Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5134
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    8

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from obi-wan in Адвокат Александар Радовановић: Цркви потребни механизми заштите који не зависе од хирова власти у Приштини   
    Главни правни саветник Епархије рашко-призренске адвокат Александар Радовановић за Косово онлајн каже да је положај Српске православне цркве на Косову све лошији, у ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права.
    Радовановић додаје да су права, имовина и заштићене зоне које је црква добила око већих светиња, све више на мети управо оних косовских институција које би требало да бране њихово постојање.
    “Српска православна црква је 2012. године, док су текли процеси за укидање тзв. “надгледане независности”, од међународних чинилаца добијала гаранције да се на Косову и Метохији, барем што се тиче статуса Српске Православне цркве, ништа неће променити, сем што ће наша права од сада да штите приштинске институције. Већ тада, усвајањем тзв. Закона о завршетку надгледане независности, дошло је до велике промене, јер су права Цркве из Ахтисаријвог плана у великој мери умањена”, каже Радовановић.
     
    По његовим речима, нацрт Закона о заштити културног наслеђа који су, пре неколико година, планирале да усвоје приштинске институције и којим би у њихову надлежност пало уређивање шта ће СПЦ радити са својим црквама и манастирима, није усвојен услед огромног притиска међународне заједнице.
    “Тим нацртом је било предвиђено да су власник целокупног покретног и непокретног културног наслеђа на Косову и Метохији приштинске институције, које би по том нацрту закона могле да уређују шта ће Црква да ради са својим манастирима и црквама, које ће брошуре и која историја смети да се показују посетиоцима, како ће да изгледају фасаде и знаци, па све до могућности да нам се наше културно благо отме путем експропријације, уколико би неко из неке институције проценио да се лоше старамо о својим светињама. Овај закон није прошао само због огромног притиска међународне заједнице, али је још тада јасно показао намере Приштине према Српској Православној цркви”, истакао је Радовановић.
     
    Правни саветник Епархије рашко-призренске подсетио је да је манастир Високи Дечани у веома сложеној безбедносној ситуацији и да већ пет година не може да у катастар упише своју имовину, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку Уставног суда.
    “Манастир Високи Дечани је био на мети екстремиста небројено пута до сада, и налази се у веома сложеној безбедносној ситуацији. Иако је успео да пред косовским судовима заштити своје право на приватну имовину, што је на крају потврдио и косовски Уставни суд, манастир већ пет година не може да упише своје право у катастар, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку свог суда. Изговори су разни, и понекад се своде и на отворене претње да ће ‘манастир да буде одговоран за гнев народа’ уколико се власништво манастира упише у катастар. И поред великог међународног притиска, косовске институције једноставно одбијају да спроведу судску одлуку, што би било незамисливо било где другде”, рекао је Радовановић.
    По његовим речима, један од примера положаја који СПЦ на Косову заузима је служење литургије у Храму Христа Спаса у Приштини.
    “На крају, најсвежији пример је служење свете Литургије у Храму Христа Спаса, за славу града Приштине, Спасовдан. Иако Црква има сва документа, и уписана је као власник и земљишта и зграде и у косовском катастру, већ двадесет и две године трају спречавања Цркве да свој Храм и користи. И поред уписаних и неспорних права Цркве над својим Храмом и земљиштем око њега, у јавности се град Приштина и Универзитет већ дуго расправљају око тога коме ће да припадне земља и шта ће да се ради са освештаним храмом. Једна од бизарнијих идеја је претварање верског објекта у ‘музеј жртава Холокауста над Албанцима’, док друге иду од рушења до разних варијанти скрнављења храма претварајући га у политички споменик”, каже Радовановић.
     
    Ово су само неки од примера поступања према Српској Православној цркви у континуитету. У ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права, положај СПЦ је све лошији.
    “У последње време, отворено се фалсификује наша историја, постоје највулгарнији покушаји културне апропријације и асимилације нашег културног и верског наслеђа, реторика према нама је све гора и безобзирнија, а права Цркве да своје проблеме износи пред представнике међународне заједнице у Савету за спровођење и надгледање се систематски подривају последњих неколико година, у покушају да се укине и тај, последњи постојећи, форум у коме Црква и даље има неке шансе да очува своја права”, рекао је правни саветник Епархије.
    Радовановић истиче да овај процес није везан за само једну владајућу гарнитуру већ је систематски и траје више од једне деценије, откако је међународна заједница те процесе препустила локалним структурама.
    “То је процес који се последњих година интензивира. Овај процес, са којим су представници међународне заједнице добро упознати, показује и шта би у будућности била судбина Српске Православне цркве на овим просторима уколико би она биле везана за косовске институције које једноставно не желе Српску Православну цркву, или је желе као украс, косовизирану или албанизовану, која постоји само да испуњава налоге у стратешкој агенди културне апропријације наших споменика културе”, каже Радовановић.
     
    Оно што, по његовим речима, Српској Православној цркви није потребно, је пружање додатних гаранција да ће приштинске институције да је заштите, јер су за ову деценију приштинске институције јасно показале које су им намере, и поред гаранција које су небројено пута давале.
    “Те гаранције су се увек завршавале тиме да се Црква криви због тога што истрајава у борби за своје постојање, свој идентитет и своја права, и покушајима да се наша постојећа права игноришу или додатно сужавају. Ахтисаријевим планом, Црква је добила и заштићене зоне око већих светиња. Међутим, како године пролазе, те заштићене зоне се све више нападају од стране управо оних институција које би требало да бране њихово постојање. СПЦ су потребне чврсте међународне гаранције за њен опстанак, са јасним механизмом спровођења и заштите од оваквог понашања приштинских институција. Експеримент који се спроводи већ једну деценију, а који је требало да покаже да Приштина има воље и могућности да гарантује заштиту права Цркве, очигледно није успео, и време је да се нађе модел, чије спровођење неће да зависи од хирова било које администрације у Приштини”, рекао је Радовановић.
    Извор: Kosovo Online

  2. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Тражитељ у Епископ бачки др Иринеј: Живи језик живог народа надживеће декрете!   
    Одличан текст који гађа у суштину. Потово онај део где се истиче о каквом се спину и удици ради, јер се овим апсолутно не чини ништа за суштинску заштиту права жена.
    Мислим да ће од свега овога бити једно велико ништа. Као прво, не постоји та сила закона која може да људе да кажњава у случају да одступе од прописане употребе језика. Друго, и тај језик и нова правила би морали да уреде лингвисти, а они су их одбацили још Саопштењем Одбора за стандардизацију из 2018. којим су јасно нагласили да у српском језику, кад су у питању стручна звања, мушки род има генеричку употребу и не постоји једнакост граматичког мушког рода са биолошким мушким полом.
     
    Политичари и грађански активисти који покушавају да измене језик и измисле нове речи, имају као крајњи домен да се новцем и политичким лобирањем и застрашивањем ухлебе у медијима са страним капиталом и то је све. Али и ту већ видимо како брљају, па такви медији упорно користе реч "суткиња" за женског судију, а "суткиња" је женски облик речи "судац", а не "судија". Такође, српски језик је родно осетљив и у граматици и ту је строго бинаран ("урадио/урадила"). За тзв. "не-бинарне" особе које у енглеском за себе захтевају посебне родне заменице, у српском језику не постоји другачији род осим мушког и женског (и средњег).
  3. Свиђа ми се
  4. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на obi-wan у Епископ бачки др Иринеј: Живи језик живог народа надживеће декрете!   
    Amin. Tako treba. Ziva i zdrava rec protiv opsteg mrtvila i sivila. Idemo dalje, uz Boziju pomoc, nema stajanja.
  5. Волим
    александар живаљев got a reaction from Orthophill in СПАСОВДАНСКА ЛИТИЈА 1947. године (видео власништво Југ. кинотеке)   
    Слово Љубве - јутјуб канал       Оригинални снимак последње Спасовданске литије у престоници из 1947. године делимо са вама, благодарећи љубави и предусретљивости г. Југослава Пантелића и "Југословенске кинотеке" која нам је одобрила постављање овог значајног видео записа у чијој одјави стоји: Црно-бели материјал снимили сниматељи „Филмских новости“ за потребе УДБЕ - с непознатом наменом! За умножавање, преснимавање, објављивање или дистрибуирање целог снимка или његових делова, неопходно је обратити се "Југословенској кинотеци" која је носилац свих ауторских права.   blob:https://www.youtube.com/f5aa7bdc-f52f-488e-9cd6-169bbd8433d2
    View full Странице
  6. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Bernard у Robert Schumann   
  7. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на JESSY у Robert Schumann   
    obožavammmmmmmmmmm......
  8. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Драшко у Robert Schumann   
    Jedan od mojih omiljenih kompozitora 
    Imao sam sličnu temu ali ne mogu da nađem
    Ovde postavljam prvi u nizu video klipova koji jako lepo, pitko i interesantno predstavljaju njegov stil
    Amerikanka koja je ovo napravila, je izgleda veoma fina žena i čestitam joj na trudu
    Ovo je part 1
    Ima ih jos nekoliko
    Naćićete ih
     
  9. Волим
    александар живаљев got a reaction from geronymo in Игуманија Стефанида (Главчић): Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом?   
    Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом?
    Печат 28/05/2021 
      Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку
    На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
    Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
    Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
    Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
    Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
    Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
     
    ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
    Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
    КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
    На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
    Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
    Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

    View full Странице
  10. Волим
    александар живаљев got a reaction from Kafanski amater in Игуманија Стефанида (Главчић): Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом?   
    Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом?
    Печат 28/05/2021 
      Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку
    На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
    Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
    Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
    Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
    Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
    Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
     
    ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
    Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
    КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
    На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
    Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
    Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

    View full Странице
  11. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Violetta Valery у Епископ бачки др Иринеј: Српска православна терминологија која се односи на умирање и смрт   
    Obično se za nepokajane grešnike kaže da su skončali, pa otuda negativni prizvuk. Još mi ružnije zvuči ispustiti dušu, kao da je otpad koji Bog ne prima.
    КАКО СУ ПРОШЛИ МУЧИТЕЉИ ХРИШЋАНА - Свети Николај Жички
    WWW.ATLANTASERBS.COM  
  12. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Дејан у Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    Достојан !!!
    Неизмерно сам срећан јер је отац Влајко породични пријатељ. За мог покојног деду увек говори да га сматра и својим оцем.
  13. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Ole Gunnar Solskjær у Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА
    У суботу, 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Црве, изабрао је Високопреподобног архимандрита Дамаскина (Грабежа), игумана манастира Светог Романа у Ђунису, за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки.
    Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35.
    Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу.
    Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. децембра 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. децембра исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу.
    По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика.
    Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
    У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
    Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета!
  14. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо у Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Дамаскина (Грабежа), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки.
     
    Архимандрит Дамаскин (Драган) Грабеж, рођен је 15. августа 1975. године у Дрвару од оца Влајка и мајке Драгице. Основну школу ''Славко Родић'' завршио је у Дрвару 1990. године, а потом и средњошколски центар ''Марија Бурсаћ'' 1994. године такође у Дрвару. Због несрећних историјских околности које су породицу Грабеж затекле у Дрвару 1995. године, били су принуђени да избегну у Србију где Епископ нишки Г. Иринеј прима свештеника Влајка Грабежа са породицом у Епархију нишку и даје му парохију при Саборном храму у Нишу. Из Ниша је своје школовање Архимандрит Дамаскин наставио на Богословском Факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 2001. године са просечном оценом 9,35.
    Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Архимандрита Дамаскина 2002. године поставља за хонорарног наставника Богословије Светих Кирила и Методија привремено у Нишу.
    Званично Клирик Епархије нишке постаје 2006. године, а исте године 9/22. децембра бива замонашен руком Епископа нишког Г. Иринеја у храму Васкрсења Христовог у Нишу, добивши монашко име Дамаскин. У чин јерођакона рукоположен је 10. / 23. јула 2006. године, у храму Васкрсења Христовог у Нишу, а у чин јеромонаха 11. / 24. јула исте године, у малом Саборном храму Светих Архангела у Нишу.
    По благослову Епископа нишког Г. Иринеја од 2008. године архимандрит Дамаскин наставља школовање на Московској духовној академији где успешно завршава студије 2010. године. Током 2011. и 2012. године борави у Солуну где завршава курс савременог грчког језика.
    Одлуком Епископа нишког Г. Јована од 1. августа 2012. године бива постављен на дужност настојатеља манастира Светог Романа у Ђунису. Чином синђела одликован је 1. августа 2012. године, а чином протосинђела 30. марта 2013. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
    У чин архимандрита произведен је руком Епископа нишког Господина Арсенија 16./29. августа 2018. године у манастиру Светог Романа у Ђунису.
     
    Новоизабраном епископу мохачком Г. Дамаскину подај Господе многа и блага лета!
     
     
    ЖИВОТОПИС НОВОИЗАБРАНОГ ЕПИСКОПА МОХАЧКОГ АРХИМАНДРИТА ДАМАСКИНА
    EPARHIJANISKA.RS Презентација Православне Епархије нишке са благословом Епископа нишког Г.Г. Арсенија  

    View full Странице
  15. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Србољуб+ in Свети архијерејски Сабор 2021. у крипти Храма 24. маја   
    Зар више вјерујеш својим архијерејима, него нашим Vijestima
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита - а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу - да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже - а не највише - бирај најбоље
    Од  ИН4С  -  30/05/2021 10:00    о. Дарко Ђого Пише: о. Дарко Ристов Ђого
    Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем.
    Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“.
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље.
    Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор.
      Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо.
    И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако.
    Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново.
    Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана?
    Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора.
    За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи.
    Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима.
    Али пролазни је час то био.
    Сада је тренутак радости.
    А ти… „весели се српски роде!“
     
  16. Волим
    александар живаљев got a reaction from Поуке.орг инфо in Животопис архимандрита Јована (Станојевића) новоизабраног викарног епископа хумског   
    Биографија свештеномонаха Јована Станојевића, будућег Епископа хумског и Викара Епископа Диселдорфа и Немачке Г. Григорија - ДЈован Станојевић је рођен у Вуковару на Видовдан 1979.
    Недјеља Самарјанке - Вупертал - ДИСЕЛДОРФСКА И НЕМАЧКА
    EPARHIJA-NEMACKA.COM У недјељу Самарјанке, 30.05.2021. евхаристијским сабрањем у Вуперталу...  
  17. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Milan Nikolic у Патријарх Порфирије Министарству културе: Одложите доношење Закона о кулурном наслеђу!   
    Послушали цркву: Влада мења текст закона у коме се није спомињало Косово и Метохија
    Потпредседница Владе и министарка културе и информисања Маја Гојковић, обавестила је данас патријарха српског Порфирија да су на радном састанку прихваћене сугестије и предлози које је Српска православна црква упутила на Нацрт закона о културном наслеђу, а у циљу побољшања и унапређења текста Нацрта закона.
    Гојковић је у писму патријарху нагласила да се текст, на који су достављене примедбе и сугестије, не налази у фази Предлога закона, па тиме ни у поступку усвајања пред Владом Србије, нити пред Народном скупштином.
    Потпредседница Владе је указала да је Радна група у оквиру Министарства културе и информисања тек сада, након одржане четири панел дискусије у оквиру јавне расправе од 6. до 28. маја, у фази разматрања бројних предлога од стране шире јавности, а у циљу побољшања текста будућег Предлога закона.
    Министарка је навела да је заједнички циљ очување културног наслеђа, а посебна пажња и заједнички труд и залагање усмерени су на заштиту културног наслеђа које се налази на територији наше Аутономне покрајине Косова и Метохије, које је свакодневно изложено нападима и уништавању.
    Гојковић је изразила уверење да ћемо и у будућности, као и сада, путем чврсте сарадње доћи до најбољих решења за будући Предлог закона о културном наслеђу, који ће након усвајања предлога и сугестија допринети свеукупној заштити културног наслеђа Републике Србије и бити још један корак у заједничким залагањима државе и Српске православне цркве да сачувамо културно наслеђе наше државе и народа за будуће генерације.
    Послушали цркву: Влада мења текст закона у коме се није спомињало Косово и Метохија
    RS.SPUTNIKNEWS.COM Потпредседница Владе и министарка културе и информисања Маја Гојковић, обавестила је данас...  
  18. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Александар Милојков у Животопис јеромонаха Саве (Бундала) новоизабраног викарног епископа марчанског   
    "И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље..."

    Митрополит црногорско-приморски Јоаникије
  19. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Родољуб Лазић у Животопис јеромонаха Саве (Бундала) новоизабраног викарног епископа марчанског   
    Патријарх и сви остали говоре о јединству и саборном духу јерархије. Не знам шта у том контексту значи ова опаска о "односу снага".
  20. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Ole Gunnar Solskjær у Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    Дамаскин је диван и веома смирен човјек.
    - Рођен у Дрвару гдје му је отац Влајко био парохијски свештеник
    - завршио световну средњу школу, мислим гимназију 
    - завршио теолошки и природно-математички факултет са највишим оцјенама 
    - дуго предавао у богословији светих Кирила и Методија у Нишу гдје је био и главни васпитач али и разредни старешина
    - замонашио се у време рада у богословији
    - након тога игуман манастира светог Романа надомак Ђуниса 
    - и ево га сада на радост Цркве епископ 
     
    Укратко.
    Достојан!
     
     
     
     
     
     
     
     
     
  21. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Tasjanac у Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког   
    Упознао сам његовог оца. Диван свештеник. Често је у манастиру св. Романа био као испомоћ сину игуману. 
    Од многих сам чуо да је добро дрво добар плод родило. 
  22. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Јанко in Свети архијерејски Сабор 2021. у крипти Храма 24. маја   
    Зар више вјерујеш својим архијерејима, него нашим Vijestima
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита - а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу - да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже - а не највише - бирај најбоље
    Од  ИН4С  -  30/05/2021 10:00    о. Дарко Ђого Пише: о. Дарко Ристов Ђого
    Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем.
    Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“.
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље.
    Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор.
      Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо.
    И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако.
    Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново.
    Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана?
    Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора.
    За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи.
    Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима.
    Али пролазни је час то био.
    Сада је тренутак радости.
    А ти… „весели се српски роде!“
     
  23. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from zarptica in Свети архијерејски Сабор 2021. у крипти Храма 24. маја   
    Зар више вјерујеш својим архијерејима, него нашим Vijestima
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита - а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу - да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже - а не највише - бирај најбоље
    Од  ИН4С  -  30/05/2021 10:00    о. Дарко Ђого Пише: о. Дарко Ристов Ђого
    Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем.
    Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“.
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље.
    Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор.
      Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо.
    И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако.
    Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново.
    Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана?
    Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора.
    За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи.
    Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима.
    Али пролазни је час то био.
    Сада је тренутак радости.
    А ти… „весели се српски роде!“
     
  24. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Лала из Банатa in Свети архијерејски Сабор 2021. у крипти Храма 24. маја   
    Зар више вјерујеш својим архијерејима, него нашим Vijestima
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита - а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу - да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже - а не највише - бирај најбоље
    Од  ИН4С  -  30/05/2021 10:00    о. Дарко Ђого Пише: о. Дарко Ристов Ђого
    Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем.
    Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“.
    Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље.
    Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор.
      Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо.
    И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако.
    Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново.
    Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана?
    Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора.
    За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи.
    Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима.
    Али пролазни је час то био.
    Сада је тренутак радости.
    А ти… „весели се српски роде!“
     
  25. Свиђа ми се
    александар живаљев got a reaction from Просечан србенда in Свети архијерејски Сабор 2021. у крипти Храма 24. маја   
    Студент са иконом 2000. у одбрани Влашке цркве: Данас владика Методије
    Тадашњи студент јуче је постао Епископ (владика) будимљанско - никшићки Методије
    Од  ИН4С  -  30/05/2021 07:52  Прије 21 годину, студент са иконом у рукама, данашњи владика Методије Студент Љубиша Остојић са иконом приликом протеста за одбрану цркве Рођења Пресвете Богородице (Влашке цркве) пред Скупштином Црне Горе 2000.
    Тадашњи студент јуче је постао Епископ (владика) будимљанско – никшићки Методије.
    Десно у средини је протојер – ставрофор Слободан Зековић, старјешина Саборног храма Св. Јована Владимира у Бару
×
×
  • Креирај ново...