId in Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита   
    Православна литија за одбрану светиња у Црној Гори, јутрос након Свете Литургије у цркви светог Архангела Гаврила у Хумској (поред Партизановог стадиона).
     

    VID_20200308_113709.mp4




  5. Тужан
    александар живаљев reacted to Ромејац in Преминула је Милица Остојић позната као Мица Трофртаљка   
    “BILA JE DEMENTNA, UMRLA JE U STARAČKOM DOMU” Rođaka Mice Trofrtaljke otkrila kako je pevačica provodila POSLEDNJE DANE
    WWW.BLIC.RS U medijima je odjeknula vest da nas je napustila pevačica Milica Ostojić poznatija pod nadimkom Mica Trofrtaljka.  
  6. Волим
    александар живаљев reacted to The Godfather in Raskol se zahuktava   
    We recognize only Metropolitan Onuphry—abbot of Athonite Hilandar Monastery
    ORTHOCHRISTIAN.COM While the Patriarchate’s actions have caused some turmoil on Mt. Athos, Fr...  
  7. Волим
  8. Волим
  9. Волим
  10. Волим
  11. Волим
    александар живаљев reacted to Логос in Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Црквено-правна анализа измена и допуна устава Српске православне цркве у Јужној и Северној Америци, 2019. Године   
    НАСТАВАК:    Како превазићи проблем?   Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство.   Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука.   Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци.   Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију.   Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене).    Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?)   Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња.   Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом).   Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено.    Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег.      За Поуке.орг: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић
  12. Радостан
    александар живаљев reacted to GeniusAtWork in Избори и званично расписани за 26. април   
    Председник Вучић расписао парламентарне изборе за 26. април
    Председник Србије Александар Вучић расписао је редовне парламентарне изборе за 26. април.
    "Поштовани грађани Србије, управо сам у складу са Уставом потписао одлуку о расписивању избора за народне посланике. Избори су расписани за 26. април 2020. Свим учесницима желим успех, желим пре свега да тог дана, али и у читавој кампањи која ће бити дуга да буде демократска атмосфера, да се политички противници поштују, да излазе са различитим ставовима, да кампања буде борбена али мирна, и да људи могу да донесу најбољи суд о политици која је претходила, али и о политици која треба да допринесе бољој будућности за наше грађане", рекао је председник Вучић.   Избори су, додаје председник, важан чин за Србију јер се, како је рекао, људи увек опредељују на изборима за то какав живот желе да живе.
    "Избори су и велика одговорност не само за политичке странке и групе грађана које на њима учествују, избори су од пресудног значаја за сваког грађанина. Зато молим људе да узму учешћа на изборима, да покажу и озбиљност и одговорност према својој земљи уверен да ће на најбољи начин изабрати пут и за себе и за своје породице, али пре свега за нашу лепу Србију", истакао је Вучић.
    Пожелео је добру, праву, демократску политичку утакмицу свим актерима.
    "Желим да 26. априла увече једни другима честитамо и заједнички и уједињени кренемо у бољу будућност. Живела Србија", закључио је председник Вучић.
    Председник Вучић је претходно у обраћању јавности рекао да ће бити више од 50 дана изборне кампање, па ће то бити једна од најдужих кампања до сада, што ће, како је додао, бити довољно времена да сви представе своје програме. 
    Позвао је грађане да својом вољом изаберу своје представнике у парламенту, да гледају у будућност и о њој донесу одлуку.
    Редовне изборе за одборнике свих 17 београдских општина расписао је председник Скупштине града Београда Никола Никодијевић.
    Председник Републичке изборне комисије Владимир Димитријевић навео је да РИК, по расписивању парламентарних избора, има рок од пет дана да се састане и усвоји одговарајућа акта. 
    РТС
  13. Волим
    александар живаљев got a reaction from stevanjuric in Интервју владике Григорија "Блицу": О Црној Гори, дијаспори, Косову, Богословском факултету...   
    INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE "U crkvama u Nemačkoj svake nedelje ima pet do deset novih lica, to je STRAŠNO ZA SRBIJU"
     Ranko Pivljanin  02.03.2020.      FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA
    Da je sreće, sa Grigorijem, vladikom Diseldorfa i Nemačke, pričali bismo najviše o njegovoj novoj eparhiji, u kojoj službuje već godinu i po dana i u koju mu svakodnevno stižu novi vernici. Svestan je tužne istine, da dok se pune crkve u Diseldorfu, Berlinu, Hanoveru, prazne se one u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori...
      Ove pak u Crnoj Gori, zajedno sa pripadajućim im vernim narodom, prolaze iskušenja koja pomno prati, u srcu mu odzvanja puls tamošnjih litija koje oduljiše trajanjem a uljudiše porukom i snagom i najveći deo razgovora bio je o ovim događajima. Vidi li im finale?
    - Kad je reč o tom pokretu naroda koji se pretvorio u jednu neprestanu litiju, a mogli bismo reći i u jednu neprestanu liturgiju, moj prvi utisak je da se dogodilo nešto kao u onoj narodnoj pesmi „usta raja ko iz zemlje trava“. U tom smislu sam vrlo srećan, zato što je to očigledno znak da se završava jedna epoha. I to nije samo epoha Đukanovića, to je epoha i Josipa Broza pa, ako hoćete, i epoha Kralja Nikole. Završava se epoha autokratskih vladavina koje traju po trideset, pedeset i šezdeset godina i to je nešto što je sigurno naš narod unazađivalo i unesrećivalo. U tom vremenu koje je iza nas bilo je i ratova i sukoba, i stradanja i smrti, mnogo bratoubistava, bratskih sukoba i bratske krvi a ove litije su, čini mi se, sve te ljude svele u jednu reku, koja želi da uplovi u jedno mirno pristanište i to smatram kao jednu veliku milost božiju. Nemam hrabrosti da kažem kako vidim to finale, ali ovo što sad vidim jesu te čiste i pročišćene reke ljudi koji ne nose u sebi mržnju. To je reka koja ne proklamuje neke dnevnopolitičke parole, to je reka ljudi koja putuje i plovi protiv laži. Ali ona se tim lažima ne suprotstavlja nekim poluistinama i u tome leži njena ogromna snaga.
      Ne čini li vam se, ako na tren zanemarimo sporni Zakon o slobodi veroispovesti kao okidač ovih okupljanja, da te ljude izvodi i vodi nešto iskonsko i dublje od prostog protesta?
    - Kada se god dogodi neki važan događaj, bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan, on nikada nije posljedica datog trenutka. On je rezultat jednog dugog trajanja i dugog vremena. Taj trenutak koji se sad dogodio i za koji je okidač bio pomenuti zakon traje, mislim, više od stotinu godina.
    Da li ste razmišljali o tajmingu za donošenje spornog zakona upravo pred božićne praznike. Šta se htelo i šta se mislilo kad je odabran baš taj datum?
      - Prošle godine u leto dao sam jedan veliki intervju objavljen u knjizi „Gledajmo se u oči“ i u tom intervjuu sam govorio o tom zakonu. Imajući u vidu da to može biti i ironija, na jedan diplomatski način sam hvalio sposobnosti Mila Đukanovića da vlada trideset godina. Ali tada sam o tom zakonu, koji nije bio donesen, rekao da će to biti kamen na koji će se Milo Đukanović spotaći. Rekao sam da bi takav potez bio nepromišljen i da izvire iz omamljenosti vlašću i moći i potpunog zanemarivanja činjenice da bi se moglo desiti da „nikne raja ko iz zemlje trava“. Oni su mislili da je ta trava, to jest narod potpuno pregažen, da više ne postoji i da se to ne može dogoditi. U tome i jeste glavna obmana svih autokrata i svih ljudi koji misle da se može unedogled lagati. U trenutku kad se to pomisli – događa se ovo što se dogodilo u Crnoj Gori.
      FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije
    Postoji nešto što bi se moglo zvati tačkom preloma kod mnogo stvari pa je tako i kod režima, naročito onih koji dugo traju. Može li ovo biti taj momenat za Đukanovića?
    - Nemoguće je posedovati nešto što je šire od nas. Dakle, Bog o kome ja volim da govorim je u ovom svetu i on je sav svet ispunio sobom, ali ovaj svet ne može da obuhvati Boga, to jest mi ne možemo da obuhvatimo istinu. S druge strane, kada je reč o ljudima koji dođu na poziciju vlasti, oni misle da mogu sve da iskontrolišu i sve da postave kako njima odgovara i oni ne znaju šta znači ljudska sloboda, sloboda jedne ličnosti i sloboda jednog naroda i jedne zajednice. Sa slobodom može da se manipuliše i da se kalkuliše, ali u jednom trenutku će se otkriti istina da je ta sloboda mnogo veća i mnogo šira od onoga što neko misli da poseduje ili kontroliše. Pomenuto promišljanje slobode vrlo je naivno i pokazuje jedno ogromno neznanje o životu i tajni života. Čovek ne može da vlada nad svojim detetom, muž nad ženom, žena nad čovekom. Kako bismo mogli da vladamo? Samo na taj način ako dozvolimo da onaj drugi bude slobodan i da nas na osnovu te slobode prihvati – da nam se slobode razumeju i da mi na osnovu te slobode živimo zajedno a ne na osnovu moći, uticaja, vlasti. novca. Odavno je – ne samo kod nas nego i u svetu – počelo da se gleda tim jednim okom – ja imam moć, imam novac, imam mogućnosti i ti si sad moj rob. Drugo oko mora uvek da vidi da rob može da se pobuni, da je i on božji čovek i da i on u sebi ima klicu slobode koja može odjednom da proklija i donese neverovatan rod.
    Zašto je ovo trebalo Đukanoviću i njegovom režimu? Da li je to uradio od svoje volje, da li je možda nateran ili je sam sebi izmislio još jedan zadatak pošto je sve ostale ispunio i uplašio se da će postati nepotreban?
      - Šta god da je od svega toga, to je bila glupost. Bilo da je naredba sa strane, bilo da je potekla iz njegove glave, bilo da je napravljeno kako bi homogenizovalo njegovu partiju koja se očigledno raspada (kao i u svakoj partiji – jedni su nezadovoljni što su drugi prezadovoljni). U tom smislu ja to ne mogu drugačije da objasnim nego kao nepromišljenost i glupost. Pričaju o vlasništvu i vlasnicima od pre 1918. godine, a Manastir Savinu su izgradili tvrdoški monasi i episkopi hercegovački, Ljubibratići. Ljubibratići i danas postoje, hoćemo li onda da vratimo Savinu u njihovo vlasništvo? Hoćemo li Moraču da vratimo Nemanjićima? Ili će to da uzme Đukanović, Marković, Janković? Kako je takva glupost mogla nekome da padne na pamet? U svakom slučaju, takvi potezi proizlaze iz čiste osionosti a osionost je najupečatljiviji izraz gluposti.
    Imate li vi jasnu predstavu šta taj zakon tačno proizvodi i koje su mu krajnje konsekvence ukoliko zaživi?
    - On proizvodi otimačinu, i to otimačinu imovine. Ali on proizvodi i mogućnost da tamo gde sestre monahinje od jutra do mraka nešto rade, sade, okopavaju, pleve, vezu, čiste... uđu neki ljudi kojima do toga uopšte nije stalo, da to devastiraju i posmatraju kao jedan kupoprodajni element. To je jedan vrlo ružan momenat. Drugo, ovim se pokušava pokazati: evo, ne postoji ništa na ovom svetu što nije pod mojom kontrolom. Ispričaću vam jednu priču. Veliki rimski car Trajan porobio je čitav svet. U jednom od tih porobljenih gradova, Antiohiji, bila je jedna mala zajednica hrišćana, i u toj zajednici bio je episkop koji se zvao Ignjatije Antiohijski. Trajanu bi dojavljeno da je sve pokoreno osim te male zajednice i tog starog episkopa, koji je tada imao više od sto godina. Onda je car Trajan doneo, prema sopstvenom mišljenju, mudru odluku da se taj stari episkop odvede u rimsku arenu i baci lavovima na uveseljavanje demosa. Tokom tog putovanja od Antiohije do Rima, Ignjatije je napisao sedam poslanica koje su i danas jedno od najvažnijih štiva u hrišćanskoj teologiji. Tako je Trajan proslavio Ignjatija za koga možda ne bi ni znali da ga on nije sproveo na pogubljenje. Danas Ignjatija slave i ljudi i Crkva a o Trajanu se zna po tabli i priči o kozijim ušima.
      FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije
    Crnogorska vlast kaže da je pitanje ovog zakona pitanje „pravne čistote“. Kako vama ta čistota izgleda?
      - Pričati o pravnoj čistoti u zemlji gde se pripadnici narko-kartela svakodnevno međusobno ubijaju zaista je besmisleno, neumesno i to ne treba ni komentarisati.
    Masovnost i istrajnost protesta naroda su iznenadili i vlast ali i ljude iz Crkve. Šta je to tako jako potaklo toliko ljudi da nedeljama uporno šetaju?
    - U litijama nisu samo oni koji se deklarišu kao pravoslavni vernici, nego i vernici drugih konfesija, ali i svi oni u kojima se decenijama taložila nepravda, to ponižavanje i zatiranje ljudske slobode i dostojanstva. Zahvaljujući mudrosti Crkve, sveštenika i episkopa tamošnjih, oni su tamo našli prostor u kome mogu da na jedan neobično jak, zadivljujući i dostojanstven način izraze to nezadovoljstvo. Kad ne bi postojali ovi animoziteti u svetu, podele na Istok i Zapad, Rusi i antirusi, proevropljanini i antievropljani, to bi bio jedan od najveličanstvenijih događaja trenutno u svetu. Litije su slične onim Gandijevim demonstracijama, to su demonstracije u kojima se peva Bogu. Ne slavi se nijedan čovek, već Bog i ono što je sveto na zemlji. I niko se tu ne pljuje, ne ruži i ne ponižava a narodu se daje mogućnost da mu dostojanstvo bude vraćeno. I zbog toga su na tim litijama prisutni i ljudi koji ne idu redovno u Crkvu, i oni koji idu u Crkvu, i oni koji se deklarišu kao Srbi i oni koji kažu da su Crnogorci, glasači jedne, druge i treće partije, jer su svi osetili da su tu prisutni i pravda i istina i, što je najvažnije, pomirenje. Tamo su deca i četnika i partizana, tamo nema više partija i to je važno. I Crkva je tu odigrala presudnu ulogu, jer litije nisu uzrok podela, već čin pomirenja i to je neverovatno važno. To je mnogo važnije od bilo kog čoveka i od bilo koje politike. Jedna od najveličanstvenijih stvari bio je istup vladike Metodija, koji je prebijen na Đurđevića Tari i koji u razgovoru sa šefom policije rekao „Pa, vi tučete ove domaćine a branite one koji to nisu“. Kažu da se taj policijski oficir postideo, a onda mu je rekao „Zašto niste rekli da ste vladika?“, na šta mu je Metodije rekao da su svi ljudi ovde vladike i ako ćete tući njih morate tući i mene. I oni su to ispunili, tukli su i njega i njih, ali uzalud.
    Kako vam izgleda držanje države Srbije i njene vlast spram događaja u Crnoj Gori?
    - Niko ko je imalo pratio situaciju nije bio toliko slep da nije video kako je ispočetka vlast države Srbije bila direktno na strani Đukanovića. I njihovi istupi su bili u pravcu nemešanja, da je to stvar države Crne Gore i tako dalje. Bilo je jasno da se ime tog moćnog političara Mila Đukanovića ne sme pomenuti i nije ga pomenuo niko od vrha do dna te vladajuće strukture. Međutim, u nastavku epizode, pošto su rasle litije a s njima i dostojanstvo naroda, došlo je do jednog preumljenja. Sada je situacija takva da nema napada na Đukanovića ali nema ni napada na mitropolita Amfilohija i na Crkvu i litije. To se očigledno ne isplati i razbilo bi se svakome o glavu. Svi su shvatili da ona raja koja je nikla ko iz zemlje trava može i njima da se dogodi – i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, događalo se u Makedoniji. Rečju, ne može se zatreti ljudska sloboda, ma koliko se neko trudio.
      Predstavnici vlasti kažu da je 70 do 80 odsto crkvenih objekata u vlasništvu države. Koliko vi takvih objekata znate?
    - To nema veze s istinom. Ako neko savesno upravlja nekom imovinom, to je u ovom trenutku Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i njene eparhije. I sad treba da se pojavi neko drugi i kaže nam: Mi smo ta država koja je vlasnik. Koja ste vi država? Koja je to država koja je naslednik te države od pre 1918. godine? Pa u ovom prošlom veku su se promenile četiri države Crne Gore. Kome će to ta država ostaviti u vlasništvo? Šta ako sutra dođu Italijani i kažu mi smo naslednici ove države, vladali smo njom od 1941. do 1944. i mi nasleđujemo tu državu? Je li taj naslednik Milo Đukanović kao kumrovački đak i po čemu bi on bio bliži toj državi nego Amfilohije? Crkva ima kontinuitet. Milo Đukanović i ljudi koji su napravili taj zakon nemaju osnovni pojam o tome šta je Crkva. Oni kao zagovornici građanske Crne Gore i deklarisani ateisti govore – mi hoćemo crnogorsku crkvu. Sad se našao Milo Đukanović i ljudi koji misle da sve znaju zato što imaju moć i novac i kažu neće biti ovako nego onako. E, ne može tako da bude nego će biti onako kako jeste. I u tom smislu je taj narod podržao Crkvu. Ne zbog Amfilohija, Joanikija, Atanasija, Petra, Pavla ili Janka nego zbog istine. Ljudi kada prepoznaju istinu istini se i obraduju. Isto kao što pred laži ćute i snebivaju se.
    Imamo paradoksalnu situaciju: vlasti kažu da Crkva hoće da postane vlasnik onoga što koristi. S druge strane, država bi da postane vlasnik onoga što ne koristi. Ako bi isterali svoje, šta mislite na koji način bi bile korišćene crkve i manastiri?
    - U poslanici Diognetu, koja je iz prvog veka, piše kako neki rimski imperator pita: ko ste vi hrišćani? Odgovor je glasio: mi smo oni koji sve imamo a ništa ne posedujemo. Kako poseduje Amfilohije Cetinjski manastir? Pa neće ga on ostaviti Radovićima, nego će ga ostaviti Crkvi. Dakle, Crkva koja se 2000 godina ponaša prema toj poslanici Diogneta – sve imamo, ništa ne posedujemo – ima ogromnu moć. Načitao sam se bezbroj naslova po tabloidima kako po Hercegovini posedujem hotele, kako crkve imaju vinarije. I onda sam otišao u Nemačku i od toga nemam ništa, ali ima Crkva. I to je ono što Crkvu čini drugačijom. Takva bi trebalo da bude i država i da onaj koji joj se nađe na čelu, ma koliko da je na vlasti, zna da će jednog dana otići. Vrlo važno je da to razaberemo. Ništa od toga Crkva neće da poseduje i ljudi koji šetaju, iako ne idu svaki dan u obližnji manastir, oni osećaju da je on njihov. Čiji je Ostrog? Pa svakog Srbina koji danas živi na planeti i ne samo Srbina nego svakog dobrog čoveka kome nikad niko neće reći: nemoj da ulaziš ovde, nemaš pravo. Niti je to za ovih četiri veka ikad iko rekao. I to je ono što taj narod tamo brani.
    Vidite li, ipak, iza sve ove „imovinsko-pravne“ priče, neku dublju i opasniju priču, nešto suštinskije što se iza brda valja?
    - Nije lako objasniti to uvođenje antsisrpstva, koje je potpuno neprirodno Crnoj Gori. Trener vaterpolo reprezentacije Crne Gore ide na Cetinje i tamo ljubi ikonu, košarkaš Mirotić ide u litiji sa ikonom u rukama. To su ljudi koji su oličenje dobrog Crnogorca ali su Srbi. A mi imamo propagandu kojom se Crnogorcima nameće animozitet prema Srbima i to veći nego prema Hrvatima ili Muslimanima. To ne može i ne smije da bude. To je glupost. Isto kao što je glupost pravljenje animoziteta prema Crnogorcima u Beogradu i to rade ljudi koji ne bi smeli to da rade jer su na odgovornim mestima. To je za kaznu i biće kažnjeno. Narod će to kazniti. Mi smo rođaci, krvni i duhovni srodnici u svakom pogledu. Tako da je to rasrbljivanje nemoguća misija, makar iza nje stajale najveće sile ovoga sveta. E, sad problem je kad mi u tome učestvujemo. Problem je kad mi nećemo da pričamo sa ljudima u Makedoniji koji su nam srodni i po veri i po krvi. Problem je kad mi kažemo: šta hoćete vi Crnogorci, šta tražite vi Bosanci? A svi mi tamo iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore gledamo u Beograd kao u svetionik i u sunce. Ne može, ne sme niko odavde da kaže nama tamo „šta vi hoćete?“, niti mi tamo nekom ovde smemo reći „nisi dobrodošao“. Nego, jedva te čekamo. U tom smislu mislim da je to nemoguća misija, samo mi u tome ne smemo da učestvujemo.
    Da se malo odmaknemo od Crne Gore, koliko ste upoznati sa sukobima na Bogoslovskom fakultetu, nakon što je Sinod uskratio blagoslov dekanu vladici Ignjatiju koji se usprotivio udaljavanju iz nastave predavača episkopa Maksima i vašeg saradnika Marka Vilotića?
    - Tu se ne radi samo o unutarcrkvenoj stvari već o sukobu sa samim Univerzitetom, akademskom javnošću i akademskim svetom. U tom smislu to je jedna tužna priča koja je meni poznata ali radije ću o tome razgovarati na našem Saboru sa našim patrijarhom i drugim episkopima nego preko medija. Ono što je jasno, jeste da se radi o jednom progonu ljudi koji su, opet se vraćamo na to, štitili slobodu. Zavladao je poslednjih desetak godina jedan duh da je najbolje sve pokoriti i staviti pod neku kontrolu, ne dati nikome da misli drugačije. Iz tog nekog razočarenja u demokratiju otišlo se u totalitarizam. U tom smislu su se mnogi ljudi pokazali kao slabi a ovi što su gonjeni sigurno će biti pobednici i to je tako od početka sveta i hrišćanstva.
    Vaš odlazak u Nemačku je tumačen na dva načina. Po jednoj ste tamo poslati da bi vas udaljili od mogućnosti da postanete patrijarh, po drugoj tamo ste otišli upravo da se zato pripremite. Šta je istina?
    - Istina je daleko i od jedne i od druge teze. Istina je da tamo odlaze desetine hiljada ljudi i da ta eparhija postaje veća od svih eparhija u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Istina je i da je mene mnogo toga kod nas počelo da opterećuje i da nisam imao snage da se borim s tim a istina je i da sam završio jednu dugu fazu života u Hercegovini, koja je moja otadžbina i moj život. Hteo sam da uradim nešto novo i da probam da taj naš narod okupim i saberem i pokušam da učinim sve kako ga ne bismo izgubili. Jer ti ljudi, ako ne budu imali pastira, izgubiće se. Ono što mogu da kažem jeste da su to, u mnogo čemu, naši najbolji ljudi koje imamo u ovom trenutku. Kad to govorim, naročito mislim na mlade ljude. Da bi neko otišao u inostranstvo, on pre svega, treba da bude hrabar. Da se tamo snađe mora da bude pametan. Da tamo opstane kao Srbin i pravoslavac mora da bude patriota mnogo veći od onih koji žive ovde. Mnogi od njih bi mogli reći – mi smo proterani, ali niko to tamo neće reći. Postoji jedna čežnja za otadžbinom ali tamo postoje uslovi da se radi, zaradi i dostojanstveno živi. Postoji bezbroj primera za to. Dva moja sveštenika su tamo došla sa po šestoro dece, a jedan od njih je ovako rezonovao: „Moja ćerka studira psihologiju i ako bude htela da se zaposli, moraće da lepi plakate neke stranke. Ja to ne želim da gledam“. A to su ljudi koji su u Srbiji imali i kuće i imanja i pristojan život ali preovladala je potreba za dostojanstvom.
      FOTO: S PASALIC / RAS SRBIJA
    Naviknuste li se vi na život u Nemačkoj?
    - Moj život tamo je bukvalno pretvoren u jedno veliko putovanje. Od Diseldorfa do Frankfurta, od Frankfurta do Berlina, od Berlina do Hamburga, od Hamburga do Minhena i na tom putu bezbroj malih gradova i mesta. Priviligovan sam što kroz ta putovanja mogu da upoznajem i ljude i jednu zaista veliku kulturu. Živimo u najbogatijoj i najmoćniojoj zemlji u Evropi ali pratimo šta se dešava u Srbiji i trudimo se da učinimo najviše što možemo jedni za druge i događaju se prelepe stvari. Do sada nigde u Nemačkoj nisam govorio na nekoj tribini a da je bilo manje od dvesta prisutnih, što uopšte nije lako za te ljude koji su opterećeni poslom i kubure s vremenom. Bogu hvala, na liturgiju dolazi sve veći broj ljudi i Crkva u svakom pogledu napreduje.
    Na šta vam liči Srbija u osvit predstojećih izbora, aktuelna je priča o bojkotu, atmosfera je uzavrela?
    - Bio sam jesenas u Srbiji kad je bila služba u Žiči i nisam odavno video tako lepu a tako zapuštenu zemlju kao što je Srbija. Ja sam čovek sa planine i znam šta znači kad je njiva uzorana a livada pokošena. U Nemačkoj ne postoji nijedna neobrađena njiva iako je ona industrijski najmoćnija zemlja u Evropi. Mi smo narod od njive a njive su nam zaparložene. Nema ljudi, oni odlaze, što u pomenutu Nemačku, što u Ameriku i najstrašnije mi je što mi se čini da to ljude koji su odgovorni ne zabrinjava. U svakoj crkvi, a ima ih osamdeset u Nemačkoj, svake nedelje ima pet do deset novih lica. To je strašno za Srbiju i to je poziv na uzbunu. A što se politike i izbora tiče, o njima je mnogo ljudi dosta toga reklo i nema potrebe da i ja govorim. Očigledno je da uslovi za normalne izbore ne postoje i taj argument koji iznosi opozicija u pravcu bojkota po meni je logičan.
    Od Vučića traže da prizna Kosovo
    Ima li na osnovu vaših saznanja ili uvida nešto novo na vidiku što se tiče Kosova. Kao da je kraj godine postavljen kao dedlajn za rešenje tog pitanja?
    - Potpuno je jasno da se tu traži takozvano međusobno priznanje. To je, po meni, još jedna besmislica. Šta će Srbiji međusobno priznanje, Srbija je priznata zemlja. Drugo, ja nisam ni za koji oblik priznanja Kosova. Ali jesam za suživot sa Albancima, jesam za to da oni imaju osećaj slobode, da se radi i komunicira sa njima. Zapadni političari, koliko vidim, očekuju da čovek koji vodi Srbiju potpiše to priznanje Kosova. On, koliko vidim, pokušava na sve načine da to izbegne. Da li će to moći ili neće – ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim da ni Zapad ni sama Srbija imaju rešenje za taj problem. Isto tako nema rešenje ni Priština koja je sve svoje nade položila u moć i silu velikih država. Stvar nimalo nije jednostavna. Mislim da ako postoje prijatelji na Zapadu, oni treba da pokažu to prijateljstvo tako što će napraviti normalan život na ovim prostorima a ne što ćemo svako malo potpisivati neki novi sporazum o ovom i onome, o novim razgraničenjima ili novim granicama, koje, usput, očigledno neće biti stabilne. Treba raditi na tome da se normalizuje život.
    Knjige se ipak čitaju
    Vaša knjiga “Gledajmo se u oči” je jedno od najčitanijih štiva u zemlji. Kakve reakcije čitalaca dopiru do vas?
    - Izdavač mi je rekao da je prodato vise od 30.000 knjiga za nepuna četiri meseca. Izgleda da se ipak knjige kupuju i čitaju. To je zaista prijatno čuti. Utešna je spoznaja da ljudi razumeju kad neko govori i piše iskreno.
  14. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Предраг М in Џон Тејлор Гато: Школа је затворска казна   
    Škola je zatvorska kazna
    Globalna ekonomija se ne obraća opštedruštvenoj potrebi za smislenim radom, za priuštivim stambenim prostorom, za obrazovanjem koje ispunjava čoveka, odgovarajućom medicinskom negom, čistom životnom sredinom, za iskrenom i odgovornom državnom upravom, društvenom i kulturnom obnovom ili najosnovnijom pravdom.
    Piše: Džon Tejlor Gato 29. februara 2020.     Foto: www.johntaylorgatto.com Sve globalne ambicije su zasnovane na definiciji produktivnosti i solidnog života, a ta definicija je toliko otuđena od svagdašnje ljudske realnosti, da sam uveren da je pogrešna, i da bi se većina ljudi sa mnom složila kad bi mogla da uvidi alternativu.
    Mogli bismo to da uvidimo kad bismo ponovo ovladali jednom filozofijom koja pronalazi smisao tamo gde se smisao prirodno nalazi – u porodicama, u prijateljima, u promeni godišnjih doba, u prirodi, u jednostavnim ceremonijama i ritualima, u radoznalosti, plemenitosti, saosećanju, i služenju drugima, u vrlinskoj nezavisnosti i privatnosti, u svim besplatnim i jeftinim stvarima od kojih su sačinjene stvarne porodice, stvarni prijatelji i stvarne zajednice – tada bismo bili toliko nezavisni da nam čak ne bi ni trebala ona materijalna „nezavisnost“ zbog koje moramo, kako insistiraju naši globalni „eksperti“, da budemo zabrinuti.
    Kako su nastala ova užasna mesta, ove „škole“? Pa, usputno školovanje je uvek bilo sa nama u raznim oblicima, jedan nenametljivo koristan dodatak odrastanju.
    A „moderno školovanje“ koje poznajemo u današnje vreme je nusproizvod dve „Crvene panike“ iz 1848. i 1919, kad se moćne interesne sfere uplašiše revolucije u redovima naše vlastite industrijske sirotinje. Totalno školovanje desilo se delimično i zbog toga što se tradicionalne „američke“ porodice preneraziše pred narodnim kulturama keltskih, slovenskih i latino doseljenika četrdesetih godina XIX veka, i osetiše odbojnost prema katoličkoj religiji koju ovi donesoše sa sobom.
    Svakako je treći faktor koji je doprineo stvaranju zatvora za decu zvanog „škola“ moralo biti zaprepašćenje sa kojim su isti ovi „Amerikanci“ gledali na pomeranje Afroamerikanaca na društvenoj lestvici nakon Građanskog rata.
    Pogledajte sedam nauka koje škola daje: zbrka, odeljensko pozicioniranje, ravnodušnost, emocionalna i intelektualna zavisnost, uslovno samopoštovanje i prismotra. Svi ovi nauci su prvorazredna dresura za večite pripadnike najsiromašnijih društvenih slojeva, ljude zauvek lišene mogućnosti da nađu središte svog posebnog talenta.
    I vremenom se ova dresura oslobodila svoje prvobitne svrhe: kontrolisati sirotinju. Jer je od dvadesetih godina XX veka jačanje školske birokratije, kao i manje uočljivo jačanje horde privrednih grana koje imaju koristi od školovanja, baš ovakvog kakvo jeste, proširilo prvobitni doseg ove institucije do tačke u kojoj ona sada otima i sinove i kćeri srednje klase.
    Čudo li je što se Sokrat ljuto uvredio zbog optužbe da naplaćuje podučavanje? Čak i onda su filozofi jasno videli neizbežni pravac kojim će krenuti profesionalizacija podučavanja, pravac prisvajanja prava na vršenje podučavanja, koje u jednoj zdravoj zajednici pripada svakome.
    Sa naucima poput onih koje ja dajem iz dana u dan ne treba se nimalo čuditi što imamo pravu nacionalnu krizu, čija je priroda veoma drugačija od one koju najavljuju nacionalni mediji.
    Mladi su ravnodušni prema svetu odraslih i prema budućnosti, ravnodušni prema skoro svemu, osim prema razonodi koju nalaze u igračkama i nasilju. Bogata ili siromašna, deca školskog uzrasta pred kojim je XXI vek, ne mogu ni na šta da se koncentrišu u dužem vremenskom periodu; imaju slab osećaj za vreme prošlo i vreme koje dolazi.
    Nepoverljivi su prema prisnosti, kao deca koja pate zbog roditeljske rastave (i zaista je u pitanju neka „rastava“, jer smo ih mi „rastavili“ od značajne roditeljske pažnje); oni mrze osamu, okrutni su, materijalisti, zavisni od drugih, pasivni, nasilni, bojažljivi u suočenju sa neočekivanim, robovi neprestane zabave.
    Sve manje važne sklonosti detinjstva pothranjuje i uvećava do grotesknih razmera školovanje, koje, svojom tajnom obrazovnom strategijom, sprečava uspešan razvoj ličnosti.
    Zaista, bez bespoštednog iskorišćavanja dečje bojažljivosti, sebičnosti i neiskustva, naše škole uopšte ne bi mogle da prežive, niti bih mogao ja, kao akreditovani nastavnik. Nijedna obična škola, koja bi se zaista usudila da podučava korišćenju sredstva kritičkog mišljenja – kao što su dijalektička, heuristička ili neka druga sredstva – ne bi potrajala dugo, pre nego što bi je raskinuli na komade.
    U našem sekularnom društvu škola je postala zamena za crkvu i, kao i crkva, zahteva da njena učenja moraju da se prihvate bez dokaza.
    Vreme je da se hrabro suočimo sa činjenicom kako je institucionalno školsko predavanje znanja pogubno za decu. Niko ne preživi tu obrazovnu strategiju od sedam nauka potpuno neozleđen, čak ni predavači. Taj metod je temeljno i potpuno antiobrazovni. Nikakvo sitno šeprtljenje je neće popraviti.
    Po jednoj od najvećih ironija ljudskog delanja, sveobuhvatno preispitivanje, koje je školama potrebno, koštalo bi mnogo manje nego što danas trošimo, pa moćne interesne grupe ne mogu sebi to da priušte.
    Morate da razumete prvo i pre svega da je biznis kojim se bavim proizvodnja novih radnih mesta i agencija za dodeljivanje ugovora. Ne možemo da priuštimo uštedu novca smanjenjem opsega našeg delovanja ili unošenjem raznolikosti u proizvod koji nudimo – ne možemo, čak ni pomoći deci da pravilno odrastu.
    To je gvozdeni zakon institucionalnog školovanja – to je biznis koji ne podleže ni normalnim računovodstvenim procedurama ni racionalnom skalpelu konkurencije.
    Neki oblik sistema slobodnog tržišta u školovanju namenjenom opštem građanstvu jeste najzgodnije mesto za traženje odgovora, jedno slobodno tržište gde postoji izobilje porodičnih škola, i malih preduzetničkih škola, koje bi bile konkurencija državnom obrazovanju.
    Pokušavam da opišem slobodno tržište u školovanju baš kao što je ono koje je ova zemlja imala do Građanskog rata, ono po kome se učenici dobrovoljno prijavljuju za vrstu obrazovanja koja im odgovara, čak iako to znači samoobrazovanje.
    Koliko vidim, takvo obrazovanje Bendžaminu Frenklinu nije škodilo. Ove opcije postoje danas u minijaturnim, čudesnim preživelim oblicima jedne snažne i odlučne prošlosti, ali su dostupne samo snalažljivima, hrabrima, srećnima i bogatima.
    Skoro potpuno odsustvo verovatnoće da će se jedan od ovih boljih puteva otvoriti rastrojenim porodicama siromašnih ili zbunjenom mnoštvu koje se ulogorilo na rubovima urbane srednje klase, nameće zaključak da će se propast uzrokovana školama od sedam nauka uvećavati, osim ako ne uradimo nešto hrabro i odlučno sa rusvajem u školovanju pod državnim monopolom.
    Nakon što sam zrelo životno doba proveo predajući školu, uveren sam da je metod masovnog školovanja jedini pravi sadržaj škole.
    Ne dajte se nasamariti da pomislite kako su dobra obrazovna strategija, ili dobra oprema, ili dobri nastavnici odlučujući faktori obrazovanja vašeg sina ili kćeri.
    Sve patološke pojave koje smo razmotrili događaju se u velikoj meri zbog toga što ove lekcije o školi sprečavaju decu da dođu na važne sastanke sa samima sobom i sa svojim porodicama, da bi primili nauk o samomotivaciji, istrajnosti, samostalnosti, hrabrosti, dostojanstvu i ljubavlju – i nauk o služenju drugima takođe, što spada u ključne lekcije porodičnog života i života zajednice.
    Pre trideset godina ove su lekcije još mogle da se nauče u vremenu preostalom posle škole. Ali televizija je pojela veći deo tog vremena, a kombinacija televizije i napetosti svojstvenih porodicama gde su oba roditelja zaposlena ili porodicama samohranih roditelja, progutala je veći deo onoga što je nekad bilo i porodično vreme.
    Našoj deci ne preostaje vremena da odrastu u celovita ljudska bića i za odrastanje imaju samo oskudno zemljište pustopoljine.
    Na našu kulturu obrušava se jedna budućnost koja će zahtevati da svi naučimo mudrost nematerijalnog iskustva; jedna budućnost koja će tražiti kao cenu opstanka da sledimo stazu prirodnog života koji je štedljiv u materijalnim troškovima. Ove lekcije ne mogu da se nauče u školama kakve one jesu. Škola je zatvorska kazna od dvanaest godina gde su loše navike jedini nastavni plan i program koji se uistinu usvoji.
    Školovanje za potrošače
    Biznis, koji zovemo „obrazovanjem“ – a mislimo na „školovanje“ – čini zanimljiv primer mrežnih vrednosti u sukobu sa tradicionalnim vrednostima zajednice.
    Već sto pedeset godina institucionalno obrazovanje smatra umesnim da kao svoju glavnu svrhu nudi pripremanje za ekonomski uspeh. Dobro obrazovanje jednako dobar posao, dobra lova, dobre stvari. Ovo je postalo univerzalni nacionalni barjak, koji su podigli Harvardi, kao i srednje škole. Ovo pravilo pomaže da se i roditelj i učenik lakše usmeravaju i zastraše, dok god se ne dovodi u pitanje bilo verodostojnost, bilo filozofska istina te veze.
    Zanimljivo je da Američki sindikat nastavnika kao jedan od svojih glavnih zadataka prepoznaje ubeđivanje poslovne zajednice da zapošljavaju i daju unapređenja na osnovu školskih ocena, tako da će formula „ocena jednako novac“ preovladati, baš kao što je silom preovladala u slučaju medicine i prava, nakon godina političkog lobiranja.
    Do današnjih dana, zahvaljujući zdravom razumu, poslovni ljudi i dalje zapošljavaju i daju unapređenja na staromodan način, radije koristeći kao merilo rezultate rada i ličnu sposobnost prosuđivanja – ali možda neće još dugo moći da se odupru.
    Apsurdnost definisanja obrazovanja kao ekonomskog dobra postaje očita, ako se zapitamo šta se dobija kad se na obrazovanje gleda kao na način da se dodatno intenzivira pomahnitala potrošnja, koja ugrožava zemlju, vazduh i vodu naše planete? Zar treba i dalje da učinimo ljude kako mogu da kupe sreću, uprkos cunamiju dokaza da ne mogu?
    Zar ćemo ignorisati dokaze da su narkomanska zavisnost, alkoholizam, tinejdžerska samoubistva, razvodi brakova i ostala beznađa mnogo više patologije bogatih, nego što su patologije siromašnih?
    Od ovog pitanja o smislu, koje tako dugo krijemo od nas samih, zavise i razumevanje bolesti koja nas ubija i lek za kojim tragamo. Šta, nakon sveg ovog vremena, treba da bude svrha masovnog školovanja?
    Nemoguće je da su čitanje, pisanje i aritmetika odgovor, zato što je, ako im se pristupi na pravi način, potrebno manje od sto sati da se te stvari prenesu deci – a imamo obilje dokaza da svaku od ovih stvari čovek može lako sam da nauči u prikladnom ambijentu i u pravo vreme.
    Zašto onda na dvanaest godina zatvaramo decu u prisilnu mrežu sa nepoznatim ljudima? Svakako ne zato da bi nekolicina njih mogla da se obogati?
    Čak i da je to razlog, a sumnjam da jeste, zašto ne bi svaka zdrava zajednica smatrala takvo obrazovanje potpuno pogrešnim? Ono razdvaja i klasifikuje ljude, zahtevajući da se kompulsivno takmiče jedni sa drugima i javno žigoše gubitnike doslovno ih degradirajući, označujući ih kao materijal „lošeg kvaliteta“.
    A najvažniji rezultat za pobednike jeste taj da mogu da kupuju još stvari! Ne verujem da se iko ko o tome razmišlja oseća lagodno sa tako blesavim zaključkom.
  15. Волим
    александар живаљев got a reaction from nesha973 in Улрих Ладурнер: Прогон хришћана - намере ускршњих атентата   
    Прогон хришћана!
    У данашњем свету, у којем милитантна мржања према хришћанима бива реализована у убијањима и прогонима
    Од  ИН4С  -  26/04/2019    илустрација Напади у Шриланки су део једног целог низа злочина над хришћанима. Да хришћане масовно по свету убијају – нити ко објављује, стога није јавности ни познато.
    Прочитајте овај списак, који је само врх ледног брега:
      2015. године атентат на хришћански Ускрс у Гариси – Кенија: 148 убијених;
      2016 атентат на хришћански Ускрс у Лахореу-Пакистан: 75 убијених;
    2017 атентат на хришћански Ускрс у Александрији-Египат: 45 убијених;
      2019 атенат на хришћански Ускрс у Шриланки: преко 300 убијених.
    На Блиском Истоку већ годинама масовно протерују хришћане, тако да је њихов број сведен већ на скоро егсистенцијални минимум, јер беже пред насиљем. Убиствена кампања против хришћанки и хришћана је у току у целом свету. У данашњем свету, у којем милитантна мржања према хришћанима бива реализована у убијањима и прогонима. Свидело се то коме или не да прочита: прогон хришћана данас је на нивоу онога што се дешавало под паганским владарима пре 2000 година.
    Ево и персонализованог примера: судбина пакистанске хришћанке Асие Биби. Несрећница је пуних 8 година седела у тамошњем затвору – осуђена на смрт. Јер се на једном бунару 2010 посвађала са муслиманским женама. Које су је потом оптужиле да је опсовала Мухамеда, њихова пророка. Бласфемија.
    У Пакистану: смртна казна. Асиа Биби подписује „признање“, након што ју је у њеној кући скоро на смрт угазила полудела светина. Врховни суд Пакистана, после 8 година, је проглашава невином и ослобађа. Јер нема доказа за оптужницу. Потом на десетине хиљада радикалних муслимана изалази на улице градова по целом Пакистану. Блокирају главни град Исламабад. И вриште: „Обесите Биби ! Обесите Биби !“ Њена фамилија, њени пријатељи, њени рођаци, њени адвокати: свако, ко се заузео за Асију Биби, мора данас у Пакистну да рачуна да ће бити убијен.
    Па се вели: Европљанке и Европљани морају врло опрезно да баратају са термином прогон хришћана, јер може да допринесе радикализацији религија. Веле: у нека раније времена је тај термин често служио ондашњим европским силама за оправдавање сопствених срамотних акција. Али, иза овог пропагираног и самонаметнутог опреза се скрива равнодушност Европљана према хришанским заједницама ван Европе – а и, отворено говорећи, страх од милитантних муслимана. Што објашњава чудновату шутњу Европе у случају мученичке судбине једне Асие Биби. А што објашњава у европску тоталну незаитересованост за судбину хришћана на Блиском Истоку.
    Реакције на бомбашке атентате на хришћане широм света лиферују још један тужни доказ за одбијање Европљана да ствар назову правим именом. Иако нема ни најмање сумње да су атентати извршени на хришћане управо зато што су хришћани, од свих европских премијера само је шеф владе Луксембурга Xавиер Бетел службено изјавио да су жртве хришћани. Сви остали шефови држава и влада, укључујући и бившег УСА председника Обаму, су правили језичке пируете не би ли у својим саопштењима како заобишли да жртве назови њиховим именом: хришћани. Искористили су израз: „тамошњи верници“. Што није нетачно. Али сви они никако да изговоре и напишу које то тамо вернике атентатори убијају: хришћане, оне који верују у Исуса Христа.
    А ко их убија, најчешће на њихов највећи празник, Ускрс: радикални муслимани. И све владе Европе знају прецизно ко те радикалне муслимане финансира, знају које државе их помажу, чије идеологије и којих држава пропагирају. Знају и ко су им проповедници зла кога чине. Али шта раде европске владе: одмах релативизују и неутрализују своја сазнања о државно подржавном терору против хришћана: упутом на хришћанског атентатора на Новом Зеланду.
    А и још једна ствар мора бити јасно изговорена: кад муслимански радикали на Ускрс у Шриланки или другим деловима света убијају људе по хотелима, убијају их јер су Европљани. Јер желе да униште корен, језгро европске цивилизације. А корен је, свидело се то коме или не: хришћанство и Христос.
    Стога прогон хришћана није ствар која се тиче само хришћана, исто што као антисемитизам није ствар која се тиче само Жидова нити је мржња према муслиманима ствар која се тиче само муслимана. Тиче се свих нас.
    Стога хришћани, не ћутите кад убијају хришћане у планираним кампањама. Не ћутите ни кад се морате уплашити да ће вас денунцирати у медијима као религиозне ратнике: изговорите оно што је истина. Јер Истина вас обавезује.
    Аутор: Улрих Ладурнер
    Превод: Мирко Вулетић
  16. Волим
  17. Свиђа ми се
  18. Волим
    александар живаљев reacted to Srdjan Kotur in На гробу неимара Цркве Живе - У спомен брата Драгослава Живановића из Крњева   
    Kad samo pomislim kako je vecina Srba zivela u to vreme, ne mogu a da se ne zapitam da li je moguce da su postojali i ovakvi ljudi u to doba?!
  19. Волим
    александар живаљев got a reaction from Благовесник in Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    Сад су, очигледно, супротстављени, епископи у самој Северној, Централној и Јужној Америци (Епископском савету за ту област.) 
    Са једне стране су епископи професор др Митрофан и Кирило, а чини се да и епископ Лонгин све више уважава њихове аргументе, а са друге стране епископи др Максим и др Иринеј (Добријевић). Када се десе овако значајна размимоилажења,  коначну реч има једино Свети Архијерејски Сабор.
  20. Волим
    александар живаљев got a reaction from Августин in Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    Сад су, очигледно, супротстављени, епископи у самој Северној, Централној и Јужној Америци (Епископском савету за ту област.) 
    Са једне стране су епископи професор др Митрофан и Кирило, а чини се да и епископ Лонгин све више уважава њихове аргументе, а са друге стране епископи др Максим и др Иринеј (Добријевић). Када се десе овако значајна размимоилажења,  коначну реч има једино Свети Архијерејски Сабор.
  21. Волим
    александар живаљев reacted to Bernard in Kolinda, Bozanić i don Milo: braća po etnofiletizmu   
    Sada već, hvala dragome Bogu, bivša predsjednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović uručila je 14. veljače posmrtno dodijeljeno odlikovanje Velered predsjednika Republike Franje Tuđmana s lentom i Danicom zagrebačkom nadbiskupu kardinalu Franji Kuhariću, ”kao izraz najvišeg priznanja Republike Hrvatske za izniman doprinos u promicanju hrvatskih državnih i nacionalnih interesa u zemlji i inozemstvu, posebice za promicanje državljanskog jedinstva i nacionalnog zajedništva, državotvornosti i duhovnih vrednota hrvatskog naroda”. Odlikovanje je u Uredu predsjednice preuzeo zagrebački nadbiskup, kardinal Josip Bozanić.
    U prigodom obraćanju predsjednica je istaknula da je ovo poseban dan za Zagrebačku nadbiskupiju kao i za cijelu ”Crkvu u Hrvata” (koja je nacionalistička sintagma par excellence, op. D.P.) jer se dodjelom ovoga Velereda kardinalu Franji Kuhariću ujedno izražava zahvalnost za sve što je Crkva kroz povijest učinila za opstojnost, napredak i duhovnu dobrobit hrvatskog naroda u domovini i diljem svijeta.
    ”Upravo je predsjednik Tuđman Katoličku crkvu držao ustanovom kojoj pripada stožerno mjesto u duhovnom oblikovanju pa i u održavanju hrvatskoga nacionalnog bića”, rekla je Grabar-Kitarović i počinila je herezu etnofiletizma (ona kaže da je katolkinja), otprilike kao i predsjednik Crne Gore Milo Đukanović koji za novinsku agenciju France-Presse pretprošli tjedan reče da je Crnoj Gori potrebno da ima “sopstvenu pravoslavnu crkvu kako bi učvrstila svoj nacionalni identitet”!
    Ne može se poistovjećivati kršćanstvo i katolicizam s hrvatstvom ili pravoslavlje sa srpstvom ili crnogorskom nacijom. Ne može se govoriti da je Katolička crkva isto što i hrvatski narod ili SPC isto što i srpski narod, pa tako ne bi trebala postojati ni Crnogorska pravoslavna crkva
     
    “Vođeni smo nespornom potrebom da usavršimo duhovnu, društvenu i državnu infrastrukturu kako bismo ojačali svijest građana o sopstvenom identitetu”, rekao je Đukanović koji je, kao i Grabar-Kitarović, religiološki nepismen čovjek. On, naime, zagovara crnogorski vjerski nacionalizam.
    Pojasnimo pojam etnofiletizam. Na stranici “Upoznaj pravoslavlje” čitamo da se pravoslavlje stoljećima borilo s različitim herezama (krivovjerjima), odnosno učenjima koja su iskrivljavala kršćansku istinu objavljenu od Boga i unosila nered u Crkvu. Najmlađe od svih tih krivovjerja jest etnofiletizam, ili kraće filetizam, nastao u najnovije doba, a osuđen na carigradskom saboru 10. rujna 1872.
    Etnofiletizam (grč. ethnos – narod, file – rod, pleme) jest vjerski nacionalizam, odnosno, stajalište u kojemu dolazi do miješanja, izjednačavanja ili poistovjećivanja vjere i nacije, Crkve i države. Za etnofiletizam, ideja nacije jest iznad ideje vjere. Crkva je tu u prvom redu, kako bi služila pojedinoj naciji ili državi. Interesi nacije su ujedno i interesi vjere, a sudbina nacije je ujedno i sudbina Crkve. Pripadnost Crkvi je istodobno i pripadnost određenoj naciji.
    Rekao je Đukanović da bi u Crnoj Gori trebala postojati autonomna Crnogorska pravoslavna crkva koja bi okupila sve pravoslavne vjernike, ”kako pripadnike srpske, tako i pripadnike crnogorske nacionalnosti”. To da državna vlast ”gradi Crkvu”, kao instituciju, u 21. stoljeću, teško je neznanje. To da jedan državni vladar koji pretendira uvesti svoju zemlju u Europsku uniju ne zna za odvajanje državnih i crkvenih poslova ravno je izjavi Kolinde Grabar-Kitarović, više puta ponovljene, od Švicarske do Australije, da je Hrvatska bila članica Varšavskog pakta!
    Ne bih ipak želio potrošiti cijeli ovaj prostor u ponavljanu stranica jedne pročitane knjige, ona o Kolindinoj temeljitoj političkoj i religioznoj neobavještenosti (znate ono: da je Hrvatska bila članica Varšavskog pakta i da je u Nazaretu rođeno kršćanstvo!) i činu da se časnog kardinala Kuharića nagrdi odlikovanjem koje nosi ime sudionika Udruženog zločinačkog pothvata (Haška presuda hercegovačkoj šestorci).
    Ne bih ni želio obeshrabriti don Mila koji je po stare dane odlučio prebaciti se na posao patrijarha (valjalo bi najprije da se krsti). Neka se zamonaši pa da vidimo. Meni je važnije danas upozoriti na strašniju stvar od toga. Kazat ću nešto o užasavajućem govoru kardinala Josipa Bozanića toga dana na Pantovčaku.
    Bozanić je među ostalim rekao: ”Danas su se dvojica Franja, kako su o njima ljudi rado govorili i promatrali ih poput dvaju stupova, susrela u simbolici odličja (…) smatram da je ta Vaša gesta, poštovana gospođo predsjednice, izniman znak za našu sadašnjost. Simboli su sažetci života, poticaji za nadanja, osviještenje vrednota i učvršćenje identiteta. Kada su istinski, simboli su najjača stvarnost, važni za život zajednica i naroda. Kada se njih dokida, narod se ostavlja u nesigurnosti; prepušten je hiru povijesnih događanja, oslabljenih korijena i nejasnih ciljeva”.
    “Vođeni smo nespornom potrebom da usavršimo duhovnu, društvenu i državnu infrastrukturu kako bismo ojačali svijest građana o sopstvenom identitetu“, rekao je Đukanović koji je, kao i Grabar–Kitarović, religiološki nepismen čovjek. On, naime, zagovara crnogorski vjerski nacionalizam
     
    Zagrebački nadbiskup koji nedostojno sjedi na Kuharićevoj stolici je dodao: ”Ta gesta je poticajna za sve nas, da bismo se još više nesebično ugrađivali u rast domovine Hrvatske onakvom ljubavlju kakvoj nas uči Krist Gospodin. Vjerujem da hrvatski ljudi osjećaju u svome srcu da su dio ovoga odlikovanja i da ga i oni, po Vašim rukama, očituju kardinalu Kuhariću kao svoju zahvalu. Mislim pritom posebno na sve koji su dio one žrtve za Domovinu, od koje Hrvatska živi, a to su prije svih hrvatski branitelji”.
    Ovakvu ekleziološku kupusariju je Bozanić već izlanuo, na propovijedi u Bleiburgu 13. svibnja 2007. kada se proglasio ”biskupom Crkve hrvatskog naroda”. Takvo nešto ne postoji! Ispravio sam ga odmah, a on je ispravak uzeo k znanju, barem u izdanjima svojih sabranih propovijedi.
    Pojasnit ću: nijedan narod ne može sebi anektirati Crkvu, ne može sebe proglasiti istovjetnim s Crkvom bilo tako da Crkvu učini isključivim oruđem svojih interesa, bilo tako da se odrekne tobože svih svojih narodnih interesa u korist Crkve. U svakom slučaju, kad se nešto takvo pojavi ili kad se nešto takvo tvrdi, u pitanju je zapravo jedna velika zbrka.
    Ne može se poistovjećivati kršćanstvo i katolicizam s hrvatstvom ili pravoslavlje sa srpstvom ili crnogorskom nacijom. Ne može se govoriti da je Katolička crkva isto što i hrvatski narod ili SPC isto što i srpski narod, pa tako ne bi trebala postojati ni Crnogorska pravoslavna crkva.
    Vi kažete da postoji Ruska pravoslavna crkva? Ja vam kažem da to ne postoji. Postoji Moskovska patrijaršija. Pa bi u neko doba kada se vrati pamet i kada se ispravno bude tumačila ekleziologija valjalo vratiti naziv Pećka patrijaršija i u njoj bi bile sve eparhije/mitropolije: od beogradske, preko crnogorsko-primorske do zagrebačko-ljubljanske i tako dalje.
    Rješenje nisu nacionalne crkve ili crkve s nacionalnim predznakom. Ja ne osporavam onim Crnogorcima koji bi željeli napraviti raskol, vlastitu crkvu (Dedeića, nekad vatrenog Miloševićevog Srbina, i njegovu skupinu ne nazivamo crkvom, to je cirkus), ali zna se u pravoslavlju kako se stvara Crkva (to sam već ranije pojasnio, u svakom slučaju ne na tuđoj imovini, kako planira Đukanovićeva klika, a svakako s vlastitim svećenstvom i vlastitom, sada nepostojećom, hijerarhijom!).
    To je tako očevidno da o tome ne bi trebalo ni govoriti. Crkva koja bi sebe poistovjećivala s jednim narodom izdala bi time samu svoju narav, ona bi time prestala biti Crkva na putu, ustvrdila bi da kao Crkva ima svoju domovinu ovdje.
    Kršćanstvo je, kako je tumačio naš profesor fra Tomislav Janko Šagi-Bunić, jedna stvarnost višega reda, koja prelazi (transcendira) sve narode, sabire svoje članstvo iz svih naroda, stvara zajedništvo druge vrste nego što je nacionalno zajedništvo. Kršćanstvo se očituje svijetu kao unicum – narod Božji.
    Vi kažete da postoji Ruska pravoslavna crkva? Ja vam kažem da to ne postoji. Postoji Moskovska patrijaršija. Pa bi u neko doba kada se vrati pamet i kada se ispravno bude tumačila ekleziologija valjalo vratiti naziv Pećka patrijaršija i u njoj bi bile sve eparhije/mitropolije: od beogradske, preko crnogorsko-primorske do zagrebačko-ljubljanske i tako dalje
     
    Pa makar ostao sam samcat u ovim stvarima: da Đukanović provodi nasilje nad vjernicima pravoslavnima i njihovom crkvom ili da je Alojzije Stepinac većinu zala odšutio da bi nešto kasnije progovorio, a osobito kada je i posljednjoj budali u Zagrebu bilo jasno da je stvar s ustašama i njemačkim patronima jedna propala avantura, premda mnogi u enklavama hrvatske uskogrudnosti svršavaju na spomen Stepinca jer je bio za državu, bez obzira na to kakva ona bila (a meni nije svejedno ni kakva će biti Crna Gora ako neće biti demokratska i uljudna), ja neću odstupiti.
    Kolinda Grabar-Kitarović, Milo Đukanović i Josip Bozanić uzimaju kršćanstvo kao polazište nacionalizma ili kao komponentu patriotizma, ali to onda nije kršćanstvo u svojoj autentičnosti. Oni su braća po etnofiletizmu.
    Dapače, to može postati temeljem fanatizma koji ponekad urodi pravom i nacionalnom i ljudskom tragedijom, pa čak katastrofom. Što se je i svima nama na Balkanu dogodilo.
    Pak uspoređivati Franju Kuharića i Franju Tuđmana je svinjarija. Hraknulo se na kreposnog kardinala. Premda, istini za volju, drugačije i nije mogao završiti predsjedničin mandat nego još jednim skandalom.
    https://www.autograf.hr/kolinda-bozanic-i-don-milo-braca-po-etnofiletizmu/
  22. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Србољуб+ in Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    Сад су, очигледно, супротстављени, епископи у самој Северној, Централној и Јужној Америци (Епископском савету за ту област.) 
    Са једне стране су епископи професор др Митрофан и Кирило, а чини се да и епископ Лонгин све више уважава њихове аргументе, а са друге стране епископи др Максим и др Иринеј (Добријевић). Када се десе овако значајна размимоилажења,  коначну реч има једино Свети Архијерејски Сабор.
  23. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Milan Nikolic in Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    Сад су, очигледно, супротстављени, епископи у самој Северној, Централној и Јужној Америци (Епископском савету за ту област.) 
    Са једне стране су епископи професор др Митрофан и Кирило, а чини се да и епископ Лонгин све више уважава њихове аргументе, а са друге стране епископи др Максим и др Иринеј (Добријевић). Када се десе овако значајна размимоилажења,  коначну реч има једино Свети Архијерејски Сабор.
  24. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Предраг М in Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    Сад су, очигледно, супротстављени, епископи у самој Северној, Централној и Јужној Америци (Епископском савету за ту област.) 
    Са једне стране су епископи професор др Митрофан и Кирило, а чини се да и епископ Лонгин све више уважава њихове аргументе, а са друге стране епископи др Максим и др Иринеј (Добријевић). Када се десе овако значајна размимоилажења,  коначну реч има једино Свети Архијерејски Сабор.
  25. Свиђа ми се
    александар живаљев reacted to Ćiriličar in Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    Mislim da je stvar jednostavna, ako se ide putem selekcije: vl. Longin je ve istupa javno, malo i ponično i javno iznosio odanost Saboru i Sinodu pre. Vladika Mitrofan i Kirilo....mislim da tu nema dvojbe da su čestiti qudi. Ovo sam vec rekao, ponavljam, mislim da vl. maksim, ma kako on mozda samovoljno hteo da neke stvari resava, cesto tvrdoglavo, pokazao je da kad pogresi gresku nece da prizna, nego ide okolo i opravdava, a time sam sebe jos vise stavlja u nezgodan polozaj a i samu crkvu....ipak mislim da ce on biti odan, a da sve ono u čemu ucestvuje cini da umanji stetu, da "spase obraz" sto se kaze. Ne verujem da on ucestvuje u nekim raskolima ili muckama oko para....on voli knjigu, malo vise paznju, ima i talenat da okupi neke ljude oko sebe (mada nije lako liberale ocrkoviti, neka mu je sa srecom).
    Ostaje vl. irinej...i citali smo tu je bilo zestokih propusta, knjizenje, preknjizavanja i da su TU u igri ogromne pare....
    Ne sudim, ne zakljucujem, ali ljudi/covek/neko je kupi dvorac za vladiku (ajde treba imati pristojno mesto da se primaju psoete i to) ali hram koji su Anglikanci iz postovanja ka V. Nikolaju prodali za sitan gros SPC u samom centru Njujorka, je bez krova, rusevina....nema smisla sve to.
    Da neko razvlaci, vrda, menja teze...pa jasno je iz avinoa. Zato pominjem dvor(ac) i crkvu izgorelu bez krova....mi imamo episkopa, Amfilohije i Atanasije recimo...žive bukvalno u manastiru. Ok mitropolit na Cetinju je malo kao odvojen...ali to je manastir, sve skromno....a covek obnovi 600 hramova...a imamo da se kupuje dvorac...ma kupujte ostrva i dvorce nisam zavidan...ali crkva nema krova!
    Ovo je odlicno...ali odlicno....s ozirom na probleme koji vec jesu....dva episkopa iz tih krajeva najlepse moguce pokazuju odanst svojoj Crkvi, ne samo to iznose nepravilnosti, vl. Longin ce se verovatno prikljuciti....nikavog raskola biti nece da ga neko i htedene...a sad....ko nece da slusa Crkvu....neka snese posledice...niko nije nezamenljiv. Sinodalci ce pomiriti narod....to sta misli Vlada Divac o crkvenim svarima...pa koga to, bre, briga. On neka se bavi kosarkom.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...