Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4977
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције   
    Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" - http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce 
     
    Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти.
    Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије.
    Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи. 
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
  2. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Манастир Озрен: Манастир је души што и болница телу   
    Манастир Озрен, смјештен на истоименој планини на подручју Калуђерице код Петрова, осим историјског значаја, јединствен је у Српској православној цркви по организовању Светосавског омладинског кампа, са циљем да се омогући духовно сазријевање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вриједности.     Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић прича Срни да је мисија свештеника јеванђелска и да његова дјелатност није само обредна, него су то и проповијед и мисијски рад. "То је више него потребно у данашњем времену отуђености и наметнутих негативних вриједности западне културе. Црква би требало увијек да буде покретач добрих ствари за наш народ, а када је мисија јеванђелска и за цијели свијет", наводи архимандрит Гаврило.  Он поручује да су Срби дио православља, вјере која је једина сачувала истинско аутентично учење Господа Исуса Христа, што обавезује манастире да буду мисионарски центри.  "Манастири су за душу оно што је болница за тијело", истиче архимандрит Гаврило.   Он наводи да се у конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту манастира Озрен, већ пета година реализује Светосавски омладински камп у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Камп је организован ради вјерске едукације, а обухвата историјско предање и културолошки вид васпитавања младих посредством бројних предавања, креативних радионица фотографије, калиграфије, вајарства, спортских дружења, излета, те посјета културним и историјским споменицима у Петрову и Добоју.  "Одржавање овог кампа је јединствено у Српској Православној Цркви, али и обавеза да се омогући духовно сазријевање младих", каже архимандрит Гаврило и додаје да младима годи боравак у чистој и здравој природи озренског краја.  Он истиче да током боравка у кампу, дјеца која долазе из различитих средина науче да живе у заједници, да се међусобно помажу и уважавају, али и поново зближе са природом. "Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тијело и биће, те се у том погледу као друштво морамо духовно оснажити, јер духовно јак човјек лакше излази на крај са материјалним изазовима", напомиње архимандрит Гаврило.   Он каже да је, преузевши настојатељство над манастиром Озрен, нагласак ставио на неколико ствари како би вјерници, а поготово омладина, активније учествовали и разумјели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и одређене богослужбене књиге.  "Литургија није представа већ учешће вјерника, заједница свих. Свештеник је служитељ, он служи и приноси жртву током чега сви учествују", додаје архимандрит Гаврило.  Као циљеве за наредни период, архимандрит Гаврило наводи и активности на проширењу Светосавског омладинског кампа, организовање више мини-сусрета православне омладине током године, те додавање више културних садржаја током Великог Госпојинског црквеног сабора који се код манастира традиционално прославља 27. и 28. августа, када се окупи и до 50.000 вјерника.  Он оцјењује да је након преузимања настојатељства над манстиром Озрен успоставио добру комуникцију са представницима локалних заједница у окружењу, са којима је спреман да учествује у реализацији добрих пројеката.   Локалитет манастира Озрен јесте ваздушна бања по својој специфичности и разноликости у великом броју четинарског и зимзеленог дрвећа, те ниског растиња, а истоимена планина је еколошки здрава.  На манастирском имању налази се извориште љековите воде Калуђерица.   У манастиру се налази рука Свете великомученице Огњене Марине, као и честице моштију цара Лазара и краља Драгутина.  Први писани помен о манастиру налази се у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву.  Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. За вријеме игумана Јакова цркву је живописао 1605/06. године сликар, поп Страхиња, а о томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму.  Током конзервације овог живописа 2012. године пронађени су остаци још старијег -доказ да историја манастира сеже још више у прошлост.   О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. године, од истога аутора, те Метафраст из 1592. године, у којем се Тимотеј потписује као ђакон.  Ова преписивачка школа радила је и у 17. вијеку, што потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године које су доспјеле у сремски манастир Раковац.  Просвјетитељ Вук Стефановић Караџић записао је народну пјесму у којој најмлађи син Немањин - Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже: "И Папраћу близу Борогова, И Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...".   Александар Лукић (Срна)     Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Светосимеоновски концерт ВДС-a и децe из Грчке   
    У навечерје празника Светог Симеона Мироточивог, 25. фебруара 2020. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке је организовало Светосимеоновски концерт на Православном богословском факултету у Београду.     Наступио је хор и оркестар Музичке школе из грчког града Катерини. -Овај концерт је покушај да искажемо захвалност митрополиту Георгију који је током више деценија домаћин српским малишанима и вишедетним породицама које, захваљујући њему, добијају прилику да летују на грчком приморју, нагласио је секретар ВДС-а јереј Владимир Марковић.   Деца из Музичке школе из грчког града Катерини, предвођена директором школе Георгијем Вардахостасом, првим диригентом Лазаром Цорбазидисом, главним корепетиром Стелом Камбуриту и диригентом Евтихијом Кавалито, извела су низ нумера грчке народне музике, а на крају су публику изненадили са две песме на српском језику: Ми смо деца неба и Тамо далеко коју су отпевали заједно са публиком.   Директор школе Георгије Вардахостас је захвалио на срдачној добродошлици: -Са великом радошћу прихватили смо позив позив ВДС-а јер знамо и осећамо да се налазимо у пријатељској земљи код братског народа.   На крају је гостима из Грчке на доласку и наступу захвалио декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј проф. др Зоран Ранковић и подсетио: -Оваквих окупљања и концерата било је највише онда када је нашој земљи било најтеже, управо захваљујући тадашњим студентима теологије из Грчке на нашем Православном богословском факултету. Стога, остаје нада да ћемо се и у будуће заједно окопљати.   На празник Светог Симеона Мироточивог гости из Грчке су појали на светој Литургији у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, одакле су се упутили у Крушевац где ће такође приредити концерт.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Прота Дарко Ђого о личности Митрополита кијевског Онуфрија: Живи Светом гором и животом подвижника!   
    Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи казао је да су многе паралеле између актуелне ситуације у Црној Гори и украјинског сценарија.   Звучни запис разговора   “А можда је највећа та затрованост шовинизмом политичког дискурса“, казао је отац Дарко у разговору за Радио-Светигору уприличеном поводом предстојеће посјете Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине господина Онуфрија вјернима у Црној Гори.   Отац Дарко, који је био гостујући професор на Кијевској духовној академији, говорио је и о личности Митрополита Онуфрија.   ,,Митрополит Онуфрије, поглавар моћне и силне, мученичке Украјинске цркве је човјек који живи Светом гором и животом подвижника“, казао је он.   Блажењејши Митрополит г. Онуфрије служиће са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и више архијереја Украјинске православне цркве Московске патријаршије и Српске православне цркве Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 29. фебруара, са почетком у 9 часова.   Након Литургије, у 11 часова Митрополит Онуфрије ће предводити крсни вход до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду, мјеста рођења родоначелника светородне лозе Немањића, гдје ће бити одржана и духовна академија на којој ће светосимеоновску бесједу оржати управо отац Дарко Ђого.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Епископ ремезијански Стефан: У Црној Гори се дешава велико чудо у нашем времену!   
    Викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служиo je у среду, 26. фебруара, Свету Литургију у Храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом славе ове светиње посвећене родоначелнику светородне лозе Немањића.   Звучни запис беседе     Владика се између осталог осврнуо на догађаје у Црној Гори рекавши да они показују да нас Господ није напустио: "У Црној Гори се дешава велико чудо у нашем времену. А тако ће исто Господ и друге наше крајеве обновити, ако се потрудимо и вратимо стопама Светог Симеона и Светог Саве".    Преосвећеном Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори: Петар Лукић, Трајан Којић, Станко Трајковић, Никола Трајковић, Живота Марковић, Бранко Зелен, протојереји: Јован Планојевић, Небојша Тополић, јереји: Славиша Поповић, Марко Којић, Игор Лукић, Владимир Левићанин, Срећко Богићевић, Милош Велимир, јеромонах Герасим, протођакон Младен Ковачевић и ђакони: Бакајлић и Никола Костић.   После резања славског колача старешина храма протојереј - ставрофор Радич Радичевић је заблагодарио Епископу Стефану на упућеној топлим речима поуке и се захвалио и свим парохијанима Храма на њиховом труду и залагању у изградњи Храма. Том приликом прота Радич је прочитао имена заслужних добротвора и поделио им за тај подвиг захвалнице.      Извор: Радио Слово љубве
  6. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Епископ тимочки Иларион: Све оно што буди народ негде бива и корисно за народ!   
    Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију 25. фебруара 2020. године у манастиру Буково. Саслуживали су му протосинђели Симеон и Захарија и архиђакон Илија.     У беседи, којом се обратио окупљенима у храму, Епископ Иларион је најпре честитао оцу Симеону имендан и свима пожелео срећан празник. Затим се осврнуо на живот Светога Симеона чије су мошти великом благодаћу Божјом а захваљујући свом богоугодном животу, постале мироточиве, и позвао све присутне да се запитају да ли смо ми достојни наследници Свете лозе Немањића и да ли заиста идемо путем на који су нам указали и који су за нас утрли Свети Симеон и Свети Сава. Владика је искористио прилику да подсети на пробуђени народ Црне Горе и закључио: „Све оно што буди народ негде бива и корисно за народ“.   Након преламања и благодиљања славског колача у манастирском конаку је уприличено послужење за присутни верни народ.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  7. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Епископ шумадијски Јован: Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију!   
    У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић).    Звучни запис беседе   Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије.   После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског.    Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом.    Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот.    У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог.    Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог.    Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи.    Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован.   На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске.     Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама.     Извор: Епархија шумадијска
  8. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Благословен који долази у име Господње: Митрополит кијевски Онуфрије сјутра вече долази у Црну Гору и предводи литију у Подгорици!   
    Вјерни народ у Црној Гори сјутра вече ће имати велику радост и велики благослов: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије у четвртак, 27. фебруара стиже у посјету Митрополији црногорско-приморској.
        Дочек Блажењејшег г. Онуфрија са свечаном доксологијом биће организован у 18 часова у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, након чега ће предстојатељ Украјинске православне цркве, заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводити крсни вход улицама главног града Црне Горе и тиме подржати праведну борбу вјерујућег народа против Владиног безакона о слободи вјероисповијести.   Митрополит Онуфрије ће у петак, 28. фебруара у 11,30 часова посјетити Цетињски манастир.   У суботу 29. фебруара он ће, уз саслужење Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, домаћина – Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и више архијереја Украјинске и Српске православне цркве служити Свету архијерејску литургију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења, поводом славе наше Митрополије празника Светог Симеона Мироточивог.   Након Литиргије, која ће почети у 9 часова, Блажењејши Митрополит Онуфрије предводиће литију до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици, гдје ће бити благосиљан славски колач.   Потом ће се литија вратити до подгоричког саборног храма.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Номинални верници или изгубљене душе?   
    ”Искупљење које је извршио Христос не представља повратак из времена назад, на рајско стање пре пада, него, напротив, пролазак кроз време – напред; зато је то више стање јер представља откривање духовне природе у човеку – то је, дакле, у извесној мери, нови моменат стварања; тачније, то је – усавршавање.” (Николај Берђајев)     Кроз Свету тајну крштења човек се рађа у Цркви и постаје жива ћелија тог чудесног богочовечанског организма да би у њему бесконачно растао и развијао се. Сама реч ”тајна” односи се на тајну Христову која је истинити начин постојања човека и космоса као воља Бога Оца (по Светом Максиму Исповеднику) да се све сједини са Христом у есхатону, што свој почетак има већ сада у тајни Цркве. Крштењем се човек облачи у Христа; по речима Светог апостола Павла које се певају за време док крштавани обилази око крстионице: ”Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27).  Рађање за нови живот могуће је само у Крштењу, јер «ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег» (Јн 3,3).   После Педесетнице и своје надахнуте проповеди, Св. Петар се окупљеном народу обратио речима: «Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога» (Дап 2,37-38). Крштење значи умирање старог човека и рађање новог у Христу, о чему сведочи Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу: «Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења» (Рим 6,3-5).   У епохи цара Константина (IV век) била је пракса да се крштавају одрасли катихумени, будући да се велики значај придавао свесном примању Свете тајне крштења. Има примера да су неки одлагали крштење до последњих дана свога живота, као на пример сам цар Константин који се крстио пред смрт. Свети Григорије Богослов је крштен када је одрастао, као и Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. Међутим, ни пракса крштавања деце није новијег датума. Апостоли су крштавали читаве породице, где је, без сумње, било и доста деце. Затим, Свети Иринеј Лионски пише да је ”Христос дошао да спасе оне који се кроз Њега поново рађају у Богу: децу, младиће, момке, девојке, старце”.   Вероватно се питате зашто пишем о Светој тајни крштења. Зато што ме је недавно запањио један наслов из новина: ”Срби се масовно одричу Бога: узимају раскрштенице и некрштенице”. Да ли тај документ може да побије Божју реч? У неверици почињем да читам текст. Атеисти Србије одлучили су да парирају ”највећем непријатељу”, црквама и верским организацијама у Србији и на симболичан начин – издавањем некрштеница и раскрштеница. Документи те врсте, стоји даље у тексту, немају правну снагу и бесплатни су, а више служе као симбол отпора према томе што СПЦ одбија да поништи крштење за оне који то желе, каже се из Удружења атеиста Србије. Из тог удружења кажу да се број оних који су одлучили да се ”раскрсте”, односно ”формално” потврде да нису крштени, мери стотинама. Међу регистрованим верницима који желе да буду избрисани из списка верника има оних из римокатоличке и протестантске, али и исламске заједнице. Међу њима најбројнији су, ипак, православни. Како наводе из Удружења атеиста Србије, њихови документи немају правну снагу, већ служе као симбол отпора према томе што СПЦ експлицитно одбија да раскрсти људе који то желе.    Наш документ, каже саговорник, јесте симбол за онога који га узме да тиме показује свој бунт према принципу ”једном си крштен, сада нема назад”.   Текст из новина нисам прочитао до краја. Посетио сам интернет страницу Удружења атеиста Србије и одмах сам се уверио да је све горе написано тачно. Наиме, на њиховом сајту стоји: Желите своју раскрштеницу или некрштеницу? Пошаљите нам изјаву да ли желите раскрштеницу или некрштеницу, име и презиме, датум и место рођења, име родитеља...   Крштење и миропомазање су увођење у Евхаристију, тај предукус Царства Божјег. То је улазак у заједницу са Богом како би се у њој остало и заувек живело. Сама одлука да човек буде крштен је већ есхатолошка ствар. Миропомазањем се добија Свети Дух који уједињује и присаједињује Христу, заједни- ци, додељујући литургијску службу новокрштеном.   Не крштавамо ради крштења као таквог, јер оно није само себи циљ, пише свештеник А. Михаиловић, него ради утеловљења у Тело Христово, Цркву и будући век. Генерације деце и људи су крштене, а да нису (нажалост) окусиле плодове Светог Причешћа и сама та чињеница није ништа друго до раскрштени, тј. мртворођени верник. Грешењем човек спира са себе благодат Духа Светога, раскрштава се, и није му потрена формална потврда његовог грешног стања.   Иако човек често злоупотребљава даровану слободу у Богу, он није лишен лика и подобија Божјег. Он је и даље сличан Њему, иако је слика помало нејасна, замућена. Зато човек, како је говорио проф. Калезић, биолошки (у овом случају духовно) умире, али његов надбиолошки живот не прекраћује своју егзистенцију јер је човек, свакако још пре пада, намењен вечности (1. Тим. 6, 12). Стога, овакав чин, тј. атак на Божју благодат, јесте накнадно лишавање себе радости у Царству небеском, тј. нехтење да човек постигне своје назначење и заједницу са ближњим у загрљају свога Творца.   Протођакон Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља"   *Из уредничког уводника објављеног у 1246. Броју "Православља" - новинама Српске Патријаршије, од 15. Фебруара 2019. Лета Господњег.      Извор: Православље
  10. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Благословен који долази у име Господње!   
    Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије боравиће у званичној посети Митрополији црногорско-приморској од 27. до 29. Фебруара.     Животопис Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија   Благословен који долази у име Господње: Митрополит кијевски Онуфрије сјутра вече долази у Црну Гору и предводи литију у Подгорици!   Отац Гојко Перовић: Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!   Прота Дарко Ђого о личности Митрополита кијевског Онуфрија: Живи Светом гором и животом подвижника!   Филм о Митрополиту Онуфрију, поглавару Украјинске православне цркве   Митрополит Онуфрије послао писмо подршке СПЦ у Црној Гори
  11. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    E Бр 48/20
    25. фебруар 2020
    Милтон – Торонто
     
    СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
    СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
    Б Е О Г Р А Д
     
    Поводом објаве текста под насловом ’’У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве’’, који је објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, у понедељак
    24. фебруара т.г. желимо да изнесемо следеће примедбе:
    1. На службеној страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку не смеју се објављивати овакви, и текстови који се директно тичу живота Цркве, без претходног саветовања са свим члановима Епископског
    Савета? Нама је познато да Епископ Кирило, као ни ми, нисмо консултовани у вези са истим. Добили смо информацију да ни Владика Лонгин није консултован.
    2. Исто тако у вези са писмом Епископског Савета Е.С. бр 1/20 од 15. фебруара т.г., такође објављеног на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, најмање двојица од петорице
    Епископа нису консултовани.
    3. Свети Архијерејски Синод позивао је Епископе из САД да пониште све одлуке Сабора и да о томе обавесте Свети Архијерејски Синод, што није учињено све до седнице Епископског и Централног Савета, 30. новембра/1. децембра 2019. Намеће се питање зашто се чекало пола године да се Епископи из САД, и неки чланови Централног Савета, огласе директно јавности путем интернет страница сада пред сами ванредни Сабор, а не Светом Архијерејском Синоду са објашњењима благовремено?
    4. И поред прихватања одлука Светог Архијерејског Синода да се нови устав за Епархије у САД поништи, исти је месецима био на званичној интернет страници једне од Епархија у САД, све до пре две седмице. Већи проблем је у томе што руководство црквених тела у САД, по најновијим саопштењима, даје до знања да су у најгорем случају погрешили само у процедури, али да је суштина мењања устава у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, па и наводним ранијим одлукама Епископског Савета из 2015, и 2017 године. Цитира се као ауторитативан текст пароха вашингтонског који убеђује читаоце у исправност непостојећег процеса – ’’арондације устава’’, па још на основу одлуке СА Сабора.
    5. Инсинуација да смо ми, док смо били Епископ источноамерички, у децембру 2015.године дали нашу сагласност за било какву реорганизацију Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, а камо ли по питању
    регистровања имовине је нетачна. У истом смислу, Његово Високопресвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, администратор Епархије буеносаjреске и јужноамеричке, као ни његов наследник Његово Преосвештенство Епископ Г. Кирило, нису учествовали у одлукама те природе.
    6. На против, 4. јануара 2017., тројица Епископа из САД су одржала седницу без нашег знања, као ни знања Митрополита Амфилохија, у Либертивилу где су донели одлуке у вези са регистрацијом нових корпорација. Одлуке те седнице су цитиране у свим формативним документима нових корпорација као одлуке Епископског Савета, а ми смо о том састанку сазнали из докумената корпорације тек у јесен 2019.
    7. Постојање тих једночланих корпорација, а поготово тзв. ’’Serbian Orthodox Dioceses in the USA’’ је сасвим случајно испливало на видело као последица конфузије која је настала после Црквеног сабора, јула 2019. Ако је то све било
    транспарентно, као што саопштења говоре, зашто се то није изнело ни пред Епископски савет, ни пред Централни савет, а камо ли пред Свети Архијерејски Синод раније?
    8. По нашим сазнањима од учесника, нови устав ’’Српских Православних Епархија у САД’’, подељен је појединим члановима Сабора уз образложење да је то коначна верзија. Тако смо чули и у записнику седнице Централног савета, која је одржана уочи јулског ’’крњег’’ Сабора. Опет напомињемо да је, у најмању руку, комплетно заобиђен чл.33 Устава Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку, којим се налаже следеће: ’’одредбе овог Устава могу бити
    измењене и допуњене само на редовном или ванредном заседању Црквеног сабора, трочетвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског Савета. Измене и допуне овог Устава потврђује Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве’’. Две Епархије, које чине кворум тога Сабора
    нису биле ни позване.
    9. Саопштења наводе да су сви ови подухвати, јавни попут јулског Сабора, или нетранспарентни попут правне реорганизације, имали за циљ да заштите Српску Православну Цркву од легалног ризика или одговорности. Ми, због
    непоштовања постојећих одредаба важећег Устава смо управо сада изложени већем ризику него икада пре.
    10. Конкретан пример тога да је Епархија канадска изложена ризику након ових немилих промена потврђује Статут Епархије канадске који гласи:’’ Српска православна епархија у Канади управља се на основу одредаба Устава СПЦ у
    Северној и Јужној Америци, одредаба 8.1 и одредаба овог Статута’’.
    11. У вези са радом ванредног Црквеног сабора ми смо већ упутили своје примедбе Председнику Епископског савета Његовом Преосвештенству Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком Г. Лонгину. Усмено смо добили
    сагласност да се дневни ред може променити јер је додељено веома кратко време за сам рад ванредног Сабора, док ће већи део Сабора бити посвећен регистрацији, и оброцима, а не времену за дискусију.
    12. Овде морамо рећи и то да је и Епископски и Централни Савет у Чикагу 30. нов. - 1 дец. протекао у апологетским тоновима којима су наша браћа архијереји у САД образлагали исправност својих ставова и дејстава у вези ”новог устава за САД”. Тек на инсистирање епископа Митрофана и епископа Кирила а и уз смиреност и одлучност епископа Лонгина (као председавајућег Епископског савета) усвојен је став да се морају извршити све одлуке Светог Синода које су нам свима добро познате.
    13. Могуће је да преко интернет страница има злонамерних напада на нашу браћу архијереје из САД, који су последица још незацељених рана од претходних раскола, и које смо и ми осудили у саопштењу са Централног савета у децембру
    прошле године. Али то није разлог да се a priori одбацује свака критика њиховог рада, нарочито око ”крњег” Сабора у Чикагу у јулу месецу прошле године. Подсећамо браћу Архијереје из САД да је критика Сабора из јула прошле године
    дошла са највишег места - од Светог Синода наше Цркве (и од готово свих архијереја с којима смо имали прилике да разговарамо на ту тему), а не од неких како се каже у поменутом тексту злонамерних људи са неидентификованих
    интернет адреса.
    14. Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године. По свему судећи показује се да наша браћа Архијереји из САД (изузев надамо се епископа Лонгина), не прихватају одлуке Светог Синода наше Цркве, а још мање уважавају мишљења епископа Митрофана и епископа Кирила и понашају се као посебно тело, као што један од браће рече у јучерашњем интервјуу у више наврата: неки ”епископски савет у САД” који нема благослов нити Светог Синода нити Светог Сабора наше Цркве! Питамо се: да ли се у свему овоме огледа њихова борба за Истину и за јединство наше Свете Српске Православне Цркве?!
     
    Светом Архијерејском Синоду одани,
    ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН
    ЕПИСКОП БУЕНОСАЈРЕСКИ И ЈУЖНОЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИ КИРИЛО
     
     
    ***
     
    пдф Е Бр 48 2020 Канада (3).pdf
  12. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Слава Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог   
    Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2020. године светом Литуригјом у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Лаврентија.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Свету Литургију служили су архимандрит Серафим (Кужић), протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, Слободан Милуновић, Мирослав Миленковић и Стојадин Павловић, јереји Димитрије Вељковић и Игор Грацун, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Александар Секулић.   Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу су молитвено присуствовали чланови Удружења Краљевина Србија.   Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 84. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског.   У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве.   Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана  је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања.   По  указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године, после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића, и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година. Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма прихватио управо протођакон Стеван Рапајић са жељом да он и његова и многочлана породица захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Преподобни и богоносни отац наш Симеон Мироточиви   
    Божанственом благодашћу просветливши се, и по смрти показујеш светлост живљења свога и истачеш миро благоухања онима што притичу ка гробници моштију твојих, и народ свој упутио и к светлости Богопознања, Симеоне оче наш, Христа Бога моли да нам дарује велику милост.   У празничном прилогу прочитајте:   Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног   Беседа Патријарха српског Иринеја на празник преподоног Симеона Мироточивог, 2016. лета Господњег   Беседа Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на празник преподобног Симеона мироточивог, 2017. лета Господњег   Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима на празник преподобног Симеона Мироточивог, 2016.лета Господњег у ветерничком храму   Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу       Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси.     Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у посети Новом Саду (ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ)   
    Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског, од 20. до 24. Фебруара боравио  је у посети Новом Саду. Протину посету обележиле су бројне активности које Вам у овом прилогу предочавамо.      Историјски дан у Матици српској – више од хиљаду људи на предавању протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића     Матица српска, пантеон нашег народног памћења и кошница српске културе, памти све у име свог народа још од давне 1826. Године, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Српску Атину, али и поред тога, није запамћено да је у њеном здању у Новом Саду иједан говорник сабрао у овом храму науке и културе више од хиљаду људи, као у четвртак 20. Фебруара овог 2020. Лета Господњег. Те вечери новосађани су имали радост и част да се надахну и поуче изузетним предавањем протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Светог Петра Цетињског. Својим предавањем прота Гојко је отворио циклус у оквиру трибине „Савремени човек и савремени светˮ.    На почетку вечери наступио је г. Миодраг - Миша Близанац, са члановима хора Исон, коју су извели песму „Устала је Црна Гораˮ, према тексту Славка Перошевића за коју је г. Близанац урадио аранжман и композицију.    Поздрављајући драгог госта са Цетиња, председник Матице српске проф. др Драган Станић и управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић казали су да оволику посету народâ Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године.    У свом надахнутом излагању ректор Цетињске богословије је говорио о савременим искушењима и дешавањима у Црној Гори, истакавши да је Црква Божија у Митрополији црногорско-приморској доживела истински духовни препород. „Људи бране и претке и сами себе и своје потомке, свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани, а тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији - сви певају и читају молитвеˮ, истакао је између осталог отац Гојко.      На самом крају излагања парох Цетињски је најавио литију у Сремској Каменици и казао: „У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и радиˮ. (детаљан извештај са овог запаженог предавања проте Гојка, и видео запис погледајте ОВДЕ)     Прота Гојко у интервјуу за „Новостиˮ: Црна Гора више никад неће бити иста!       После одржаног предавања у свечаној дворани Матице српске, ректор Цетињске богословије дао је интервју за „Новостиˮ.    На питање, постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори, прота Гојко је одговорио:    „Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано.ˮ (целокупан интервју оца Гојка за „Новостиˮ прочитајте ОВДЕ)     Отац Гојко Перовић у емисији "Геополитика" на Новосадској Телевизији: Литије су доказ најдивнијег заједништва у Господу!     Након одржаног предавања на тему: "Савремени човек и савремени свет" у Матици српској пред више од хиљаду људи, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије је био гост у емисији "Геополитика" на Новосадској Телевизији.    У оквиру наведене емисије коју уређује и води Милорад Вукашиновић, прота Гојко је говорио о актуелним дешавањима у Црној Гори, уз посебан нагласак на литије које су, према његовим речима, право чудо Божије јер хиљаде народа мирно и постојано узносе умилни славопој Господу. Ови догађаји су све препородили, па и нас свештенике, истакао је отац Гојко.    Верни народ који своје незадовољство показује на улицама Црне Горе сведочи силу православља, и доказује да где су велике светиње, тамо су и велика истушења, закључио је отац прота Гојко. (гостовање ректора Цетињске богословије у емисији "Геополитика" на Новосадској Телевизији погледајте ОВДЕ)     Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић посетио терапијску заједницу "Земља живих"     Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, посетио је у петак 21. фебруара 2020. године, терапијску заједницу "Земља живих" на Ченеју. Том приликом прота је штићеницима одржао предавање на тему „Заједница са Богом и људима, суштина хришћанског начина живота“.  
    Отац Гојко Перовић у емисији "Људи смо" на Радио-телевизији Војводине: Молитва је срж црквено-народних протеста у Црној Гори!
        Гост аутора и водитеља емисије "Људи смо" г. Милоша В. Рајковића, на Радио-телевизији Војводине био је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског.    У првом делу емисије отац Гојко је говорио о Богословији светог Петра Цетињског на чијем се челу налази. "Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици", истакао је ректор Цетињске богословије.    У даљем току емисије парох цетињски се осврнуо на недавно одражно предавање у Матици српској у Новом Саду, на вече које ће златним словима бити записано у историји ове знамените установе.      У наведеној емисији речи је било и о пастирском раду оца Гојка, као и о болним питањима великих искушења са којима је суочена Црква Божија у Црној Гори. (прилог и видео запис ове емисије погледајте ОВДЕ)     Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у Светониколајевском храму у Новом Саду: Увек ићи напред!     У Светониколајевском храму у Новом Саду, 23. фебруара 2020. године, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, служио је свету Литургију, уз саслужење новосадских свештеника. После прочитаног јеванђелског одељка беседио је отац Гојко. (извештај са овог литургијског сабрања у оквиру којег можете да погледате видео запис омилије оца Гојка прочитајте ОВДЕ)     Прота Гојко на литији у Сремској Каменици: Пуно ми је срце кад видим ову порту испуњену братском љубављу!       По завршетку молебана који је у порти храма Рождества Пресвете Богородице у Сремској Каменици служио Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, уз саслужење свештенства, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић произнео је пригодну омилију. „Служили смо Молебан Пресветој Богородици и, чини ми се, пошто се у Црној Гори спремају литије, а највећа је литија у Подгорици, да се овде на обале Дунава прелила Подгорица и Црна Гора. Хвала, браћо; хвала, драга Каменице, Сремска Каменице, као најлепше војвођанско лице које може бити! Хвала, Каменице, по моме мишљењу, вечерас војвођанска престоницо; хвала Каменице, данас црногорска узданице! И хвала, Каменице, друга Подгорице!ˮ казао је прота Гојко Перовић. (вест са овог молитвеног сабрања доступна је на нашој интернет страници и можете да је прочитате ОВДЕ)  
  15. Свиђа ми се
  16. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Отац Гојко Перовић у емисији "Људи смо" на Радио-телевизији Војводине: Молитва је срж црквено-народних протеста у Црној Гори!   
    Гост аутора и водитеља емисије "Људи смо" г. Милоша В. Рајковића, на Радио-телевизији Војводине био је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског.    Видео запис емисије   У првом делу емисије отац Гојко је говорио о Богословији светог Петра Цетињског на чијем се челу налази. "Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици", истакао је ректор Цетињске богословије.    У даљем току емисије парох цетињски се осврнуо на недавно одражно предавање у Матици српској у Новом Саду, на вече које ће златним словима бити записано у историји ове знамените установе.    У наведеној емисији речи је било и о пастирском раду оца Гојка, као и о болним питањима великих искушења са којима је суочена Црква Божија у Црној Гори.    Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију. 
  17. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Епископ Теодосије посетио Епископа Атанасија у Милешеви   
    У понедељак, 24. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије био је у братској посети Преосвећеном Епископу милешевском г. Атанасију, који је госта дочекао у Световазнесењско-милешевској обитељи заједно са сестринством манастира.     Епископи су се најпре поклонили милешевским светињама а потом је уприличен пријем у манастирском конаку. У срдачном разговору првопастири двеју епархија дали су један другом подршку у досадашњем и будућем пастирском раду.   У знак подршке епископу Атанасију и верном народу Епархије милешевске на простору Црне Горе у борби за очување светиња, Епископ Теодосије је благословио да Епархију рашко-призренску на литији у Пљевљима, у четвртак 27. фебруара 2020. године, представља архимандрит Теоктист, игуман манастира Сопоћани код Новог Пазара.     Извор: Епархија милешевска
  18. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Бугарски патријарх прославио седмогодишњицу патријарашке службе   
    Бугарски патријарх Неофит богослужбено је обележио 7-годишњицу свог устоличења на патријарашки престо Свете Бугарске Цркве.     Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим.   Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године.   За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског.   Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла.   Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије.   За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Свеприсутни наук - Свети Сава благосиља Српчад   
    Иако први писани траг о прослави Светог Саве као школске славе датира из XVIII века, тачније 1734-1735. у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима, као званичан датум када се Свети Сава проглашава за школског заштитника узима се 1840. година. Тада је Совјет Кнежевине Србије одобрио свим школама да у целом „отечеству“ као свог патрона славе Светог Саву.     Како се прослава Светог Саве убрзо проширила на све школе у Србији тог времена, то се упоредо јавила потреба и за његовим ликовним приказом, тачније за  иконом  која би послужила као типски образац, или узор за све српске школе без обзира где се налазиле. Остало је забележено да је Министарство просвете Кнежевине Србије склопило уговор са београдским сликарем и живописцем Урошем Кнежевићем, да се за потребе српских школа начини око три стотине литографисаних отисака са представом Светог Саве и да ти радови буду „… чисто и лепо израђени, измоловани (колорирани) и прилепљени на платно“. Данас се, нажалост, не зна како је изгледала Кнежевићева икона Светог Саве која је послужила као предложак за израду литографија, али може да се наслути да је у питању била тада честа представа просветитеља кога окружују деца, имајући у виду да је управо таква замисао била најтачнија за највећег српског духовног учитеља.   Насупрот несачуваном ликовном приказу Светог Саве од Уроша Кнежевића, међу неколико сачуваних представа Светог Саве као српског просветитеља и архипастира који благосиља Српчад, издваја се литографија новосадског сликара и графичара Павла Чортановића, као и истоимена композиција  коју је  1875. насликао Стева Тодоровић за црквену општину у Перлезу.   Пред крај XIX века у Србији није било готово ниједне школе која није имала икону или неку другу ликовну представу свог патрона. У тим годинама на тему Светог Саве како благосиља, подучава и саветује српску младеж настаје познато дело сликара Ђорђа Крстића (у Народном музеју у Београду). Када је ова монументална композиција била завршена и изложена у Скупштинској сали Велике школе 1891., достигла је велику популарност, те је убрзо била објављена не само у дневним листовима, часописима и књигама, него је била доступна у свакој школи, установама, црквеним надлештвима, али и сваком српском дому преко олеографисане репродукције мањег формата. Као наручилац ове слике, Министарство просвете Краљевине Србије овим је крунисало своје претходне напоре да се изузетна историјска вредност народног просветитеља отелотвори у једном уметничком делу које ће одговарати времену у коме оно настаје. Отприлике као што је Сава Немањић, Свети Сава схватио време у коме живи и мудро искористио повољан историјски тренутак да постави камен темељац српској државности и васколикој духовности, тако је и Ђорђе Крстић разумео шта се од њега тражило – прожети слику мисаоношћу и духовношћу „споља и изнутра“. На њој, разуме се, није дат стваран догађај из живота Светог Саве, него је кроз уметников доживљај нарочито наглашен просветитељев наук који се чита из општедуховног расположења и оданости које млади Срби имају према свом узвишеном родољубу (ту су Шумадинац, Црногорац, затим мајка Косовка са дететом у наручју, ниже Бачванин, Босанац, Сремац и Банаћанин, док више њих стоје Херцеговац и Далматинац). Поред тога, сликар је показао на свом делу и један нарочити квалитет, а то су светлост и боја. Они нису слагани по некој нарочитој вољи или замисли, него су дошли до изражаја из Крстићевог правог сликарског осећаја. Данас смо ускраћени за потпун сликарски доживљај пред овим делом, јер су боје временом прилично потамнеле услед коришћења асфалтне подлоге коју је Крстић често користио у свом раду. Како је слика тренутно у фази захтевних конзерваторских радова, са нестрпљењем се очекује њено излагање у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду.   У временима балканских ратова, Првог светског рата и непосредно после, Свети Сава се скромно славио. Приликом тих прослава и обележавања углавном се користиле уобичајене иконе или литографисане или олеографисане представе Светог Саве, било самостално или у склопу сцене благосиљања. Занимљив пример у том погледу је цртеж који је за потребе израде дипломе Учитељског удружења у Београду литографисао непосредно пред Први светски рат Петар Марковић, мање познати уметник и ђак Уметничко-занатске школе у Београду.   Након Првог светског рата велико славље било је одржано на Београдском Универзитету 1921. године, када је беседу одржао тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић. Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад, бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Као и у Крстићевом случају, и код Предића је ово дело било поручено, и то од стране Државне штампарије Краљевине СХС у циљу умножавања за школе и црквене општине. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља и поклања деци књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторске представе Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе. Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду,  истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету представљања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ.   Петар Петровић     Стева Тодоровић, Свети Сава благосиља Српчад (Црквена општина Перлез)   Dимитрије Аврамовић, Свети Сава, 1852. Народни музеј у Београду   Ђорђе Крстић, Свети Сава Благосиља Српчад, 1891. Народни музеј у Београду   Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад, 1921. Народни музеј у Београду     Извор: Народни музеј
  20. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Саопштење Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају!   
    Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају!     Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе.   Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира.   Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет.   Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау: Литије ће пробудити свет!   
    Демократија је друштвено уређење у ком власт потиче од народа, народ је извршава, и служи његовим интересима. Била би то једна општија, уџбеничка, дефиниција демократије, инспирисана речима које је 1863. године изговорио Абрахам Линколн у Гетисбургу: „government of the people, by the people, for the people“. Међутим, у стварности се много тога подводи под овај појам, управо зато што се демократија остварује на најразноврсније начине, те тако његов садржај заправо зависи од интерпретације демократског идеала у конкретном друштву.     Али ма како да је у практичној примени извитоперен, чини се да појам демократије никако не губи позитивну конотацију. Као што Черчил рече: „Нико се не претвара да је демократија савршена (…) Заиста, демократија је најгори облик уређења државе ако изузмемо све остале.“ Пуна је недостатака, али је најбоља опција коју имамо. Стога већина модерних друштава и инситутуција тежи да се окити епитетом „демократски“ и тиме себи обезбеди неоспориви кредибилитет.   „Да бисмо неки режим сматрали демократским, у њему морају бити заштићена права индивидуа и мањина – другим речима, мора бити гарантована слобода његових грађана.“ Нажалост, демократија, чију окосницу представља поштовање људских права и слобода, ретко кад је апсолутно остваривана. Чак ни у древној Атини која је изнедрила, демократија се није тицала свих људи, него само ограниченог слоја друштва. О свему су одлучивали носиоци грађанских права – слободни пунолетни мушкарци Атињани, од оца и мајке Атињана, док хиљаде жена, деце, досељеника и робова нису учествовали у политичком животу града. У директној, античкој демократији, за разлику од модерне посредничке, није било ни политичких партија за које би људи гласали на изборима, већ би се грађани сами окупљали, гласали о некој измени и потом враћали свакодневним обавезама.   Чини се да је једини изузетак представљало античко позориште, институција која је у почетку имала религијски, али је временом стекла и снажан друштвени карактер. Наиме, Аристотел је писао да нам се у позоришту ствари предочавају делањем, а не приповедањем. Сартровским језиком речено оно што позориште може, а остале уметничке форме не могу, или бар не у тој мери, јесте да ангажује.   О Дионисијевим светковинама у Атини, представе су могли да прате сви. Истини за вољу, робови су долазили у пратњи господара, жене нису ишле са мужевима него су седеле у последњим редовима, али ипак ником није био ограничен приступ овој психагогији. А античко позориште је то заиста и било, вођење, неговање и оплемењивање људских душа (од гр. ψυχή-душа и αγωγία-вођење), а не пука разонода, како се данас та реч употребљава. Кроз позориште су гледаоци увођени у неку „другачију стварност“, различиту од свакодневног живота, која их је трајно преображавала. Трагедију су сматрали поводом за дубока преиситивања и доживљаје, а Аристотел таква осећања које трагедија избацује из дубина наших подсвести назива катарзом. Једини дакле простор и време где се демократија заиста остваривала у пракси било је позориште, у ком су сви, без разлике, макар на кратко били слободни и имали једнак приступ уздизању ума и душе. Тај степен истинске демократије се ретко остваривао у људском друштву. Усудићемо се да кажемо да се у најпотпунијем облику поновио само у хришћанском богослужењу, или чак да је било његова праслика.   У цркви, на богослужењу, сав сабрани народ, без обзира на узраст, пол, друштвени положај, имовинско стање, расну или националну припадност, и на било коју разлику која може постојати међу људима, једним срцем узводи своје душе ка Богу. У богoслужењу par excellence – Светој евхаристији, сједињује се у једно Тело Његово и у целости улази у „другачију стварност“, истиниту и аутентичну. Свака разлика престаје да буде узрок поделе и преображава се у лепоту богатства творевине. Свако има исто право на молитву, док га љубав ограничава у угрожавању другога и његовог права.   Свакако да се овај идеални поредак међу људима не може остварити у оквирима историје. Он постоји као блесак, као што је истинска демократија у Атини постојала само у позоришту. Јавља се у оним тренуцима када есхатон изађе у сусрет историји, да би нам показао шта нас очекује и за шта треба да се припремамо. А ту припрему вршимо сада и овде, покушавајући да остваримо есхатолошку задатост у највећој могућој мери, како у Цркви као историјској институцији у коју су хришћани организовани, тако и шире у друштву.   Демократија је, као уређење које се заснива на поштовању права и слобода сваког грађанина у мери у којој њихово остваривање не угрожава права и слободе другога, заиста позитивни идеал коме треба да тежи свако друштво. Није достојно човека и његове величине ниједно друштво које гази или занемарује његову слободу. А хришћани су, као они који живе ту слободу у црквеном богослужењу, тога можда најсвеснији. „Логика евхаристијске теологије захтева постојање демократске државе“, јер су хришћани, сједињени у различитости, позвани да преобразе свет, а тој мисији је најкомплементарније друштво засновано на демократским вредностима и принципима.   У последње време смо сведоци призора који се ретко среће. Грађани Црне Горе се неуморно, већ више од два месеца, окупљају у литије, тражећи од државе да поштује демократска начела и да уважава вољу народа. Окупљају се под ведрим небом где им улица даје услове привременог укидања свих хијерархијских разлика и баријера међу људима. Слободан фамилијарно-улични контакт међу људима не зна ни за какву дистанцу међу њима. Међутим, нису окупљени као случајна, аморфна маса, него као литија, која освешћује њихов ход. Литија, која потиче из старогрчких богослужбених процесија, добила је свој хришћански смисао када су крајем 4. века мошти светитеља у саборном ходу пренете из Свете Софије Цариградске у 13 километара удаљену цркву апостола Томе. Друштвени карактер јој је дао Свети Јован Златоусти позивајући верни народ да се окупља на јавним местима да би певајући псалме надгласали аријанце.   Ни данашње „лице са улице“ није појединац у реци случајно сабраних људи. Оно је свесна личност која се у богослужбеном ходу креће ка бољем друштву, док је улица, налик на простор грчког театра, организована као простор заједништва. Сједињени у чину трагедије, антички гледаоци, као и глумци, губе свакодневну свест о себи и увиђајући грехе ликова на начин на који никада нису у стању да сагледају своје, долазе до прочишћења. Литијска шетња као катарзични корак напред и још дубље, у себе, отвара управо такав покрет, покрет ослобађања од конвеционалних норми. Актуелност литијских шетњи стога није локалног карактера. Иако су чврсто укорењене у наш животни простор, оне су ван нашег времена. Те литије су по свом духу дубоко универзалне, способне да комуницирају и са онима изван пригодног круга у коме су настале. Нису те литије покушај клерикализације друштва и његовог повратка у „мрачни Средњи век“. Оне су хор из античке драме који изражава вољу народа. Полазе из јединог простора истинске слободе – из црквеног богослужења, и крећу се ка друштву у настојању да га оплемене. Оне се не могу окарактерисати као израз великосрпске националистичке пропаганде само зато што тај простор слободе институционално припада Српској православној цркви. Не могу служити ни утврђењу црногорске нације, јер њихов извор није у прошлости, него у будућности. Њени учесници – народ Црне Горе, се хамлетовски налази између два света. Један је овоземаљски свет у коме је све неизвесно, неодређено и несигурно, у коме убице имају осмех на лицу. Други је свет из кога долази Дух, у који је Хамлету било дато да баци један поглед, и у коме је све извесно, сигурно, одређено и дефинисано. Баш зато што су богослужбени покрет, укорењен „у свету Духа“, у есхатону, литије не губе на својој снази. Уколико своје тежиште преместе у било шта историјско, престаће као што све у историји пролази, не постигавши никакав преображај и не оставивши суштинског трага.   У својој књизи Узбудљиво позориште Владимир Јевтовић пише да небо изнад Епидауруса током представе постаје саставни део архитектуре самог театра. Небо као снажно огледало појачава значења и утиске током представе. Над свим краљевима и боговима из трагедија је небо као врхунски владар коме су сви подређени. Понеки поветарац доживљава се као одговор неба на збивања на тлу. Тај ветар у Епидаурусу, сличан звуку жице из Чеховљевог Вишњика, делује као „знак ниоткуда“ који нагло шири простор у коме се радња представе догађа и даје друге димензије радњи и ликовима. Тај ефекат такође помаже „просветљавању“, схватању смисла.   Грчко позориште је рачунало са природом, са народом. Оно је на врло успешан начин одговарало на потребу људи да реше битна егзистенцијална питања, да се искупе сви на једном месту и да, под једнаким условима за све, поделе искуство које је деловало катарзично и уједначавајуће. Свест о свом Полису, о домаћем огњишту, о владајућим етичким вредностима, чинила је суштину колективног бића. Можда је ово у Црној Гори само генерална проба пред судбоносни корак који ће нас одвести даље у иницирању промена, у простор слободе која je блесaк вечности у пролазном свету.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Вина Манастира Буково на манифестацији “Vini da Terre Estreme”   
    Вина винарије Манастира Буково са успехом су представљена на манифестацији “Вини да Терре Естреме” у Моглиано Венету у Италији.     И ове године овај јединствени салон вина окупио је бројне учеснике, али и стручњаке. И једни и други нашли су се на истом задатку да упознају и презентују оригинална вина, а у случају Манастира Буково и вина од аутохтоних сорти.   Ова манифестација има за циљ представљање изванредних и атипичних, али аутентичних вина, произведена од грожђа узгајаног у непознатим крајевима, географски неприступачним, у ситним, растрганим комадима земље до мора, на стрмим падинама, па чак и у вулканима.   „Вина из “Vini da Terre Estreme” јесте привилеговано место окупљања најбољих екстремних винских традиција и винара који имају мудрост и искуство и који са страшћу и жртвом раде у непрекидном изазову – који постаје херојски – са тешком, неприступачном, захтевном природом.  А из овог сукоба рађају се ретки драгуљи, вина високе вредности, понекад груба, али заиста екстремна”.   Братство Манастира Буково није први пут на овом европском салону вина. И прошле године наша су вина одушевила софистицирану и добро едуковану европску публику.  Овога пута представили смо Шардоне, Шардоне барикирани, Розе од бургундца, Мерло, Kаберне совињон, Гаме и Црну тамјанику, о чијој је техници узгајања и производњи вина Отац Платон говорио на мастер класу.   Почаствовани смо што смо позвани на овакав догађај, носимо дивне утиске и и надамо се да ћемо и наредних година бити део ове манифестације.     Извор: Манастир Буково
  23. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, Отац Гојко Перовић: Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!   
    У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града.      Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег.   Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори.   Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне.   Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте.   Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато?   Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице.   Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго.   Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима.   Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!     Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Логос за a Странице, ФОТО-ВЕСТ: Сабрање предстојатеља Православних Цркава у Јордану   
    Посланство Српске православне цркве на челу са Његовом светошћу Патријархом српским г. Иринејем у Јордану учествује на братском сабрању предстојатеља помесних Православних Православних Цркава, 25. и 26. фебруара 2020.    Фотогалерија протођакона Дамјана Божића:             
  25. Свиђа ми се
×
×
  • Креирај ново...