Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Content Count

    4981
  • Joined

  • Days Won

    7

Reputation Activity

  1. Свиђа ми се
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Архиепископ Елпидофор: Заједно ћемо превазићи ово искушење!   
    Поруку наде и охрабрења упутио је Архиепископ Америке Елпидофор у двоминутном видео запису који је постављен на званичној странице Архиепископије.     ”Драги пријатељи, желио сам да контактирам директно са вама и да подијелим мисли наде и охрабрења. У кући сам као и ви, јер да будемо у кући је најмање што можемо да учинимо за сигурност наших комшија, за сигурност наших пријатеља и за сигурност наше породице”, каже и позива вјерујуће да покажу одговорност тако да не отежавају здравствени систем, И да на тај начин помогну све “јунаке љекаре и медицинско особље” који су под великим притиском.   “Међутим, док смо код куће можемо учинити много тога корисног : Можемо да се молимо, можемо да се молимо за овај наш свијет, наглашава Архиепископ Елпидофор и додаје:   Док пролазимо ово искушење, желио бих да знате да нисте сами. У свему овоме смо заједно. И заједно ћемо превазићи овај изазов пандемије… За вријеме боравка у нашим кућама због пандемије обећавам вам да ћемо остати у непрестаном контакту преко видеа, преко порука на друштвеним мрежама која су нам на располагању и својом молитвом за све вас “.   “Благодат Божија ће нам помоћи да превазиђемо све ово. И молим се да нађете и ви Благодат Божију у вашим срцима, да би вас учврсти, подржи и да вам да наду”, поручио је завршавајући своју поруку Архиепископ Америке Елпидофор.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Волим
    александар живаљев reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Александар Митровић: Причешћивање, причешће, причест у доба короне   
    Насловљавајући чланак на овај начин, намера ми није била да искажем широки дијапазон појмовних варијација у српском језику. Напротив! Оваквим насловљавањем чланка интенција ми је била да укажем на различито разумевање појмова који су од суштинског значаја за хришћанско саморазумевање. То практично значи да када се  акт причешћа појмовно изменио, променио се и његов садржински смисао. С обзиром да су се у претходним данима појављивали чланци на сајту teologija.net, који су својом садржином били везани за новонасталу (ванредну) ситуацију у којој смо се нашли, нашао сам за сходно да се на неке од њих у овој форми осврнем.
       Ако ли зађемо у новозаветни текст, најаутентичнија сведочанства о природи причешћа можемо наћи код светог апостола Павла. У 12. поглављу, прве посланице хришћанима из Коринта, видимо да апостол Павле Цркву доживљава као сабор хришћана међусобно различитих талената, дарова и служби, који, упркос, својим разликама, не само конституишу, већ и изграђују Тело, чији су и они сами удови. „А око не може рећи руци: Не требаш ми...“ (1. Кор. 12, 21). То, пак, саборовање није било утемељено на хуманистичкој социјалној ангажованости. Оно је имплицирало и саборовање је резултирало харатативну делатност. Ипак, темељ је био акт потврде припадности таквом сабору, акт причешћивања. У том контексту, припадност Цркви кроз акт причешћивања је био крајње самосвесни чин, лишен сваког магијског и сујеверног приступа. Овакво поимање свештених Дарова уопште није могло тематизовати причешћивање у категоријама, нама савремене, медицинско-хигијенске проблематике. Можемо рећи да је основна и једина преокупација оваквог приступа лежала у чињеници припадности или непропадности Телу Христовом. Припадности која је нудила залог за живот вечни или непропадности која је значила свођење живота на природни (смртни) поредак. 
       У чланку
    Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље
    TEOLOGIJA.NET Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног... 1.      Прогласићемо период апостолског и непосредног пост-апостолског периода једино аутентично хришћанским.
    2.      У Хришћанству после 3. века ћемо препознавати исту феноменолошку стварност, међутим, другачије доживљавану.
    3.      Негираћемо чињенице и мислићемо да се ништа није променило
       С обзиром да се од 4. века окончао процес матаморфозе у доживљавању причешћивања (од чина потврде припадања Телу постаје чин потврде моралног усавршавања - Шмеман), може ли се и сме ли се седамнаест векова хришћанства окарактерисати као декадентно, сујеверно и магијско? Пре бисмо могли убеђења, оних који прокламују овакву лимитираност светодуховског вођења Цркве, окарактерисати као сујеверно и магијско, некритичко усвајање културолошких светоназора времена у којима промишљају реалност. Јер, ако су свети Јован кронштантски, свети Павле патријарх српски и преподобни Јустин ћелијски изгарали да сваког јутра савршавају светајну Цркве (па и у време сезонског грипа у чију се групу сврстава и COVID-19), може ли се ускраћивати причешће онима који поменутим оцима Цркве желе да последују? Убеђен сам да би поменути оци први међу зараженима савршавали Литургију и након њих употребљавали причешће. Довољно је читаоце упутити на текст светог Павла, патријарха српског, о употреби литургијске кашичице. Ово не узимамо као догму, нити као неупитно мишљење, већ га супротстављамо мишљењу, уваженог доктора богословских наука Владимира Латиновића, да причешће задржава и самим тим преноси вирусе, јер садржи све одлике хлеба и вина. Ја овде могу подсетити на праксу примања Тела Христовог у руку причасника и кушање Крви Христове из Чаше. Такође, сигуран сам и да данас постоје хришћани који би себе мртвима сматрали уколико у недељу не би били причешћени свештеним Тајнама. Баш због ових хришћана, у Црквама се макар недељом мора служити света Литургија. Поред ове групе самосвесних и црквено активних хришћана, не смемо заборавити ни оне који из сујеверно-магијских разлога приступају Чаши (ваља се отићи на причест у Цркву)! Овакве групе би нас могле подсетити на новозаветна времена и оне које је апостол Павле називао „неутврђенима у вери“. Одговорни став Цркве, мишљења сам, био би да у наступајућим временима након завршетка ванредног стања ови хришћани буду поучени свеживотном значају припадања Телу Христовом. А до тада њихове „савести“ ради, остану у својим домовима и прескоче ово, једном у години, сујеверно-магијско-медикаментно приступање Чаши Живота.      

       Што се друштвене одговорности тиче, убеђен сам да се активно црквени људи неће гордити својом вером, већ ће у духу хришћанског унижавања и кротости придржавати свих безбедоносних мера и бивајући удеоничари Тела и Крви Христове вршити и харитативну делатност, помажући и допремајући неопходна средства за живот особама старијим од 65 година. Јер како критичари причешћивања у доба епидемије могу тврдити да се на тај начин преноси вирус, а паралелно са том тврдњом позивати свештенике и верни народ да се социјално ангажују? Да ли нас кушање Тела и Крви Христове чини преносиоцима заразе, а додиривање хуманитарне помоћи на пример не? Тога ради, и у ове дане, мишљења сам, да не треба подилазити духу времена, већ се враћати непатвореним хришћанским идеалима.
     
    Извор: Поуке.орг
  3. Волим
    александар живаљев reacted to Поуке.орг инфо for a Странице, Владика Фотије: О Причешће свето!   
    О Причешће свето
    са неба донето,
    о Пасхо Нова, која
    нас из смрти у живот
    водиш, да нас
    трулежи ослободиш
     
    О Христе – Пасхо наша
    ево на Тебе усташе, да
    нас опет у ланце смрти
    вежу и тако у пакао
    вечни воде, где нема
    љубави ни слободе, већ
    вечна тама над безданом
     
    Не остави нас, Пасхо
    наша Христе, Ти си светим
    Причешћем једно са нама
    и ми браћа међу собом
    и то хоће да разоре они,
    који се у силу врата
    адових уздају
     
    Њима Светиње – светима
    сметају, јер си Ти једини
    Свет и у светима обитаваш
    громогласно Црква збори,
    то јединство свет хоће да
    разори и у таму непостојања
    да нас врати
     
    Изабраних ради,
    скратиће се дани ови,
    Ти нас Господе, благодаћу
    укрепи, да Пасху – Васкрсење
    дочекамо и са Оцима не клонемо
    на путу Твоме – путу Богу
    причасноме
     
    Епископ Фотије
    Извор: https://www.eparhijazt.com
  4. Волим
  5. Волим
  6. Волим
  7. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Митрополит Порфирије: О покајању и исповести   
    Из архиве нашег портала доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића), на тему: О покајању и исповести. 
     
     
  8. Волим
  9. Волим
  10. Волим
  11. Волим
  12. Волим
  13. Волим
  14. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, О моралној чистоти   
  15. Волим
  16. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, ВИДЕО: Снимак свете архијерејске Литургије из Острога, богослужио Митрополит Амфилохије   
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Прота Бранко Вујачић: Митрополија за социјална давања годишње издвоји 500.000-700.000 евра   
    “Митрополија црногорско-приморска у последње три године на годишњем нивоу за социјална давања издвоји од 500 000 до 700 000 евра”, казао је за Радио Светигору и званичну интернет страницу “Не дамо светиње” протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора Добротворног фонда Митрополије црногорско–приморске „Човјекољубље“.
      Православна црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземљске потребе човјека. Нарочиту улогу на овом пољу има Добротворни фонд „Човјекољубље“ под чијим окриљем функционишу народне кухиње, пројекти за изградњу кућа, његу старих и обољелих лица и многе друге потребе.   Говорећи о активностима „Човјекољубља“ протојереј Бранко Вујачић је истакао да од свих хуманираних активности овог удружења, отварање народних кухиња највише даје плода и најконкретнија је помоћ потребитима и социјално угроженима.   “У оквиру Фонда функционишу четири народне кухиње, двије у Митрополији (Подгорици и Цетињу) и двије у Епархији будимљанско-никшићкој (Беранама и Бијелом Пољу) у којима је у току 2019. године подијељено 205 000 оброка, а према процјенама цијена једног оброка је 1 евро.”   Отац Бранко је синоћ гостујући у емисији “Интернет литија” казао да поред народних кухиња, „Човјекољубље“ преко своје Канцеларије при Сабоном храму Христовог Васкрсења у Подгорици опредјељује и помоћ за социјално угрожене категорије, која се додјељује у новцу, намирницама, одећи, љековима… По његовим ријечима ту врсту помоћи у прошлој години остварило је око 300 породица.   Како истиче свештеник Вујачић, корисници народних кухиња и Канцеларије највише су самохране мајке и њихова дјеца, болесници и примаоци социјалне помоћи, као и они који нијесу успјели да остваре никакву социјалну помоћ од државе јер за то немају потребну документацију.   “Издвојио бих и пројекат, који води госпођа Драгана Јовановић, за његу лица у потреби. У пројекту учествује тридесетак волонтера у три општине у Црној Гори. Они обилазе старе и изнемогле особе и инвалиде једном, али по потреби и више пута недјељно, и пружају помоћ при куповини, одласку код љекара и слично.”   Као вид помоћи оним родитељима који не могу својој дјеци да плате додатне часове за поједине наставне предмете, Канцеларија је опремила учионицу и обезбједила похађање часова које држи једна самохрана мајка. Овај вид помоћи намијењен основцима, до даљњег је стопиран због актуелне епидемиолошке ситуације у земљи.   Протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора „Човјекољубља“, захвалио се свим добротворима који на различите начине помажу њихов рад, а кроз то и све оне којима је та помоћ неопходна, и позвао све људе добре воље да у складу са могућностима дају свој допринос.   Помоћ народним кухињама може уплатити и сваки појединац путем СМС-а посредством М-тел мреже. Цијена поруке је 1 евро а њеним слањем обезбјеђујете један оброк за потребите. На број 14502 пошаљите празну поруку или поруку “прилог”.   Добротворни фонд „Човјекољубље“ је основан на нивоу СПЦ 1992. године у Бањалуци на иницијативу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско–приморског г.         Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Саопштење Православне охридске Архиепископије   
    Свети Архијерејски Синод Православне Охридске Архиепископије заседао је 23. марта 2020. године поводом тренутне ситуације изазване вирусом COVID19. Говорило се о мерама за заустављање даљег ширења овог, за многе кобног вируса.     ПОА позива вернике и све грађане  да редовно прате и у потпуности спроводе препоруке Светске здравствене организације и привремене мере, које су последица ванредног стања проглашеног у Републици Северној Македонији. Ово се тиче сваког становника, без обзира на националну или верску припадност, а полазећи пре свега од друштвене одговорности и искрене бриге према ближњем. Према вековној православној традицији, покажите  пожртвовану љубав како бисмо сачували животе! Сходно томе, најважније је да се свако придржава прописаних мера и да не дозволи себи да постане носилац, а камоли преносилац вируса!   Свети Архијерејски Синод  Православне охридске Архиепископије истовремено изражава пуну молитвену подршку лекарима и свом медицинском особљу које се непрестано бори са пандемијом и шаље Божији благослов.   Свети Архијерејски Синод  Православне охридске Архиепископије позива све вернике да прихвате ово искушење као нову прилику за преображење живота и отворе срца своја да у њима васкрсне  Лекар наших душа и тела, Христос Господ!     Извор: Православна Охридска Архиепископија
  19. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Свети Василије Велики: О хришћанском односу према медицини   
    Одговор Светог Василија Великог у Опширним правилима изложеним у питањима и одговорима на питање 55: Да ли се лечничка нега слаже с циљем благочашћа?     “Бог је сваку вештину дао као помоћ немоћи наше природе. На пример, земљорадња нам је дата стога што оно што само ниче из земље није довољно да подмири наше потребе; ткачки занат, а такође и неимарски – стога што нам је неопходна употреба покривала ради пристојности и ради штетности ваздуха. Тако нам је потребна и лечничка вештина. Наше немоћно телу је изложено најразличитијим повредама које долазе споља и изнутра, од хране. Оно, наиме, страда и због сувишка и због недостатка. Стога нам је Бог, који управља читавим нашим животом, допустио употребу лечничке вештине, која, као образац душевног лечења, има за циљ да избави од сувишног, и да допуни недостатак. Да још увек живимо у рају сладости, ми не бисмо имали потребу ни за земљорадничким вештинама, ни за трудом. Исто тако, да смо истрајали у бестрашћу, тј. у дару који нам је пружен приликом стварања и који се одржавао до пада, ми не бисмо имали потребу за лечничком вештином, која нам иначе служи на олакшање. Међутим, после изгнанства на ово место, и пошто нам је речено: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост.З, 19), ради олакшања горких последица проклетства, дугим искуством и многим трудом око земље, образовано је искуство земљорадње. Наиме, Бог нам је даровао схватање и способност да стекнемо ту вештину. Исто тако, пошто нам је заповеђено да се опет вратимо у земљу, од које смо узети, и пошто смо сједињени са паћеничким телом, због греха осуђеним на распадљивост, због чега и страда, пружена нам је бар делимична помоћ лечничке вештине. Јер, траве које су корисне за једну или другу болест нису никле саме од себе, него су очевидно, по вољи Саздатеља, створене са циљем да нам буду од користи. Својства која се садрже у корењу, цвећу, лишћу, плодовима и соковима, а такође и у металима и морима, служе на корист нашем телу, исто као и оно што се пронашло као корисно за јело и пиће. Међутим, оно што је измишљено ради избирљивости, што је сувишно и што захтева много старања, што готово читав наш живот обраћа у старање о телу, Хришћани треба да избегавају.   Међутим, ми треба да се постарамо да, у случају потребе, ту вештину не сматрамо узроком здравља или болесног стања, те да начине које она предлаже користимо у славу Божију и као образац старања о души. Не нађе ли, пак, лечничку помоћ, човек не треба сву своју наду на олакшање болова да полаже само на њу, него ваља да зна да Господ неће пустити да се искушамо већма него што можемо (1. Кор.10,13). Једном приликом је Он начинио блато, помазао човека и наредио му да се умије у Силоаму (Јн.9, 6-7), а једном се ограничио само на произвољење, рекавши: Хоћу, очисти се (Мт. 8, 3). Другима је, опет, попустио да се боре са тешким болестима, како би кроз испитивање постали искуснији. Тако се понекад и нас Он дотиче невидљиво и неприметно, уколико нађе да је посета корисна за наше душе, а понекад налази да је погодно да се у нашим страдањима послужимо вештаственом помоћу, дуготрајношћу лечења укорењујући у нама сећање на благодат, или, као што сам рекао, указујући на образац старања о души.   Телу је неопходно одстрањивање оног што му је страно, а додавање оног што му недостаје. Тако и од наше душе треба одстранити оно што јој је туђе, а пружити јој оно што одговара њеној природи. Јер, Бог је човека створио правим (Проп.7,30), и сачинио нас да ходимо у добрим делима (Еф. 2,10). Као што ради лечења тела понекад прихватамо резање, спаљивање и узимање горких лекова, тако и ради лечења душе треба да прихватамо оштрину прекорне речи и горке лекове кажњавања. Онима, пак, који се ни тиме не уразуме, пророчка реч са прекором каже: Зар нема мелема у Галаду? Или, зар тамо нема лекара? Зашто није исцељена рана кћи народа мога (Јер. 8,22). Код запуштених болести ми смо спремни да дуго време чекамо исцелење од мучних и разноврсних дејстава. То нам даје пример да грехе у души треба да изглађујемо трудољубивом молитвом, дуготрајним покајањем и строгим држањем, које је у стању, као што је наша реч довољно показала, да пружи исцелење.   Иако лечничку вештину не употребљавају сви како треба, ми је нећемо у потпуности избегавати. Измишљајући повод за раскош, неумерени у насладама злоупотребљавају и куварску, и пекарску или ткачку вештину. Њихово прекорачивање потреба не треба да нас наведе да потпуно одбацимо вештине. Напротив, њиховом правилном употребом ми треба да изобличимо оно што је изокренуто. Исто тако, лечничкој вештини не треба порицати дар Божији због тога што је неки злоупотребљавају. Међутим, било би скотски [неразумно] сву наду за своје здравље положити у руке лекара, што видимо код извесних окајаних људи, који се не устежу да их називају својим спаситељима. Избегавати, пак, сваку корист од лечења, значило би бити свадљив. Језекија није сматрао да је прегршт смокава главни узрок његовог здравља (4. Цар. 20,7), нити је њему приписивао исцељење свога тела, него је прослављању Бога додао и благодарност за стварање смокви. Тако и ми, примајући ударце од Бога, који са благошћу и премудрошћу устројава наш живот, најпре иштимо да нам пружи познање узрока због којих нас кара, а затим да се избавимо од скорби и да учини крај са искушењем да бисмо могли поднети (1. Кор. 10,13). Благодат исцелења, која се даје било преко вина и јелеја (као код онога који је запао међу разбојнике – Лк. 10, 34), било преко смокви (као код Језекије), ми треба да примимо са благодарношћу. Ми и не треба да правимо разлику у томе да ли се Божије старање на нама пројавило невидљиво или преко нечег телесног (што нас често заправо још снажније приводи познању милости Господње).   Често пута се дешава да смо, павши у болести (које у ствари представљају казну), осуђени да издржимо лечење користећи мучна средства. Прав разум нам налаже да не одбијамо ни резања, ни паљења, ни горчину од љутих и мучних лекова, ни оскудицу у јелу, ни строго придржавање свега прописаног, ни уздржање од свега што шкоди здрављу. Уосталом (опет кажем), не треба да губимо из вида ни циљ, тј. корист душе, будући да она у свему, као у примеру, учи да има бригу о самој себи.   Није, међутим, мала опасност да разум почне да машта да је свакој болести потребна лечничка помоћ. Јер, не долазе све болести од природе, нити од неправилне исхране, нити од каквих других телесних узрока, за које је, иначе, лечничка вештина понекад корисна. Болести су често и казне за грехе, које треба да нас преобрате. Речено је: Господ кара онога кога воли (Прич.3,12), и још: Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор.11,30-32). Такви људи треба у безмолвију и без лечничке неге да претрпе болест која је послана на њих, свесни својих погрешака, по примеру онога који је рекао: Понећу гнев Господњи, јер сам му згрешио (Мих. 7,9). Они треба да покажу поправљање, да донесу плодове достојне покајања, и да се сећају Господа који је рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).   Понекад се дешава да, на настојање лукавог, човекољубиви Владика неког великог подвижника пушта у борбу [са непријатељем], како би његово велико хвалисање оборио крајњом трпељивошћу својих слугу. То знамо из онога што је било с Јовом (Јов 2,6). Осим тога, као пример нетрпељивима Бог [понекад] изводи људе који подносе невоље све до смрти. Такав је био Лазар, који је био покривен многим ранама. О њему није написано да је било шта тражио од богаташа, нити да је био незадовољан својим положајем: стога је и удостојио упокојења у Аврамовом наручју, примивши зла у животу своме (Лк. 16, 22-25). Можемо видети да се болести код светитеља јављају и из других разлога. Имамо случај апостола: да се не би помислило да превазилази границе људске природе, да се не би закључило да у свом природном саставу има нешто нарочито (што се десило Ликаонцима, који су донели венце и јунце – Дап.14,13), те да би се нагласило да има човечију природу, њега је стално пратила болест. Какву би, дакле, ти људи имали корист од лечничке вештине? Зар они пре неће бити у опасности да се уклоне од правог разума, скренувши ка бризи за тело?   Они, пак, који су погрешном исхраном навукли болест треба да се служе телесним лечењем, као што сам напред рекао, имајући уједно и образац за бригу о души. Јер, и нама је корисно уздржање од штетних ствари, претпостављање онога што је благотворно и држање прописаног. И сама промена болести у здраво стање тела треба да нам послужи као утеха како не бисмо очајавали, помишљајући да се душа из греховног стања кроз покајање не може вратити у својствену јој целовитост.   Према томе, као што не треба сасвим избегавати лечничку вештину, тако не приличи ни да сву своју наду полажемо на њу. Ми се користимо земљорадњом, али од Господа иштемо плодове, и кормило препуштамо кормилару, али Бога молимо да нас сачува од бродолома. Исто тако, доводећи лечника, кад се појави разлог, ми не одустајемо од уздања у Бога.   Осим тога, мени се чини ова вештина прилично помаже уздржање. Јер, ја видим да она одсеца сластољубље, да не одобрава ситост и да, као нешто некорисно, одбацује раскошну храну и излишно старање око укусности. Уопште, она оскудицу назива мајком здравља. И због тога нам њен савет може бити користан.   Према томе, било да се користимо прописима лечничке вештине, или да их одбијамо из неког од наведених разлога, увек чувајмо свој циљ, тј. угађање Богу, пазимо на душевну корист и испуњавајмо заповест апостола, који је рекао: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор.10,31).   Свети Василије Велики,  Опширна правила,  у Трагом јеванђелског подвига,  Манастир Хиландар,  2009, стр. 171-174.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Војислав Билбија: Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме!   
    Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године:    Звучни запис беседе     „Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру.   Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме.     У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија.     Извор: Радио Слово љубве
  21. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Презвитер Слободан Лукић: Окусите и видите   
    На самом почетку, желим да упутим извињење Владимиру Латиновићу што моја реакција на његов текст није била на потребном нивоу. Тим више цијеним његово снисхођење које га је подстакло да нас обрадује новим текстом. У новом тексту, г. Латиновић износи неколико приједлога и савјета о томе чему бих требао да се посветим у својим даљим теолошким размишљањима и писању, мада нисам сигуран да на сваки изнесени приједлог могу адекватно да одговорим.     Као прво, моја намјера није била да излажем развој учења Цркве о томе да Причешће не преноси болести и вирусе. Штавише, сматрам да такво једно учење и не може да постоји као засебно, изван ширег контекста литургичког, тј. евхаристијског богословља. Кад је већ ријеч о зарази, није наодмет још једном поновити: нико ко посједује здрав разум и ко живи истински црквеним и хришћанским животом, неће довести у питање реалну опасност од актуелног вируса, нити ће умањити значај мјера које медицинска струка препоручује у борби са вирусом. Ових дана управо свједочимо примјену црквене икономије када је у питању богослужбени живот. Наиме, предложене су одређене мјере о редукцији броја вјерника на литургијским сабрањима, што је прихваћено те су пронађени одређени „компромиси“ када је у питању начин причешћивања вјерника. Међутим, оно што сам желио посебно да нагласим јесте то да је потпуно погрешно, непотребно и анти-црквено препоручивање уздржавања од Причешћа, из разлога страха од могуће заразе. И не сматрам да такав став представља облик вјерског фундаментализма или фанатизма, нити било каквог нерационалног испољавања вјере већ је, напротив, оданост ономе што чини темељ наше вјере и црквеног идентитета.   Латиновић у даљем тексту предлаже да објасним „какве везе има установљење Евхаристије на ‘Тајној вечери’ са лековитим дејством причешћа? На ‘тајној’, или боље је рећи последњој вечери нема ни помена о томе.“ О томе није било помена ни у мом претходном тексту, већ је уочена необична констатација Латиновића да „Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Учинило ми се да оваквим изразом он на неки начин раздваја Христа и Причешће (којим би Он могао да исцијели неког болесника). Можда управо у овом моменту и лежи извор проблематичних ставова аутора, дакле у издвајању Евхаристије Тијела и Крви из христолошког контекста. (И такође, сматрам да би било беsпредметно бавити се на овом мјесту питањем односа слободне воље и предестинације на примјеру Јуде. Ријеч је о тајни Евхаристије).    Епидемиолози које сам поменуо,[1] своје сазнање да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом заснивају ваљда на свједочењу Цркве и свом повјерењу том свједочењу. Дакле, то сазнање није засновано научно али, на срећу, искрени однос према тајни Цркве се не гради искључиво на науци већ на вјери и на ономе за шта апостол Павле каже да изграђује човјека (1Кор. 8, 1). Изгледа да је и појединим љекарима потребно додатно „теолошко“ образовање и више „логички заснованог мишљења“, да би схватили опасност од причешћивања једном кашичицом. Намеће се и једно једноставно питање: да ли је потребно Причешћу приступити са вјером и страхом Божијим, како нас Црква вијековима позива, или је прије тога потребно научно се увјерити да не постоји никаква опасност од евентуалне заразе?   У најновијејм интервјуу, митрополит Јован Зизјулас је изразио потпуно трезвен, црквено-предањски утемељен став. Цитираћу дио из тог интервјуа (надам се да ће се Латиновић сложити са мном да је Зизјуласова теолошка релевантност неупитна):    „Питање: Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.“   Одговор Митрополита Зизјуласа довољно је јасан и размуљив, те га није потребно додатно тумачити.    Такође, као веома проблематично видим мишљење Латиновића да „повратак оцима„значи: одстрањивање наслага које су учиниле да смо се удаљили од изворног црквеног учења и праксе.“ Окарактерисати вијековно искуство вјере и живота Цркве као некакве „наслаге“ које је потребно одстранити, значи прије свега неразумијевање онога што је Г. Флоровски предложио као „повратак оцима“. Из тог неразумијевања и одбацивања као непотребног вишевијековног искуства Цркве као живог организма и резултата „инкултурације Јеванђеља“ у различитим епохама и околностима, и извиру бројне заблуде које своје уточиште веома често налазе у „тврђави здравог разума.“   На крају бих и ја са своје стране предложио Латиновићу да пронађе аргументе (у Светом Писму и у светоотачкој литератури) у корист тезе о могућности заразе преко светог Причешћа. Јер, оно што нам је он „доказао“ заправо јесте потврда да су Црква и њени чланови у Причешћу видјели и налазили „Лијек бесмртности“. Свако инсистирање на супротном гледишту јесте право на властито мишљење али истовремено значи и оптужбу хришћанима различитих епоха за несавјесно и „неразумно“ приступање оном „једино потребном“.     Извор: Теологија.нет
  22. Свиђа ми се
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Отац Миладин Бокорац: Са молитвом у срцу ћемо прегрмети то што нам је дато!   
    У Републици Србији на снази је ванредно стање, уведено у циљу спречавања ширења короновирусне заразе. Епархија бачка Српске Православне Цркве позвала је вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама.    Звучни запис разговора   У овим изазовним тренуцима, Епархија бачка преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и Добротворне службе Платон Атанацковић пружа помоћ свима којима је помоћ потребна.   Како је организована харитативна делатност у архијерејском намесништву жабаљском питали смо, 27. марта 2020. године, у Јутарњем програму Радио-Беседе, протопрезвитера Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Свиђа ми се
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Протонамесник Игор Игњатов о књизи „Хајдегер и Дионисије Ареопагитˮ   
    У Јутарњем програму Радио-Беседе, протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светога Симеона Мироточивог у Ветернику, представио је књигу угледног грчког философа Христа Јанараса, под насловом Хајдегер и Дионисије Ареопагит.  Књигу је 2016. године, у едицији Савремено богословље, објавила Издавачка установа Епархије бачке Беседа. 

    Звучни запис разговора
        Извор: Инфо-служба Епархије бачке  
  24. Тужан
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Атински архиепископ Јероним и Синод Грчке Цркве упутили су писмо министру просвете   
    Атински архиепоскоп Његово Блаженство Јероним и Свештени Синод Грчке Цркве упутили су писмо министру просвете Ники Керамевси, тражећи од ње да свештенство нормално обавља Божанску литургију и друга богослужења иза затворених врата.     „То ће увелике олакшати свету мисију Цркве која има обавезу да се моли за здравље свог словесног стада, а такође ће имати пресудну улогу у одржавању мира међу лаицима", написао је архиепископ Јероним у свом писму. Штавише, Блажењејши је посебно поменуо храмове који се налазе у болницама, који се такође „утихнули“.    У писму Грчка Црква, преко Архиепископа, тражи дозволу за обављање Божанске литургије у манастирима у којима људи ионако живе у киновији, заједници.   Такође је нагласио да се опела морају служити у храмовима изван гробља, јер у многим сеоским гробљима нема храмова.   Блажењејши инсистира на преношењу литургија на друштвеној мрежи.   Наводи се да је ово писмо упућено још 19. марта 2020. године.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  25. Волим
    александар живаљев reacted to Логос for a Странице, Румунски патриарх моли вернике да се старају о духовном здрављу   
    Патријарх Данило је на празник Благовести (по новом кал.) одслужио Божанску литургију у капели Светог Ђорђа своје патријаршијске резиденције у Букурешту.     После  проповеди Патријарх је одслужио Акатист Пресветој Богородици и прочитао посебну молитву . „Ова молитва је веома корисна, нарочито у овом времену када се сви суочавају са пандемијом, овом пошашћу, тим невидљивим непријатељем који жање људске животе и изазива страх код свих људи широм света“, рекао је 25. марта Румунски патријарх.   Блажењејши је истакао да се ових дана и месеци треба више молити Пресветој Дјеви Мариј да нас заштити, „јер има мајчинско срце“.   „Она је заштитница деце, родитеља, сестара и монаха и монахиња у манастирима. Она је заштитница сиромашних, болесних, тужних, ожалошћених. (...) Она је смирена љубав за оне које нико више не воли, за оне који су заборављени, маргинализовани, сами, напуштени.“   „Мајка Божја може нам бити од велике помоћи ако је замолимо за подршку посебно у ово време искушења, јер има мајчинско срце. Има милосрдну и саосећајну љубав према свим људима. Она је хитра помоћница. Она је од велике помоћи када тражимо Њену помоћ чврстом вером и смиравањем.“    На крају се румунски  патријарх Данило у молитвама сетио свих који су заражени новим вирусом корона:   „Помолимо се Мајци Божјој да оснажи све који су у болести, да умудри све онима који нису болесни  да избегнуту болест, да помогне свим лекарима и свем медицинском особљу које се брине о болеснима, да помогне свима онима који чине дела милосрђа помажући старим, сиромашним, усамљеним и онима који бодре друге.“     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...