Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
МОДЕРАТОР

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4973
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    7

Everything posted by александар живаљев

  1. Danas, 5. februar 2020. „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike Zoran Radovanović Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike. Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000. Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde. Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet. Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone. Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!? Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina. Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve. O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika. Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.
  2. Наступање у медијима, некада је била једна од многих јаких страна владике Атанасија. Медији воле аутентичне саговорнике. Нажалост, он не примећује колико је у последње време стереотипан у медијским наступима, са сталним понављањима напада на Синод и бачког владику Иринеја. Бојим се да овакви наступи штете Цркви, а још када се износе у њој ненаклоњеном гласилу и баш новинарки која води дуготрајни лични рат са бачким епископом, онда то није више само стереотипија, него опсесија.
  3. VLADIKA ATANASIJE POZIVA NA MIR "Verujem da će narod odbraniti svoje svetinje" WWW.BLIC.RS Broj ljudi u litijama je zadivljujuć i to je iznenađenje i za mitropolita koji je do srži i Crnogorac i Srbin. Nadam se da će taj divan narod pobediti, osetio se ugroženim jer diraju njihove svetinje.
  4. @Ćiriličar много ми је драго што си поставио тему, можда није требало у старту и да је решиш😀 Шалу на страну, добро је кад „обични чланови" (у стварности нико није „обичан") постављају теме, без обзира на хијерархију, црквену, друштвену, научну... Као члан модерације, стојим свима на располагању за одговоре о раду форума, разуме се, виђеног из мог угла. Хвала Ти што си нам свима у администрацији сајта то омогућио овом темом.
  5. Никола Маловић: Као у Светосавској химни Никола Маловић 24/01/2020 Печат, БРОЈ 603 Боки је Которској Бог дао – у окружењу изузетно ратном, крвавом и балканском – такву срећу да се до сада, у мору ратова, никад нисмо похватали за гуше као да дана сутрашњег – нема, ни у њему режима сутрашњег С руком на срцу, Бока је Которска током крштених и некрштених својих историја углавном добро пролазила, с мало жртава и с мало омразе међу народима. У временима у којима варнице стварају, као и 90-их година прошлог вијека, поларизовани медији и хушкачки таблоиди, вјерујем да ће бити оних који ће у сасвим неутралној реченици наћи извор наводних подјела. Занимљиво, прва је реченица била сасвим на трагу хрватског награђиваног медитеранолога Предрага Матвејевића, који је у капиталном мегаесеју „Медитерански бревијар“ казао и да се обале Нашег мора (Средоземља) дијеле на оне које јесу крштене и на оне које то нису. Па му нико није замјерио, не само зато што се на прву лопту замјера само Србима већ стога што је изрекао мисао истиниту и тачну. Ако сам забацио удицу да се улове многи којима смета прва реченица, а тиме имам на уму портале који ће латинизовани овај текст дијелити по мрежама, онда сам дебото успио, јер се враћам на изворни став: Боки је Которској Бог дао – у окружењу изузетно ратном, крвавом и балканском – такву срећу да се до сада, у мору ратова, никад нисмо похватали за гуше као да дана сутрашњег – нема, ни у њему режима сутрашњег. Чиме то тумачити? Да бисмо објаснили овај феномен с мјеста на коме наш народ и даље на мору живи у суживоту с мањинским народима, Црногорцима и Хрватима, ваља увести појам бокељизације. То је процес током ког се пословично дивљи, (у предрасудама) угрубо отесани брђани, Херцеговци и Црногорци, унутрашњи мигранти који стреме наплативијој географији – временом њој прилагоде, избрусе своје менталитетске и бонтонске неравнине, усвоје приморске ријечи, чешће узму да једу рибу, фотографишу се с неким хералдичким архитектонским обалним симболом у позадини, опазе носом да је у ваздуху нота соли, науче да љубичасто небо на западу у сумрак значи буру, навикну се на зелена шкура и барокне градове који као да су послагани од камених лего-коцкица, чују дјечју пјесму: Зашто-соле-море-какав-је-то-начин-није-море-храна-не-треба-му-зачин; установе да се налазе на нултој надморској висини до које сваког, али сваког дана морем долазе људи из цијелог свијета што утиче на језик, трговину, пословно искуство, на размјену информација… Људи сишавши са црногорских и херцеговачких брда у првој генерацији казују: Ви, Бокељи, а онда у другој – ми, Бокељи. Када сам веома успјешног Новљанина с херцеговачким презименом на – о, ословио са: шјор, тај ми је Херцеговац рекао да он шјор није. Ја сам и знао да није, али сам хтио да га унаприједим у обалног господина, јер ми то тако радимо, језичким манирима. Када ми је један национални Црногорац из Котора рекао да је опазио његове Његуше како бацају по Старом граду смеће, мирно сам сачекао крај реченице јер сам знао да ће се на крају ти Црногорци у Котору осврнути око себе и установити како у Боки није нормално да неко иде улицом и спонтано – као што би бештија из себе испустила тјелесни терет – побаца сувишке из својих џепова. Минулу слику нисам направио случајно, јер сам у једном селу на сјеверу Боке, враћајући се с друштвом са још виших планина, видио старицу која је, мислећи да је сама (при чему вјерник увијек зна да га гледа Бог), спонтано задигла сукњу и помокрила се посред пута. На обали је то инцидент, или пак зна да буде огреховљена перверзија, када се, нпр. током глобалистичке феште зване Бокељска ноћ, из хиљада, а не само стотина уретри, кроз бубреге филтрирано пиво или вино лије по мање освијетљеним ћошковима которског Старог града, по палатама, неријетко и по црквама. Током августовске Смрти богиње сезоне, јер Фешта над фештама то јесте, Котор у финансијском смислу заради бога оца, али зато јутром смрди на фекалије, пун је ђубрета, дрогираних домаћих и фурештих, па град ваља опрати раном зором, прије неголи стигне нови крузер са хиљадама нових туриста. Кад пред которска Морска врата из 1555. стигне екскурзија из Црне Горе, дјеци попадају вилице. Они нису замишљали да њихова земља изгледа као страна. То што виде није Црна Гора. Они виде Боку. Опажају свим чулима географско, климатско – у исто вријеме кад и културно – чудо! Бока Которска Европа јест. Ланцима везана за црногорско залеђе као преварена и несрећна жена за насилника, пијанца, мафијаша и наркомана. Црна је Гора честита кућа, и то Бока Которска зна, па трпи и чека не би ли је Бог погледао да се и Црна Гора, финалменте, узме да мијења, да након смјене актуелног режима дођу у посјед алата којим се мијења све. Двадесет је и први вијек. Уздигнемо ли фокус, видимо да смо у европском економском слијепом цријеву, и да бољег живота до краја живота наших насљедника – неће бити. Осим ако не дјелујемо одмах свим начинима осим самоспаљивањем, само да оде Курта, и да не дође Мурта, него да на можда потпуно неочекиваним основама, на свима људима алогичном уређењу, примјерице православној теолошкој држави – уредимо систем по нашој мјери, од Мора до Дунава, као у Светосавској химни. И да нас Бог види. Срби имају право на властити пут. Све друго смо пробали.
  6. Часлав Д. Копривица: Одлука за повратак присуство – историјска етнофанија црногорских Срба BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ЈАНУАРА 2020. • Црногорска црквено-државна криза на површину историје неопозиво је вратила културно-политички идентитет који су Дукљани, уз помоћ Запада, 20 година покушавали да угуше – црногорске Србе Часлав Д. Копривица (Фото: Прес центар УНС-а) Судећи по никада виђеној бројности протестā која не оставља мјеста сумњи у погледу природе текућег процеса, који има карактер мирне, али одлучне, за власт делегитимишуће побуне, у Црној Гори је дошло до радикалне промјене видљиве народне воље, или, боље рећи – до изразите пројаве његове, досад невидљиве воље. Она је, наравно, латентно све вријеме била негдје ту, али као потиснута, прећутана, суспрегнута, будући да је изнудом спољње присиле држана у изолованости и у приватном простору – или домаћем или оном властите душе, а све то због система терора који је онемогућавао испољавања заједничке српске воље Црногораца. Једва да се памти да је у модерној европској историји и у једној држави толики постотак становништва излазио на улице да протестује против власти, и то у земљи гдје је, управо захваљујући вишедеценијском деструктивном раду баш те власти, на дјелу оно што се у теорији назива подијељеним друштвом. Док је, примјера ради, подијељеност друштва у Украјини посљедица претходног, вишестољетног „рада“ на томе спољњих чинилаца (Света столица, Пољска, Аустроугарска), дотле је у Црној Гори то дјело домаћих власти, додуше директно инструисаних и/или индиректно инфицираних од стране истих или сличних актера као и украјински „самобитници“. Наравно, не треба мислити да су свакодневним изливањима народног јединства укинуте све подјеле, од којих су неке произвођене и гајене још од прије Другог свјетског рата. Најзагриженије присталице црногорске посувраћености, Дукљани, из тренутне дефанзиве сада се вјероватно надају „свом тренутку“, један дио њих чека да види шта ће бити и ко ће надјачати, а извјесни број досадашњих опортунистичких подржавалаца власти већ је стао уз Цркву, мада то не значи нужно да ће свој глас дати и антидукљанској политичкој опозицији. Литија у Подгорици за Богојављање (Фото: Владо Павићевић) Како је до овога дошло и шта се готово мјесец дана у Црној Гори заправо збива? Да ли је ово изненађење? Отпор, и то одлучан – свакако није, али зато масовност и полет с којим је побијеђен деценијама утјеривани страх од стране „антинародног режима“ – ипак јесте. Тринаестог децембра, дакле тачно двије седмице прије онога што би могло у историји бити записано као Црногорска црквено-државна криза, аутор ових редова је у предавању у подгоричком центру „Свети Сава“ Ђукановићев приступ Цркви и црногорским Србима упоредио са Синан-пашиним неславним спаљивањем моштију Светог Саве, у увјерењу да ће уништавањем Свечевих физичких остатака разорити и његову духовну заоставштину, која је Србе тих, а видимо и данашњих времена надахњивала на отпор мрском азијатском завојевачу, односно НАТО-дукљанском тамничару српског идентитета. И његов данашњи насљедник из Подгорице, Деспот дукљански, такође вјерује – или је макар до 27. децембра могао вјеровати – да ће конфисковањем имовине СПЦ, тј. њеним физичким истискивањем из црногорског друштва, уништити и дух право-славности, односно дух српске националности. Светиње, разумије се, нијесу равне „некретнинама“ – иако за дукљанске безбожне светињоодступнике манастири и цркве јесу само то. Да није тако, не би мислили да ће плијенидбом здањā моћи да „приведу“ и оно што у њима борави. Чак и када би успио покушај физичког отимања грађевина гдје је тварно-земаљски заступљена светост, светост светиња не би могла бити конфискована, већ би наставила да буде дјелотворна, поред осталога и путем духа одупирања њеним скрнавитељима. Нијесу ли се у то увјерили – додуше посредно и касно – налогодавци, извршитељи и саучесници доношења „Закона“ достојног нацистичко-бољшевичког законодавства? Тада, 13. децембра, наговијестили смо да ће Ђукановићев покушај, као и четири стољећа раније Синан-пашин, доживјети суштински неуспјех, јер дух се не може потиснути тварју, тј. ни на каквом духу заснованом физичком силом, будући да у духовној борби каква је ова, у борби духа против не-духа (или боље злодуха) – духовнō увијек има предност над својом супротношћу. Сада се то показује, али на начин и са снагом и брзином која је, руку на срце, морала изненадити свакога. Зато се без икакве задршке може рећи да ових дана присуствујемо изузетно ријетком историјском феномену поновног израњања на површину свијета и јавне свијести заборављеног, порекнутог, потиснутог духовно-политичког ентитета – црногорских Срба. Порекнути Дух је самом себи отворио пут у оно што се понекад зове историја садашњости. То се дешава након што су још од Ђукановићевог заокрета у велеиздају 1997. – најприје вољом дукљанских срботлачитеља, а затим неопростиво површним, не чак ни неисторијским, већ антиисторијским, дневнополитичким утиском главнине Срба, они били „закопани“ у дубоке слојеве историјског небића и „похрањени“ као историјски археореликт. Сада су опет ту у историји, заједно, у стању повишеног, безмало екстатичког Присуства, показујући како се у свакодневном времену може појавити нешто мјерна јединица чијег трајања јесу вјекови. А, не заборавимо, вјекови изразите, самосвјесне повијесне присутности наталожени су у кости и у плоти црногорских Срба. Ипак, путем врло вјешто вођене дукљанске државнополитичке репресије, манипулисања незнањем и подстицањем неврлине, тај дух је био растјериван, потискиван, али је претрајао по рубовима друштва, скривницама памћења и у пригушеном шапату, да би данас, нашавши се пред пријетњом потпуног уништења – коју је собом донио дукљански раз-Закон, еруптивно, премоћно избио на површину, преплављујући чемерни крајолик дотадашње пусте земље дукљанске. То што је сада хрупило у присутност – поставши тако прејасно види тако да га више никако и нико не може порећи – осјећа се не само по црногорским улицама, по равницама и превојима него и по свим дукљанским србомрзачким јазбинама, западњачким амбасадама у Подгорици, али и у Кнез-Михаиловој, на Андрићевом венцу, па и у Патријаршији. Поново се је изникло оно што се повијало под диктатом тренутка, оно чији су јединица трајања и онтолошка мјера – стољећа. Калкулацију, шибицарење, страшљивост, гријех и срам напокон су побијеђени Духом и Образом. Литија у Подгорици, 23. 1. (Фото: Владимир Павићевић) А актуалним тренутком дукљански паранационални меки тоталитаризам суверено је владао од Државоотмице 2006, потискујући беспримјерним мирнодопским насиљем црногорске Србе у изнуђено одсуство унутар идентитетске казнионице зване „независна Црна Гора“, гдје се нијесу могли ни видјети ни чути, а камоли до-гледати и по-слушати. Тако је више од двадесет година то суморно разисторијско од-данас-до-сјутра препуњено просташтвима, подлостима, свим врста нитковлука, одагнавало светињама почивајућу Историју – оно једино што је Црна Гора и имала. Црна Гора је морала да увијек изнова заборавља све што је била или, још горе, да учи да памти оно што се никада није збило, а што изумијевају откривачи нових начина сјећања на старе догађаје – да би издржала под ђуканизмом или ђукановштином, односно да би се одржавала државна политика застиђа без преседана. Демонски сковани и насилно одржавани привид одсутности и непостојања црногорских Срба дјеловао је према механизму самоиспуњавајућег пророчанства, јер да је потрајао још неко вријеме црногорски Срби би заиста били исцурјели из Црне Горе или би били претопљени у некакав, историји до најновијих времена непознати, западњачком србофобијом споља инспирисани конструкт Црногораца-несрба (тзв. „Дукљана“). Тада би и дукљанске власти и западњачки, геополитички мотивисани надахњивачи њихове стратегије однарођовања црногорских Срба могли цинично показивати, као на неспорну политичку, историјску, културну чињеницу, на оно на чему су дуго предано радили – да у Црној Гори (више) нема Срба. Двадесет седмог децембра 2019. тај малигни, тихи процес величанствено је прекинут покретом свакодневне реалне самоинсценације Народа који је више од 20 година био порицан и свакодневно протјериван у одсуство. Вјекови историје – и то је у свему ово овоме врло значајан мигродогађај – поново су саставили с политичким тренутком, као што то бијаше сваки пут када је „Црна Гора кретала у бој“ – од свог нововјековног васкрсења крајем XVI стољећа, па све до завјетног поласка на Скадар и у Стару Србију 1912, те судбинске објаве рата Аустроугарској 1914. Захваљујући овом догађају у Догађају, ових дана се показује нешто што се ријетко када може видјети, односно увидјети, да је за разоружавајући утисак масовности – не заборавимо, Црна Гора је једна од најмалољуднијих држава Европе – није потребна објективно велика бројност становништва. Довољно је „само“ да се јавно и заједно појави сам Народ, малтене цијели Народ, да покаже да у овом тренутку – а зато баш овај и јесте историјски – нико од њих нема никаквих прешнијих брига и заокупљености од (поновног) бивања српским народом. Притом, то није никаква безглава „пучина грдна“, каква маса често умије бити, већ множина људи радосних што су напокон досегли своје слободу, лично и грађанско достојанство, а снажних зато што им силу даје више неспутана национална самосвијест, која се показало јачом од дукљанског пендрека и дукљанских лажи. Молитвено окупљање у Бару, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) На ово се чекало још од 1997, или чак од интервенције црногорске милиције против српског покрета народа Црне Горе још на Жутој греди, ако занемаримо масован одзив Црногораца на мобилизацију 1991, која се такође могла тумачити у терминима општенародног, родољубивог покрета, иако изведеног у институционалном оквиру југословенске државе, без изричитог, иако све вријеме подразумијеваног српства, још недовољно разлучено од идеалистичког, од реалности никада даљег југословенства. Послије 1997. увјерили смо се како то подразумијевање као модалитет „исповиједања“ властите националне свијести и није довољно. Ако се српски национални покрет народа Црне Горе 1988/89. и могао описивати као споља инспирисан промјенама у Србији, а свакако није искључено да је било и неки организационих веза између њега и тадашњег „републичког“ Београда, то је овај најновији покрет – већ сада је, иако догађаји још трају, а крај му се још не назире, могуће тврдити – покрет црногорских Срба из 2020. аутентичан историјски феномен. То је вјероватно и први случај у историји Црне Горе масовне грађанске побуне коју су извели самостално и без ичије спољње помоћи сами њени грађани. Ако је дуго времена сматрано да Црногорци имају личну смјелост и ратничке врлине, али не и грађанску храброст, то мнијење је неопозиво оповргнуто. Тиме су црногорски Срби уједно и прекинули са стањем своје националне коме досегли су ниво грађанског пунољетства. Силовитост процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“. Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште имао када да било шта организује. Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства. Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић. Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С) Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани. Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори бијаше на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора. Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989. Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана. Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље. Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља. Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе. Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима. То заправо значи да се Црна Гора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане. Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе. Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближа треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност. Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу. Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци). Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену. Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише. Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде. Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе. Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница. Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом. Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусија једном када се све ово буде прошло –бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет. Тробојка истакнута на Зеленики, изнад Херцег Новог, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања. Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све они који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе. Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката. Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита. Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине. Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом. Додатак 1: Србија и побуна црногорских Срба Зашто је Србија толико изненађена – национална, пријатно, а „космополитска“ и антинационална, баш и не – Догађајем историјског повратка црногорских Срба? Усред фаза постпетооктобарског трауматичног „пијанства“ које је означило прогресивно западање Србије у стање најозбиљније историјске декаденције, због чега су Србима из Србије („Србијанцима“) махом била тешко отупјела историјска чула и историјски инстинкти, што се добрим дијелом прелило и на остатак Срба (не само црногорских) у виду дефанзивне помућености и историјске дезоријентисаности, није се најбоље осјетило да је губитак Црне Горе прворазредни историјски пораз – у неким аспектима чак и тежи од привременог губитка Косова и Метохије. До њега је дошло упркос несумњивој вољи већине православних Црногораца да остану у државној заједници са Србијом. Нажалост, политичка класа Србије у томе вријеме није имала ни духовне снаге нити полит-технолошке спретности да очува државноправни status quo Црне Горе. Молитвено окупљање у Подгорици, 23. 1, са истакнутим транспарентима из Љешанске нахије (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Послије Референдума 2006. црногорски Срби су „заборављени“ безмало преко ноћи – ако се, истини за вољу, за њих у Србији као такве икада и знало. Наиме, сви њени, макар по поријеклу, православни становници – ваљда због своје „специфичне“, „одударајуће“ ијекавице и због унеколико различитог менталитета (укратко, због културне различитости у односу на Србе из Србије) – били су без разлике називани и сматрани „Црногорцима“, и то независно од својих већ оштро завађених „националних деноминација“, које су почеле да се оштро и убрзано диференцирају, нарочито од Ђукановићевог заокрета у никада виђену велеиздају 1997. Када то дифернцирање у Црној Гори и свет тежи положај црногорских Срба нијесу разумјели – нијесу могли или хтјели да разумију Београд и Србија – није ни чудо што су се и странци (прије свих надлежни западњачки чиновници) праве невјешти затварајући очи пред горућим српским питањем отвореним с кривотвореним референдумом 2006. који је изњедрио накарадну државу, чији је систем све више ишао у смјеру паранациоцентричног фашизма – према узору етноцентричног фашизма Летоније и Естоније. Посљедица такве ин-диферентне типологије, која је препознавала само „Црногорце“, јесте преовлађујући унутарсрбијански утисак да су се с противправним, путем референдумске крађе изведеним отцијепљењем „отцепили Црногорци“ – без улажења у то који „Црногорци“, те какви све „типови“ Црногораца обитавају у „независној Црној Гори“. Послије историјског шока 1999, петооктобарског државног удара 2000, Референдум 2006. био је трећи у низу озбиљних историјских удараца који су Срби истрпјели (послије чега је услиједила и „независност“ Косова). Након тога, Србијанци су се махом нашли се у стању ошамућене, несвјесне помирености, које понајвише наликује боксеру који је због већ истрпљених батина и престао да придаје значај новима, који су и даље пристизале… Међутим, послије најновијих дешавања, из тмуша безимености и непостојања поново су изронили црногорски Срби, историјски су се поново појавили за своју браћу из Србије и Српске – и то као црногорски Срби, што је језички економичније, а номенклатурно прецизније од израза „Срба из Црне Горе“, јер би се то могло тумачити као да су то тобоже неки Срби који су случајно нашли у Црној Гори, иако су они њено једино изворно становништво. Тиме су се они и на нивоу рецепције остатка Срба коначно издвојили од осталих „Црногораца“. Наравно, постоје и други (православни) Црногорци, они који се не сматрају црногорским Србима – иако су им свима, без изузетка, то били сви преци до 1945. Како њих назвати? То нијесу црногорски несрби, јер би се то прије свега односило на црногорске Албанце, а по инерцији другојугословенског, смишљено гајеног етнонимског галиматијаса, и црногорски муслимани/„Бошњаци“, односно црногорски „Хрвати“ такође се данас сматрају црногорским несрбима, иако су по етничком поријеклу само и искључиво Срби. Молебан у Цетињском манастиру, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша) Називати антисрпске или макар наглашено несрпске Црногорце „Црногорцима“, као што понекад чине црногорски Срби, није добро, јер се тиме потоњи „расцрногорчују“, а несрпство првих се легитимише као једна морално допуштена, слободна историјска „опција“. Притом им се још препушта монопол на црногорско име и, посљедично, на црногорски идентититет. Семантичко-историјски најпрецизније било би их назвати црногорским раз-Србима, или једноставно црногорским расрбицама. Строго узевши, то су били Срби свих прошлих стољећа који су промјеном вјере временом мијењали и народносно самоосјећање. Новина овог случаја је у томе што однарођивање није обављено путем вјерске конверзије, већ је, напротив, било посредовано отуђењем од вјере, што је отворило простор за атеистичку пропаганду која је дала идеолошки простор за планско усађивање националног „црногорства“. Израз црногорске расрбице до сада у пракси није био познат, будући да су коришћени изрази „Дукљани“, односно „милогорци“. Потоњи је прилично прозаичан, а притом и неприхватљиво еуфемистичан, као да је проблем само у томе што неки Црногорци политички подржавају Мила Ђукановића – будући да је овдје ријеч о процесу можда далекосежне културноидентитетске мијене – и као да ће тај тип људи преко ноћи нестати када поменута особа једном коначно оде с политичке сцене. Ознака „Дукљани“ вредносно је негативно набијена, и њу користе црногорски Срби за своје расрбичке земљаке. А то, узгред, није равно гласачима ДПС и, рецимо, СДП, будући да међу првима, не и другима, има оних који се не одликују србофобијом, што јесте differentia specifica Дукљана. Овај израз је, додуше у мањој мјери, ситутиван, као и претходно поменути, будући да се везује за оснивање тзв. „Дукљанске академија наука и уметности“ (ДАНУ), што је временом постало државни пројект усмјерен на преузимању Црногорске академије наука и умјетности, као што је и тзв. „ЦПЦ“ алтернативни пројект, који је у једном тренутку касније постао и државни – усмјерен на отимању, односно протјеривање СПЦ из Црне Горе. По обичајним нормама административног „образовања“ нације из времена СФРЈ, сматра се да су национална Црква и Академија наука незаобилазни атрибути државе-нације. Молитвено окупљање у Никшићу (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Упадљива је бизарност назива „Дукљанин“, који је најприје био инцидентни, „алтернативни“ аутоним шарлатанских „етногенетичара“ Црногораца који су, на трагу сличних покушаја у Македонији, инсистирали на својем тобожњем античком, дакле несловенском, па тиме и несрпском поријеклу, што је и једини смисао овакве „интерпретације“. Убрзо, управо не само због било какве научне незаснованости него и комичности овакве тезе, то је постало најприје поспрдни назив, а затим и нешто што се уобичајило као назив за црногорске србофобе, губећи тиме своју изворну ироничну оштрицу. Додатак 2: „Уписивање“ црногорских Срба у историју Црногорски Срби су се као историјско име и колективни назив могли појавити тек пошто су Црногорци, почевши од 1945/8. – најприје декретом, а онда и васпитавањем – престали да се(бе) саморазумљиво сматрају специфичним (унутар)српским варијететом, као што је то било вјековима од почетака Зете, мајке српске државности. Зато се они смогу сматрати традиционално-резидуалном изведбом црногорства која је остала у завјетном додиру, свêзу са некадашњим, у Кнежевини/Краљевини Црној Гори једино познатим самоосјећањем и самоизјашњењем Црногораца, као Црногораца-Срба. Притом „Црногорац“ тада ни на који начин није био национално име, већ регионални назив за један историјски и културно-менталитетски релативно специфичан тип српскога народа. Дакле, културно-политички-идеолошки посматрано, црногорски Срби директни су и једини легитимни насљедници некадашњих Црногораца-Срба, док су пак црногорске расрбице настали отпадањем од национално-културног узора предака, па се као такви могу и имају сматрати историјски нелегитимним параидентитетом. Уколико добар дио црногорских расрбица не само што пориче овакву, другојугословенско-коминтерновско-ватиканску генезу својег идентитета – на шта имају „право“, иако је ријеч о очигледној заблуди – него и у црногорским Србима виде своје противнике, утолико се и овај параидентитет може сматрати латентно или актуално непријатељским спрам Срба и српства, за шта, нажалост, имамо и превише потврда из праксе. Тробојка у Никшићу (Фото: ИН4С) Од свргавања титоистичке гарнитуре у Црној Гори и доласка Булатовића и Ђукановића на власт 1989, црногорско српство је добило право грађанства, из културног и јавног поља готово да су биле нестале црногорске расрбице, које су, узгред, у то вријеме биле прилично ријетке, те нијесу диктирале културно-образовану политику Црне Горе као у данашње вријеме. Највећи број православних Црногораца у то вријеме сматрао је да су „Црногорци“, али да је то „исто“ што и Србин. Ипак, Ђукановићевим велеиздајничким заокретом 1997/8, они који су с његовим доласком на власт били фактички маргинализовани – не због било какве (непостојеће) репресије, већ због своје реалне малобројности – постаје опција која добија повлашћен статус унутар нове културноидентитетске и политичкоидентитетске политике. Са врха власти стално се недвосмислено „емитовало“ очекивање – или инсистирање – на повезивању опционалних модалитета с различитих нивоа, тако да се очекивало да грађанин Црне Горе, који, „нормално“; гласа за ДПС, себе националноидентитетски треба сматрати Црногорцем-несрбином, или, у нашој номенклатури – расрбицом. Отад, што због државне пропаганде, што због притиска државне репресије, вишеструко се увећава број расрбица до нивоа који је увелико надмашио њихов маргинални број из доба социјализма, односно СРЈ. Отад се устаљује грађанско-(пара)национална подјела између (црногорских) Срба и Дукљана, тј. на готово свим нивоима свакодневног живота показује се јаз, до непомирљивости и непријатељства између црногорских припадника српске нације и припадника „црногорске“ паранације. То је била једна од покретачких снага и легитимационих основа дукљанске власти – не само према унутрашњости него и (због геополитичке, споља индуковане позадине дукљанства) и према спољашњости, нарочито када је ријеч о антисрпским земљама и територијама Југоисточне Европе и о западњачким, антисрпски расположеним силама. Геополитички „легитимитет“ дукљанског фашизма, односно његова „системска прихватљивост“ (за Запад), непосредно даје и објашњење за то што је он, што ћутке гледао, што директно инструисао и подржавао системско кршење појединачних и колективних права црногорских Срба и мање-више свих правних субјеката и друштвених ентитета везаних за српски идентитет Црне Горе. Додатак 3: Перспектива Шта се може очекивати у будућности? То је немогуће предвидјети, независно од тога што смо идентификовали оно што би требало бити исход овог Догађаја. Засад је друга страна, дукљанске власти, не рачунајући сам чин усвајања сулудог „Закона“, била махом пасивна – свакако не због добронамјерности или разумности, које су им, много пута је показано, стране, већ због муњевито показане снаге народног одговора. Шта може предузети друга страна? Поузданост репресивног апарата, прије свега полиције, колико се може начути, под знаком је питања. На Цетињу је изведен покушај нечега што је, претпостављамо, требало да буде контрамитинг присталица „дављења“ СПЦ, односно радикалног обрачуна са црногорским српством, да би се показало постојање и „друге Црне Горе“, а евентуално и изазвао сукоб с вјерништвом прогоњене СПЦ и свим грађанима који је подржавају. Но и тај покушај се завршио фијаском, будући да је већ голим оком било јасно да није било присутно ни 500 људи (понајприје око 300), од којих су неки дошли/доведени из других дијелова Црне Горе. Бакљада код манастира Шудикова недалеко од Берана, 18. 1. 2020. (Фото: Лука Нововић) Није искључено да ће бити изведен још неки сличан покушај, уколико и даље одани дио репресивног апарата успије да изврши мобилизацију елемената међу грађанством које подржава отворени фашистички преображај дукљанства. Први покушај им ништа добро не ставља у изглед, али се тешко могу искључити даљи деструктивни напори власти да инсценирају сукобе, да би мирним протестима против „Закона“ вјештачки прибавили насилни предзнак. То би затим био претекст за насилну интервенцију – уколико се поврати довољан степен оданости властима у свим дијеловима репресивног апарата. Засад нема сумње да се дукљански претполитички охлос, па ни грађански пристојнији, такође дукљански паранационални елементи, не може ни по једном релевантном показатељу мјерити са самоосвијешћеним и самосвијешћу самоознаженим Етносом. Но власт, барем јавно, засад одбија уклањање повода за побуну, рачунајући на изнуривање шетача – што је досад била лоша рачуница, на страну помоћ или на неки неочекивани/изрежирани развој догађаја који би јој ишао у прилог. Шта се од тога може десити и најпослије од свега тога произаћи – то је у овом тренуту немогуће предвидјети.
  7. (О) убавој нам Црној Гори… Печат 17/01/2020 Друштво, БРОЈ 602 Пише Дарко Ристов Ђого Данашњи Montenegro по већини теоретичара има највише од државности што једна колонијална управа може да има. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење Долазак. Нисам могао да не дођем. Херцеговачку дјецу је већ неповратно покварило дјетињство, одрастање са бркатим ђедовима и њиховим гусларским пјесмама. Ту је Црна Гора заувијек забиљежена не као меЏуди Куо, отправницу пословафора „чојства и јунаштва“ већ као просЏуди Куо, отправницу пословор гдје се та хомеровска „доброта и племенитост“ догађају. Епско у нама се тако успостави да више никада не разазнајемо границе између стварности Вучјег Дола и пробијања коридора. Зато: када се само заталасало тамо, то је већ било моје, наше овдје. Та је граница одавно пређена, ако је икада и било. НА КЛУПИЦИ ДО СОКОЛА На скори долазак Острогу, Никшићу, давном пријатељу у Даниловград морао сам да сачекам онај један дан када се све почело дешавати. Наравно да егу динарских јунака, па још свештенику коме су жуљаве руке проте Богдана Зимоњића остале ништа мањи оријентир него несрећном Мићу Латасу, она једна ноћ, када се заљуљало, морала је да буде бесана. Што због бриге шта слиједи након мучних сцена из Скупштине. Али више, несамјериво више због немогућности да сједим на оној клупици до Сокола. Извините ме: до Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија. Узмите које вам воља. То вам је један човјек. Човјек. Та сцена – епископа који сједи и на страшном мјесту постоји – ту је започела истинска обнова епа. Политика, аналитика, политичка философија су корисне ствари за гребање по стварности. Нису сасвим лоше ни за располагање и планирање стварности. Само имају један омањи проблем (који не планирају): стварност се измиче увијек. Ми Хришћани бисмо рекли: Бог је створио свијет који је вољен, али није га морало бити. То значи: у свијету су силе зла, Рука Божија и вјечита Божија непредвидљивост која се не да упланити. Зато: када се дешава народ, онај „политички“ народ, то је можда неко и очекивао. Али када се дешава Црква, онај „народ изабрани“ по ријечима Апостола – то тешко да је ико, укључујући и многог владику и свештеника, очекивао. У Црној Гори се дешава Црква-народ. И зато би можда било боље да свакоме ко чита ове редове препоручим да ако је сломљеног духа, на оном рубу људског постојања када се питамо има ли ово више смисла?, у оскудици разлога за борбу звану живот – пођите, пријатељу, мало до најближег црногорског града. Тамо ћете се духовно обновити. Не медитацијом. Литијом, пријатељу, литијом. ПРИВАТИЗАЦИЈА СВЕТОГА Постмодернистички коријени montenegra: не можеш „деконструисати“ довијека. До те обнове народа-Цркве није дошло тек тако. Штавише, сви знамо да је дошло тек послије једног апсолутног безакоња: Влада Републике Montenegro одлучила је да није довољно што су преци њених функционера стрељали Бога у светињама Црне Горе већ се одлучила да та стратишта Бога и метафизичке стрељане (које су гарант тековина истинских губилишта и стрељана људи) напросто приватизује. Понекад ми се омакне ријеч „национализација“, али то би подразумијевало да постоји некакав шири, национални, круг људи који би приватизованим светињама требало да управља. Међутим, како је у држави насталој приватизацијом једне уносне Rei Publicae све приватно, подеснији је израз приватизација светиње него национализација. Наравно, приватизација светога је „противрјечност у појму“. Оно свето је, примијетили су то још Рудолф Ото и Мирче Елијаде, оно смислотвореће, изнад профаног. Самим тим, свето никада не може сасвим бити појмљено и посједовано јер Свето је оно које даје смисао, оприсутњује вјечност, гарантује човјечност. Отуда је жеља за приватизацијом светог одувијек много више од једног политичког пројекта. Наравно, визуелна и појмовна фиксација Дукљанства остаје Српство. Државоликом пројекту је потребна сервилна Црква. Али коријени тог сукоба нису политички, већ метафизички. Јер данашњи Montenegro по већини теоретичара политичког има највише од државности што једна колонијална управа може да има: стабилну (и непромјењиву и од избора независну) власт, методе присиле и моћи, границе. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење. Нити се њено све може оставити у прошлости (шта са Митрополијом црногорско-приморском која је, иако црногорска, и даље дио неотуђиви Српске Православне Цркве?). Заправо, све остало се некако „исхендловало“. Историја је селективно писана и предавана већ деценијама. Медијски притисак је био и остао такав да се чинило да је могуће све. Већина философа политичког ће данас рећи да су „сви национални идентитети – конструкт“. То можда и јесте тачно у смислу да су сви производ историје. Али оно што разликује предмодерне и модерне идентитете јесте постепеност уобличавања идентитета. Само су нама савремени, постмодерни идолопоклоници бруталне моћи били склони да вјерују да је идентитете могуће конструисати на лицу мјеста деконструкцијом сопствене прошлости. Али не може се деконструисати довијека. СНАГА ЕПСКОГ Стварност се може ломити да би се од њених комада правило нешто све док је не самељеш дотле да више нема кохезивне моћи у твом пројекту. То се дешава и Montenegru. Многи данас из Србије и Српске са извјесном дозом скепсе и готово љутње питају људе који се буде против отимања светиња зашто се нису бунили раније? Одговор је такође епски: „Зло се трпи од страха горега.“ Сада је дошло дотле да нема „страха горега“. Најгори страх најмањег човјека јесте да ће га бацити у поток умјесто сахранити у гробље. А то је оно што је Влада Montenegra понудила стотинама хиљада својих грађана. Пролом светог. Литије – када свето поново слаже фрагментирану стварност. И ту се почео догађати народ-Црква. Да, у том народу се дешавало и дешава оно што се на пописима није биљежило. Срба има око 30 одсто. Дежурни бројач посјетилаца литургија „дотурио“ је извјештај да у иначе духовно препорођеној Црној Гори у цркве иде три одсто људи сваке недјеље и празника. О постовима нешто више. О Васкрсима и Божићима – 25 одсто. А и њих има и „наших“. Са чланским картицама. На пописима се изјашњавају „како треба“. У сватове носе „нашу заставу“. Штета којом се може управљати. Нека се и буне који дан, и најбоље је тако. „Једини је проблем (мени није. Или можда јесте. Ма није!)“, премишља се дежурни бројач, „што је код нас дома и даље онај гоблен што га је мајка везла, са оном Косовском Ђевојком. Додуше, у нас се не види. Склонио сам га. Али шта ако је и код њих свих неђе неки гоблен?“ Јесте. Код многих је остао. И слика ђеда-брка са оном непријатном капом са оним словима. И заклетва: да се бадњак вазда завазда налаже о Бадњем дану и то крај Цркве. И да се оде под Острог (слава му и милост!). Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања: епског, изненадног, таквог да се суштина живота кроз Крст и Васкрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступи назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај. Сви смо изабрали да не идемо назад. Ходам тако за Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Не можеш да било кога претекнеш јер иду цијелом ширином улице. Некако се пробијам, полако, да их не повриједим ужурбаношћу. Да их не додирнем на несвет начин. Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Данас иначе сви некамо трче, журе, престижу и коментаришу. Овдје не. Сви идемо заједно. „Милане, видиш ли ме, Милане?“, довикује са терасе човјеку до мене Владимир. „Ајде доље, Владо! Неш ваљда само гледати?“ „Ето ме!“, узвикује Владо. Застао сам да видим да ли ће доћи. Сјурио је доље. Литија те води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње. МОЋ МОЛИТВЕ Молимо се. Пјевамо црквене пјесме. Толико људи ме након доласка из Црне Горе пита о стању ствари српског народа доље (као што и у Никшићу сви одреда преко мене грле Републику Српску). Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. У оном спектру „Црногораца“ стварно има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског), да је тешко одговорити на питање о односу Српства у Црној Гори и тренутних дешавања. Али да се чути исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу. Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и комформистички индолентним. Понешто је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења. Амбивалентност црногорског бића: Света Тајна је једино што ова власт не разумије. Литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве. Црногорско биће, чак и оно исконско, историјско, увијек је имало једну врсту насилне амбивалентности. Ако смо сви људи и сви Срби увијек на танкој граници и у вјечитом избору између ангела и демона у нама, Србин Црногорац је то и сам одувијек био. Бранила се вијековима земља од Турака, али је глава падала и од браће а кругови крвне освете трајали вијековима, док се нека читава племена нису у њој „истражила“. Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Светом Петру Цетињском је вијек прошао ратујући са Турцима, заклињући на вјечиту љубав ка Русији и када она на љубав није одговарала, мирећи племена, братимећи Црногорце и Брђане, прокљињући и благосиљајући. Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе. Дукљанство је настало управо као својеврсна концентрација оног прекомјерног, насилног, анимално гордог, као комбинација лажног поимања о супериорности и посебности која се увијек посредује на начин који је у исто вријеме репресиван ка другоме, али и ужасавајуће сервилан ка Господару. Та ужасна амбивалентност је један бинарни код који Господар добро разумије. Он чека да се Црква појави на једном или другом спектру: као „истражена“ или као послушна. Зато је догађање народа-Цркве суштински битно као повратак не само исконској Црној Гори већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге. Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које него Тијело Христово. Тој сили је већ првог дана покушан да се инхибира страх премлаћивањем Владике Методија. Међутим, Црна Гора не функционише тако што јој можеш инхибирати страх. Њени приоритети нису чулног карактера, попут Montenegra. Она је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче Власти. И са насиљем и са индиферентношћу она зна шта би. Са оним не зна. „Јер не ратујемо против крви и меса већ против духова таме у поднебесју.“ Аутор је професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи
  8. Видим да наши коментатори исказују благи оптимизам гледе одјека максимовских спорења на пролећном Сабору. У томе им се придружујем, уз напомену да многи други актуелни догађаји могу да дођу у први план дневног реда. Оно што мене више забрињава јесте утицај спољашњих фактора на наш епископат. Јасне су две линије раздеобе: 1) проруска (заокружио је епископ Бачки у интервју Печату) и профанарска ( сада је легитимизовао +Максим у Данасу) и 2) провучићевска и опозициона.
  9. Емир Кустурица Има Бога 06.01.2020. Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви. Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу! Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба. У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом. Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога! Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима. Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.” Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори! Емир Кустурица Има Бога | ИСКРА ISKRA.CO Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања... View full Странице
  10. Емир Кустурица Има Бога 06.01.2020. Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви. Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу! Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба. У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом. Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога! Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима. Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.” Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори! Емир Кустурица Има Бога | ИСКРА ISKRA.CO Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања...
  11. Светозар Поштић: „Беседе на Јеванђеље од Марка” светог Василија Кишенемског BY СТАЊЕ СТВАРИ on 3. ЈАНУАРА 2020. • Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања оправданости његовог прослављења, оставио нам је у наслеђе задивљујућу књигу Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Лето Господње 1926. у совјетској Русији протекло је у знаку учвршћивања Стаљинове власти. После победе у унутарпартијском окршају, нови вожд одстрањује своје главне ривале, Троцког и Камењева, из Политбироа. Две године након Лењинове смрти, свечано се открива први споменик предводнику бољшевика у Октобарском преврату испред Финске станице. У морском каналу Лењинграда тоне пароброд “Буревестник”, и са собом односи 65 живота. Ради се и први попис становништва Совјетског Савеза, десеткованог Грађанским ратом, помором од глади и бекством из земље од Црвеног терора. Од 147 милиона житеља, 18 посто живи у градовима а 82 посто на селу. Исте године умиру шеф совјетске тајне полиције Феликс Ђержински и сликар Виктор Васњецов. Изводи се премијера представе “Дани Турбиних” Михаила Булгакова. Млада и амбициозна држава полако тоне у мрак присилне колективизације, партијских чистки, опште цензуре и уништења сопственог становништва. Исте те, 26. године бурног и опаког 20. столећа, епископ Кинешемски Василије (Преображенски), завршава писање једне од најбољих књига руске духовности која ће на објављивање у Русији чекати скоро 70 година. Данас се најугледнији теолози и критичари слажу у оцени да “Беседе на Јеванђеље од Марка” представљају прави бисер православног богословља. Ова књига од скоро 700 страница на јединствен начин изражава ерудицију, вештину приповедања и надахнуто проповедање Божје речи светитеља Василија. Књига Једна од највећих вредности овог дела је у томе да, осим тумачења самог текста, оно приказује и друштвено-историјске околности везане за новозаветне догађаје. Већ у првом поглављу, након објашњења речи “Јеванђеље”, светитељ Василије слика друштво Палестине у 1. веку Нове ере. Да бисмо боље разумели све детаље из Марковог сведочења о догађајима из последње три године Христовог овоземаљског живота, он описује како су, рецимо, живели богати и сиромашни Римљани, Јевреји и остали народи Јудеје и Галилеје. Владика Кинешемски нас упознаје са вером, надањима и очекивањима верног народа и ставовима јеврејске духовне елите заснованим на Мојсијевом законику и пророчанствима старозаветних пророка. Ако се неко, читајући Јеванђеље, икад запитао ко су фарисеји, садукеји и “књижевници”, или левити, Самарићани и Хананејци, ко су били Ирод, Кајафа и Понтије Пилат, или како су Римљани, по Христовом предсказању, уништили Јерусалим, у овој књизи наћи ће одговоре на сва та и многа друга питања. Темељно поткован познавањем класичне философије, старогрчке и латинске филологије и историје Старог века, епископ Василије је творац пуне, наративне енциклопедије везане за најкраће Јеванђеље у Новом завету. Осим објашњења историјских, религиозних и друштвених околности везаних за драматичне догађаје из Библије, владика Кинешемски са читаоцима дели дубоке увиде у значење Христових казивања утемељене у светоотачкој речи и сопственом духовном искуству. Бираним цитатима из остала три Јеванђеља, посланица апостола Павла и писања Максима Исповедника, Јована Златоустог, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова, Јована Кронштадског и других познатих тумача Светог писма и најдубљих духовних искустава, он осветљава смисао Божје речи. И као у свим добрим духовним беседама, свака тема у књизи илустрована је занимљивим и поучним причама из живота разних светитеља, подвижника, покајника и обичних грешника. Светитељ Епископ Василије је рођен 1876. Године, у граду Кинешма Костромске губерније на северном току реке Волге, у породици свештеника као Венијамин Сергејевич Преображенски. Познавалац савремених и древних европских језика, Венијамин је у младости две године провео у Лондону, а после повратка у Русију запослио се као предавач страних језика у гимназији. Нешто касније, док је предавао латински у Москви, завршио је и педагошки институт, сигуран да ће се до краја живота бавити подучавањем младих. Међутим, Господ је за њега имао другачији план. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: drevo-info.ru) Једног дана, приликом одмора и посете родитељима у Кинешми, чамац у коме је са друговима пловио по Волги изненада се преврнуо. Свестан да ће потонути усред широке реке, Венијамин је обећао Богу да ће свој преостали живот, ако му буде сачуван, посветити служењу Православној Цркви. У истом тренутку угледао је дебелу даску за коју се ухватио и некако испливао на обалу. Три године после револуције, када је већ имао 45 година, Венијамин је рукоположен у свештеника, а годину дана касније се замонашио с именом Василије и постављен је за епископа Кинешемског. Као владика је водио подвижнички живот, и на његове проповеди скупљао се велики број верника. Основао је сиротиште за децу која су у Грађанском рату остали без родитеља, и почео је да исцељује молитвом. Први пут је ухапшен и прогнан на две године 1923. Након тога следи још пуне две деценије затвореништва, прогонстава, и краткокрајних раздобља слободе, када је око себе окупљао многобројну духовну децу лишену добрих пастира у земљи која је објавила рат против Цркве и Бога. Упокојио се у Господу 1945. у сибирском изгнанству од болести проузроковане немилосрдним испитивањима, мучењима, затвореништвом и прогонством у сурове услове хладног беспућа. У јесен 1985. пронађени су светитељеве мошти. У августу 1993. године патријарх Московски и целе Русије Алексије Други благословио је месно поштовање епископа Василија, а 2000. године, када је канонизован Сабор руских новомученика и исповедника, име светитеља Василија уписано је у црквени календар. Његово житије, тропар, кондак и неколико писама духовним чедима преведени су на српски и објављени на сајту Светосавље. Брисање из календара За историју канонизације епископа Василија везан је и један непријатан догађај, који, поред сумњи у беспрекорност живота овог светитеља, може да укаже на сву страхоту страдања руских новомученика и на тежину овог подвига. Наиме, календар Руске Православне Цркве за 2013. годину садржи чак 36 имена мање од претходног, и једно од њих је и име светитеља Василија. Иако деканонизација никада није објављена и није званично спроведена, претпоставља се да је накнадним отварањем архива НКВД-а утврђено да су неки припадници Руске Цркве, укључујући ту и епископа Кинешемског, после вишедневних тортура глађу и неспавањем одали имена неких својих верских истомишљеника. Као оправдање за овај поступак може послужити чињеница да је тајна полиција сва та имена већ од раније имала, и покушавала је затворенике на сваки начин да компромитује. Све последице свирепог мучења неспавањем на психику мученика описана су и у житију Светог Луке Кримског, који је, по сопственом признању, учинио нешто слично, али његова светост, оправдано, никада није доведена у питање. Ако је и погрешио, епископ Кинешемски се после тога покајао, а о светости његовог живота и судбини његове душе после смрти сведоче и многобројна исцељења над његовим моштима. Светитељ Василије Кишенемски (Извор: days.pravoslavie.ru/) Без обзира на све околности житија светитеља Василија и на питања око оправданости његовог прослављења, он нам је у наслеђе оставио задивљујућу књигу историјске вредности и духовне снаге, која је већ одавно ушла у златни фонд руске хришћанске литературе. Због тога је право чудо што она још увек није преведена на српски. Литература Житија Руских Новомученика – Књига страдања и утехе. 31. јул (13. август) Светитељ Василије, Епископ Кинешемски. Светосавље. https://svetosavlje.org/zitija-ruskih-novomucenika-knjiga-stradanja-i-utehe/8/ Исповедник Василий (Преображенский), епископ Кинешемский. Православие.Ru. https://days.pravoslavie.ru/Life/life4777.htm Лученко, Ксения. “Уже несвятые святые.” 15 февраля, 2013. Правмир. https://www.pravmir.ru/uzhe-nesvyatye-svyatye/
  12. @Ćiriličar пази, пази, није помиња валуту у кпјој би требало да добије „новчану захвалницу". Море сви ти из ГРУ највише воле доларе😀
  13. Амфилохије, Матија, Ковић — стотине српских интелектуалаца потписало апел за одбрану српских светиња Апел је потписало више стотина грађана, а списак није коначан јер потписивање апела и даље траје Од ИН4С - 01/01/2020 Илустрација (Фото: pravoslavie.ru) Због најновијих дешавања у Црној Гори и доношења новог црногорског Закона о слободи вјероисповјести научна и стручна јавност, свештенство, вјерници и грађани подигли су свој глас против насилничког, противправног покушаја брисања историјских и имовинских права СПЦ. Потписници апела захтијевају да антицрквена, антицивилизацијска и антидржавна пракса у Црној Гори одмах буде обустављена. Апел је потписало више стотина грађана, а списак није коначан јер потписивање апела и даље траје. Списак су до сада потписали: Митрополит др Амфилохије (Радовић) са свештенством Владика Јоаникије (Мићовић) са свештенством Милош Аврамовић, редитељ Жељка Аврић, књижевник Мирослав Алексић, књижевник Гаврило Анђелић Горан Аничић Срђан Антић Биљана Антоњак Аида Арсовић Зоран Арсовић Здравка Бабић, књижевник Благоје Баковић, књижевник Милица Бакрач, књижевник Никола Баловић Мирјана Бановић Жељка Башић Миладин Берић, књижевник Данило Бећковић, редитељ академик Матија Бећковић Предраг Бјелошевић, предсједник Удружења књижевника РС Бојан Благојевић Стефан Богдановић проф. др Владимир Божовић проф. др Драгиша Бојовић Јелена Бојовић Миланко Боровчанин, књижевник Иван Брајовић Катарина Брајовић, књижевник Бошко Бранковић проф. др Весна Братић проф. др Вељко Брборић Ђорђе Брујић, књижевник проф. др Ђорђе Бубало Мирјана Булатовић Душан Булић, сценариста Јован Бурић, љекар проф. др Снежана Божанић проф. др Горан Васин доц. др Дејана Васин Тодор Живаљевић Велички, књижевник Миомир Мишо Вемић, сликар Димитрије Војнов, сценариста Горан Врачар, књижевник Мр Жељко Вујадиновић, историчар Блажо Вујовић Милена Вујовић Огњен Вујовић Јована Вујовић Верољуб Вукашиновић, књижевник Вид Вицко Вукелић, књижевник Сташа Вукић проф. др Жана Ковијанић Вукићевић Бећир Вуковић, књижевник проф. др Игор Вуковић Др Момчило Вуксановић, председник Српског савјета ЦГ Ратко Вулановић, вајар Нађа Вучељић Катарина Вучинић мр Јелена Газдић Веселин Гатало, књижевник др Миомир Гаталовић, виши научни сарадник Данијел Гатарић, књижевник проф. др Василије Гвозденовић Александар Глигорић Јелена Глишић, књижевник Славко Горановић, гуслар Марко Дабић Његош Дамјановић мр Томаш Дамјановић, историчар Немања Девић, истраживач-сарадник Снежана Денкер академик Љубодраг Димић Стефан Димитрије Димић, проф. Феђа Димовић Сандра Драгаш проф. др Рајна Драгићевић Будимир Дубак, књижевник Мирко Думановић Катарина Дурутовић мр Милорад Дурутовић, књижевни критичар Драгица Ђекић, књижевник проф. др Ђорђе Ђекић Гојко Ђого, књижевник Владимир Ђондовић Др Славољуб Т. Ђукић Тамара Ђукић Милорад Ђурђевић, књижевник Јовица Ђурђић, књижевник Новица Ђурић, књижевник Мирјана Елез Мајо Еурошех Младен Живић, Зајечар др Александар Живковић, љекар мр Војислав Живковић, историчар проф. др Наташа Вујисић Живковић проф. др Александар Животић мр Младен Загарчанин, археолог др Ана Зечевић, театролог Мина Зиројевић Александар Иванов Владимир Ивановић Мирослав Илић Огњен Јанковић Тијана Јањевић, проф. руског Александра Јањин Маријана Јелић академик Синиша Јелушић Божидар Јеловац, председник СКЦ „Патријарх Варнава“ Пљевља Зоран Јовановић Наташа Андрић Јовић Јована Јоветић др Васиљ Јововић Дарко Јововић, књижевник и публициста мр Огњен Јововић, проф. Ранко Јововић, књижевник Зоран Јотановић Златко Јурић, књижевник Владо Караџић, стоматолог Војислав Караџић, књижевник Владимир Карић Светлана Камбери Џенита Камбери Боро Капетановић, књижевник Велимир Касалица, глумац Кристина Кекић Мара Керановић Горан Киковић, историчар Филип Киковић проф. др Зоран Кинђић проф. др Микоња Кнежевић проф. др Душко Ковачевић проф. др Милош Ковачевић Николина Ковачевић Предраг Ковачевић проф. др Вања Ковић проф. др Милош Ковић Момчило Копривица, књижевник проф. др Часлав Копривица Зоран Костић, књижевник Гордана Коњевић, економиста Вишња Косовић, књижевник Биљана Кочановић проф. др Родољуб Кубат проф. др Душан Крцуновић Милорад Кураица Павел Кузмин Славољуб Лазаревић Илија Лакушић, књижевник Давид Лалић, књижевник проф. др Дејан Лаловић проф. др Горан Латиновић мр Сандра Лукић, историчар Жељко Лучић, проф. Дејан Љушић проф. др Владимир Малбашић Андреа Маловић Ања Маловић Бојана Маловић проф. др Марко Маловић Наташа Маловић Маја Мандић др Ружица Марић проф. др Смиља Марјановић Душанић Александар Марковић Драган Марковић Милена Марковић Јован Маркуш, публициста др Никола Маројевић проф. др Саво Марковић др Милена Мартиновић Сава Гуслов Марчета, књижевник проф. др Драга Мастиловић Веселин Матовић, проф. Радмила Митрић Матовић, проф. Драгана Мијушковић, проф. др Ратомир Миликић, виши научни сарадник проф. др Дејан Мировић проф. др Александар Милановић Предраг Баћко Милачић, књижевник Милан Михајловић, књижевник доц. др Кристина Митић др Катарина Митровић Велибор Митровић Ранко Мићановић, књижевник Милутин Мићовић, књижевник Маријета Мојашевић проф. др Данило Мрдак Ања Николић, истраживач сарадник Ђорђе Николић Јованка Стојчиновић Николић, књижевница Катарина Николић Кристина Николић Мирослав Николић Соња Николић Желидраг Никчевић, књижевни критичар Иван Нешић Ања Николић, истраживач сарадник доц. др Ненад Нинковић Владимир Ножовић Милорад Обреновић, књижевник Мошо Одаловић, сликар мр Никола Ожеговић проф. др Ана Јањушевић Оливери Бранислав Оташевић, књижевник Анђела Павићевић Рајко Палибрк, књижевник Ранко Павловић, књижевник Блажо Паповић, књижевник проф. др Владан Перишић проф. др Драго Перовић Славко Перошевић Биљана Петковић проф. др Жарко Петковић Драган Петровић Радмила Радиновић Петровић др Радован Пилиповић Кристина Пинтарић Александра Поповић Перивоје Поповић, књижевник Александар Протић Милојко Пушица, проф. Љиљана Раденовић Зоран Хр. Радисављевић др Иван Радовић, физичар Анђела Радовић Иван Радовић Маја Радовић академик Мира Радојевић др Недељко Радосављевић Симо Радић, историчар Павле Радованчевић проф. др Ифигенија Радуловић Селимир Радуловић, књижевник Гојко Раичевић, публициста Жељко Раичевић Живојин Ракочевић, књижевник и публициста Веселин Ракчевић, књижевник Митар Ракчевић Александар Ранковић Ранко Рисојевић, књижевник Др Петар Ристановић, научни сарадник Дејан Ристић Миљана Ристић Милан Ружић, књижевник Љубивоје Ршумовић, књижевник Никола Савељић Виктор Савић, глумац Душан Савић, књижевник Радомир Савић Миленко Савовић Драган Сакић мр Свјетлана Самарџија Слободанка Самарџић Илија Саџак Марко Саџак Милан Саџак проф. др Младенко Саџак мр Салих Селимовић проф. др Радоје Симић проф. др Јелена Јовановић Симић Новица Соврлић, Предсједник Књижевног друштва КиМ Горан Спасојевић, свештеник Александар Спајић Тамара Сретовић Славољуб Сталетовић проф. др Драган Станић, председник Матице српске Новица Станић, љекар Вељо Станишић, сликар Данијела Станкић Владан Станковић, историчар проф. др Драгана Вељковић Станковић проф. др Александар Стаматовић проф. др Јелица Стојановић доц. др Борис Стојковски мр Бојан Струњаш Александра Тијанић Аћим Тодоровић, књижевник Бојана Тодоровић мр Мирко Тољић, сликар др Марка Томић Ђурић, научни сарадник Бошко Ћирковић Радомир Уљаревић, књижевник мр Радоје Фемић Дамјан Ћулафић, правник Сања Шаровић Горан Шаула, књижевник Лана Шаула проф. др Богољуб Шијаковић Ранко Шкулетић Синиша Шолак др Ирена Шпадијер проф. др Михаило Шћепановић проф. др Стеван Шћепановић доц. др Небојша Шулетић.
  14. Календарску 2019. Поуке.орг завршавају као најчитанији црквени сајт у Србији. По рангирању Alexa годину завршавамо као 334. од свих могућих сајтова који се прате у Србији ( страних и домаћих). Просечни посетилац проведе 13,45 минута дневно уз Поуке. Обично, најбољи црквени сајтови у свету се крећу између 400 и 600 места. Поуке. орг су у овој години имале експанзивни раст читаности, у једном тренутку смо били на 210. месту. Не желимо овим да се хвалимо, на неки начин у питању је већ "лањски снег". Желимо нешто друго - да вас питамо шта вас је највише привлачило или одбијало на Поукама и какве би промене на сајту желели? Хвала на сарадњи. Поуке.орг - ЖРУ
  15. АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорско- приморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка и приморска епископија и Милешевска епископија) доживјели су кулминацију доношењем тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“ у црногорском парламенту, чиме се директно крши слобода вјероисповјести и право на имовину епархија Српске православне цркве на територији Црне Горе. Из овог „Закона“ слиједи ex lege губитак правног субјективитета цркава и вјерских заједница које не буду пристале на нову регистрацију и евентуално стицање „новог“ правног субјективитета, чиме се гази чињеница неспорног, одавно утврђеног и ни од кога никад неоспораваног правног субјективитета свих епархија Српске православне цркве које дјелују на простору Црне Горе. Од трију традиционалних вјерских заједница на територији Црне Горе његовом дејству, тачније удару, подлијеже само Српска православна црква, будући да су положај и права осталих уређени посебним законским актима, што им даје не само правну сигурност него и повлашћен правни положај. То значи да овај „закон“, иако тобоже писан за све вјерске заједнице, de facto има карактер lex specialisa усмјереног искључиво против Српске православне цркве, с изразито дискриминаторном намјером, ради, у крајњем, укидања њене правне егзистенције. „Законом“ се предвиђа одузимање огромног дијела непокретности и свих највећих светиња Српске православне цркве на територији Црне Горе. Тиме би се наставила традиција отимања имовине СПЦ у Црној Гори, започета послије Другог свјетског рата, и прије него је држава Црна Гора, поступком реституције, вратила све оно што је СПЦ тада протиправно било одузето. Подвлачимо да ни у једној од република бивше Југославије насталих разбијањем некадашње државе, па ни тамо гдје су вођени огорчени међунационални сукоби, није донесен ниједан правни акт, а камоли закон, који би се по степену варварства могао мјерити с тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“. Обраћамо се јавности да се престане са државном кампањом ширења заблуда и лажи у вези са Српском православном црквом у Црној Гори као и њеном бесомучном прогону. Наглашавамо да се: - од стране власти у Црној Гори, појединих институција, медија и „дворских историчара“ шире заблуде и историјске неистине, гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка лажном тезом о тобожњем постојању аутокефалне Црногорске цркве у доба Петровића - круг потпуног расрбљавања, односно, расправослављења Црне Горе, треба да се затвори посебном „црногорском“ неканонском, противзаконитом назови-Црквом - негира вишевјековно присуство Српске православне цркве на просторима данашње Црне Горе (осам вјекова постојања и дјеловања) - оспорава данашњој Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве да је настављач континуитета Цетињске митрополије која је историјски утемељила државу Црну Гору, будући да су цетињски митрополити из династије Петровић-Његош били истовремено и духовни и свјетовни владари Црне Горе од 17. до средине 19. вијека - епархијама Српске православне цркве у Црној Гори, које су вјековима градиле и оснивале храмове и светиње, оспорава многовјековна државина на свим храмовима, која је производила обичајноправне посљедице које ниједна држава, страна или домаћа, окупаторска или легитимна, на простору данашње Црне Горе никада у посљедњих осам вјекова није доводила у питање, будући да је чињеница државине црквених светиња најчешће претходила присуству тих држава на црногорском простору, због чега су оне примале к знању и признавале очигледну чињеницу да су сви храмови у Црној Гори могли припадати само реално постојећој, канонској, Православној цркви, која баштини традицију Епархије зетске коју је прије 800 година основао сам Свети Сава. - путем оваквих разбојничких намјера државе Црне Горе свјесно пренебрегава савјестан однос свештенства, монаштва и вјерног народа Српске православне цркве у Црној Гори и то да су они, нарочито посљедњих деценија, обновили велики број цркава и манастира на простору данашње Црне Горе. Будући да су се канонски-институционално признати ауторитети у православном свијету, а прије свих Васељенска патријаршија и Московска патријаршија, децидирано и вишекратно изјашњавали против антицрквених настојања црногорских власти да створе „цркву“ по мјери свог шовинизма, најозбиљније изражавамо бојазан да намјера овог незаконитог посезање власти у Подгорици у црквене послове, незамисливог за једну секуларну државу, јесте дугорочно затирање православља у Црној Гори у било ком облику. Због тога, ми дољепотписани, научна и стручна јавност, свештенство, вјерници и грађани, сви спрам земаљске неправде неравнодушни, подижемо свој глас против крајње насилничког, противправног покушаја брисања историјских и имовинских права, симболичке и мајчинске присутности епархија канонске Српске православне цркве на простору Црне Горе, најодлучније захтјевајући да се та антицрквена, антицивилизацијска и антидржавна пракса обустави тренутно и у свакој својој пројави. Покретач: др Васиљ Јововић Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори - Peticija24.com WWW.PETICIJA24.COM Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорскоприморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка иприморска епископија и...
  16. АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорско- приморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка и приморска епископија и Милешевска епископија) доживјели су кулминацију доношењем тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“ у црногорском парламенту, чиме се директно крши слобода вјероисповјести и право на имовину епархија Српске православне цркве на територији Црне Горе. Из овог „Закона“ слиједи ex lege губитак правног субјективитета цркава и вјерских заједница које не буду пристале на нову регистрацију и евентуално стицање „новог“ правног субјективитета, чиме се гази чињеница неспорног, одавно утврђеног и ни од кога никад неоспораваног правног субјективитета свих епархија Српске православне цркве које дјелују на простору Црне Горе. Од трију традиционалних вјерских заједница на територији Црне Горе његовом дејству, тачније удару, подлијеже само Српска православна црква, будући да су положај и права осталих уређени посебним законским актима, што им даје не само правну сигурност него и повлашћен правни положај. То значи да овај „закон“, иако тобоже писан за све вјерске заједнице, de facto има карактер lex specialisa усмјереног искључиво против Српске православне цркве, с изразито дискриминаторном намјером, ради, у крајњем, укидања њене правне егзистенције. „Законом“ се предвиђа одузимање огромног дијела непокретности и свих највећих светиња Српске православне цркве на територији Црне Горе. Тиме би се наставила традиција отимања имовине СПЦ у Црној Гори, започета послије Другог свјетског рата, и прије него је држава Црна Гора, поступком реституције, вратила све оно што је СПЦ тада протиправно било одузето. Подвлачимо да ни у једној од република бивше Југославије насталих разбијањем некадашње државе, па ни тамо гдје су вођени огорчени међунационални сукоби, није донесен ниједан правни акт, а камоли закон, који би се по степену варварства могао мјерити с тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“. Обраћамо се јавности да се престане са државном кампањом ширења заблуда и лажи у вези са Српском православном црквом у Црној Гори као и њеном бесомучном прогону. Наглашавамо да се: - од стране власти у Црној Гори, појединих институција, медија и „дворских историчара“ шире заблуде и историјске неистине, гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка лажном тезом о тобожњем постојању аутокефалне Црногорске цркве у доба Петровића - круг потпуног расрбљавања, односно, расправослављења Црне Горе, треба да се затвори посебном „црногорском“ неканонском, противзаконитом назови-Црквом - негира вишевјековно присуство Српске православне цркве на просторима данашње Црне Горе (осам вјекова постојања и дјеловања) - оспорава данашњој Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве да је настављач континуитета Цетињске митрополије која је историјски утемељила државу Црну Гору, будући да су цетињски митрополити из династије Петровић-Његош били истовремено и духовни и свјетовни владари Црне Горе од 17. до средине 19. вијека - епархијама Српске православне цркве у Црној Гори, које су вјековима градиле и оснивале храмове и светиње, оспорава многовјековна државина на свим храмовима, која је производила обичајноправне посљедице које ниједна држава, страна или домаћа, окупаторска или легитимна, на простору данашње Црне Горе никада у посљедњих осам вјекова није доводила у питање, будући да је чињеница државине црквених светиња најчешће претходила присуству тих држава на црногорском простору, због чега су оне примале к знању и признавале очигледну чињеницу да су сви храмови у Црној Гори могли припадати само реално постојећој, канонској, Православној цркви, која баштини традицију Епархије зетске коју је прије 800 година основао сам Свети Сава. - путем оваквих разбојничких намјера државе Црне Горе свјесно пренебрегава савјестан однос свештенства, монаштва и вјерног народа Српске православне цркве у Црној Гори и то да су они, нарочито посљедњих деценија, обновили велики број цркава и манастира на простору данашње Црне Горе. Будући да су се канонски-институционално признати ауторитети у православном свијету, а прије свих Васељенска патријаршија и Московска патријаршија, децидирано и вишекратно изјашњавали против антицрквених настојања црногорских власти да створе „цркву“ по мјери свог шовинизма, најозбиљније изражавамо бојазан да намјера овог незаконитог посезање власти у Подгорици у црквене послове, незамисливог за једну секуларну државу, јесте дугорочно затирање православља у Црној Гори у било ком облику. Због тога, ми дољепотписани, научна и стручна јавност, свештенство, вјерници и грађани, сви спрам земаљске неправде неравнодушни, подижемо свој глас против крајње насилничког, противправног покушаја брисања историјских и имовинских права, симболичке и мајчинске присутности епархија канонске Српске православне цркве на простору Црне Горе, најодлучније захтјевајући да се та антицрквена, антицивилизацијска и антидржавна пракса обустави тренутно и у свакој својој пројави. Покретач: др Васиљ Јововић Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори - Peticija24.com WWW.PETICIJA24.COM Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорскоприморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка иприморска епископија и... View full Странице
  17. НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! 30. децембра 2019. Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације (о хришћанским вредностима да и не говоримо) нападне Патријарха српског и Синод СПЦ. Од одрицања Патријарха и Синода као њему туђих, преко клеветања и директног вређања појединих епископа и чланова Синода, у стилу задушне бабе трачаре, задрто не одступа од јавног линча горе поменутих. Његово иступање у медијима не користи никоме, али штети свакоме — највише Српском народу и јединству Српске Цркве. За уношење раздора у Цркву, односно за нарушавање њеног јединства, црквени канони јасно прописују искључење из црквене заједнице до покајања, а за ђаконе, свештенике и епископе додатно предвиђају и рашчињење. Ово је владика Атанасије говорио у време када је био главни протагониста уклањања бившег владике Артемија са страдалне Епархије на Косову и Метохији. Данас поступа потпуно другачије и један је од главних разграђивача и непријатеља јединства СПЦ. Зашто ради то што ради? Један од одговора који би можда могао имати неког смисла у овом мору бесмисла, јесте да је у питању некакав комплекс (нај)више вредности, али и од младости стечена незајажљива потреба за повременим екскурсом у политичке воде који је одавно прерастао у класично манично политиканство. Зато смо сведоци његових бурних наступа, више политичких него пастирских, у којима најпре монашки и скромно одбија аплаузе слушалаца као нешто њему страно и непотребно, али одмах немонашки и нехришћански лепи етикету својим непријатељима тврдећи да је клицање масе њихова насушна потреба. Ако речено изгубимо из вида, нећемо бити кадри објаснити лудачки перформанс за упокојење Владе Србије у сред Београда и ону скарадну слику на којој заједно са митрополитом Амфилохијем и В. Џомићем седи на степеништу импровизоване бине и све друго што се тада и касније дешавало? Одакле та лицемерна потреба да себе прикаже као жртву, а заправо је насилник? Надам се да ће неко паметнији и стручнији ускоро наћи одговор. Владици Атанасију је очигледно стало само до себе и свог мишљења, које је, са те тачке гледишта, увек исправно, тако да својим предубеђењем у личну правичност и непогрешивост не дозвољава ни себи ни другима да помисле супротно. Како време одмиче, ствари постају јасније, а стварни узроци његовог (не)контролисаног понашања се лагано разоткривају. До недавно је као професор емеритус на ПБФ долазио само да промовише своје пулене или књиге. Сада, како на први поглед видимо, долази и да чува леђа владици Максиму. Али стварни разлог његовог изненадног појављивања на седници Наставно-научног већа није одбрана епископа Максима него напад на Патријарха и Синод, за шта ће се нечасно послужити тајним снимањем седнице и експресним фрагментарним објављивањем снимка на друштвеним мрежама. Доказ лежи и у његовом дојучерашњем ћутању на дарвинистичка и друга сновиђења владике Максима који се, кад је враг однео шалу, привидно упреподобио пред Сабором да не би био осуђен. Маневар достојан најбољег ученика учитеља који је шампион лицемерја и сплеткарења! Зашто тада отац није устао у одбрану сина него је ћутао, чак и када се синчић превише заиграо и похулио на Светога Саву и аутокефалију Српске Цркве? И тада се врли син и ,,похвала Православља”, по добро наученој лекцији, лажно посуо пепелом, тврдећи да није добро схваћен и да је у питању неспоразум (sic). Елем, када је процењено да је право време за напад на Патријарха, владика Максим и факултетска дружина, на челу са дојучерашњим Преосвећеним Деканом, су насамарени и пуштени низ воду ─ не без сопствене кривице ─ зарад остварења тог пакленог наума, али тако да се стварни нападачи не открију (да се Власи не досете). Подмукло замењују тезе и као кукавичје јаје потурају причу о одбрани слободоумних и напредних епископа и професора од ретроградног и незнавеног Патријарха и Синода, којима из сенке управља мрачни ,,кардинал Ришеље”. Иако је ова ствар на ПБФ завршена на једини могући исправан начин, чиме су кратких рукава остали сви противници црквеног поретка и вере Отаца, задртост и трачарење са почетка овог текста није престала. То је само по себи још један показатељ дубине духовног пада и растројства коју изазива комплекс (нај)више вредности. У понижавању врха СПЦ се ишло тако далеко, односно ниско, да је у медије (Blic – актуелна мера истине владике Атанасија) пуштена информација из извора блиског Синоду да је одбијен предлог за одликовање орденом Светог Саве Давида Вујића, јединог живог члана ,,Српске Аполо седморке”, јер чланови Синода не верују да је човек слетео на Месец. Сваки даљи коментар је сувишан. Ако сам до сада негде пренаглио у анализи поменутих догађаја, следеће чињенице ће компензовати евентуални вишак моје забринутости и показати оправданост сумње у добре намере неумировљеног Инквизитора. Овога пута није реч о епископу Максиму и дружини него о истој матрици коју владика Атанасије користи као главни идеолог харанге против Патријарха и Синода. Истоветност обрасца напада, клеветања и јавног понижавања и вређања врха СПЦ је толико очигледна да, просто речено, боде очи. Реч је о никшићком сабору поводом протеста против предлога закона о верској слободи у Црној Гори и каснијих немилих догађаја насталих после усвајања овог Закона у Скупштини Црне Горе. Патријарха и чланове Синода нико није позвао на овај Сабор али је кроз медије, упоредо са изјавом владике Атанасија која је запалила друштвене мреже: “Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх” (Инквизитор ово до данас није демантовао), све гласније провлачена мантра да поглавар СПЦ, као и чланови Синода, нису били заинтересовани да присуствују овом сабору. Даље је развијана теорија да они нису ни желели да дођу у Никшић јер су не само равнодушни према неизвесној судбини митрополије и епархија у Црној Гори него и саучесници у издаји српства, оличеној у актуелном Председнику Србије. На самом сабору у Никшићу митрополит је у једној реченици пренео благослов и подршку Патријарха и добро се потрудио да свако може посумњати у истинитост те изјаве. Тако је митрополит, у свом стилу, обезбедио себи место свеца и мученика и бранитеља Патријарха, који то нипошто незаслужује. Исто је настављено и после изласка народа на улице широм Црне Горе. Иако је владика Јоаникије лично упознао Патријарха и Синод са свим дешавањима око спорног Закона и заједно са њима договорио да се због могуће злоупотребе од стране безбожног црногорског режима Свети Синод не оглашава саопштењем одмах и пре Сабора, већ после Сабора, опет је владика Атанасије у свом стилу истрчао пред руду и облатио Патријарха и Синод. Даље се све дешава по већ приказаној унапред програмираној медијској машинерији где се оглашавају разни портали који су плаћени и организовани из истих кругова да такве поруке пренесу што гласније и додатно појачају напад. И ову несрећу нашег народа и Цркве владика Атанасије користи за неке своје обрачуне са Патријархом и Синодом које је започео и очигледно нема намеру да их оконча јер шта год да уради Патријарх или Синод, он ће наћи речи осуде. Док ово пишем све више верујем да ни он сам није у стању да уочи шта ради. Надам се, ради њега, да је тако и да све ово што чини, ради са уверењем да Богу службу чини, јер би се у том случају нашао као роб прелести ─ што јесте страшно ─ али мање страшно од тога да поступа са пуном свешћу о последицама својих дела, јер би се у том случају показао као расколник. У првом случају изманипулисани су ограничени владика Максим и дружина, а у другом су злоупотребљени никшићки сабор, светиње, представници Демократског фронта у Црној Гори и верни народ. Свети Синод је издао јасно саопштење и поновио став Сабора по питању покушаја легализовања отимања црквене имовине у Црној Гори. И Патријарх је више пута позвао црногорске власти да одустану од безакоња, али то ништа не значи владици Атанасију јер он ионако не признаје ни Патријарха ни Синод него само себе и суд своје партије ─ што му дође на исто (против аутора ове реченице се својевремено борио свим силама). Да ли је и у којој мери Патријарху стало до Српског народа и светиња у Црној Гори, довољно говори чињеница да је практично из болесничке постеље дошао у Грбаљ. Тада је био уредно позван од надлежног епископа. Иако су му лекари саветовали да нипошто не иде на пут због телесне изнемоглости и оправдане бојазни за његово здравље, наш Патријарх је добро проценио да је веома важно да дође у Црну Гору, покаже љубав и оданост своме народу и да истовремено непријатељима јединства СПЦ запуши уста. Да ли је, на крају, потребно подсећати на његове претходне изјаве о тешком стању Српског народа у Црној Гори и поређењу са стањем у злочиначкој НДХ-а, због чега је претрпео јавни линч у црногорским, хрватским и неким домаћим медијима? Уосталом, његова борба и борба свих чланова Синода за одбрану наших светиња у Црној Гори је и данас видљива свакоме ко жели да је види и не затвара очи пред истином. Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици! На крају, ради духовне користи, неопходно је из свега наведеног извући неку поуку. За нас, обичне вернике, је довољно да се поучимо од народне мудрости која каже да није злато све што сија нит’ се једе све што лети, а горе поменутим рушитељима црквеног јединства и поретка би добро послужила мисао великог српског писца: Частан, а мудар човек, сиренским позивима политике мора одолети. Видели смо колико су часни, а тек ћемо видети да ли су иоле мудри, ако буде времена! Григорије Микић Извор: НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације
  18. Напомјене ради, овај текст Ведрана Гогића, на његовом блогу Созерцање, а потом и на другим сајтовима, објављен је 22.10. ове године. Дакле, прије ескалације ситуације у ЦГ.
  19. Božićna poslanica nadbiskupa Hočevara Beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar je u ponedeljak 23. decembra 2019., u Ordinarijatu nadbiskupije povodom Božića održao konferenciju za novinare, gde je pročitao božićnu poslanicu i svima poželeo srećne praznike. Božićnu poslanicu beogradskog nadbiskupa objavljujemo u celosti: „A Isus napredovaše…“ Braćo i sestre, Kada god čujemo reč Božić, ili vidimo neku božićnu sliku, ili čujemo božićnu melodiju, pred našim očima se odmah pojavi dete. Nemoćno dete. Gledamo, dakle, i vidimo Čedo Božje u jaslicama. Pred Njim, u zanosu, kleči Njegova presveta Majka. Sa strane stoji ponizni, ali kao stub nesalomljivi čestiti Josif. Dolaze i pastiri – pastiri s ovcama. Dolaze takođe i klanjaju se tom Detetu neobično dostojanstveni mudraci, koji raznolikom bojom svoje kože kao da predstavljaju svojevrsni svetski parlament. A ona, tako posebna zvezda što im je osvetljavala put, sada stoji kao uzvičnik nad jaslama. U jaslama, dakle, leži Novorođeni: da, sâm Jedinorođeni, koji će, kada se ispuni vreme, odagnati smrt iz groba. I sámo nebo otvara se nad ovim prizorom! Mnoštvo anđela peva i objavljuje – a to su veoma važne poruke – „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Imajući sve ovo pred svojim očima, predraga moja braćo i sestre, svi Vi dragi prijatelji, kako da Vas najiskrenije ne pozdravim i ne zaželim da se sva ova lepota i svekolika sila ove nebeske ljubavi ne izlije u Vaša srca! Ali slaviti Božić ne znači prvenstveno biti zagledan u nemoć Deteta, ili, izolovano, u trenutak rođenja Božjega Sina. Božić je zapravo svojevrsna eksplozija svega najuzvišenijeg, i ljudskog i Božjeg. Božić je, pre svega, neprekidna erupcija večnog u našem ograničenom svetu; Božić je tako velika svetkovina dinamike Božje ljubavi i mogućnosti celovitog ljudskog napretka. Dok je, naime, čovekov pad u slabost greha u zemaljskom raju proizveo smrt – naše starenje, bolesti i nemoći, potoke i reke društvenih iskvarenosti i sebičnosti u našim odnosima ili, opšte posmatrano, individualizam i mržnju ‒ događaj ovaploćenja Božjega Sina rodio je novi svet, svet obnove i napretka, svet zajedništva i solidarnosti… Blagdani Božića su zato neopisivo delotvorni lek za ljudsku slabost: oni su neponovljiva preventiva od mogućih katastrofa ljudskog roda! Božić je, dakle, događaj koji jedinstveno otvara vrata razvoja svekolikom napretku. On otvara perspektive i onog ljudskog i onog Božjeg. Jevanđelista Luka na više mesta ističe kako je ovaploćeni Sin Božji, dakle dete Isus iz Nazareta, napredovao (Lk 2, 52). Napredovao je ne samo uzrastajući, što je po sebi sastavni deo stvorenog sveta. Danas – nažalost – ni to nije uvek tako. U naše vreme, vreme tolikih kontraceptivnih sredstava i abortusa, surogat-majčinstva, droge i eutanazije, čak ni prirodni rast i napredak nisu ljudima više logična posledica stvorenog. Naprotiv, čovečanstvo danas smatra da je slobodno onda kada nasilno prekida život, kada onemogućava rast, napredovanje i prirodni organski razvoj. Nije, dakle, ništa neobično kada umesto širenja razvoja imamo ekološke katastrofe, umesto zdravlja ‒ bolesti zavisnosti, umesto duhovne i moralne zrelosti ili svetosti ‒ pošast korupcije, sebičnosti i urušavanja harmonije porodičnog života. Među tim umoženim otrovima savremenog sveta teško otkrivamo celoviti sjaj božićnog blagdana! Božić je, još više, neoborivi obrazac rasta u mudrosti. Sam po sebi, Božić nas smešta u sámo središte pedagoških veština. Isusovo začeće i rođenje događaju se u tišini, u prirodi, u sabranosti, u intimnosti, u porodici, u susretanju, u otvaranju neba, u pevanju anđela, u dolasku mudraca, u intenzivnoj kontemplaciji Neba i Zemlje. Novorođeni zaista postaje središte i Neba i Zemlje. I to dete raste u iskustvu dostojanstva, odgovornosti i dijaloga sa svim i sa svima. Njemu neće biti teško da otkriva nesagledivu veličinu i harmoniju svemira, neće mu biti teško da se s najvećom čežnjom napaja mudrošću svoga naroda, sabiranom tolikih stoleća, i da od prvog trenutka svog zemaljskog života iskusi najslađi melem autentičnih odnosa: odnosa između Njega i roditelja, odnosa između siromašnih pastira i bogatih kraljeva, melem stvaralačkih odnosa između Boga i ljudi, Neba i Zemlje, anđela i svih drugih stvorenih bića. Ti čisti odnosi, te nezamenjive relacije omogućiće da to ljudsko čedo na najdublji način i na praktičnoj ravni jeste jedno s Božjim Sinom. Zato samo u Njemu postoji čista slivenost Boga i čoveka, upravo ona koje predstavlja najdublju čežnju svakog ljudskoga bića, pa i svih nas danas. Ali Božić je pre svega i iznad svega najnevidljivija, ali ipak najopipljivija stvarnost milosti! On označava onaj život u kojem se najsnažnije mogu iskusiti ljubav, sinovska izabranost, neponovljivost, jedinstvenost i posebnost. Braćo i sestre: božićni dani pripovedaju, dakle, o našoj izvornosti, posebnosti, nezamenljivosti. A ona tako posebna zvezda, koja je mudrace dovela do pećine, govori zapravo i o našoj zvezdi, o našoj neponovljivosti, o našem pozivu da pomažemo i savetujemo druge. To, naime, u nama čini čisti, besplatni i bezuslovni dar Božje ljubavi prema drugim ljudima. Taj dar neuništivog prijateljstva prema svakome, u svakom od nas ponaosob stvara poseban sjaj, lepotu – „SLAVU“, kako kaže Sveto pismo. Lepota dolazi isključivo iz unutrašnjosti i plod je zavoljenosti! Zato mi, koji smo danas – u vreme idolatrije zemaljske i spoljašnje lepote – izgubili osećaj za unutrašnju lepotu, harmoniju i radost, stvaramo tolike centre estetske hirurgije, i na taj način samo uvećavamo razlike između siromašnih i bogatih, zalivamo seme gorke zavisti i stvaramo svet PRIVIDA. Uzrastati, naime, u milosti – to znači u sebi otkrivati privlačnost za sve što je dobro, pošteno, lepo i obeleženo večnošću. Znači otkrivati u sebi snagu za sve veću prisnost sa tim uzvišenim ciljevima i smislom života. Blagodat omogućuje oboženje nas samih i celokupnog svemira. Tako Bog već sada postaje sve više i više „sve u svemu“. Predraga braćo i sestre! Božićni blagdani nose, dakle, u sebi samim najveću i najslađu težnju za svestranim pozitivnim ali održivim razvojem, oni nose u sebi najveću stvaralačku čežnju i snagu za ostvarenje, i bude u nama svest da bez zrelosti, odnosno svetosti, ne možemo srećni biti. Ove činjenice i nama danas govore da čovečanstvo mora na prvo mesto da stavi ne stvari nego čoveka kao ličnost; one upućuju na pedagoško nekoristoljubivo raspoloženje; na unutrašnju harmoniju – a ne na spoljašnju dopadljivost; na blagodat i milost – a ne na aktivizam; na dar – a ne na novac! Čestitajući svima Vama, predraga moja braćo i sestre i prijatelji u Gospodu, nastupajuću radost božićnih i novogodišnjih blagdana, od srca Vam želim da napredujete. Da napredujete autentično i skladno. Želim da Vas ovi dani obogate mudrošću i milošću, da, poduprti tim duhovnim snagama, možete srećno napredovati. Zato: neka Vam je srećan i blagoslovljen Božić, neka Vam je radosna i blagoslovljena godina 2020! Da, mir Božji sa svima Vama! Hristos se rodi – Vaistinu se rodi! U tom duhu Vas radosno blagosiljam u ime Oca i Sina i Duha Svetoga. + Stanislav Hočevar, nadbiskup Video
  20. Zakazano prvo ročište u Londonu po tužbi grupe građana zbog seksualnog nasilja protiv Srpske pravoslavne crkve Suđenje SPC zbog pedofilije počinje 17. januara Prvo ročište po tužbi grupe građana protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) zbog pedofilije i seksualnog nasilja biće održano 17. januara 2020. godine pred Visokim sudom u Londonu, saznaje Danas. Piše: Jelena Diković 23. decembra 2019. 12.30 Foto: spc.rs U pozivu za početak suđenja (u koji je Danas imao uvid) navodi se da će ročište početi u 10.30 časova po lokalnom vremenu, kao i da je prvo ročište trebalo da bude održano 19. februara, ali je u međuvremenu pomereno na 17. januar. Zasad se radi o šest tužbi, a kako saznajemo, tokom postupka biće dodavane i druge tužbe koje su trenutno u procesu pripreme. Da suđenje zaista počinje za Danas je potvrdio Bojan Jovanović, bivši đakon i jedan od tužitelja, koji za naš list kaže da je pedofilija i seksualno zlostavljanje nekih sveštenih lica u SPC već dokazano i od strane same SPC. Jovanović je još 2015. izneo u javnost da ga je vladika Kačavenda seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. – Kolika je važnost ovog sudskog procesa govori i to da isti sud kojem je svojevremeno podnesena tužba protiv britanske vlade u vezi sa ulogom parlamenta u postupku izlaska iz Evropske unije – ističe Jovanović. Kako dodaje, ovo je suđenje “jednoj ostareloj političkoj kasti koja je uzurpirala sve institucije države Srbije među kojima je i crkva”. – To će biti suđenje i jednom sistemu u kojem je zabranjeno da postavljate pitanja i razmišljate svojom glavom, kao i bolesnom srpskom pravosuđu koje odavno kašljuca i koje je u potpunosti politizovano – naglašava Jovanović. Prema njegovim rečima, suđenje će biti održano u Londonu zbog lošeg pravno-političkog sistema u Srbiji. – Umesto da su država i crkva prihvatile u svoju zaštitu žrtve one su se na žrtve obrušile svom silom da ih prikažu stranim plaćenicima i izdajnicima. Postupak je pokrenut u Londonu jer pravosuđe Srbije i Bosne i Hercegovine nije moglo da ponudi nikakvu zaštitu žrtvama – ukazuje Jovanović. Upitan da li očekuje da se predstavnici SPC pojave na prvom ročištu, Danasov sagovornik odgovara da ni on ni pravni tim nemaju nikakav kontakt sa SPC “iako im je to ponuđeno u više navrata preko njihovih pravnih zastupnika”. – To se i moglo očekivati, jer vrh SPC na čelu sa sadašnjim patrijarhom decenijama prikriva slučajeve pedofilije. Sadašnji patrijarh bio je u svim komisijama koje su se bavile ovim problemom i umesto da su dokazni materijal predali nadležnim organima, oni su garantovali za pedofile da se radi o časnim i poštenim ljudima – navodi Jovanović. Naš sagovornik ukazuje da će pored žrtava svedočiti i “časni i pošteni sveštenici” iznoseći svoja znanja i dokaze o pedofiliji u SPC, poput sveštenika Gorana Arsića, koji je “prvi progovorio o pedofiliji u vezi sa eparhijom vranjskom i slučaj Pahomija”. – Na sudu će se pojaviti i veštaci, koji su dali osvrt na uticaj SPC na pravosuđe i organe gonjenja. Među njima je Marko Kmezić sa Univerziteta u Gracu, kao i Džejms Gau, profesor i šef katedre na Kings Koledžu u Londonu – navodi Jovanović. Naš sagovornik naglašava da je “država u poptunosti i otvoreno stala na stranu SPC”, kao ni da nijedna institucija, poput Zaštitnika građana, ne štiti žrtve. – Policiji su vezane ruke jer se sve radi smišljeno da na nikog ne možete pokazati prstom. Meni je u posetu došao sveštenik koji je dobio informacije iz Patrijaršije da sam ja ubijen. To sam prijavio policiji, ali ništa se nije dogodilo – ukazuje Jovanović i naglašava da se uopšte ne plaši i da će uskoro javnosti pokazati još dokaza “zašto ova vlada štiti SPC”. Prema navodima oštećenih, zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999. godine, a za čiju smrt njegova majka krivi penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, pošto tvrde da je ne bi dočekali pred domaćim sudovima. Naša redakcija nije uspela da dobije komentar iz SPC povodom ovih tužbi. Suđenje SPC zbog pedofilije počinje 17. januara WWW.DANAS.RS Prvo ročište po tužbi grupe građana protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) zbog pedofilije i seksualnog nasilja biće održano 17. januara 2020. godine pred Visokim sudom u Londonu...
  21. Посланици постављали питања, главна тема црква у Црној Гори Посланици Скупштине Србије постављали су питања извршној власти и државним органима, након чега ће утврдити дневни ред. Посланик Нове Србије - Покрета за спас Србије Ђорђе Вукадиновић питао је да ли је председник Србије Александар Вучић омашком изјавио да, како је навео Вукадиновић, де факто и де јуре постоји Црногорска православна црква, још од пре осамостаљења те државе. Седница Скупштине Србије Посланик Српске радикалне странке Александар Шешељ питао је председника и Владу Србије "шта су урадили поводом скандалозног покушаја отимања имовине СПЦ у Црној Гори". Шешељ је додао да забрињава изјава председника Србије Александра Вучића о "аутокефалној црногорској цркви", како су је пренели медији. Навео је да није први пут да се отима српски национални идентитет, као и да се Црна Гора понаша према Србима као према грађанима другог реда. Посланици постављали питања, главна тема црква у Црној Гори WWW.RTS.RS Посланици Скупштине Србије постављали су питања извршној власти и државним органима, након чега ће утврдити дневни ред.
  22. Без Хришћанства Европа нема будућности Изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога” Од ИН4С - 19/12/2019 Фото: dpa/Gian Ehrenzeller Цркве у Немачкој масовно напуштају вјерници. Шта ће се десити са Европом ако Европљани не буду више знали како се зове Човјек са Крста и које је значење Крстова по врховима брда Европе ? По свим расположивим прогнозама ће број крштених Хришћана у Централној Европи рапидно опасти. Поставља се питање, да ли ће овај религиозни заокрет донијети са собом и велике политичке последице. Централна Европа тиме запада у лом свој културе. Што се понајбоље види управо сада, пред Божић. И наравно да се мора поставити питање: зашто религија -конкретно вјера у Господа Исуса Христа- овако копни. Многи ће на то одговорити: због католичке цркве. Јер клеца за модерном, јер у њој жене нису изједначене са мушкарцима па не могу бити ни ђаконице а камо ли бискупице. Јер због целибата све мање има свештеника који би народ подучавали вјери и славили је у миси. И јер је сексуално искориштавање малолетних особа од стране католичког свештенства довело до губитка повјерења у цркву. Исус Христос, један од четири “ауторитета” човјечанства Протестанти немају већину од ових “препрека”, али њихове цркве су још празније до католичких. Нити се скоро ико у јавном дискурсу и сјећа да протестаната још и има, за разлику од католика. Стога изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога”. Било би више него корисно да се у Европи политичари и социолози запитају: мијења ли ово слабљење религије и вјере у Бога на дуже стазе друштвено и политичко размишљање и дјеловање грађана. Јер ово слабљење значи и заборављање фундаменталног извора европске цивилизације: хришћанске вјере. Свидјело се то коме или не: европска слика о човеку и друштвени поредак Европе одлучујуће почивају на Старом и Новом Завјету: на Јеврејству и Хришћанству. Још прецизније: на 10 Мојсијевих Божијих заповјести и људским правима проистеклим из Беседе на Гори Господа Исуса Христа. По Карлу Јасперсу, утемељивачу егзистенијализма, Исус Христос је један од четири “ауторитета” човјечанства, у које он још убраја и Буду, Конфучија и Сократа. А по Теодору Хеусу, првом предсједнику СР Њемачке (од 1949 до 1959) је Европа саграђена на три брда: грчком Аеропагу мислилаца, римском Капитолу правника и у јерусалимској Голготи, на којој је умро и васкрсао Човјек, који је солидарност међу људима у игру увео као врховну норму живљења. Јесте да се мирно може констатовати да у западним уставима постоје све фундаменталне норме и Јеврејства и Хришћанства. Али устави не дају смисао живота, не мотивишу. Они само утврђују оквир понашања. И наравно да данас држава не смије да подстиче религију: држава и религија морају да остану раздвојене. Али грађанин, као политички субјект, итекако може да подстиче религију, да је поспјешује. Као и цивилно друштво. И било би добро да то чине јер тиме дају људима стабилност у људима достојној религији. А све ово никако није само ствар владика и теолога, одговорних за цркву и вјеру: јер ни они сами не могу пуно тога покренути. Исус Христос Европска слика човјека почива на Хришћанству Стога се данас у Европи, оваквој Европи, слободно може постави питање: што би се десило у будистичким и муслиманским земљама ако тамошње становништво више не би имало спознаје о томе ко је Буда или ко је Мухамед ? Шта би се десило у Индији, ако Индијци не би више знали ко је и зашто подигао њихове храмове ? Шта би било од Кине у којој Кинези не би више појма имали шта од њих тражи Конфуције ? Да то и драстично изговоримо: шта ће остати од Европе ако Европљани више не буду знали како се зове Човјек разапет на Крсту ? Ако не буду знали зашто је усправљен Крст на куполама и звоницима цркава? И на раскршћима, на врховима брда и планина Европе? Централна заблуда стога гласи да пуно људи мисле да је религија чисто једна приватна ствар. Стога у школама и универзитетима младе људе не треба само добро образовати него их прије свега добро научити историји. Они требају да знају да европска слика човјека, са свим његовим људским достојанством и људским правима, фундаментално почива на Хришћанству. И просветитељству. Неодвојиво. Ако тога не буде, Европа се неће моћи одупријети кинеској идеолошкој свесвјетској доминацији. Свидјело се коме или не: небројна мајсторска дјела литературе, музике, архитектуре Европе се не могу појмити без Хришћанства. Јер васколика култура Европе почива на три Јевреја: Мојсију, Исусу Христу и његовом апостолу Павлу. Аутор: Eberhard baron od Gemmingena, језуит, директор њемачке редакције Радио Ватикана1982-2009. Превод: Мирко Вулетић Извор: Ди Велт
  23. Без Хришћанства Европа нема будућности Изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога” Од ИН4С - 19/12/2019 Фото: dpa/Gian Ehrenzeller Цркве у Немачкој масовно напуштају вјерници. Шта ће се десити са Европом ако Европљани не буду више знали како се зове Човјек са Крста и које је значење Крстова по врховима брда Европе ? По свим расположивим прогнозама ће број крштених Хришћана у Централној Европи рапидно опасти. Поставља се питање, да ли ће овај религиозни заокрет донијети са собом и велике политичке последице. Централна Европа тиме запада у лом свој културе. Што се понајбоље види управо сада, пред Божић. И наравно да се мора поставити питање: зашто религија -конкретно вјера у Господа Исуса Христа- овако копни. Многи ће на то одговорити: због католичке цркве. Јер клеца за модерном, јер у њој жене нису изједначене са мушкарцима па не могу бити ни ђаконице а камо ли бискупице. Јер због целибата све мање има свештеника који би народ подучавали вјери и славили је у миси. И јер је сексуално искориштавање малолетних особа од стране католичког свештенства довело до губитка повјерења у цркву. Исус Христос, један од четири “ауторитета” човјечанства Протестанти немају већину од ових “препрека”, али њихове цркве су још празније до католичких. Нити се скоро ико у јавном дискурсу и сјећа да протестаната још и има, за разлику од католика. Стога изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога”. Било би више него корисно да се у Европи политичари и социолози запитају: мијења ли ово слабљење религије и вјере у Бога на дуже стазе друштвено и политичко размишљање и дјеловање грађана. Јер ово слабљење значи и заборављање фундаменталног извора европске цивилизације: хришћанске вјере. Свидјело се то коме или не: европска слика о човеку и друштвени поредак Европе одлучујуће почивају на Старом и Новом Завјету: на Јеврејству и Хришћанству. Још прецизније: на 10 Мојсијевих Божијих заповјести и људским правима проистеклим из Беседе на Гори Господа Исуса Христа. По Карлу Јасперсу, утемељивачу егзистенијализма, Исус Христос је један од четири “ауторитета” човјечанства, у које он још убраја и Буду, Конфучија и Сократа. А по Теодору Хеусу, првом предсједнику СР Њемачке (од 1949 до 1959) је Европа саграђена на три брда: грчком Аеропагу мислилаца, римском Капитолу правника и у јерусалимској Голготи, на којој је умро и васкрсао Човјек, који је солидарност међу људима у игру увео као врховну норму живљења. Јесте да се мирно може констатовати да у западним уставима постоје све фундаменталне норме и Јеврејства и Хришћанства. Али устави не дају смисао живота, не мотивишу. Они само утврђују оквир понашања. И наравно да данас држава не смије да подстиче религију: држава и религија морају да остану раздвојене. Али грађанин, као политички субјект, итекако може да подстиче религију, да је поспјешује. Као и цивилно друштво. И било би добро да то чине јер тиме дају људима стабилност у људима достојној религији. А све ово никако није само ствар владика и теолога, одговорних за цркву и вјеру: јер ни они сами не могу пуно тога покренути. Исус Христос Европска слика човјека почива на Хришћанству Стога се данас у Европи, оваквој Европи, слободно може постави питање: што би се десило у будистичким и муслиманским земљама ако тамошње становништво више не би имало спознаје о томе ко је Буда или ко је Мухамед ? Шта би се десило у Индији, ако Индијци не би више знали ко је и зашто подигао њихове храмове ? Шта би било од Кине у којој Кинези не би више појма имали шта од њих тражи Конфуције ? Да то и драстично изговоримо: шта ће остати од Европе ако Европљани више не буду знали како се зове Човјек разапет на Крсту ? Ако не буду знали зашто је усправљен Крст на куполама и звоницима цркава? И на раскршћима, на врховима брда и планина Европе? Централна заблуда стога гласи да пуно људи мисле да је религија чисто једна приватна ствар. Стога у школама и универзитетима младе људе не треба само добро образовати него их прије свега добро научити историји. Они требају да знају да европска слика човјека, са свим његовим људским достојанством и људским правима, фундаментално почива на Хришћанству. И просветитељству. Неодвојиво. Ако тога не буде, Европа се неће моћи одупријети кинеској идеолошкој свесвјетској доминацији. Свидјело се коме или не: небројна мајсторска дјела литературе, музике, архитектуре Европе се не могу појмити без Хришћанства. Јер васколика култура Европе почива на три Јевреја: Мојсију, Исусу Христу и његовом апостолу Павлу. Аутор: Eberhard baron od Gemmingena, језуит, директор њемачке редакције Радио Ватикана1982-2009. Превод: Мирко Вулетић Извор: Ди Велт View full Странице
×
×
  • Креирај ново...