Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5052
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Репутација активности

  1. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Григорије, Епископ ниски   
    Свети Григорије Ниски (335-394) је био епископ Нисе, млађи брат светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова . Био је најприје само презвитер, пошто бјеше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном свијетском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II Васељенском Сабору. Мисли се да је он саставио други дио Символа Вјере. Велики бесједник, тумач Светог Писма, и богослов.   Протојереј Георгије Флоровски: Животопис светог Григорија Ниског   Прилог Радија Светигора         Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нови Сад: Обележена 79-годишњица Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године   
    Епископ бачки Иринеј: „Узвишени хришћански императив јесте праштање. Памћење је света врлина, злопамћење је грех. Зато се сећамо и молимо за све страдалнике, а праштајући градимо бољи свет и бољу будућност за српски народ и за све друге народе са којима смо вековима делили и делимо животни простор.”

    У петак, 22. јануара 2021. године, на новосадском Кеју жртава рације обележена је 79-годишњица Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године. У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава.
    На самом почетку програма, присутнима се обратио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Према његовим речима, једину утеху у вези са погромом који се збио у јануару 1942. године може пружити истина, а истина је да злочинци имају име и презиме. У свом обраћању, господин Вучевић је, поред осталог, поручио: „У Новом Саду је заувек остала траума, човечанству је заувек остала опомена. Ако се не будемо сећали прошлости, страшна историја и још страшнији злочини се могу поновити. Морамо све да учинимо да се никада ледени дани зла не понове, да се Новосадска рација, тај ужасни погром над Србима, Јеврејима и Ромима, никада више и никоме не деси. Никада нећемо дозволити да жртве једнога времена зла остану невидљиве и нечујне”.
     
    Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића
     
    У наставку програма, г. Исак Асиел, врховни рабин Србије, одржао је помен у име Јеврејске заједнице Србије. „Онај који чини мир на небесима, нека учини мир над нама”, поручио је господин Асиел у свом обраћању после помена.
     
    Звучни запис обраћања Исака Асиела, врховног рабина Србије
     
    Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Српске Православне Цркве, служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Преосвећеног Епископа мохачког г. Исихија, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи нагласио да смо обавезни да негујемо и развијамо културу сећања на страдање невиних жртава у погрому који се догодио у јануару 1942. године у Новом Саду и широм јужне Бачке. Наводећи сведочење из летописа Успенске цркве у Новом Саду о мученичкој смрти свештеника Вељка Зуцајића, Преосвећени владика Иринеј је истакао: „Злочин увек има име и презиме и не може постојати колективна кривица, нити се може грех појединаца и групâ, па и читаве војске приписати целокупном народу. Узвишени хришћански императив јесте праштање. Памћење је света врлина, злопамћење је грех. Зато се сећамо и молимо за све страдалнике, а праштајући градимо бољи свет и бољу будућност за српски народ и за све друге народе са којима смо вековима делили и делимо животни простор. Бог да душу прости свим невино пострадалима. Царство им небеско!”
    Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, представници Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, представници амбасада Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске.
    Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске.
    После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Погрома у јануару 1942. године.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Атанасије: Свако ко успе да очисти себе од греха може постати учесник Богојављења   
    У среду 20. јануара 2021. године, на дан када Света Православна Црква слави успомену на Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић и протојереј Немања Вранић.

     
    Звучни запис беседе
     
    – Свети Јован се удостојио да буде Божији сарадник и ми данас слушамо његов глас који позива и данас, као и онда, да учествујемо у радости Богојављења. Он је позивао да сусретнемо Господа, он који је Господа крстио у Јордану и скренуо пажњу целога света на Њега говорећи: Гле Јагње Божије које узима на себе грех света. Он жели да и ми видимо то Јагње Божије и да се радујемо у догађају Богојављења, да се Господ јави у срцима нашим.
    – И ми можемо бити учесници Богојављења ако послушамо Светога Јована и сперемо са себе, из душе своје, све недостатке, све грехе. Свако ко успе да очисти себе од греха може постати учесник Богојављења. Зато и славимо Светога Јована у наставку великога празника Богојављења да њега чујемо, да чујемо његов глас, његов позив и да поступамо по његовом примеру.
    – Посебно сада, када страдамо од овога вируса, јесу значајне речи Светога Јована Крститеља, да се ослободимо од много опаснијег вируса. Свети Јован је позивао у оно време да се заштитимо од много кобнијег вируса, који је много успешнији и мења људску природу. Грех много јаче и кобније утиче на људску природу, много јаче је мења, стварајући зле навике живота. Свети Јован је позивао да се ослободимо тога вируса.
    – Претпоставимо да наука и успе да нађе неку вакцину која може заштитити од тог спољашњег вируса, али и даље остаје онај кобни вирус који ће правити нове проблеме и нова зла. А тај вирус који и даље остаје и који ће и даље наставити да зла доноси јесте грех, грехољубивост. Зато је много значајнији Свети Јован Крститељ са својим позивом: Покајте се јер се приближило Царство Небеско, упозорио је и нагласио Епископ Атанасије.
    Након свете службе, Епископ Атанасије је био гост на крсној слави код проте Марка Папића, у чијем је дому освештао славско жито и са којим је преломио славски колач у славу Божију и част Светог Јована Крститеља.
     
    Извор: Епархија милешевска
  4. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Манастир Буково: Епископ тимочки Иларион прославио Крсну славу   
    Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, у уторак 20. јануара 2021, прославио је у манастиру Буково своје Крсно име – Сабор Св. Јована Крститеља. На светој архијерејској Литургији Епископу тимочком саслуживали су архимандрит Козма, игуман манастира Буково, протосинђел Симеон, сабрат манастира Буково, протосинђел Захарија, настојатељ манастира Св. Тројице, протонамесник Зоран Голубовић, старешина Саборног храма у Зајечару, архиђакон Илија и јерођакон Марко.

    Након прочитаног јеванђелског одељка, верном народу сабраном у буковској светињи беседио је протосинђел Захарија. Данас, након Богојављења, након крштења Господа нашег Исуса Христа, прослављамо Св. Јована Крститеља. Прослављамо Сабор Претечин, прослављамо онога који је посведочио да је Исус Христос Син Божји, онога који је ставио руку и крстио друго лице Св. Тројице, прослављамо првог сведока а последњег пророка и првог апостола, подсетио је отац Захарија и, са жељом да правилно управља Речју и Истином Господњом и да има дуг и здрав живот, честитао Епископу Илариону Крсну славу.
    По завршетку свете Литургије, игуман Козма је у име братства манастира Буково честитао славу Његовом Преосвештенству и свим присутним свечаримa, a потом је верницима говорио и сам Епископ.
     
    Извор: Епархија тимочка
  5. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Отворена изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације”   
    У Историјском архиву града Новог Сада, 22. јануара 2021. године, отворена је изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације”, посвећена свештеницима који су побијени у Погрому (Шајкашко-новосадској рацији) у јануару 1942. године.

     
    Изложбу су отворили г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива, и г. Милан Новаковић, начелник Јужнобачког округа. Господин Петар Ђурђев је у свом обраћању нагласио да ће и у следећим годинама превасходно деловање бити проналажење што више биографија људи који су пострадали у Погрому у јужној Бачкој. „Нама јесте циљ не да се бавимо лицитирањем броја жртава, нити да их оспоравамо, нити да их повећавамо, већ да покушамо да пратимо те људе који су страдали, да их покажемо као праве историјске ликове, да им пронађемо фотографију, да им дамо биографију а, управо кроз тај људски чин, да им вратимо људско достојанство.  Познавајући њихов животни пут, можемо као друштво дознати шта смо имали и шта смо кроз ту чудовишну акцију изгубили”, навео је директор Историјског архива града Новог Сада. Изложба ће бити доступна до 22. фебруара 2021. године.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење Црквене општине Цетиње: Бајичка црква отворена за све; службу врше свештеници Митрополије   
    Поводом лажи и обмана које народу шаље дневни лист “Побједа” и њему сродни медији оглашавамо се ради упознавања јавности са неколико елементарних ствари:

     
    – Не постоји никакав “договор мјештана” везано за обављање свештеничких служби у сеоској цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама. Та се служба, уз Божију помоћ, а на позив вјерника, обавља по црквеним правилима од стране канонског свештенства Митрополије црногорско-приморске са сједиштем у Цетињском манастиру. Тако је било вазда, а тако бива и у најновија времена од прота Комнена Радусиновића до садашњих свештеника цетињске парохије, који су деценије провели служећи у бајичкој цркви, и који су сви родом и држављанством црногорски грађани.
    – Не живимо у племенској скупини, него у уређеној грађанској и секуларној држави. А то значи да ако неко село има амбуланту, школу или цркву, то јесу институције тога села (а не неког другог), али програм рада и саму просветну, здравствену или свештеничку дјелатност – не одређују сељани нити они врше те послове, већ људи који су за те службе школовани и који имају намјештење од надлежних институција. За школе и амбуланте – то су надлежна државна министарства, а за храмове, то су – у секуларној држави – црквене институције, а не државне службе или цивилне мјесне заједнице.
    – У самим Бајицама је велики и довољан број православних вјерника који ово разумију и поштују. Они су у претхоним деценијама нашли мир и заједнички језик са својим племеницима, а неистомишљеницима. Зато више немамо немиле сцене пред Бајичком црквом, од прије 20-так година, кад је пред сваки Јовањдан и Васкрс било више полицајаца него вјерника испред цркве. Нити имамо судске спорове око брава и квака на црквеним вратима.
    – Црна Гора је цивилизована земља у којој влада правни поредак, и ако неком нешто није јасно у вези функционисања институција или питања власништва или коришћења црквене земље, таквог упућујемо на надлежне адресе које се баве тим питањима.
    – Поздрављамо и благосиљамо сваки људски и братски договор и нарочито обавјештавамо неупућене да је Бајичка црква Св. Јована Крститеља била, јесте и биће – отворена за све људе жељне молитве и духовног мира без обзира на њихову националну, политичку или било какву другу земаљску орјентацију.
    – Рашчињени и од Цркве одлучени бивши свештеници не могу обавити Божију службу нигдје у православном свијету, па како би и зашто би то могли и требали да раде у овој древној подловћенској светињи?
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Отворена Светосавска недеља у Суботици   
    У Задужбини Душана Радића у Суботици, у просторијама Српског културног центра Свети Сава, у четвртак, 21. јануара 2021. године, свечано је отворена, двадесет и девета по реду, Светосавска недеља.

     
    У присуству свештенства суботичког намесништва, представника локалне самоуправе и других уважених званица, на самом почетку манифестације химном Светом Сави, коју је отпевала солиста Душица Вуцеља, магистар и професор музике, присутне је поздравио г. Стеван Бакић, градоначелник Суботице.
    Преносећи благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, упућујући топле поздраве организаторима и гостима, говорећи о значају и личности Првог српског архиепископа Светога Саве, протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички, свечано је и отворио Светосавску недељу.
    Уприличена је изложба слика, аутора Данила Вуксановића, под називом ,,Кодови Данила Вуксановића”, о чијем садржају је говорио ликовни критичар Миле Тасић.
    У години када Српски културни центар слави велики јубилеј, тридесет година ревносног рада, овогодишњи програм наведене културно-духовне манифестације прилагођен је тренутним епидемиолошким условима и, за разлику од ранијих година, ове године биће одржано пет програмских садржаја.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Отворена изложба „Мученици чурушки – отргнути од заборава”   
    Тематска изложба архивских докумената „Мученици чурушки – отргнути од заборава”, посвећена страдалима у погрому у Чуругу, јануара 1942. године, отворена је у четвртак, 21. јануара 2021. године,  у галеријском простору Архива Војводине. Аутори изложбе су протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине и Љиљана Дожић, архивски саветник.

     
    Присутни су имали прилику да у уводном кратком филму чују сведочанство о погрому у Чуругу, јануара 1942. године. У име Архива Војводине поздравне речи присутнима је упутио др Небојша Кузмановић. У свом обраћању, господин Кузмановић је говорио о улози Архива Војводине у вези са неговањем културе сећања на жртве страдале у Рацији у јужној Бачкој. „Ми смо свих ових осамдесет година у Архиву Војводине, поред осталог, чували ову врсту грађе и, ево, дошло је време да се оваква врста грађе на овај начин, кроз изложбе, прикаже целокупној нашој јавности. У нашем познатом фонду Ф. 183 чувамо скоро 400 фотографија ових невиних људи – деце, жена, мушкараца и стараца, који су страдали у крвавом јануару 1942. године. На нама је да ту грађу не само сачувамо него и обзнанимо и прикажемо јавности, и то не само научно-стручној већ и другим људима, како би се сећање на ове људе сачувало, сећање које су чували само потомци и света Српска Православна Црква. Само истина може да ослободи све људе и да нам помогне да будемо бољи и да – сећајући се ових људи – помогнемо не само њима него и себи и својим душама”, истакао је директор Архива Војводине.
    У наставку се сабранима обратила госпођа Љиљана Дожић, која је – као рођена Чуружанка и потомак страдалих у погрому у Чуругу – поделила своја сазнања о овом злочину у Чуругу, до којих је дошла на основу архивске грађе и докумената, а која су проткана личним доживљајем дубоке туге и жалости због невино пострадалих жртава. „Та туга и бол због више од хиљаду триста невиних жртава је дубоко уткана у нас и чини саставни део личности свакога од нас. Чуружани своје жртве никада неће заборавити, не зато што неће да их забораве него зато што не могу да их забораве, зато што они дубоко живе у свакоме од нас”, поручила је, поред осталог, госпођа Дожић.
    На крају, у галеријском простору Архива Војводине обратио се и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, који је отворио изложбу. Говорећи о великом погрому у Бачкој у јануару 1942. године, прота Владан је указао на неопходност проналажења у себи високог хришћанског идеала праштања, напоменувши да није могуће до краја опростити уколико се не познаје и не зна читава и пуна истина. „Потрага за пуном истином траје већ неко време, кораци су мали, кратки, али ипак некако ходимо напред. Наша жеља је да и ова изложба буде допринос томе да схватимо и прихватимо истину у њеној страшној и монструозној величини и облику и да – кроз узвишени идеал праштања – у себи пронађемо снаге да тим праштањем почнемо да личимо на оне који су у овом погрому страдали, а не да, као робови и заробљеници мржње, будемо налик онима који су овај злочин извршили. Стога смо у обавези да о овоме говоримо свуда и на сваком месту, увек сведочећи истину и само истину, не дозвољавајући да та истина о њиховом страдању буде на било који начин злоупотребљена. Наша је обавеза да их се сећамо и да се, осим нашег сећања, за њих молимо да буду у Вечном сећању Божјем, у шта не сумњамо, и да, размишљајући и говорећи о њима и томе што се догодило, себе учинимо бољим људима”, нагласио је отац Владан Симић.
    После обраћања проте Владана, програм отварања изложбе је окончан кратким уметничким дêлом у којем су посетиоци имали прилику да, у музичком извођењу господина Миодрага Близанца, чују стихове Песме о Рацији. Отварању изложбе присуствовали су свештеници Епархије бачке, као и многи грађани Новога Сада и околине.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Тужан
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епархија рашко-призренска: Извештај са поплављених подручја   
    С благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г. Теодосија протиница Светлана Стевић, која годинама води епархијску добротворну организацију „Мајка девет Југовића“ и шест народних кухиња, са епархијском комисијом за процену штете, обишла је делове централног Косова који су посебно угрожени недавним поплавама, како би се стекао бољи увид на терену и одредили приоритети. Епархија рашко-призренска је већ покренула више активности у прикупљању средстава за угрожено становништво преко Црквених општина, Манастира, али и апелом свим људима добре воље да помогну оне којима је помоћ неопходна.

     
    У селу Лепина, општина Грачаница, протиница Стевић са епархијском комисијом обишла је најугроженија домаћинства која је водена стихија ових дана угрозила и причинила им штету. Међу онима који су претрпели највећу штету је шесточлана породица Живорада Ничића, којој је у поплави приземни спрат куће у потпуности уништен. Чланови породице су затечени како чисте и суше зидове, покушавајући да сачувају и спасу оно што је могуће спасти. Знатан део покућства је уништен и није за употребу. Ово домаћинство изгубило је и 8 прасића (тежине 20-24 кг). Породица Милорада Митровића, из истог села, такође покушава да санира нанету штету, међутим њима је поред већинског дела покућства уништена и ускладиштена храна.  Браћа Рашићи, Стева и Дејан, затечени су како спашавају  пред кућом покућство, али им је страдала комплетна зимница и храна која се налазила у помоћном објекту.
    Тешка ситуација затечена је у селу Радојеву, код Властимира Максимовића, чија је жена, иначе, тежак болесник, астматичар. У њиховој кући све је страдало, почевши од целокупног намештаја, беле технике, постељине и ћебади, гардеробе. Максимовићи живе у трошној кући, а њихов син у старој кући поред њих, која је под бујицом воде у потпуности уништена. Жена и деца Властимира Максимовића су евакуисани, јер кућа више није за живот, дошло је до слегања земљишта од поплаве и зидови куће су попуцали од воде и свуда се виде остаци влаге која се још није повукла. 
    По селима Лепини и Радојеву вода се још није повукла, посвуда се могу видети угинуле кокошке и ситнија стока, уништено дрво и угаљ за огрев и кошнице пчела, а испред свих кућа које су претрпеле штету избацује се намештај који није за употребу. Иако је температура ових дана све више била испод нуле, људи у тешким условима чисте своје домове  и цео призор са лица места је потресан, посебно због тога јер је реч о људима скромнијег имовинског стања.
    У селу Добротин поплављена су многа дворишта и пољопривредна имања. У домаћинству Момчила Шубарића укућани су затечени како износе намештај и уништену белу технику, како би све што је неупотребљиво комунална служба понела на отпад. Чланови породице перу зидове, избацују муљ који је вода нанела, и од велике помоћи су им апарати за исушивање које су добили од општине Грачаница како би се последице влаге колико-толико санирале. У домаћинству Горана Шубарића затечена је иста ситуација. У кући је све уништено, намештај и техника су избачени у двориште и ради се на санирању влаге и чишћењу. Код Милоша Ђорђевића приземни спрат је цео поплављен као и код породице  Дејана Марковића и више других становника овог села. Посебно тешка ситуација је у домаћинству Синише Лазића. Читав доњи део куће који је чврсто био укопан у земљу је и даље под водом, висине око једног метра. Сво покућство је уништено, а у том делу куће је била и кухиња и дневни боравак и остале просторије. Домаћин је, иначе, познат као изузетно вредан човек који се бави сточарством и пољопривредом, и жалосно је било видети да је сав пољопривредни принос у потпуности пропао од поплаве. Лазић иначе држи 20 прасади, али сва сточна храна коју је имао је уништена.
    Једна од можда најтежих ситуација затечена је у домаћинству породице Грбић. Радојица Грбић је социјални случај, јер ни он ни супруга нису запослени, имају троје деце, од које је треће беба од месец дана. Пре само једног месеца успели су уз велике муке да реновирају кућу у којој су живели, иако ни она није у њиховом власништву. Вода им је све однела и штета је непроцењива.
    Села Гуштерица, Лепина и Радојево добили су данас помоћ у чизмама и ћебадима, а представници Епархије су разговарали са више људи за које је било тешко наћи речи утехе. Пренета им је дубока солидарност целе наше Епархије са њима у овој несрећи, уз обећање да ће наша Црква ускоро, у зависности од прикупљених средстава, помоћи онима којима је помоћ најнеопходнија. У Гуштерици је пет породица замолило помоћ за набавку плочица и лепка за плочице јер су у страху да постављају поново ламинат, уколико се овако нешто понови. Наравно, много је сличних примера, али породицама које су по имену и месту боравка наведени потребна је хитна помоћ. Реч је о добрим и вредним људима који су остали и опстали на Косову и Метохији, на својој земљи и у својим кућама све ове године.
    У овом саопштењу Епархије навели смо само један део извештаја који се стално допуњава новим случајевима из других делова Косова и Метохије, као и извештајима наших свештеника са терена. Акцији прикупљања помоћи активно су се прикључили и манастири наше Епархије, а архијерејска намесништва са парохијама у деловима Епархије који нису погођени штетом, такође прикупљају средства и поред тешке ситуације у којој цео наш народ живи на просторима Епархије рашко-призренске. 
    Искрено смо охрабрени првим одзивима људи из земље и иностранства који су изразили жељу да помогну. Сва прикупљена помоћ за страдалнике и начин како ће се искористити биће документовани и приказани. Још једном апелујемо да поред помоћи Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, која се од првог дана укључила у помоћ угроженима, као и више хуманитарних организација, људи добре воље наставе са акцијом помоћи. Истинска хришћанска солидарност, али и брига за Косово и Метохију се управо у тој солидарности и жртвеној љубави делатно показује, јер је реч о помоћи за домаћинства и људе који су овде опстали у најтежим временима и које треба охрабрити и помоћи им да на Косову и Метохији остану, и даље наставе свој живот.
     
    Дато у канцеларији Епархије рашко-призренске
    20. јануар 2021. године у Грачаници
  10. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Глас Господњи на водама...   
    На Богојављење, у уторак 19. јануара 2021. године, у зајечарском Саборном храму Рођења Пресвете Богородице служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су зајечарски свештенослужитељи уз певничко појање јереја Новака Бојанића и ђакона Вука Јовановића.

     
    Протојереј Игор Ивковић тумачио је сабраном народу прочитани јеванђелски одељак и говорио о смислу данашњег великог празника.
    По завршетку свете Литургије служено је Велико водоосвећење а потом је вернике поздравио и владика Иларион. Честитајући Богојављење, Епископ тимочки је пожелео свима благослов од Господа и Његову заштиту од сваког зла, болести и искушења.
     
    Извор: Епархија тимочка
  11. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Одржана конференција за медије поводом обележавања 79. годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године   
    У четвртак, 21. јануара 2021. године, у Градској кући у Новом Саду одржана је конференција за новинаре поводом обележавања 79. годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године. Програм обележавања годишњице од трагичног погрома, извршеног од 21. до 23. јануара 1942. године, представили су г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, и чланови Одбора – протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, и г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад.

     
    Поздравивши присутне, г. Илић је представио детаље програма. Према његовим речима, програм на новосадском Кеју жртава рације ће бити одржан у петак, 22. јануара 2021. године, са почетком у 12 часова, када ће се грађанима обратити градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић. Потом ће, у име Јеврејске заједнице Србије, помен одржати г. Исак Асиел, врховни рабин Србије, а у име Српске Православне Цркве помен ће служити Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија и новосадског свештенства. Уследиће полагање цвећа на споменик Породица, а потом ће на новосадској плажи Штранд бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. 
    У име Епархије бачке, новинарима се на конференцији у Градској кући обратио протопрезвитер Владан Симић, који је истакао да ће, због епидемиолошких услова, ове године помен жртвама Новосадске рације служен без учешћа хорова „Свети Георгије” и „Хашира”, као и да ће поменути молитвени чин бити прилагођен наведеним околностима. Прота Владан је поручио да су настављени разговори у вези са темама које су веома важне за културу сећања на жртве не само такозване Новосадске рације него и свих жртава Рације у јужној Бачкој, нагласивши да је градоначелник Новог Сада дао пуну подршку за изградњу Меморијалног центра жртвама Рације. „Надамо се да ћемо на тај начин успети да на једном месту саберемо све оно што би требало да чува колективно сећање на жртве, али истовремено да тај центар има свој задатак да настави да прикупља архивску грађу, сведочења о страдањима и да буде место где ће на савременим платформама моћи да се презентују истине о ономе што се догодило. Ми бисмо желели да одемо и корак даље и да на један званичан начин упутимо иницијативу да се у школе уведе наставна јединица и да наша деца у својим историјским уџбеницима и читанкама могу да уче – и треба да уче – о ономе што се догодило у јануару 1942. године у јужној Бачкој”, навео је отац Владан истичући и то да је Градоначелник прихватио иницијативу Одбора да се потпише протокол о сарадњи са Општином Земун, где постоји заједничка гробница жртава које су извађене из Дунава у марту 1942. године, њих око пет стотина, а да је поменуту гробницу, после рата, Нови Сад на један симболичан начин одржавао и плаћао њено издржавање. „Наша идеја је да се обнови тај однос са Земуном, али и сâм однос према тим жртвама које су на неки начин заборављене и да се, у оквиру ова три дана када обележавамо годишњицу Рације, обави и један помен на месту где су они сахрањени”, нагласио је секретар Епархије бачке.
    Г. Мирко Адам, представник Јеврејске општине Нови Сад, у обраћању новинарима је  истакао: „То није рација, то је једна сурова освета, иживљавање. То је ратни злочин, то никако није полицијска рација. Тај назив је постао појам за оно што се догодило на Дунаву, али увек треба да имамо у памети да је то било једно сакаћење људи на најгори начин. Слажем се да ће бити јако добро кад буде изграђен неки едукативно-историјски простор”.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Презвитер Дејан Трипковић о смрти: То је привремени растанак   
    Код старозаветних народа највећи проблем била је смрт. Нерешив највећим тадашњим умовима. До победе над „највећим људским непријатељем“ није нико дошао. У данашњем времену страх од смрти видимо у пандемијским условима, јер човек има свест о томе да је живот највећа вредност. Смрт је владала и влада људима који у Бога не верују. 



    Хришћанство нас учи да се не завршава све у тренутку раздвајања душе и тела. То је привремени растанак до Другог доласка Господа Христа. то је људском уму тешко да схвати, јер наша вера је надразумна, рекао је свештеник Дејан Трипковић у емисији „Сведочења“, чија је тема ове седмице било Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8.
     
    Извор: Радио Источник
  13. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић: Црква у српској јавности   
    Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

     
    Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
    Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
    Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
    А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
    Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
    Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
    Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
     
    2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
     
    С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
    Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
    И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
    У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
    У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
    Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
     
    3. Верујући људи и модерно друштво
     
    У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
    Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
    Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
     
    4. Верска и свака друга толеранција
     
    Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
    Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
    Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
    Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
    Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
    И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
    У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
    По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
     
    5. Друга страна проблема
     
    Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
    У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
    На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
     
    Извор: Епархија шумадијска
  14. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Блаженопочивши Митрополит Амфилохије: Прволик   
    У вечерашњој емисији серијала Катедра, уважени слушаоци Радио Светигоре, вашој љубави и пажњи препоручујемо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског г. др Амфилохија Радовића,  на тему “Прволик“, које је одржано 12. децембра 2007. године, у цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси.

     
    Звучни запис беседе
     
    Извор: Радио Светигора
  15. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Јустин: Свети Јован је тајанствено повезао Стари и Нови Завет   
    Прослављајући своју славу Сабор Светог Јована Крститеља, храм у Засељу са својим верним народом из околине, имао је велики благослов да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Епископу су саслуживали архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, парох засељски јереј Дејан Војисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон пожешки Михајло Живковић. Још један од повода за данашње сабрање јесте и освећење живописа припрате чији је ктитор г. Видан Михајиловић из Каленића.

     
    Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јустин је поучио сабрани народ о улози и величини Светог Јована Крститеља, највећег међу рођеним од жена, рекавши:
    – Сам Јован Претеча и Крститељ Господњи, беше веза између Старог и Новог Завета. Стари Завет је био педагогија за Христа, припрема за Христа. У Старом Завету, кроз Мојсијев Закон, у десет Заповести, уређен је однос народа према Богу и однос једних према другима. Господ Исус Христос собом доноси Нови Савез, Савез у љубави; десет Заповести свео је на две заповести Божије о љубави према Богу и ближњему. Наравно, и даље важи Закон у нашој хришћанској вери: не убиј, не чини прељубу, оно што не желиш да чине теби не чини ни ти другоме. Практично, Господ је потенцирао да су две заповести суштинске: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свом снагом својом; и љуби ближњега свога као самога себе.
    Владика је даље беседио о значају Јовановог крштења за опраштање грехова, коме и сам Богочовек Исус Христос долази да „испуни сваку правду“:
    – Тај догађај на реци Јордану јесте нова светлост, нови почетак за све нас… Бог Отац се јавља и каже: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Видимо Сина који прима крштење од Јована, и Духа Светога Који силази на Господа и остаје на Њему. Дакле, та Сила, тај Бог, та Истина, Бог у Три Лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети – то је наш Бог; Бог Који нас спасава, Који нас води и руководи до Царства Небеског.
    У даљем току Свете Литургије узнете су молитве Богу за све парохијане, за болеснике, за великог ктитора наше цркве г. Видана, његову супругу Милисавку и кћер Ђурђину, затим за упокојене, а међу њима и Слађану и Јулијану, Виданове и Милисавкине трагично настрадале кћери; и уопште за све православне хришћане. Светој Чаши приступио је не мали број причасника, а затим, по заамвоној молитви, благосиљани су славски колач и жито, које је ове године припремио Милош Филиповић са својом породицом. Током Свете Литургије, Епископ Јустин је одликовао пароха засељског јереја Дејана чином протонамесника, за досадашњи труд на Њиви Господњој.
    Трпезу љубави, као и много пута раније, припремили су у своме дому Видан и Милисавка Михајиловић. Током ручка, присутнима се обратио парох засељски, захваливши се пре свега Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину на доласку, на молитвама које је узнео Господу за све нас, али и на звању протонамесника, у нади да ће га уз Божију помоћ и лични труд оправдати. Благодарност је упућена и домаћинима, не само за данашњи дочек, већ за сва велика добра дела која су учинили Цркви, школи, сиромашнима и болеснима, са уздањем у Господа да ће им на само Њему знан начин узвратити у сваком добру. Поздрављено је и свештенство и сви присутни, уз молитву Богу да се и убудуће још чешће и у што већем броју оваквим поводима окупљамо.
     
    Извор: Епархија жичка
  16. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Слава параклиса у Владичанском двору у Крагујевцу   
    На дан празника 20. јануара 2021. године посвећеном Сабору Светог Јована Крститеља, свечано је прослављена слава параклиса у Владичанском двору у Крагујевцу.

     
    На светој Литургији началствовао је Епископ шумадијски и администратор београдско- карловачки г. Јован. Саслуживали су протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин) и јерођакон Василије (Старовлах). Литургији је молитвено присуствовао и г. Мирослав Брковић, члан Епархијског Управног Одбра.
    На крају свете Литургије, Преосвећени господин Јован је извршио чин благосиљања славских дарова. Свој допринос празничном сабрању пружили су “Спрски православни појци” из Београда.
     
    Извор: Епархија шумадијска
  17. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Митрополит Порфирије: Једни без других не постојимо   
    Доносимо интервју који је Митрополит Порфирије дао Силвији Сламниг и који је објављен у дневном листу Курир на Крстовдан, 17. јануара 2021. године. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској.

     
    У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима.
     
    *Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса?
     
    – Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор.
     
    *Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”… Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима?
     
    – Два доминантна утиска и осећања су била. Један је – дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је – ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија.
     
    *Kолико је људима духовно значило ваше присуство?
     
    – То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек.
     
    *Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност?
     
    – Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну.
     
    *Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије?
     
    – Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише.
     
    *Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ?
     
    – Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег.
     
    *Да ли то људима у савременом свету полази за руком?
     
    – Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене.
     
    *Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље?
     
    – Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама.
     
    *Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба…
     
    – Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има – да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога.
     
    *Страдали су и храмови… Kада ће они доћи на ред за обнову? 
     
    – Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година.
     
    Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  18. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протопрезвитер Никола Пејовић добитник годишње награде Удружења новинара Црне Горе за репортажу “Литије у Црној Гори”   
    Главни уредник Радија “Светигора” протојереј Никола Пејовић добитник је годишње награде Удружења новинара Црне Горе за најбољу репортажу, саопштено је данас из Удружења новинара Црне Горе.

     
    Награда му је припала за репортажу “Литије у Црној Гори”, која је награђена и на овогодишњем 25. Интерферу, интернационалном фестивалу репортаже и медија. Награда за најбољег фоторепортера припала је Николини Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“.
    Саопштење УН ЦГ о годишњим новинарским наградама објављујемо у цјелости:
    Жири Удружења новинара Црне Горе одржао је данас састанак на коме је донио долуку о додјели награда новинарима тог Удружења за 2020. годину. Жири је једногласно донио сљедеће одлуке.
    Награде за животно дјело добили су: Раде Вукићевић, дописник београдских медија“ из Црне Горе, Ранко Павићевић, бивши новинар Радија Црне Горе и дописник „Дана“ из Будве и Момчило Вуксановић, оснивач „Српских новина“, српске ТВ и радија.
    Жири је одлучио да годишње награде за 2020. годину припадну Мишу Вујовићу, новинар „ИН4С“, Перица Ђаковић, новинар и уредник Нови ТВ, Ива Бајковић, бивши новинар РТЦГ-а и бивши главни одговорни уредник РТВ Будва, Рајка Раичевић, уредник политичке рубрике у „Дану“.
    Награду за најбоље репортажу добио је директор Радио „Светигоре“ отац Никола Пејовић за репортажу „Литије“.
    Награда за колумну припала је колумнисти Михаилу Меденици за колумну „Тишина“.
    Награда за најбољег фоторепортера добила је Николина Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“.
    Награда за најбољи сајт и блог у 2020. години припала је Ивану Милошевићу, уреднику сајта „Српска24“ и блога „Српски одговор“.
    Жири УНЦГ у саставу Дражен Живковић, предсједник, Гојко Раичевић и Тихомир Бурзановић, чланови, одлуке је донио једногласно између 50 пристиглих предлога за награду.
    УНЦГ је поводом 150 година новинарства у Црној Гори и 75 година Удружења донио одлуку и да прву споменицу поводом ових значајнијих јубилеја додијели проф. др Здравку Кривокапићу, који би требало да буде и предсједник Организационог одбора академије поводом 150 година новинарства .
    Награде и признања биће додијељене 23. јануара на Дан новинара Црне Горе уз поштовање епидемиолошких мјера.
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Спомен Храм Светог Саве (сви прилози)   
    Историјат Храма Светог Саве
    Историјат цркве Светог Саве
    Архитектура Храма Светог Саве
    Хронологија градње Храма Светог Саве
    Осликавање куполе Храма
    Декоративно осветљење Храма
    Споменик Светог Саве
    Парохијски дом Храма Светог Саве
    Врачарски плато
    Мозаици и живопис у Храму Светог Саве
    Камени рељефи у Храму Светог Саве
    Крипта Храма Светог Саве
    Врата Храма Светог Саве
    Фасада Храма Светог Саве
    49 Звона у Храму Светог Саве
    Крстови на Храму Светог Саве
    Купола Храма Светог Саве
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Свиђа ми се
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, CarGo и Хиландар даривали божићне и новогодишње пакетиће деци из угрожених подручја   
    Настављајући милосрдне делатности компанија CarGo Technologies и Удружење грађана CarGo, под покровитељством и у сарадњи са Светим манастиром Хиландаром, поклонили су 1300 пакетића, од којих је један део лично уручен деци у основним школама у Медвеђи, Прешеву и Бујановцу, док је други део достављен деци у Хрватској и на Косову и Метохији.

     
    Пакетиће је уручио председник Удружења грађана CarGo Александар Вучић. Милош Стокјковић, повереник Светог манастира Хиландара за добротворни рад са децом и дечјим камповима, подсетио је овом приликом да је CarGo даровао 1,6 милиона динара за изградњу Кампа пријатељства, који се са благословом Хиландара, гради у Сијаринској Бањи са смештајним капацитетима за 200 деце из угрожених подручја.
    Председник општине Медвеђа Небојша Арсић уручио је захвалнице удружењу и компанији CarGo и Хиландару за помоћ и бригу о деци из овог дела Србије.
     
    Извор: Хиландар
  21. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Фотије: Јагње   
    Људска бол је болна
    песма, која се са Голготе
    чу, а плач и сузе мора
    натапају и краја им нема ту.
     
    Тако ће бити до краја
    света, кроз патњу и бол
    у ново рађање, када ће свака
    суза избрисана бити
    и радост живота Голгота донети.
     
    Тада ће бол заувек нестати,
    јер ће их Јагње све победити
    и цароваће над свим у векове,
    у Осмом дану који не престаје.

     
    Извор: Епархија зворничко-тузланска
  22. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ Кирило у Даниловграду: Бог се јавља у срцима нашим   
    Његово преосвештенство Епископ буеносаиреско-јужноцентралноамерички Г. Кирило служио је на празник Крштења Господњег - Богојављења Свету архијерејску литургију у цркви Свете Текле у Даниловграду.

     
    Звучни запис беседе
     
    У току Свтог Богослужења преосвећени Владика Кирило сабране вјернике је почучио ријечима литургијске проповиједи.
    Након Свете службе Божије Владика Крило је освештао воде ријеке Зете на обали поред градског моста у Даниловграду.
     
    Извор: Радио Светигора
  23. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Здравствени радници Ковид центра у Беранама одликовани највишим одликовањем Епархије будимљанско-никшићке   
    На празник Богојављења, у уторак 19. јануара 2021. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

     
    Звучни запис беседе
     
    Саслуживало је свештенство беранског намјесништва и монаштво Манастира уз молитвено учешће вјерног народа. У току свете службе Епископ Јоаникије у чин протосинђела рукопроизвео је досадашњег јеромонаха Павла (Пајића).
    Данашњи велики празник сабранима је ријечима архипастирске бесједе честитао Владика будимљанско-никшићки, који је казао да вода означава тајну овоземаљског живота.
    „Без ње је немогућ овоземаљски живот, али Господ каже: Ако се не родите водом и Духом. Тек када Дух Свети сиђе на воду, односно на наш живот у коме је и вода, тек тада почињемо да живимо прави, истински живот, када почињемо преко тајне овог живота да упознавамо и божанске тајне и тајне вјечног и будућег живота. Како је то све Господ лијепо устројио! Он сам је дошао да нам покаже све, да нам покаже како треба да живимо, да нам покаже свјетлост своје ријечи и своје мисли и свјетлост новог живота.
    Он је дошао у овај свијет, јавио се као један од нас, као човјек, обични, прости човјек, али сви који су имали прилику да се сретну са Њим видјели су да је Он, по свему изузетан. По својој једноставности, али и по својој мудрости, а једноставност, врло често, иде са најдубљом мудрошћу“, рекао је Владика Јоаникије, додавши да једноставност иде са љепотом и складом.
    Господ је, навео је Његово преосвештенство, дошао у овај свијет, изишао на проповјед да проповједа ријеч Божју и божанску науку, управо, на ријеку Јордан.
    „Тамо је дошао да се крсти као прост човјек и у том моменту нико није видио да је Он, заправо, Син Божји Спаситељ свијета осим Светог Јована Крститеља. Свети Јован Крститељ Боговидац и Тајновидац, који је сијао у овом свијету као сунце, за кога су многи говорили да није он Христос, тај Који је пророкован од древних пророка као спаситељ свијета, кад се тај Свети Јован срео са Христом на ријеци Јордану устукнуо је и каже: Како ја да Тебе крстим, Ти мене треба да крстиш, јер је Христос дошао да прими крштење од Јована.
    Господ је хтио, примајући крштење од Јована, то је само оно што се види споља, а оно што људске очи не виде и што Бог устројава, то је Његово устројавање бање поновног рођења роду људском, да се род људски обнови водом и Духом, да са Његовим уласком у ријеку Јордан сиђе Дух Свети и освети воду и да јој нову снагу живота. Вода већ има живот, али Он јој је дао нову снагу, јер је излио на њу Духа свог Светог“, бесједио је Епископ Јоаникије.
    У том моменту, указао је Владика, јавио се Бог Отац Творац неба и земље, вјечни Судија, са неба и потврдио својим гласом свог Сина: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, а Дух Свети је сишао на Њега.
    „То је видио само Свети Јован Крститељ, истинити свједок, кум Христов, онај који је говорио: За мном иде Онај коме ја нијесам достојан одријешити свеза на обући Његовој. Он треба да расте, ја да се умањујем, то говори онај за кога се народ пита да није Христос који је пророкован од пророка, Месија, Спаситељ, јер никад таквог пророка раније свијет није видио. Он се до праха умањује пред Христом и он једини види праву истину ко је Христос и свједочи. Не свједочи само Јован, него свједочи Бог са неба и Дух Свети свједочи“, казао је Епископ Јоаникије, поучавајући да се на данашњи велики празник освећује вода како бисмо ушли дубље у тајну наше свете вјере.
    „Божић, Богојављење и Васкрсење Христово красе многи лијепи, народни обичаји, лијепе приче, само да не дозволимо да се уз те лијепе приче придруже и оне друге,  уколико није освештана традиција коју је Црква благословила, али то показује да народ види изузетност тог дана и празника. Овакви празници нас позивају на то да се удаљимо од тих глупости које нам овај свијет нуди, а нуди нам глупост, празнину, биједу, депресију, грамзивост и остале несреће“, истакао је Владика Јоаникије, поручивши:
    „Треба сваки хришћанин да види колико је повлашћен, колику повластицу има када има прилику да учествује на светим богослужењима. Тек када видимо какав је овај свијет, онда разумијемо колико значи молитва којом се молимо у цркви: Ви који херувиме, анђеле небеске тајанствено изображавамо сада сваку земљску бригу оставимо, макар на кратко. То ће значити да се са Богом сједињујемо, да се Њему приближавамо и да се са Њим сједињујемо, да се усиновљујемо кроз Христа Оцу нашем небеском. То је највеће достојанство човјека да стане пред Цара над царевима и Господара над господарима, да се са Њим изједначи Његовом љубављу.
    Нико се са Богом изједначити не може, нико му приступити не може, али Његовом љубављу ми се са Њиме сједињујемо кроз Свете Тајне и кроз ову освећену воду. Сједињујемо са Христом јер нас Духом својим осјењује, очишћује и удостојава сједињења са Њим“.
    На крају богослужења обављено је велико водоосвећење. Том приликом Владика будимљанско-никшићки Јоаникије додијелио је љекарима и медицинском особљу Ковид болнице при Општој болници у Беранама, која је као једина Ковид болница на сјеверу поднијела и подноси највећи терет током епидемије, највише одликовање Епархије – Златну медаљу Светог великомученика и побједоносца Георгија I степена.
    Медаљу је у име одликованих медицинских радника примио доктор Милован Живковић, начелник Инфективног одјељења. Он се на додијељеном одликовању захвалио Преосвећеном Епископу Јоаникију.
    У име медицинског особља захвалила је Дијана Чукић, главна сестра на Инфективном одјељењу.
     
    Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  24. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ новосадски и бачки Иринеј: Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше   
    Епископ бачки Иринеј: „Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење”.

     
    На дан када наша света Црква молитвено прославља Богојављење, у уторак, 6/19. јануара 2021. године, у Саборном храму у Новом Саду свечано је прослављен овај велики Господњи празник. Велико повечерје и јутрење у Саборном храму служили су протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев и протонамесник Горан Димић. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Саборног храма и новосадских ђакона.
    После прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени владика Иринеј је у своjoj архипастирскоj беседи указао на смисао празника Богојављења. 
    „Сабрани смо данас да прославимо светом Литургијом један од највећих празника Господњих у току литургијске године. На данашњи свети и велики празник ми празнујемо реални историјски, а у исто време – по свом садржају и смислу – надисторијски догађај крштења Господа Исуса Христа у реци Јордану. Христос, како нам описује свето Јеванђеље, није имао потребе за Јовановим крштењем у реци Јордану. Јордан је био место где је свети Јован Крститељ крштавао људе за опроштај њихових грехова. Христос није имао потребе за таквим крштењем, јер, као Богочовек, Он је био безгрешан и заувек је такав. Он из крајњег смирења, извршавајући и све заповести Старога Завета, по Својој људској природи, и смиравајући Себе – Господар пред слугом, Бог пред Својим створењем – Он прихвата крштење Јованово. У нашој вери, у нашем духовном искуству, све што видимо и доживљавамо је уствари јављање Божје, јављање Његове љубави и доброте, Његовог присуства у свету, Његовог старања за свет, Његовог дара спасења света. Све – почевши од Његовог Рођења и најаве Његовог Рођења на Благовести, па надаље – јесте јављање присуства Божјега у свету. Он се јавља као Светлост у тами овога света, као што нам говори Свето Писмо Новог Завета о празнику Божића. Сваки човек је намењен не смрти и трулежи, него вечном животу у вечној заједници са Живим Богом. Зато, кад гледамо друго људско биће не треба да видимо у њему извор заразе и опасности. То не значи, наравно, да не треба сви да пазимо на своје здравље и здравље ближњих и да презиремо медицину, али не можемо прихватити тај терор страха и застрашивања који доживљавамо у наше дане, којим нас бомбардују медији даноноћно са свесном или несвесном поруком да је ближњи, друго људско биће извор опасности, да је прави живот избегавати друге, а то је потпуно супротно назначењу и природи људског бића. Човек је биће заједнице, саборно биће. Истина о Богојављењу, као садржају и смислу нашега живота и постојања, и живота свега што постоји, је једна од најважнијих у нашој вери. Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење. Кроз чин освећења и благослова воде Црква шаље благослов Божји свеколикој створеној природи, свему што постоји, творевини Божјој у целини. Зато је и то важан догађај данашњега дана. Нека буде срећан и благословен овај велики Господњи празник и дај Боже да га славимо увек достојно и достојанствено”, навео је Епископ бачки.
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. Волим
    александар живаљев је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Јован - Земаљски Ангел и небески човек   
    Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована,  Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована)     Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ    И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен  јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа.   Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег   Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар)   Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у  домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника  Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање.   Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак)     Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву:   Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.       Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве     У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.  У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра).   У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније).     катихета Бранислав Илић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...