Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5056
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
  2. Тужан
    александар живаљев got a reaction from DijanaP in Данко Страхинић: „Материца и џихад“ - отмице и трговина коптским женама и девојкама у Египту   
    Нови-стари проблеми египатских хришћана

    О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају.
    Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад.
    Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир.
    Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда.
    Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина.
    Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми.
    Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања.  
    Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу.
    Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина.
    Непрестана ноћна мора
    Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња.
    Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара).
    Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини.
    Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“.
    Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба.
    „Kултурa срамотe“
    Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице.
    Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500­ девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. 
    Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство.
    У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност.
    Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу.
    Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам.
    Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“.
    текст и фото: Данко Страхинић
    Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021.


    View full Странице
  3. Љут
    александар живаљев got a reaction from Danijela in Данко Страхинић: „Материца и џихад“ - отмице и трговина коптским женама и девојкама у Египту   
    Нови-стари проблеми египатских хришћана

    О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају.
    Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад.
    Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир.
    Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда.
    Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина.
    Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми.
    Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања.  
    Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу.
    Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина.
    Непрестана ноћна мора
    Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња.
    Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара).
    Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини.
    Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“.
    Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба.
    „Kултурa срамотe“
    Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице.
    Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500­ девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. 
    Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство.
    У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност.
    Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу.
    Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам.
    Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“.
    текст и фото: Данко Страхинић
    Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021.


    View full Странице
  4. Тужан
    александар живаљев got a reaction from хахаха in Данко Страхинић: „Материца и џихад“ - отмице и трговина коптским женама и девојкама у Египту   
    Нови-стари проблеми египатских хришћана

    О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају.
    Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад.
    Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир.
    Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда.
    Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина.
    Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми.
    Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања.  
    Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу.
    Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина.
    Непрестана ноћна мора
    Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња.
    Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара).
    Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини.
    Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“.
    Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба.
    „Kултурa срамотe“
    Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице.
    Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500­ девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. 
    Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство.
    У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност.
    Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу.
    Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам.
    Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“.
    текст и фото: Данко Страхинић
    Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021.


    View full Странице
  5. Љут
    александар живаљев got a reaction from Smaragdni kamičak in Данко Страхинић: „Материца и џихад“ - отмице и трговина коптским женама и девојкама у Египту   
    Нови-стари проблеми египатских хришћана

    О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају.
    Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад.
    Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир.
    Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда.
    Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина.
    Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми.
    Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања.  
    Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу.
    Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина.
    Непрестана ноћна мора
    Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња.
    Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара).
    Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини.
    Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“.
    Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба.
    „Kултурa срамотe“
    Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице.
    Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500­ девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. 
    Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство.
    У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност.
    Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу.
    Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам.
    Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“.
    текст и фото: Данко Страхинић
    Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021.


    View full Странице
  6. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов о епископима   
    б
    - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
    Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
    Ево текста писма:
    80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
    80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
    Рим
    25.03.2016
     
    - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
     
    Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
    По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
    [1] У руском „на делове“
    Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
    Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
     
    Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
    SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
  7. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Иван Ц. у Да пробамо да ли овако иде... шанса за ЖРУ   
    Драги и поштовани пријатељи, чланови сајта Поуке.орг и форума Живе Речи Утехе!
    Много сам размишљао о томе да ли треба и даље да постоји форум ЖРУ. Да ли је превазиђен овакав начин рада, да ли можда треба једноставно са овим престати и ићи даље.
    Многи од вас су ми се јавили: неки са свим разумевањем кроз шта морамо да пролазимо с обзиром на искушења са којима се среће неко ко се бави оваквим начином мисије Цркве, неки са неразумевањем, а било је и оних који су отворено претили (имам и документовано).
    Свакако, ничим натеран нити уцењен (јер овај пројекат заиста није играчка, нити моја нити било чија), решио сам да за сада покушамо овако: да форум буде доступан искључиво члановима сајта. Дакле, да би неко могао да чита сајт, да га претражује у потпуности МОРА да буде члан сајта и буде пријављен.
    Такође, овом приликом поздрављам и оне који ће брже-боље да скриншатују детаље са форума и да без икакве сарадње са мном, шаљу скринове којекуде, да слободно наставе свој прљави посао.
    Ово би био мој последњи покушај да видимо да ли смо у стању да се носимо са искушењима које нам ово доба нуди или да будемо осуђени да нам "мисију" на интернету воде разни расколници, бивши и лажни свештеници, јеретици итд... док ћемо ми да ћутимо и између себе се сатиремо.
    Молим вас да се СТРОГО држите ПРАВИЛНИКА сајта и да сваки непримерени садржај пријавите администрацији.
     
    Ваш у Господу,
     
    Иван
     
  8. Волим
  9. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Јанко in Драго Пилсел: "Јутарњи лист" вријеђа папу и СПЦ, те измишља о Степинцу   
    Извор: 
    Jutarnji list vrijeđa papu Franju te izmišlja o Stepincu | autograf.hr
    WWW.AUTOGRAF.HR Ponekad se osjećam poraženo, a ponekad iz toga povremenog i privremenog osjećaja izlazim jači nego što sam bio prije negativnog iskustva. Tekst koji su novinari Vlado Vurušić i Robert...  
    У колумни објављеној на порталу Аутограф, коју преносимо у целости,  Драго Пилсел, између осталог, осуђује тешке увреде према Светој столици и СПЦ, као и вређање владике Јована Ћулибрка и митрополита Порфирија Перића, а наводи и да је злочеста и наопака конструкција то да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве. Посебно указује на измишљотине изнете у тексту Јутарњег који је узбуркао регион, а који су пренели бројни портали.
    Текст преносимо у целости: „Понекад се осећам поражено, а понекад из тога повременог и привременог осећаја излазим јачи него што сам био пре негативног искуства.
    Текст који су новинари Владо Вурушић и Роберт Бајруши објавили у суботњем броју загребачког дневног листа Јутарњи лист таква је прилика да новинара који држи до стручности и до проверавања чињеница, пак, до компетенције да се нечим бави, а такав сам ја, пренерази али одмах иза тога покрене како би се ствари разбистриле и појасниле.
    Свестан сам да не могу неутралисати врло негативан учинак несавесног рада споменутих новинара, али штета би била још већа ако бих остао суздржан, ако бих прећутао евидентно кршење основних новинарских принципа од стране споменутих новинара, посебно јер њихов рад (нажалост и уређивачка политика Јутарњег листа) представља озбиљан и тежак ударац на настојања Свете Столице и мудрих особа и у Католичкој цркви на овим просторима и у Српској православној цркви да спласну негативне страсти, ниски ударци и други облици нехршћанског понашања, пак да се догоде они плодови мира и сарадње за којим су тежили поглавари Католичке цркве, посебно Јован Павле Други и, како можемо сведочити, папа Фрања.
    Изузетно ми је непријатно да о овоме пишем јер сам Јутарњем листу донео ону врсту сазнања (писма патријарха Иринеја папи Фрањи након чега папа Фрања обуставља канонизацију Алојзија Степинца или важне интервјуе с патријархом Иринејем и владиком Јованом Ћулибрком) која би уредништву тога листа требало да буду обвезујућа у смислу уважавања чињеница и достојанства цркава. Чланак који је добио наднаслов „Позадина догађаја“, те наслов „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим? Откривамо што се збива иза кулиса“, с поднасловом „Нунциј Лингуа у Јасеновцу, Фрањин интервју Политици: Што се догађа у троуглу Ватикан-Београд-Загреб?“, ауторско дело Владе Вурушића и Роберта Бајрушија (објављен на порталу Јутарњег листа 14. новембра 2020. у 9:45 сати) представља негацију новинарских принципа и скуп је полуинформација, дезинформација и манипулација с чиме се срамоти и наша новинарска струка.
    Наравно да би требало поставити питање зашто главни уредник Јутарњег листа допушта да о тако осетљивим питањима (канонизација Алојзија Степинца, односи Католичке цркве и Српске православне цркве, те Хрвата и Срба…) пишу особе које немају ама баш никакве компетенције.
    Али одговор се назире: Јутарњи лист, осим у особи колеге Инослава Бешкера, је кадровски потпуно неспособан да се бави религиозним темама. Тиме не аболирам одговорност главног уредника за испаде Вурушића и Бајрушија.
    Пођимо, ипак, редом. Новинари „откривају шта се догађа“? Не! Они, пошто немају знања о ономе што пишу, само „интерпретирају“, а како су им информације никакве а компетенције још никаквије, нуде прегршт будалаштина, па и увреда.
    Почнимо са увредама на рачун папе Фрање. Има их одмах у наслову. Он гласи, поновимо „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим?“ Ова реченица се може читати само на два начина: или да постоји могућност/интенција да папа Фрања походи Београд како би канонизирао Алојзија Степинца или да Папа тргује са Степинцем на начин да је спреман да пође у Београд како би искамчио „добровољност“ или некакво „попуштање“ од стране Српске православне цркве.
    Да главни уредник Јутарњег листа води рачуна о објављеним материјалима о овој теми, а који имају као извориште патријаршију и Свети Синод, не би никада смео да одобри овакав наслов. Али, пустимо то. Вероватно главни уредник Јутарњег листа не води рачуна о томе шта објављује или што је објавио у свом листу.
    Да папа Фрања жели да походи Србију, у првом реду, тамошњу заједницу католика, јавна је ствар. Али да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве је толико наопака и злочеста конструкција, толико она говори о неозбиљности новинара и уредника, толико је поразна за нашу професију, да је то неописиво мучно.
    Вурушић и Бајруши не познају литературу (о Мајклу Фајеру да им и не говоримо), понашају се као да се СПЦ само „шалила“ својим приговорима на (ранију) Степинчеву беатификацију (која се, нота бене, не би догодила да је о њој одлучивао папа Фрања и према критеријумима који су постављени прошлонедељним извештајем Државног секретара Свете Столице о вашингтонском надбискупу и кардиналу Теодору Меккарику, осврнућу се на ово мало касније), као и на планирану канонизацију након што је 2014. признато чудо по заговору Алојзија Степинца. Вурушић и Бајруши, срамотећи себе и властиту редакцију понашају се и као да се није догодила Мешовита католичко-православна комисија о Степинцу!
    Ту им нема помоћи. Можемо их само жалити и чудом им се чудити.
    Бајруши и Вурушић лупетају о некаквој „Цркви у Хрвата“. Упућујем их на радове највећег хрватског постконцилског теолога, др. фра Јанка Томислава Шаги-Бунића Капуцинера: такво нешто, тај националистички конструкт, не постоји! Црква је Христова, то јест, Божја. Није ни хрватска, ни боливијска, ни аустријска.
    Као знакови времена аутори памфлета истичу ватиканску дипломатску активност и, наравно, греше. Па кажу да је „апостолски нунциј у Хрватској, монсињор Ђорђо Лингва изненада посетио Јасеновац“. То могу написати само они који не прате најаве католичких медија и објаве оних православних. Ништа није било „изненада“”. Све је било на време најављено и медијски добро пропраћено.
    Никакве мистерије нема ни око доласка апостолског нунција у Србији Луцијана Суријана у Загреб и у загребачку катедралу као и у земљотресу уништен надбискупски двор. То је знак црквеног јединства. Зар је тако тешко замислити да су се апостолски нунциј Суријани и домаћин, монс. Лингва, конзултовали око неких кадровских питања (не само у вези са чињеницом да је београдски надбискуп Станислав Хочевар прошле недеље навршио канонску доб за пензију)?
    Интервју који је недавно папа Фрања дао београдском дневнику Политика је прича за себе и није показатељ ничега другог до воље Папе да се његова пастирска реч чује и преко тог београдског листа (ништа у одговорима који је в.д. главног уредника Политике на одласку (већ је у пензији) добио из Ватикана не представљају сензацију).
    Одговори су стандардни, али је то знак пријатељства као што је био интервју који је добила Политика од државног секретара кардинала Пјетра Паролина у мају 2019. године. Света Столица жели, како је нагласио Паролин, да „све верске заједнице овог региона буду у стању да заједнички закораче на пут истинског помирења и да могу постати модел превладавања конфликата за целокупно друштво“.
    Ниво дилетантизма у тексту Вурушића и Бајрушија је застрашујућа: они не знају да је у опису посла (било којег) апостолског нунција да помогне и посредује у процесу избора кандидата за (над)бискупа у појединим (над)бискупијима. Или, пак, када пишу да се као „три незаобилазна кандидата“ за будућег патријарха спомињу епископ бачки Иринеј Буловић, владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк и загребачки митрополит Порфирије Перић. Ово је заиста толико смешно лицитирање да је чак и депласирано коментирати.
    Али оно што тражи реакцију је вређање владике мр. сц. Јована Ћулибрка (највећег стручњака за холокауст на овим просторима) и митрополита др. сц. Порфирија Перића (изузетног библичара) за које Вурушић и Бајруши истичу да нису теолошки образовани! (SIC)
    Посебно је смешна констатација ових антиновинара да би Папа „управо због нормализације хрватско-српских односа“, могао у склопу „београдске турнеје можда да сврати и до Загреба, док неки спомињу да би папа Фрања могао, јер толику храброст има, можда и да обиђе Јасеновац и Вуковар“. Сироти Вурушић и Бајруши су толико неупућени да не знају да не постоји позив Хрватске бискупске конференције папи Фрањи да походи Хрватску. Sapienti sat.
    Количина демонстрираног незнања и манипулативних реченица су довеле неке моје познанике у редовима СПЦ-а, али и шире, да ме питају знам ли шта то изводи Јутарњи лист.
    Знам шта изводи, премда бих, рецимо, на темељу већ дужег писања Владе Вурушића о СПЦ-у могао да закључим да има и отвореног презира према тој Православној цркви, пак када је реч о Бајрушију то је случај евидентног незнања и самоуверености да је исто писати о Милановићу, Пленковићу или Степинцу. Јутарњи лист изводи тешку диверзију на екуменска настојања папа Фрање. Желио бих да верујем да то чине несвесно.
    Неколико закључних мисли.
    Прво, написати и објавити овакву папазјанију у недељи када Света Столица подиже ниво транспарентности и аутокритичности објавом извештаја о бившем кардиналу (смењен је и из свештеничког сталежа) Меккарику, осуђеном педофилу, значи да Јутарњи лист показује потпуно неразумевање црквене политике и стања ствари.
    Уосталом, заступам и ја став епископа Јована да комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о кардиналу Степинцу. Ваљда би коначно требало свима да буде јасно да смо зашли у озбиљно раздобље разматрања докумената (посебно оних који нам сада нуди Света Столица након дигитализације архива понтификата Пија XII) и да ће то трајати много година!
    Затим, Јутарњи лист би требало да може да схвати (раније сам најавио да ћу ово споменути) да наведеним извештајем, буде ли се тако строго и академски и правно писао реферат о Степинцу како се писало о Меккарику (говорим о дубини и снази аргумената, актере не упоређујем!), прилике да се догоди његова канонизација су толико мале да постају чак и ирелевантне.
    Коначно, сугерисати да би Папа био склон идеји да тргује са Степинцем и да одступи од свега што је јавно рекао (па и нашем колеги Силвију Томашевићу на повратном лету из Скопља у Рим 7. маја 2019.), тешка је увреда не само речених новинара већ и Јутарњег листа према Светој Столици.
    Кардинал Паролин истиче да се могућа канонизација (недавно је приликом посете Сплиту и Солину три пута рекао да ће она доћи “у Божје време”) мора догодити “у клими што је више могуће без тензија и полемика”.
    Јутарњи лист не удара само на Папу већ и на ватиканску дипломатију. И не видим како је уопште након овога, ако се редакција не извини, без увијања, читаоцима, Светој Столици и представницима Српске православне цркве, и не исправи, могуће овај дневни лист и даље сматрати релевантним медијем“.

    View full Странице
  10. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Paradoksologija in Драго Пилсел: "Јутарњи лист" вријеђа папу и СПЦ, те измишља о Степинцу   
    Извор: 
    Jutarnji list vrijeđa papu Franju te izmišlja o Stepincu | autograf.hr
    WWW.AUTOGRAF.HR Ponekad se osjećam poraženo, a ponekad iz toga povremenog i privremenog osjećaja izlazim jači nego što sam bio prije negativnog iskustva. Tekst koji su novinari Vlado Vurušić i Robert...  
    У колумни објављеној на порталу Аутограф, коју преносимо у целости,  Драго Пилсел, између осталог, осуђује тешке увреде према Светој столици и СПЦ, као и вређање владике Јована Ћулибрка и митрополита Порфирија Перића, а наводи и да је злочеста и наопака конструкција то да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве. Посебно указује на измишљотине изнете у тексту Јутарњег који је узбуркао регион, а који су пренели бројни портали.
    Текст преносимо у целости: „Понекад се осећам поражено, а понекад из тога повременог и привременог осећаја излазим јачи него што сам био пре негативног искуства.
    Текст који су новинари Владо Вурушић и Роберт Бајруши објавили у суботњем броју загребачког дневног листа Јутарњи лист таква је прилика да новинара који држи до стручности и до проверавања чињеница, пак, до компетенције да се нечим бави, а такав сам ја, пренерази али одмах иза тога покрене како би се ствари разбистриле и појасниле.
    Свестан сам да не могу неутралисати врло негативан учинак несавесног рада споменутих новинара, али штета би била још већа ако бих остао суздржан, ако бих прећутао евидентно кршење основних новинарских принципа од стране споменутих новинара, посебно јер њихов рад (нажалост и уређивачка политика Јутарњег листа) представља озбиљан и тежак ударац на настојања Свете Столице и мудрих особа и у Католичкој цркви на овим просторима и у Српској православној цркви да спласну негативне страсти, ниски ударци и други облици нехршћанског понашања, пак да се догоде они плодови мира и сарадње за којим су тежили поглавари Католичке цркве, посебно Јован Павле Други и, како можемо сведочити, папа Фрања.
    Изузетно ми је непријатно да о овоме пишем јер сам Јутарњем листу донео ону врсту сазнања (писма патријарха Иринеја папи Фрањи након чега папа Фрања обуставља канонизацију Алојзија Степинца или важне интервјуе с патријархом Иринејем и владиком Јованом Ћулибрком) која би уредништву тога листа требало да буду обвезујућа у смислу уважавања чињеница и достојанства цркава. Чланак који је добио наднаслов „Позадина догађаја“, те наслов „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим? Откривамо што се збива иза кулиса“, с поднасловом „Нунциј Лингуа у Јасеновцу, Фрањин интервју Политици: Што се догађа у троуглу Ватикан-Београд-Загреб?“, ауторско дело Владе Вурушића и Роберта Бајрушија (објављен на порталу Јутарњег листа 14. новембра 2020. у 9:45 сати) представља негацију новинарских принципа и скуп је полуинформација, дезинформација и манипулација с чиме се срамоти и наша новинарска струка.
    Наравно да би требало поставити питање зашто главни уредник Јутарњег листа допушта да о тако осетљивим питањима (канонизација Алојзија Степинца, односи Католичке цркве и Српске православне цркве, те Хрвата и Срба…) пишу особе које немају ама баш никакве компетенције.
    Али одговор се назире: Јутарњи лист, осим у особи колеге Инослава Бешкера, је кадровски потпуно неспособан да се бави религиозним темама. Тиме не аболирам одговорност главног уредника за испаде Вурушића и Бајрушија.
    Пођимо, ипак, редом. Новинари „откривају шта се догађа“? Не! Они, пошто немају знања о ономе што пишу, само „интерпретирају“, а како су им информације никакве а компетенције још никаквије, нуде прегршт будалаштина, па и увреда.
    Почнимо са увредама на рачун папе Фрање. Има их одмах у наслову. Он гласи, поновимо „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим?“ Ова реченица се може читати само на два начина: или да постоји могућност/интенција да папа Фрања походи Београд како би канонизирао Алојзија Степинца или да Папа тргује са Степинцем на начин да је спреман да пође у Београд како би искамчио „добровољност“ или некакво „попуштање“ од стране Српске православне цркве.
    Да главни уредник Јутарњег листа води рачуна о објављеним материјалима о овој теми, а који имају као извориште патријаршију и Свети Синод, не би никада смео да одобри овакав наслов. Али, пустимо то. Вероватно главни уредник Јутарњег листа не води рачуна о томе шта објављује или што је објавио у свом листу.
    Да папа Фрања жели да походи Србију, у првом реду, тамошњу заједницу католика, јавна је ствар. Али да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве је толико наопака и злочеста конструкција, толико она говори о неозбиљности новинара и уредника, толико је поразна за нашу професију, да је то неописиво мучно.
    Вурушић и Бајруши не познају литературу (о Мајклу Фајеру да им и не говоримо), понашају се као да се СПЦ само „шалила“ својим приговорима на (ранију) Степинчеву беатификацију (која се, нота бене, не би догодила да је о њој одлучивао папа Фрања и према критеријумима који су постављени прошлонедељним извештајем Државног секретара Свете Столице о вашингтонском надбискупу и кардиналу Теодору Меккарику, осврнућу се на ово мало касније), као и на планирану канонизацију након што је 2014. признато чудо по заговору Алојзија Степинца. Вурушић и Бајруши, срамотећи себе и властиту редакцију понашају се и као да се није догодила Мешовита католичко-православна комисија о Степинцу!
    Ту им нема помоћи. Можемо их само жалити и чудом им се чудити.
    Бајруши и Вурушић лупетају о некаквој „Цркви у Хрвата“. Упућујем их на радове највећег хрватског постконцилског теолога, др. фра Јанка Томислава Шаги-Бунића Капуцинера: такво нешто, тај националистички конструкт, не постоји! Црква је Христова, то јест, Божја. Није ни хрватска, ни боливијска, ни аустријска.
    Као знакови времена аутори памфлета истичу ватиканску дипломатску активност и, наравно, греше. Па кажу да је „апостолски нунциј у Хрватској, монсињор Ђорђо Лингва изненада посетио Јасеновац“. То могу написати само они који не прате најаве католичких медија и објаве оних православних. Ништа није било „изненада“”. Све је било на време најављено и медијски добро пропраћено.
    Никакве мистерије нема ни око доласка апостолског нунција у Србији Луцијана Суријана у Загреб и у загребачку катедралу као и у земљотресу уништен надбискупски двор. То је знак црквеног јединства. Зар је тако тешко замислити да су се апостолски нунциј Суријани и домаћин, монс. Лингва, конзултовали око неких кадровских питања (не само у вези са чињеницом да је београдски надбискуп Станислав Хочевар прошле недеље навршио канонску доб за пензију)?
    Интервју који је недавно папа Фрања дао београдском дневнику Политика је прича за себе и није показатељ ничега другог до воље Папе да се његова пастирска реч чује и преко тог београдског листа (ништа у одговорима који је в.д. главног уредника Политике на одласку (већ је у пензији) добио из Ватикана не представљају сензацију).
    Одговори су стандардни, али је то знак пријатељства као што је био интервју који је добила Политика од државног секретара кардинала Пјетра Паролина у мају 2019. године. Света Столица жели, како је нагласио Паролин, да „све верске заједнице овог региона буду у стању да заједнички закораче на пут истинског помирења и да могу постати модел превладавања конфликата за целокупно друштво“.
    Ниво дилетантизма у тексту Вурушића и Бајрушија је застрашујућа: они не знају да је у опису посла (било којег) апостолског нунција да помогне и посредује у процесу избора кандидата за (над)бискупа у појединим (над)бискупијима. Или, пак, када пишу да се као „три незаобилазна кандидата“ за будућег патријарха спомињу епископ бачки Иринеј Буловић, владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк и загребачки митрополит Порфирије Перић. Ово је заиста толико смешно лицитирање да је чак и депласирано коментирати.
    Али оно што тражи реакцију је вређање владике мр. сц. Јована Ћулибрка (највећег стручњака за холокауст на овим просторима) и митрополита др. сц. Порфирија Перића (изузетног библичара) за које Вурушић и Бајруши истичу да нису теолошки образовани! (SIC)
    Посебно је смешна констатација ових антиновинара да би Папа „управо због нормализације хрватско-српских односа“, могао у склопу „београдске турнеје можда да сврати и до Загреба, док неки спомињу да би папа Фрања могао, јер толику храброст има, можда и да обиђе Јасеновац и Вуковар“. Сироти Вурушић и Бајруши су толико неупућени да не знају да не постоји позив Хрватске бискупске конференције папи Фрањи да походи Хрватску. Sapienti sat.
    Количина демонстрираног незнања и манипулативних реченица су довеле неке моје познанике у редовима СПЦ-а, али и шире, да ме питају знам ли шта то изводи Јутарњи лист.
    Знам шта изводи, премда бих, рецимо, на темељу већ дужег писања Владе Вурушића о СПЦ-у могао да закључим да има и отвореног презира према тој Православној цркви, пак када је реч о Бајрушију то је случај евидентног незнања и самоуверености да је исто писати о Милановићу, Пленковићу или Степинцу. Јутарњи лист изводи тешку диверзију на екуменска настојања папа Фрање. Желио бих да верујем да то чине несвесно.
    Неколико закључних мисли.
    Прво, написати и објавити овакву папазјанију у недељи када Света Столица подиже ниво транспарентности и аутокритичности објавом извештаја о бившем кардиналу (смењен је и из свештеничког сталежа) Меккарику, осуђеном педофилу, значи да Јутарњи лист показује потпуно неразумевање црквене политике и стања ствари.
    Уосталом, заступам и ја став епископа Јована да комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о кардиналу Степинцу. Ваљда би коначно требало свима да буде јасно да смо зашли у озбиљно раздобље разматрања докумената (посебно оних који нам сада нуди Света Столица након дигитализације архива понтификата Пија XII) и да ће то трајати много година!
    Затим, Јутарњи лист би требало да може да схвати (раније сам најавио да ћу ово споменути) да наведеним извештајем, буде ли се тако строго и академски и правно писао реферат о Степинцу како се писало о Меккарику (говорим о дубини и снази аргумената, актере не упоређујем!), прилике да се догоди његова канонизација су толико мале да постају чак и ирелевантне.
    Коначно, сугерисати да би Папа био склон идеји да тргује са Степинцем и да одступи од свега што је јавно рекао (па и нашем колеги Силвију Томашевићу на повратном лету из Скопља у Рим 7. маја 2019.), тешка је увреда не само речених новинара већ и Јутарњег листа према Светој Столици.
    Кардинал Паролин истиче да се могућа канонизација (недавно је приликом посете Сплиту и Солину три пута рекао да ће она доћи “у Божје време”) мора догодити “у клими што је више могуће без тензија и полемика”.
    Јутарњи лист не удара само на Папу већ и на ватиканску дипломатију. И не видим како је уопште након овога, ако се редакција не извини, без увијања, читаоцима, Светој Столици и представницима Српске православне цркве, и не исправи, могуће овај дневни лист и даље сматрати релевантним медијем“.

    View full Странице
  11. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Дејан у Драго Пилсел: "Јутарњи лист" вријеђа папу и СПЦ, те измишља о Степинцу   
    Помало пратим однос католика у ХР према Папи Франциску, поприлично су негативно расположени. Драгу Писела би разапели. Бар се такав утисак стиче. То је сигуран знак да су и Папа Франвциско и Драго Писел на добром путу.
  12. Волим
  13. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Милошшш in Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)   
    Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020.
    Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава.
    Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих.
    Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу?
    Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног
    Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику.
    Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела.
    Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога.
    Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко.
    Начини манифестовања човека
    Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити!
    Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку.
    Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог.
    Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека.
    Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).
    То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека.
    Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу.
    Љубав као главни израз духовности
    За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23).
    Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2).
    Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг.
    Како све ово изгледа у светлу психологије?
    Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена.
    Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14).
    Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство.
    Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи
    Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин.
    Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели.
      Телесни Душевни Духовни Повређеност,
    рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне
    фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар
    (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја.
    Критеријуми позајмљени из будућности
    Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу.
    Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју.
    Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5):
    „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“.
    Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу.
    Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота.
    ИЗВОР:
    Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)
    TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...  

    View full Странице
  14. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Bokisd у Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)   
    Evo sam spreman ko zapeta puska....  
    Onako na prvu, dobar tekst i analiza, samo mislim da vladika nije pruzio odgovor ili ja nisam video,.... na po meni kljucno pitanje :
    (moje podvlacenje)
    Odlicno je primetio vladika da je ljubav stvar volje i ociscenje od zla i greha, tj. ako govorimo o pravoj i istinskoj i toj duhovnoj ljubavi, ne telesnoj i dusevnoj ljubavi koju svi posedujemo. I to onda povlaci borbu (duhovnu) za duhovnog coveka kroz (duhovni) podvig - sto znaci sve je duhovno i u duhu - kako je opisao vladika.
    I onda dalje, nisam primetio da je vladika nesto konkretno rekao na tu temu duhovne borbe sta konkretno znaci, jeste pomenuo nesto u smislu etosa nadahnutog buducnoscu .... ili ti sto vole zizjulovci da kazu eshatolosko vidjenje sveta  .... ali ne znam bas tacno sta to znaci za v.Maksima i koje su prakticne stvari koje izviru iz tog eshatoloskog vidjenja sveta.
    Si zadovoljan Vukasine sa moju analizu.... ()... 
  15. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Александар Милојков у Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)   
    Телесни Душевни Духовни Повређеност,
    рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне
    фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар
    (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима  
    Ова табела је право огледало, у којем се можемо огледати и видети где се свако од нас, као хришћанин, налази.
  16. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Александар Милојков у Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)   
    Текст је веома добар. Имао сам прилике да ме много људи пита о овој разлици између телесног, душевног идуховног човека. Ова егзегеза је одлична. И, што је најважније, компчетна - обухвата све, неизоставно и важност и место подвига у хришћанском животу.
  17. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Ристо Подвожњак in Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)   
    Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020.
    Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава.
    Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих.
    Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу?
    Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног
    Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику.
    Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела.
    Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога.
    Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко.
    Начини манифестовања човека
    Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити!
    Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку.
    Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог.
    Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека.
    Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).
    То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека.
    Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу.
    Љубав као главни израз духовности
    За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23).
    Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2).
    Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг.
    Како све ово изгледа у светлу психологије?
    Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена.
    Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14).
    Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство.
    Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи
    Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин.
    Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели.
      Телесни Душевни Духовни Повређеност,
    рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне
    фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар
    (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја.
    Критеријуми позајмљени из будућности
    Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу.
    Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју.
    Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5):
    „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“.
    Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу.
    Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота.
    ИЗВОР:
    Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)
    TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...  

    View full Странице
  18. Волим
    александар живаљев got a reaction from Благовесник in Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)   
    Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020.
    Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава.
    Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих.
    Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу?
    Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног
    Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику.
    Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела.
    Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога.
    Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко.
    Начини манифестовања човека
    Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити!
    Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку.
    Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог.
    Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека.
    Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).
    То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека.
    Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу.
    Љубав као главни израз духовности
    За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23).
    Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2).
    Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг.
    Како све ово изгледа у светлу психологије?
    Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена.
    Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14).
    Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство.
    Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи
    Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин.
    Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели.
      Телесни Душевни Духовни Повређеност,
    рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне
    фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар
    (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја.
    Критеријуми позајмљени из будућности
    Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу.
    Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју.
    Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5):
    „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“.
    Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу.
    Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота.
    ИЗВОР:
    Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)
    TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...  

    View full Странице
  19. Волим
    александар живаљев got a reaction from Вукашин in Камп Манастира Хиландара у Сијаринској Бањи за децу и омладину   
    КАМП МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА У СИЈАРИНСКОЈ БАЊИ ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ
    ~ Аутор ~МЕДИЈСКО-ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА ЕПАРХИЈЕ НИШКE
    У понедељак 02. новембра 2020. године, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније заједно са председником Општине Медвеђа господином др Небојшом Арсићем, начелником јабланичког округа господином Милошем Ћирићем и свештенством архијерејског намесништва јабланичког дочекали су у Медвеђи Игумана манастира Хиландара архимандрита Методија.
    За оца Методија је најпре уприличен пријем у општини, пријему је присуствовао и градоначелник Врања господин Слободан Миленковић.
    Након Медвеђе Преосвећени Владика Арсеније и Игуман Методије су се упутили ка Сијаринској Бањи заједно са градоначелницима, начелницима јабланичког и нишавског округа и свештеницима. Његово Преосвештенство благословио је почетак грађевинских радова на уређењу будућег кампа за децу и младе.
    За потребе летњег кампа за децу и млада манастир Хиландар ће у Сијаринској Бањи адаптирати три двоспратне зграде које су некада припадале лесковачком текстилу.
    Жеља Хиландарског игумана је да се овде објекти обнове како би деца из Србије, дијаспоре и других Православних земаља у летњим месецима у овом кампу проводила време и упознала ове крајеве као и околину.
    View full Странице
  20. Волим
    александар живаљев got a reaction from Jecić in Епископ Максим (др Васиљевић): Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)   
    Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020.
    Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава.
    Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих.
    Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу?
    Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног
    Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику.
    Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела.
    Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога.
    Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко.
    Начини манифестовања човека
    Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити!
    Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку.
    Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог.
    Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека.
    Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14).
    То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека.
    Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу.
    Љубав као главни израз духовности
    За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23).
    Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2).
    Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг.
    Како све ово изгледа у светлу психологије?
    Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена.
    Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14).
    Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство.
    Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи
    Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин.
    Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели.
      Телесни Душевни Духовни Повређеност,
    рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне
    фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар
    (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја.
    Критеријуми позајмљени из будућности
    Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу.
    Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју.
    Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5):
    „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“.
    Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу.
    Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота.
    ИЗВОР:
    Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?)
    TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...  

    View full Странице
  21. Зачуђен
    александар живаљев got a reaction from Н И Н Е in Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу   
    Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу
    У документарном филму "Фрања", папа Фрања је рекао да би хомосексуалци требало да буду заштићени законима грађанских заједница.
    Папа Фрања је додао и да хомосексуалци имају право на породицу.
      Папа Фрања: Заштити законом хомосексуалце, да имају право на породицу "Они су Божја деца и имају право на породицу. Нико не би требало да буде изопштен или огрочен због тога", навео је папа Фрања.
    Нагласио је да је потребно развити законе грађанских заједница, преноси Ројтерс.
    "Тако су правно заштићени. Заузимам се за то", рекао је папа Фрања.
    ИЗВОР:ТАНЈУГ
           
  22. Зачуђен
    александар живаљев је реаговао/ла на Bokisd у Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу   
    Pa, sad, jeste da nas je sve stvorio Bog, ali da su bas to sto kaze, tesko to moze da ide tako kako je zamislio Franjo da ce da ide,.... ali sta da radis, Franjo izgleda ce na kraju da bude neki liberal .... 
  23. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Александар Милојков у Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу   
    Шта значи право на породицу? Ако је то да могу да живе заједно (то им ни сада није забрањено) и да имају та нека права наслеђивања имовине, пензије, социјално осигурање (као и људи у браку), то је питање за државу и против тога не верујем да би ико имао ишта против. За Цркву је важно да јој се нико не меша у њен посао - да задржи своју свету тајну брака. А то, коме ће држава да призна нека социјална права, шта се то тиче нас. То је птање за државу и политику.
  24. Радостан
  25. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from хахаха in Професор Зоран Радовановић: Торлакова вакцина   
    Danas, 20.10.2020.
    Uspon i pad Instituta Tolak
    Zoran Radovanović
    Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje.
    Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena.
    Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina.
    Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu.
    Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima?
    Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme?
    Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja).
    Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja?
    Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“.
    Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest?
    Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta?
    Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov?
    Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona?
    Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili?
    Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu?
    Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.
×
×
  • Креирај ново...