Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4431
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Vladan :::. у Пред лондонским судом поднета тужба против СПЦ због случајева педофилије   
    "Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује.
    ...
    Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности.
    ...
    Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих?"
     
  2. Тужан
    александар живаљев got a reaction from АлександраВ in Пред лондонским судом поднета тужба против СПЦ због случајева педофилије   
    Tužba protiv Srpske pravoslavne crkve pred britanskim pravosuđem: „Pedofilija je dokazana, traži se odgovornost“
    Piše: BBC News na srpskom18. aprila 2019. 18.11 Izmenjeno: 22. aprila 2019. 04.03    BBC Marija* danas pokušava da nastavi život i nadoknadi sve što je propustila posle traumatičnog događaja. Marija* i njene drugarice pevale su u crkvenom horu i često pomagale seoskom svešteniku oko službe i svakodnevnih obaveza.
    Imala je 12 godina kada je primetila da se sveštenik prema njoj ponaša „neprimereno“.
    „Sve češće je počeo da me mazi, pokušavao da me zadrži u crkvi, postavljao pitanja koja su neprikladna i za mene i za njega. Da bi na kraju uradio to što je uradio“, priseća se ona.
    Zbog krivičnog dela obljube nad detetom pomenuti sveštenik osuđen je na pet godina zatvora pred jednim od sudova u Srbiji.
    Marija danas ima 19 godina i jedna je od šest građana Srbije i Bosne i Hercegovine koji tužili Srpsku pravoslavnu crkvu zbog pedofilije pred Visokim sudom u Londonu.
    „SPC nije stvorila mehanizam da zaštiti mlade i sve one ljude prema kojima su sveštenici bili nasilni i maltretirali ih“, objašnjava predmet tužbe za BBC na srpskom advokat tužitelja Mladen Kesar.
    Dok se čeka odluka suda da li će prihvatiti slučaj, Srpska pravoslavna crkva se za sada ne izjašnjava povodom ove tužbe.
    Na pitanja BBC na srpskom za komentar povodom ovog slučaja iz Srpske pravoslavne crkve nisu odgovorili do objavljivanja ovog teksta.
    Britanski sudovi mogu da prihvate tužbe iako tužitelji dolaze van bitanskog područja, pod uslovom da se pokaže veza sa Velikom Britanijom – u ovom slučaju to bi bio ogranak SPC u Britaniji kojim, prema ustavu srpske crkve, upravlja Patrijaršija, objašnjava advokat Kesar.
    Tužitelji se nadaju da će ovaj postupak ohrabriti crkvene zvaničnike da „očiste redove od takvog ponašanja i kriminaliteta“, poput sistemske borbe protiv pedofilije koja je najavljena sa najviših državnih pozicija u Katoličkoj crkvi.
    „Verujem, ali ne idem u crkvu“
    BBC Marija* kaže da veruje u Boga ali da više ne ide u crkvu. Tišinu sunčanog prolećnog dana u malom južnobanatskom selu povremeno prekida zvuk automobila koji prolaze glavnom ulicom.
    Deo druma pokriva hladovina koju pravi visoki crkveni toranj bogomolje iz 19. veka.
    Ograda crkvenog dvorišta zaključana je katancem, a preko puta su prodavnica i škola.
    „Meni je u početku sve to bilo normalno. Pomazi te po kosi, poljubiš mu ruku i pričestiš se“, kaže Marija.
    Crkva je za decu u selu bila mesto čestih okupljanja, a roditelji nisu imali razloga za brigu kada su tamo, priseća se Marija.
    Posle službe bi obično neko od dece otišao do prodavnice po grickalice i sok i onda bi zajedno, u društvu sveštenika, sedeli i pričali u prostorijama crkve.
    Mariju je sveštenik sve češće zadržavao kada svi odu, kako bi „pomogla i počistila“.
    Neretko mu je pomagala i dok je svetio vodicu i sekao kolač meštanima u selu. Takva vrsta crkvenih aktivnosti joj je bila zanimljiva tada, priseća se ona.
    „Međutim, obrlati te oko malo prsta. Prema mom mišljenju, on je to svesno uradio jer je znao da sam ja bila bez roditelja, živela sa bakom i dekom i imala probleme sa drugom decom.
    Znate, deca se manje druže sa vama ako odrastate bez roditelja“, kaže Marija.
    Pedofilija SPC The British Broadcasting Corporation Nakon traumatičnog događaja problemi su tek počeli, kaže ona.
    „Opale su mi ocene, počela sam da pušim i bežim od kuće. Gledala sam samo da mislim na nešto drugo, jer to je bio veliki teret za mene“, priča Marija.
    Iz straha nikome ništa nije govorila. Bojala se da joj neće verovati.
    Međutim, njeni staratelji – baka i deka – primetili su da se ponaša drugačije.
    Jednog hladno februarskog dana, kada Marija nije došla iz škole, započeli su potragu po selu.
    Čuli su da je neko njenu školsku torbu video kod popa.
    „Prvo nije hteo da nam otvori vrata, bio je zbunjen. Onda je priznao da je torba kod njega ali da ne zna gde je ona. Posle smo saznali da ju je odvezao do obližnje varoši i ostavio tamo“, kaže Marijin deda za BBC na srpskom.
    Iako je Marija tada poricala da se „sa popom nešto desilo“, odlučili su da prijave slučaj socijalnoj službi.
    Ubrzo su se uključili i drugi nadležni organi, te je urađeno medicinsko veštačenje.
    Njihove sumnje su potvrđene. Suđenje je trajalo dugo, a optuženi je sve poricao.
    BBC Marijin deka je prvi primetio čudno ponašanje kod njegove unuke. Prema presudi u koju je BBC na srpskom imao uvid, sveštenik je osuđen na pet godina zatvora zbog krivičnih dela obljuba nad detetom i obljuba nad detetom u pokušaju.
    „Iz Srpske pravoslavne crkve niko nikada nije dolazio, niti zvao telefonom posle svega. Ama niko se nije ni pojavio. Krstu svaka čast, ali prema crkvi kao crkvi danas nemam nikakav odnos“, kaže Marijin deka.
    Iako su čuli da je sveštenik raščinjen, dodaje on, sveštenik se u mantiji „motao po selu i oko crkve“ i u toku suđenja – sve dok nije otišao na odsluženje kazne u zatvor.
    Ni Marija više ne ide u crkvu.
    „Ja verujem u Boga, ali ne idem u crkvu. Više nemam taj osećaj povezanosti sa crkvom i lepim stvarima koje se u crkvi rade“, navodi ona.
    Odgovornost crkve
    Kakva je odgovornost crkve i ima li je u Marijinom i sličnim slučajevima?
    Njeni pravni zastupnici u Londonu tvrde da ima.
    „Crkva je znala za takvo ponašanje i nije učinila ništa da bi stvorila mehanizme nadzora, kažnjavanja, odstranjivanja ljudi iz njihovih redova i zaštite lice koja su bila žrtve“, objašnjava advokat Kesar.
    On dodaje da se ovakvi slučajevi nisu desili „preko noći ili jedanput“, te da u šest slučajeva koji su predmet tužbi ima primera iz Srbije, Bosne i Hrvatske.
    Tvrdnju da se Srpska pravoslavna crkva već dugo „suočava sa slučajevima pedofilije“ ponavlja i Bojan Jovanović, jedan od pokretača tužbe u Londonu.
    BBC Bojan Jovanović, nekada otac Serafim, među prvima je u javnosti govorio o „organizovanoj pedofiliji“ unutar SPC Kao bivši sveštenik SPC – jerođakon Serafim – u eparhiji zvorničko-tuzlanskoj u Bosni i Hercegovini, Jovanović je krajem 1990-tih godina radio kao veroučitelj u Bijeljini, ali i u vladičanskom dvoru penzionisanog episkopa Vasilija Kačavende.
    Kačavenda je godinama unazad dovođen u vezu sa pedofilijom, o čemu je Jovanović više puta javno govorio u medijima, ali i pred Sinodom SPC, najvišim crkvenim telom.
    „Svedočio sam o tim događajima, kako se dovode maloletnici iz manastira, škola, kako se vrši podvođenje dece“, kaže Jovanović za BBC na srpskom.
    Optužbe na račun Kačavende – da ga je seksualno uznemiravao i tražio da podvodi decu – Jovanović je detaljno izneo u knjizi „Mafija u crkvi“, izdatoj 2014. godine.
    Uprkos tome, Kačavenda do danas nije krivično odgovarao.
    Kada su 2012. godine u javnost isplivali snimci bivšeg vladike u intimnom odnosu sa mlađim muškarcem, Kačavenda je „zbog bolesti“ podneo ostavku.
    Policija se nije javno izjašnjavala o verodostojnosti tih snimaka.
    Bojan Jovanović: Crkva se dugo součava sa pojavom pedofilije The British Broadcasting Corporation Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej je dve godine kasnije u izjavi za Kurirrekao da su kružile razne priče o Kačavendi.
    „…Priča uvek ima. Čim smo dobili dokaze, protiv vladike zvorničko-tuzlanskog preduzete su određene mere, odnosno, penzionisan je“, rekao je patrijarh.
    Upravo ovu izjavu aktuelnog patrijarha, ali i slične koje su dali drugi episkopi, advokat Kesar uzima kao dokaz da je crkva „imala saznanja“ o pedofiliji.
    „SPC se pravi da problema nema i ignoriše ga. Zato je kao organizacija koja te ljude postavlja, školuje i premešta iz parohije u parohiju odgovorna za pogreške koje su sistemske“, kaže Kesar.
    Umesto ignorisanja problema, crkva mora uspostaviti sistem kojim će zaštiti svoje vernike, posebno decu, dodaje on.
    Prema pisanju nedeljnika Vreme iz 2013. godine, ostavci Kačavende prethodila je i istraga Sinoda na osnovu žalbe trojice đaka cetinjske Bogoslovije da ih je episkop seksualno napastvovao, te da ih ucenjuje.
    Optužbe za pedofiliju u SPC:
    Odgovornost pojedinih vladika koji su prijavljeni za pedofiliju u Srbiji do danas nije utvrđena pred civilnim sudovima. Ova tri slučaja su izazvala veliku pažnju javnosti:
    Vladika vranjski Pahomije (svetovno ime Tomislav Gašić) optužen je 2002. godine za seksualno zlostavljanje dvojice maloletnika. Posle višegodišnjeg postupka, 2006. je oslobođen zbog zastare predmeta. U martu 2013. godine, Osnovno tužilaštvo u Vranju pokrenulo je predistražni postupak protiv Pahomija, nagon novih optužbi za seksualno zlostavljanje. Godinu dana kasnije, Tužilaštvo utvrđuje da nema razloga za pokretanje krivičnog postupka. Tokom postupaka, Pahomije je ostao na poziciji episkopa vranjskog, što je funkcija koju i danas obavlja. Okružni sud u Novom Sadu je 2006. godine osudio nekadašnjeg starešinu manastira Hopovo Ilariona (svetovno Jovan Mišić) na godinu dana zatvora zbog navođenja maloletnih dečaka na „nedozvoljene polne radnje“. Godinu dana kasnije Vrhovni sud vraća proces na početak, ali suđenja nije bilo jer je predmet zastareo. Slučaj bivšeg vladika Zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende nikada nije dospeo do suda. Posle višegodišnjih optužbi za pedofiliju i podvođenje maloletnih dečaka, Kačavenda podnosi ostavku „zbog bolesti“ kada u javnosti dospeva snimak na kome je on intiman sa jednim mladićem. Jovanović kaže da je i sam bio deo te istrage kao i da je lično doživeo seksualno zlostavljanje i ucene tokom rada sa Kačavendom.
    Snimaka, dodaje, postoji mnogo i crkva je znala za njih.
    „SPC je više puta vodila razne komisije koje su se bavile istragom i dolazile do podataka od pedofiliji, ali oni nikada nisu prosleđeni državnim organima. SPC u suštini prikriva pedofiliju u svojim redovima“, tvrdi Jovanović.
    Jovanović je, kako tvrdi, sarađivao sa različitim bezbednosnim službama u istragama o pedofiliji u crkvi – od policije i Bezbednosno-informativne agencije, do kabineta tadašnjeg predsednika Borisa Tadića.
    Istrage bi, međutim, posle optimističnog početka, iznenada stale.
    „Sve je to završavano tako što su se crkva i država na neki način poravnavale.“, tvrdi Jovanović.
    Gotovo po pravilu, državni zvaničnici Srbije se ne mešaju i ne izjašnjavaju o navodima o pedofiliji unutar crkve – pa se stiče utisak da je crkva „država u državi“.
    Iz crkve se, međutim, mogu čuti objašnjenja da crkveni sudovi ne mogu postupati bez činjenica utvrđenih u postupcima pred civilnim sudovima.
    BBC Seoska crkva Dometi tužbe pred sudom u Londonu
    Iako su neki od pojedinačnih slučajeva u kojima su za pedofiliju optuženi sveštenici dobili epilog pred civilnim sudovima, slučajevi viših crvenih zvaničnika – poput vladika i igumana – završavani su zastarom ili nisu ni pokrenuti.
    „Zbog toga smo primorani da pravdu potražimo van ove zemlje“, kaže Jovanović.
    Advokat Kesar dodaje da se slučajevi koje podnose tužitelji van britanskog područja često prihvataju na britanskim sudovima, ukoliko se pokaže veza sa Velikom Britanijom.
    „Ovde je to ogranak SPC u Velikoj Britaniji koji je deo Britansko-skandinavske eparhije. Po Ustavu SPC, sve eparhije su pod upravom Patrijaršije i najviših organa SPC. Dakle, jedna i nedeljiva crkva“, kaže Kesar.
    Sud treba da razmotri i efikasnost pravne zaštite u matičnoj zemlji, dostupnost i kvalitet besplatne pravne pomoći, zakonske odredbe o zastarelosti, korupciju i pristup pravosuđa, objašnjava on.
    U međuvremenu se njegovoj kancelariji i tužiteljima javilo još desetina pojedinaca spremnih da tuži SPC, i njihovi predmeti su sada u pripremi a dokazi se prikupljaju.
    „Postoji nepoverenje, jer se svi boje uticaja SPC i sprege između crkve i države. A možda je ovo jedini način da se SPC očisti od takvog ponašanja i od kriminaliteta i stvarno izvinu svim žrtvama i ponudi nekakvu nadoknadu“, dodaje Kesar.
    Britansko pravo predviđa da se tužba najavi tuženoj strani, kada sud te tužbe overi i zavede, odbrana ima tri meseca da odgovori na optužbe.
    „Teoretski je moguće da jedna ili dve od tužbi bude odbijene, a da ostatak nastavi i bude puno suđenje. Može biti nagodbe pre suđenja, zahteva stranaka da se tužba odbije ili odbrana odbije kao neosnovana“, objašnjava Kesar.
    Svaki od šest slučajeva je individualan, dodaje, ali se može desiti da sud odluči da se saslušaju na istom ročištu.
    Ističe i da se u ovoj tužbi ne dokazuje da je pedofilije bilo u ovim pojedinačnim slučajevima.
    „Postoje presude srpskih sudova za to. Za devojčicu iz Banata i još jednu devojčicu iz sela na jugu Srbije. Niko ne spori da žrtve postoje, nije pitanje da li su ti ljudi pedofili već da li je crkva spremna da uradi nešto po tom pitanju“, dodaje Kesar.
    BBC Porta crkve Penzija
    Bivši vladika Kačavenda nikada nije kanonski raščinjen, već je penzionisan.
    Drugim rečima, iako zvanično ne upravlja eparhijom, on ostaje u činu episkopa i nastavlja da prima penziju.
    „Ako je penzija kazna za pedofiliju u Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi onda je sve što mi radimo besmisleno“, kaže Jovanović.
    Kačavenda je septembru 2018. godine u Banjaluci predvodio litiju i osveštao temelje srpsko-ruskog hrama.
    Jovanović kaže da je u pripremi još 30 tužbi protiv SPC zbog pedofilije.
    „Ovo im je istorijska prilika da sebe opravdaju od navoda o pedofiliji. Moj motiv jeste zadovoljenje istine i svi mi od te ustanove tražimo samo jedno ljudsko izvini“, kaže Jovanović.
    Pravoslavne crkve daleko su od obračuna sa pedofilijom kako se to od nedavno radi u Katoličkoj.
    Na prvi pogled – osim tri sudski nedovršena slučaja protiv vladika u Srbiji i nekoliko u Grčkoj – stiče se utisak da u pravoslavnim crkvama ovakve optužbe nisu česte.
    Međutim, na sajtu međunarodne organizacije za podršku žrtvama zlostavljanja pravoslavnih sveštenika, navodi se imena više od 70 sveštenih lica osuđenih zbog zlostavljanja, i barem još toliko slučajeva u kojima postoje prijave ili samo javne optužbe bez sudskih epiloga.
    Pomenuta sveštena lica angažovana su u uglavnom pravoslavnim crkvama u Americi, ali na listi ima imena i iz Srbije – poput Branislava Peranovića, sveštenika manastira Crna Reka koji je 2013. godine osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva štićenika koji se borio sa zavisnosti od droge.
    U izjavi za Radio Slobodna Evropa, protođakon Ljubomir Ranković – koji je 15 godina radio kao sekretar crkvenog suda – objašnjava da „crkveni sud ne može da sudi, jer nema relevantne podatke niti može da vrši istragu.“
    „Može da reaguje tek kada dobije presudu građanskog suda. Očigledno je da su, ukoliko ima krivice, državni sudovi zatajili. Zato podržavam to da jedan međunarodni sud utvrdi činjenice i donese presudu“, izjavio je Ranković.
    Crkveni sud i „svetovne“ kazne
    Kada je reč o eventualnoj krivici sveštenih lica, monaha, pa i episkopa, o tome unutar crkve odlučuju Eparhijski crkveni sudovi kao prva instanca, a potom i Veliki crkveni sud.
    Njihove uloge i nadležnosti definisane su Ustavom Srpske pravoslavne Crkve.
    Prema Ustavu, krivice po kanonima i crkvenim propisima koje sude nadležne crkvene vlasti su:
    Prestupi protiv vere i učenja Crkve, kao i crkvenog poretka; Vladanje koje ne dolikuje svešteničkom činu i položaju; Nevršenje, odnosno nemarljivo vršenje službenih svešteničkih dužnosti i zakonitih naredaba pretpostavljenih crkvenih vlasti; Uvrede i klevete koje jedno svešteno lice nanese drugom sveštenom licu; Iznuđivanje nepropisne nagrade za sveštenoradnje; Pretresanje i kritikovanje u besedama zakona i naredaba nadležnih vlasti njihovih postupaka Prestupi protiv vere i učenja Crkve i crkvenog poretka Prestupi protiv hrišćanskog morala Moguće crkvene kazne za sveštena lica su:
    Opomena Ukor Epitimija („duhovni lek“) Premeštaj na drugo mesto službovanja Privremena zabrana sveštenodejstva, najviše do godinu dana Gubitak parohijske službe, odnosno drugog zvanja u Crkvi Doživotna zabrana sveštenodejstva Lišenje svešteničkog čina Lišenje svešteničkog čina sa isključenjem iz crkvene zajednice Lišenje monaštva Hleba i soli
    „Ja od izvinjenja nemam ništa, to je reč koju svako može da izgovori“, kaže Marija.
    Kada je sveštenik otišao u zatvor, problemi za Mariju nisu prestali.
    Prvi pritisci sredine počeli su u selu.
    „Neki ljudi u selu su potpisivali peticiju da se on oslobodi. Deca su vremenom počela da me zezaju – da me nazivaju popovom ženom, popadijkom.
    Ja sam tada bila dete“, kaže ona.
    Zbog svega toga Marija neko vreme nije živela sa bakom i dekom.
    Školu nije uspela da završi.
    „Da sam sve odmah prijavila, možda bi bilo drugačije, na licu mesta niko ništa ne bi mogao da porekne“, kaže danas Marija.
    A nije prijavila baš iz straha od onoga što se kasnije i desilo – ispitivanja policije, suđenja, osude okruženja.
    Zato, kaže, od tužbe jedino očekuje da svi slučajevi pedofilije u crkvi izađu na videlo.
    „Što se mene tiče, pravda je donekle zadovoljena, moj krivac je u zatvoru. Ali to što oni ćute što i pokrivaju druge ljude to nije lepo i nije ljudski“, dodaje Marija.
    Očekuje da svi pedofili u crkvi budu kažnjeni i da nijedno dete ne doživi ono što je ona.
    „Treba sve to izdržati, ispitivanja, zataškavanja crkve. Srbija crkvi plaća, a niko ne priča šta se dešava iza svega toga. Koliko god misliš da ti je dete bezbedno u crkvi, ne znaš iza se dešava iza oltara“, kaže Marija.
    Marija danas ima ćerku i „ne tako visoke snove“.
    „Postala sam majka kao mlada, sto posto sam sigurna da ću završiti neku školu da mogu da stojim na svojim nogama. Da imam svoje ja, da othranjujem dete i živim miran i skroman život. So i hleba i bar da mi bude prijatno“, nada se Marija.
    *Marija nije pravo ime sagovornice. Njeno pravo ime, imena bake i deke kao i mesta gde su se desili opisani događaji poznati su redakciji.
  3. Тужан
    александар живаљев got a reaction from Vladan :::. in Пред лондонским судом поднета тужба против СПЦ због случајева педофилије   
    Tužba protiv Srpske pravoslavne crkve pred britanskim pravosuđem: „Pedofilija je dokazana, traži se odgovornost“
    Piše: BBC News na srpskom18. aprila 2019. 18.11 Izmenjeno: 22. aprila 2019. 04.03    BBC Marija* danas pokušava da nastavi život i nadoknadi sve što je propustila posle traumatičnog događaja. Marija* i njene drugarice pevale su u crkvenom horu i često pomagale seoskom svešteniku oko službe i svakodnevnih obaveza.
    Imala je 12 godina kada je primetila da se sveštenik prema njoj ponaša „neprimereno“.
    „Sve češće je počeo da me mazi, pokušavao da me zadrži u crkvi, postavljao pitanja koja su neprikladna i za mene i za njega. Da bi na kraju uradio to što je uradio“, priseća se ona.
    Zbog krivičnog dela obljube nad detetom pomenuti sveštenik osuđen je na pet godina zatvora pred jednim od sudova u Srbiji.
    Marija danas ima 19 godina i jedna je od šest građana Srbije i Bosne i Hercegovine koji tužili Srpsku pravoslavnu crkvu zbog pedofilije pred Visokim sudom u Londonu.
    „SPC nije stvorila mehanizam da zaštiti mlade i sve one ljude prema kojima su sveštenici bili nasilni i maltretirali ih“, objašnjava predmet tužbe za BBC na srpskom advokat tužitelja Mladen Kesar.
    Dok se čeka odluka suda da li će prihvatiti slučaj, Srpska pravoslavna crkva se za sada ne izjašnjava povodom ove tužbe.
    Na pitanja BBC na srpskom za komentar povodom ovog slučaja iz Srpske pravoslavne crkve nisu odgovorili do objavljivanja ovog teksta.
    Britanski sudovi mogu da prihvate tužbe iako tužitelji dolaze van bitanskog područja, pod uslovom da se pokaže veza sa Velikom Britanijom – u ovom slučaju to bi bio ogranak SPC u Britaniji kojim, prema ustavu srpske crkve, upravlja Patrijaršija, objašnjava advokat Kesar.
    Tužitelji se nadaju da će ovaj postupak ohrabriti crkvene zvaničnike da „očiste redove od takvog ponašanja i kriminaliteta“, poput sistemske borbe protiv pedofilije koja je najavljena sa najviših državnih pozicija u Katoličkoj crkvi.
    „Verujem, ali ne idem u crkvu“
    BBC Marija* kaže da veruje u Boga ali da više ne ide u crkvu. Tišinu sunčanog prolećnog dana u malom južnobanatskom selu povremeno prekida zvuk automobila koji prolaze glavnom ulicom.
    Deo druma pokriva hladovina koju pravi visoki crkveni toranj bogomolje iz 19. veka.
    Ograda crkvenog dvorišta zaključana je katancem, a preko puta su prodavnica i škola.
    „Meni je u početku sve to bilo normalno. Pomazi te po kosi, poljubiš mu ruku i pričestiš se“, kaže Marija.
    Crkva je za decu u selu bila mesto čestih okupljanja, a roditelji nisu imali razloga za brigu kada su tamo, priseća se Marija.
    Posle službe bi obično neko od dece otišao do prodavnice po grickalice i sok i onda bi zajedno, u društvu sveštenika, sedeli i pričali u prostorijama crkve.
    Mariju je sveštenik sve češće zadržavao kada svi odu, kako bi „pomogla i počistila“.
    Neretko mu je pomagala i dok je svetio vodicu i sekao kolač meštanima u selu. Takva vrsta crkvenih aktivnosti joj je bila zanimljiva tada, priseća se ona.
    „Međutim, obrlati te oko malo prsta. Prema mom mišljenju, on je to svesno uradio jer je znao da sam ja bila bez roditelja, živela sa bakom i dekom i imala probleme sa drugom decom.
    Znate, deca se manje druže sa vama ako odrastate bez roditelja“, kaže Marija.
    Pedofilija SPC The British Broadcasting Corporation Nakon traumatičnog događaja problemi su tek počeli, kaže ona.
    „Opale su mi ocene, počela sam da pušim i bežim od kuće. Gledala sam samo da mislim na nešto drugo, jer to je bio veliki teret za mene“, priča Marija.
    Iz straha nikome ništa nije govorila. Bojala se da joj neće verovati.
    Međutim, njeni staratelji – baka i deka – primetili su da se ponaša drugačije.
    Jednog hladno februarskog dana, kada Marija nije došla iz škole, započeli su potragu po selu.
    Čuli su da je neko njenu školsku torbu video kod popa.
    „Prvo nije hteo da nam otvori vrata, bio je zbunjen. Onda je priznao da je torba kod njega ali da ne zna gde je ona. Posle smo saznali da ju je odvezao do obližnje varoši i ostavio tamo“, kaže Marijin deda za BBC na srpskom.
    Iako je Marija tada poricala da se „sa popom nešto desilo“, odlučili su da prijave slučaj socijalnoj službi.
    Ubrzo su se uključili i drugi nadležni organi, te je urađeno medicinsko veštačenje.
    Njihove sumnje su potvrđene. Suđenje je trajalo dugo, a optuženi je sve poricao.
    BBC Marijin deka je prvi primetio čudno ponašanje kod njegove unuke. Prema presudi u koju je BBC na srpskom imao uvid, sveštenik je osuđen na pet godina zatvora zbog krivičnih dela obljuba nad detetom i obljuba nad detetom u pokušaju.
    „Iz Srpske pravoslavne crkve niko nikada nije dolazio, niti zvao telefonom posle svega. Ama niko se nije ni pojavio. Krstu svaka čast, ali prema crkvi kao crkvi danas nemam nikakav odnos“, kaže Marijin deka.
    Iako su čuli da je sveštenik raščinjen, dodaje on, sveštenik se u mantiji „motao po selu i oko crkve“ i u toku suđenja – sve dok nije otišao na odsluženje kazne u zatvor.
    Ni Marija više ne ide u crkvu.
    „Ja verujem u Boga, ali ne idem u crkvu. Više nemam taj osećaj povezanosti sa crkvom i lepim stvarima koje se u crkvi rade“, navodi ona.
    Odgovornost crkve
    Kakva je odgovornost crkve i ima li je u Marijinom i sličnim slučajevima?
    Njeni pravni zastupnici u Londonu tvrde da ima.
    „Crkva je znala za takvo ponašanje i nije učinila ništa da bi stvorila mehanizme nadzora, kažnjavanja, odstranjivanja ljudi iz njihovih redova i zaštite lice koja su bila žrtve“, objašnjava advokat Kesar.
    On dodaje da se ovakvi slučajevi nisu desili „preko noći ili jedanput“, te da u šest slučajeva koji su predmet tužbi ima primera iz Srbije, Bosne i Hrvatske.
    Tvrdnju da se Srpska pravoslavna crkva već dugo „suočava sa slučajevima pedofilije“ ponavlja i Bojan Jovanović, jedan od pokretača tužbe u Londonu.
    BBC Bojan Jovanović, nekada otac Serafim, među prvima je u javnosti govorio o „organizovanoj pedofiliji“ unutar SPC Kao bivši sveštenik SPC – jerođakon Serafim – u eparhiji zvorničko-tuzlanskoj u Bosni i Hercegovini, Jovanović je krajem 1990-tih godina radio kao veroučitelj u Bijeljini, ali i u vladičanskom dvoru penzionisanog episkopa Vasilija Kačavende.
    Kačavenda je godinama unazad dovođen u vezu sa pedofilijom, o čemu je Jovanović više puta javno govorio u medijima, ali i pred Sinodom SPC, najvišim crkvenim telom.
    „Svedočio sam o tim događajima, kako se dovode maloletnici iz manastira, škola, kako se vrši podvođenje dece“, kaže Jovanović za BBC na srpskom.
    Optužbe na račun Kačavende – da ga je seksualno uznemiravao i tražio da podvodi decu – Jovanović je detaljno izneo u knjizi „Mafija u crkvi“, izdatoj 2014. godine.
    Uprkos tome, Kačavenda do danas nije krivično odgovarao.
    Kada su 2012. godine u javnost isplivali snimci bivšeg vladike u intimnom odnosu sa mlađim muškarcem, Kačavenda je „zbog bolesti“ podneo ostavku.
    Policija se nije javno izjašnjavala o verodostojnosti tih snimaka.
    Bojan Jovanović: Crkva se dugo součava sa pojavom pedofilije The British Broadcasting Corporation Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej je dve godine kasnije u izjavi za Kurirrekao da su kružile razne priče o Kačavendi.
    „…Priča uvek ima. Čim smo dobili dokaze, protiv vladike zvorničko-tuzlanskog preduzete su određene mere, odnosno, penzionisan je“, rekao je patrijarh.
    Upravo ovu izjavu aktuelnog patrijarha, ali i slične koje su dali drugi episkopi, advokat Kesar uzima kao dokaz da je crkva „imala saznanja“ o pedofiliji.
    „SPC se pravi da problema nema i ignoriše ga. Zato je kao organizacija koja te ljude postavlja, školuje i premešta iz parohije u parohiju odgovorna za pogreške koje su sistemske“, kaže Kesar.
    Umesto ignorisanja problema, crkva mora uspostaviti sistem kojim će zaštiti svoje vernike, posebno decu, dodaje on.
    Prema pisanju nedeljnika Vreme iz 2013. godine, ostavci Kačavende prethodila je i istraga Sinoda na osnovu žalbe trojice đaka cetinjske Bogoslovije da ih je episkop seksualno napastvovao, te da ih ucenjuje.
    Optužbe za pedofiliju u SPC:
    Odgovornost pojedinih vladika koji su prijavljeni za pedofiliju u Srbiji do danas nije utvrđena pred civilnim sudovima. Ova tri slučaja su izazvala veliku pažnju javnosti:
    Vladika vranjski Pahomije (svetovno ime Tomislav Gašić) optužen je 2002. godine za seksualno zlostavljanje dvojice maloletnika. Posle višegodišnjeg postupka, 2006. je oslobođen zbog zastare predmeta. U martu 2013. godine, Osnovno tužilaštvo u Vranju pokrenulo je predistražni postupak protiv Pahomija, nagon novih optužbi za seksualno zlostavljanje. Godinu dana kasnije, Tužilaštvo utvrđuje da nema razloga za pokretanje krivičnog postupka. Tokom postupaka, Pahomije je ostao na poziciji episkopa vranjskog, što je funkcija koju i danas obavlja. Okružni sud u Novom Sadu je 2006. godine osudio nekadašnjeg starešinu manastira Hopovo Ilariona (svetovno Jovan Mišić) na godinu dana zatvora zbog navođenja maloletnih dečaka na „nedozvoljene polne radnje“. Godinu dana kasnije Vrhovni sud vraća proces na početak, ali suđenja nije bilo jer je predmet zastareo. Slučaj bivšeg vladika Zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavende nikada nije dospeo do suda. Posle višegodišnjih optužbi za pedofiliju i podvođenje maloletnih dečaka, Kačavenda podnosi ostavku „zbog bolesti“ kada u javnosti dospeva snimak na kome je on intiman sa jednim mladićem. Jovanović kaže da je i sam bio deo te istrage kao i da je lično doživeo seksualno zlostavljanje i ucene tokom rada sa Kačavendom.
    Snimaka, dodaje, postoji mnogo i crkva je znala za njih.
    „SPC je više puta vodila razne komisije koje su se bavile istragom i dolazile do podataka od pedofiliji, ali oni nikada nisu prosleđeni državnim organima. SPC u suštini prikriva pedofiliju u svojim redovima“, tvrdi Jovanović.
    Jovanović je, kako tvrdi, sarađivao sa različitim bezbednosnim službama u istragama o pedofiliji u crkvi – od policije i Bezbednosno-informativne agencije, do kabineta tadašnjeg predsednika Borisa Tadića.
    Istrage bi, međutim, posle optimističnog početka, iznenada stale.
    „Sve je to završavano tako što su se crkva i država na neki način poravnavale.“, tvrdi Jovanović.
    Gotovo po pravilu, državni zvaničnici Srbije se ne mešaju i ne izjašnjavaju o navodima o pedofiliji unutar crkve – pa se stiče utisak da je crkva „država u državi“.
    Iz crkve se, međutim, mogu čuti objašnjenja da crkveni sudovi ne mogu postupati bez činjenica utvrđenih u postupcima pred civilnim sudovima.
    BBC Seoska crkva Dometi tužbe pred sudom u Londonu
    Iako su neki od pojedinačnih slučajeva u kojima su za pedofiliju optuženi sveštenici dobili epilog pred civilnim sudovima, slučajevi viših crvenih zvaničnika – poput vladika i igumana – završavani su zastarom ili nisu ni pokrenuti.
    „Zbog toga smo primorani da pravdu potražimo van ove zemlje“, kaže Jovanović.
    Advokat Kesar dodaje da se slučajevi koje podnose tužitelji van britanskog područja često prihvataju na britanskim sudovima, ukoliko se pokaže veza sa Velikom Britanijom.
    „Ovde je to ogranak SPC u Velikoj Britaniji koji je deo Britansko-skandinavske eparhije. Po Ustavu SPC, sve eparhije su pod upravom Patrijaršije i najviših organa SPC. Dakle, jedna i nedeljiva crkva“, kaže Kesar.
    Sud treba da razmotri i efikasnost pravne zaštite u matičnoj zemlji, dostupnost i kvalitet besplatne pravne pomoći, zakonske odredbe o zastarelosti, korupciju i pristup pravosuđa, objašnjava on.
    U međuvremenu se njegovoj kancelariji i tužiteljima javilo još desetina pojedinaca spremnih da tuži SPC, i njihovi predmeti su sada u pripremi a dokazi se prikupljaju.
    „Postoji nepoverenje, jer se svi boje uticaja SPC i sprege između crkve i države. A možda je ovo jedini način da se SPC očisti od takvog ponašanja i od kriminaliteta i stvarno izvinu svim žrtvama i ponudi nekakvu nadoknadu“, dodaje Kesar.
    Britansko pravo predviđa da se tužba najavi tuženoj strani, kada sud te tužbe overi i zavede, odbrana ima tri meseca da odgovori na optužbe.
    „Teoretski je moguće da jedna ili dve od tužbi bude odbijene, a da ostatak nastavi i bude puno suđenje. Može biti nagodbe pre suđenja, zahteva stranaka da se tužba odbije ili odbrana odbije kao neosnovana“, objašnjava Kesar.
    Svaki od šest slučajeva je individualan, dodaje, ali se može desiti da sud odluči da se saslušaju na istom ročištu.
    Ističe i da se u ovoj tužbi ne dokazuje da je pedofilije bilo u ovim pojedinačnim slučajevima.
    „Postoje presude srpskih sudova za to. Za devojčicu iz Banata i još jednu devojčicu iz sela na jugu Srbije. Niko ne spori da žrtve postoje, nije pitanje da li su ti ljudi pedofili već da li je crkva spremna da uradi nešto po tom pitanju“, dodaje Kesar.
    BBC Porta crkve Penzija
    Bivši vladika Kačavenda nikada nije kanonski raščinjen, već je penzionisan.
    Drugim rečima, iako zvanično ne upravlja eparhijom, on ostaje u činu episkopa i nastavlja da prima penziju.
    „Ako je penzija kazna za pedofiliju u Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi onda je sve što mi radimo besmisleno“, kaže Jovanović.
    Kačavenda je septembru 2018. godine u Banjaluci predvodio litiju i osveštao temelje srpsko-ruskog hrama.
    Jovanović kaže da je u pripremi još 30 tužbi protiv SPC zbog pedofilije.
    „Ovo im je istorijska prilika da sebe opravdaju od navoda o pedofiliji. Moj motiv jeste zadovoljenje istine i svi mi od te ustanove tražimo samo jedno ljudsko izvini“, kaže Jovanović.
    Pravoslavne crkve daleko su od obračuna sa pedofilijom kako se to od nedavno radi u Katoličkoj.
    Na prvi pogled – osim tri sudski nedovršena slučaja protiv vladika u Srbiji i nekoliko u Grčkoj – stiče se utisak da u pravoslavnim crkvama ovakve optužbe nisu česte.
    Međutim, na sajtu međunarodne organizacije za podršku žrtvama zlostavljanja pravoslavnih sveštenika, navodi se imena više od 70 sveštenih lica osuđenih zbog zlostavljanja, i barem još toliko slučajeva u kojima postoje prijave ili samo javne optužbe bez sudskih epiloga.
    Pomenuta sveštena lica angažovana su u uglavnom pravoslavnim crkvama u Americi, ali na listi ima imena i iz Srbije – poput Branislava Peranovića, sveštenika manastira Crna Reka koji je 2013. godine osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva štićenika koji se borio sa zavisnosti od droge.
    U izjavi za Radio Slobodna Evropa, protođakon Ljubomir Ranković – koji je 15 godina radio kao sekretar crkvenog suda – objašnjava da „crkveni sud ne može da sudi, jer nema relevantne podatke niti može da vrši istragu.“
    „Može da reaguje tek kada dobije presudu građanskog suda. Očigledno je da su, ukoliko ima krivice, državni sudovi zatajili. Zato podržavam to da jedan međunarodni sud utvrdi činjenice i donese presudu“, izjavio je Ranković.
    Crkveni sud i „svetovne“ kazne
    Kada je reč o eventualnoj krivici sveštenih lica, monaha, pa i episkopa, o tome unutar crkve odlučuju Eparhijski crkveni sudovi kao prva instanca, a potom i Veliki crkveni sud.
    Njihove uloge i nadležnosti definisane su Ustavom Srpske pravoslavne Crkve.
    Prema Ustavu, krivice po kanonima i crkvenim propisima koje sude nadležne crkvene vlasti su:
    Prestupi protiv vere i učenja Crkve, kao i crkvenog poretka; Vladanje koje ne dolikuje svešteničkom činu i položaju; Nevršenje, odnosno nemarljivo vršenje službenih svešteničkih dužnosti i zakonitih naredaba pretpostavljenih crkvenih vlasti; Uvrede i klevete koje jedno svešteno lice nanese drugom sveštenom licu; Iznuđivanje nepropisne nagrade za sveštenoradnje; Pretresanje i kritikovanje u besedama zakona i naredaba nadležnih vlasti njihovih postupaka Prestupi protiv vere i učenja Crkve i crkvenog poretka Prestupi protiv hrišćanskog morala Moguće crkvene kazne za sveštena lica su:
    Opomena Ukor Epitimija („duhovni lek“) Premeštaj na drugo mesto službovanja Privremena zabrana sveštenodejstva, najviše do godinu dana Gubitak parohijske službe, odnosno drugog zvanja u Crkvi Doživotna zabrana sveštenodejstva Lišenje svešteničkog čina Lišenje svešteničkog čina sa isključenjem iz crkvene zajednice Lišenje monaštva Hleba i soli
    „Ja od izvinjenja nemam ništa, to je reč koju svako može da izgovori“, kaže Marija.
    Kada je sveštenik otišao u zatvor, problemi za Mariju nisu prestali.
    Prvi pritisci sredine počeli su u selu.
    „Neki ljudi u selu su potpisivali peticiju da se on oslobodi. Deca su vremenom počela da me zezaju – da me nazivaju popovom ženom, popadijkom.
    Ja sam tada bila dete“, kaže ona.
    Zbog svega toga Marija neko vreme nije živela sa bakom i dekom.
    Školu nije uspela da završi.
    „Da sam sve odmah prijavila, možda bi bilo drugačije, na licu mesta niko ništa ne bi mogao da porekne“, kaže danas Marija.
    A nije prijavila baš iz straha od onoga što se kasnije i desilo – ispitivanja policije, suđenja, osude okruženja.
    Zato, kaže, od tužbe jedino očekuje da svi slučajevi pedofilije u crkvi izađu na videlo.
    „Što se mene tiče, pravda je donekle zadovoljena, moj krivac je u zatvoru. Ali to što oni ćute što i pokrivaju druge ljude to nije lepo i nije ljudski“, dodaje Marija.
    Očekuje da svi pedofili u crkvi budu kažnjeni i da nijedno dete ne doživi ono što je ona.
    „Treba sve to izdržati, ispitivanja, zataškavanja crkve. Srbija crkvi plaća, a niko ne priča šta se dešava iza svega toga. Koliko god misliš da ti je dete bezbedno u crkvi, ne znaš iza se dešava iza oltara“, kaže Marija.
    Marija danas ima ćerku i „ne tako visoke snove“.
    „Postala sam majka kao mlada, sto posto sam sigurna da ću završiti neku školu da mogu da stojim na svojim nogama. Da imam svoje ja, da othranjujem dete i živim miran i skroman život. So i hleba i bar da mi bude prijatno“, nada se Marija.
    *Marija nije pravo ime sagovornice. Njeno pravo ime, imena bake i deke kao i mesta gde su se desili opisani događaji poznati su redakciji.
  4. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from АлександраВ in Владика Јован: Млади људи овде не виде будућност и масовно се селе, а сеобе ће бити све веће   
    Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost
    Izvor: N1info Autor teksta:Srna
    Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan.
    On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije.
    "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska.
    Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini.
    "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan.
    On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad.

    View full Странице
  5. Оплаках :))
    александар живаљев је реаговао/ла на Ведран* у Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке   
    Ако нађете неку грешку јавите ми да убацим наводнике. 

  6. Оплаках :))
    александар живаљев је реаговао/ла на Vladan :::. у Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке   
    Јак ти тај подвиг....
    Мени за то треба пола сата, а деси се и да се вратим кући из града а још нисам будан... Ево, јутрос сам тек кући видео како ме фризер ошиш'о...  
     
  7. Хахаха
    александар живаљев је реаговао/ла на Ведран* у Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке   
    Свако јутро кад се пробудим прво очи отворим. 
  8. Волим
  9. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Vladan :::. у Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке   
    @Ведран* Супер си одрадио анализу око мајке цркве и око државних аутокефалија и како је то идеолошки повезано као и да испод свега леже перфидне терминолошке манипулације и (отворене) лажи. Изгледа да они буквално иду линијом: што је лаж већа мања је шанса да у њу неко посумња (и провери је)...
     
  10. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Срђан Шијакињић у Хитно помози, хришћанине!   
    Драги моји,
    Нажалост, сваки дан се срећемо са новим потресним причама људи у разним невољама и апелима за помоћ. Налетео сам, међутим, на причу о Ради Симић из Шапца, коју сам морао да поделим овде, како бисмо покушали да јој помогнемо колико смо у прилици и можда улепшамо Васкрс.
    Причу о њој можете прочитати овде: https://vesti-online.com/Humanitarni-most/Sve-vesti/668531/Sudbina-koja-ostavlja-bez-reci?fbclid=IwAR1yDnVnBopfSXJT0daGrMflwdNon5nCmCq85eL_ajqu_Y5Yeh7zKwv-8xo
    Њен твитер профил је овде: https://twitter.com/rada_simic. 
    (не морате имати свој твитер профил како бисте погледали њен). ИНФО О ЖИРО РАЧУНУ И КОНТАКТ БРОЈ ЈЕ НА ПРОФИЛУ.
    Делује као јако намучена жена, којој је заиста потребна помоћ, колико новчано, толико и као подсетник да није сама.
  11. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Golub у Raskol se zahuktava   
    Ја још ономад Порошенка назвах Потрошенко... 
  12. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    То ђубре је и претходни круг излажирао, јер није прошла Тимошенкова. Сада га је одрадио комедијаш, како и јесте цела ова ситуација. Веома симболично. 
  13. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Vladan :::. у Raskol se zahuktava   
    Porošenko izgubio izbore, komičar novi predsednik Ukrajine
    Izaći ću iz predsedničkog kabineta... - istakao je.
    https://www.telegraf.rs/vesti/svet/3053806-porosenko-izgubio-izbore-komicar-novi-predsednik-ukrajine

    Нека понесе и "Томос" са собом да не привлачи неку негативну енергију на новог председника... 
     
  14. Оплаках :))
    александар живаљев је реаговао/ла на Zoran Đurović у Raskol se zahuktava   
    Честитао сам му већ славу, ако на то мислиш, са овим православним мотивационим постером. А уприличићу му одговор и на интервју. Човек не мирује...

  15. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на farisejski.bukvojed у Патријарх прославио крсну славу, присуствовао Вучић   
    U kom narodu?
     
    Nikada medju Srbima nisam sreo nikoga ko je iskazivao nepostovanje prema Njegovoj Svetosti Patrijarhu Irineju.
     
    Ja sam licno imao izvesnu distancu prema njemu, a on me je drzanjem povodom ukrajinske krize odusevio.
     
    Posto si napisala da zivis valjda u Holandiji, mozda si mislila da on ne uziva postovanje medju Holandjanima?
  16. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Благовесник у Патријарх прославио крсну славу, присуствовао Вучић   
    Баш је супротно. Народ из Цркве му најсрдачније прилази, премноги, просећи благослов, искрено га воле и њега и његове беседе које су им и блиске и разумљиве. Не знам чиме се бавиш, али ти си Sofija_ , немој се љутити, прапорац који звечи....  
  17. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Предраг М у Патријарх прославио крсну славу, присуствовао Вучић   
    Вучић је председник ове државе свидело се то нама или не и сасвим је нормално да присуствује слави код патријарха. Не разумем шта је ту спорно. Невероватно је што сада бацамо камење на патријарха јер му је Вучић на слави и зато јер патријарх не подржава протесте. Шта се бре људи догађа са вама? Свако ко није за протесте је анатемисан са ваше стране. То није ич нормално. Клањајте се вашем Св. Протесту али покушајте и Христа да пустите мало у себе бар на данашњи дан и овај дивни празник... Збогом 
  18. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Orthophill у Патријарх прославио крсну славу, присуствовао Вучић   
    @Sofija_ обично архијерејска литургија траје много дуже него јерејска. Можда, људи и немају много времена. Ипак је субота, спремају се људи за Васкрс итд.
    Патријарх Иринеј мада је помало етнофилетиста, ја сам убеѓен да је врло добар човек. И не заслужује као ваш првосвештеник да га критикујете и да га злоглаголите.
    Честита слава Патријарху и нека долгоденствује у добро здравље и у ову ревност за богослужења коју има!
  19. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Orthophill у Патријарх прославио крсну славу, присуствовао Вучић   
    Опростите што ќу да умешам политику. Немојте мислити, да ако падне Вучиќ, да онај који доѓе после њега биќе бољи. Биќе исти, а можда и гори. Колико сам упознат они који протестују против Вучиќа, су финансирани од истог извора, као што су били и финансирани и они који су протестирали против нашег (македонског) Никола Груевског. Учите мало од нашу македонску скорију историју. А ево што смо добили од револуцију против Груевског:
    1) Груевски је пао.
    2) Груевски је осуѓен, али види чудо пребегао у Маѓарску. Његов брат од ујка, његова десна рука, суде га, али никако да га осуде.
    3) Спровеѓује се селективна правда, они који су потребни новој влади, нико не гони. Они који нису, бивају осуѓени и за оне који бивају амнестирани.
    4) Наш садашњи премијер се клео (буквално у децу, родитеље, преце и потомке) да неќе да мења име наше државе (питање болно, као и ваше Косовско питање), али прво што је учинио - потписао уговор са Грчку о промени имена. Немојте се варати да нова власт у Србији ќе да буде боља од садашњу и око питање Косова. Бојим се да ќе решење тог спора бити приоритетно, али неќе се допасти Србима.
    5) Све друге проблеме који смо имали (корупција, непотизам, исељивање, мафије итд.) остали. Корист имају само неки људи.
    Македонска Црква, поступила је паметно, остала је неутрална. Можда је имала више корист од Груевског, али ни сада нема штету. Мада и код нас неки свештеници, па чак и владици иступају јавно у корист одредену странку, али ипак то је у границе нормале.
  20. Љут
    александар живаљев је реаговао/ла на Милан Ракић у VODIČ – KAKO DA UPROPASTITE LOKALNI AERODROM: Niška priča sa  tužnim krajem   
    NAKON VIŠE OD GODINU DANA BUSANJA U GRUDI DA ĆE POMOĆI NIŠKOM AERODROMU "KONSTANTIN VELIKI", DRŽAVA JE ZAPRAVO ODABRALA DA POMOGNE JEDNOJ ILI VIŠE AVIO-KOMPANIJA, I TO SUMOM (15 MILIONA EVRA ZA TRI GODINE) O KOJOJ NIŠKI AERODROM MOŽE SAMO DA SANJA

    Kao što je poznato, krajem marta Vlada Republike Srbije donela je Odluku o proglašenju linija u javnom interesu u vazdušnom saobraćaju "u cilju bržeg ekonomskog razvoja regiona, a kroz efikasnije saobraćajno povezivanje sa evropskim gradovima".
    Ovom odlukom za linije od javnog interesa određene su linije iz Niša do Nirnberga, Frankfurta/Hana, Rima, Hanovera, Ljubljane, Salcburga, Bolonje, Budimpešte, Geteborga, Fridrihsafena, Karlsruea i Tivta. Vlada će godišnje obezbeđivati nešto više od pet miliona evra za ovu namenu (do 600 miliona dinara) za kompanije koje pobede na ovom međunarodnom tenderu, a sve u cilju razvoja regiona i na linijama "na kojima ne saobraća nijedna avio-kompanija".
    Tako je, nakon više od godinu dana busanja u grudi da će pomoći niškom Aerodromu "Konstantin Veliki", država zapravo odabrala da pomogne jednoj ili više avio-kompanija, i to sumom (15 miliona evra za tri godine) o kojoj niški aerodrom može samo da sanja.
    Ako je nužno da se u nekoliko rečenica ispriča priča o Aerodromu "Konstantin Veliki" u Nišu, to bi glasilo ovako: do 2014, Aerodrom je godinama bio klinički mrtav. Nakon toga, započeo je nesvakidašnji i gotovo neverovatan rast – sa prosečno manje od četiri (cifrom: 4) putnika dnevno tokom 2014. godine, na skoro hiljadu putnika dnevno (2017). A onda je tokom 2018. ovaj aerodrom, do tada u vlasništvu Grada Niša, prosto otela država Srbija i stavila ga pod svoju kontrolu.
    Mada se može pratiti i pre formalne promene uprave Aerodroma (u avgustu 2018), od tada je taj "trag države" nepogrešiv – isti onaj trag koji je naprednjačka država ostavila i poslujući sa Er Srbijom i Aerodromom "Nikola Tesla", onaj trag koji kao da kaže: hajde da milionima evra poreskih obveznika bez potrebe subvencionišemo avio-prevoznike kojima subvencija nije potrebna, kako bi leteli na mesta do kojih građani Srbije lako mogu da dođu već postojećim komercijalnim linijama. A ako još od svega toga najveću korist izvuče kamen-temeljac i simbol naše SNS vlasti – Er Srbija, kao i svi sa njom povezani – tim bolje.
    "Država ne zna da upravlja aerodromom", saopštavano je javnosti Srbije početkom 2018. godine, kada je francuska kompanija Vansi uzimala u koncesiju beogradski Aerodrom "Nikola Tesla": "Taj operater mnogo bolje radi aerodrome nego što bismo mi radili, ko god da dođe, bilo da su to Kinezi, Arapi, Vansi, Nemci, ko god hoćete. Bolji su nego mi, u svemu su bolji", rekao je tada predsednik Vučić.

    U INTERESU NIŠLIJA
    Simptomatično, negde u isto vreme – sredinom januara – počela je da se plete mreža oko gradskog Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu: uporedo sa vešću da će koncesijom biti ograničen broj putnika niškog aerodroma na milion putnika godišnje, u javnost počinju da se plasiraju informacije da "Konstantin Veliki" neće moći dalje da se razvija bez pomoći države, da takse moraju da se dupliraju, da Ministarstvo traži da "aminuje" uvođenje svake nove linije, te da je broj putnika u Nišu rastao nauštrb Aerodroma "Nikola Tesla", odnosno da je vlast, kako reče Vučić, "pustila" Niš da se razvija.
    Svi ovi spinovi i filovanje javnosti neistinama i poluistinama dobili su konkretan oblik krajem marta, kada je gradsko veće Niša usvojilo "preporuku" i bez naknade ustupilo Aerodrom Republici Srbiji. Sve, naravno, "u interesu Nišlija", i zato što je "niški aerodrom strateški bitan za državu" i jer je "prevazišao lokalne okvire". Zanemarena je ovom prilikom tvrdnja uz koju je "otišao" Aerodrom "Nikola Tesla" – da država ne zna da upravlja aerodromom.
    Osam meseci nakon ostavke direktora aerodroma Vladice Đurđanovića (pogledati intervju Đurđanovića u "Vremenu" broj 1442 iz avgusta prošle godine) i odlaska direktora Regionalne razvojne agencije "Jug" Bojana Avramovića – najzaslužnijih za uspeh "Konstantina Velikog" u periodu 2015–2018. – brojke kažu sledeće: u prvom kvartalu 2019. godine niški aerodrom imao je skoro 10.000 putnika manje nego u prva tri meseca 2018. (pad od 11,2 odsto), a smanjen je i broj putničkih aviona koji su saobraćali sa "Konstantina Velikog", i to za 4,7 odsto.
    Sa druge strane, u kargo saobraćaju stanje je potpuno katastrofalno: nakon 2537,7 tona prevezenog tereta u 2017, tokom 2018. taj broj bio je skoro četiri puta manji (688,3 tona), da bi, čak i tako smanjena, količina tereta bila za još 61,6 odsto smanjena u prvom kvartalu 2019. godine u odnosu na isti period u 2018.
    "Za sve što se desilo i što se dešava sa saobraćajem i sa samim Aerodromom u Nišu, odgovorni su oni koji su ovu glupost i napravili, bez izuzetaka, od samog vrha države pa do poslednjeg odbornika koji je za to glasao", kaže za "Vreme" Bojan Avramović, nekadašnji direktor RRA "Jug" i nekadašnji poverenik SNS-a za nišku opštinu Pantelej.
    "Koncesija beogradskog aerodroma je iskorišćena za preuzimanje Aerodroma u Nišu od strane Ministarstva, i odlično je poslužila Zorani Mihajlović. To je samo povod na koji su se mnogi upecali. Pokušali su oni u Ministarstvu još 2015. godine da ‘uteraju’ Aerodrom Niš u Aerodrome Srbije d.o.o., ali je tada bila drugačija konstelacija snaga u Nišu, a i Aerodrom svojim poslovanjem nije zavredeo pažnju, pa su i to radili nevoljno i kalkulantski. Da biste shvatili malo bolje situaciju, do 2014. godine aerodromima u Srbiji je upravljao URS, i u Nišu i u Beogradu – slučajno je i ministarka istog ‘aristokratskog’ porekla, pomoćnik ministarke takođe, kao i šef kabineta predsednika i nadležni lokalni čauši. I tada, kada dođete na sastanak – svi su tu, samo njega nema, lepo uvezani (privatno) i uigrani.
    Od tada i traju raznorazni pokušaji uticaja na poslovanje Aerodroma u Nišu i stavljanja pod kontrolu. Nisu uspevali tri godine, uspeli su kada su u igru ubacili Vansi. U međuvremenu, mi smo isporučili evropski rezultat, oborili sve rekorde i demantovali 30-godišnju famu ‘beogradskih stručnjaka’ da Niš ne može da radi. Ponajviše smo demantovali dugogodišnje uverenje severnog dela države o ‘nesposobnom jugu’ kome treba uvek nešto pomagati. I da budem do kraja pošten, bez obzira što će mnogi biti nezadovoljni, jedan od razloga našeg uspešnog ‘otpora’ je podrška koju smo imali od samog Vučića, trajala je sve do Vansija, posle toga je sve otišlo na drugu stranu. To ga, naravno, ne amnestira njegovog dela odgovornosti za sve negativno što se desilo i eventualno ako nešto i pozitivno od ovoga ispadne, u šta ja čisto sumnjam", kaže Avramović.

    DOBITAK USPORAVA
    Sve one podatke o broju putnika i količini prevezenog kargo tereta saznajemo sa sajta Aerodroma, pod odeljkom "Statistika". Međutim, zgodno, taman kada je država uzela Aerodrom pod svoje (u avgustu 2018), na sajtu prestaju da se objavljuju kvartalni izveštaji o poslovanju. "Vreme" je od Aerodroma "Konstantin Veliki" zatražilo kvartalne izveštaje za 2018. godinu (finansijski izveštaj u APR-u očekuje se tek na leto), ali odgovora nije bilo. Tako, poslednji javno dostupan izveštaj jeste onaj za prvi kvartal 2018, i u njemu piše sledeće:
    "I pored iskazanog dobitka, primetno je usporavanje realizacije Programa poslovanja u prvom kvartalu po svim pozicijama, jer izostaje planirani rast obima poslovanja, a u nekim sektorima je očigledan pad, što je direktna posledica trenutne situacije koja se odnosi na sam status JP Aerodrom Niš."
    Dakle, još tada – dok niški odbornici nisu i formalno, velikom većinom u gradskoj skupštini izglasali ono što je gradsko veće odlučilo u martu, i dok država još nije bila nadležna za Aerodrom – ona je činila štetu svojim postupcima i izjavama funkcionera. Setimo se samo da je u maju prošle godine ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović "naterala" Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV) da se oglasi i demantuje njenu tvrdnju da tadašnji menadžment Aerodroma i čelnici Niša "direktno ugrožavaju funkcionisanje Aerodroma Niš, ugrožavaju građane, ugrožavaju bezbednost", te da "njihova nesposobnost pokazuje da su spremni čak i da dovedu u pitanje odvijanje avio-saobraćaja". Kako je tada saopštio DCV, "Aerodrom ‘Konstantin Veliki’ nema nikakav problem sa bezbednošću avio-operacija niti sa obezbeđivanjem samog aerodroma".
    I uopšte, u četvorouglu Aleksandar Vučić – Zorana Mihajlović – Darko Bulatović (gradonačelnik Niša) – Zoran Ilić (pomoćnik ministarke Mihajlović) bilo je izrečeno toliko neistina i poluistina o Aerodromu, i toliko puta su davali direktno suprotne izjave jedni drugima tokom prve polovine 2018, da je potreban jedan tekst samo da se popiše količina "magle" koju su proizveli kako bi ubedili javnost da je naprosto nužno da država – koja ne zna da upravlja aerodromima – preuzme niški aerodrom.
    Samo ukratko: Pamtimo izjavu ministarke da se u koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" ne pominje nikakvo ograničenje broja putnika na niškom aerodromu – izjavu koju je demantovao "njen rođeni pomoćnik" Ilić, koji je rekao da će država plaćati "penale" Vansiju ako niški aerodrom pređe milion putnika na godišnjem nivou.
    Pamtimo i falsifikovanje zapisnika sa sastanka u Ministarstvu saobraćaja, kada je navodno tadašnji direktor Aerodroma Đurđanović rekao da bi valjalo povećati aerodromske takse. Đurđanović se kasnije javio "Južnim vestima" i saopštio da on na tom sastanku nije prozborio ni reč: "Ja tako nešto nikad nisam izjavio niti rekao, a na pomenutom sastanku nisam uzimao reč, doslovce ništa nisam ni rekao."
    JEDNA ZEMLJA, JEDAN AERODROM: Protest "Ne damo niški aerodrom", april 2018. Takođe, pamtimo i neistine koje je ministarka iznosila o finansijskoj sposobnosti aerodroma. U aprilu 2018. je Zorana Mihajlović rekla da su prihodi Aerodroma 60 miliona, a samo trošak za plate 110 miliona dinara. Zapravo, u realnosti, prihodi Aerodroma su u 2017. bili 323,7 miliona dinara, dok je na plate otišlo negde oko 105 miliona dinara.
    Sećamo se i da je u januaru 2018, samo par meseci pre nego što će gradsko veće u Nišu dobiti neizdrživ napad darežljivosti i pokloniti Aerodrom državi, gradonačelnik Darko Bulatović (sa tim istim gradskim većem) potpisao saglasnost na Dugoročni plan poslovne strategije i razvoja niškog aerodroma (za period 2017–2027), u kome nema ni slova o promeni vlasnika.
    Pamtimo i sporni ugovor Aerodroma sa Ministarstvom odbrane, potpisan još pre desetak godina, koji je bio još jedan adut države u nameri da uzme "Konstantina Velikog": iako je ispoklanjala silnu zemlju u Beogradu na vodi ili prodala budzašto kojekakvim arapskim investitorima, država se zainatila da na ugovor kojim Aerodrom duguje zemljište Ministarstvu odbrane "prebije" tako što će država uzeti Aerodrom, a da Ministarstvo oprosti dug. Pamtimo da je Darko Bulatović za sklapanje ugovora optužio Demokratsku stranku, ali i Pokret "Dosta je bilo" (osnovan 2014) i Pokret slobodnih građana (osnovan 2017), koji u trenutku potpisivanja ovog ugovora nisu ni postojali. Takođe, pamtimo da, iako je država uzela Aerodrom, dug prema Ministarstvu nije bio oprošten.
    Pamtimo i bezbrojna obećanja o tome kada će ugovor o koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" – iz koga bi se jasno saznalo šta je to država obećala Francuzima u vezi sa niškim aerodromom – postati dostupan javnosti. Pa je tako Ana Brnabić obećavala do septembra 2018, Siniša Mali do kraja 2018, a Zoran Ilić je krajem januara 2019. obećao da će ugovor biti objavljen "u narednih mesec dana". Naravno, ugovor je još uvek tajna za građane Srbije.
    Najzad, pamtimo i da je Zorana Mihajlović u aprilu 2018. kritikovala bivše rukovodstvo Aerodroma zbog subvencionisanja dve avio-kompanije, odnosno, jer su za četiri godine (2010–2013) "dali 3,6 miliona evra avio-kompanijama za prazna sedišta, da bi leteli iz Niša". U maju je Vučić varirao na ovu temu kod Sarape na Pinku: "Nemojte da vam pričam šta su oni radili, kako su plaćali mesto u avionu, do Kaljarija ili do nekih drugih mesta, a i koliko se para države trošilo." Kad ono – ni godinu dana kasnije, Vlada Srbije izdvaja ne 3,6, nego 15 miliona evra za tri godine da bi – "plaćali mesto u avionu" i da bi avio-kompanije "letele iz Niša".
    No, šta zapravo leži iza cele priče sa ovim subvencionisanim letovima iz Niša? Kako se došlo do baš ovih destinacija, a ne nekih drugih? Koliko će putnika tako biti prevezeno i da li se nekome "nameštaju" ove nove, subvencionisane linije?
    "Prošlu godinu je aerodrom završio sa 350.000 putnika i sasvim slučajno su ovi novi, subvencionisani instalirani kapaciteti oko 350.000 sedišta godišnje – a to ne znači i toliki broj putnika", kaže Bojan Avramović.
    "Mi smo isporučili 350.000 putnika kroz trogodišnji projekat koji je Grad Niš koštao dva miliona evra. Međutim, zatekli smo milion evra dugova (četiri neisplaćene plate, 400.000 kredita u švajcarcima, 400.000 evra duga dobavljačima), tako da smo na raspolaganju imali milion evra. Doveli smo Aerodrom do samoodrživosti i nadalje je trebalo samo ulagati u infrastrukturu. Ovih 15 miliona evra nema veze sa infrastrukturom, ovo je besomučno rasipanje para u cilju dokazivanja opravdanosti preuzimanja Aerodroma, a bojim se i razračunavanja sa avio-kompanijama koje već rade u Nišu. Jednostavno, za ovih 15 miliona evra dobijate ono što već imate, 350.000 putnika godišnje, a Aerodrom dobija ista ona tri evra takse koje dobija i bez subvencionisanih letova. Svim ovim je pokazano da oni koji su preuzeli Aerodrom pojma nemaju šta s njim da rade, niti su imali plan kad su ga uzimali, niti ga imaju sada. Sa 15 miliona evra može svako", kaže Avramović.
    On dodaje da ne veruje da je lokalno rukovodstvo biralo destinacije ("Pobogu, pa niko od njih nije znao da taj Fridrihshfs... uopšte i postoji. Oni muku muče da osposobe niško groblje, bacili su do sad 500 miliona dinara pomoći tom preduzeću i dalje ne radi kako treba"), ali kaže da, ko god da je birao u koja će se mesta putovati subvencionisanim letovima, zlonamerno je napao opslužna područja svih postojećih linija iz Niša osim Stokholma:
    "Ovo je direktna nelojalna konkurencija sa najvećim subvencijama, slobodno mogu da kažem, u Evropi. Sa najmanje pet puta manje para za subvencije mogli bi obezbediti ove linije iz Niša i to prema Parizu, Frankfurtu (ne Hanu), Štutgartu, Londonu, Moskvi, Istanbulu... Pa Turkish Airwaysu je odgovarala cena aerodromskih usluga, leteo bi bez dodatnih para. Priča o ‘nekomercijalnim’ linijama je budalaština, koju moraju da pričaju ovi iz Niša iako su svesni kakvu glupost izgovaraju. Kakav državni interes postoji da bi se enormno plaćala linija Niš–Fridrihshafen, koji je inače 50-ak kilometara od ‘komercijalnog’ Memingema? I jedan i drugi aerodrom su alternativa Minhenu. Da je u pitanju Minhen, u redu, destinacija je okej, ali svejedno zašto toliki novac?"

    VEROVALI ILI NE
    "Sudeći po kriterijumima raspisanog tendera za 12 novih operacija sa niškog aerodroma, potpuno sam siguran da će jedini ponuđač biti Er Srbija, jer kriterijumi za ocenjivanje ponuda – ali i obligacioni odnosi koji su definisani Ugovorom – u potpuno podređeni položaj stavljaju sve druge ponuđače, a naročito loukost avio-kompanije. Čak i ako progutaju ‘žabu’ sa pomenutim spornim destinacijama, loukost kompanije se susreću sa ponderisanim (bodovanim) kriterijumom ‘povezanih letova’ (čak 15 od 100 pondera), pa sa kabinskim prtljagom od 11 kg (takođe 15 od 100 pondera), drugim avionom u rezervi na teritoriji Srbije (obavezan kriterijum), sa verovali ili ne, pored ostalog osoblja i još 15 ljudi u kol-centru koji moraju da imaju dokazano iskustvo i prođu bezbednosnu proveru!
    Čak i ako sve ovo ispune, loukosteri, ali i ostali ponuđači, moraju da prihvate činjenicu da učestvuju na tenderu za koji je obezbeđen novac samo za 2019. godinu. Dinamikom realizacije ugovora je predviđeno da se, po izvršenju posla, dostavljaju mesečne fakture, tako da će i u 2019. godini avio-kompanija moći da računa samo na pola godišnje tranše (dva i po miliona evra). Ukoliko iz bilo kog razloga u toku trajanja ugovora (tri godine) ne budu bila obezbeđena sredstva u godišnjem budžetu Srbije (2020. ili 2021), ugovor se otkazuje bez ikakvih posledica po Naručioca, tačnije državu Srbiju (član 18 Ugovora). Ova odredba poništava sva ugovorna prava avio-kompanija i obesmišljava sam ugovor. Iz mog skromnog iskustva, a učestvovao sam u pregovorima sa više avio-kompanija, ovo je više nego dovoljan razlog da nikom na pamet ne padne da se pojavi na tenderu, osim onoga ko je i do sada više nego uspešno izvlačio novac iz budžeta Srbije. Zaboravite na konkurenciju i loukostere, pročitajte tendersku dokumentaciju, i videćete šta se valja iza brda", zaključuje Avramović.
    Radmilo MARKOVIĆ

  21. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Хаеул у Raskol se zahuktava   
    Сви бисмо ми волели да су јасно и гласно рекли све оно што треба да се каже, али не треба потцењивати значај чињенице да су се уопште састали, и то без Вартоломеја, који је јасно био једна од тема разговора. 
    Мени је део о спору између Јерусалимске и Антиохијске Патријаршије, на основу кога се може закључити да је један састанак између поглавара тих двеју Цркава био плодоноснији од четворогодишњег Вартоломејовог "посредовања", посебно запао за око.
  22. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Ana B. in Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста   
    Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста
    BY СТАЊЕ СТВАРИ on 18. АПРИЛА 2019. • 
    Искрено се надам да ће поборници дарвинизма међу српским теолозима схватити своју заблуду и принети нелицемерно покајање Богу, како због њих самих, тако и због оних којима предају богословску науку, али и ради целог нашег благоверног народа
    Здравко Пено (Фото: Лична архива)
     
    ЗАЧЕЦИ И ТЕМЕЉИ ФИЛОДАРВИНИЗМА
    Будући да се потреси поводом дарвинизма не смирују и да виновници тог зла, како они неприкривени, тако и прикривени, не престају да „прекорачују границе отаца“, настављајући да злоупотребљавају позиције у црквеној просвети, покренут савешћу и одговорношћу коју имам у повереној ми служби учитељства, и овом приликом ћу још једном указати на хришћански став у вези с теоријом еволуције и свим њеним негативним последицама. Намера ми је да систематски, колико је то могуће, изложим кључне аспекте овог проблема, имајући понајпре у виду сотириолошки значај правилног исповедања вере. Ради тога посебну пажњу усмеравам на евхаристијски контекст проблема дарвинизма, јер се, на крају крајева, наша вера проверава Евхаристијом, како је говорио св. Иринеј Лионски. И у овом тексту окосница богословске анализе свих питања у вези с теоријом еволуције јесте богословље св. Максима Исповедника, који „из дубине векова“ освештаног богословског Предања, пророчки надахнут, нуди одговоре на саблазни, замке и недоумице којима смо сведоци у времену у којем живимо.
    Иако је давно превазиђен римокатолички схоластички став сходно којем је философија, а са њом и наука, слушкиња теологије (ancilla theologiae), поданички однос између ових двеју области није ишчезао. Тег подаништва пребачен је на Зaпаду одавно, а однедавно код нас, на један број теолога, који не нашаваши свој идентитет у истини вере, предност дају науци, не преиспитујући богословским критеријумима садржај који она нуди.
    Већ више од једног века библијском учењу о стварању света и човека супротставља се једна псеудонаучна теорија. Англиканци су њеног утемељивача – Чарлса Дарвина постхумно рехабилитовали, римокатолици су га увелико прихватили: папа Јован Павле II је 1996. године изјавио да еволуција „није само хипотеза већ доказана чињеница“. Томе учењу следује садашњи папа Франциско, насупрот његовом претходнику Бенедикту XVI, који није био склон да теорију еволуционизма третира с позитивним конотацијама. И међу православнима су се одавно већ појавили они који би да Дарвиновој теорији прокрче пут, те је још св. Теофан Затворник (1815–1894) опомињао да је „себе анатемисао сваки онај који се осећа припадником Дарвиновог учења и који тврдоглаво мудрује против Цркве“.
    Премда се православно богословље никада није мешало у развитак науке, као што је то много пута у историји био случај на Западу, у ставовима на основу којих се људски живот третира као средство, а не циљ, теолози су дужни да, пред лицем научне јавности, кажу своју реч. Критичко преиспитивање научних поставки заснованих на начелима онтолошког натурализма напросто је неопходно, без тенденције да се богословски приступ науци наметне. Задатак верујућих чланова једне свете, саборне и апостолске Цркве јесте сведочење истине, како оне записане у Библији, тако и оне откривене у светотајинском животу Цркве Божије, али и разобличавање сваког погрешног мишљења, посебно јеретичког.
    Велику саблазан међу вернима наше Цркве је изазвало недавно залагање појединих наставника и сарадника Православног богословског факултета у Београду за Дарвинову теорију и теорију еволуционизма у начелу. Наклоност ових теолога према хипотезама о постанку света и човека које је заступао Чарлс Дарвин, англикански теолог по образовању, евидентна је у њиховим речима подршке теорији еволуције изнетим у Јавном апелу, упућеном против иницијативе групе грађана да се изврши „ревизија изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“: „Без обзира на приговоре који јој (теорији евеолуције, прим. З.П.) се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Истом приликом, један од стручњака у области биологије и потписник поменуте иницијативе која је захтевала критичко разматрање наведене теорије, изјавио је да „дарвинизам и теорија еволуције не доприносе нашем разумевању биолошких система. Биологија без икаквих проблема може да функционише без дарвинистичке догме“. Притом, добро је познато да дарвинизам није пружио валидан одговор на питање порекла живота и људске врсте, нити је у стању да одгонетне порекло генетског кода, нити да објасни низ сврсисходних информација у молекулу ДНК и др.
    Када се само пође од ових сумарних научних чињеница, заузимање оних који предају библијску повест о стварању Адама по икони и подобију Божијем, за крајње понижавајућу антропологију и подржавање теорије о заједничком претку човека и мајмуна представља nonsense par excellence.
    Подршка дарвинизму међу теолозима у нас има своју генезу и последица је идејног или, још тачније, идеолошког наслеђа које је већ деценијама обележило одређене богословске кругове. Један од најгласовитијих представника „нове теологије стварања“ свакако је пергамски митрополит Јован (Зизјулас), чији је текст „Религија, наука и животна средина“, објављен у часопису Саборност, гласилу браничевске епархије: „Било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки свети оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму. Сама Библија говори о стварању човека у последњи дан и из природних састојака, већ постојећих. Опстанак људског бића зависи од остале природе“.
    Мисао митрополита Зизјуласа „да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину“, тј. да је мали свет у великом – микрокосмос у макрокосмосу, има древно јелинско порекло. Не случајно, св. Григорије Богослов је однос човека и света исказао обрнутим редоследом, рекавши да је човек „велики свет у малом“ – макрокосмос у микрокосмосу. Његов став је у складу с Христовим речима да је човекова душа претежнија од целог света, јер каква је корист човјеку да сав свијет задобије, а души својој науди (Мк. 8, 36). Зашто митрополит пергамски није навео мисао великог богослова Цркве, која му је засигурно позната, може се закључити из остатка текста. Свој став Зизјулас заснива на тези да је „људско биће органски део животињске врсте“. Треба рећи да не постоји једна животињска врста, већ много врста унутар животињског света, а човек није део тог света, него једино биће саздано по икони и подобију Божијем (1. Мојс. 1, 26), створен с циљем да обједини видљиви и невидљиви свет. Према св. Григорију Ниском, човек је по својој словесности, „брат са анђелом“.
    Према учењу св. Иринеја Лионског, св. Атанасија Великог и других отаца, човек је биће којему је Бог удахнуо Дух Свети, те је постао душа жива (1. Мојс. 2, 7). Његово порекло је „одозго“, а не „одоздо“, а у његовом телу, сачињеном од земље, живот није потекао из везе са земљом, већ са Духом Светим, те је постао душа жива. Човек није имао прво вегетативну (биљну) душу, затим анималну (животињску) душу, да би напослетку примио људску душу, како је тврдио Тома Аквински, претеча дарвинизма. Овај развојни процес он је ставио у временски период од четрдесет дана, чиме је одбацио библијску веру о истовременом стварању душе и тела. Човек није „последња тачка биолошког развоја“, како тврди митрополит Зизјулас, следујући дарвинистима, већ цар творевине кога Бог, на крају стварања, уводи у његово царство, дајући му власт над целокупном творевином. Он није последња карика у ланцу природе, већ прва тачка у заједници Бога и света и једино слободно биће међу свим земним створењима преко којег свет једино проналази јединство с Богом. Иако има све елементе природе у себи, човек је биће које идентитет задобија у заједници с Богом.
    Богом установљени поредак деловања у стварању и постојању бића, који полази од Бога, не може бити нарушен искључивањем било ког чиниоца. Стављање тела испред душе у човековом односу према твари, или пак искључивање душе из односа према творевини није својствено оцима и учитељима Цркве. Свако одвајање тела од душе и његово препуштање стихијама природе води нарушавању њиховог складно постављеног јединства, представља „смрт пре саме смрти“ и деонтологизацију људског бића. Живоносна веза између тела и Бога остварује се посредством душе, никако без ње, јер душу ствара и покреће Бог, а тело ствара Бог, а покреће га душа. Особеност постојања душе у односу на тело састоји се у томе што она има у својој природи самопокретност, за разлику од тела које то својство нема. Те особине најочигледније долазе до изражаја после смрти, када се показује да тело нема самостално бивствовање без душе, док душа има постојање и после смрти тела. Дакле, поредак стварања човека јесте следећи: Бог – душа и тело, а поредак деловања човека према свету је Бог – душа – тело. Св. Максим Исповедник говори о покретности душе и тела на следећи начин: „Оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да постоји, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно“.
    Кад би душу покретало тело, тада би, према учењу св. Атанасија Великог, „било сасвим природно да и она умире када се њен покретач од ње одвоји“. Душа не умире, јер тело није њен покретач, већ само градивни елемент бића, преко кога човек има заједницу са светом. Посредством тела, душа прима утиске из света, али тело не доноси никакве одлуке у вези с начином јединства са спољашњим светом. Такозвани „телесни човек“ није онај који се лишио душе, него који је своју душу потчинио телесним жељама и страстима. Дарвинистичка теза о човеку као бићу сведеном на анималне функције, на инстинкт, нема упориште у реалном искуству сваког појединачног човека, али ни људске врсте у целини. Човек је увек биће које је (и код оних који су највише угрожени на плану интелекта) изнад свих својих биолошких функција, јер поседује душу којом је отворен за горње светове, за заједницу с Богом, с анђелима и светима. За њих, као и за оне који су достигли дубоко смиреноумље, Господ Христос каже: Блажени ништи (сиромашни) духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5, 3). Такви су смирењем досегли до Горе богопознања, која је, према речима св. Григорија Ниског, „у чистој ведрини истине, избегла сваку сенку уздигнутих брежуљака злобе и са свих страна је обасјана лучама истините светлости“.
    На сасвим супротној страни од ништих јесу они који су своје интелектуалне дарове окренули против Дародавца Бога, самим тим и против себе. Много пута се у људској повести показало да је човеку највећи непријатељ луциферска гордост. Премда саздан од Бога, човек има слободу да се до те мере удаљи од свог Саздатеља и окрене пропадљивом свету, да му веза с Творцем постане излишна. Као такав, он се одвојио од логоса свог бића, од Божије воље о себи и налази се у неприродном (παρά φύσιν) стању и пошто странствује у овом свету, хранећи се пролазним стварима, заборавља на изобиље живота које му Бог пружа (Лк. 15, 17–19). Удаљавање од Бога таквог човека може довести до тога да буде „демон по духу“, или да сведе себе на ниво бесловесних бића, да се уподоби „мајмуну по понашању“. Но, упркос свему, он никада не губи логос бића, тј. не може променити Божију вољу о себи и постати демон или мајмун.
    Занемарити човекову логосност значи лишити човека оног што је најважније у њему, превидети слободу као највећи Божији дар и занемарити позвање које га чини господарем свог бића и целокупне твари. Губећи из вида богословску потку човека, митрополит Зизјулас је, супротно Христовим речима, да не живи човјек само о хљебу, него и о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5), устврдио да „опстанак људског бића зависи од остале природе“. Ова полуистина се не може довести у везу са речима Господа Христа, којима се недвосмислено истиче узвишеност људског постојања: Душа је претежнија од јела и тијело од одијела (Лк. 12, 23). Зизјуласова замена теза долази до пуног изражаја када се његове речи ставе поред речи св. апостола Павла, да сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21).
    Ставове митрополита Зизјуласа заступа и епископ браничевски Игњатије, а на његов однос према Дарвиновој теорији указано је још пре петнаест година у дневном листу „Блиц“ 9. септембра 2004: „Председник Комисије Српске православне цркве за припрему програма верске наставе епископ браничевски Игњатије казао је још пре три и по године да је Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас.“ У истом напису цитиране су и речи поменутог епископа СПЦ: „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет. На то питање није ни одговарао. Он је само говорио о томе на који су начин човек и остала природа везани. И та веза не може бити страна, ни нама теолозима“.
    Очигледно је да је епископ Игњатије рекавши да је „Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас“ алудирао на то да је неразумевање ове хипотезе присутно у црквеним круговима. То потврђује његов исказ да Дарвинова теорија о повезаности човека и остале природе „не може бити страна ни нама теолозима“. На које је теологе притом мислио епископ браничевски? Свакако на митрополита Зизјуласа и на себе, јер на основу његових богословских мњења, од дисертације до последњих текстова, теологија на размеђу векова припада њима двојици, Зизјуласу и његовом епигону. И док је Зизјулас дао немали допринос у многим догматским темама, о некаквом значају богословља епископа Игњатија нема ваљаних разлога трошити речи. У свему што је написао он је понављач митрополита Зизјуласа, па је тако и на пољу еволуције његов spiritus movens пергамски епископ. Претходно изнете критике упућене митрополиту Зизјуласу, безрезервно се, дакле, могу упутити и на адресу епископа Мидића.
    Треба, међутим, истаћи да се Зизјулас и његов следбеник не поклапају у потпуности. На месту где Зизјулас завршава мисао и ставља тачку, владика Игњатије, ваљда зарад оргиналности, ставља запету и „продубљује“ оно што је његов предводник започео, а то је увек на штету овог првог. У настојању да буде инвентивнији од Зизјуласа, он иде и против самих чињеница или упркос чињеницама. Тако, епископ Игњатије у осврту о дарвинизму тврди да Дарвин није одговарао на „питање да ли је Бог створио човека и свет“. Ипак, ни по овом питању, Дарвин није, супротно мишљењу епископа браничевског, остао без сведочанства о себи. Он се бавио овим проблемом готово цео живот, дао је одговоре и у књизи Порекло врста и у спису Порекло човека. Дарвинове кризе вере биле су више правило него изузетак. У писмима сачуваним у његовој Аутобиографији постоје сведочанства и да је био „верујући“, агностик, али и неверујући: „У моју душу се полако поткрадало неверовање, тако да сам на крају постао потпуно неверујући“. Контрадикторност је Дарвина пратила до краја живота. Непосредно пред смрт, у писму од 28. 2. 1882 г. енглеском геологу Д. Мекинтошу (1815-1891), он је још увек покушавао да одгонетне питање: „Може ли бити доказано постојање спознајног [conscious] Бога на основу постојања закона природе (тј. одређене каузалности догађаја). То је сложено питање и ја сам се много задржао на њему, али нисам нашао јасан одговор“. Но, како је могао доћи до јасног сазнања онај који је рекао: „Ја лично не верујем ни у какво Откривење.“
    Дакле, Дарвин је оставио иза себе довољно потврда какав је био његов однос према Богу. Но зашто би то све морао да зна владика Игњатије, који, показало се много пута, живи у уверењу да оно што он не зна, не зна ни нико други. Дарвин је, према речима протојереја-ставрофора Андреја Филипса, у својој теорији „намерно искључио Творца из својих посматрања. Њему је била туђа идеја о постојању Промисла и Бога љубави, Који интервенише у створеном свету и води га Својом руком. По њему, творевина се развила без Бога. Дарвинов је интелект био безблагодатан, без обзира на то какво је, можда, било његово срце“. Он тврди да је Дарвин „изгубио своју веру, али ми се питамо да ли је она икада и постојала, јер да ју је имао сигурно би творевину, коју је проучавао читавог живота, сагледавао у потпуно другачијем светлу: То и јесте његова трагедија – Дарвин је био жртва западњачке еволуције – еволуције атеизма“ – закључује Андреј Филипс.
    Мишљење епископа Игњатија да „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет“, нема неутрални карактер, јер „за оне који вером знају да такав Бог постоји, његова теорија има ограничен значај, зато што искључује кључни део слагалице“ – правилно просуђује прота Филипс. За епископа браничевског много је важније питање „на који су начин човек и остала природа везани“. У први мах, могло би се помислити да овог некритичког следбеника Зизјуласа – заступника идеје да „онтологија искључује етику“, коначно почињу да занимају и етички проблеми. Међутим, то је само привид, јер он се не бави онтологијом када је најпотребнија, када се не сме заобићи. Уместо односа Бога и света, који суштински одређује и човека и свет, епископ Игњатије истиче оно чиме се превасходно занимао Дарвин: питање односа унутар творевине, без каузалне везе с Богом. На овај начин он бежи од суштинског проблема дарвинизма. Заклањајући срамоту Дарвина, епископ браничевски крије своју сопствену, те отуда и његов закључак да Дарвиново тумачење односа између природе и човека „не може бити страно никоме“. Говорећи тако, он уствари истиче апсолутну важност дарвинизма. То је дарвинизам par excellence. Када каже да Дарвиново учење не може бити страно „ни нама теолозима“, он себе ставља у ред његових присталица.
    ВЕРА У СВЕТУ ТРОЈИЦУ И ДАРВИНИЗАМ
    Ако је Дарвину, као англиканском квази-теологу, било страно Божије Откривење и непознато учење отаца Цркве, не би се очекивало да је то случај с православним богословима који су бранили докторате на богословљу св. Максима Исповедника, св. Григорија Богослова и других отаца Цркве. Међу њима је и епископ Максим (Васиљевић), водећи еволуциониста у нас, који сматра „да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције, али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље“. Није тачна његова тврдња, и потписника Апела подршке дарвинизму да „вера у тројичног Бога који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Како ће епископ Максим објаснити Дарвинов исказ из дела Порекло човека: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“, јер ова мисао је уперена против билијске истине о стварању света по врстама (1. Мојс. 1, 11).
    За сагледавање проблема односа Бога према свету у стварању и расветљења тајне вере у Свету Тројицу од посебног значаја је учење св. Максима који је протумачио кључне проблеме свог времена и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених недоумица. Агностицима свих времена, савременим протестантски настројеним апологетичарима и атеистима, који или одбацују Бога или на погрешан начин говоре Његовом односу са светом, св. Максим упутио је ову мисао: „Нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“. О начину на који стичемо веру у тројичног Бога посматрањем творевине, он говори следеће: „Као што на основу постојања бића верујемо да постоји и сам надсуштаствени Бог, тако на основу разлике суштина међу бићима по врстама, сазнајемо да постоји Премудрост која је урођена Његовој суштини, која одржава бића. И опет, на основу суштинског кретања бића по врстама, схватамо да постоји Живот који је урођен Његовој суштини и који допуњује бића, стичући и појам о Светој Тројици – о Оцу и Сину и Светом Духу – кроз целомудрено посматрање творевине. Јер, вечна Божија Сила јесте Логос, као једносуштан Њему, а вечно Божество јесте једносуштни (Оцу) Свети Дух“. Недвосмислен је св. Исповедник у тврдњи да је постојање света на основу разлике суштина (природа) међу бићима по врстама темељ вере у Сина – Премудрост те да суштинско (природно) кретање бића по врстама представља основ вере у Светог Духа.
    Очигледно је противречје између ставова филодарвинисте епископа Максима и „прочих с њим“ и учења Цркве. Дарвин и други еволуционисти не прихватају библијско учење о стварању света по врстама, а то његови следбеници у редовима Цркве не виде или неће да виде као препреку за правилно исповедање вере. Они или одбацују библијско учење и тумачење св. Максима, или га не познају. Но, може ли неко ко не познаје учење отаца Цркве иступати у име Цркве и у име њене највеће високошколске установе? Није довољно номинално исповедати Свету Тројицу, а у самој реалности одбацивати свемоћ Тројичног Бога и не исповедати веру да су Отац и Син и Свети Дух створили свет непосредно, без еволутивних процедура.
    Крајње је безнадежно приклањање епископа Максима агностицизму, у покушају да мисао апостола Павла, да нико не зна шта је у човјеку до дух његов (1. Кор. 2, 11), протумачи у складу са својим дарвинистичко-агностичким поставкама. Из ових апостолских речи не треба изводити став да „сама природа односа са Богом није познатљива никоме“, како вели владика западноамерички. Мора се имати у виду да истргнутој Апостоловој мисли следе речи: Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2, 11). Када се има у виду дати контекст онда је јасно да ап. Павле не говори о односу човека према Богу, будући да прави поређење између човекопознања и богопознања. Већ у наредном стиху, противно сваком агностицизму, Апостол јасно поручује: А ми не примисмо Духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога (2. Кор. 2, 12). Изгледа да само владики Максиму није јасна „природа односа са Богом“, и поред тога што ап. Павле каже да знамо шта нам је даровано од Бога. Као хришћани исповедамо Бога и Духом Светим имамо жив однос са Њим, јер говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог, духовно духовним доказујући (2. Кор. 1, 13).
    На основу конкретног одломка из Посланице Коринћанима и целокупног казивања ап. Павла о телесном човеку и човеку у Духу Светом, као и на основу учења св. Максима о односу између Божијег начина постојања и постојања света, јасно је да је богопознање дар Божији. Бог познаје нас да бисмо ми Њега познали, будући да ми волимо њега, јер Он први завоље нас (1. Јн. 4, 19). Многи подвижници Духа, попут св. Григорија Богослова, св. Симеона Новог Богослова, св. Григорија Паламе, детаљно су сведочили „о природи односа с Богом“. Из аскетског искуства Цркве је више него јасно да дар богопознања не могу задобити сви, већ само они који верују Писму и његовим речима. Неприхватање библијске вере о засебном пореклу врста (1. Мојс. 1, 11) представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању.
    Није могуће исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати и веру у Божије стварање света, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Неприхватање ових истина представља грех неверовања, а тај грех, према учењу св. Максима, јесте хула на Духа Светога: „Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“.
    ВЕРА У СТВАРАЊЕ СВЕТА И ДАРВИНИЗАМ
    Узалудно је то што владика Максим покушава да аргументе за дарвинизам пронађе у богословљу св. Григорија Богослова, користећи његов израз ζῷον θεούμενον. Преводећи га речима „животиња у процесу обожења“, епископ Максим демонстрира своје тенденциозно уверење, а не тумачи светитељеву мисао на адекватан начин. Појам ζῷον, наиме, пре свега значи: „живо биће“, оно што је „живо, жив створ, створење“, а затим се још преводи и као „животиња“, „биљка“ и др. У контексту учења св. Григорија тачан смисао израза ζῷον θεούμενον јесте „обожено живо биће“. Овде је, дакле, реч о подметању кукавичијег јајета и замени општег појма појединачним. Није свако живо биће животиња, као што није ни биљка, ни човек. Правећи избор између више значења речи ζῷον, владика Максим преузима оно које највише одговара његовим дарвинистичким схватањима. То и јесте суштина филодарвинизма – слободно опредељење за нижу, а не вишу врсту, за анимално, а не људско порекло.
    Из мноштва значења речи ζῷον управо се види да је она у сагласју са библијским поимањем постојања света по врстама, будући да указује на оно што је св. Григорије свакако хтео да нагласи коришћењем овог израза – да је човек једино живо биће које се издваја од свих других као слободно створење и носилац обожења целокупног света. Било би добро да теолози дарвинисти (нарочито они који гледају друге са висине својих катедри), ставе себе у улогу чтеца и изнова, „опет и опет“ ишчитавају речи апостола Павла: сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21).
    Следујући учењу исказаном у књизи Постања, св. Максим Исповедник учи да цео свет и свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи и који се огледају „у одржању сталности сваке поједине врсте“. Бог није оставио могућност преласка из врсте у врсту, јер није сва жива бића саздао на исти начин. Не само биљне и животињске врсте, него и делови човековог бића, душа и тело, не могу одступити од врсте коју сачињавају као целину, јер њихов логос односа (тј. бивања према нечему) „поседује јединство по природи које нема никакав однос према нечему другоме, те стога не може да, кроз спајање с неким другим, по природи употпуни ипостас, без пропадања и без преласка у оно што није било. Наиме, оно што по себи одраније постоји, томе није природно да се мења у ипостас друге врсте“.
    Ако би се у обзир узела дарвинистичка претпоставка да душа или тело постају сложени, ради образовања друге врсте, онда би се, сходно учењу св. Максима, свако од њих (и душа и тело) трошило „иступајући из својих природних граница, постајући онакво какво није створено и претварајући се у оно што није било – а има ли од тога ишта неразумније?“. Да ли је, после ових речи св. Максима, јасно дарвинофилистима до каквог безумља су се срозали? Само „иступљеније из ума“ може довести до учења о „иступљенију“ једне врсте у другу.
    Св. Максим нас учи да одступању од логоса претходи страсност, али она није у стању да промени сталност или постојаност врсте. Уколико би било могуће да душа или тело образују неку другу врсту по природи, онда би, сагласно св. Исповеднику, и једно и друго „увек чинило оно што је својствено њиховој природи, тако да душа никада не би престала да се преоваплоћује, нити би тело престало да се преодушевљује“. Закључак који изводи св. Максим јесте да човек као целовито биће, није продукт ни „страсности“, нити природне силе „делова при њиховом узајамном спајању“, већ Божије воље о њиховом истовременом настајању. На основу овог става великог учитеља православне антропологије, лако је извући закључак да је однос човека према било којој другој врсти одређен његовим логосом бића, Божијом вољом која је непроменљива, тако да човек не може стварати никакву нову врсту ни са једним другим бићем.
    Логоси бића се не могу изузети од закона природе, који се пак огледају „у истоветности природне енергије сваке врсте“. За св. Максима богословље је неодвојиво од природе, зато што Бог, не препушта свет који ствара својом вољом силама стихије, него је у њему присутан и делатан посредством природних закона. Циљ држања природних закона јесте у томе да нас поучавају којој врсти човек припада и да „човек научи да не мења природни са неким другим – неприродним законом“. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, пошто се сва бића понашају или по инстинкту, или по урођеном, од Бога датом, природном закону. Проблеми настају када људи настоје да преусмере природну енергију других бића или своју сопствену енергију. Ова опасност је много већа од покушаја конструкције митолошких сирена, кентаура и различитих, генетски модификованих организама. Најкобније пошасти нашег времена управо су последице неприродног усмеравања људске енергије – хомосексуализам, и прекида те енергије, тј. прекида живота новог бића – чедоморство.
    Логоси бића и закони природе представљају, дакле, основне претпоставке постојања целокупне твари. Творевина логосима бића, према којима се управља, објављује свога Творца, а природним законима, васпитава човека за врлине. Свака природа може имати само једну природну енергију, те је отуда бесмислено говорити о подељености у деловању природе. Дејство у супротном правцу од природног јесте грех, јер је посреди заокрет од богоустановљеног начина употребе енергије. Погрешно усмерење природне енергије или њена злоупотреба јесу разлози зашто врлине, иако припадају природи словесних бића, нису једнако присутне и делатне код свих људи. Св. Максим говори и о „неостварењу онога што припада природи“. Следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дају онима који ће на основу вере задобити вечно добробитије, „нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“, али, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине, ни делом, ни речју.
    ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И ЕВОЛУЦИОНИЗАМ
    За разлику од Дарвина, којему је било страно Божије Откривење, теолози дарвинисти у формалном смислу прихватају и Свето писмо и Предање, али остају привржени ставовима теорије еволуције. О томе како је могуће спојити неспојиво: Божије стварање и теорију еволуције, покушавају да предоче други заступници овог новог учења о стварању. Према Христу Јанарасу, једном од заступника релативности теорије еволуције, „Црква се не плаши да ће њена истина бити окрњена тиме што наука прихвата ‘еволуцију врста’ и да човек евентуално биолошки потиче од мајмуна… Било да се ово порекло човека поклапа са биолошком појавом људске врсте или да се оно укопчава као један беочуг у ланцу еволуције свих врста, истина библијске и црквене антропологије се тиме уопште не мења“.
    Овом ставу се придружује и Александар Ђаковац који каже: „Са одређеном дозом смелости можемо изнети хипотезу да је еволутивни развој пре пада, представљао део промисла Божјег… Еволуција би, дакле, могла бити схваћена као начин на који Бог ствара. Само стваралаштво никако није на тај начин угрожено, него напротив оно добија дубљи смисао. Овако схваћена еволуција би могла да дâ позитиван допринос теологији, јер би јој помогла у јаснијој артикулацији њене свагда присутне спознаје да човек није биће одвојено од остале природе (творевине) него да је њен саставни део“.
    Јанарас, за њим и Ђаковац, потпуно релативизују питање човековог стварања, превиђајући јединственост и узвишеност његовог постанка. „Еволуција врста“ или „еволуција као начин на који Бог ствара“ подразумева постојање катаклизми или, у најмањем, несклад међу живим бићима, пре постанка човека, што је у супротности с библијском повешћу о стварању. Прелазак из врсте у врсту, настанак човека од примата, и све друго што прати теорију еволуције значи приписивање Богу оних дела која Он није учинио. Св. Максим пророчки указује на бесмисао таквих претпоставки: „Говорити да одређена бића, саобразно својим природним особеностима, нису у њима без изузетка присутна при њиховом првобитном саздавању, значи све узајамно мешати и тврдити да ниједна ствар није оно што јесте и каквом се назива. А што је најгоре, показаће се да такво тврђење нескривено садржи највећу клевету против божанске премудрости и силе“.
    Смелост с којом поменути теолози дарвинисти атакују на Божији Промисао и прилагођавају га еволуционој теорији, посве је беспримерна. Премештање Промисла у непојамну прошлост, у вртлоге предкосмичке биологије, представља саблажњиву илузију којом се намеће извитоперен однос између човека и твари. Према таквом схватању, заједништво човека и других бића се може заснивати чак и на претпоставци да је човеково тело било у јединству с вегетативном или анималном душом. Ако би прачовек еволуције у неком предадамовском периоду, о којем говоре ови теолози, ради јединства с биљним светом, имао вегетативну душу, која доприноси храњењу и расту, онда би, да се послужимо мишљу св. Максима, „то тело, које се храни и расте, по свом логосу очито припадало некој биљци, а не човеку. А како човек може бити отац биљци, то не могу да разумем „. Друга опција полази од тога да човек, у циљу јединства с животињским светом, може да задобије чулну душу, тј. душу неке животиње, коња или бика нпр. или, сходно дарвинистичкој верзији, мајмуна. Но, такав човек „при првобитном саздавању не би био по природи отац човеку, него… некој земаљској животињи… Има ли од овога ишта неумесније и безумније?“ – упућује реторско питање св. Максим Исповедник претечама дарвинизма и данашњим теолозима дарвинистима. Једнако неумесно или можда још неумесније је да нека земаљска животиња, у дарвинистичкој верзији – мајмунолики предак буде отац човеку.
     

    View full Странице
  23. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Александар Милојков у Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста   
    Ево још једног дела, да ствари буду јасније:
    Наука и идеологија
     
    Непоштовање смисла и оквира природних наука води до опасности да се под плаштом научности пропагира идеологија, која не само да са науком нема везе већ може бити и врло лоша и погубна по човека. Тај грех против науке јесте претварање научне теорије у идеологију. Питање које се поставља је следеће: ко заслужује критику? Сама научна теорија или њена идеологизација?
    Најбољи пример проблема који смо навели јесте случај са биолошком теоријом еволуције. Један од природних механизама којима ова теорија објашњава еволуцију живих врста је и механизам природне селекције. Тај механизам каже да преживљавају оне јединке неке врсте које су најбоље прилагођене одређеним природним и животним околностима. Самим тим те јединке су „привилеговане“ или природно „селектоване“ да своје генетско сопство пренесу даље свом потомству, то јест да преживе и да се размножавају. Оне јединке које не могу да се прилагоде датим околностима, на пример имају мање шансе да се одбране од грабљивица јер трче спорије од осталих јединки своје врсте, оне најпре изумиру. Самим тим природа „фаворизује“ одређене особине одређених јединки, те их кроз размножавање преноси на потомство. На пример, дуже и спретније ноге које помажу јединки да умакне грабљивицама. Тиме врста кроз време задобија одређене особине које јој омогућавају успешније преживљавање и опстанак у конкретним животним условима. Ако се држимо чврсто научног метода, онда само метафорично можемо рећи да врста постаје боља кроз природну селекцију. То „боља“ значи боље прилагођена и са већим шансама за преживљавање.
    Проблем настаје када то „боља“ претворимо у социолошки меритум и идеологију, када механизам природне селекције прогласимо начелом међуљудских односа које ће структурисати једну друштвену заједницу. Људска врста је свакако део живог света и као таква подложна природним процесима, па и природним механизмима као и сва жива бића. Међутим, биће човека се ту не исцрпљује. И Свети Григорије Богослов назива човека животињом, али животињом која се обожује (ζώον θεούμενον). И ово је бедем на којем треба да стоје здравомислећи људи. Бедем са којег се неће дозволити да виђење једног фрагмента стварности, какво је виђење природне науке, вођено њеним методолошким натурализмом, постане апсолутни поглед на биће. Нити теологија, нити философија не треба да „ратују“ против теорије еволуције, показујући неки свој поглед на свет као алтернативу самој научној теорији. Научној теорији може да буде алтернатива само друга теорија – али не било која теорија, већ само научна теорија. Са друге стране, оно што је задатак мислећих људи, било теолога, било философа, било неког трећег, јесте да се интелектуално успротиве претварању теорије еволуције у епистемолошког гуруа који има одговор за све и свашта. Здравомислећи људи не смеју да дозволе да се scientia (наука) претвори у сцијентизам. Јер, иако слично звуче, ово друго није наука већ идеологија. Такође, здравосмилећи људи не смеју да дозволе да се методолошки натурализам природних наука изједначи са философским натурализмом и да у њега прерасте. Оно прво је метод који омогућава функционисање природних наука, а ово друго је идеологија која природност као такву проглашава за онтолошки апсолут. Природна наука има своје оквире. Став за који се треба борити јесте – да границе  природне науке нису границе бића, поготово не људског бића; епистемолошке границе нису и онтолошке границе.
    Људски род је, у не тако давној прошлости, окусио горке плодове претварања научне теорије у идеологију. Инспирисани Дарвиновом теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције, у главама неких људи никле су, нећемо претерати ако кажемо, паклене идеологије. То су социјал-дарвинизам и еугеника. Ове две идеологије заправо представљају једну и исту. Можда би се могло рећи да је социјал-дарвинизам социолошка идеологија, а еугеника њен метод. Социјал-дарвинизам је идеологија која потиче из XIX века и њен оснивач је Херберт Спенсер. Спенсеров израз објашњава суштину ове идеологије – опстанак најприлагођенијих. Дакле, он је заговарао претварање механизма природне селекције Дарвинове теорије у механизам социолошких односа у људској популацији. Тако, као што природа „селектује“ најприлагођеније јединке неке врсте, тако у људском друштву треба селектовати оне најбоље и најспособније. То селектовање развија, као своје учење, еугеника. Иако још у Платоновој Држави наилазимо на извесне еугеничке идеје, држи се да је њу, такође у XIX веку, основао Дарвинов рођак Френсис Галтон. И он је, наравно, био инспирисан теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције. Реч еугеника је грчка кованица и значи „добри гени“. Сходно значењу, еугеника се залаже за репродукцију „добрих гена“. Односно, залаже се за селектовање оних јединки људске врсте које су „најбоље прилагођене“. Другим речима, оне које у својим генима немају склоност ка психо-соматским обољењима, које су супериорне по интелигенцији или неким другим особинама које се прогласе за „добре“. Еугеника тај програм спроводи на два начина. Негативна еугеника или спречавање репродукције оних људских јединки које немају „добре гене“. Позитивна еугеника, омогућавање и поспешивање репродукције оних људских јединки које имају „добре гене“. У САД-у познати заговарач еугенике био је биолог Чарлс Дeвенпорт. У првој половини XX века том идеологијом се одушевљавао и амерички председник Рузвелт који је изјавио: „Веома бих волео да се спречи размножавање погрешних људи. Криминалце треба стерилисати, а слабоумним особама забранити да стварају потомство. Акценат треба ставити на узгој пожељних људи.“
    Шта је циљ еугенике? Циљ је „боља“, „здравија“, „јача“ људска популација. Можда на први поглед изгледа да нема ничег спорног у еугеници. Међутим, не заборавимо да појам доброг не можемо досегнути методолошким натурализмом природних наука, нити такав појам у природним наукама постоји. Појам доброг је људска идеја, често врло релативизована и скована од себичних интереса појединаца и вољом за моћи, те као таква покушавана да се  наметне као универзална. Дакле, по среди је не природна наука већ најчешће идеолошка манипулација. Јер, ако за добре гене прогласимо једну људску расу или нацију, па све то увијемо у једно аутократско друштвено уређење – ето нас у фашизму. Хитлеров национал-социјализам представља екстремни социјал-дарвинизам у пракси. Стрељања и гасне коморе представљају радикалну, али ипак методу негативне еугенике – спречавање репродукције оних за које је процењено да немају добре гене. Познато је да је Хитлеров режим поред истребљивања Јевреја и Рома практиковао и истребљење ментално болесних, хомосексуалаца, људи са хроничним соматским обољењима и деформитетима и других чије су особине проглашене за лоше. Насупрот тога, поспешивано је рађање „аријевског“ човека са тачно прецизираним физичким особина, где су поред боје коже и косе били прецизирани чак и ширина носа и размак између очију. Ово је такође радикално, али ипак метод позитивне еугенике.
    Инспирација ових идеологија била је Дарвинова теорија еволуције, њен механизам природне селекције који одређену животињску врсту води бољем прилагођавању животним условима, чинећи да преживљавају и репродукују се оне јединке које су најбоље прилагођене. Ко заслужује критику за постојање оваквих идеологија? Научна теорија или људи који су је идеологизовали? Свакако ови други: они који си карикатурисали науку. Природа је таква каква јесте и њој не можемо изрицати никакав морални или емпатијски суд. Поготово такав суд не можемо засновати на методу природних наука. Добро и лоше не постоји у видокругу методолошког натурализма природних наука. Те идеје трансцендирају не само научни метод већ и природност као такву. Емпатија и морални суд измичу сваком натурализму, био он само научни методолошки или апсолутни, философски. Слепи за емпатију и за добро остајемо онда када доследно апсолутизујемо методолошки натурализам природних наука и претворимо га у натуралистички поглед на свет. Но, такав поступак више нема никакве везе са природном науком. Тај став више није научна теорија већ идеологија. Сама природна наука не може бити крива зашто је неко њену теорију претворио у идеологију. Исто као што ни сама природа не може бити крива, уколико неко одлучи да натурализује и сам појам добра. Отуда је крајње некоректно осуђивати научну теорију само зато што је у нечијој глави инспирисала идеологију. Таквом, погрешно адресираном критиком се заправо даје легитимитет самим идеолозима – саглашавамо се са њиховим бесмисленим и философски тупим изједначавањем граница природних наука са границама бића. Саглашавамо се да се наша појмовност изједначи и сведе на природност. На тај начин, понекад и ми хришћани несвесно, мислећи да Богу службу чинимо, негирамо Трансценденцију.
     
  24. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Александар Милојков у Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста   
    Ево одломка из моје књиге (у припреми) "Вера и атеизам":
     
    Бог и наука
     
    У дијалогу вере и атеизма често се у неку конструкцију аргумента увлаче и природне науке. Свакако, дијалог теологије и природних наука је једна здрава и неопходна тема. Међутим, тај дијалог уме да буде псеудо дијалог који се претвара у злоупотребу и идеологизацију саме науке. Заиста, наивна је вера неких атеистичких мислилаца да напредак природних наука обесмишљава или да на било који начин може пољуљати веру у Бога Творца. Такво потезање за науком као аргументом у одбрани тврдње да „нема Бога“ пре сведочи о неспособности да се разуме сам карактер и домет научног мишљења и научног метода као таквог. Та зачуђујућа и помало комична неспособност интелигентних људи доводи до једног или/или односа науке и вере. Не иде ти наука? Покушај са религијом, честа је парола савремених атеистичких промотера.
    Овакво упадање у ватру и увођење природних наука у ту ватру је потпуно погрешно и са самом науком нема ништа. Међутим, многи међу верницима и атеистима, позивајући се на науку, не осете ту танану границу када из сфере науке прелазе у сферу философске спекулације, па и својеврсног идеолошког надмудривања. Како бисмо расветлили однос Бога Творца и природних наука, анализираћемо тај однос са становишта хришћанске теологије и са становишта самог научног метода. Циљ нам је да укажемо на погрешно довођење у однос природне науке и вере (теологије), да укажемо на проблем претварања науке у својеврсну задрту идеолошку (атеистичку) догму, која са самом науком нема ништа. Наравно, не споримо ничије право на имање својих идеолошких догми и на управљање свог личног живота са њима. Споримо право да се те идеолошке догме поистовећују са заједничким добром – природним наукама. Наука није исто што и атеистички поглед на свет и научник не мора нужно бити атеиста, као ни верник.
    Можда најбољи пример погрешног уплитања природне науке у аргументацији између вере и атеизма представља спор између тзв. „креациониста“ и „еволуциониста“. У појашњењу морамо кренути од самих израза и појмова које они означавају, како бисмо избегли погрешно разумевање свега онога што ћемо даље говорити. Са једне стране, ми ћемо овде износити ставове против псеудо-креационизма. Верујући човек, хришћанин и православни теолог исповеда веру у једнога Бога Оца, Творца неба и земље. Да ли онда можемо критиковати креационизам, ако исповедамо Креатора? Да, можемо критиковати псеудо креационизам како бисмо кристалисали прав и здрав креационизам који, као хришћанин и лично исповедам. Предмет критике је, дакле, тежња да се исповедање Бога Творца поистовети са научним исказом, да се окује у оквире природне науке, где методолошки, па ни теолошки гледано, не може припадати.
    Са друге стране, критиковаћемо и еволуционизам, али не у намери да анализирамо саму теорију еволуције – научницима остављамо да ту теорију бране или оповргавају научном методологијом. Оно што ћемо ми критиковати јесте идеологизација наведене научне теорије и њено увођење у сфере у којима она нема, нити може имати било какве одговоре. Нажалост, еволуционизам све чешће у главама неких људи престаје да буде научна теорија и почиње да бива изам, идеолошки поглед на свет којим се намећу одговори на питања која знатно прелазе јасне методолошке оквире и интересовања саме науке. Проблем настаје онда када се тај изам прогласи за објективну научну истину, са подразумеваном обавезношћу за све, а критика истог се сматра за идеолошки напад на саму науку.
    Кренимо редом. Најпре одговоримо на питање метода природних наука. У природним наукама влада методолошки натурализам. Шта то значи? То значи да природне науке природу и њене појаве објашњавају трагајући за природним законитостима и природним механизмима. Другим речима, природу објашњавају њом самом. То и значи методолошки натурализам, од латинске речи natura што значи природа. Дакле, научни метод природних наука не дозвољава самој науци да појмовно оперише са било чим што би било изван сфере природе и природног, односно са нечим што је натприродно.
    Шта онда ово значи у вези са Творцем и какав је статус креационизма као става да је Бог Творац света? Креационизам је легитиман теолошки и философски став. Не само легитиман као слободно право на веру, већ и философски веома добро утемељен. Међутим, креационизам није и не може бити научна теорија, нити пандан некој научној теорији. Зашто? Зато што оперише са појмом интелигентног Творца, односно Бога. Оперише са појмом натприродног, нечег што је изван сфере природног за коју је чврсто везан научни методолошки натурализам. Гледано са хришћанске теолошке позиције, није могуће опојмити Бога у методолошкој редукованости природних наука. Такав поступак био би не само псеудо наука већ, са православне теолошке тачке гледишта и јерес. Објаснимо и зашто.
    Прво, креационизам који би претендовао да буде научна теорија био би заправо псеудо наука. Ово из разлога што креационизам у свом објашњењу неке природне појаве уводи појам до којег се као таквог не може доћи методолошким натурализмом природних наука. То је појам Бога или интелигентног Творца, који као такав не припада природи на коју је редукована наука својим методом. То посебно важи ако под Богом подразумевамо хришћанског Бога откривења, који је оностран свету, а уз то још и слободан у својој творачкој делатности. А обично се такав појам Бога и подразумева у оном креационизму који претендује да заузме место научне теорије и који потиче од фундаменталистичких хришћанских групација у Сједињеним Америчким Државама. Дакле, не може се од природне науке, чије „очи“ представљају њен метод, а то је методолошки натурализам, очекивати да у природи коју описује „види“ Бога и Творца. Зато што Бог и Творац није део природе коју описује наука, и на коју (природу) је редукован њен метод као методолошки натурализам. Просто речено, грешка оног типа креационизма који претендује да буде научна теорија је у томе што појмове натприродног уводи у област која је стриктно редукована својом методом на природно. Дакле, грешка која такав креационизам чини псеудо-науком је грешка у самој методи, односно у методолошкој неконзистентности. А научни метод представља суштину саме науке. Уколико је он погрешан, научни исказ губи своју суштину, односно губи своју научност и постаје псеудо наука. Међутим, то не значи да је креационизам обавезно жигосан као псеудо-наука: не, прави и здрави креационизам то није јер не претендује да буде поистовећен са исказом природне науке.
    Остаје, дакле, легитиман закључак да, рецимо, комплексност живота, информације у ДНК молекулама, комплексност космоса, подешеност космолошких константи и др. изазива неко лично усхићење и зачуђеност који воде до закључка о узвишеном Творцу. Међутим, такав закључак не може да претендује да буде научни закључак. Јер, до таквог закључка није могуће доћи методом природних наука, односно методолошким натурализмом који научни говор и научно закључивање чврсто држи у оквирима природних закона и природних механизама. Бог Творац није нити природни закон, нити природни механизам. Отуда, неухватљива је за науку не само његова природа или суштина, већ и његова енергија, његово дејство. Због тога, сваки говор науке природне појаве мора објашњавати искључиво природним законима и природним механизмима и њиховим дејствима. Задатак науке, у жељи да објасни неку природну појаву и јесте откривање тих природних механизама и њихово објашњење.
    Због свега овога не треба да чуди зашто, рецимо, природна наука, абиогенетска теорија (теорија о настанку живота) говори о спонтаности настанка живота. Она, кроз свој метод и не може да види друго осим да закључи о спонтаности. Наука не може да ту спонтаност заменим узроком који би био воља Творца. Не може, јер воља Творца није некакав природни, тварни ентитет којег би наука могла да открије и који би могла да еспериментално понови и испита. Последњи узрок који наука види је неки природни механизам. Међутим, легитимно је говорити да иза спонтаности коју наука види и иза природног механизма који она види стоји воља Творца, али такав закључак измиче научној сфери и улази у сферу теологије и философије. И ова позиција, ова суптилна дистинкција између научног и теолошко/философског је суштинско место које раздваја псеудо-науку креационизам од правог и здравог креационизма.
    Дакле, закључак је једноставан: креационизам као теолошка и философска теорија настанка света је потпуно легитиман, али креационизам као научна теорија није. Не зато што су теологија и/или философија у сукобу са природним наукама, већ зато што им се сфере питања, појмова и теоретског поступања не поклапају. А пре свега, не поклапају им се методе. Могућа је комунакција тих сфера, али није могуће њихово мешање. Због тога, теологија и/или философија нису конкурент природним наукама и обрнуто. У истом смислу, није научно легитимно теорију еволуције нападати теолошком аргументацијом, већ искључиво другом научном теоријом, критиком која је стриктно заснована на рационалном дискурсу у оквиру научне методе, то јест у овкиру методолошког натурализма.
    Са друге стране, нема разлога ни да хришћани осећају потребу да их било ко „брани“ од ставова науке. Наука не може угрозити веру, ако се зна да наука не задире, нити због свог методолошког натурализма може задирати у било какво питање Бога. Наука, као таква, је слепа за Бога. Међутим, човек научник може бити верник и ту нема никакве контрадикције. Управо зато што не постоји преклапање и мешање науке и вере, могућа је њихова несливена комуникација унутар једне личности, једног човека који мисли. Тај човек свакако може бити и научник. У научном домену он ће се ограничити на методолошки натурализам, а као верујући и теолошко/филосфски мислећи човек продужиће иза тога и, остављајући за собом методу природних наука, угледаће вољу Творца. Опет, са друге стране, као научник, то своје виђење воље Творца никада неће прогласити за научни закључак, нити ће на било који начин уплитати Творца у науку, остајући доследан суштини науке, њеном „виду“, њеном методу без којег она не може постојати, а то је, као што смо навели, методолошки натурализам.
    Овакво јасно разликовање и непреклапање сфера теологије и природних наука битно је како за саму природну науку, тако и за теологију. Природне науке функционишу и њихова сазнања доносе благодат човеку само онда када је наука верна свом методу, свом методолошком натурализму. Са друге стране, неухватљивост Бога методолошким натурализмом природних наука сведочи суштину онога што хришћани верују – разлику природе Бога и природе творевине. Бог којег би „угледао“ методолошки натурализам не би био хришћански, библијски Бог откривења – то би био створени бог или богови, каква су и била паганска божанства изникла из прахаоса који је заједничко порекло и људима и свеколикој природи. Због тога, поклоњење богу/боговима које би „верификовао“ методолошки натурализам за хришћане би био јерес и апостасија. О овоме свакако треба да размишљају хришћани када покушавају да свог Бога откривења, слободног Творца, на силу угурају у природну науку.
  25. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from obi-wan in Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста   
    @obi-wan Ово је нови текст. Ранији је био нешто после САСабора на коме се расправљало о дарвинизму:
    Други текст професора Пена је из августа прошле године, настао поводом одбијања Теологије.нет да објави његов чланак:
     
×
×
  • Create New...