Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5028
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Тужан
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Уснуо у Господу неуморни мисионар протојереј Димитрије Смирнов (1951-2020)   
    Велики руски мисионар новог времена и духовни делатник протојереј Димитрије Смирнов се упокојио данас 21. октобра 2020. године у својој 69. години. Отац Димитрије је од 2013. године био предсједник Патријаршијске комисије Руске цркве за питања породице, заштите мајчинства и дјеце. Био је настојатељ храма светитеља Митрофана Вороњежског у Хуторској у Москви а такође настојатељ још седам храмова у Москви и Подмосковју. Много пута је наступао у различитим телевизијским и радио емисијама износећи ставове Православне Цркве поводом савремених друштвених питања.
     
     
  2. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Игуман Хиландара: Нека заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас   
    Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника.

     
    Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Камариариса и Харалампоса Хораитиса.
    У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија.
    „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће  и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“.
    Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“.
     
    Извор: Хиландар
  3. Тужан
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас!   
    Дана, 21. октобра 2016. навршава се 75 година од стравичног ратног злочина који су над становништвом Крагујевца 1941. починили припадници немачких окупационих снага.

     
    Почевши од 2012. године, у нашој земљи тог се датума као државни празник обележава Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Овај дан постао је званични државни празник у децембру 2011. када је Народна скупштина Србије усвојила измене Закона о државним празницима.
    То се чини као спомен на 21. октобар 1941. године и „крваву јесен“ током које је немачки окупатор извршио масовни ратни злочин над цивилима у граду Крагујевцу (али и другим крајевима Србије). На суђењу нацистичким ратним злочинцима током Нирнбершког процеса прихваћена је чињеница да је тог октобра у Крагујевцу стрељано око 7000 цивила, а накнадна дугогодишња истраживања наших државних органа и институција утврдила су имена 2792 убијена.
     Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 16. септембра 1941, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се за сузбијање општег устаничког покрета у Србији примене драконске мере и предложио да се на име одмаздe за изгубљени живот сваког немачког војника стреља од 50 до 100 особа.
    Упркос томе, четници и комунисти 29. септембра су заједничком акцијом ослободили Горњи Милановац. Том приликом заробили су извесни број Немаца из Шесте чете 920. батаљона земаљских стрелаца, који су били стационирани у том месту. Немачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу, 749. пуку под командом капетана Фрица Фидлера, да ослободи заробљенике. Јединица је два пута то безуспешно покушавала; у трећем покушају успели су да уђу у Горњи Милановац, али тамо нису затекли своје саборце и сународнике које је требало да ослободе. Као одмазду, Немци спаљују град и међу становништвом узимају таоце. Приликом повратка у Крагујевац, на пола пута између Бара и Љуљака, долази до сукоба са припадницима здружених комунистичких и снага Југословенске војске у Отаџбини. Жртава је било на обе стране: Немци су изгубили 10 људи, док их је 26 рањено. То је био главни повод за масовно стрељање цивила и крвави крагујевачки октобар 1941.
    Немачки командант окупиране Србије, генерал Франц Фридрих Беме, издао је 10. октобра наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за сваког рањеног 50. Дакле, као одмазду за немачке губитке у описаном сукобу требало је убити укупно 2300 људи. Ту наредбу донео је мајор Ото Деш, командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву, а проследио ју је команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу (који је, узгред речено, био и протестантски теолог). Покољ су извршиле јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука.
    Масовна хапшења становништва вршена су без већих проблема, понајвише благодарећи образложењу Немаца да је реч о рутинским контролама, проверама и замени личних1докумената, чиме је пасивизиран сваки вид отпора. Ухапшени су затварани у хангаре четири топовске шупе које је некада користио предратни артиљеријски пук „Танаско Рајић“. Надомак тзв. топовских шупа људима су одузимана сва документа.
    Хапшења од стране окупатора била су потпуно неселективна: људи су лишавани слободе на улицама, својим радним местима, у црквама, властитим кућама и двориштима, трговинама, кафанама… Немци су упали и у Гимназију и остале школе, прекинули наставу и такође лишили слободе и професоре и ђаке почев од петог разреда па навише. Током 19. и 20. октобра затворено је на хиљаде мушкараца старости од 16 до 60 година. Занимљиво је да је том приликом ухапшен и одређен број Хрвата и Бугара који су живели у Крагујевцу, али су их нацисти убрзо ослободили.
    Прво масовно стрељање грађана извршено је 20. октобра 1941. године у 18 часова. Сви сужњи одведени су у двориште касарне некадашњег Трећег артиљеријског пука и тамо детаљно претресани. Немци су потом извели на губилиште две групе цивила: прво су стрељали групу од 66 особа, а затим и групу од 53 особе које су доведене из затвора (у којој је било и талаца и предратних робијаша). Немачке окупационе снаге су 20. октобра 1941. године стрељале укупно 119 лица српске и јеврејске народности.
    Најмасовније стрељање цивила у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. Тога дана нацисти су извели 2301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Масакр је почео у 7 часова. Из барака су одвођене групе од по 100 људи на оближње благе падине око Алајбеговог (Ердоглијског) и Сушичког потока, где су сатима без милости убијани. До 14 часова све је било готово: окупатор је ликвидирао укупно 2272 лица, а Крагујевац и добар део овога дела Шумадије остали су задуго завијени у црнину. Међу убијенима било је и 217 малолетника – од чега 60 ученика Гимназије старијих од 15 година, као и 134 малолетне особе које нису ишле у школу. Убијена су и 23 детета узраста испод 15 година.
    Већи део „вишка“ ухапшених задржан је да би у наредним данима у масовне гробнице сахрањивао жртве крагујевачког масакра, док је мањи део пуштен кућама. Међу њима је био и тадашњи гимназијалац, потоњи чувени глумац Милосав – Мија Алексић.
    Обележавање гробова крстовима и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен. Међутим, током ноћи, Крагујевчанке – углавном мајке и жене побијених – успевале су да се провуку до Шумарица, где су међу мноштвом лешева тражиле тела својих ближњих. Захваљујући њима, пронађено је и спасено неколико особа које су чудом преживеле немачке рафале.
    Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем жртава руководили су припадници Српског добровољачког корпуса (тзв. љотићевци), уз надзор немачких окупатора. Постоје сведочанства о десетинама случајева у којима су породице успеле да пронађу своје покојнике, однесу њихова тела са стратишта и достојно их сахране у породичним гробницама.
    Према до сада прикупљеним подацима, у Крагујевцу и околним селима октобра 1941. стрељана је укупно 2381 особа, од чега 2355 мушкараца и 26 жена.
    Тачан број масовних гробница и појединачних гробова у Шумарицама ни до данас није утврђен. Једно сведочење говори о 30 великих хумки и 4 – 5 мањих гробова, док извештај комисије основане после рата барата бројем од 31 масовне гробнице и „неколико појединачних гробова“.
     
    Спомен парк „Крагујевачки октобар“
     
    и Музеј „21. октобар“
    Подручје Спомен парка “Крагујевачки октобар“ простире се на површини од 352 хектара и уоквирено је благим падинама у чијем подножју протичу два потока – Ердоглијски (Алајбегов) и Сушички. Они цео комплекс деле на две засебне целине. По читавом простору расејано је 29 обележених гробница у којима су сахрањене жртве стрељања 21.октобра 1941. Тридесета гробница је ван подручја Спомен парка и налази се у насељу Централна радионица, а у њој је покопано 123 Срба и Јевреја убијених 20. октобра 1941.   Место страдања је 1953. претворено у Меморијални парк, а следеће 1954. године, на свејугословенском конкурсу за његово уређење, као најбоље идејно решење изабран је рад београдских архитеката Михајла Митровића и Радивоја Томића. Према том плану, простор Шумарица представља посебну урбанистичку целину чији су главни елементи гробнице стрељаних. Њих повезује кружни пут дужине седам километара који данас носи име по академику проф. Десанки Максимовић; она је, дознавши за нечувено зверство окупатора у Крагујевцу, у даху написала чувену поему „Крвава бајка“, која је први пут објављена након рата. Изузев Десанкиног венца, инфраструктуру Спомен парка чине још пешачке стазе и одговарајући меморијални и туристички објекти. Зелене површине оплемењене су и култивисане по угледу на парк – шуму. У оквиру Спомен парка подигнута је и православна капела – храм Крагујевачких новомученика (чији помен наша Црква врши 21. октобра) у српско – византијском стилу, а дело је архитекте Љубице Бошњак. Темеље ове цркве 14. маја 2002. освештао је Патријарх српски г. Павле.   Једна од најважнијих одредби Урбанистичког плана тицала се тога да свака гробница буде обликована скулпторално и архитектонски споменицима. До сада је подигнуто укупно 10 споменика поред 14 хумки. Свакако најпозанатија целина је Споменик стрељаним ђацима и професорима (подигнут 1963, аутор је вајар Миодраг Живковић) на месту где је убијена највећа група ученика Гимназије и 15 њихових професора. Тај споменик временом је прерастао у један од најпрепознатљивијих симбола града Крагујевца.   Спомен – музеј „21. октобар“ отворен је 1976. као саставни део Спомен парка и ове године обележава четири деценије постојања и успешног рада. Одсуство отвора (прозора) на фасадама музејског здања симболизује безизлазност ситуације ненаоружаних људи који су се нашли испред митраљеских цеви, 33 кубуса представљају 30 гробница у самом Спомен парку и још три које се налазе ван његовог подручја, док провидне „пирамиде“ од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед умирућих уперен ка небу. У основи плана зграде је крст, хришћански симбол страдања али уједно и симбол победе.   Спомен парк „Крагујевачки октобар“ проглашен је 1979. за непокретно културно добро као знаменито место од изузетног значаја.     Манифестација „Велики школски час“     Акедемија под званичним именом „Велики школски час“ први пут је одржана 1944. године у Крагујевцу, а прва манифестација на самом месту страдања, поред хумки у Шумарицама, 1957. године. Од 1963. организацију преузима Спомен парк „Крагујевачки октобар“’.   „Велики школски час“ тада добија нову физиономију: садржи елементе одавања поште стрељанима и елементе уметничког програма. Током комеморативног дела интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део чинио је избор прозних и поетских текстова из постојећег родољубивог штива, уз наступе драмских уметника и учешће познатих хорова и оркестара. Такав програм, прилагођен новим захтевима, од 1964. године са почетком у 11 сати и трајању од 45 минута (колико траје и сваки школски час), почео је стално да се одржава код Споменика стрељаним ђацима и професорима.   Од 1971. године формира се Савет „Великог школског часа“ на републичком нивоу који утврђује концепцију, садржај и програм манифестације, бира књижевника који ће наменски писати поему за извођење, те режисера и композитора који ће стварати оригиналну музику за ту прилику.   Душко Радовић био је аутор поеме „Црни дан“ која је изведена на „Великом школском часу“ те 1971. године. Режисер је био Здравко Шотра, који је поставио основе његовог сценског идентитета, а композитор је био Константин Бабић. Извођењем државне химне и полагањем венаца и даље почиње сваки „Велики школски час“, а од 1991. године претходи му парастос стрељанима који служи епископ Епархије шумадијске са свештенством.   У програмима од 1971. до данас учествовало је више од 50000 извођача, реномираних уметника свих профила. Написано је и изведено више од 30 поема и два драмска дела те 31 оригинално музичко дело, што представља уметничко благо које даје велики допринос српској савременој књижевности и музици.   Уз молитве Господу да новомученици крагујевачки у најскоријој будућности најзад и званично буду придодати календару српских Светих, упућујемо позив свим људима добре воље који још увек нису били у прилици да посете крагујевачки Спомен парк и музеј „21. октобар“: дођи и види! (Јн 1, 46).   Срећко В. Ђорђевић   *Објављено у ''Православљу'' - новинама Српске Патријаршије (бр. 1237, 1. октобар 2018, стр.19-21)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић: Црква и држава   
    “Најтеже је за истину у вријеме када све може да буде истина” (пољски писац Станислав Јежи Лец)

     
    Ових дана у Црној Гори много се говори о секуларном друштву, секуларној држави и улози вјере у њима. Велике полемике изазвала су два догађаја. Један је вршење вјерског обреда у Општини Будва пред почетак рада нове скупштинске већине и други позив учитељице из Бара дјеци из свога разреда да присуствују молебану у Цркви за почетак нове школске године (о овом другом наредних дана). Многи су осудили ова два догађаја као мијешање вјере а самим тим нарушавање секуларности државе и инсистирали на томе да је то повратак у неки средњи вијек ма шта он био и да то нема везе са цивилизованим друштвима и савременим државама у којима Црна Гора претендује да се нађе.   Овим кратким освртом желимо да покажемо какав став данас имају савремене грађанске, демократске и секуларне Европске државе у односима са црквама и вјерским заједницама у јавној сфери.
    Ријеч секуларно развијала се током времена. На прву употреба појма секуларизације (saecularizatio) наилази се након преговора за мир у Вестфалији 1648 год.  У току 19. в. значење појма секуларизације је дао G. J. Holyoake, а овим појмом бавили су се између осталог теоретичари Јингер, Даглас, теолози Мел и Меланд, историчар Калер, као и Макс Вебер, Антонио Грумел, Енрико Рускони, Мирча Елијаде и други.
    Када људи чују ријеч ’секуларно’ обично прво помисле на Запад гдје се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована тј. да је строго приватна ствар појединца и да нема и не смије имати никакве везе са јавним животом.
    Међутим, да ли је то тако на Западу?
    Иако све државе чланице ЕУ гарантују слободу вјероисповијести, у европским земљама нема једообразног модела односа између државе и цркава и вјерских заједница. Модели односа између њих могу да се одреде у ширем обиму, од релативно стриктне одвојености, али без изостанка узајамних веза и подршке, до постојања државних цркава, или доминантних религија. Трећи модел, поред два поменута који је мени и најближи, полази од обостране независности цркве и државе, али признаје да оне у исто вријеме обављају мноштво заједничких задатака и у много чему су преплетени. Ево неколико примјера.
    За најсекуларнију земљу ЕУ сматра се Француска али и поред тога у члану 2 закона из 1905. који је пренешен у важеће законодавство јасно се предвиђа обављање вјерских активности у јавним установама и по тим важећим решењима спроводе се у јавним болницама, затворима, војсци итд. (Када је недавно у Француској умро чувени француски шансоњер, композитор и глумац Шарл Азнавур Јерменског поријекла потпуно природно је било присуство комемаративној церемонији епископа коптске Цркве којој је као вјерник Шарл и припадао. Вјерска служба која иако обављена у кругу породице и блиских пријатеља је такође била дио државног протокола сахране па нико није доводио у питање секуларност Француске).
    У многим сјеверноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У Енглеској краљица је истовремено и предстојатељ Англиканске цркве, а у Дому лордова који је горњи дом Парламента Уједињеног Краљевства сједе 25 бискупа. У Грчкој држава финансира плате и пензије за свештенство, осигурава монахе и црква има разне пореске олакшице. Држава је задужена за све трошкове свештеничког образовања. Свештеници служе у болницама, они служе и у војсци и полицији гдје им признат официрски положај а сви они примају плату из државног буџета. Прије неки дан читали смо вијест да је у Грчкој освећен парламент (нешто слично се десило у Будви додуше на локалном нивоу) на почетку његовог годишњег рада и да је службу освећења обавио Архиепископ атински у присуству посланика као и предсједника Грчке.
    Модел кооперативне одвојености између цркве и државе најизразитије егзистира у СР Њемачкој. У склопу тих односа на примјер Уставом је регулисано да недјеља и вјерски празници признати од стране државе су заштићени законом као нерадни дани и дани духовног просвећивања. Та кооперативност се види и у потреби за вјерском службом и пасторалном његом у војсци, болницама, у затворима или у другим јавним институцијама. У Њемачкој је иако постоји одвојеност, подјела цркава и вјерских заједница од државе, истовремено је уставно осигурана форма сарадње између њих а све зарад потреба људи.
    У Шпанији иако ниједна религија не може имати статус државне, Уставом је предвиђена сарадња између државе и Католичке цркве и других вјерских заједница што између осталог подразумијева да је у поједим јавним установама омогућено вршење вјерских активности. За вјернике католичке вјероисповијети предвиђено је да у војсци дјелују војни свештеници које одређује и којима управља војни бискуп именован сагласношћу Цркве и државе. Војни свештеници плаћају се из војних фондова а војска прославља поједине католичке вјерске празнике, или узима учешћа у њима. Суштински истовјетан систем предвиђен је и у јавим болницама.
    У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. (Најновији случај избора кандидаткиње Ејми Кони Берет за судију Врховног суда коју је предложио предсједник Трамп је најбољи примјер. Наиме, ова кандидаткиња је присталица конзервативних ставова, традиционалне породице, противница абортуса и сл. Она своје ставове темељи на њеној римокатоличкој вјери којој припада. Када су јој  пребацили да јој „догма јако куца у њој“ узвратила је: „ Ако ме питате да ли озбиљно схватам своју католичку вјеру: да схватам је озбиљно“ и наставила да њена религијска припадност и њена вјера неће утицати на њене обавезе као судује. Чак је на једном предавању рекла да је њена каријера у правосуђу само „средство до циља“ а да је циљ „изградња Царства Божијег“. Све то јој не смета да у Америци која је строго секуларна земља буде бирана на доживотно мјесто судије Врховног суда). Није згорег додати још неке религијске елементе у јавном животу САД-а. На свакој новчаници те секуларне државе пише: Ми вјерујемо у Бога. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: Ми вјерујемо у Бога. Сједнице Представничког (Доњег) дома Конгреса почињу молитвом. У самом Конгресу постоји и конгресна Капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса.
    Можемо закључити да је данас чињеница да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву на западу и да је на Западу присутно плуралистичко друштво чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе вјере. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке религијске припадности која обликује културне и законске структуре, те у том смислу се покушава обезбиједити религијски плурализам, гдје све вјере имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу. На Западу данас нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана као што данас у Црној Гори то неки покушавају да ураде позивајући се на западни секуларизам. Оно што би овдје додали да осим Француске па и код нас секуларност није уставна категорија. Одвојеност цркве и државе тако није исто што и секуларност. Тако да можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи.
    Да завршимо са ставом проф. др Герхарда Роберса, судије Уставног суда СР Немачке, у којем посебно истиче да друштвено-политички ангажман цркава и вјерских заједница у развијеним демократијама је пожељан односно очекиван (нпр. принцип „јавне дужности” у Њемачкој) и ни на који начин не повређује принцип секуларности државе. Уставом загарантована слобода цркви и вјерских заједница постоји само онда када ове заједнице имају пуну слободу дјеловања у секуларном свијету. Он јасно наглашава да из перспективе европског права секуларна држава јесте држава која поштује и гарантује аутономију верских заједница, ствара услове за њихово несметано дјеловање и очекује њихов допринос демократском развоју друштва.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Ђакон Александар Лекић: Диоклецијанов прогон Цркве I   
    Прогон и страдање хришћана у историји није ништа необично. Црква је одувијек на распећу јер је Христова. Исус Христос је први мартир (μάρτυς), „свједок вјерни и истинити” (Отк. 3, 14), „апостол и првосвештеник вјере коју исповиједамо” (Јев. 3, 1). Богочовјек је био и јесте „суд овом свијету” јер Он је свјетлост која је дошла на свијет, „а људи више завољеше таму неголи свјетлост, јер њихова дјела бијаху зла” (Јн. 3, 19). Његови ученици и следбеници кроз сву историју, до наших дана, су добили службу од Њега да буду такође мартири, свједоци те Његове Истине и Свјетлости. Зато су и они као и Учитељ гоњени и суђени и убијани. Да би били приправни за тај мученички пут, Христос је опомињао да не забораве Његове ријечи да не може слуга бити „већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао” (Јн. 13, 16).
     

     
    Тако смо и ми, Христови ученици у Црној Гори, данас дјелимично доживјели то свједочанство Еванђеља. Дубоко смо осјетили оне потресне ријечи Светог Игњатија Богоносца који је, одлазећи на своје страшно страдање у Рим, записао својим чадима: „Сада почињем бити ученик Христов”. Били смо на мети једног организованог прогона од стране државе. Законски акт који је хтио да збрише Цркву и њено постојање био је наставак суђења Христу у Јерусалиму. Оно што је веома интересантно примјетити да су оптужбе које су се чуле од челника наше државе на рачун Цркве врло сличне некима из много давних времена. Непоштовање државе и њених закона од стране Цркве, оптужба да Црква жели да буде „држава у држави”, да је Црква „темпирана бомба у темељу државе”, неке су од формулација које би могли потписати како данашњи представници власти тако и императори великог Римског царства Декије и Диоклецијан. Ту долазимо до теме нашег рада, а то је да покажемо шта је чинило суштину прогона хришћана у Римском царству, који је свој врхунац достигао у влади императора Диоклецијана.
    Најпре ћемо говорити о царској и вјерској идеологији крајем трећег вијека у Римској империји. То је веома важна тема јер су ту налази коријен разлога што су се хришћани нашли на удару тадашње државе. Данашњи аналитичари лијевих, грађанских настројења у Црној Гори често потцјењују значај идеолошког и садашњи прогон Православне Цркве у Црној Гори посматрају искључиво као политичку махинацију „завади па владај” и скретање са економских проблема и корупционашких афера. Идеологија римских царева крајем трећег вијека и данашњих властодржаца у Црној Гори свакако није идентична. Ова паралела заправо показује и наглашава снагу и значај идеолошког, односно колико држава тежи ка апсолутном („Да је вјечна!”) и колико јој је потребна религијска потпора у стварању државног и националног идентитета.
    Осим што је за нас ово, у контексту односа Цркве и државе, актуелна тема, драгоцјено је и да се подсјетимо на оно време из којег нам је остало стотине имена светих мученика које прослављамо. Имена тих дивних свједока Царства Небеског су златним словима испунила календар Цркве а њихова крв је била сјеме за сва будућа покољења хришћана, све до нашег времена.
     
    Царска идеологија
     
    Етнолози показују да свака стварна власт постаје власт по праву само ако се сакрализује, а нарочито краљевска власт, извор свих других, чије је свако испољавање теофанија. А лако је начинити корак од сакралности до духовне власти. Индоевропски речник и митови омогућавају нам да разумијемо да владар не уређује само односе међу људима већ и односе између људи и богова, и да у самом свом бићу обједињује ратничке, свештеничке и стваралачке особине. (Дагрон, Цар и првосвештеник)
    Августово увођење источњачког култа цара у простор римске религије ће имати далекосежне последице и посебно значење у борби са све снажнијим хришћанством. Октавијан узима наслов augustus (величанствени, узвишени) који је имао има сакралан призвук. Све је то текло врло непримјетно, управо као и прелазак од републике до царства. Међутим, у току првог стољећа након Христа, неки римски цареви су напустили Августово мудро суздржавање, па су још за живота тражили од своје римске околине да их поштују као богове, премда их у том смислу није препоручивао ни њихов начин живота ни заслуге за државу (Jedin 1972, 105-106).
    До Диоклецијановог времена ова идеја се развила, и достигла, такорећи, свој врхунац. Диоклецијан је тако прихватио идеју која се већ раније појавила код царева друге половине трећег вијека – да царска власт долази од богова. Та власт се отворено изражава као апсолутна. Диоклецијана је, као и бројне његове претходнике на престолу, довела на власт војска, али ни војска ни Сенат нису били извор његове власти: легалност му је давала религија. Војска, која га је акламацијом довела на престо, била је само оруђе богова (Мирковић 2014, 19).
    Цар је сада постао dominus et deus, нека врста оваплоћења бога на земљи, или како је то лаконски изражено у панегирицима: Diocletiani auctor deus. Иако се у неким панегирициима говори о цару као богу, то не треба схватати дословно: цар је више оруђе и пројава божанства. Диоклецијан је на тај начин Августов принципат, у којем је цар бар формално био први у Сенату с посебним овлашћењима, замјенио доминатом у којем је цар постао dominus, господар који стоји у непосредној вези с божанством и има апсолутну власт над својим поданицима. (Мирковић 2014, 29; Barnes 1981, 11).
    Диоклецијан је настојао да традиционалну религију оживи као извор своје власти и учини је духовном основом од које зависи његов ауторитет. Није случајно то што је Диоклецијан за свог покровитеља узео управо Јупитера – врховног бога, који представља тако теоретски извор његове власти: као што је Јупитер врховни и супериорни бог на Олимпу, тако и Диоклецијан није први међу једнакима у тетрархији, већ врховни господар у Римском царству. Потреба јединства водила га је монархији која је искључивала сваку подјелу власти, а легалност других зависила је у потпуности од њега (Радић 2012, 73, 30; Мирковић 2014, 32, 29).
    Према новоуведеним обичајима, цар треба ријетко да се појављује пред поданицима, а они су том приликом дужни да учине проскинезу (προσκίνησις), да падну ничице и пољубе скут цареве одјеће. Будући да су сада цареви постали једнаки самим боговима, уместо класичног salutatio (поздрав), уведено је adoratio (обожавање). Оријентални узор цара као господара види се и у наглашавању мајестета цара спољним знацима и инсигнијама. За главу није био довољан нимбус; она је украшена и зракастом дијадемом (бијела трака опточена бисерима). Промијенио се и начин одијевања царева: умјесто обичне пурпурне одјеће, Диоклецијан је волио да се одјене у свилу и златом проткане огртаче, док му је одјећа била украшена драгим камењима и бисерима. (Радић 2010, 73; Мирковић 2014, 35)
    Царске резиденције су постале излог римске моћи и најважнија мјеста за представљање царске културе. Sacrum palatium је било свако мјесто где се цар задржавао; Sacer и divus су постали синоними за царски. Двор је постао непосредан и свеприсутан извор части, па појединачни градови губе на значају: они више нису сматрани дјеловима једног царства састављеног од мозаика живописних заједница, које се све међусобно разликују. Акценат је сада стављен на заједнички именитељ свих градова – а то је била оданост цару и његовим слугама. Елите, које су биле водеће фигуре градова, су изгубиле своје јединствене предности у виду богатства и локалног статуса; сада су све више гледале преко видокруга својих градова ка царском двору (Мирковић 2014, 35; Браун 2012, 80)
    У панегирицима су хваљене опште царске врлине, попут храбрости, снаге предострожности и милостивости, а кључни политички слогани и представе постали су свеприсутни и широко распрострањени захваљујући типовима новца. Поруке су биле општег карактера, нпр. VIRTUS (Врлина), CONCORDIA AUGUSTORUM (Слога августа), FELICITAS TEMPORUM (Срећна епоха). Осим панегирика, посебно мјесто је добио визуелни медиј: наиме, тетрарси су развили посебан портрет који подвлачи, прије свега, двије црте – колегијалност царске власти и морални фундаментализам владара. Представљени са лицима четвртастих вилица, широм отворених очију, подшишане косе и вишедневне браде попут војника у походу, они су били оличење одлучности и обазривости (Мичел 2009, 89)
     
    Вјерска идеологија
     
    Између осталог што смо увек наређивали за добро и корист државе, ми смо прије овога хтјели да у свему поправимо јавно понашање Римљана у складу са старим законима и да се постарамо да се и хришћани, који су напустили вјеру својих предака, врате правим назорима. (Лактанције, О смрти прогонитеља)
    Ове ријечи из Галеријевог едикта о толеранцији на прави начин представљају срж онога подухвата који је предузео Диоклецијан са својим савладарима. Као и Август послије грађанског рата, и Диоклецијан је враћање старим моралним вриједностима, побожности и храбрости као основама друштва, поставио као циљ унутрашње политике и моралне обнове. Вјерске реформе су биле камен темељац тог новог поретка: ријеч је о уједињавању државе на разним пољима. У основи тог пројекта била је његова искрена намјера да уведе ред у Римску државу какав је постојао прије анархије III века, да спроведе прихватање римских закона и римског начина живота у цијелом Царству, да на духовном плану очува јединство огромне државе и да врати поданицима вјеру у богове, бар када је у питању званичан став. Тежња ка уједињењу се огледала и у захтјеву да званични језик државне канцеларије буде само латински и онда када се радило о источним, хеленофоним провинцијама. Цареви-тетрарси, са свим ентузијазмом провинцијалаца у успону, су жељели да буду већи Римљани чак и од „чистокрвних” Римљана. Они никад нису порицали своје панонске корене, али су јасно прокламовали своју посвећеност genius-у римског народа (Мирковић 2014, 111; Barnes 1981, 19)
    Pietas цара Диоклецијана је слична оној у цара Августа. Она подразумијева оданост традиционалним, старинским боговима – божанствима римског пантеона: Јупитеру, Херкулу, Солу, Марсу, Меркуру, Аполону. Августи и њихови цезари су имали, сваки за себе, неко божанство које им је било патрон: Диоклецијан и Максимијан су били под заштитом Јупитера и Херкула, Галерије и Констанције под покровитељством Марса и Сола Инвиктуса. Ипак, оданост традиционалној религији је била у цјелини, а не само одређеном божанству (Мирковић 2014, 33).
    Диоклецијанов однос према старинској религији је био веома озбиљан. На њу се позвао у два едикта која су обзнањена деведесетих година III века и која се, иначе, тичу и државних и религијских питања. Први указ објављен је у Дамаску 295. године, а уперен је против источњачких скупина, имајући у виду осуду инцестуозних бракова, забрањених древним римским законима, бракова који су отворено означени као безбожна гнусност и варварско дивљаштво. У предговору се инсистира да је дужност побожних императора да строго слиједе и чувају непорочност и света правила римског закона: Јер не може бити никакве сумње да ће сами бесмртни богови показивати милост и бити у миру са римским именом, као што су увек били у прошлости, ако видимо да сви људи, подређени нашој власти, у потпуности воде побожан, миран и честит живот у сваком погледу (Clarke 2007, 649).
    Други едикт везан је за манихејски покрет, који је, иначе, са хришћанством дијелио неке црте које су долазиле у сукоб са званичном, државном религијом. Наиме, оба покрета су имала јаку мисионарску дјелатност, одбацивали су култ цара и посједовали искључивост када је у питању вјера, тј. нису допуштали да неко припада и другој вјери. Највјероватније крајем марта 302. године Диоклецијан је одговорио из Александрије на забринуто питање проконзула из Афике везано за манихејце: За највећу је осуду одбацити нешто што је једном од старине одређено и дефинисано да има свој положај у друштву и држи свој ток. Отуда и наше велико настојање да упорност изопаченог ума ништавних људи казнимо, оне који новине и нова нечувена учења супротстављају старим религијама да по свом изопаченом нахођењу искључе оно што је божанство нама некада поверило и о којима је твоја проницљивост обавестила нашу озбиљност. Чули смо да су се манихејци недавно појавили као ново и неслућено чудо у нашем свету и да су потекли из непријатељског персијског племена, да су се раширили и многе злочине тамо починили, мирне народе узбунили и државама нанаели многа зла (Jedin 1972, 295, Мирковић 32-33).
    Премда је повезивање са персијским такмацем одређујући фактор у Диоклецијановој реакцији, главна тачка овог царског указа је заправо светогрдно ремећење онога што је од давнина установљено (quae semel ab antiquis statuta et definita), остављено од бесмртних богова за добробит човечанства: „древна религија не треба да буде санкционисана од нове” (neque reprehendi a nova vetus religio deberet). Према овој линији мишљења, рањивост хришћанства је била очигледна (Clarke 2007, 649).
    Наставиће се…
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Духовна тачка расуђивања   
    Имамо част да у овом броју часописа “Жички благовесник“ представимо разговор са нашим прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем.

     
    Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени Орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“… Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбугу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већ дужи низ година активни члан Цркве.
    *Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Када се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције?
    Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима.
    *Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву?
    Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметнички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја.
    Пример каква би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар у одлучивању шта и са ким ћу да радим.
     *Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом?
    Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапатник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења.
    *Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу?
    Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије; а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“
    *Када и како се код тебе родила љубав према Богу и вери?
    Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Крштењу.
    *Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе?
    Имао сам велику радост да сам више од пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. ја имам две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру.
    *С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи?
    Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер се из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати.
    *Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот?
    Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики пријатељ ми је рекао: „Док сам жив памтићу моменат кад сам као дечак видео свога деду, који стоји пред иконом. Заувек се сећам његових усана испод усуканих белих бркова, док је изговарао молитву.“
    Шта год теоретски учио своје дете, знам да на њу најјачи утисак оставља призор како се њени мама и тата причешћују у Цркви.
    *Да ли је за тебе глума позив или призив?
    Глума је за мене позив. Призив може бити само песништво, војништво и монаштво.
    *Шта би поручио нашим читаоцима?
    Парафразираћу васкршњу беседу мог духовника – хришћанство мора бити практично, јер ће у супротном бити одбачено. Није довољно само проучити и набубати молитве, и Свето Писмо, него то и применити, јер људи не верују речима, него делима. Само живљено, пожртвовано хришћанство има будућност.
     
    Разговор водио: јереј Немања Матејић,
      Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
     
    Извор: Епархија жичка
  7. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Амфилохије негативан на коронавирус!   
    Најважнија вијест која нам данас стиже из Клиничког Центра Црне Горе у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија је да је тест на коронавирус који је данас узрокован негативан!

     
    Данас је рађен и ултразвук срца који је показао у потпуности уредан налаз и неоштећен срчани мишић.
    Охрабрујуће је и то што су и остали витални параметри и даље стабилни. Налази су у константном благом побољшању.
    Свакако, процес опоравка митрополита Амфилохија и даље траје. Неопходно је санирати последице које су изазване коронавирусом, прије свега упалу плућа која је већ неколико дана у повлачењу.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Верски мозаик: Документарни филм „Светопретечева црква у Сомбору“   
    У оквиру Верског мозаика Србије, на Другом програму РТС-а, у недељу 18. октобра емитован је документарни филм „Светопретечева црква у Сомбору“. 

     
    Светопретечева црква у Сомбору, или како је још у народу позната Мала црква, непокретно је културно добро Србије од изузетног значаја, као једино здање са овим статусом у прелепом граду Сомбору на северу Бачке. Кроз три столећа храм Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег у Сомбору је један од два духовна светионика православних Срба у овом граду који у свом данашњем облику Господа Бога и Светог Јована Крститеља слави пуних 230 година. Поводом овог великог јубилеја, чији значај надилази градске оквире, сомборски Светопретечинин храм је недавно био домаћин славе Епископије бачке. 
    У емисији Верски мозаик Србије гледаоци ће кроз документарни филм о овом храму Божјем - његовим саздатељима, свештенослужитељима, приложницима, живопису, драгоценостима црквене ризнице - сазнати доста и о богатој и узбудљивој повести верног народа овога краја. Ово најновије документаристичко филмско остварење, урађено по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког, сомборског, сегединског и јегарског др Иринеја, води нас од времена у ком су апостоли проносили Реч Господњу кроз широку Панонију, до доласка наших предака и њихове непрекидне борбе за опстанак српског рода и вере православне, затим стварања прве градске насеобине у средњем веку на тлу данашњег Сомбора и херојске заједничке борбе хришћана против Турака, развоја града Сомбора и његових цркава у временима слободе, као и великих искушења која је српски народ голготски истрпео у временима ропства и безакоња.
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Јован уручио НУБ-у Српске дјело Светог Јована Дамаскина   
    Епископ пакрачко-славонски Јован уручио је данас у Бањалуци представницима Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске вриједан поклон, књигу Светог Јована Дамаскина из 1827. године. Након уручивања ове књиге, Епископ Јован рекао је да се у Пакрацу враћа у живот библиотека Епархије пакрачко-славонске која представља најзначајнију установу овог типа западно од Дунава и Дрине, на размеђи Балкана и средње Европе.

     
    – Ова библиотека биће на располагању свима, а као знак њене обнове и повратка у живот је да се један од 16 примјерака “Догматике” Светог Јована Дамаскина штамапаних 1837. године, а преведених 1827. године, нашао у Народној и универзитетској библиотеки Републике Српске – навео је Епископ Јован.
    Он је истакао да Епархија пакрачко-славонска дарује ову књигу са великом радошћу, подржавајући Народну и универзитетску библиотеку Републике Српске, коју, како је рекао, треба обогаћивати јер је она једна од темеља образовања и темеља Републике уопште.
    Помоћница министра за културу Републике Српске Тања Ђаковић рекла је да уручивање ове књиге Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске има велики значај за културу Српске.
    – Епархија пакрачко-славонска је препознатљива по својој библиотеци, те огромном културном и духовном благу. Од великог је значаја да је Епископ Јован одлучио да дио тог културног блага уступи Републици Српској, које ће да ужива заштиту државе – истакла је Ђаковићева.
    Она је рекла да ова књига улази у фонд старих и ријетких књига које већ посједује Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, изражавајући увјерење да ће јавност у Српској бити заинтересована да тај фонд погледа и увјери се у непроцјењиво богатство културног насљеђа српског народа.
    Директорка Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Љиља Петровић Зечевић рекла је да ова књига има изузетну вриједност од националног интереса за Републику Српску.
    – Књига је дјело Светог Јована Дамаскина о филозофским и теолошким списима. Штампана 1827. године у Будиму и спада у ранг старих књига – истакла је Зечевићева.
    Она је рекла да ће, захваљујући благодарности владике пакрачко-славонског Јована ова књига од данас постати трајно власништво Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске и фонда старе и ријетке књиге.
    – Један од видова заштите ове књиге је њена дигитализација, што подразумијева врло брз и ефикасан приступ корисницима и истраживачима – навела је Зечевићева.
    Она је најавила да ће Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, 4. децембра, на Дан Светог Јована Дамаскина, ову књигу представити путем апликације “меџик бокс”, која кориснику или истраживачу даје могућност да књигу види у физичком облику, али да њено прегледање и истраживање буде у дигиталном облику.
    Свечаном уручењу књиге присуствовао је директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић.
    Јован Дамаскин /676–749/ бавио се правом, теологијом, филозофијом и музиком, а написао је и химне које су још у употреби у православним манастирима широм свијета.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка: Ваша духовна деца се моле за ваш опоравак   
    Свештеници и вјерни народ Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке на челу са Преосвећеним владиком Кирилом (Бојовићем) данас су упутили поруку молитвене подршке и љубави Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који се од 6. октобра налази на лијечењу од корона вируса у Клиничком центру Црне Горе.

     
    Порука на посебан начин, кроз фотографије и натписе, показује бригу и молитвене жеље за опоравак Митрополита Амфилохија, чијим благословом и трудом је и основана Епархија буеносајреска, формирана одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 26. маја 2011. године. Молитве за Митрополитов опоравак стижу из свих крајева ове Богом спасаване Епархије.
    “Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша духовна деца Епархије јужно-централноамеричке, коју сте ви основали, моле се за ваше здравље и оздрављење”,  “Ваша духовна деца из Костарике се моле за ваш опоравак”, “Бог да чува нашега Митрополита Амфилохија”,”Драги Митрополите ваша духовна деца из Аргентине шаљу поздраве и моле Бога за ваш брзи опоравак”, само су неке од порука привржености и љубави упућене Митрополиту Амфилохију.
    Од оснивања ове Епархије Митрополит је био њен епископ-администратор па све до 2018. године када је за првог Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког изабран владика Кирило. Трудом и посвећеношћу Митрополита Амфилохија, његовим мисионарењем, које је наставио владика Кирило, на благословеним просторима Јужне и Централне Америке наставља се дјело Светих апостола Христових, граде се православне цркве и народ се у њима сабира. Отуда и не чуди повезаност и блискост коју вјерни ове Епархије осјећају и показују за свог духовног оца Митрополита Амфилохија. Слике говоре више од ријечи.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит волoколамски Иларион Алфејев упутио молитвену подршку са надом у скоро оздрављење Митрополита Амфилохија   
    Његовом високопресвештенству, Високопреосвећеном Амфилохију Митрополиту црногорско-приморском Ваше високопреосвештенство, драги Владико!

     
    Са дубоким саосећањем сам сазнао за болест која вас је задесила. Узносим Господу Исусу Христу, љекару душе и тијела, топле молитве да ниспошље Вашем високопреосвештенству скоро оздрављење, како бисте Ви, уставши са болесничке постеље, са душевном бодрошћу и у пуној физичкој снази, наставили своје подвижничко архипастирско служење, на радост Ваше благочестиве пастве и у славу столице Светог Петра Цетињског.
     
    Са братском љубављу у Господу, Предсједник Одјељења спољних црквених веза Московског патријархата, Митрополит волколамски Иларион
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх Иринеј служио Литургију крај Светитељевих моштију у Саборној цркви   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. октобра 2020. године, на празник Светог Стефана и Преподобне Јелене (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду.

     
    Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј-ставрофор Вељко Гачић из Берлина, јереји Славиша Поповић и Игор Грацун, као и протођакон Дамјан Божић. Беседио је архијерејски намесник београдски други протојереј-ставрофор Бранко Топаловић.
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протопрезвитер Слободан Лукић: Литургијски преображај времена   
    Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар.

     
    Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног  доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена.
    Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Као таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Књига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Крстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Као тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају.
    Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Кроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Крв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар врeмена. Када Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ .
    Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће  изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство.
    У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Реаговање на саопштење за јавност главног града Подгорица   
    Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић старјешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом и Архијерејски намјесник Подгоричко-Колашински
    РЕАГОВАЊЕ НА САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ГЛАВНОГ ГРАДА ПОДГОРИЦА
    19. октобар 2020. године

     
    Главни град Подгорица, оличен у личности градоначелника др Ивана Вуковића, јучерашњим саопштењем је без шминке, огољено приказао како се управља Главним градом противно Уставу и правном поретку Црне Горе. Поражавајући је навод да је Главни град ”донио одлуку да за ову намјену (поклону тзв. ЦПЦ – прим. В.Џ.) опредијели државно земљиште које се налази на другом крају брда Горица, далеко од Цркве Светог Ђорђа”. Одлука није донијета на законом и статутом Главног града прописани начин него тек треба да се нађа на дневном реду Скупштине Главног града крајем овог мјесеца. Градоначелник нам је, заправо, открио да се одлуке не доносе од надлежног него од ненадлежног органа. Евидентно је да се оваквим насиљем над правом Скупштина Главног града лишава својих законом и статутом прописаних надлежности. Нисам у сазнању да су оваква бахатост и безакоње до сада јавно обзнањивани и то, како је наведено, ”због објективног информисања јавности”. Слажем се да је јавност коначно морала да сазна како градоначелник Вуковић управља Главним градом претварајући га у приватну прћију и да је коначно у вези овога објективно информисана.
    Градоначелник Вуковић је у саопштењу причао само о ономе што није проблематизовано. Једини ”аргумент” му је садржан у наводу да је предметно земљиште, иначе одузето од Цркве Светог Ђорђа, ”далеко од цркве”. Види се да градоначелнику, који истиче да је Подгорица постала метропола, очевидно није јасно ни шта је близу, а ни шта је далеко. Шта је то далеко под Горицом? И, ако је далеко, зашто је онда предмет истог ДУП-а?
    Узгред, од како је градоначелник, Вуковић ниједном није посјетио Цркву Светог Ђорђа као најстарији активни вјерски објекат и културно добро из чега се закључује да му је она тако далеко без обзира што се налази на мање од 300 метара од његовог кабинета.
    Одлука о поклањању земљишта једног новоформираној верској заједници која нема никакве везе са Православном Цркве јесте у сукобу са моралом, али то остављамо грађанима и јавности на суд. Међутим, одлука о поклањању земљишта које је одузето од Цркве Светог Ђорђа, и то према релевантним доказима и предратним тапијама, јесте у сукобу и са моралом, и са правдом и са логиком. О томе, наравно, није написана ниједна ријеч у саопштењу Главног града. Понављам да ћемо искористити сва правна средства да спријечимо Вуковићево безакоње.
    Размјеру Вуковићеве преваре са одузетом црквеном имовином најбоље приказује ДУП ”Нова варош 2”, који је усвојен у току његовог мандатног периода. Наиме, у том ДУП-у су вјерски објекти објашњени са ознаком ”ВО” и појашњени као ”површина за вјерске објекте”.
    Одузете црквене парцеле (бр. 2280/4 и 2280/7 из листа непокретности бр. 5791 КО Подгорица II) које се тренутно воде на државу, о којима је Вуковић, како признаје, донио одлуку без одржане Скупштине Главног града, означене су као ”МН” и појашњене као ”површине за мјешовите намјене”. Једини површина која је намијењена за вјерски објекат под Горицом јесте она на којој се налази Црква Светог Ђорђа са гробљем. Али, у ДУП-у су парцеле које су нациљане за Вуковићеву трансакцију означене ознаком ”МН”. Значи ли то да свака парцела под Горицом која је означена са ”МН” може да буде намијењена за неки вјерски објекат уколико то Вуковићу падне на памет? Ако су били опредијељени да се на наведеним парцелама планира вјерски објекат онда се поставља питање: зашто парцеле нису јасно означене за вјерску намјену? На површинама мјешовите намјене може да се гради вјерски објекат само под условом да то траже становници који живе у захвату тог ДУП-а. Наравно, ни тога нема, али то не обавезује Вуковића.
    Није Митрополија Црногорско-Приморска једина која има право да постоји у Подгорици и Црној Гори и никада, без обзира што Вуковић покушава да подмеће, то нисам рекао ни јавно, ни приватно. Али, Митрополија је једина још 2006. године исказала намјеру и покренула поступак за куповину парцеле на којој је планиран вјерски објекат на Конику.
    Умјесто да се поступак оконча ради изградње Цркве Светог Василија Острошког, градска администрација је ушла у поступак издавања предметне парцеле за изградњу ауто-перионице!?! Узгред, Вуковић не разликује шта је ”добијање локације”, а шта је поклањање земљишта. За њега је то све исто!
    Наравно, Вуковић се није осврнуо ни на то што Подгорица нема градску болницу и то у оваквој епидемиолошкој ситуацији чији се крај и биланси не назиру, а сада га јавно питам зашто не поступа по мјерама које су прописане ДУП-ом (стр. 102) у циљу заштите старог гробља под Горицом.
    На крају, Вуковић може и има право да поклања своју ђедовину, али нема право да поклања земљиште које је одузето од Цркве Светог Ђорђа.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Деманти Црквене општине новосадске   
    Поводом неистинитог текста објављеног на порталу Nova.rs под насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana, Црквена општина новосадска демантује наводе компаније Color Media Communications и, у циљу истинитог обавештавања јавности, у целости преносимо њен деманти.

     
    Ради истинитог обавештавања јавности, Српска православна Црквена општина новосадска објављује следећи
     
    Д Е М А Н Т И
     
    Портал Nova.rs, 17. октобра 2020. године, објавио је неистинит текст са тендециозним и злонамерним насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana.
    Реч је о грубом обмањивању јавности јер се Црквена општина новосадска, а не Епархија бачка или епископ Иринеј, обратила писмом компанији Color Media Communications и обавестила их да планиране активности посете храмовима кроз њихов пројекат Novi Sad za početnike не могу реализовати без претходног обавештења и договора са надлежном Црквеном општином управама храмова. У истом допису је истакнута и чињеница да због све учесталијих клевета директора и власника  ове компаније на рачун Српске Православне Цркве и њеног односа према сопственој духовној, историјској и културној баштити, Црквена општина новосадска не жели да буде део таквог пројекта.
    Компанија Color Media Communications је брзо одговорила кратким електронским писмом истичући да ,,nije ni planirano da turistička tura ulazi u hramove, zbog epidemiološke situacije. To je razlog zbog kog nismo tražili dozvolu”.
    Ипак, сутрадан, 17. октобра 2020. године, власник и директор наведене компаније, занемарујући сопствени допис, и портал Nova.rs су свесно и злонамерно дезинформисали јавност и по ко зна који пут оклеветали Српску Православну Цркву, односно једног од њених најугледнијих архијереја, и тиме још јасније потврдили да им није стало до истине. Више је него јасно да Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј није забранио улазак у храмове нити се уопште тиме бавио, а да је епидемиолошка ситуација била главни и једини разлог због којег су туристи Color Media Communications остали изван храмова.
    Свети храмови у Епархији бачкој, а самим тим и у Новом Саду, су увек били и биће подједнако отворени за све људе добре воље, без обзира њихову конфесионалну или националну припадност. Епархија бачка са својим црквеним општинама се трудила да и у време највеће хајке на Цркву и вернике у време овогодишњег Васкршњег поста и празника, у чему је предњачио наведени портал са својом сестром близнакињом N1, задржи отворене храмове, па исто чини сада и чиниће заувек. Свети храмови, као видљиви знак Божјег присуства на земљи и Дом Бога Живога, су отворени за све људе, а посебно за оне који су у стању да препознају и осете дух Љубави Божје. Они који су злонамерни и не гаје љубав него мржњу и завист, сами себи затварају врата храмова и лишавају себе заједнице са Богом.
    По заповести Господњој, молимо се и за њих: да им Господ просветли разум и душу и приведе познању Истине, ослобађајући их сваке лажи и зле напасти.
     
    Црквена општина новосадска
     
    Подсећамо јавност да је представницима компаније Color Media Communications упућен позив да учествују у радијској емисији Информативне службе Епархије бачке – реализованој поводом теме обнове фасаде Владичанског двора у Новом Саду, као и поводом других актуелних тема – на који се они нису одазвали, али су, упркос томе, наставили са својом прљавом медијском кампањом.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Његова Светост Патријарх Иринеј и министар Лончар позвали грађане да поштују епидемиолошке мере и током крсних слава   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља у Влади Републике Србије др Златибор Лончар позвали су данас све грађане Србије да се и у наредном периоду, и приликом крсних слава, придржавају противепидемијских мера у циљу очувања јавног здравља.

     
    На данашњем састанку у Патријаршији, на којем је присуствовао и директор Клинике за инфективне и тропске болести доц. др Горан Стевановић, министар Лончар је Његову Светост Патријарха Иринеја упознао са актуелном епидемиолошком ситуацијом у нашој земљи, као и о припремљености здравственог система на нови пик корона-вируса. Министар је том приликом истакао да ће здравствени радници и овога пута учинити све да очувају здравље наших грађана, али да је неопходно да се поштују мере како би се епидемија држала под контролом.
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је да Српска Православна Црква и Министарство здравља имају исти циљ, здравље и добробит грађана наше земље, и позвао све грађане на солидарност и јединство.
    Крсне славе су догађаји који символишу нашу духовност, баштине нашу традицију, окупљају и чувају наше породице, а данас, у времену епидемије, имају и посебан значај, јер ако се прослављају и обележавају на неадекватан начин могу негативно утицати на очување јавног здравља.
    У складу с тим, Његова Светост Патријарх  српски г. Иринеј и министар здравља др Златибор Лончар позвали су грађане да се у свакој ситуацији придржавају противепидемиолошких мера, а да крсне славе прославе на истински црквени начин, молитвено пре и изнад свега, а никако не на начин којим би могло бити угрожено здравље наших ближњих. Јер, слава је богослужбени чин и радосно молитвено окипљање, а не повод за неумереност или, у садашњим условима, за окупљање многих људи у затвореној просторији невеликих размера.
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Разликовање помисли   
    Сине мој, Теодоре, кад већ питаш о томе, добро пази шта питаш и спреми се да то испуниш и на делу. Јер, у Писму је речено: Немојте гордо мислити него св дружите са смиренима (Рим. 12,16). То што ти питаш односи се на људе који су достигли високу меру (духовног узраста). Уколико унутарње око не буде очишћено многим лекарствима, неће моћи да се избави од трња и чкаља и сазда винову лозу која крепи и весели срце. Ако човек не достигне ту меру неће моћи да разликује (оне помисли), него ће му се изругати демони и, њима преварен, пашће у прелест, будући да они мењају ствари како хоће, особито код оних који не знају њихове замке. Љубљени, уздај се у Господа и Он ће дати опроштај срцу твоме (Пс.36,4). Говори Му у свакој околности: Нека буде Господе не како ја хоћу него како ти (Мк. 14,36), и Он ће са тобом да учини по Својој вољи. Сада почуј, сине мој, каква је разлика међу помислима за које питаш. Када ти помисао саветује да нешто учиниш по вољи Божијој и ти у томе налазиш радост, а у исто време и жалост која јој се противи, знај да је та помисао од Бога и принуди се да претрпиш, по речи апостола: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,27), те испуни вољу Божију. Ако ти дође природна помисао, тј. природна жеља, приљежно је размотри и бићеш у стању да расудиш о њој, јер божанствено Писмо говори: Због тога ће човек оставити оца свога и мајку, и прилепиће се за жену своју, и биће двоје једно тело(Пост.2,24). Знајући да се воља Божја састоји у томе да ми оставимо не само оно демонско, него и природно, апостол је рекао: Тело не користи ништа (Јн.6, 63). Ко се свеже са женом тело је, а ко се сједини са Богом, дух је (1.Кор.6,16;17). Због тога, они који желе да буду духовни треба да се одричу тела: јер, оно што није корисно, штетно је, а штетно треба одбацивати. Онима који желе да у свету живе побожно, апостол је рекао:Брак нека буде у свему частан (Јев.13,4), и остало. А помисли које долазе од демона пре свега су испуњене немиром и тугом, а привлаче нас прикривено и тајно, будући да се непријатељи облаче у овчије одело, тј. предлажу привидно исправне мисли, док су изнутра грабљиви вуци (Мт.7,15), те лове и варају срца незлобивих (Рим. 16,18) оним што изгледа добро, док је у ствари штетно. Писмо говори да је змија била најмудрија, па стога и пази увек на њену главу (Пост.3,1;15), како не би у теби нашла јазбину и, населивши се у њој, направила пустош. И тако, ако и ти желиш да постанеш духован, одбаци телесно, јер чега се ко одриче, то и одбацује. Обрати пажњу на реч Самога Гопода: ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). А како се човек одриче од себе? Само тако што оставља природне жеље и следује за Њим. Због тога Он (овде) говори заправо о природном, а не о противприродном, јер ко остави само оно неприродно, он још ништа сопствено није оставио Бога ради, будући да му противприродно и не припада. А онај ко је оставио природно, увек узвикује са апостолом Петром: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити (Мт.19,27), и чује блажени глас Његовог обећања које га уверава у наслеђе вечног живота (Мт.19,27-29). Шта је оставио Петар који није био богат и чиме се хвалио, ако не напуштањем својих природних жеља? Јер, уколико човек, живећи духом, не умре за тело, он не може васкрснути (душом). Као што у мртвацу уопште не постоје телесне жеље, тако их нема ни код оних који су духовно умрли за тело. Уколико ниси достигао такву духовну меру, него си још младенац умом, онда се смири пред наставником и нека те он казни милошћу(Пс.140,5). Без савета ништа не чини (Сирах 32,21), па макар ти се то и чинило добрим, јер се светлост демона касније преобраћа у таму. И тако, ако се твоје срце макар мало смути кад нешто чујеш, мислиш или видиш, онда је то демонско. Прими ово што ти је кратко написано, верујући да ћеш, ако се потрудиш, успети, да би Бог који свима даје биће и теби заједно са њима дао да наследиш Његова добра у Исусу Христу, Господу нашем, коме нека је слава, част и сила сада и увек и у векове векова. Амин.
    Одговор истог великог старца истоме, који га је заједно са другима упитао о томе ко је ђаволу дао началство и власт?
    Ако желите да сазнате оно што за вас није неопходно, тј. ко је ђаволу дао началство и власт, схватите то из оног што следи и не сматрајте у својој неразумности вашој Бога виновником зла. Узмите себе за пример: ако се неко од вас по сопственој вољи уклања на зло, он тада зло чини са влашћу и за то бива суђен Богом као онај који је зло учинио самовласно, тј. слободно. И ко му је дао власт? Зар Бог? Зашто би га онда осуђивао? Не сматрајте да због тиранства ђаволовог Бог саучествује у његовом злу. Никако, то је неправедно. Премда су неки од светих и рекли (нешто слично), ипак ви не схватате у потпуности у ком смислу су они то рекли. Бог није спречио ђавола, није му онемогућио да чини зло, због чега је и речено да му је дао началство и власт. Схватите то из ових речи: Ја огорчих срце фараоново (Исх.7,3). Ако је тако, зашто га онда осуђује? То Он говори стога што га раније није казнио. Свако то може да позна из књиге о Јову где се проповеда да је ђаво погубио његово имање и децу. Расуди о ономе што говори Јов: Господ даде, Господ узе, како Господ хтеде, онако и би, нека је благословено име Господње у векове (уп.Јов1,21). Због чега Јов није именовао оног ко је погубио него Оног који је чекао премда је и могао да спречи и задржи оно зло? Схвати још да ни због чега другог није речено ђаволу: Ето ти га (тј. Јова) дајем у руке твоје, него због тога што је ђаво прекоревао Бога називајући Га виновником благодарности коју је овај праведник узносио за доброчинства која су на њега изливена. И тако, пошто Бог није задржао ђавола, говори се као да му је дао старешинство и власт. Бог је спочетка њему поверио добро стрешинство и, давши му једанпут, није му га више одузео. Овај, пак, (тј. ђаво), добивши га, одбио га је и уместо тога се обукао у зло старешинство. А како га Бог у томе не спречава, то се и каже да је Он ђаволу дао началство и власт. У Писму није речено само: Не хте благослов, због чега га Бог и удаљи од њега, него и: Удаљиће се од њега (Пс. 108,17). Не сматрајте Бога виновником зла јер вас то мишљење подвргава осуди, него (сматрајте) да је ђаво сам себе изабрао за старешинство над сваким злом, чему Бог не смета. Јер, у Писму је речено: И заволе клетву, и она му приђе (Пс.108,17), а не говори се да је Бог на њега бацио клетву. И тако, будите непоколебљиви у Господу верујући да је Он началник нашег живота и свега доброг и опростите ми што сам се повео за вашим детињим питањима, оставивши задато савршенство. Чеда, нека Господ наш Исус Христос благослови и умножи плодове ваше у име Оца и са Светим Духом. Амин.
    Тумачење
    Садржајем овог одговора богоносни отац је веома јасно показао да ономе ко се брине о своме спасењу не приличи да пита једино ради знања, јер знање надима(1.Кор.8,1), како говори апостол. Питати о страстима и о томе како треба проводити живот, тј. како се спасти, јесте веома умесно зато што је то неопходно и води ка смирењу. Смирење је спасење у малом, јер је речено: Смирих се и спасе ме Господ (Пс.114,5). А неко од светих говори: „Смиреноумни монах није превише радознао када се ради о несхватљивим питањима, а уображени хоће да испитује и тајне суда Божјег.“ (Св. Јован Лествичник, „Лествица“)
    Међутим, надзорнику болнице, који је питао да ли да изучава лекарске књиге, старац је одговорио: „Корисније је занимати се лекарским књигама него ли мислено пребирати по страстима“, јер је (старац) рекао да ми још нисмо доспели до таквог савршенства да бисмо били потпуно слободни од заробљености страстима. Свети је обојици одговорио како приличи и расудљиво. Рекавши, пак: „Опростите што сам се повео за детињастим питањима“, наговештава, или, тачније речено, јасно показује да су слична питања заиста својствена детињем разуму и да су пуна великог неразумевања, а уз то и погубне гордости.
     
    Из књиге „Духовно руковођење“ (издање манастира Хиландара), питања 59, 62 и 63.
  18. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Иван Ц. за a Странице, Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму   
    Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа.
    Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери.
    Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“.
    Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве.
    Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка.
    Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу.
     
    Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1]
    Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне.
    Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи.
     
     
    Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 91–94.
    Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму - Čudo
    WWW.CUDO.RS Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему...  
  19. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Свети мученици Сергије и Вакхо   
    Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.
     
    Охридски Пролог
  20. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, "Света Тајна јелеосвећења" - тема новог септембарско-октобарског 375. Броја "Православног мисионара"   
    Међу многобројним светоотачким описним одређењима Цркве, издваја се оно које је описује као својеврсну духовну бању Витезду (уп. Јн 5, 2–4). У том смислу, благодат Духа Светог, која у Цркви обитава у пуноћи, препорађа човекову душу и исцељује њене ране, под условом да у бањски „третман“ човек ступа на прави начин, који подразумева веру и посебан начин живота. На тај начин се лече болести унутрашњег човека, са кога се постепено скида губа греха и страсти. Истовремено, богомдане енергије којима је нова бања Витезда преиспуњена чине да се некада залечују и телесне бољке људи, што обично називамо чудима. Света тајна Јелеосвећења је, у најужем смислу речи, посебан светотајински дар који обједињује обе поменуте врсте човековог (из)лечења у литургијском окриљу Цркве. - (извод из уредничког уводника)

     
    Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Редакција “Православног мисионараˮ је молитвено уз Митрополита Амфилохија!
    Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": Православни мисионар - велико мисионарско дело!
    Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Радујем се јер се реч "Православног мисионара" чује на таласима Радија Глас!
    Катихета Бранислав Илића на Радију "Источник": Православни мисионар је увек актуелно и важно штиво!
     
     
    У попразничним данима празника Воздвижења Часнога и Животворнога Крста, из штампе је изашао нови 375. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај пети број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Света тајна Јелеосвећењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Септембарско-октобарски број „Православног мисионара“ који се налази пред нама, у катихетском смислу нас подсећа на важност светотајинског живота, као живог живота и као благодатног „дисања“ Цркве. У том духу централна тема овог броја је посвећена значају и указивању на правилно поимање свете тајне Јелеосвећења. Поред тога, овај број читаоцима нуди велики број текстова, разговора и бројних прилога који чувају основну нит „Православног мисионара“, а то је да еванђелско семе дође до срдаца свих који су гладни и жедни вечне и непролазне речи Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима.
     
     
    САДРЖАЈ: 
    *РЕЧ УРЕДНИКА: На исцељење душе и тела 
    *СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ СВЕТО ПИСМО: Недеља 31. по Педесетници (Лк. 18, 35-43) 
    *МАТЕРИК: Света мученица Голиндуха 
    *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Седми Васељенски Сабор 
    *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Хришћани у дијаспори – капелани или мисионари? 
    *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Реципрочни алтруизам
     
    ТЕМА БРОЈА:
     
    *Протонамесник Александар Јевтић: Света тајна Јелеосвећења некад и сад
    *Катихета Бранислав Илић: Света тајна Јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу
    *Свети Владика Николај: Беседа о тајни Јелеосвећења
    *Срећко Петровић (превод са енгелског): Јелеосвећење – ранохришћанска сведочанства
    *Др Ђорђе Вуковић: Стари српски писци о Јелеосвећењу
    *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Беатовић
    *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Разговор са Леном Ковачевић – Да постанемо као једно у молитви!
    *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Неочекивана гошћа – врло лична размишљања о смрти
    *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Георгија Хозевита
    *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Ане
    *СВЕТИЊЕ СПЦ: Обнова цркве Светог Пантелејмона у Призрену
    *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Осећање природе и мисао о чулној љубави Слово љубве деспота Стефана Лазаревића
    *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Литургијска заједница Требиња
    *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум – аспида
    *МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Српски мислиоци о хришћанским основама монархије
     
     
    Повезан садржај: 
    Света Тајна јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу
    Интервју са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви!
     
     
    Извор: Православни мисионар
  21. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополитов опоравак по плану. Рендген плућа потврдио тренд повлачења упале   
    Данашњи снимак рендгена плућа показао је смањење упалног процеса, па и данас можемо констатовати да је здравствено стање Митрополита Амфилохија у благом побољшању у односу на јучерашњи дан, саопштено је из Клиничког центра Црне Горе.

     
    Можда изгледа да опоравак Митрополита Амфилохија тече споро, али љекарски тим је задовољан јер се одвија редовним током, нарочито када се има у виду специфичност обољења и године пацијента.
    Читаво вријеме хоспитализације сви витални параметри, као и сатурација кисеоника су апсолутно у реду. Од почетка лијечења па до данас Митрополит ни у једном тренутку није прикључиван на инвазивну механичку вентилацију, то значи да није и нема потребу за респиратором, већ се искључиво  налази на посебном моду неинвазивне механичке вентилације са високим протоком кисеоника – НИВ.
    Митрополит Амфилохије је и даље под сталним љекарским надзором који спроводи комплетан терапијски поступак још од 6. октобра од када се Митрополит налази на болничком лијечењу од болести узроковане коронавирусом.
    Још једном подсјећамо целокупну јавност да се искључиво путем портала Митрополије може тачно и вјеродостојно информисати о свим детаљима у вези са опоравком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Светогорско дигитално наслеђе   
    Светогорско наслеђе у дигиталној форми можете погледати на сајту mountathos.org Похвално је да постоји опција за српски језик, иако је превод доста лош. Изложбом "Пролаз у светлост" и сајтом "Athos digital heritage" по први пут нам постају доступна блага светогорских ризница која су претходних година дигитализована од стране светогорских монаха.
    светогорске стазе: Светогорско дигитално наслеђе
    SVETOGORSKESTAZE.BLOGSPOT.COM Блог о Светој Гори. Света Гора. Хиландар. Атос.  
  23. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Протојереј Александар Шмеман: Два приступа хришћанству   
    Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“
    Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“.
    Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света).
    Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“.
    Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“!
    Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом.
    Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму?
    Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.
    Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу.
    Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “ Да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу.
    Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“
    Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада.
    Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици: „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.
    Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“.
    Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.
    Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије.
    Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике.
    Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град.
    Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен.
    Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.
    Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет.
    Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“
    О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет !“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.
  24. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Отац Гојко Перовић: Држава, школа и Црква у Црној Гори   
    Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке.

     
    1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни).
    2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима.
    3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!)
    4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918!
    5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове…
    То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце.
    Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив.
    Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима.
    Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања.
    Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака…
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Порука владике Лукијана поводом прослављања Свете Параскеве – Петке у Румунској Православној Цркви   
    Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан упутио је поруку Румунској Православној Цркви и народу поводом прославе великог празника – Свете Преподобне Параскеве Петке, која се по новом календару слави 14. октобра.
     
    Драга једноверна браћо и сестре,
    У овим тешким временима искушења, када сви несебично деламо како бисмо победили ову нову болест, овог невидљивог и подмуклог непријатеља, дужни смо посведочити наше јединство и свету показати да смо једно пред Господом и да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, чији верници и служитељи јесмо. Доказ нашег јединства јесте управо и Света Преподобна Мајка Параскева која је сјединила и сједињује у Христу Господу све православне народе у овом делу света, на Балканском полуострву.
    Уочи великог празника правоверног румунског народа, ми Срби уз вас смо браћо и сестре Румуни сједињени у молитви Преподобној Параскеви. Молимо се оној која је столећима била заштиница Београда и Србије, а сада је чуварка Молдавије, Румуније, да буде посредница наша пред Милостивим Лекаром, који укрепљује немоћне и лечи недуге душе и тела.
     
    Господе, пошаљи са неба исцељитељску силу Своју и одагнај сваку немоћ, сваку тугу, жалост и бол како телесну тако и душевну свима људима на овом свету, заступничким молитвама Свете Преподобне Мајке Параскеве и свих Твојих светих. Амин.
     
    Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...