Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content Count

    4981
  • Joined

  • Days Won

    7

Reputation Activity

  1. Волим
  2. Волим
    александар живаљев got a reaction from Матусал for a Странице, Др Зоран Крстић: АКТУЕЛНИ ЦРКВЕНИ УСТАВ И ПРОЦЕС СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ   
    Abstract. Аутор у раду, од многих елемената разумевања и вредновања процеса секуларизације, одабира  тумачење овог  процеса као  разилажење  етоса свакидашњег живота са захтевима вере. У том смислу  разликује  религиозност  од црквености.  У даљем излагању  аутор сматра да иста, секуларна начела продиру током историје 19. и 20. века, без теолошке анализе, и у живот Цркве. Те елементе он проналази у појединим решењима још актуелног Устава  СПЦ из 1931.  год. Пре  свега је реч о институцији црквене општине. У завршном делу  аутор разматра начин и историјске разлоге њеног настанка као и њену еклисиолошку утемељеност и оправданост.
    Кључне  речи:  секуларизација,  црквеност, Устав  СПЦ, црквена општина, Карловачка Митрополија, Канонско предање, управа
     
    http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/rektor/Crkveni ustav i sekularizacijaZK.pdf
    Џон  Кенет  Галбрајт,  професор  економије  на  Универзитету  Харвард,  у  својој књизи  Богато  друштво каже  да је данашњи човек  своје интересовање  за метафизику заменио  потребом  и бригом да се не поремете правила игре која просечном  грађанину обезбеђују  релативно благостање – у исхрани, у забави, средствима превоза, у уредном функционисању градске инфраструктуре итд.  
    Није тешко закључити, нису чак потребне ни дубље научне анализе за оно што је на  први  поглед  видљиво  и  о  чему  нам  Галбрајт  говори  –  а  то  је  да  су друштва са хришћанским наслеђем широм света данас изразито секуларизована. Од тог правила нема изузетака, па ни у случају нашег, српског друштва. У ближој будућности сигурно можемо очекивати само дубљи и шири наставак тог процеса.
    Секуларизација или посветовњачење је појам који у Социологији  религије има различита  и  врло  широка  значења.  За  потребе  ове  анализе  ограничићемо  се  на  два значења  појма,  а то  су: секуларизација  као  нерелигиозност  и удаљавање од Цркве и секуларизација као раздвајање и  разилажење  свакодневног  начина  живота од захтева хришћанске вере.
    Секуларизација схваћена као одсуство религиозности и удаљавање од Цркве је облик  који се најчешће изражава статистичким подацима  о проценту нпр. религиозног становништва, о  проценту оних који редовно или повремено иду у Цркву, оних који се исповедају и причешћују, који примају свештенике у свој дом  итд. Неколико скорашњих истраживања  показује  да  је  проценат  религиозних  у  нашем  друштву  врло  висок,  да достиже чак 95% анкетираног  становништва. И то није случај само у нашем друштву. Статистички подаци су и у другим  срединама импресивни, а нарочито у Америци, коју већина  нас  доживљава  (да  ли исправно?) као најсекуларизованију земљу на планети. Скоро 40%  Американаца   иде у Цркву сваке недеље. Готово 70% изражава своју припадност црквама,   синагогама или другим религиозним организацијама. Светско истраживање  вредности које је обављено 1994.год. показало је да се 82% испитаних Американаца осећа и доживљава себе као религиозну особу, за разлику од 55% у Британији, 54% у Немачкој, 48% у Француској. Исто истраживање је показало да 44% Американаца иде бар једном недељно у  Цркву, у поређењу са 14% у Британији, 19% у Француској и једва 4% у Шведској.
    Занимљиви  су закључци до којих су дошли амерички социолози Роџер  Финк (Roger Finke) и Родни Старк (Rodney Stark) 1992. године анализирајући податке Службе за попис становништва. Њихови су закључци следећи : пред саму америчку револуцију једва да је 17% Американаца припадало некој цркви. Са почетком рата проценат се попео на 37, 1906. год. је био нешто изнад 50%, 1926. год. 56% и тај је проценат непрестано растао до 1980. год. када је износио око 62%. Другим речима у години избора Роналда Регана на место  председника  изгледало  је  да  је  Америка религиознија него било када у својој историји.
    Али, исто тако, на основу истраживања организација Галоп може се говорити о Американцима као
  3. Волим
  4. Волим
    александар живаљев got a reaction from АлександраВ for a Странице, МОШТИ СВЕТОГ ЈОВАНА РУСА ОД НЕДЕЉЕ У ЦРКВИ НА БЕЖАНИЈСКОЈ КОСИ   
    Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних.
    ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3
  5. Волим
    александар живаљев got a reaction from Bokisha for a Странице, МОШТИ СВЕТОГ ЈОВАНА РУСА ОД НЕДЕЉЕ У ЦРКВИ НА БЕЖАНИЈСКОЈ КОСИ   
    Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних.
    ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3
  6. Волим
    александар живаљев reacted to JESSY for a Странице, 50 година „Православља“ – новина Српске Патријаршије   
    Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић…
    Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом.
    Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа.
    Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних.
    Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору.
    Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ
    Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству.
    Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству.
    Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења.
    Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње.
    Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат.
    Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно.
    Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно.
    Снежана Крупниковић
    Извор: СПЦ/Православље
  7. Волим
  8. Волим
    александар живаљев got a reaction from snebivljivi maslacak for a Странице, МОШТИ СВЕТОГ ЈОВАНА РУСА ОД НЕДЕЉЕ У ЦРКВИ НА БЕЖАНИЈСКОЈ КОСИ   
    Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних.
    ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3
  9. Волим
    Guest
  10. Волим
    александар живаљев reacted to JESSY for a Странице, Нема духовника, јер нема добрих ученика   
    Отац рафаилo:
    "Свети Силуан je одговорио на такво питање и, каже:" јер нема више добрих ученика ... "
    Добaр шегрт, добар ученик, је човек чији ум нагиње према Богу и који тражи одговор од Бога, а не од људи, и који може да се окрене човеку, јер не можемо да допремо до Бога ни као што је то Кајин могао ...
    Али када се окренеш људима, мораш да идеш са пажњом на Бога(богомишљу), са Којим си причао пре тога, молио се, да човек - твој духовни отац - да ти реч. Водите рачуна о свом унутрашњем бићу и, како каже Отац Софроније, ухвати се - уграби, рекао бих - прву реч ...
    Научите како да прими прву реч од духовних отаца, од оних над вама, од свештеника и епископа. Али пре тога, ви сте земља на коме се сеје та реч. Припремите тло!
    Брините се, да сте свесни да је Бог тај који даје реч кроз њега, поштујте га, наравно, али немој га направити идолом, тражећи то од њега без молитве и без контакта са Богом.
    Радије, останите у контакту са Богом.
    Понекад кажем да је духовни отац као телефон; не причаш са телефоном, него са неким на другој страни ... "

    О.Рафаил Ноица
     
    http://manastirglogovac.blogspot.rs/2017/04/blog-post_24.html
  11. Волим
    александар живаљев reacted to JESSY for a Странице, Мати Ирина: „Смелост љубави – у сусрет недељи Мироносица“   
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13399

  12. Волим
    александар живаљев got a reaction from JESSY for a Странице, МОШТИ СВЕТОГ ЈОВАНА РУСА ОД НЕДЕЉЕ У ЦРКВИ НА БЕЖАНИЈСКОЈ КОСИ   
    Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних.
    ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3
  13. Волим
    александар живаљев reacted to Милан Ракић for a Странице, Архимандрит Андреј (Конанос): Христос вас неће питати колико сте светаца видели   
    Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:
    – Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!
    Питам их:
    – Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?
    – Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом…
    – И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?
    – Па ништа…
    Једном су ми испричали:
    – Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!
    – Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?
    – Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!
    – Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».
    Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.
    Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.
    Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?
    – Хајде за Мном (Јн. 21, 19).
    Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:
    – Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?
    Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:
    – Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?
    Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:
    – Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?
    Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:
    – У праву си, опрости ми.
    Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».
    Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.
    Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић
    ПРАВОСЛАВИЕ
  14. Волим
    александар живаљев gave a reaction for a Странице, Побусани понедељак   
    ОДГОВОР:
    Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.
    Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК. Треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама.
    Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.
    Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:
    1) У служби Томине недеље поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);
    2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;
    3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.
    Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове "Ружичало" или "Побусани понедељак" и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за "делење за душу" износе и фарбана (црвена) ускршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!
    Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: "Ко држи реч моју, неће видети смрти до века", што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: "Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће". Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: "Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: "Христос Васкрсе" и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: "Ваистину Васкрсе".
    Останите у васкрсној радости.
    Из књиге
    Практична веронаука
    Извор: Манастир Глоговац
  15. Волим
    александар живаљев got a reaction from АлександраВ for a Странице, Данко Страхинић: Спалити пре гледања - филмска индустрија и геноцид над Јерменима   
    Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа.
    Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена?
    Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано.
    Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима.
    Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety).  Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes).
                                                                                           ***
     
    „Османски поручник“
     
    Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу.
    Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта.
                                                                                        ***
    Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд.
     
     
    Данко Страхинић
     
     
  16. Волим
    александар живаљев got a reaction from Саша од Москве for a Странице, Данко Страхинић: Спалити пре гледања - филмска индустрија и геноцид над Јерменима   
    Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа.
    Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена?
    Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано.
    Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима.
    Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety).  Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes).
                                                                                           ***
     
    „Османски поручник“
     
    Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу.
    Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта.
                                                                                        ***
    Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд.
     
     
    Данко Страхинић
     
     
  17. Волим
    александар живаљев gave a reaction for a Странице, Недеља Антипасхе - Томина недеља   
    Тог дана је Апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње Апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили Апостоли окупљени на молитву, у рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"

    У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу Апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.

    Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".
    Извор: СПЦ
    Недеља Антипасхе - Томина недеља
    Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: "Господ Спаситељ", мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: "Мој Господ Спаситељ". Онај ко говори: "Мој Спаситељ", oceћaсвоје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: "Ко ће ме раставити..."! (Св.Теофан Затвирник)
    У другу недељу после Пасхе (или Васкрса), то јест у ону која следи након Васкрса и носи назив "Недеља Антипасхе", спомиње се "Додир светог славног апостола Томе". Ту је одмах дата примедба да се "у овој другој недељи Антипасхе не пева васкрсно, него све празника". У тај осми дан по Васкрсењу Господа спомиње се како се Господ јавио Својим ученицима сабраним заједно, овога пута са Томом, и како је дао Томи, који је сумњао у Његово васкрсење, да додирне Његове ране, на шта Га је Тома, поверовавши, исповедно као свог Господа и Бога, док је Господ назвао блаженим оне који нису видели, а поверовали су. "Антипасха" значи "уместо Пасхе", јер је то први недељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. Овај дан се такође назива "Недељом обновљења", "Недељом новом", јер после Васкрса први пут понавља и као да "обнавља" велики празник Васкрсења. Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја (читања из Старог Завета), али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује и са трикратним певањем тропара "Запечатан у гробу, живот от гроба восијал јеси, Христе Боже..." ("Затворен у гробу, живот из гроба засијао си, Христе Боже...") како на вечерњу, тако и на јутрењу. Певају се степена, први антифон 4. гласа, баш као за свих дванаест празника, а након полијелеја следи нарочито величаније: "Величајем Тја, Животодавче Христе, нас ради во ад сшедшаго и с Собоју всја воскресившаго" ("Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао"). Канон је посебан, празника, а не пасхални и не васкрсни. Вечерње Томине недеље је велико, са великим прокименом: "Кто Бог велиј..." ("Ко Бог велики као Бог наш...") такође као за велике Господње празнике. Јутрење, почев од Томине недеље па до оданија Пасхе, почиње возгласом "Слава Свјатјеј, и Јединосуштњеј, и Нераздјељњеј Тројицје..." после чега се врло отегнуто пева три пута "Христос воскресе", за време чега јереј обавља кађење читавог храма а затим се одмах чита Шестопсалмије: "Слава в вишњих Богу..." и друго.
    За Томину недељу у уторак, а у неким местима (на југозападу Русије) и у понедељак, служи се, не по Типику него по благочестивом обичају, помињање упокојених које се у руском народу зове "Радоњица" а код нас Срба тзв. "Побусани понедељак". У Типику за тај нису одређене никакве посебне молитве за упокојене, а помињање се обавља зато што се у Томину недељу сећамо, између осталог, силаска Христовог у ад, док од понедељка Томине седмице Типик поново дозвољава служење парастоса упокојенима. Тога дана служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".(Архиепископ Аверкије Таушев)
    Извор: Манастир Лешје
  18. Волим
    александар живаљев reacted to JESSY for a Странице, Програм Васкршњих свечаности у Мокрину   
    Васкршње свечаности у Мокрину у оквиру којих поред Свете Литургије се одржава Светско првенство у туцању васкршњим јајима се одржавају по 27. пут. Са-оснивач свечаности, Драгољуб Бадрљица, професор у пензији нас је спровео кроз историјат, ток и техничко-организационе особине свечаности и такмичења. Забележио Марко Маленчић.
     
    http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13347
  19. Волим
    александар живаљев reacted to Милан Ракић for a Странице, Освештан богослужбени простор Речне флотиле Војске Србије у Новом Саду   
    Свету литургију, уз саслужење новосадског свештенства, служили су епископ шумадијски и војни господин Јован и епископ Бачки Иринеј.

    На крају Свете литургије, честитајући велики хришћански празник Васкрс, владика Јован се пригодном беседом обратио присутнима.

    – Данас смо овде да прославимо најрадоснији празник Васкрсења Христовог, и да у тој Васкршњој радости осветимо и ово богослужбено место, и то је радост на радост – рекао је између осталог владика Јован, додајући како треба сви да се радујемо што је војска добила ово богослужбено место.

    Изградња богослужбеног простора у касарни „Александар Берић“ започета је током протекле године заједничким снагама припадника Речне флотиле и њених бројних пријатеља.
                                
    У знак захвалности за ангажовање током изградње и опремања богослужбеног простора епископ Бачки Иринеј уручио је Архијерејске Грамате Признања Речној флотили, Граду Новом Саду и Академији Српске православне цркве за уметност и консервацију.


    Значајно место у новоосвећеном храму припало је иисторијском артефакту, ковчегу са Покретном капелом Шајкашког батаљона чије традиције настављају припадници Речне флотиле.

    Освећењу богослужбеног простора поред бројних припадника Речне флотиле и чланова њихових породица присуствовали су и командант Прве бригаде Копнене војске бригадни генерал Жељко Петровић, командант Речне флотиле капетан бојног брода Андрија Андрић, представници градских структура и бројни гости. 

  20. Волим
    александар живаљев reacted to Bokisha for a Странице, НЕДЕЉА СВЕТЛА ВОИСТИНУ, ВОСКРЕСЕ ГОСПОД   
    Дап 1,1-11 зач. 1
    Јн 1,1-17 зач.1
    Васкрс
    „Кличимо и радујмо се у њему. Ово је дан што га створи Господ! – Христос, Господ, жив је! Анђео је рекао женама: Воскресну! Није овде. Марија Магдалина, апостолкиња апостолима, прва је угледала камен одваљен од Гроба, па су јој се потом придружиле све остале Мироносице. Магдалина, зачуђена и уплашена упиташе: „Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише“ (Јн 20,1-2). Повоји натопљени алојем и другим миомирисима и убрус уредно смотани на једно место. Марија и остале њене пратиље видеше и повероваше. Страх прожима велику радост. Мироносице, веснице светог Воскресења, похиташе да јаве Господњим ученицима. А анђели благовестише воскресење женама! Док су оне хитале да обавесте апостоле, ево им Воскреслог Господа у сусрет, поздравља их: Радујте се! Здраво! Не бојте се! Идите, јавите мојој браћи да дођу у Галилеју! Ондје ћемо се видјети! Магдалина га препознаје. Он је зове по имену и оде његовој браћи да им јави. Радосна вест о Воскресењу се шири муњевито. Ко не верује у Христово воскресење, он одбацује и веру у светотајинство његове смрти. Воскресење је кључ истинитости и правоверности свег хришћанства: „Блажени који не видјеше а вјероваше“ (Лк 20,29). Победа је потпуна, јер је Господ воскресао не због себе него због нас (свети Амвросије Милански). Будући да је Христос воскресао, верујемо и знамо да ћемо и ми воскреснути. Колико се радујемо Господњем воскресењу, толико исто и своме. Бог је коначно ушао у свој Мир. Историја је довршена. Апокалипса кида све са историјом и указује на конац, кончину, крај! Дођи Господе Исусе! Слобода од незнања и греха јесте спасење. Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе!
    Ново – ново на ускршњем утешенију
    Завидни Јевреји били су и остали заљубљеници тела и телесности. Сви љубитељи чулног су Јеврејима слични. Због тог изгона из Храма, из Очеве куће, Храм се показује као продавница предмета који су људи израдили. Трговци и лихвари до данас тешко подносе то истеривање из Храма. Новозаветни храм је Тело, а за њега Господ каже да ће га срушити и за три дана саградити. Тело је икона Цркве. Грађена је од живог камења. Божја духовна кућа је саграђена од постојаног „материјала“ – царског свештенства, на темељу светих Апостола и светих Отаца. Врховни, крајеугаони Камен је Господ Христос. Храм ће се подићи и тела ће васкреснути трећи дан. Трећи дан наступа у Новом небу и Новој земљи, када ће устати читав Израиљ у Велики Дан. У Осми дан!
    У светом Крштењу сви смо покопани и васкрсли у Христу. Царство небеско – Христос, у нама је. Род доноси и развија се и расте вечно. И вечно остаје Младо. За нас је свануо Нови дан, Осми. Дан Христов воскресења. Седмим даном се завршава прво стварање. Са Осмим даном започиње Ново стварање. Створитељско дело достиже врхунац у већем, у искупитељском делу. Првом је стварању смисао и врхунац у већем, у искупитељском делу. Ново стварање у Христу надвисује оно прво. Духовну душу Бог непосредно ствара. Душу „не рађају“ родитељи. Душа је бесмртна. Душа не умире када се тело одваја смрћу душе. Поново ће се душа сјединити са телом у општем воскресењу из мртвих (Фил 3,8-11). На почетку једног живота – Крштење, а на концу његовом – Опште воскресење. На почетку тог воскресења – Преображење. „Петар то још није схватио када је на Гори пожелео да живи са Христом. То блаженство, ту срећу ти је, Петре, Христос осигурао после смрти. А сада ти каже: Сиђи да се трудиш на земљи, да служиш на земљи, да будеш презрен и распет на земљи. Сишао је Живот да буде убијен; сишао је Хлеб да огладни; сишао је Пут да се од пута умори; сишао је Извор да ожедни; а ти одбијаш да трпиш?!“ (Свети Августин Хипонски, Sermones, 78,6 PL 38,492-493).
    Христов боравак у гробу јесте стварна веза између Христовог страдања пре Воскресења и садашњег славног стања као Воскреслог и Вознесеног. Само „Живи“ (Бог) може рећи: „Мртав бијах и ево жив сам у вијекове вијекова“ (Отк 1,18). „Бог (Син) није спречио да смрт, по реду природе ствари, растави душу од тела, али их је поново једно с другим сјединио Воскресењем, да сам у својој Личности буде тачка сусрета смрти и живота, да у себи заустави распадање природе изазвано смрћу, те постане зачетник поновног сједињења за одвојене делове“ (свети Григорије Нисински). Будући да је „Зачетник Живота“ (Дап 3,15) ког су убили, заиста истоветан са Живим који је „Воскресао“ (Лк 24,5-6), нужно је божанска Ипостас Сина Божјег наставила да држи своју душу и своје тело које је било растављено смрћу. „Тиме што је Христовом смрћу душа била одвојена од тела, јединствена личност није се нашла раздељеном у две личности; јер тело и душа Христова постојали су са истим правом већ од почетка у ипостаси Логоса; и у смрти, премда одељени једно од другога, свако је од њих остало са истом и једином ипостаси (личношћу) Логоса“ (свети Јован Дамскин). Мистерија, тајанство, воскресења Христовог истински је догађај са историјски утемељеним пројављивањем, како сведочи Нови савез (1 Кор 15,3-5; Дап 9,3-18; Лк 26,5-6).
    У оквиру догађаја Воскресења, прво што сусрећемо јесте празан гроб. Он сам по себи није непосредан доказ о Васкресењу. Одсутност Христовог тела из гроба могла би се протумачити и друкчије (Јн 20,13; Мт 28,11-15). Упркос томе, празан гроб важан је знак за све. И за оне који верују и за оне који сумњају. Када су Магдалина и апостоли открили празан гроб, он им је био први корак до познања чињенице Воскресења. Тај увид је осведочење светих Мироносица, а затим празан гроб, „повоји гдје леже“ (Јн 20,6) и одсуство тела Господњег. То одсуство Тела није могло бити људско дело. Господ се није напросто вратио међу живе као Лазар. Марија Магдалина и све Мироносице које су кренуле да миомирисима спреме тело за погреб, сахрану, прве су сусреле Васкреслог и тако постале прве веснице Воскресења Христовог. „Заиста устаде Господ, и јави се Симону“ (Лк 24,34), посведочише апостоли.
    http://pomozboznica.com/недеља-светла-воистину-воскресе-госп/
  21. Волим
    александар живаљев gave a reaction for a Странице, Синаксар на Свету и Велику суботу   
    Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: “Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.” Пилат одговори: “Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?” Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.
    У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.
    Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
    Извор: Радио Светигора
  22. Волим
    александар живаљев reacted to Милан Ракић for a Странице, Руског космонаута у свемиру чувао Свети Серафим Саровски   
    Рижиков, који се недавно вратио са мисије, рекао је руским новинарима да ће реликвију Светог Серафима Саровског, коју је добио од манастира у родном граду, дати православној цркви у Звезданом граду код Москве где се налази центар за обуку космонаута.
    Космонаути обично носе са собом на мисије мале предмете попут играчака своје деце или ЦД-ова да их подсећају на кућу.
    Серафим Саровски је један од најпоштованијих руских светаца, познат по испосничком животу, а умро је почетком 19. века.
    Рижиков се са још два члана посаде свемирске станице вратио на Земљу у понедељак, а реликвију ће цркви предати у четвртак.

    Свемирска истраживања у време Совјетског Савеза су често представљана као доказ непостојања бога, док у данашње време свемирске бродове „сојуз“ благосиљају православни свештеници, а космонаути остављају иконе на космичкој станици.

    Слетање капсуле „сојуз МС-02“ са члановима 50. експедиције на МКС, међу којима је био и Рижиков, у Казахстану
    Русија је јуче прославила Дан свемира, на 56. годишњицу лета Јурија Гагарина у свемир.
    БЕТА
  23. Волим
    Guest
    александар живаљев got a reaction from Guest for a Странице, Архимандрит Тихон Студенички: Да ли духовник сме да осуђује? (од критиковања других до прелести)   
    Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше.Побожан човек задобије смирење, сигурност, " мир и радост у Духу Светоме" (Рим 14:17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност - да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан кад је активније пришао Цркви.
    Зашто?
    Пут ка прелести
    Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:
    "Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским."
    Критиковање других
    Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава. 
     
  24. Волим
    александар живаљев got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Архимандрит Тихон Студенички: Да ли духовник сме да осуђује? (од критиковања других до прелести)   
    Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше.Побожан човек задобије смирење, сигурност, " мир и радост у Духу Светоме" (Рим 14:17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност - да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан кад је активније пришао Цркви.
    Зашто?
    Пут ка прелести
    Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:
    "Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским."
    Критиковање других
    Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава. 
     
  25. Волим
    александар живаљев reacted to JESSY for a Странице, Руси дигитализују српске средњовјековне списе (видео)   
    Балканско ходочашће
    Прича о српским средњовековним рукописима који су се нашли у колекцији Руске националне библиотеке везана је за почетак 19. века, када су руски свештеници, трговци и индустријалци активно путовали по Балкану као ходочасници.
    „Тада је на Балкану боравио и архимандрит Порфирије Успенски, коме су књиге поклањали, али их је он и куповао и тако формирао своју личну збирку. То нису били само српски рукописи, биле су тамо и бугарске, француске, немачке књиге. Он је целу своју колекцију поклонио императору (Александру Првом) који ју је пренео у новоосновану императорску библиотеку. Фонд и чувамо управо као оригиналне колекције, српски рукописи нису посебно издвојени“, наводи Вислиј.
    Споразумом који су 5. априла потписале Руска национална библиотека и Српска академија наука и уметности предвиђено је да се током наредне две године комплетна грађа дигитализује и учини доступном широј јавности.
    „Имамо одличну сарадњу са српском страном. Пројекат ће трајати две године, а вероватно и дуже. Огромну заслугу за овај пројекат има амбасадор Србије Славенко Терзић, без њега се то не би догодило. Добро је што су се за пројекат заинтересовали веома богати људи, односно Добротворни фонд Јелене и Генадија Тимченка, као и бројне друштвене организације. Србија и Русија имају веома блиску сарадњу у области друштвених наука, а та сарадња је добра и с другим земљама, од Европске уније до Јужне Америке. Што је та сарадња ближа, то ће бити мање експлозија по метроима. Човек који је образован, који разуме корене, културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом“, наглашава Вислиј.
    Почетком и средином 19. века, прича наш саговорник, било је уобичајено да људи који се баве науком једни другима дарују листове књига.
    „Сада то изгледа као дивљи обичај, а тада је то била норма понашања. Тако се догодило и да 166. лист Мирослављевог јеванђеља доспе у руке архимандрита Порфирија током његове посете Балкану. Слична је и прича о Вукановом јеванђељу. Оно се нашло у колекцији Руске царске библиотеке, али је један његов лист такође дат једном научнику да би га изучавао. Потом се нашао у Библиотеци Руске академије наука, тако да чувамо оригинал Вукановог јеванђеља без једног листа који се никада неће вратити код нас, јер свака библиотека то сматра непроцењивом вредношћу“, објашњава Вислиј.
     
    Према његовим речима, лист Мирослављевог јеванђеља може да буде предат Србији како би се употпунио оригинал који се чува у Народном музеју у Београду. То је, међутим, дуготрајан и сложен процес, који подразумева усвајање посебног закона у Руској државној думи.
    Руска национална библиотека намерава да изради факсимил овог листа и да га поклони Србији. Израда ове копије представља посебан изазов, јер технологија израде пергамента налик оном који је израђиван пре готово хиљаду година није нимало једноставна.
    „Технологија обраде коже и израде пергамента изгубљена је и данас је веома тешко замислити како је неко пре хиљаду година скидао кожу с јарета или јагњета и од ње израђивао лист. Не знамо како је прављено мастило које и дан-данас чува записе из тог времена. Савремене технологије могу само да имитирају ове процесе, можемо добити нешто веома слично, али нипошто исто“, каже Вислиј.
    Највећи понос — Волтерова библиотека
    Међу бројним вредним издањима које чува Руска национална библиотека, посебан понос представља лична библиотека чувеног француског просветитеља, научника, филозофа и писца Волтера.
    „Догађаји су се сложили тако да се слободоумни Волтер дописивао с Катарином Великом, за чије се име везују самодржавље, властољубље. Када је Волтер умро, оставио је за собом библиотеку од око 4.500 књига. Руска царица је купила целу ову библиотеку, и то за прилично велику суму новца за оно време. Тако се данас комплетна Волтерова библиотека налази у Руској националној библиотеци и на томе нам завиде сви“, прича Александар Вислиј.
    Рукописи не горе!
    Стари, драгоцени рукописи, исписани на пергаменту, пером и мастилом, наводе на помисао да се у њима крију тајне старе вековима. Мистерија се, међутим, не крије у самим рукописима, него у нечем другом, објашњава Вислиј.
    „Рукописи који садрже сећање народа имају обичај да буду пронађени, да неочекивано искрсну. Не знамо у којем ће се тренутку неочекивано појавити нови рукопис. То је, по правилу, потпуно непредвидив процес. Мирослављево јеванђеље, на пример, према верзији наших научника, пронашао је архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Светој гори. Како се рукопис појавио баш када је Порфирије био тамо — нико не зна“, наводи Вислиј.
    Осећај човека који неочекивано открије књигу за коју се веровало да је заувек нестала је неописив. Ипак, у новије време најчешће се случајно откривају текстови написани у ери штампане књиге.
    „Апсолутно неочекивано може да искрсне све и свашта. Код нас је у совјетско време владала строга цензура, тиражи појединих књига су уништавани у потпуности, спаљивани су. И, одједном, искрсне један примерак, сачуван ко зна како. То се веома често дешава, а у Русији се најчешће тиче књига које је штампала јеврејска дијаспора. Што се тиче рукописа, њих смо све одавно ишчитали. Ипак, могуће је да ће неко некада на неком тавану нешто пронаћи“, каже наш саговорник уз осмех.
    Извор: Ин4С/Спутњик
    Видео: ТВ Храм

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...