Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5022
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Kod Njih, Mucenika Jasenovackih   
    Eto, vratih se u nedjelju navecer iz Jasenovca. Tri dana kod Mucenika. Zovu li Oni mene da im dodem? Da im se poklonim. Ne znam. Volim i idem, uvijek kad mogu. Nešto sam prazna i vec par dana pokusavam zapisati dozivljeno. Nekako ne ide od mene. Grlim Njih, u sebi i ne dam od sebe. Na povratku kuci ozljedila sam koljeno. Nekako cudno, u zraku dok sam spustila jednu nogu na prugu zagrebačkog Glavnog kolodvora, druga se ozljedila. Nevidljivo. Kao sto su cesto nasi zivoti daleki i nevidljivi. Cesto, nevidljivi i nama samima. Bit cu ogranicena neko vrijeme, ali lako sam to prihvatila. Kao upozorenje da usporim. Promislim i odmorim. Dani u Jasenovcu su tihi i molitveni. Naslonim glavu na kivot s Mostima i ne mogu da se otkinem od Njih. Ponekad su misli praznina. Nastaje neki nevidljivi prostor izmedu Njih i mene. Zagrljaj. Oni prime sve moje boli, a ja ponesem Njih sa sobom. Svuda. I govorim o Njima. Da se ne zaborave. Nikada. Zlo vreba uvijek sa raznih strana, a Oni, Oni nam govore... cuvajte se, pazite sto radite, mislite, govorite...I sama cesto pretjeram u nekim svojim mislima i djelima pa odem kod Njih da ih zamolim da me utjese, da mi pomognu da mi oproste oni koje sam povrijedila. Tesko nosim kad povrijedim, a obicno povrijedimo bas one koje najvise volimo. Tko zna zasto to bude tako. Setala sam Jasenovcem. Promatrala prirodu. Gnijezda roda. Ima i malenih, tek rodenih. Otisla sam i do Cvijeta, spomenika. Svaki moj korak je oprezan, bolan, sa strepnjom gdje ja sad to gazim? Pod Zemljom je jedan čitavi Svijet. Nevidljiv, a vidljiv. Srcu i duši. Lica djece mi produ mislima, ona sto sam ih vidala u datotekama sto ih je prikupila Dijana Budisavljevic. Vrti mi se slika iz filma o njoj. Najtuzniji dio je kad majke nisu dale svoju djecu od sebe da ih ona odvede, a to je u konacnici znacilo smrt. Kako da majka otkine dijete od sebe? Šetam i gledam drveće, grane koja pruzaju svoje krosnje Nebesima. Drveca su carobno lijepa u Jasenovcu. Cvrsta, stamena, bogatih zelenih krosnja. Svjetlost Sunca ih sara, a mene te grane i krosnje vode negdje gore, Gospodu. Tuzni su ovdje ljudi, njihove sudbine i njihova sjecanja. Tek poneki starac ili starica cesto zaboravljeni od svojih bliznjih koji nam svojim turobnim posljednjim danima na Zemlji svjedoce da smo otudeni i zaboravni. Pogubljeni i izgubljenih vrijednosti. Dotakne. Zaboli. I sama cu jednom ostariti. Svi mi. I poci cemo put Nebesa. Ispred poneke  kuće klupica, kako to biva u slavonskim selima. Nekad se divanilo nakon napornog dana. Na pragu sepet s drvima. Mene podsjetilo na moju baku Stanu. Vratilo u djetinjstvo. Obišla sam i selo Uštice, nedovršenu Crkvu cara Konstantina i carice Jelene. Malo skupljala grane i travu oko Crkve. Zapravo, nista, ali otisla sam i do Romskog groblja Spomen podrucja Jasenovca. Njihove male, vesele, nasmijane duse. Uvijek putujuce. Od Zemlje do Neba. Vijorila se romska  zastava sa kotačem. Vječiti putnici. Patnici. Plavo je bilo Nebo tog dana i gledalo nas s visina radosno tuzno jer tako to bude u Jasenovcu, tuga nas vodi do radosti Vaskrsenja. Umu cesto tesko shvatljivo, ali dusa osjeca kad nasloni celo na kivot i zamoli oprost za nas malene i grešne. I svaki puta iznova otkida se dio moje duše kad odvajam čelo od kivota. Čudesan je to osjećaj. Dio mene ostaje ovdje. Zadnji dan pred povratak kuci otisli smo na Liturgiju u grad Daruvar. Jedan miran, pitom gradic i veličanstvena barokna Crkva Svetih Otaca Prvog Vaseljenskog Sabora. To jutro na jutrenjem sam otkrila da ih ima 318. Zadivilo me, kao i prelijepa Crkva i ikonostas Crkve u Daruvaru. Ovdje bude veselo za Slavu, ali corona je ogranicila zivote svih nas pa je bilo skromnije, ali svakako lijepo i toplo, kako bude u Eparhiji Slavonskoj. Tamo gdje budu Oni, moji voljeni Mucenici koje u svaki dan svog zivota molim za pomoc na Nebesima, kako mene same tako i onih koje beskrajno volim, a ima ih. Voljeti. Najljepši osjecaj. I onda kad nas ne vole. Voljeti.






  2. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Sveti Vasilije moli Boga za nas   
    Kišno je zagrebačko jutro. Pomalo vjetrovito i hladno. Ustajem. Nakon dugo vremena u svijetu razrušenom potresom i posljedicama pandemije corona virusa ustajem sretna. Dišem punim plućima. Danas je Sveti Vasilije Ostroški uz kojeg je neizmjerno vezan moj život. U proteklih dvanaest godina kako sam pravoslavna učinilo mi se da ljudi u vjeri često teže čudu. Svi mi u svom životu očekujemo čudo kako bi nam hod po Zemlji bio što lakši. U mojem životu pod Ostrogom nije se dogodilo vidljivo čudo. Ne ono što se golim okom vidi. Nisam ozdravila od neke bolesti, nisam rodila dijete niti nisam našla ženika, ali se preobratio moj život. Čudesno. Ne znači to automatski da sam postala bolja osoba, možda tek svjesnija svojih mana i nedostataka. Pogrešaka i grijehova jer nema čovjeka koji male ili veće grijehe ne čini. Odrasla sam u Zagrebu u mješovitoj katoličko pravoslavnoj obitelji i moj jedini doticaj sa pravoslavljem je vezan uz moju baku Stanu s majčine strane i odlaske u njeno slavonsko selo gdje su baka i deda iz Bosne došli zbog lakšeg života na ravnici, a opet su taj život u ovom nesretnom ratu morali napustiti.  Baka je bila iskrena pobožna bosanska seljanka u čijoj kući se uvijek osjećao miris tamjana i upravo taj miris je neka moja zvijezda vodilja kroz život. I danas kad zapalim tamjan u kući, moja duša ozdravljuje od svih bolesti ovog svijeta. Nosi mi mir i sjećanje na baku i molitvu. Vodila me i u kapelicu posvećenu Bogorodici koja je bila nasuprot bakinog dvorišta u kojem je raslo čarobno cvijeće u starim polupanim loncima. I sama poželim zasaditi cvijeće baš u takve lonce. Da me sjećaju na baku, djetinjstvo i miris tamjana. Bila sam u mojoj 33. godini kad me je tetka Novosađanka uputila pod Ostrog. Zaista ništa nisam znala, ali neopisiva sila me je vukla put Crne Gore. Tako sam i krenula jedne nedjelje autobusom iz Zagreba za Podgoricu. Sjećam se da je autobus stao negdje u Lici i da sam se javila mami da joj kažem da je sve ok i da ne brine, a u busu sam bila jedini putnik koji je krenuo na taj put, i dva Crnogorca. Padala je noć i nimalo se nisam osjećala ugodno. U Zadru su počeli ulaziti i drugi putnici i tako je bilo sve više putnika kako smo išli prema Jugu. Nakon dugog putovanja stigla sam u Podgoricu i uzela taxi koji je i sutradan došao po mene pod Ostrog, vratio me u Podgoricu gdje sam obišla i manastir Dajbabe i odakle sam se vratila kući. Sada nakon 12 godina od tog prvog odlaska na Ostrog često mi se čini da nisam ni bila svjesna svog prisustva u manastiru i kod Sveca. Nekako se desilo da je bio ponedjeljak i da nije bilo puno ljudi i monah koji je bio uz kivot Svetog Vasilija Ostroškog puno mi je pažnje posvetio i meni se danas čini da sam provela nekoliko sati na klupici u priprati ispred same Crkvice gdje su Mošti. Tako nešto čovjek može doživjeti možda samo jednom za života. Naravno, nisam bila svjesna tog blagoslova tada jer ništa nisam ni znala. Samo sam osjećala mir i sreću. Tu istu sreću osjećam i danas u ovo teško doba, kao da je Svetac ovdje pored mene. Moguće i jeste. Crna Gora me osvajala svojom ljepotom. Kamen, planine i najljepše cvijeće koje raste upravo iz tog kamena. Tražila sam svaku priliku da putujem za Crnu Goru i bila sam do sada jedanaest puta. Za to vrijeme i novac koje sam potrošila na putovanja u Crnu Goru, mogla sam obići puno svijeta, ali moje srce je letjelo na Jug u zemlju kamena i cvijeća, manastira i Svetitelja. Ubrzo po prvom odlasku, a to je bio kraj maja 2008. godine odlučila sam preći na pravoslavlje i ponovo sam otišla za Crnu Goru uoči praznika Svete Anastasije Srpske u manastir Kom na Skadarskom jezeru gdje sam i krštena i dobila ime po ruskoj carici Aleksandri, a sve po želji moje kume Ruskinje. Moje krštenje je zaista bilo čudesno lijepo. Dugo sam nosila blagodat koju sam tada primila, potpuno nesvjesna iste. Moj život se pomalo preobražavao i još uvijek se preobražava i nadam se da će tako biti do kraja života. Da ću se ispravljati i opravdati blagodat koju sam tada dobila. U svakom trenutku svog života kad naiđu nevolje, a nevolje nailaze u životima svih nas okrećem se Svetitelju iz ostroške pećine. Tako je bilo i te godine po krštenju u jesen kad se razboljela moja kćer na početku prvog razreda osnovne škole. Krvne pretrage su bile jako loše i u bolnici su mi rekli da moramo čekati da vidimo kako će se bolest razvijati. Dijete nije moglo stajati na nogama. Jetrene probe su bile iznimno loše i mene je obuzimao očaj majke. Odlučila sam čitati Akatist Vasiliju Ostroškom i pozvala sam pravoslavnog sveštenika da osvešta kuću i bunar sa kojeg pijemo vodu. Sama sebi sam rekla, Gospod dao, Gospod uzeo, tako ćeš to nositi i prihvatiti i nakon te molitve nalazi moje kćeri su se vratili u normalu i ona je pomalo mogla stajati  na nogama, a meni je ostalo da nikada to ne zaboravim. Jednom prilikom osjetila sam želju da se Zavjetujem Svetitelju i pala mi je na pamet čudesna zamisao da tih dana oko praznika Svetog Vasilija Ostroškog pečem kolače koje razdijelim ljudima s velikom ljubavlju. Ove godine prvi puta nisam mogla nositi kolače u Crkvu, ali nekako drugačije sam osmislila ispuniti zavjet da prinesem dio sebe drugom čovjeku, onom u potrebi. Unatoč promijenjenom i ograničenom stilu života uslijed corone koja je sastavni dio života svih nas, ovih dana pravila sam razne kolače za moje ukućane s nekom posebnom radošću i srećom. Kuća je odisala ljubavlju ostroškog Svtitelja. Tako sam i jutros ustala radosna, obukla svoju najdražu haljinu i otišla na Liturgiju u hram Svetog Save na Svetom Duhu. Bilo nas je u Crkvi...uvijek volim sresti svoju braću i sestre iz naše zagrebačke Crkve, oni su mi kao najbliži rod i naši zagrebački hramovi su moj dom, a nekako čudesno na kraju moje današnje priče prije odlaska kući Sveti Vasilije me počastio kolačem od jagoda i borovnice izrađen ljubavlju jedne naše zagrebačke sestre. Zato, Vasilije Sveti pohvalo monaha...moli Boga za sve nas koji te trebamo i volimo!






  3. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Kašičica (ložica) ne može biti prenosnik zaraze   
    Na odličan tekst Vladike Irineja Bulovića objavljen danas na ovim stranam Pouka, "Свето Причешће - извор здравља или извор болести?" a u vezi problema "da li se zaraza prenosi ložicom" učinilo mi se da se može dodati još nešto prilično bitno... i to je ovaj tekst u nastavku.
    Amin Vladiko; prelepo rečeno. Potpisujem svaku reč i upravo iz istih razloga i iste "krivice", a već vodeći razne rasprave sa mnogim "liberalima", po forumima sam diskretno smatran srednjevekovno svesnim ..  što bi valjda trebalo da znači zaostalim u najmanju ruku?! No dobro, neka bude da jesam, zadovoljan sam svojim "konzervativnim" gledištima i uverenjima; do sada sam se uverio mnogo puta u njihovu ispravnost i Vi ste ih u tekstu lepo i opširno razjasnili. Ja ću se usuditi da dodam još jedan detalj koji ne upada odmah u oči iako je veoma važan za ovu temu. 
    Naime, u Patrijaršiji dok sam bio Germanov trpezarac sredinom 80ih, najčešće sam se družio sa vikarnim episkopom Danilom Krstićem koji je, u organskoj vezi sa ovom temom, rekao sledeće: "Znaš li da je Bog ostavio dve stvari za maloverne? To su Oganj na grobu Gospodnjem i neraspadljivost osveštane vodice". Da, te dve stvari ama baš niko niti može da demantuje niti da ih, ne daj Bože, negira i pravi neslane šale. To su Crkveni aksiomi i ne podležu raspravi, kritici, proveri, analizi ili ma čemu drugom ljudskom. To je dejstvo Crkve i Trojice u istoriji koje ne dolaze od iskušavanja Boga već kao izraz Njegove volje i htenja. Cilj ovih Božijih intervencija je, po rečima vladike Danila, ukrepljivanje vere kod ljudi ako imaju u sebi sumnje, malodušnosti i slične raslabljenosti.
    Sa ovim u vezi usudio bih se, iz dugog Crkvenjačkog staža ..dakle poučen Crkvom, Danilom, ocima i verom koliko je Bog dade a ne nekim ličnim razmišljanjima i logičkim zaključcima, da dodam jedan veoma veoma važan istorijski momenat protiv ove bogohulne nakaznosti o "zarazi ložicom" koja se u vreme pandemije pojavila kao problem i o kojoj su se posvuda lomila koplja. Taj momenat i taj detalj je sama "Tajna Večera" na veliki četvrtak kada je ustanovljena Evharistija koja je srž Crkvenog bića. Šta imamo tu u toj prostoriji? Imamo jednog prvosveštenika i njegove kadete (još uvek ne episkope)! Šta se događa te najveće večeri u ljudskoj istoriji? Gospod lomi hleb i "razdade ga učenicima" rečima "Uzmite, jedite od njega svi, jer ovo je telo moje Novoga Zaveta koje se za vas lomi.." a zatim deo koji svim blasfemijama udara šamar: Gospod naime uzima čašu, dade je učenicima i kaže "pijte iz nje svi jer ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se za vas proliva..". Svi su pili iz Njegove čaše jer je samo na nju, u jednini, ukazao Gospod tu na licu mesta. I učenici piše iz Njegove čaše. Samo je on tada sveštenik (Prvosveštenik); učenici su još uvek do pedesetnice i silaska Duha na njih samo građani i običan narod tako da njihove čaše nisu što i Njegova. Evo šta jevanđelista kaže doslovno: (Matej, glava 26 "И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви;"
    Dakle ako je On rekao "pijte iz nje svi" a ne "svako da ima svoju čašu" onda je On, kao u slučaju ognja na Grobu kroz mnoge vekove, voljno hteo da to bude nešto što se ne dovodi u pitanje i pod sumnju (za onog koji veruje) pa je sigurno na sebe preuzeo i odgovornost i brigu za sve posledice. 
    Usred te papazjanije liberalnih protestantskih projavljivanja umovanja po čoveku i jedan čak visoki dužnosnik Crkve je izvoleo reći: "Da ne iskušavamo Boga svoga" Vi ste Vladiko lepo dali primer šta bi bilo kušanje Boga u ovoj tužnoj priči o ložici kao prenosicu bolesti, skoro da je nepotrebno išta dodati, no samo jedna mala opaska koju sam i u jednom blogu pomenuo. Evharistija, dakle pričešćivanje iz iste čaše nam je zapoveđeno; na neki način je to i dužnost verujućeg čoveka koji uredno posećuje Liturgiju (o tome se danas mnoge rasprave vode upravo od propotestantskih krugova čime sami sebi uskaču u usta). Ja ne kušam Gospoda kada se pričešćujem u sred pandemije; meni je to zapoveđeno od Njega: "Uzmi i jedi .. uzmi i pij". Ako ne priđem na vozglas "Pridite..." pokazujem da ne razumem smisao Evharistije, Tajne Večere! Na toj Večeri niko nije iskušavao Hrista kada je prvosveštenički naredio budućim krštenim dušama svih epoha "Uzmite i pijte iz nje svi..." a to, siguran sam, ne bi rekao da iza svega ne stoji Otac koji garantuje za posledice. 
    Poštovani Vladiko, ne zamerite što sam uzeo slobodu da dodam prethodno rečeno; smatram da, koliko Bog dade da se o ovakvim problemima promišlja, ovaj skromni dodatak ne promašuje temu jer suština (za one koji veruju) je u tome što je garant svemu Otac koji dela u Sinu. "Ko vide mene vide Oca... ja i Otac jedno smo.." poručuje Spasitelj.
    Srdačan rukoljub čestiti Vladiko
  4. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Mala relaksacija u vreme korone   
    Moja divna prijateljica i moja malenkost pokušasmo da malo osmislimo ovo vreme dok smo uzapteni. Skromno od mene i prebogato, vrhunski od jedne operske dive. 
     
  5. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Na Veliki Petak smrt je razorena   
    (Pisano na Veliku Subotu 18. Aprila 2020.)
    Često spominjem facebook kao mesto lepih forumskih rasprava u kojma ponekad (ne često i po svaku cenu) osetim potrebu da nešto mucavo kažem s obzirom da crkvenjačko iskustvo ponegde bude pobuđeno nekom temom pa poželi da nešto kaže. Teško mi je da ga obuzdam! Ovog puta na pisanje me podstakla jedna značajna javna ličnosti naše Crkve i posle statija velikog Petka uvaženi gospodin prota izvoleo je reći:
     "Над гробом смо Христовим. Ишчекивање."    (pretpostavljam da misli "čekamo nedelju da Gospod Vaskrsne i pobedi"?)
    Nema iščekivanja. Već se desilo! Onog trenutka kada je Hristos izdahnuo Život je razorio smrt jer Život ne može da umre. Život je Bog. Nešto malo pre nego što je izdahnuo Gospod kaže razbojniku pored njega "zaista ti kažem još DANAS (tog petka) ćeš biti sa mnom u raju." Zato uz sve potresne stvari, namračeno nebo, potamnelo sunce, napuklo kamenje odjednom i tela svetih ustajaše iz grobova. Smrt je tog trena razorena. Nestala je kao senka i privid. Onoliko koliko su se učenici Hristovi na Preobraženje užasnuli kad su shvatili ko je pred njima (o čemu su morali da ćute zbog dana ovog) toliko se beskrajno više užasnuo sav demonski svet i sama smrt kad nisu više ni pokret mogli da učine, ni onaj nemi vrisak da izuste jer su nestali netragom; u svemu se zacario liturgijski mir koji je Adam nesmotreno izgubio.
    Naravno, velike su to i divne tajne koje, kada im se približavate kroz Liturgiju dobiju neke maglovite obrise. Moja malenkost samo, koliko Bog dade kroz crkvenjačko iskustvo da se o tome promišlja, iznosi neke opservacije na temu iz jednog ugla koji u stvari nije neshvatljiv kad se malo bolje pogleda. Suštinski ne odstupa od svetootačkih učenja jer u konačnici Hristos je vaskrsao pa vaskrsao, prethodno je umro na Krstu i tu se ne dao Bog ne može ništa ni dodati ni oduzeti ali možemo sagledavati te istorijske događaje iz raznih uglova i promišljati o njima kroz mnogo nivoa, doživljaja, saživljavanja. Jako sam oprezan kada o tome pišem uzdajući se u molitve Crkve za zdravlje svih pa i moje tamo negde na kraju.
    Dakle samim odgovorom Hrista raspetom razbojniku: "još DANAS ćeš biti sa mnom u raju" u stvari Gospod nam svima kaže sledeće: Onog trena kada je Život (koji su na Preobraženje, kako već rekoh, videli samo trojica učenika i premrli od straha) izašao iz tela Isusovog tog trena smrti više nije bilo! Život je ispunio svo postojanje pa i ono gde je najdublji besmisao. To nije mogao drugačije nego kroz čoveka zbog zakona koje je sam dao i koje poštuje. Nije hteo nasilje nad slobodom ni ljudi ni demona i Njegovo rađanje, život i smrt na Krstu su bile po tom zakonu jedina validna pravna procedura pred Ocem koji Ga je zbog smrti i poslao u našu prirodu. U tom pravnom smislu Crkva i govori kroz oce "Adamovo rukopisanije" ili Adamov ugovor u nekom višem duhovnom smislu sa samim ocem laži. Ali smrt ne može da obesmisli niti taj ugovor da ispuni ni čovek ni Heruvim prosto jer smo svi samo stvorenja. To je morao da uradi Život jer smo mi grehom izgubili sam život a ne ne znam šta manje važno. Zato Život uzima ljudsku prirodu, sakriva svoju Ipostas u njoj; otkriva je tek trojici učenika i kaže "ja sam i došao za ovaj čas" (za smrt) slobodnije rečeno samo što ne kaže: "nema ko drugi". Dokaz? Pa mogao je da pozove dvanaest legiona anđela da ga spasu od stradanja (mada njemu snagatori ne trebaju, mogao je prosto da ugasi postojanje koje i egzistira kroz Njega) ali morao je da razvali zakon smrti svojim spontanim umiranjem u okvirima slobode ljudi po zakonu i onim pravilima (rukopisanijem) koja je Adam prekršio. To rukopisanije, tu pravnu zavrzlamu vrlo zakonitu pred Bogom, đavo je držao u dubinama mraka, adske hladnoće i smrada ..i nije postojao niko od stvorenih bića koji je tome mogao da priđe. Taj "papir" davao je đavolu vlast nad ljudima što Gospod potvrđuje u Jevanđelju: "Bojte se onog koji IMA VLAST da pošto ubije baci u pakao". Strašne su tajne slobode izbora.
     Smrt je odsustvo Života kao što hladnoća i mrkli mrak nemaju bivstvo po suštini nego je to što mi zovemo "hladnim i mračnim" u stvari odsustvo Sunca. Isto je u srcu. Odsustvo Hrista čini srce hladnim i obesmišljenim, dezorjentisanim i mračnim. Onog trena kad se pojavi Sunce mrak ne postoji. Život je "JESTE" što Bog i kaže Mojsiju "ja sam onaj koji JESAM" a "postoji" samo ono što je stvoreno. Bog nije stvoren, On je "nestvoren" i uzrok je sveg postojanja, tako da za Njega ne možemo reći (za ljudski um paradoksalno i duboko zbunjujuće) "Bog postoji" jer bi tada bio isto što i tvar, već je On uzrok postojanja i i duhovnog sveta i sve tvari - dakle Bog JESTE a mi postojimo.
    Da se vratim tom Velikom Petku. Pošto Život "JESTE" i pošto je On sam ishodište postojanja, onog trenutka kada izlazi iz tela Hristovog tog trena smrti više nema. Prosto ne mogu da sapostoje kao što Sunce sa jedne a mrak i hladnoća sa druge strane nemaju dodirnih tačaka niti i najmanju zajednicu. Istog trena kada izlazi iz tela Hristovog Sunce pravde već Carstvuje! Tri dana kasnije, posle obavljenih nekih radnji koje su za nas tajna, On se vraća u telo čoveka i u vaskrsnu nedelju svečano za svu večnost usinovljuje ljudsku prirodu i daje joj dostojanstvo veće od Heruvimskog. Zato su haljine anđela bele kao sneg, svečanost nad svečanostima! To je trenutak novog stvaranja pred našim očima taman u istoj ravni kao i samo stvaranje sveg postojanja. Za ljudsku prirodu još i veće! ("Sve novo tvori"; ne samo da i preobražava već novo stvara - Crkvu kao novi kvalitet, kao Biće i telo Boga)
    Velikog Petka je smrt prestala da egzistira kao pojam i uopšte da "postoji", zato je onaj razbojnik pored Hrista već tog dana sa Hristom u raju a jedini ključ njegovog spasenja je to što je ispovedio Boga u Hristu. Taj čovek, inače prvi novozavetni stanovnik Carstva Hristovog, nikakva dela nije imao za koja bi rekao "eto postio sam, davao hramu desetak...". Ne, prosto bio je razbojnik koji se, slomljenih nogu sav u krvi i jadu, gasio bez igde ikog ali koji je u neizrecivoj agoniji pored sebe imao jedinu utehu u blizini božanstva Spasitelja. Još svestan i pored nesnosnih bolova gledao je u Hrista, prekorio onog drugog zbog ruganja jer je znao za nevinost Hristovu koji je tada bio glavna vest u Jerusalimu a onda je ugledao nešto (zapažanje Vladike Nikolaja koje me je oduševilo) – video je ispod sebe, kroz krv i svest koja se gasila, kako vojnici bacaju kocku za Hristovu dolamu. Setio se da su mu kao klincu to pričali stari, da su to proroci govorili .. i shvatio da se to dešava tu pored njega. Hrista je sigurno i sretao tih godina po kraju, s obzirom da je Gospod tada bio, kao što rekoh, centralni događaju krajevima judejskim jer ne bi onom drugom razbojniku rekao "on nikakvo zlo ne učini" i nadahnut Duhom proroka, koji mu je došao u sećanje iz kuće još kao dečaku, reče: "Seti me se Gospode kada dođeš u Carstvo Tvoje". Gospod mu tada reče ono što je ovde tema: "Zaista ti kažem, još DANAS ćeš biti sa mnom u raju". Ovde Gospod, koji nema vreme u sebi, koristi termin "danas" koji je odrednica našeg shvatanja vremena i odnosi se na taj dan, na Petak. Ne kaže "uskoro" ili "prekosutra" već kaže danas – dakle odmah po ishodu iz tela. To potvrđuje da je samim ulaskom Života u senku smrti bukvalno istog trena ona nestala, zacario Život, sveti ustajali iz grobova.. i kroz Liturgiju Carstvo je već tu. Apostol kaže da je to sada maglovito kao u ogledalu ali svakako je ono već realnost ovog sveta koji nije naš nego Božiji i u kom smo mi samo prolaznici.
    Evo, dok pišem ovo na Veliku Subotu, slušam vrapce i ptice napolju ... koji neuobičajeno više dižu graju nego drugim danima. Posebno ima jedan slavuj na obližnjem stablu kog inače nikada ne čujem ali ga strasne sedmice slušam neprestano. Sinoć, noćas, ne zatvara kljun!  Upravo kao da te životinjice (čistog srca bez greha i samim tim dubljeg instikta) govore kako je smrt poništena; ugovor pocepan; i oni se isto oslobodiše tog užasa kroz čoveka, kroz Bogočoveka ili novog Adama. Sve se preobrazi Životom koji odjednom već sada sve ispunjava. Sutrašnji Vaskrs je svečano usinovljenje ljudske prirode; Život se vraća u telo čoveka i zaokružuje priču Spasenja čovečanstva .. a to se desilo već na Petak kada Gospod naš Hristos na samom Krstu reče: "Svrši se"!
     
    Ako ikome znači tekst neka se seti u molitvama mog Nemanje, Ljiljane, Ljlilje, Ane, pok. Stjepana, Marije, Dobrile, jele i svih za koje Bog već zna
  6. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Nedjelja žena Mironosnica   
    Nedjelja žena Mironosnica Sjedim u vrtu i pijem kavu. Sama. Gledam u zelenilo drveca i cvijece ispred sebe. Pjevaju ptice. Jedna je posebno glasna. Veseli me njen zvuk sto dolazi s neke grane ispred mene. Jako sam umorna i taj pjev i zelenilo mi dolaze kao odmor od svih poslova, obaveza, tuga i briga koje me muce i progone. Razmisljam o kojecemu i znam duboko u sebi, danas je Nedjelja zena Mironosnica. Upalit ću im sveću pred mojom slavskom ikonom Svetog Nikole. Ta spoznaja, ove posebne nedjelje u godini, donosi trenutni mir i utjehu. To su one zene sto su ostale vjerne Gospodu do samog kraja i upravo one su prve znale da je On vaskrsnuo, da Njega vise nema u grobu. Mali dio u Evandelju je posvecen njima, zenama Mironosnicama. Znamo da su to bile Marta i Marija, Salomija, Jovana i neke druge. Ova nedjelja je meni jedna od drazih nedjelja u godini. Nedjelja posvećena ženama hrišćankama. Onima u kojima i sama cesto pronalazim snagu da me ohrabre kad posrnem, padnem, kad me naruzi tama vlastite slabosti i grijeha. O zenama vjernima Gospodu, malo se govori i zna. Ujedno i mi žene hrišćanke  današnjeg doba vrlo cesto se nalazimo na marginama, kako drustvenog tako i samog crkvenog zivota. I danas, u 21. stoljecu nailazim na zene u kojima pronadem snagu, vjeru, ljubav jer one svojim djelima pokazuju da su vjerne Gospodu. Cesto su to neke neprimjetne, samozatajne i tihe zene. One koje se nicim ne isticu u društvenom i parohijskom zivotu, osim svojom ljubavlju i vjernoscu prema Bogu koji prokazuju kroz ljubav prema covjeku. Molitvene su u tisini svoga doma i bica. Negdje sakrivene u hramu. Cesto upravo tako. Primjetim ih i zavolim. Neke cak i u virtualnom svijetu. Neke su uspjesne poslovne zene, neke su medicinari, trece su popadije...iz razlicitih svijetova, naroda i kultura. Neke obilaze napuštene starce po selima i zaseocima Banije i Korduna, Like i Zagore, Slavonije i nose im paket hrane i tople riječi, ljubavi. Moje misli jutros teku kao nepregledna, burna, uskovitlala rijeka i u toj bujici podivljale rijeke pada mi na pamet kako sam i ovih dana po ne znam koji puta odgledala ruski film Pop u kojem je mene zapravo fascinirala jedna popadija. Film je snimljen po istinitom događaju i radnja se odvija negdje davno u proslom stoljeću. Popadija se razbolijeva od tifusa i odlazi u sumu da umre u samoci, a da ne zarazi bliznje i narod, koji je opet njen bliznji. Svaki covjek kojeg srecemo je nas bliznji. Ta zrtvena ljubav osobito je bitna u danasnje tesko doba virusa korone koji je poharao svijet, a nekako cini mi se da su upravo zene te, koje i danas ostaju vjerne Gospodu, kroz delatnu ljubav i ne napuštajući onoga koji strada. Eto, tonem u mojim mislima i uznosim molitvu Nebu da nas sve cuva u ovaj topli, njezni dan posvecen upravo njima zenama Mironosnicama. Tihim, samozatajnim ženama, vjernim Gospodu, onda nekad davno u doba dok je Gospod hodao zemljom, dok je stradao i u trenutku Njegova Vaskrsenja. Uvijek i za svagda. One, divne, tople, pune ljubavi kako samo žene umiju voljeti jer je upravo nama ženama dana sposobnost da volimo tom toplom, nježnom, sastradavajućom i žrtvujućom ljubavlju. Vjerne Gospodu od postanka do Vječnosti.
  7. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на sandras за Наслов блога, Nas zagrebacki Đurđevdan   
    Sjedim na klupi zagrebackog Crnomerca i cekam bus za moj breg. Vracam se kuci sa Liturgije. Pomalo sam na toj klupi sama sebi smiješna. Uzela sam kavu na nekom kiosku i smjestila na klupu sebe, kavu, kutiju sto sam htjela kupiti u posti pa mi je žena što radi u pošti, poklonila za moj paket za Kosovo koji sam trebala poslati davno u Vaskrsnjem postu, a nisam. Danas sam jos dokupila neki stolnjak i kuhinjske rucnike nase domace proizvodnje jer svi trebamo uciti kako da pomazemo bliznje i vlastitu ekonomiju. Svatko svojim malim prinosom u snagama koje mu je Gospod dao. Mama me jutros ranilo probudila. Prva misao je bila, danas je Durdevdan.. Hriscani smo i treba da se uvijek radujemo, a eto, danas je i tako veliki praznik. Nisam namocila cvijece u vodu i nisam se umila. Zapravo, nikad to nisam cinila i ne znam treba li to ili ne. Možda je to samo dio narodne tradicije koju u principu jako volim i koju se trudim njegovati. Krenula sam ranije. Danas je moj prvi izlazak u grad nakon punih sedam tjedana. Moram na bankomat. Sreca pa sam jucer u kuci pronasla pin. Zaboravna sam i kako dugo nisam isla na bankomat, zaboravila sam pin. Moj mozak se nikad nije oporavio od anestezije, kao da se neki njegov dio zauvijek uspavao. Nisam se jos navikla na sebe takvu, zaboravnu, ali morat cu. Uskoro ce i Sveti Vasilije Ostroski kojem sam se jednom prilikom zavjetovala kako cu oko njegovog praznika u nas hram za Agape nositi kolace. To mi se u tom trenutku cinilo jako jednostavno. Kuci uvijek ima oraha, ljesnjaka, pekmeza i jaja. Gle, čuda! Ove godine to mi postaje neostvarivo. Razmisljala sam sto ću i kako ću, jer zavjet je ipak zavjet, i u dogovoru sa svestenikom odlucila da u vrijednosti kolaca pomognem nekoga iz nase zajednice. Mozda nece biti kolaci, mozda bude samo kora kruha jer mi je Otac jutros rekao kome ide moj mali prilog. Mozda, bude kora kruha na Đurđevdan pa na taj način spojim dva velika Svetitelja malim činom moje velike ljubavi. Obavila sam bankomat i cekam bus za Sveti Duh. Nas Saborni hram i zgrade Mitropolije stradale su u potresu i pitanje kad cemo se opet tu sabirati. Iako, Zagrepcani se uvijek na Durdevdan i Svetog Vasilija Ostroskog sabiru u nasem malom manastiru Svete Petke. Kako sam prilazila stanici, vidim sestru Savku. Nasu Banijku. Ona je jedna toliko zabavna zena da i kad tragicne price prepricava iz opustenih banijskih sela, nekako to uvijek ispadne tragikomicno i na kraju covjek joj se mora nasmijati. Znam, danas joj je Slava. Mislim da je to jedna posebnost da zene udate za Hrvate cesto slave svoje Krsne Slave. Barem, ovdje je to tako, kod Zagrebačkih žena hrišćanki. I sama to cinim kao dijete rodeno iz jednog takvog braka, a nisam usamljeni slucaj. Danas se sluzi Liturgija u kapelici Svetog Save. Skupljamo se na odstojanju jedni od drugih. Poneki s maskom na licu. Prebiram po licima meni dragih i prolaze mi mislima i oni kojih danas ovdje nema. Svi su tu s nama. Cijela naša zagrebačka pravoslavna zajednica. Sveštenik nas nekoliko poziva da udemo u hram. Koliko nas smije biti u hramu, na odstojanju jedni od drugih, tjelesno udaljeni, a opet blizu. Srcem. I molitvom. Kaže, oni slabijeg zdravlja. I sama sam medu takvima, sto s nevjericom prihvacam. Sklona sam ignorirati svoje zdravstveno stanje. Jos uvijek vodim borbu sa svojim egom i nakon 12 godina liturgijskog zivota pitam samu sebe da li sam uopce napredovala kad me vrlo lako ponese taj moj ego i zelim biti najbolja u svemu. Ne dam sebi mira. Covjek je cudo. Tako posmatrajuci ta meni dobro znana lica moje zagrebacke brace i sestara, u nekom trenutku, grunule su mi suze na oči. Neki novi svijet i novi zivot za sve nas. Puno i previse sam lutala, ali u ovoj krizi sam odlucila da je lutanje završilo. Vise trebam molivenosti i zajednistva sebe i svog unutarnjeg bića, u mojoj maloj zajednici, posvetiti Zagrebu i nasim Svetinjama. Molitvenost na ove nase zagrebacke padine prije puno stoljeca donjela je Katarina Kantakuzina Brankovic sa svojim monasima i moje mjesto Zagrepcanke je ovdje. Sinoc sam razmisljala o pjesmi Bijelog dugmeta o Durdevdanu koja je nastala u vagonu koji je Mučenike prevozio iz Sarajevo za Jasenovac. Te misli noćas nisu mi dale miran san. Prožimala me neka duboka tuga, sjeta. Zbog Njih, koje nikada ne zaboravljam, niti na jedan praznik. Uvijek u mislima naslonim glavu na kivot u Jasenovcu i molim oprost i milost. Romi su ti koji proslavljaju Durdevdan na zagrebackim obalama Save. Danas nece. I njih se sjecam jer su i oni postradali sa mojim Srbima u Jasenovcu. Ne znam puno o njima i moguce da ih ne razumijem, ali suosjecam s njihom patnjom i sjete me na moju Nataliju koja ih neopisivo voli. Mozda, bas zato sto je i njen deda postradao u Jasenovcu. Možda ih baš zato voli. Možda. Sama, volim sve ljude. U Londonu promatrala sam tu različitost svijeta, cijeli svijet na jednom mjestu i nisam vidjela razlike među ljudima. Te razlike ne vidim nikada nigdje i zato moj um ne shvaća kako i zašto netko nekoga ne voli. Moje misli su nocas tako svuda plovile po svijetu. Proslavljamo Svetog Georgija Pobjedonosca koji je mucenicki postradao za Hrista u doba cara Dioklecijana. Zimus sam setala po Dioklecijanovoj palaci, podrumu i kupovala nakit, kako to cine turisti. U toj setnji razmisljala sam o toj palaci, sebi i drugim ljudima. Divimo se palaci ne razmisljajuci sto je taj car ucinio nama hriscanima, nasoj braci i sestrama u njegovo doba. Bilo je nevreme kad sam te veceri dosla u Split, nevera je more izlila na obalu i grad je nekako djelovao apokalipticno, a palaca je svjetlila svojom snagom i moci. Onom materijalnom, ovozemaljskom, prolaznom. Ne, onom Svjetloscu kojom svijetli nas Sveti Georgije na Nebu i posmatra, blagosilja sve nas na ovoj radosno tuznoj Liturgiji kojom je nacalstvovao nas zagrebacki Mitropolit Porfirije koji nas je besedom pokusao ukrijepiti i odagnati strahove koje je ocigledno vidio u svima nama jer je upravo o njima besedio i poucio nas očinski da ih razgonimo Hristovom ljubavlju jer to je činio Sveti Georgije Pobjedonosac i naš Sveti Dositej Zagrebački Ispovjednik kao i svi Sveti na Nebu! Spuštam se niz padine sa Svetog Duha i nailazim na dragu sestru koja mi kaže da je upravo naručila taxi koji samo što nije stigao. Povezla me do Ilice, a ja sam sretna da tih pet minuta dijelimo u sestrinskom razgovoru jer na zajedničku kavu, agape još uvijek ne možemo...do nekog sretnijeg sutra..nadamo se, a nada je ono što nas hrišćane nikada ne smije napustiti.





    watch
  8. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на usrecko@gmail.com за Наслов блога, Чокот и лозе   
    Ово су дани када је приступање светој Тајни причешћа такође један вид исповедништва: или верујеш у Бога или не верујеш.
    Ако не верујеш, не приступаш чаши са светим Даровима, кашичица из које се прима Причешће је за тебе потенцијални преносник корона вируса, јер се ми, лаици,  преко ње једне сви причешћујемо, а није средство којим у себе уносиш Лек бесмртности. За тебе је довољна дневна доза уношења духовног корона вируса преко медијских кутлача претходно уроњених у казан програмиране антихристовске панике. Такав вирус разара и разједа ионако танко ткиво вере у промисао Божији и Господње речи да нам је и свака длака на глави избројана и да врапчић на земљу не пада без воље Творца који све у Својој руци држи.
  9. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на usrecko@gmail.com за Наслов блога, Лавра   
    Драги људи моји, чеда моја духовна 😁, немојте кривити корону и државни врх што морате остати код куће. Они, и не хотећи, (не) знају шта чине. И пре него што се почне са ТВ да вам се сипају у ум упутства о владању и понашању у самим домовима, по вашим кућама и становима, по својим собама и келијама-ви већ сада стичете и имате опит отшелничког, пустињачког модела живота, један вид затворништва. Ви, у ствари, само замислите да живите као што се живело и подвизавало и данас као што се живи и подвизава у Кијевско-печерској лаври на пример,  настрожијим начином у њиховим ближњим и даљним пешчерама. И свако од вас може постати и већ јесте мали пустињак-спилеот и исихаста. Искључите све екране, сведите гледање у њих на нужну меру, појачајте личне молитве, кајте се и исповедајте  Богу и директно, јер за Њега не важи прописано одстојање, учествујте у заједничким сабрањима по благословима својих епископа, духовника и пароха на начин како вас они упуте, изађите из пустиње на пређеосвећену литургију, средом и петком ако желите да се причестите, јер Црква вас позива да се у време Великог Часног поста причешћујете што чешће, можете и суботом, недељом обавезно и одмах назад у своје келије на тиховање и читање и молитву. И на кафу или чај  са сакелијницима 😊.  
    Сада имамо јединствену прилику да цео свет претворимо у један огроман општежитељно-отшелнички манастир са безброј келија и пештера, велик скоро као Кијевско печерска лавра 😊. 
    А у спољњем свету ће тако на тај начин нашим удруженим молитвама до празника Христовог Васкрсења попуцати све теорије завере, распустити се све светске владе, добити „остав" команду све нато и остале трупе. 
    Живи били. Како чинили, тако вам Бог помогао. И пре Васкрса Христос васкрсе!
  10. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на usrecko@gmail.com за Наслов блога, Невидљива борба   
    Постоји један духовни закон: кад се на некога пошаљу демонске силе, уколико оне буду одбијене јаком молитвом уз заступништво светитеља, враћају се пошаљиоцу и желе да га растргну жешће него оног  на ког су послатe. Обзиром да је сада на васцели људски род одаслата огромна демонска енергија, нема нам друге него да се (иако смо „мало стадо") храбро супротставимо. Зато, Христова војско, подигнимо мач вере, навуцимо кациге спасења, углачајмо штитове молитве да буду огледала и одбијмо напад. Хранимо се Господом, и пијмо Господа, у њему је наша снага. Верујмо Цару нашему, појмо му!
    И кад на нашим штитовима демонске силе буду виделе свој одраз, своје право лице, бесови се бесима гркљане чупати и натраг у бесу бежати. Јао онима који су их послали! Ако се не покају, следи им погибао. А већ је то почело да бива...
    Не бој се, мало стадо, сам Господ Исус Христос ће се борити за вас!
  11. Збуњен
    александар живаљев је реаговао/ла на usrecko@gmail.com за Наслов блога, Благовести на Лазареву суботу   
    БЛАГОВЕСТИ
    КОРОНА АНТИВИРУС
    ВАКЦИНА БЕЗ ВАКЦИНАЦИЈЕ
    DAY 8 MREZA
    „У свитање Новог Светског Дана ширења „лажних" вести (априлилилили!), после свеноћног бдења, одевен у пурпурну пиџаму лажних пророка (нечију, туђу, ван свог дома, навукох), по окончању кошмарних сновиђења, изрекох, запоседнут духом погађачким: 
    Сневах звона. Свету божанствену литургију. Звона. Јерусалим. Свету Гору. Хиландар. Српску царску лавру. Црну Гору. Републику Српску. Србију. Грчку. Македонију. Северну Македонију. Бугарску. Румунију. Белорусију. Украјину. Кијевско-печерску, Почајевску, Светогорску Лавру. Европску Унију.Грузију. Русију. Сергијеву Лавру.Јапан. Шангај. Северну и Јужну Америку. Пустињу аризонску.Нови Зеланд. Аустралију.Цариград. Свету Софију. Сневах сву васељену православну. Литије. Дугачке литије. Под маскама. Провидним кацигама. Оклопним рукавицама. Крстоношама. Тамјаноношама. Са прописаним одстојањем међу учесницима. Дугачке литије. Лазарева субота. Звона. И Врбица. И Цвети. Хоћемо (у) светиње! 
    И пре Васкрса Христос васкрсе!
    ХИТНО!
    ШИРИТЕ ДАЉЕ😁!
    Извор:
    Излечени нулти пацијент
    СПЦ-светска православна црква-пандан светској влади из богаза Сенке (Ериксоне Стивене, првопатријарше!)
    Сневах и у голој води, у пиџами, у кревету, самоизолован, пробудих се! Срећом, ово беше само сан!" 
    Преписано из рукописа у нестајању „Велики Пост у доба мале короне (и обратно)"
  12. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Стојан М. Оморац, инж. ел. за Наслов блога, ПАНЧЕВАЧКА КОПИЈА БЕЗДИНСКЕ ИКОНЕ   
    Настојањем блаженопочившег Владике Хризостома (Столића), Епископа банатског (1992-2003) и жичког (2003-2012), написана је служба Чудотворној икони Богородице Бездинске, која се чува у Дворској капели у Вршцу од 1932. године, и установљено њено празновање на дан 15/2. јула, заједно са Полагањем ризе Пресвете Богородице. Иако је из Русије Пајсије, игуман винчански, најпре донео у Београд 1727. године, па свечано пренео у манастир Винча, 2. јула 1729. године,  назива се Бездинска јер је у манастиру Бездин у Румунији била најдуже, скоро два века, где ју је Теодосије (Веселиновић), игуман винчански донео са братством  у збегу пред турским пустошењем Србије.
                "Због своје чудотворности икона Богородице Бездинске је често пресликавана, тако да је до сада познато на десетине ликовних реплика, од којих су неке радили сликари првог реда, као Стефан Тенецки и Димитрије Поповић." (извор: Љубомир Степанов и Стеван Бугарски, Манастир Бездин – кратак приказ, Темишвар 2003)
                У записнику састављеном у просторијама манастира Војловица 23. јуна 1948. године под редним бројем 21. помиње се уље на платну непознатог аутора, величине 70 cm × 83,5 cm, "Мајка Божија Бездинска" [по типу Владимирска] са златном барокизираном позадином. У питању је попис икона и слика у манастиру и конаку, који су по наређењу Повереништва за просвету К.број 591/48, сачинили Јован Севдић и Стојан Трумић – као стручњаци за сликарство, Павле Јевтић – у име Одељења за заштиту културних споменика, и игуман Данило (Адамовић) – у име манастира.
                Ова Војловичка копија је настала 1786. године, како је у њеном доњем делу назначено, када је оригинална икона већ била у Бездину. Није познато да ли је копија урађена по молби братства манастира Војловице и од када је уопште тамо јер је у аустро-турским сукобима Војловица била спаљена пре 1790. године. Њеног аутора треба тражити међу малобројним сликарима тога доба у овим крајевима, али то је посао за историчаре уметности.
                Одласком игумана Данила (Адамовића) на дужност парохијског свештеника у Дебељачу, манастир Војловица се 1965. године затвара, па многи предмети са споменичким вредностима бивају преузимани због конзервације, излагања и чувања на другим локацијама, како наводи етнолог Никола Влајић, о чему сведоче други записници о примопредајама и преузимању, сачињени између Манастира и Рафинерије, Народног музеја и Црквене општине Панчево. Тако копија Бездинске иконе о којој говоримо прелази у власништво СПЦО Панчево, а њеном поделом – у власништво Светоуспенског храма  (ЦО Центар).
                Љубазношћу протојереја-ставрофора Радослава Милановића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, у чијем се салону Парохијског дома чува ова, да тако кажемо, Панчевачка копија Чудотворне иконе Богородице Бездинске, уступљена је 2011. године за потребе изложбе "Заборављена збирка манастира Војловице", аутора Николе Влајића,  саветника-конзерватора Завода за заштиту споменика културе у Панчеву, па је шира јавност имала прилику да је види и пред њом ускликне: "Радуј се, Свемилостива Царице, загрли и нас грешне твојим пречистим рукама!" (припев из Акатиста Пресветој Богородици у част њене Чудотворне иконе Бездинске)
     

    Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник",
    Вршац, септембар 2015.
  13. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Стојан М. Оморац, инж. ел. за Наслов блога, 25 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА ДР ЕМИЛИЈАНА ЧАРНИЋА   
    Др Емилијан М. Чарнић је рођен 28. новембра 1914. године у Чакову у Румунији. Са оцем Михаилом и мајком Анком је од 1921. године живео у њеном родном селу Црепаји код Панчева, али већ 1924. године прелазе у сâмо Панчево, где ће завршити гимназију, у којој ће касније и предавати верску наставу у периоду 1939-1941. године. Њихова породична кућа је била преко пута Болнице и Народне баште, у улици, како се сада назива, Милоша Требињца бр. 56. Господин Никола Влајић, наш уважени етнолог, коме се захваљујем на помоћи и подршци, бавећи се између осталог културном историјом Панчева, дотакао се ове теме у публикацији "Куће и људи", у издању Завода за заштиту споменика  културе у Панчеву, штампаној у Панчеву 2013. године.
                Иако је прва асоцијација при помену Емилијановог имена – превод са грчког језика Светог Писма Новог Завета, што и јесте врхунац његовог научног рада, а који је достигао милионске тираже, његову библиографију чине и тумачења посланица Апостола Павла, уџбеници, међу којима и "Увод у Свето Писмо Новог Завета" јер је био предавач на том предмету, као и други радови и преводи са грчког, црквенословенског и руског језика.
    Старије генерације свештеника и појаца се добро сећају Јеванђелистара, Апостола, Псалтира, Часослова, Паримејника и других значајних превода, који су се деценијама користили у нашој Цркви на богослужењима и обредима. Потиснути су другим, новијим преводима и издањима. У широкој употреби је остао само, свима добро познати, превод малог "Требника" у издању крагујевачког Каленића – издавачке установе Епархије шумадијске, који се данас може наћи и у луксузном кожном повезу.
    Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ, чији је превод Новог Завета данас као званични – општеприхваћен у нашој Цркви, али не и код сектаната, што је разумљиво. Чињеница је да се ови други држе Емилијановог превода, а не Вуковог нити Синодског, али то не значи да његово дело и труд треба одбацити зато што га штампају разна "друштва" без благослова Синода и користе секте.
    Упокојио се у Београду, 5. августа 1995. године, као пензионисани професор и бивши декан Богословског факултета, у чину протођакона. Иако га се многе генерације студената још сећају, вероватно мало њих зна да је сахрањен у Панчеву на Православном гробљу у Ружиној улици, у породичној гробници, крај родитеља, сестре и супруге. Опело је обавио Епископ бачки Господин Иринеј (Буловић).
    На 20. годишњицу од упокојења, свом професору је на гробном месту одслужио помен Високопречасни протојереј-ставрофор Стеван Урошев, [тадашњи] Архијерејски намесник панчевачки. [У августу ове 2020. године, очекујемо обележавање 25. годишњице од упокојења.]
    Због нескромног давања себе у службу науке, подвлачим – Христове науке, у знак захвалности нашем познатом, сада почившем, суграђанину, појемо скромно "Вјечнаја памјат".
     

    Светислав Вуковић - Портрет Емилијана Чарнића (1953)
     

    Гробно место породице Чарнић у Панчеву на Православном гробљу
     
    Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник",
    Вршац, септембар 2015.

  14. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Стојан М. Оморац, инж. ел. за Наслов блога, СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ ХРИЗОСТОМУ   
    На Духовски уторак, 2. јуна 2015. године у 19.30 часова у порти Светоуспенског храма у граду Панчеву, одржано је друго вече манифестације "Дани проте Васе" са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора. Ово је [била] 15. година како се организују Дани у част панчевачког проте Василија Васе Живковића (1819-1891), свештеника и песника.  

    На позив домаћина господина Срђана Миковића, председника Панчевачког српског црквеног певачког друштва,  најстаријег црквеног певачког друштва у Срба, основаног давне 1838. године, и госпође мр Вере Царине, диригента, гост је био [тада још] Викарни Епископ топлички Господин Арсеније. Вече је било посвећено представљању књиге "Споменица Епископу жичком Хризостому", будући да је блаженопочивши Владика Хризостом једанаест година столовао у граду Вршцу као Епископ банатски (1992-2003).

    О поменутој Споменици, штампаној у Краљеву 2013. године, поводом полугодишњег помена, пошто се Епископ Хризостом преставио у Господу 2012. године, говорио је господин Дејан Боснић, директор Градске библиотеке Панчево: "Имамо, дакле, у рукама књигу која по својим одликама припада роду фото-монографије, а придодао бих - раскошног типа и опреме. Реч је о својеврсној хагиографији - сведочењу, о живој књизи која дише, о штиву савремено конципираног садржаја, које говори о животу, лику и делу драгог нам и свима добро познатог архијереја Српске православне цркве, блаженопочившег, у Господу уснулог Епископа Жичког Хризостома."

    Владика Арсеније је говорио и о самој књизи као њен аутор, односно један од њених уређивача, тада као архимандрит, али већим делом о свом личном доживљају личности Владике Хризостома, о дугогодишњем познанству с њим, о њему као Дечанском искушенику, о њему као духовном чеду и чувеног игумана оца Макарија Дечанског, а и – може се рећи –  Епископа рашко-призренског Господина Павла (потоњег Патријарха српског), код кога је провео једно време на Двору, о њему као Хиландарском монаху и библиотекару, речју "о њему као великом човеку и великом монаху и архијереју Српске Цркве", и коначно о њему као свом духовном учитељу и Старцу уз кога је био низ година најпре у Банату јер је родом из Вршца, као световњак, а касније и у Жичи као монах.

    "Ова Споменица није класична књига, већ је то више као зборник чланака, радова људи који су заиста писали искрено, из срца, онако како су они доживели, упознали, заволели Епископа Хризостома, хиландарског монаха, који је најпре био изабран за Епископа западноамеричког, затим банатског и на крају Епископа жичког." – речи су Високог госта, као уредника овог издања, али и аутора два чланка у њему: "Сећање на Епископа Хризостома" и "Пример пастирске одговорности".

    Највеће учешће у делу књиге који представља фото-албум је заправо узео сâм Преосвећени Владика Арсеније, зато што је, како каже, годинама сакупљао и бринуо о фотографијама Епископа Хризостома. Кад је кретао у Краљево на устоличење, у једној од просторија (мала трпезарија) Владичанског двора у Вршцу остало је мноштво његових фотографија. Иако је Владика Хризостом мислио да се спале, Миломир (како је било световно име Владике Арсенија) их је ипак сачувао, сматрајући их вредним за историју Цркве. Бројне фотографије из Хиландара, са Свете Горе, из Дечана, из Америке, се тако сада чувају у Библиотеци Епархије жичке.

    "Њему је Црква заиста увек била на првом месту, а све остало на другом месту." – сећа се Владика Арсеније – "Човек који је најпре волео богослужење, који је живео за богослужење" радио је још као Хиландарски монах на превођењу древних Литургија Светог Апостола Јакова, Светог Апостола Марка, које је као Епископ банатски објавио (као служебнике). "Оно што многи не знају, јесте да је био и црквени песник, [који је] написао две службе: Светом Сави Трећем [,Архиепископу српском] и Икони Великореметске Богородице." – наводи Владика Арсеније овај значајан податак јер сâм Епископ Хризостом о томе никада није говорио из скромности, нити се хвалио. Владика Хризостом је великим трудом, да подсетимо, приредио Изборни Апостол и Јеванђеље, комплет минеја који носи назив "Жички и Студенички минеј", а припремио је за објављивање и два тома Србљака са службама српским Светимâ. 

    На почетку и крају вечери, Панчевачко српско црквено певачко друштво је извело неколико прикладних духовних и световних композиција (из српске народне традиције).



     
    Објављено у листу Српске Православне Епархије банатске "Банатски весник",
    Вршац, септембар 2015.
  15. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Света Нина грузијска (27.1.)   
    Ако напишем да је 27.јануара Свети Сава, нећу погрешити, као ни када бих рекла да се тог дана прославља Света Нина грузијска. Један је ишао босоног по трњу, снегу и песку да би нама мир подарио и отворио очи које смо незнањем затворили пред Њим. Ишао да се одрекне свега што му не припада да би припадао народу који је Његов, а сад се моли пред Лицем Божјим да Га се рођени народ не одркене. Друга је благодаћу Пресвете Богородице с' љубављу, крстила све који ни љубав ни Бога нису познавали. После смрти живи да нас крсти својим животом док не буде касно.
    Верујем да сваки искушеник који уђе на капију манастира, већ ,,добија'' светитеља/ку, која га носи, радује се и плаче заједно са њим, чије име касније и сам добије. И увек сам мислила да особине, дела, која носи светитељ описују и монаха.
    О томе могу сведочити помињући један пример, јер заиста мислим, осећам, видим, да Ваша љубав не може ништа друго но да крсти сваког ко за љубав није чуо. Не може Ваша љубав да га не научи искрености, па да се с њом никада није дружио. Не бих ни ја знала колико љубав опрашта, колико не разликује да ме нисте ,,крстили'' оним ко сте.
    Ако постоје речи да се о њих ограђујемо, то нисте Ви. А ако постоје да открију универзум, забележе мисао, потврде Библију, дошапну радост, загрле пад, отргну грех онда ја реч(и) описујем Вашим именом.
    Ако постоје они који су за небо везани, чврсто на земљи; саветом допиру до свемира, до сваког уха које  је спремно да се отвори како би послушало реч налик Јеванђељској; ако постоје они који су храбри да постоје за друге, док у исто време постојање других претварају у своје, грлећи и најгрешнијег праведника и најправеднијег грешника – мени оваквој онда не преостаје ништа друго но да захвалим Богу што ми је послао једну такву.
    У времену када смо се звона одрекли, Ваше речи одзвањају; када се одупиремо ветру, Ваше речи се најтананије разносе до сваког срца које није излапело од промаје данашње (не)културе; када Цркву не познајемо, Ваша молитва се пење на пиједестал сваког човека који је макар једном крочио на праг Ваших мисли.
    Не могу Вам подарити ништа што немате, јер љубав коју имате већа је од свега, могу Вам само ,,поклонити'' молбу за коју реч више, за који загрљај више, чак и да  ja имам реч, поклонила бих је Вама јер шта ће мени кад ми је Бог подарио Вас. Хвала што сте Ви ви. Јер да је било ко други, не знам колико бих га слушала.
    На радост, здравље, спасење уз снагу, храброст и борбу желим Вам да носите сладосно бреме Њеног имена, на многаја љета – док се универзум не умори!
    Пс. Ако сам ја случајном грешком добила ,,надимак – покретни загрљај'', онда сте Ви дефинитивно – покретна љубав. (без наводника) 
  16. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, Harmonija Crkve i države? (manje dopune)   
    Mala opservacija na pitanje našeg oca Neše Ilića: "Да ли заиста има неког ко верује да данас може бити чувене симфоније Цркве и Државе?" 
    Ta simfonija je utopija. Države u nama znanim oblicima plod su nužnosti organizacije palog čoveka da ne dođe do anarhije i da se u tim okvirima očuva koliko toliko potencijal razvoja duhovnosti... ali u konačnici nisu spojive jer pripadaju različitim svetovima. Država je od ovog sveta, Carstvo nije od ovog sveta. Ako je Carstvo ideal, čak duhovna realnost, u kom u Hristu i liturgijskom Duhu nema država ni granica... onda je ta simfonija ovde neostvariva. Carstvo je nevidljiva država po sebi i ono je globalistički orijentisano jer nema ni Judeja, ni Jelina ni Srba ni Laponaca ni Engleza... u svemu je Otac! U svemu je Sin Njegov kom je Otac predao svu svoju Carevinu ("Dade mi se svaka vlast i na Nebu i na zemlji")... i upravo Bogočovek teži da "spasi mnoge" tj. da "objedini sve" koje mu je Otac dao na čuvanje, tj. koje mu je dao da niko od tih poverenih ne propadne. U ovoj jevanđelskoj istini (neospornoj) Crkveni Duh i realnost sigurno dolaze negde u nekim dubinama ljudskog duha u sukob sa državnim uređenjima kakva poznajemo i koja uključuju ljudsku palu prirodu... samim tim čitav spektar patosa, pomračenih emocija i patetičnih interakcija površnih ljudi sa ambijentom u kom žive i kojima su srca za to čvrsto privezana.
    Konačno, po hristolikoj prirodi i imanentnoj potrebi ka jedinstvu svih ljudi koja je utkana u ljudsku bogolikost... sve (čak sama Crkva) nekako vuče ka nečem globalnom i na kraju će doći do globalizacije (brisanja država) ali biće samo dva izbora, dve opcije - globalizacija kod ponovnog dolaska Hrista kao realnost i puno ostvarenje ljudske društvene prirode dolazeće punoće Njegovog Carstva .. i pseudo globalizacija po slobodi od greha vešto inputiranu kroz demokratske slobode, razne jednakosti i obogotvorena "ljudska prava" u svemu suprotna Hristovim vrednostima koja je odavno destruktivno uticala na ljudsku svest. Za tu svest Gospod je postao veoma udaljen, nepoznat, skriven i tajanstven; u težim slučajevima grehovne raslabljenosti dosadan i nepodnošljiv.
    Da je sav taj otpor Hristu samo jaka iluzija Crkva daje dokaze i rasvetljava bolesti, ali đavo je vekovima radio na strategiji kako da iz srca ljudi iščupa Hrista... i našao je način - utopio je kameleonski, kroz sinkretizam, Njegovu ličnost u sve osobine svojstvene čoveku ..pred kojima, vremenom, Hristos postade nepoželjan čudak, "čovek zanesenjak" koji propoveda nešto što je za ovaj svet (samim tim i države) nespojivo sa samom otvrdnulom logikom ambijenta ogrezlog u iluziju i obmanu materijalnih vrednosti i vlasništva nad njima. "Ovaj svet u zlu leži" odavno je sam Gospod dijagnostikovao razloge za ovako nešto i nedovoljna opreznost ljudi da pravilno shvate ove reči napravila je svet ovakvim kakvim ga danas imamo: ratovi, bune, smrt na sve strane, potpuni gubitak moralnih normi, laž kao prirodno stanje svesti i sledstveno teške duševne bolesti .. sve dakle ono što izlazi iz čoveka kad mu iz duše ukloniš Hrista i hristolikost. Da bi se to malo približilo možemo upotrebiti i jedan plastičan primer: Bez Hrista čovek je izduvana mešina i samo prah kao što je hleb samo neupotrebljivi prah bez vode, soli i kvasca a to su sve sinonimi za Hrista: "voda živa", "so svetu" "kvasac u kopanji". Dehidrirajte hleb; nemojte ga soliti ni dodavati kvasac.. i onda okusite to!
    Ne treba ne znam kakvo obrazovanje pa ne videti da danas (osim Poljaka koji Hrista proglasiše suverenom Poljske) niti jedno zemaljsko carstvo ili država o ovome nemaju nikakve ni predstave a kamo li da se još nekako prilagođavaju ovoj realnosti. Dakle iz svih navedenih razloga Crkva i država su više štimovanje instrumenta nego simfonija.
    Možda je (to naravno niko ne može znati sa sigurnošću)  tajna harmonije u tome .. "Caru carevo, Bogu božije" i ne mešati ulje i vodu jer to je zaludan pos'o. Harmoničnost (bogočovečanska) se postiže u jednodušnim zajednicama; primera radi u davna vremena u nekom plemenskom savezu koji je disao jednim duhom pa je mogao da sinhronizuje ova dva sveta, nešto kao manastir a monasi vrlo dobro znaju koliko je to teško i kakav podvig je neophodan. U modernim državama, koje su evoluirale na čovekovom Bogom danom pravu i slobodi da može da veruje šta hoće, ta harmonija nije ostvariva. Ona dolazi u sukob sa obiljem jeresi i raznih filosofskih spekulacija koje teku tkivom državnog (građanskog) uređenja i Crkva može u konačnom ishodištu biti "vino novo" koje će pocepati sve to "čovekovo ovozemaljsko" na neprepoznatljive froncle. Obrni okreni, opet ostane sama (ako ne podlegne izazovima i manipulaciji) sa svojom prirodom koja nije od ovog sveta... i da onda dovodi na Carevu večeru sve koje nađe na raskršćima, drumovima... 
     
    Pomjanite moju kancerom mnogobolnu sestru Ljilju; ženu Ljiljanu, mog Nemanju... familiju, prijatelje i kolege..i nedavno upokojenu majku Mariju
  17. Радостан
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Нова (Стара) година   
    Сваке године од 20.децембра до 31., добијам питање: ,,Где ћеш за Н(н)ову?'', и кад добију одговор да ћу бити кући, онда следи :
    -Како?
    -Зашто?
    -Шта ћеш кући? Хајде са нама!
    -Али како то мислиш никад ниси славила ван куће?
    -Имаш бре 22 године, треба са родитељимада будеш??(цитирано питање)
    -Зар ти није досадно кући?
    .......и тако унедоглед.

    Па бих да разјасним своју перцепцију посматрања, не да бих објаснила одговор, већ да бих дала одговор.
    1) Нова година је 14.јануара. (Али да се не лажемо то није главни разлог, могу да кажем да није уопште.)

    2) Откуд знате да мој ,,провод'' није бољи од вашег? Немам ништа против слављења ван куће, али ми смо Срби, увек терамо контру основним одликама понашања, а још грђе претерамо и у ономе што знамо. Па се прославе отпочете у духу и нади на радост, весеље, лепу музику, обично заврше разбијеним главама, празним разговорима, прокоцканим сатима.

    3) Како? Лепо, исто као и ви, само мало другачије. Добро, мало више другачије. Са дословним сећањем прославе, јер не верујем у оно да провод није провод ако се ујутру сећаш свега, напротив. Желим да се сећам очевих речи, маминих загрљаја, татиних обећања(испуњена), маминих успеха, радости, наших  жеља, пређених препрека, научених поука, научених живота.
    Чекајте, шта заправо славимо? Што се планета окренула око Сунца? Око истог оног Сунца које 365 дана у години псујемо? Оно Сунце што га призивамо да нас греје, па једва чекамо да га се отарасимо и тако сваке године кад је лето.
    Кад би ми рекли, славимо стару годину, па и да разумем. Славимо успехе, победе рака, победе на тркама, рађање деце, личних успеха, напредовање културе, итд..
    Иако смо све супротно од наведеног.........
    Али славимо НОВУ годину, то не разумем? Не знаш да ли ћеш жив устати 1.јануара, а не неког другог дана. Не знаш колико ће некоме длака косе опасти, јер бије битку прво са сопственом душом, па онда  са раком. Не знаш колико ће деце отети, једино шта знамо да ће се десити, то је енормни пад наталитета. Ово славимо?  Не бих, хвала.

    4) Не, није ми досадно. Најпаметнија ствар коју сам одлучила у свом животу је да ћу до свог(њиховог) последњег трена бити са родитељима, (по)слушати њихову реч,  живети и носити њихов и свој крст, јер смо сви једни другима дати на искушење и на радост и зато не желим да прокоцкам сате у кафани, док заиста мислим да итекако имам шта да (на)чујем од људи који носе љубав, за разлику од оних који сем дипломе, кафане, празних обећања, пустих душа, немају ништа друго да понуде.
  18. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Професор   
    У новом почетку жудња за напретком је огромна и води ка томе да свој, заиста аматерски, рад показујеш онима који исти осећају. Који се пре свега разумеју у себе.
    Похвале, критике, савети, негодовања чине фазе једног квалитетног напретка.
    И све би то било идеално, када не би постојала празнина - познавање особе чији рад читаш.
    У жврљотинама увек начнемо делић себе, подмиримо своје мисли, нахранимо храброст, али пуноћу своје сопствености никада не може реч описати као што то чини време. Тако да је и читање нечијег писанија ,,сиромашно" све док не загребеш папир испод слова. 
    Међутим, постоје људи који познају прву жврљотину, а још ближе познају шта се иза ње крије.
    Научићу да читам, научићу (ваљда јесам) да волим читање, бићу спремна на изненадно пропитивање, али оно на шта никада нисмо спремни је оно што нас школа (надам се), учи. Ја сам на сву срећу, а хвала Богу, била отворена да свесрдно прихватим све што ми она шаље. 
    Све што сам мислила да не знам, схватила сам да сам била припремљена, на: избор, пад, стрпљење, одговорност, слободу.
    Када неко ко познаје мој први жврљ, а онда се дрзнем да пошаљем и други, па трећи, на питање ,,Да ли бисте писали рецензију?", одговори ,,Задовољство ми је." , онда заиста верујем да моје последње писање није назадовало у односу на прво.
    Потпуно постају сићушне (никако мање важне), реченице великих писаца, када вам велики професор, још већи човек отвори себе да свесрдно прихвати све што шаљем.
    На пиједесталу савршености, стоји несавршеност као најсавршенија особина сваког од нас.

    Хвала Вам што ово знам због Вас. 
  19. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, ,,Јабука"   
    Ја не знам какав осећај у људима буди оно што о.Милутин пише. И вероватно је сваки осећај оне мере по којој си сам. Што и јесте засигурно и његово писање, али и његова жеља. Да читањем упознамо нас.
    Управо се то мени дешава кад год прочитам неку од Милутинових песама.
    Зато сам после прве збирке, одлучила да желим и другу, али и да присуствујем промоцијама где год могу. Не да бих остварила  какав контакт(упознала сам  га тек по његовом доласку у Пазар), већ да кроз промоције потврдим оно што осећам, а хвала Богу он то заиста и чини, своја писања потврђује својим постојањем и преноси их промоцијама као да баш у том тренутку говори Богу - стиховима.
    Ово ми је пало на памет да напишем, по читању песме ,,Јабука", али било коју да прочитате, послушате пробудиће се у вама они делићи Косова који тихо станују у сваком од нас, пробудиће се онај делић детета, који никада не умире и који се заснива на оним "нашим" људима. 
    Подсетила ме је још једном на оно што сам прошла као мала(не висином, иста сам) у селу и заиста верујем да ово моје сећање на стрица сад, не може да се упореди у односу на оно што је он урадио да ово ја, буде сад. Али најмње што могу је да му сваког пута при помени имена, паљења свеће кажем -  ХВАЛА.
    Али исто тако, да сад не заборавим и говорим док могу да кажем,
    о.Милутине - ХВАЛА.
    Што читајући Вас сећамо се себе.
    Што кроз стихове учимо ко смо.
    И што кроз Ваше књиге, преносимо постојање даље. 🙂
  20. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, 16.11.   
    Неки дан написах, како је већ две године новембар новим датумом заокружен као омиљени месец. 
    Али постоји датум(16.11.)који нас употпуњује још пре нас. Слава. То вам је оно када мислиш да се тад једе сва она храна спремљена претходних дана, у ком долазе гости са поклонима и обавезно тражиш чоколаду, онај дан када те црква види после 364 дана не виђања(тј.ти њу), или оно кад после 7 обиђених домаћинстава, више не знаш ни ко си ни шта си, а камоли шта се слави. То му, кажу, дође слава.
    Е, али мени слава никад није била то. Лажем, престала је да ми буде после 4-ог основне. 
    Мирис славског колача, припремљена свећа и вино. Одлазак на Литургију, слушање тропара Св.Георгију.
    ,,Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше." Свештенички благослов, амин и онда трпеза љубави(не желим је другачије назвати).
    И тако неколико година, а онда схватим зашто се лекар који је ,,спасио живот" мом оцу звао Ђорђе, зашто је  Липар манастир посвећен Св.Георгију и зашто  је моје прво упознавање са манастиром уопште манастир Ђурђеви Ступови. 
    Зато не сматрам 16.11.дан који за мене само постоји. Верујем да молитвама Светог Георгија, због тог дана можда постојим ја у овом облику. 
  21. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Исповест Јелени Анжујској   
    Краљица Јоргована
    Краљице, да ли је то једино што од тебе примамо?
    Да ли нам је твоја круна једино што помињемо?
    Да ли су твоји плодови једино манастири којих се сећамо?
    Да ли од твојих борби једино твоју земљу рачунамо?
    Шта смо постали када смо заборављајући себе, заборавили тебе?
    Да ли смо те достојни, ми недостојни, који те се још због јоргована сећамо?
    Као да не постоје они због тебе, него ти због њих.
    Немамо више ни грам оне твоје сузе,
    продали смо душу онима који је немају,
    за шаку туђе земље.
    Не познају те они,
    али те краљице више, не познајемо ни ми.
    Знај, успели смо да заборавимо и оно што ти ниси.
    И оно што си створила више не знамо,
    а како да знамо кад смо те одавно напустили.
    Пoтпуно смо изгубили ону веру,
    којом си нас учила.
    А толико смо тога издали и продали,
    да више не знам имамо ли чега и да се сећамо?
    Обукли смо туђу одећу оних,
    који имена нису имали,
    хоћемо бољи живот као оних,
    који су Га распели.
    Заборавили смо и твоју смрт,
    и смрт оних због којих живимо.
    Чак и ону смрт која је смрћу уништена.
    Немо нас слушаш?
    Ћутиш нама,
    али Господу говориш,
    јер одавно би нам вода била сопствена суза,
    а живот изумрла сплачина.
    Ако нас питаш како смо,
    рећићу ти горе него што смо мислили,
    теже него што смо хтели,
    углавном добили оно што смо скројили.
    Немам ти шта више рећи,
    осим хвала што си ту.
    Што не заборављаш наша имена,
    јер ко боље познаје  овај народ од тебе.
    Хвала ти што чуваш твоје место за нас,
    можда ти се једном вратимо,
    да ти пригрлимо живи одар.
    Ако смемо, овако укаљани од своје
    сопствености да ти ишта тражимо,
    нека то буде оно што и сама чиниш.
    Чувај њих нама,
    јер оне су још разлог што чувајући
    сећање на тебе,
    некад се присетимо нас.
  22. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, Загрљај   
    Често слушам приче о местима из којих извире рај. О местима у којима се душа препороди.Често сам имала прилику да ми говоре како су она места онаква, како су ова наша оваква, како морам бити тамо.
    Али мислим да нисам послушала, или  макар ретко, да одем до било ког места које ће ми се дати само од себе уз примесе среће.Мада  има једно које знам када говори увек нешто каже, када прислоним образ увек нешто откријем, када начуљим ухо увек осетим.
    Знам, поуздано, из искуства једно место које није на крај света, које заиста постоји у ком престаје ништавност, у ком почињем да будем. То вам је оно место за које се ретко говори, ретко спомиње, још ређе показује.  Када бих покушала да се сакријем, то је једино место у ком бих испливала на површину. Када бих одлучила да побегнем од себе саме, то је једино место у ком се самој себи вратим. Када се изгубим у проналасцима, то је једино место које ме врати тамо где припадам. Место у ком вам се у исто време склупчају  радозналост, истина, исповест, радост, сигурност . Када му се вратим прихвати, када му одем прати.
    Данас када знамо да су материјалности пролазне, али се истима предајемо, када знамо да смо дати за више од онога што јесмо, постоји место у ком не пролазимо, у ком смо без имало гордости највећи. Заиста верујем да је његов заграљај једино место у ком постојим у свом изворном облику.
  23. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за Наслов блога, КРУНА - СВЕ ЗА ВАШУ ЦРКВУ, МАНАСТИР, ЕПАРХИЈУ   
    КРУНА ИМПЕX доо је предузеће које постоји од 1992. год. у Крушевцу. Бави се продајом робе чији је асортиман намењен за унутрашње опремање стамбених и јавних, тј. пословних објеката. У најновије време смо проширили нашу делатност на црквену галантерију и покренули најсавременију производњу свега што је потребно за вашу цркву, манастир, епархију, почев од подрасника, раса, одежди, стубића, па до персонализованих производа за подове, душеке, завесе и свега осталог што је потребно за опремање епархијских и манастирских конака.
    Одежде и мантије, свештеничке капе, камилавке, пане, све за свештенство и монаштво радимо са најкавлитетнијим материјалима, са везом, златоткано, управо онако како ви желите и какве су потребе ваших цркава.
    Производња црквене галантерије постоји и ради благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина др Давида

     


    Наш тим ће изаћи, по вашој жељи на лице места, направити процену свега што је потребно за опремање. Наши производи красе многе храмове и манастире широм наше СПЦ, у земљи Србији и у свету. Желимо да вам сарадња са нама буде, испред свега, израз наше љубави према Цркви, и грађење пријатељског односа и поверења. 
    Посетите нас или позовите.
    Наша адреса је:
    Адреса: Николе Тесле 14 ( Зграда базена ), Крушевац
    Телефон: 037 / 492 262, моб.тел 063 775 45 93
    Производња црквене галантерије је на адреси Достојевског 17 у Крушевцу
    контакт e-mail: krunaimpex@ptt.rs







    Наш богат продајни  асортиман обухвата:
    * подне облоге (теписи, итисони, стазе, ПВЦ подови, иглани подови, ламинат, паркет)
    * мебл штофове (у преко 300 дезена) домаће и увозне, као и услугу    
       пресвлачења намештаја
    * душеке – врхунског квалитета (симпо и ТИН) у свим димензијема
    * завесе -  врхунског квалитета и краљевског изгледа, намењене за кућну и пословну
                       декорацију укључујћи и програм пакето механизама, тракастих завеса и 
                       венецијанера
  24. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за Наслов блога, ЖИВОТИЈЕВЕ ШОЉЕ ЗА СВАКИ ДОМ :)   
    Поручите шољу са сликом Животија Утешановића, заштитног знака сајта Поуке, и уједно преузмите потпуно бесплатно вибер стикере на линку овде 
    поручивања су на фејсбук профилу на линку овде
    Шоље могу бити са једном сликом, обострано и са две различите слике на једној шољи, по Вашем избору
    Одаберите слику или слике и јавите нам се 













































     
  25. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на марија97 за Наслов блога, ,,Границе су нама.''   
    Да  ли се љубав може научити?
    Ако узмемо у обзир и базирамо се на то да је љубав у нама онолико колико нам је дата од Господа и да је то све што поседујемо, онда се подаништава библијска парабола о талантима и потпуно маскира слобода. Поседовати љубав само онолико колико нам је дато, ограничава нас као личности, хришћане, људе да надграђујемо и изграђујемо сами себе. Свакако да се само питање може посматрати из два угла. Сигурно је да немају сви исте дарове и ту видимо са једне стране да нико није ,,неисписан лист хартије'' , а опет и главни проблем који се тиче васпитања. Велики проценат љубави деца у себи изграђују кроз породицу, кроз васпитање и кроз поступске својих блиских чланова. Сваки родитељ који добије своје дете, на овај или онај начин, временом гради љубав према њему и онда је преноси на дете. У сваком од нас је усађено семе љубави, али је до нас колико и да ли ће то семе донети некакав плод. Тако да у овом случају потпуно искључујем могућност потпуног одсуства изградње љубави.
    Како се љубав учи? Неко је одговорио, ,,Ако имамо од кога.'' –контра одговор је, имамо од Господа. Његова је љубав безгранична била и остала.
    За љубав је потребна храброст и борба. Храброст да се издигнеш изнад самог себе, да изађеш из сопствене љуске, из своје зоне комфора и да пребродивши све препреке један проценат љубави надоградиш. Пример, који је мени упечатљив, јесте ситуација са псима. Постоје људи који се истих плаше да једноставно не дозвољавају никакав приступ. То не значи да имају мањак љубави, већ мањак храборсти, а вишак кукавичлука да своју снагу искористе тако што ће изаћи из зачауреног страха и дати прилику себи да заволе пса, али и псу да заволи њих.
    ,,Практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота.''(Владета Јеротић)
    Ако човек није душевно болестан или можда размажен(превелики трансфер љубави који благонаклоност претвара у гушење) онда љубав може да научи. Ако је довољно храбар и спреман да се бори са сопственим границама, онда љубав може да научи. И негде за крај бих само додала.
    ,,Границе су нама.''
×
×
  • Креирај ново...