Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4587
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    6

Everything posted by александар живаљев

  1. Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов недеља, 19.05.2019. у 19:59 (Фото Т. Јањић) Академик Динко Давидов, познати српски историчар уметности, преминуо је у суботу, 18. маја, у Београду у 89. години, саопштила је Српска академија наука и уметности. Академик Динко Давидов рођен је 4. октобра 1930. године у Сивцу (Бачка). Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани. Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009. У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога „Светогорска графика” (Београд 2004). Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века. За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006. Аутор је књига „Сентандреја - српске повеснице” (2011), „Помени давних сеоба - знамења српске повеснице” (2017), Геноцидиум тотале” (2019). Приредио је више значајних издања, између осталих, „Српска графика XVIII века - нова сазнања” (1986), „Манастир Шишатовац” (1989) и „Поствизантијска уметност на Балкану” (2003). Добитник је Вукове награде за науку за дело „Сентандрејска саборна црква” 2001. године. Место и време сахране Академик Динко Давидов биће накнадно објављени, преноси Танјуг.
  2. Можда најзначајнија тема Сабора, на Поукама је коментарисана овде: У тој теми наведен је и најновији чланак, који говори о идејама који+е су у оптицају за решавање црквеног спора у Мк и контактима двеју страна којих је било током заседања Сабора: ЕКСКЛУЗИВНО – СПЦ ги обнови преговорите: МПЦ-ОА и ПОА ќе се обединат за автокефалност!? Најпрво треба да се постигне договор помеѓу МПЦ-ОА и ПОА, односно МПЦ-ОА да пристапи кон соединување со автономната ПОА. Тогаш црквата од Македонија уште следниот ден ќе може да поднесе барање за автокефалност до СПЦ и тоа барање ќе биде веднаш разгледано, брифираат извори од српската патријаршија. Мартин Богатиноски пред 1 денhttps://www.slobodenpecat.mk/ekskluzivno-spcz-gi-obnovi-pregovorite-mpcz-oa-i-poa-ke-se-obedinat-za-avtokefalnost/ Светиот архијерејски собор на Српската православна црква (СПЦ) одлучи да ги обнови преговорите за решавање на статусот на Македонската православна црква – Охридска архиепископија (МПЦ-ОА), дознаваме од високи извори од патријаршијата во Белград. Оттаму објаснуваат дека СПЦ одлучила да ги продолжи преговорите, кои всушност никогаш целосно не ги ни прекинала, туку само привремено биле стопирани поради затворскиот прогон кон архиепископот охридски и митрополит скопски г.г. Јован од Православната охридска архиепископија (ПОА). Според нашите извори, преговорите ќе бидат трилатерални и ќе се водат помеѓу СПЦ, ПОА и МПЦ-ОА, но за да започне дијалогот, објаснуваат нашите соговорници, прво ќе треба да се добие одговор на писмото што СПЦ ќе го прати до Вселенската патријаршија како реакција на минатонеделната одлука на Цариград да почне да го разгледува барањето на МПЦ-ОА за решавање на нејзиниот статус. – Преговорите ќе бидат трилатерални, но за да се најде решение за овој долгогодишен проблем, прво ќе треба да се постигне договор помеѓу МПЦ-ОА и ПОА, односно расколничката МПЦ-ОА да пристапи кон соединување со канонската и автономна ПОА. Кога сето тоа ќе се изведе успешно, тогаш црквата од Македонија уште следниот ден ќе може да поднесе барање за автокефалност до СПЦ и тоа барање ќе биде веднаш разгледано – тврди нашиот соговорник од СПЦ. Тој објаснува дека СПЦ досега не сакала да иницира обновување на дијалогот со Македонците сè додека архиепископот Јован се наоѓал во затвор. – Архиепископот Јован е пуштен на слобода во 2015 година и учествува и на ова, како и на неколку претходни заседанија на Соборот на СПЦ, заедно со владиците на ПОА, која е под закрила на српската црква – вели изворот. „Слободен печат“ ексклузивно дознава уште една многу интересна работа – одлуката на СПЦ за продолжување на дијалогот следувала веднаш по доаѓањето на митрополитот преспанско-пелагониски г. Петар од МПЦ-ОА во Белград. Како што брифираат нашите извори од администрацијата на српската патријаршија, владиката Петар во вторникот пристигнал во Соборниот храм „Свети Сава“ каде што се сретнал и разговарал на оваа тема со учесниците на Соборот. Во разговор за „Слободен печат“ тој најпрво одбиваше да потврди дека се сретнал со дел од српските владици, но потоа кажа дека ручал во истиот ресторан каде што ручале и учесниците на Соборот. – Точно е дека во вторникот бев во Белград, но таму се сретнав со мои стари пријатели со кои заедно студирав. Се разбира, седнавме во еден ресторан што се наоѓа во близина на зградата на патријаршијата, а во истиот тој ресторан беа седнати и неколку српски владици. Сепак, со нив не падна никаков разговор на темата за почнување на преговорите – изјави г. Петар. Тој истакна дека не може ништо да се каже однапред за тоа како ќе тече целата таа работа, но вели дека одлуката на СПЦ дошла само како реакција на одлуката на Цариград да го разгледа црковниот проблем на МПЦ-ОА. – Нашиот Синод сè уште нема свикано седница и нема разговарано на оваа тема, па затоа и јас не би сакал сега јавно да ги искажувам своите ставови. Ние уште одамна ја известивме СПЦ дека таа треба да го регулира прашањето за црковниот проблем. Тие бараа да прекине прогонот кон Јован Вранишковски, а тој прекин престана уште пред неколку години и тоа практично значи дека сега СПЦ е на потег – објаснува г. Петар. На прашањето дали Синодот на МПЦ-ОА е подготвен да прифати припојување со автономната ПОА, со цел да се издејствува томос за автокефалност, владиката вели дека тој одговор наскоро ќе биде соопштен откако ќе се одржи седница на Синодот и откако ќе се разговара на таа тема. – Јас не можам да зборувам во име на Синодот и не можам да го почувствувам расположението кај македонските владици по повод ова прашање. Ова се многу чувствителни работи и само еден погрешно кажан збор може да предизвика огромни проблеми и да го наруши целиот процес – вели г.Петар. Според најавите, преговорите помеѓу МПЦ-ОА, СПЦ и ПОА ќе започнат веднаш по завршувањето на Соборот во Белград.
  3. 17.05.2019. АРОНДАЦИЈА ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ У КОРИСТ МИТРОПОЛИЈЕ ДАБРО-БОСАНСКЕhttp://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1461.html Одлуком Светог архијерејског сабора од 15. односно 16. маја ове 2019. године извршена је нова арондација епарије Зворничко-тузланске у корист митрополије Дабро-босанске. Наиме, на заједнички приједлог Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија и Митрополита дабробосанског Господина Хризостома Свети архијерејски сабор је на својој сједници од 15. маја донио, а 16. маја потврдио одлуку да цјеловито архијерејско намјесништво Сребреничко-подринско, те парохија оловска из архијерејског намјесништва Тузланског у епархији Зворничко-тузланској припадне митрополији Дабро-босанској. У питању су: а) парохија 13; б) манастира 4 + метох 1; в) парохијских храмова 13; филијалних храмова 29. Овим је не потпуно враћено стање Митрополије прије њеног арондирања у корист епархије Зворничко-тузланске, 1. јануара 1914. године. Наиме, блажене успомене митрополит дабробосански Николај Мандић је наведеног датума пописао декрет којим је дио Митрополије до ушћа ријеке Дрињаче у Дрину припојио епархији Зворничко-тузланској. Уважавајући ту историјску, као и чињеницу прекомјерног помјерања Српског православног народа из Сарајева и централне Босне - углавном из митрополије Дабробосанске, а услијед рата 1992-1995. године, те на основу одлуке Светог арх. сабора АСбр.94/зап.219 од 09. маја 2018. године предложена је и усвојена ова арондација епархија Зворничко-тузланске у корист митрополије Дабро-босанске. У састав митрополије Дабро-босанске ушле су цјеловите политичке општине и то: Сребреница, Братунац, Милићи, Власеница, Хан Пијесак и Олово. За митрополију Дабро-босанску, како за самог Господина митрополита Хризостома, свештенство и благочестиви народ ово је велика радост и задовољство. Радост је утолико већа што је ово учињено у години великих јубилеја 800-годишњице аутокефалности СПЦ и оснивања епархије Дабарске (данас Дабробосанске) чиме је наша Црква почаствовала историјску митрополију Дабро-босанску и њен значај за Српски народ како у Републици Српској тако исто и у Федерацији БиХ-не. Љетописац РаНиКо
  4. Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века Током своје славне мисије у Великој Моравској, солунска браћа Св. Кирило (пре примања монашког пострига знан као Константин Философ) и Св. Методије били су суочени са снажном опозицијом – германским клиром који се надметао у задобијању душа обраћених Словена, и који је тврдио да се Писмо може читати само на три језика: јеврејском, грчком и латинском, и да је превод на словенски неприхватљив. Тако су ови византијски мисионари имали удела у сукобу који је антиципирао велике дебате из времена Реформације, које су се тицале питања да ли би Писмо требало бити доступно лаицима. Заиста, настојање њихове целокупне мисије је било засновано на превођењу Библије и литургије Православне Цркве на језик разумљив њиховим обраћеницима. Они су тако створили „црквенословенски“ језик – заједничког носиоца хришћанске културе међу православним Словенима. У Прологу састављеном у стиховима (Прогласу), који је претходио преводу јеванђељских зачала, изразили су смисао своје мисије развијајући богословље Речи.[1] Обојица браће су читала Писмо у светлости грчке отачке традиције којој су били подучавани. Она је инспирисала оно што се често назива „кирило-методијевска“ идеологија, која се заснива на веровању да хришћанска вера мора бити одомаћена да би произвела аутентичне плодове динамичке људске сарадње са Богом у изграђивању хришћанског друштва и хришћанске културе. У овом есеју покушаћемо да изразимо део смисла те богословске и духовне традиције, не само у њеним историјским димензијама, како је инспирисала Св. Кирила и Св. Методија пре једанаест векова, већ и како може пружити решења за савремена питања. У најсвечанијим тренуцима литургијске године, у литургији пасхалне вечери, Црква проглашава кроз Пролог Јовановог Јеванђеља да: „У почетку беше Логос“. У нашој секуларној цивилизацији термин логосније потпуно страна реч – срећемо га сваки пут када говоримо о био-логији, психо-логији, или кад год утврдимо да су наше речи или поступци логични. Наша деца уче све ове термине у најсекуларнијим од наших школа. То су високо поштовани појмови, некада супротстављени ономе што се назива религијом, зато што су научни појмови. Они означавају једно знање о стварима, о животу, о људској личности, док се религија циљано бави само нагађањима, или митовима, или бар символима. Дакле, логос подразумева знање, разумевање, значење. И заиста, она најсмелија, најизазовнија, најафирмативнија од свих речи у Писму јесте она која каже: „У почетку беше Логос, И Логос беше у Бога, И Логос беше Бог.“ (Јн. 1, 1) То значи да је кључ сваког знања, разумевања свега што може бити сазнато, и заиста, смисао свега што постоји у Богу, у Логосу. „Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде од онога што је постало.“ У творевини су ипак присутне и силе таме, силе безакоња, хаоса и отпора Логосу. Ове бесловесне силе су, такође, поменуте у истом овом Прологу Јовановог Јеванђеља: „Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.“ Ипак, јединствени догађај који изражава целокупан садржај хришћанске проповеди се збио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, И видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ Врло често смо склони да Јованов Пролог сматрамо периферним наспрам основног садржаја Јеванђеља, као да је он неки вештачки и застарели покушај философског објашњења Христовог идентитета. Логос, како нам се говори, јесте концепт који потиче из философије стоика. Он је стран јеврејској мисли и према томе не припада изворном хришћанском јеванђељу. Ипак, већина модерних егзегета се слаже да, иако Јован промишљено користи појам познат јелинском свету унутар кога су се ране хришћанске заједнице почеле ширити, он је у својој теологији логоса у основи инспирисан сликом божанске мудрости коју налазимо у Причама Соломоновим: „Господ ме је имао у почетку пута својега, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не бејаше извора обилатех водом. Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила; Још не беше земље ни поља ни почетка праху васељенском; Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом. Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану; Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је поставио темеље земљи; Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда; Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским. (ПричеСол. 8, 22–31) Синоптичка јеванђеља своје приповедање почињу историјским догађајима: рођењем Исусовим, Његовим крштењем и почетком проповеди. Насупрот томе, Јован почиње промишљеном паралелом између приче о стварању и оне о новом стварању у Христу: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1, 1) – „У почетку беше Логос“ (Јн. 1, 1). Наша уобичајена савремена методологија проучавања Новог Завета упућује нас да у Јовановом Јеванђељу видимо богословску интерпретацију већ постојећих и основних текстова синоптичара. Историјски, ово је несумњиво тачно. Ипак, литургијско предање тумачи Јованово Јеванђеље као темељ црквене киригме – у Православној Цркви Пролог Јовановог Јеванђеља се чита на литургији пасхалне вечери и тиме започиње годишњи круг читања Св. Писма. Шта та литургијска употреба наговештава? Наговештава да у Исусовом васкрсењу, празном гробу, радости тајанствених сусрета Васкрслог Господа са ученицима, лежи откривење смисла стварања. Прича о постању сама по себи не може бити схваћена без откривења у Исусу онога што је била истинска сврха Божијих творачких делатности. Ново стварање, ново човечанство, нова васељена (космос) који су пројављени у васкрсењу Исусовом јесу првобитна Божија намера. Као што се каже у Причама Соломоновим: „Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским.“ (8, 31). Али, људи су одбацили заједницу са Богом и радост те заједнице била је замењена гордим самоодређењем људског рода, које је једино могло да изазове Божији гњев. Али, овде у Исусу је нови почетак, нова радост. И све ово је могуће јер ново стварање долази вољом истога Бога и остварује се истим Логосом. Тако, овде срећемо прву значајну импликацију Јовановог Пролога: Христос, будући да је Логос, није само спаситељ појединачних душа, Он не открива само етички кодекс или истиниту философију: Он је Спаситељ и Смисао све творевине. Последице ове чињенице по хришћанску мисију у свету су, свакако, и више него велике. Хришћанска Црква није само позвана да спасе човека као појединца од света, већ да спасе и сам свет. Јер, ако хришћани познају Христа, они су такође уведени и у познање смисла свега, они посједују крајњи кључ, свакако не за научно разумевање света, већ за сазнавање смисла творевине. Једна од најважнијих тачака коју је рана Црква схватила у светлу свог учења о Логосу јесте да свет, будући створен од Бога, није божански по себи. Обожавање космичких сила: звезда, грома или појединих животиња, одбачено је као идолопоклонство од стране раних хришћана. Они су засигурно препознавали духовне стварности иза ових космичких појава, али и ове стварности су биле створене и то често у демонском облику, нарочито онда када су захтевале или једноставно изазивале властито обожавање. Тако, први и иницијални корак „сваког човека који долази у свет“ јесте егзорцизам над њим самим и над светом око њега. Служба крштења почиње егзорцизмом [тј. „закљињањем“ – прим. прев.] и укључује и егзорцизам над водом која се користи за погружавање при крштењу. Егзорцизам над катихуменoм укључује дефинисање сатане као „тиранина“, што је технички термин који означава узурпаторе супротстављене законитим ауторитетима у људском друштву. Моћ сатанина није само зла и смртоносна, она представља узурпацију законитог Божијег ауторитета. Она је такође „тиранска“, у смислу да поробљава, док Божија моћ ослобађа. Катихумен не може постати усвојено дете Божије ако претходно није ослобођен од сатанине тираније. Исте идеје егзорцизма и ослобођења су дивно изражене у молитви благосиљања крштењске воде: „… Господару, ниси могао гледати где ђаво мучи род људски, већ си дошао и спасао си нас. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не тајимо доброчинства… Ти си Јорданску воду осветио пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао си главе змија које су се тамо гнездиле.“[2] Идеје егзорцизма и ослобођења су праћене радосним исповедањем да је творевина, као духовна и вештаствена твар, позвана да поново постане рај слободе и живота: „… Ти, Господару свих, покажи ову воду: водом искупљења, водом освећења, очишћења тела и духа, ослобођењем окова, опроштењем сагрешења просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа, даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота.“[3] Због тога, хришћанин не би требало да се боји светских стихија. Оне немају ни божанску, ни магијску моћ у себи, већ су створене од Бога, кроз Логоса, а силом Духа обнављају своју првобитну функцију и сврху. Род људски је позван да их контролише, уместо да им буде потчињен. Ово је смисао различитих обреда благосиљања и освећивања воде, хране и самих евхаристијских дарова – целокупна творевина је позвана на своју „логосну“ сврху под окриљем Божијим, а такође и под окриљем људских бића која, са Божијом моћи, треба да владају творевином (Пост. 1, 28). Дакле, Реч Божију, Логос, хришћани не само да проповедају, него хришћанска мисија јесте мисија обновљења творевине управо зато што је исти Логос био и Творац у почетку и сада опет долази у свет као његов спаситељ. И стога што је за Бога говорити исто што и чинити. Идеја обновљења, или нове твари, била је тема бројних неразумевања међу савременим богословима. Дефинисана у смислу „дубине“ ствари, по Тилиху [Tillich], и у смислу еволуције која неминовно иде ка тачки омега, по Тејару де Шардену [Teilhard de Chardin], „логосна“ структура космоса је често бивала редукована на секуларне категорије. Као резултат овога, обновљење по себи је било виђено као побољшање постојећег света и хришћанско учешће у процесима који су, како се чини, водили ка таквим побољшањима. Као резултат тога, хришћани су себе поистовећивали са покретима и идеологијама који ни по своме садржају, нити по идеалима нису били нови. Надамо се да се сан, који је навео многе искрене хришћане да замишљају ново стварање чисто у оквирима социјалне револуције или психолошког напретка, сада сагледава као оно што је одувек и био: основно неразумевање библијске идеје стварања. Заправо, неразумевање је старо колико и хришћански платонизам. Велики Ориген је у трећем веку одбио да ову библијску идеју схвати озбиљно, што је довело до тога да је људску судбину поистоветио са „вечним циклусима“ духова, који су отпадали, а потом се враћали созерцавању Божије суштине. Ништа истински ново се није могло никада догодити у овом кружном кретању. Али, Бог Аврама, Исака и Јакова је изнад сваког људског созерцања – Он је Онај Који је свемоћан, Пандократор, Творац. И Његов Логос је „у Њега“, нестворен и једносуштан. Једино овим нествореним Логосом и Духом који је остварио Његово присуство, пала творевина може бити обновљена. То не може бити постигнуто ни властитим напорима творевине, нити било каквим развићем исте. Већ 1967. године, на врхунцу секуларистичког покрета у западној теологији, један православни епископ је, говорећи на Седници Светског савета цркава у Апсали, рекао: „(Дух) је Присуство Божије међу нама, које сведочи нашему духу (Рим. 8, 16). Без Њега, Бог је далеко, Христос припада прошлости, јеванђеље је мртво слово, Црква је само организација, ауторитет је доминација, мисија је пропаганда, богослужење је присећање и хришћанско деловање је ропска моралност.“[4] Хришћанска мисија се састоји у откривању и поновном остваривању божанске и нестворене, трансцендентне и поново-стварајуће силе Једног Логоса у свету. Ово није једноставно „говорење“ или „чињење“. То је реалност онога што Павле мисли кад каже: „Ми смо сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9). За тај задатак људски род је одређен при стварању када је примио достојанство, јединствено међу свим створењима, „припадања“ Богу (Јн. 1, 11), поседовања властитог „логоса“ који га је ставио у природан однос пријатељства и заједнице са Творцем. Хришћанска теологија је изнашла низ формулација идеје да између Творца и творевине постоји однос ближи од односа узрок–последица. Ово, свакако, нарочито важи за човека, који је постављен као глава и средиште творевине. Библија о човеку говори, пре свега, као о „икони Божијој“. Нови Завет, такође, поседује велики број појмова који означавају заједницу која је у почетку постојала између Бога и човека, а која је раскинута грехом и поновно успостављена у Христу. Преокупација богослова у свим временима била је да се очувају два антиномична става хришћанског откривења: Бог је апсолутно различит од творевине; Бог је трансцендентан, „Једини Који истински постоји“; несазнајан по суштини; одговарајуће описан једино негативним терминима, будући да се све позитивне тврдње људског ума тичу ствари створених од Бога у поређењу са којима [стварима] Бог може само да буде Други. Бог је присутан у својим створењима; може се кроз њих видети; Бог је такође дошао „међу своје“, „постао тело“ и у јединственој Христовој личности сјединио божанско и људско тако блиско, нераздељиво, да се чак може рећи да је Господ славе био распет (упор. 1. Кор. 2, 8). Антиномија трансцеденције и иманенције мора бити одржана у хришћанском богословљу ако се жели избећи, с једне стране, пантеизам и, с друге, претварање Бога у философску апстракцију. Теологија о божанском Логосу, у Његовом односу са многим логосима твари, то „семе“ које чини божанску основу свега што по Божијој вољи постоји, јесте образац који се код отаца најчешће користи како би се изразио однос Бога и творевине. Чињеница да је то теологија коју већ срећемо у Прологу Јовановог Јеванђеља и да је, такође, била позната интелектуалном светоназору грчке философије, учинила ју је погодним средством комуникације између Цркве и света. Ипак, ова комуникација такође је морала да изрази апсолутну јединственост библијског Бога, личног Творца и личног Спаситеља света. Ниједна философија осим хришћанства није никада поистоветила Логос са личношћу Бога чији се однос са створењима одређује у смислу Његове воље да постоје не само ван Њега самог, већ у извесном смислу и у Њему – као објекти у чије постојање је Он лично умешан. Бог заиста није само Творац света, Он је такође „тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да, ко год верује у Њега, не погине, него да има живот вечни“. Тако, Реч Божија која је створила универзум није једноставно први покретач или неки апстрактни узрок. Ствари су створене не само Њиме, већ и у Њему (Кол. 1, 16–17). Он је постојао пре него што су оне дошле у постојање и њихово постојање има духовне корене у Њему. Ево како велики Свети Максим Исповедник види не само јединственог трансцендентног Логоса Божијег, већ и логосе појединачних створења који зависе од Њега и претпостоје у Њему: „Ми верујемо да је логос анђела претходио њиховом стварању: (верујемо) да је логос сваке суштине и сваке моћи која сачињава свет изнад нас, логос људи, логос свега што је Бог створио – а немогуће је све набројати – да је тај логос неизрецив и непојмљив у својој коначној трансценденцији, будући да је већи од сваке твари и сваке створене појединачности и разлике. Али овај исти Логос се пројављује и умножава од стране Бога у свим бићима која од Њега произилазе, сваки по властитој аналогији, и Он их све сажима у себи.“ [Главе о љубави III, 25; PG 91, 1024 B–C] Ово није просто оживљавање платонистичког „света идеја“, већ такође и – како смо већ нагласили – преформулација неколицине поглавља старозаветне „мудросне литературе“, које налазимо и у трећој глави Посланице Ефесцима: „Тајне од вечности сакривене у Богу који је саздао све; … многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему“ (Еф. 3, 9–11). Ово нам говори да, у божанском Логосу, свет има смисао, сврху и узор који је постојао пре самог стварања. Али, ово није наивна и ружичаста слика творевине. Смрт, грех, хаос, пропадање такође су присутни. Не постоји могућност повратка Богу, изворним коренима творевине, обнови смисла свих ствари без признавања трагедије смрти. Заправо, хришћани чак могу имати потпуније разумевање трагедије смрти, егзистенцијалне агоније, разних „слепих улица“ садашњег стања света, него секуларни егзистенцијалисти. Секуларни егзистенцијалисти описују шта јесте, али хришћани знају шта треба да буде, и тако су свеснији хаотичне, крваве и уистину безумне трагедије тренутног стања у коме се свет налази. Према Светом Максиму Исповеднику, свет није створен као фиксирана и стабилна реалност, већ као кретање. Сам појам „природе“ он дефинише као кретање, или прецизније као „логос сопствене суштинске активности“ [Amb. 1057 B]. Ово кретање је било благотворно, стваралачко и тако „природно“, док год је следило свој логос бића. Французи то дословно преводе као: „raison d’être“. Овај „raison d’être“ је наравно, био сам Божански Логос. Ипак, данас је човек у својим поступцима обузет ирационалном имагинацијом страсти, обманут похотом, и окупиран научним достигнућима за којим трага било из сопствених потреба, било из жудње да спозна принципе природе према законитостима науке. Ниједна од ових присила није постојала за првобитног човека, будући да је био изнад свега. Такав мора да је био човек у почетку – ни на који начин заокупљен оним што је било испод, око њега или у његовој близини, и желећи савршенство ни у чему другом до у неодољивом кретању, са свом снагом љубави управљеном ка Ономе Који је био изнад њега, тј. Богу [Amb. 1353 C]. Да није ово захтев Светог Максима Исповедника за стоичком апатијом, индиферентности према свету? Засигурно не, и то из два разлога: Коначни циљ – живот у Логосу – није непомичност нити пасивна контемплација, већ кретање, лични однос, сусрет у љубави и, стога, вечно прерастање из радости у радост, из славе у славу. Царство Божије није статичка непокретност, већ радост, стваралаштво и љубав. Оно што треба да се одбаци јесте користољубива преокупираност светом заснована на жељи да се свет користи као оруђе за преживљавање. Код Максима, као и у целокупној водећој мисли источне отачке традиције, смртност (а не „наслеђена кривица“) је страшна последица Адамовог греха. Мизерија садашњег света почива у његовој пропадљивости, и отуд константни знаци несигурности у којима човечанство егзистира: свет као целина, и свако од нас засебно је заузет (како само неуспешно) борбом за опстанак која се састоји из проналажења начина да се живот продужи, и откривања средстава која би неутралисала или уништила оне који (како верујемо) представљају претњу по нашу егзистенцију. Смртност је тако истински узрок наше огреховљене ситуације. Само-одбрана, само-потврђивање – на уштрб других – јесте оно што детерминише постојање нашег садашњег бесловесног света. Тако да, када нас Максим позива да се оставимо преокупираности науком, похотом, завишћу, то чини јер хоће да нас ослободи од утилитаристичке зависности од онога што не би требало да је наше истинско оруђе преживљавања. Он је свакако за слободну, свесну и стваралачку контролу човека који је носилац Творчеве иконе, а тиме и са-одговорности за твар, над универзумом, али је против наше поробљености светом. Његов опис људских бића у палом свету представља слику нарушене хармоније. Првобитно, Бог Логос је створио све ствари у хармонији. Постојала је, на пример, хармонија између: творевине и нествореног Бога; умствених и вештаствених ствари; неба и земље; раја и универзума; мушког и женског. Ове природне дуалности су требало да буду очуване у хармонији, али су заправо преобраћене у тензију, контрадикторност и несагласности. Пад је био разбијање твари, преокрет њене „словесне“ природе ка трагичној бесловесности, која на крају води уништењу и смрти. У контексту овог разбијања првобитног смисла и поретка ствари Максим, заједно са целим отачким предањем, сагледава велики догађај оваплоћења: „Логос постаде тело.“ Ово значи да је сâм Узор свега створеног, извор и мера хармоније и поретка, преузети на себе оно што је пало у дисхармонију и беспоредак. И тако, поново постоји хармонија између творевине и нествореног Бога, умствених и вештаствених ствари, неба и земље, раја и универзума, мушког и женског, али једино у Христу, оваплоћеном Логосу. Није нам могуће да овде даље развијамо теологију оваплоћења, али желим да нагласим само једну ствар, која је директно везана за нашу тему „Христa као Логосa“: Ако је Божански Логос постао тело, не постоји, нити икад више може постојати несагласност између божанства и човечанства. Немогуће је више да буду узајамно искључиви, јер за нас хришћане, Бог није само на небу, Он је у телу: прво, Он је са нама зато што је Логос и узор све твари; друго, зато што је постао човек. У Христу видимо Бога као савршеног човека. Наш Бог није „тамо негде“ – на небу. Људи су га видели, ми га видимо у Исусу Назарећанину. Надаље, Логос као божанска Личност мора бити виђен као лично средиште Христове људске делатности. Никејско исповедање вере нас учи да је Син Божији, једносуштан Оцу, „постао човек… страдао и био погребен“. Он је субјекат ових веома људских искустава Исуса Христа. Отуда, Он такође и са нама дели људска искуства. Логос лично јесте субјекат смрти која се збила на Голготи, и управо зато што је то била смрт оваплоћеног Логоса, а не смрт људске индивидуе, она је водила у васкрсење. Он је са нама у часу наше смрти, и жели да нас води у живот (ако и ми желимо). У оваплоћењу Логоса, Бог није само говорио, није само опраштао – Он је волео и делио свако људско искуство сем греха, укључујући и смрт и страшно страдање. У почетку „без њега ништа не постаде од онога што је постало“. И сада, у његовом другом и новом стварању, није оставио ништа што је створено ван себе, па чак ни смрт као човеково пало стање, која сада – ако верујемо у Христа – за нас може постати блажени починак, а не више трагедија. Наравно, проблем са савременим теолозима „смрти Бога“ јесте тај што њихов слоган значи нешто друго од онога што је под тим мислио Свети Кирило Александријски. Њихова брига јесте хуманизација Бога, како би могли да закључе да „нам се Он објављује у секуларним догађајима и кроз њих“.[5] Ово је управо супротно од онога што „смрт Бога“ на Голготи заиста значи: Логос умире на крсту, како би смрт била уништена. Након Голготе, смрт не успева да буде „профани догађај“. Она постаје света тајна, преображај прозаичног, физичког пропадања ткива у пасхални догађај који води у слободу и васкрсење. Логос, примивши човештво, даровао нам је моћ да трансцендирамо секуларне догађаје. Они се, наравно, и даље догађају, али ми имамо приступ Богу Који је изван њих и због тога смо слободни од њих. Наравно, и даље имамо мисију у секуларном свету, мисију међу онима који не виде Логоса ни у творевини, ни у његовом Оваплоћењу. Али динамизам, снага, смисао наше мисије може бити откривен једино у нашој независности од профаних догађаја и моћи трансцендирања истих. „Бог је постао човек“, рекао је Свети Атанасије Велики, не да би нестао као Бог већ „да би човек постао Бог“. Хришћанско јеванђеље, „блага вест“ састоји се у томе, и искључиво у томе. Теологија о Речи Божијој, као Логосу, нарочито у светлости оваплоћења, има велике практичне импликације на пољу хришћанске мисије и живота хришћанске Цркве. Ако је Логос творац, смисао и узор целокупне творевине, онда Његово Тело, Црква, нужно сноси са-одговорност, може се рећи и са-твораштво, у свету као целини. Ово је заиста суштински израз црквене саборности, њене умешаности у целовитости творевине, јер је сâм Творац њена глава. Пре свега, хришћанска одговорност је одговорност према свим људима. На служби у цркви Свете Марије Дјеве у Оксфорду, К. С. Луис је једном рекао: „Озбиљна је ствар живети у друштву могућих богова и богиња стално имајући на уму да и најдосаднија као и најинтересантнија особа са којом разговарате може једнога дана постати створење које ће вас довести у искушење да га, с обзиром на то како га сада гледате, или почнете обожавати или да постане ужас и пропадљивост какву срећете, ако је уопште срећете, само у ноћној мори. У сваком тренутку, у одређеној мери, ми помажемо једни другима да се усмеримо у једном или другом од ова два правца. У светлу оваквих преовладавајућих могућности, као и страхопоштовања и опреза које су им својствене, треба да се руководимо при бављењу једни другима, у пријатељству, љубави, игри и политици.“ Хришћанска одговорност није ограничена на „духовне ствари“ или на концепт „исправног веровања“, схваћеног као скуп система који се поимају искључиво разумом. Реч Божија не комуницира само људским речима; она је комуникација самог живота. Због тога је католичанска Црква кроз векове знала како да „шири реч“ кроз светост својих чланова, кроз поезију, кроз иконе, музику итд. објављујући хармонију, поредак, истину Божије креације. Дозволите ми да кажем да је обнова овог осећаја хармоније и лепоте данас потребна више од свега, како би наши савременици поново могли да чују хришћанску поруку. Ова обнова је могућа једино на основама обновљене перцепције Логоса и као Творца, и као Искупитеља. Хришћани никад не чине већи духовни злочин него кад прихватају дуализам благодати и природе, светог и профаног, када признају да постоји аутономна сфера натуралног која може имати сопствену лепоту (различиту од „религиозне“), сопствену хармонију (коју је Бог створио, али која је некако независна од Христа). Време је да почнемо да потврђујемо и прокламујемо да је Бог Творац лепоте и да ништа створено не може са правом бити „секуларизовано“ (као што је Достојевски рекао, ова Богом створена лепота ће на крају спасити свет). Сви знамо, на пример, како је кроз векове Црква користила музичке и сликарске изразе да би пројавила присуство Царства Божијег у литургији, како је обредима освећења и благосиљања потврдила свој наук о универзалности, обухватајући свецелу космичку реалност. Заиста, ништа од „старог“ не може бити остављено изван „новог“! Ово, ипак, не значи да свака форма културе доприноси пројављивању „нове твари“ или да је сваки уметнички стил у стању да одрази тајну оваплоћења, као што су способни романички, готички или византијски стил. Драма секуларизоване културе која искључује логос творевине и изграђује своје форме на реакцији и интуицији „аутономног“ људског рода, у данашњем свету је отишла врло далеко. Са процесом селекције, очишћења и искупљења сличног ономе са којим су се суочили оци Цркве када су се сусрели са огромни задатком обраћања грчко-римског света Христу, суочени смо ми данас. Наравно, наш задатак је много тежи, јер је свет са којим се суочавамо постхришћански свет: он претендује на то да познаје хришћанске норме и да их уз промишљање одбацује. Хришћанство је трагично изгубило свој новитет: мирише на реакционарну прошлост. Једноставан повратак древној литургији, древној уметности, древној музици је из наведених разлога недовољан по себи и може да одведе до даљег компромитовања свагда нове, креативне природе хришћанске вере. Лично мислим да је антикварски конзерватизам, „повратак“ прошлости, често бољи од лоших импровизација. Али, јасно је да, ако је Свети Максим Исповедник био у праву дефинишући „логос бића“ као кретање, треба увидети да хришћанска мисија захтева нове форме, нове путеве укључивања целине данашњег човечанства, данашњег света, у свој домен. Али, ове нове форме не могу једноставно бити примљене као такве из палог света, на не-критички начин. Оне морају бити прилагођене непроменљивом садржају хришћанског јеванђеља и морају манифестовати овај садржај на начин који би био у складу са свештеном традицијом једног саборног предања. Тако да аутентична хришћанска креативност изискује овај напор изабирања, разборитости као и смелост у прихватању новитета. У њихово време, Свети Кирило и Методије су били еминентни сведоци такве креативности, не само зато што су – као и многи мисионари пре и после њих – били кадри да се културолошки и језички идентификују са друштвеном групом која је требало да чује јеванђеље, већ зато што су били кадри да буду и традиционални и иновативни, верни и критички оријентисани. Као православни Византинци супротставили су се као очигледној „иновацији“, интерполацији несрећног Filioque у заједничко Верују, али су поштовали цењену Римску цркву (која им је помогла против Германа) и превели су на словенски не само византијску литургију, већ и латински обред. Аутентична „саборност“ и динамизам њихове службе треба да буде образац чак и нама данас. Извор: John Meyendorff, „Christ as Word: Gospel and Culture“, International Review of mission, 1985, № 294. Превод: Андреј Јефтић [1] Лекционар почиње Јовановим Јеванђељем, јер је Јованов Пролог одређен да се чита у пасхалној ноћи – почетку литургијске године. [2] Наведено према: Мали Требник, прев. Aрхим. др Јустина Сп. Поповића, Призрен, 1994, стр. 26 [3] Ibid., стр. 27. [4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, „Behold, I Make AII Things New“, St. Vladimir’s Quarterly, Vol. 12, № 3–4 (1968), p. 113. [5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.
  5. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора 18. Мај 2019 - 16:42 Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Жичи и Београду од 9. до 18. маја 2019. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 9. маја у манастиру Жичи, првом седишту аутокефалне Српске Цркве, а 800-годишњицу те аутокефалије, пуне црквене самосталности, великог дара Божјег и великог дела Светога Саве, прослављамо ове године. После свете саборне архијерејске Литургије и призива Светога Духа у храму манастира Жиче одржане су, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прве саборске седнице у самом манастиру, 9. и 10. маја, да би Сабор наставио са радом у Патријашијском двору у Београду од 11. маја до завршетка овогодишњег заседања. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа западноевропског г. Луке. На почетку прве саборске седнице Његова Светост Патријарх је присутним епископима упутио, по устаљеној пракси, приступну поздравну реч, у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном, с једне стране, великих духовних изазова и искушења, а са друге стране и отворених могућности за рад на духовној обнови нашег народа. Већ на самом почетку свога рада Сабор је изузетну пажњу посветио богослужбеном прослављању и духовно-културном обележавању великог јубилеја, осамстогодишњице стицања аутекефалног статуса наше Цркве (1219 - 2019), како на нивоу читаве Цркве у манастиру Жичи и у Београду, у октобру, тако и по свим њеним епархијама. Ваља истаћи да ће прослава бити настављена и током читаве идуће, 2020. године, а одлучено је и да се те исте године молитвено и свечано обележи још један значајан јубилеј – стогодишњица уједињења покрајинских Цркава у једну јединствену Српску Православну Цркву и васпостављањa њеног статуса аутокефалне Патријаршије. На позив Сабора, Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, али и шире, као и о напорима и неравноправној борби са моћницима за очување Косова и Метохије у саставу Србије и о подршци и свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији, и, паралелно, о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, са извештајем о свим досадашњим радовима, извршеним уз велику помоћ државе и прилозима побожног народа, нарочито о постављању мозаикâ од стране руских уметника, и најавом свечаног великог освећења Храма следеће године. Као и сваке године, Сабор се позабавио и питањима црквене просвете и стварањем услова за нормално функционисање Патријаршијске библиотеке и Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Изабран је нови вршилац дужности ректора Богословије Светог Арсенија Сремца у Карловцима, протојереј мр Јован Милановић. Расправљало се и о сарадњи Цркве са надлежним органима Србије у процесу ревитализације Сремских Карловаца и стварања условâ за његову нову - у ствари стару - улогу важне духовне, културне и образовне кошнице српског народа. Измењен је датум празновања светог Пајсија, патријарха пећког: уместо 2/15. октобра његов спомен ће се вршити 3/16. октобра на основу новооткривеног записа на његовим светим моштима. Са жалошћу је констатовано деловање разних расколника и секташа. Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље” и других фондација и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Извршена је арондација појединих епархија тако што је Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Сабор је једногласно доделио орден Светог Саве првог степена др Димитрију (Тракателису), донедавно архиепископу америчком у јурисдикцији Цариградске Патријаршије, за његову љубав и доброчинства учињена епархијама наше Цркве у Америци. Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда - у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно потврђен антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим нацртом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда - и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде - има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и за решење проблема на аутентично канонској основи. Епископ западноамерички Максим је изразио жаљење због своје несмотрене и непримерене изјаве у једном интервјуу да је Свети Сава на неканонски начин издејствовао аутокефалију Српске Цркве. Та изјава је многе саблазнила. Изјавио је пред Сабором да прихвата да је Свети Сава поступио беспрекорно, по светим канонима, приликом стицања аутокефалије и, најзад, затражио и добио опроштај од Сабора. Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитељâ од њеног примања. Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем челу су грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу се налази Његово Блаженство митрополит Онуфрије, и са свим осталим канонским Православним Црквама. Сабор по ко зна који пут изражава своју запрепашћеност и огорченост услед неканонских упада епископâ и свештеникâ Румунске Православне Цркве у епархије Српске Православне Цркве у Источној Србији. Односи са Римокатоличком Црквом и са Црквама Реформације у Србији, као и са Исламском заједницом Србије, традиционално су добри и коректни, што се, нажалост, не може рећи за односе са одређеним круговима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су митрополит дабробосански Хризостом и епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Саборска саопштења |
  6. ШПИЈУНКА: Александар Карађорђевић добио Јеванђеље Р. Др. | 18. мај 2019. 14:30 http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:795303-SPIJUNKA-Aleksandar-Karadjordjevic-dobio-Jevandjelje Високи црквени великодостојници потрудили су се да принцу Александру уруче дар који ће га трајно подсећати на овогодишњи сусрет ЧЛАНОВЕ Светог архијерејског сабора СПЦ, предвођене патријархом Иринејом, у Белом двору примио је принц Александар Карађорђевић. По традицији, он је уприличио свечани ручак за владике, на ком су гости послужени домаћим специјалитетима и најбољим српским винима. Високи црквени великодостојници потрудили су се да принцу Александру уруче дар који ће га трајно подсећати на овогодишњи сусрет. Зато су му уручили специјално, уметнички осмишљено, Јеванђеље, које му је предао епископ источноамерички Иринеј (Добријевић).
  7. Архиепископ кипарски г. Хризостом у Патријаршији српској 17. Мај 2019 - 20:02 Његово Блаженство Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра г. Хризостом посетио је 17. маја 2019. године Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја у Патријаршији српској у Београду. С обзиром да је заседање Светог Архијерејског Сабора у току, Његово Блаженство г. Хризостом је примљен од стране тог највишег јерархијског представништва Српске Православне Цркве са чијим је члановима водио срдачан братски разговор.
  8. АРХИЕПИСКОП КИПАРСКИ ХРИЗОСТОМ ДРУГИ СА ПАТРИЈАРХОМ И ЧЛАНОВИМА САБОРА Како пише данашња Политика у штампаном издању (ауторка Јелена Чалија), кипарски архиепископ Хризостом допутовао је јуче у Београд, а данас би требало да се састане са Свјатејшим Патријархом и члановима Сабора и разговара о украјинском питању. Да подсетимо, Поуке су о томе извештавале, кипарски архиепископ је од патријараха Александрије, Антиохије и Јерусалима добио благослов да буде посредник у решавању црквене кризе у Украјини и целокупном Православљу.
  9. Гласах за нацију, али у видовићевском смислу, као заједницу хришћанског завета, а не племенско-политичку заједницу.
  10. Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/
  11. Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/ View full Странице
  12. Данас, 17.5.2019, Блажењејши патријарх јерусалимски Теофил Трећи примо је митрополита кијевског Онуфрија, који је на челу украјинских ходочасника дошао у Свету Земљу. Јерусалимски патријарх је нагласио: "Православна црква се стално налази у стању искушења и трпи гоњење у овом свету. Тако и Украјинска Православна Црква сада пролази тежак период у својој историји. Ми се у Јерусалимској Православној цркви непрестано молимо пред светињама Свете Земље, да Господ чува вашу Цркву и њене вернике у Украјини." Митрополит Онуфрије заблагодарио је јерусалимском патријарху, његовом клиру и верницима, на молитвама за канонску Украјинску цркву.
  13. BURAN SABOR SPC Neslaganja među vladikama i sve što se dešavalo IZA ZATVORENIH VRATA Željka Jevtić 17.05.2019. 21:05 FOTO: DIMITRIJE GOLL / TANJUG Prisustvo smenjenih vladika na Saboru, razgovor sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, ponoviti isti ili revidirati stav o KiM, napad na vladiku Maksima, vakcinacija ili ne. Ovo su teme Sabora SPC koji je nesumnjivo najburniji u poslednjih nekoliko godina. Već na početku Sabora na zaprepašćenje većine vladika pojavio se na zasedanju smenjeni kanadski vladika Georgije, kome je najmanje pripisani greh odmor na jahtama i fotografije u šorcu, kako se pretpostavlja, na Kubi. Prisustvo vladike koji je smenjen u vreme patrijarha Irineja izazvalo je najveće negodovanje vladike Mitrofana, koji je nakon njega preuzeo Kanadsku eparhiju i zbog svega što je ostalo iza prethodnika morao da vraća ugled SPC u Kanadi i pred policijom. Vladika Mitrofan je insistirao da smenjeni vladika Georgije nema šta da traži na Saboru jer mu tu nije mesto, međutim, patrijarh Irinej je dozvolio da ostane. Ova tema iznova je ponovljena juče ujutro kada se Sabor bavio dešavanjima u ovoj eparhiji, jer smenjeni vladika nastavlja da služi bez blagoslova, ponaša se kao da nije smenjen i izaziva raskol u Kanadi gde se njegovi dugovi i nerešeni računi još sravnjavaju. Jedan od njih vezan je za eparhijsku kuću koju je smenjeni vladika prepisao na sebe. Kao što je bilo očekivano, na zasedanju je usledio i koordinisani napad na vladiku zapadnoameričkog Maksima. Teren za to pripreman je mesecima pre Sabora. Predmet sporenja je nastao oko ukrajinskog pitanja kada je vladika Maksim reagovao na deo pisma koje je Sinod SPC uputio carigradskom patrijarhu Vartolomeju. U tački pet Sinod najavljuje zabranu bogosluženja sa Carigrađanima i pravoslavnim crkvama koje podržavaju njihovu odluku da se da autokefalija ukrajinskoj crkvi. Vladika Maksim je javno ukazao na posledice takve odluke u dijaspori i pojasnio da se time ruši jedinstvo pravoslavne dijaspore. Vladika bački Irinej se tu našao prozvanim i tako je nastupio rat saopštenjima, ali i rasprava o vladici Maksimu na Saboru. Irinej Bački se nije oglašavao, ali zato jesu njemu bliski episkopi. Vladici Maksimu, koji je omiljen među studentima - smatraju ga izvrsnim profesorom, iza sebe ima najviše napisanih i uređenih knjiga, nema afere, tako su spočitavale vladike poput kruševačkog Davida, Fotija, Jefrema. Kada bi rasprava odmakla od vladike Maksima, vešto ju je vraćao mitropolit Porfirije. Ipak, celim prolećnim zasedanjem provejava pitanje Kosova i Metohije. Danas je Sabor SPC izašao sa saopštenjem u kome je pratično ponovio svoj originalni stav - nema podele, razgraničenja, niti nezavinosti Kosova i Metohije. Međutim, tokom jučerašnjeg dana bilo je neizvesno da li će SPC ponoviti svoj višedecenijski stav - ni nezavisnost, ni podela, a tako ni razgraničenje, ili će doći do revizije i ublažavanja stava. Ono što je činjenica, to je da šta god Sabor da odluči - to mora biti jedinstveno. Prema saznanjima "Blica", deo vladika je predložio Nacrt odluke o KiM u kom se apostrofira dosadašnji stav SPC koji je ponovljen i na poslednja dva Sabora. Prema poslednjim informacijama, pojedine vladike pokušavaju da izdejstvuju da SPC ne pominje da je protiv razgraničenja, da se izmeni ponuđeni nacrt tako što bi bio ublažen. Prilikom susreta predsednika Vučića sa vladikama, samo je episkop bački Irinej izlagao moguće rešenje kosovskog pitanja koje se razlikuje od stava Crkve. Prema ovom vladici, rešenje je "interno razgraničenje na etničkoj osnovi". Kosovo ostaje u okviru Srbije, ali tamo gde su Srbi većina upravljaće Srbi, a tamo gde su Albanci većina upravljaće Albanci. Problem je što većina Srba živi u većinski albanskim sredinama, gde se nalaze i najvredniji hramovi, ali i što se EU protivi etničkim granicama. Da li je i na koji način na Sabor uticao razgovor sa predsednikom biće jasno kada se objavi konačan stav Sabora. Mlađe vladike za edukaciju o vakcinaciji Gotovo svim eparhijama u poslednje vreme antivakcinaši su slali pisma da se Crkva opredeli oko vakcinacije i da ih podrži. Kako je i u Sinod stigla peticija sa mnoštvom potpisa, Sinod je razmatranje ovog pitanja dodelio mitropolitu Amfilohiju. Mlađe vladike pojasnile su Saboru neophodnost vakcinacije, ali i naglasili da ljude treba edukovati. Nije isključeno da SPC u svom saopštenju na kraju Sabora iznese stav i o ovoj temi. Deo antivakcinaša se poziva na SPC dok propagira stavove protiv obavezne vakcinacije dece. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/buran-sabor-spc-neslaganja-medu-vladikama-i-sve-sto-se-desavalo-iza-zatvorenih-vrata/4ppv0tv
  14. ПОВОДОМ МИШЉЕЊА СПЦ О КИМ Председник: Нисам очекивао други став, на седницу Сабора сам ишао да одговарам на питања, а не да се кријем иза њихових мантија Танјуг | 17. мај 2019. 16:39 Свети архијерејски Сабор СПЦ саопштио је у петак да је на годишњем заседању у Београду потврђен "једногласан и недвосмислен" став да Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Србије Александар Вучић Фото Танјуг Председник Србије Александар Вучић рекао је у петак, поводом мишљења СПЦ о КиМ, да није очекивао други став, да ће га поштовати, али и навео да је неопходно да се суочимо са реалношћу. Свети архијерејски Сабор СПЦ саопштио је у петак да је на годишњем заседању у Београду потврђен "једногласан и недвосмислен" став да Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Србије. За СПЦ је неприхватљива било каква измена статуса КиМ, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Вучић је казао да на седницу Сабора није дошао да нешто тражи, већ да одговара на питања чланова СПЦ, и да није дошао да се крије иза њихових мантија. "Моје је да водим договорену политику у корист државе, да вас слушам, не критикујем када имате другачији став, већ да одговорим на веома одговоран и прави начин", пренео је Вучић шта је рекао владикама. Он каже да зна против чега су сви у овој земљи, али је да још ни од кога није чуо за шта су, а да има везе са реалношсћу. "Чујем само приче да је Качаник срце Србије. Можете ли тамо да одете и отворите било какву српску институцију? Одговора на то питање нема. Чекаћемо годинама, пет милиона година. Пошто се сви праве блесави у Европи, свету, Албанци и овде код нас, и ја ћу се правити блесав. То је изгледа политика која добро пролази. Правићу се блесав и ја да се одморим свих уцена, претњи и притисака. То што ћемо да губимо новац, инвеститоре, путеве, много тога другог - немојте онда мене да питате. То ћу да кажем јер водимо политику 'правимо се блесави' ", поручио је он. Додао је да се он "једе", јер зна да ћемо морати ово питање да решавамо, а касније ће то бити у много горој ситуацији. Вучић је пренео да му је један од владика рекао да мора да разуме да то мора бити њихов став."Али, ти, ради даље свој посао, јер нам је доста оних који су се јуначили, и извуци максимум за Србију и Србе", пренео је Вучић речи владике.истиче да Срби воле да живе у сопственим митовима. "Више од лагања било кога другог, волимо да лажемо сами себе. То је наш најомиљенији спорт. Ја у томе нећу да учествујем. Став СПЦ поштујем, разумео сам га пре годину, две, три, и разумећу га за пет година", закључио је Вучић.
  15. Шта пише Бебин мали аналитичар: KOLUMNA KOJU MORATE PROČITATI Amfilohije obljubio maloletni „Danas“ AUTOR: Ištvan Kaić, analitičar medija DATUM I VREME: 17.05.2019. 15:27 - 17.05.2019. 16:25 Prema novom nacrtu izmena i dopuna Krivičnog zakonika, za krivično delo obljuba maloletnog lica predviđena je kazna doživotnog zatvora - bez mogućnosti pomilovanja. Ištvan Kaić, Foto: privatna arhiva Ovaj tekst je tekst čestitki, onih najiskrenijih, a to znači gotovo sasvim sarkastičnih i ironičnih, usput s tačkom na kraju umesto uskličnika. Stoga, želim da čestitam najslobodnijem, najnezavisnijem i najobjektivnijem dnevnom listu u Srbiji po imenu „Danas“ što vodi neumornu i neustrašivu, a nadasve klerikalnu kampanju povodom posete predsednika Srbije Saboru Srpske pravoslavne crkve. Čestitam novinarki Jeleni Tasić što je u prethodnih pet dana potpisala - što punim imenom, što inicijalima - svaki od debeovskih priloga („Patrijarh pozvao Vučića, većina vladika protiv“, „Pritisci na protivnike Vučićevog obraćanja“, „Vladike jednoglasno smestile Vučića u ’Crveni salon’“, „Vučić pretio vladikama poverljivim papirima“ i „Vladike protiv pokušaja stvaranja partijske crkve“), od kojih su se čak četiri našla na naslovnim stranama. Ali, moram da čestitam isto tako i za nepotpisan, redakcijski komentar „Foliranje i pretnje“ od 15. maja, u kojem se ponosno ističe ustavobranilaštvo, po kojem je ovaj list inače naširoko poznat, i predsednik naziva „samohvaljenim studentom prava“, kako bi se valjda klerikalnoj poziciji dao neki smisao. Izgleda kao da ga je diktirao „Danasov“ novi-stari prijatelj Mlađan Đorđević, aktuelni svetovni ataše Amfilohija Radovića. Bezrezervno čestitam „Danasu“ što danas uzima u zaštitu najkonzervativnije, a to znači, ksenofobične, homofobične i ratno huškačke vladike „s mašinkom i ’kalašnjikovim’ u rukama“, poput mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, raško-prizrenskog Teodosija i sličnih, samo zato što su protiv predsednikovog predloga o razgraničenju i trajnog rešenja kosovskog problema. Uzgred, moje pozdrave novinari „Danasa“ neka prenesu i svom bratu po časti Jugoslavu Ćosiću, koji svešteno lice po imenu Nenad Ilić, jednog od bivših muževa Olje Bećković, ovog što se kune u kosovski mit, a svoju sadašnju suprugu šalje na protest opozicije da recituje kletve Nikolaja Velimirovića, istovremeno pokušava da predstavi kao moderno krilo SPC-a. Nije „Danasu“ to ni prva ni poslednja kooperacija sa N1. Sarađivali su i tokom čitave prošle godine, kada im je oboma, od trenutka kada je predsednik avgusta u javnost izneo da se zalaže za razgraničenje s kosovskim Albancima, količina negativnih priloga o toj temi porasla eksponencijalno. Da, isti oni koji danas tvrde da ni ne znaju šta je bio plan, s namerom da predsednik udovolji njihovim pitanjima i time uradi ono što nijedan priseban političar ne bi uradio, optužuju ga najzad da ih bezrazložno okrivljuje. Zašto su, dakle, krenuli tada u tako negativnu produkciju, kad im navodno ništa nije bilo jasno? I oni i ja vrlo dobro znamo da je onako kako je rasla šarolikost opozicione grupacije Savez za Srbiju, rasla i šarolikost kolumnista i komentatora u njihovim medijima, a posebno u „Danasu“, i na toj transparentnosti im bez dileme treba čestitati. Osim zvanične Demokratske stranke Srbije, „Danas“ je prigrlio i njene radikalne otpatke, poput Marka Jakšića i Slaviše Ristića ispred pokreta „Otadžbina“, otkako je taj pokret postao deo SZS-a. Nešto pre toga obavljeno je dubinsko pranje klerofašističke organizacije Dveri i Boška Obradovića, gde moje posebne čestitke odlaze novinarki Lidiji Valtner za intervju od 9. juna 2018. pod nazivom „Sa liderom Dveri u šetnji kejom na Dorćolu, o kraft pivu, muzici…“. Ne treba zaboraviti ni njenog supervizora Jasminu Lukač, urednicu političke rubrike, koja nije napisala kolumnu da nije bila posvećena ovim plemenitim podvizima čišćenja i refermentiranja. Zato im svima čestitam na dobro obavljenom poslu, posebno što su u svom listu na petnaestogodišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2018, objavili oglas „Ustani za Kosovo!“, iza kojeg stoji upravo „Otadžbina“ i u kojem se predsednik Srbije optužuje za izdaju. Treba ih razumeti jer novinari su, kako kažu, ipak u nezavidnom finansijskom položaju. Amfilohije , Foto: Alo! M.Josida S Amfilohijem Radovićem - samozvanim vršiocem opela na Đinđićevoj sahrani, koji ga je mrtvog prokleo rečima iz Pavlovljeve poslanice „ko se mača lati, od mača će i poginuti“ - od kojeg će ista „Otadžbina“ tražiti da anatemiše Vučića, „Danas“ je šurovao i 1. jula, kada je s njim objavio intervju i naslovnicu „Referendum o Kosovu je potpuno besmislen“. Za prolivene krv i suze ovom listu pak nesumnjivo treba dati orden pošto je naslovnicama „Vučićev plan za Kosovo nije prošao kod Putina“, „Skot srušio predstavu da SAD menjaju politiku“ i „Putin stišao Vučića“ išao čak i protiv onih stranih službenika koji su podržali predsednikovo kompromisno rešenje. Tako su ubeđivali domaću javnost da je vlast obmanjuje i širi lažne vesti, idući naruku onome za šta se zalaže SZS - za izbegavanje pitanja statusa, odnosno za „zamrznuti konflikt“. Ipak, novine „Danas“ su danas list sa najvećim brojem neistina, lažnih vesti, demantija i odgovora. To su, da podsetim, oni koji su recomo pisali: da je Svetozar Marović dobio srpsko državljanstvo i da ga zbog toga ne isporučuju Crnoj Gori; da Bratislav Gašić postaje direktor kontrole letenja, radi izazivanja dodatnog nezadovoljstva zbog slučaja „Helikopter“; da jednom od uhapšenih studenata na protestima, inače pripadniku Dveri, nisu u zatvoru dva dana dali ni hranu ni piće; da se ruši čitav Klinički centar u Nišu zbog navodno pogrešno postavljenog zida; da su radnici u leskovačkoj ’Juri’ prinuđeni da nose pelene; da neuniformisani pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova prate tadašnjeg zaštitnika građana Sašu Jankovića... A to je samo ono čega odmah mogu da se setim, ne listajući svoju arhivu. Zbog toga, izuzetne čestitke i priznanja idu i vrsnim novinarima-poslušnicima: Katarini Živanović, Snežani Čongradin, Vuku Jeremiću, Bojanu Cvejiću i mnogim drugim, koji su, većinom sa do juče dekadentno drugosrbijanskih pozicija preko noći prešli u takođe dekadentno izdanje boraca za političko korisni klerikalizam i koji temu predsednikovog odlaska na Sabor SPC-a povezuju s pitanjem zaštite prvostepeno osuđenih Srba u crnogorskom „državnom udaru“, za koju agituje upravo Amfilohije Radović. Novi najbolji drugar „Danasa“, nakon Đinđića, prokleo je nebrojano puta i Mila Đukanovića, gejeve zalažući se za nasilnu akciju protiv Parade ponosa, Ivicu Dačića nakon potpisivanja Briselskog sporazuma i najzad Aleksandra Vučića zbog spremnosti da se odupre ortodoksnim stavovima Crkve koja ne haje za gubitak suvereniteta nad delom srpske teritorije i živi u nebesima. Kako se sve ovo onda uklapa u izjavu Grujice Spasovića, jednog od osnivača ovog lista, koji u jednom intervjuu iz 2003. govori o „četiri stuba“ „Danasove“ uređivačke politike - antifašizmu, antimilitarizmu, antišovinizmu i antiklerikalizmu - zacrtane još 1998. godine? Mora biti da je, postavljanjem glavnog i odgovornog urednika Dragoljuba Draže Petrovića 2016. godine, i nakon beseda o čudesnom drvetu jabuke u dvorištu „Delta holdinga“ stejkholdera Božidara Andrejića, Radivoja Cvetićanina i Dušana Mitrovića u tekstu „Miroslav Mišković: Rado bih da vodim razvoj sela“ od 8. juna 2015, nastao nekakav novi „Danas“, čiji su zaposleni svesni da bi teško mogli da rade u mediju koji danas ne funkcioniše poput njihovog. Mora biti da današnji „Danas“ onda nije star 21 godinu, već je napunio tek tri-četiri godine, stoga završni izrazi zahvalnosti i divljenja zbog Oskara dodeljenog za ignorisanje moraju otići mojim omiljenim intelektualcima-kolumnistima, mom „Peking-by-night-idolu“ iz srednje škole Svetislavu Basari i Nikoli Samardžiću. Svaka čast ovim momcima kada su dopustili da ih jedan ravnogorac nasamari i zato ih podržimo. Tako se to radi. *Stavovi i mišljenja autora kolumni su lični i ne odražavaju stavove redakcije „Alo!“
  16. Представители 3 Поместных Церквей посетили Киево-Печерскую Лавру 17 мая 2019, 14:35 Ольга Цвилий Литургия в Свято-Успенском храме Свято-Успенской Киево-Печерской лавры На праздничном богослужении в день памяти преподобного Феодосия Печерского наместнику лавры сослужили представители Кипрской, Польской и Румынской Церквей. 16 мая 2019 года представители Кипрской, Польской и Румынской Православных Церквей посетили Свято-Успенскую Киево-Печерскую лавру, где приняли участие в праздничной литургии по случаю дня памяти преподобного Феодосия Печерского, сообщил Информационно-просветительский отдел УПЦ. Наместник лавры митрополит Вышгородский и Чернобыльский Павел (Лебедь) совершил праздничную литургию в Свято-Успенском храме в сослужении управляющего делами УПЦ митрополита Бориспольского и Броварского Антония (Паканича), архимандрита Кипрской Православной Церкви Нектария (Бакополоса), священнослужителя Польской Православной Церкви Корнилия Вилькеля и представителей Румынской Православной Церкви. На литургии духовенство и многочисленные паломники сугубо молились за мир в Украине и единство Православной Церкви. После завершения богослужения клирики и миряне прошли крестным ходом с иконой преподобного Феодосия Печерского к Дальним пещерам, где отслужили молебен святому. Напомним, в ближайшее время Предстоятель Кипрской Православной Церкви Архиепископ Кипрский Хризостом II обсудит украинский религиозный конфликт с Предстоятелями Сербской, Болгарской и Элладской Православных Церквей. О ходе диалога он также планирует постоянно информировать Предстоятеля Албанской Православной Церкви Архиепископа Тиранского и всея Албании Анастасия. 14 мая 2019 года Архиепископ Кипрский Хризостом II встретится также с Предстоятелем Русской Православной Церкви Патриархом Московским и всея Руси Кириллом, чтобы предложить Патриарху Московскому план решения «украинской церковной проблемы». https://spzh.news/ru/news/62215-predstaviteli-3-pomestnyh-cerkvej-posetili-kijevo-pecherskuju-lavru
  17. У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:
  18. Извор:https://blagovesnik.rs/?CAST=emisija&opcija=opsirnije&strana=7090 У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС: View full Странице
  19. Жељка Јевтић у данашњем Блицу, још се није појавио електронски текст, пише да је и јуче била расправа о канадској епархији и незадовољству епископа Митрофана што умировљени владика Георгије присуствује Сабору, али и како без благослова служи у канадској епархији. Поново пише о случају епископа Максима, о коме говори у суперлативима. О питању вакцинације каже да је дошло на дневни ред Сабора, зато што су бројне епархије добијале од верника захтев да се Црква изјасни о том питању. Митрополит Амфилохије је добио задатак да ту тему проучи за Сабор и предложи решење. На крају, Јевтићева се труди да покаже како став епископа бачког одудара од погледа других архијереја на косовско питање.
  20. ВУЧИЋ: ОД ВЛАДИКА НА САБОРУ НИСАМ ТРАЖИО НИ МИЛОСТ НИ ПОДРШКУ (Танјуг)Председник Србије Александар Вучић каже да је владикама СПЦ на Сабору рекао да од њих не тражи ништа, да не тражи милост, сагласност, нити подршку у политици, већ да је дошао да одговара на њихова питања.Разговору је, како је рекао, присуствовало 42 владика, да је била и група која је позната у јавности да има "другачије политичке ставове", али да је видео да неки од њих нису прочитали Резолуцију 1244, нити знају шта пише у Бриселском споразуму."Онда схватите да се све то заснива на 'чапрас диванима' и на лажима са друштвених мрежа. Вадио сам документа и показивао, вадио све што смо урадили за КиМ и није било никаквих проблема. Не морате увек да имате са свима једнаке ставове. Сви знају све што сам рекао да је тачно", рекао је председник Србије за РТС. Он је нагласио да је на Сабор отишао на позив патријарха Иринеја, да је то за њега била част и да је у обраћању владикама пет пута поновио да није дошао да тражи било шта, да не тражи милост, сагласност за све, нити подршку, као што су то радили, како каже, неки пре њега."За разлику од других који су били пре нас, који су водили хајку против владика преко тајних служби и говорили да су свештеници педофили ми то данас не радимо и никада нећемо радити", нагласио је Вучић.Како каже, владика Игњатије му је рекао: "Ми смо рођени и умиремо са Косовом, а ви председниче радите свој посао".
  21. Смењен старешина Цркве Светог Саве у Њујорку Старешина храма Светог Саве на Менхетну, протојереј Живојин Јаковљевић, смењен је на основу одлуке епископа источноамеричког Иринеја. (Танјуг) Протојереј Јаковљевић, који је био и заменик епископа Епархије источноамеричке, разешен је "ефективно 15. маја," а богослужење му је забрањено на месец дана. Гашење пожара у Цркви Светог Саве Након те одлуке, протојереј је упутио мејл члановима парохије којим их информише да је смењен, као и да је Повереништво храма упутило молбу патријарху којом је затражило помоћ и заштиту у вези са обновом те светиње, изгореле у великом пожару на Васкрс 2016. године. Епископ источноамерички Иринеј претходно је 2. маја разрешио Повереништво њујоршке парохије. Јаковљевић је у допису парохијанима навео да је епископ Иринеј одлуку о његовом разрешењу донео "на основу члана Устава, једнообразних правила и правила за црквене судове о отвореном деловању и критиковању црквених ауторитета и власти и њихових одлука", али и због "кршење члана 47, правила за црквене судове и одбијања послушности хијерархијској црквеној власти и неизвршавању њихових одлука и наредби". Како се наводи у саопштењу Српске православне саборне цркве Светог Саве у Њујорку, протојереј Јаковљевић био је на челу Повереништва, "суспендованог након што је одбило да исплати извођача радова на изгорелој цркви без адекватне документације, позивајући се на непоштовање уговорних обавеза изводача радова Дона Живковића". Извођач радова је, према наводима из обавештења парохијанима, "месецима одбијао да Повереништву достави документацију која оправдава потраживања и наплату више стотина хиљада долара". Разрешени старешина храма парохијанима је саопштио и то да је Владика обавестио и њега и Повереништво да Епархија преузима реконструкцију храма и благајну парохије, из које ће епархијски финансијски секретар плаћати рачуне контактору. Црква Светог Саве на Менхетну, тешко оштећена у пожару 1. маја 2016. године, затворена је за богослужења. Радови су у току. Још се не зна када ће бити постављен привремени кров.
  22. По сазнањима свештеника са терена и сребрничко намјесништво из Епархије ЗТ прешло је у надлежност Митрополије дабробосанске.
  23. Sabor bira trojicu vladika? R. DRAGOVIĆ | 16. maj 2019. 17:33 > 20:13 Prolećno zasedanje najvišeg tela Srpske pravoslavne crkve ulazi u završnu fazu donošenja odluka. Smenjen starešina crkve Svetog Save u Njujorku Patrijarh i arhijereji u beogradskoj Patrijaršiji Foto Tanjug VUČIĆ POSLE SABORA SPC: Neko mora da donosi ovozemaljske odluke; Irinej: Ne sumnjamo u dobre namere predsednika Srbije STAV Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji biće formulisan i objavljen kao poseban akt Svetog arhijerejskog sabora. Ovim tekstom Crkva će još jednom definisati svoje viđenje kosovskog čvora i mogućnosti za njegovo razrešenje. Prema saznanjima "Novosti", vrh SPC u ovom dokumentu ponoviće svoje čvrsto opredeljenje za politiku nepriznavanja državnosti Kosova i Metohije, kao i bilo kakvog vida podele. - Sabor je po ovom pitanju i na ovoj sednici bio jednoglasan - kaže sagovornik "Novosti" iz Patrijaršije SPC. - Stav Crkve o budućnosti KiM dobro je poznat i on se neće menjati. Bez obzira na ovaj stav, među vladikama postoji i snažna svest o potrebi postizanja kompromisa, pre svega o stvaranju uslova za suživot Srba i Albanaca. Dogovori su mogući, ali ne oko trenutnog ili budućeg statusa pokrajine. Najviše crkveno telo, prema više naznaka iz SPC, moglo bi da do kraja zasedanja izabere više novih vladika. Krug kandidata, inače, uglednih igumana manastira, arhimandrita i jeromonaha, širok je. Arhijerejski čin, eparhijski ili vikarni, mogao bi da dobije arhimandrit Nikifor (Milović), iz Eparhije budimljansko-nikšićke, kao i Vasilije (Kostić), koji je godinama na službi u Grčkoj. Mnogi bi u vladičanskom zvanju rado videli i igumana Rajinovca Serafima (Kužića), kao i nastojatelja manastira Ćelije Dositeja, koji se nedavno vratio iz Hilandara. - Moguće je da će mitropolit crnogorsko-primorski da predloži podelu svoje Mitropolije, u okviru koje bi bila izdvojena Eparhija za Boku kotorsku - navode u sedištu SPC. - Ovaj zahtev pravda se istorijskim kontinuitetom, ali i praktičnim značajem zbog velikog broja vernika. Ukoliko se Sabor složi sa ovim predlogom, dužnost episkopa preuzeo bi njegov trenutni vikar Metodije. Sabor je, prvi put u svojoj praksi, razmatrao najnovije trendove u oblasti vakcinacije dece. Vrh SPC osudiće kampanju bojkota imunizacije koja se vodi u delu javnosti. Ovim potezom, kako se tumači, Crkva počinje da se hvata ukoštac i sa najaktuelnim pitanjima vremena, koja su u prošlosti često prenebregavana. Sabor je razmatrao i pitanje "makedonskog raskola", a prema nezvaničnim informacijama zauzet je stav o potrebi nastavka dijaloga sa nepriznatom crkvenom organizacijom u Skoplju. Ovo pitanje jedno je od najtežih koje opterećuju Srpsku patrijaršiju, a crkvene diplomatske inicijative, uprkos volji Beograda, prethodnih godina nisu dale rezultat. Srpska patrijaršija pokazala je spremnost da razgovara o svim modelima autonomije, bez priznavanja nezavisnosti. Pozicija Skoplja, međutim, potpuno je drugačija i u njenom središtu već godinama stoji samo jedan cilj - autokefalnost. TERITORIJALNE PROMENE EPISKOPI su na Saboru doneli odluku o teritorijalnim promenama u pojedinim eparhijama. Opštine Milići, Vlasenica i Han Pije- sak iz zvorničko-tuzlanske eparhije prešle su u dabrobosansku mitropoliju. Po istom ključu, Jajce i Mrkonjić Grad iz banjalučke prešli su u bihaćko-petrovačku eparhiju. Inače, prethodnih dana razrešen je i slučaj vladike zapadnoa- meričkog Maksima, koji je imao različito viđenje odnosa sa ukra- jinskim raskolnicima i Vaseljenskom patrijaršijom u odnosu na Sabor i Sinod. Njemu je naloženo da napiše pismo na adresu Pa- trijaršije, u kome bi još jednom obrazližio svoje stanovište i dobru nameru u kojoj je obelodanio svoj stav. Protojerej Živojin Jakovljević,foto Ž.Knežević SMENA U NjUJORKU STAREŠINA Hrama Svetog Save na Menhetnu, protojerej Živojin Jakovljević, smenjen je odlukom episkopa istočnoameričkog Irineja. Njemu je zabranjeno bogosluženje na mesec dana. Episkop Irinej prethodno je 2. maja razrešio Povereništvo njujorške parohije. Kako se navodi u saopštenju Srpske pravoslavne saborne crkve Svetog Save u Njujorku, protojerej Jakovljević bio je na čelu Povereništva, "suspendovanog nakon što je odbilo da isplati izvođača radova na izgoreloj crkvi bez adekvatne dokumentacije". Ova crkva je teško oštećena u požaru 1. maja 2016. MAKSIM BEZ SANKCIJA SABOR je prethodnih dana razrešio i slučaj vladike zapadnoameričkog Maksima, koji je imao različito viđenje odnosa sa ukrajinskim raskolnicima i Vaseljenskom patrijaršijom u odnosu na Sabor i Sinod. Vladika je obrazložio svoj stav i motive javne prepiske koju je proteklih nedelja vodio sa episkopom bačkim Irinejom (Bulovićem), a prošao je bez većih sankcija. Njemu je naloženo da napiše pismo na adresu Patrijaršije, u kome bi još jednom obrazližio svoje stanovište i dobru nameru u kojoj je obelodanio svoj stav. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:794993-Sabor-bira-trojicu-vladika
×
×
  • Create New...