Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4603
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    6

Последњи трофеј

александар живаљев је имао/ла садржај са највише реакција!

О александар живаљев

  • Ранг
    Не мисли да оде
  • Рођендан 12/30/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Facebook
    Александар Живковић
  • Crkva.net
    Александар Живковић

Скорашњи посетиоци профила

11273 посетилаца
  1. INTERVJU – VLADIKA GRIGORIJE, EPISKOP DISELDORFA I NEMAČKE> Šta se događalo na Saboru jelena jorgačević "NAŠ PATRIJARH JE, NA SAMOM POČETKU, PREDSEDNICIMA I NAMA, PRISUTNIM EPISKOPIMA, REKAO JASNO I NEDVOSMISLENO DA SMO TU DA ČUJEMO STAV DVOJICE PREDSEDNIKA O BOLNOJ TEMI KOSOVA I METOHIJE. NAKON DUŽEG IZLAGANJA DVOJICE PREDSEDNIKA NAMA JE DATA PRILIKA DA IM POSTAVLJAMO PITANJA… PREDSEDNIK VUČIĆ JE NAGLASIO I TO DA SMO MI SVOJU ISTORIJSKU ŠANSU PROKOCKALI I DA SE MOŽEMO ZANOSITI JOŠ NEKO VREME IDEJOM DA JE KOSOVO NAŠE, A DA ĆE NAS POTOM JEDNOG JUTRA NEKO PROBUDITI I SAOPŠTITI NAM OTREŽNJUJUĆU ISTINU, KAO ŠTO JE TO BILO I U SLUČAJU SA CRNOM GOROM… JEDAN DEO RAZGOVORA JE PROTEKAO U FORMI NORMALNOG DIJALOGA. MEĐUTIM, KASNIJE SE SVE PRETVORILO U NAPAD NA EPISKOPA RAŠKO-PRIZRENSKOG TEODOSIJA. TO NE SAMO DA NIJE BIO DIJALOG NEGO JE JEDNOSTAVNO BIO NAPAD BEZ IKAKVOG OSNOVA"
  2. VLADIKA MAKSIM SE NIJE POKAJAO Kako je vladika Irinej Bački FALSIFIKOVAO saopštenje Sabora SPC, a evo kako se pravdao Željka Jevtić 22.05.2019. 18:58 FOTO: NENAD MIHAJLOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika bački Irinej sablaznio je episkope kada je posle Sabora zloupotrebio svoju funkciju portparola SPC i objavio saopštenje sa delom koji nije dogovoren na Saboru i ne odgovara istini. Bački vladika se posle pravdao umorom. Šta je zapravo portparol SPC uradio i zbog čega a što do sada nije zabeleženo od kako se Srpska crkva oglašava za javnost posle svoje skupštine? Vladičin čin ima svoju predistoriju u vremenu pre Sabora, koji je počeo 9. maja. Nedeljama ranije, gotovo dva meseca, vođena je javna diskusija na relaciji vladike bačkog i episkopa zapadnoameričkog Maksima. Različita tumačenja na temu odnosa Carigrada i Moskve, ukrajinske crkve, ali i Svetog Save, vremena i načina na koji je SPC dobila autokefalnost od Carigrada. "Blic" je pisao o ovom ‘ratu’ saopštenjima i najavio da vladika bački sprema 'svilen gajtan' za episkopa Maksima. Na Saboru je tako i bilo. Usledio je žestok napad kruga vladika koje su odane episkopu bačkom Irineju. Nisu uspeli u svom naumu i sve je ostao na manje-više neukoj prozivci nekolicine. Bila je to još jedna u nizu koordinisanih akcija koje nisu dobijene i nisu okončane na željeni način. FOTO: PROMO Vladike: dalmatinski Nikodim, bivši mileševski Filaret, zvorničko-tuzlanski Fotije, banatski Nikanor, budimski i administrator temišvarski Lukijan, bački Irinej, osječko-poljski Heruvim, bivši zvorničko-tuzlanski Vasilije, vikar vladike bačkog Isihije (iza), kruševački David, bivši kanadski Georgije Međutim, po završetku Sabora, kao i godinama unazad od kako je portparol SPC, vladika bački ima zadatak da sastavi saopštenje za javnost. U crkveno obraćanje se po pravilu stavlja samo ono što se vladike dogovore i što je zajednički stav da treba objaviti. Međutim, bački vladika Irinej uneo je u zvanično saopštenje Sabora mimo volje ostalih, deo koji ne samo što nije dogovoren nego nije ni tačan. Episkop iz Bačke napisao je da se vladika zapadnoamerički Maksim pokajao zbog svojih stavova. Saopštenje sa zloupotrebom saborskog stava objavljeno je na zvaničnoj internet stranici Srpske crkve i stajalo je taman toliko da ga preuzmu pojedini mediji i citiraju sporni deo. Potom je vladika bački prepravio svoju pisaniju i objavio ono što je stav Sabora. Kako "Blic" saznaje, on se kada mu je dobronamerno ukazano na pogrešnu interpretaciju Sabora, izvinjavao i pravdao "umorom" i "zaboravom". Ipak, ovo zasedanje Sabora bilo je još jedno u nizu gde se pokazalo da za odluke na Saboru nije presudno imati najbrojniju glasačku mašinu među vladikama, već insistirati na ispravnim stavovima. I taman kada je SPC zatvorila još jednu svoju stranicu i završila Sabor jednoglasno, vladika bački dopisao je svoje poglavlje koje se najjednostavnije može opisati kao - družba i zaštita nečasnih i posrnulih. Naime, povodom jubileja 800 godina autokefalnosti SPC, tokom vikenda gosti vladike bačkog bile su smenjene i penzionisane vladike: bivši zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda), bivši mileševski Filaret, bivši kanadski Georgije. Sve ove vladike ostale su bez eparhija jer su njima upravljali nedomaćinski, što zbog zloupotrebe crkvenih para, te nedostojnog ponašanja i jer su im pripisane nečasne radnje. Među vladikama gostima bio je i banatski Nikanor protiv koga su se bunili sveštenici, pa su i tužili episkopa zbog zlostavljanja na poslu. Mediji su pisali o ovom vladici i navodili da je "veliki broj vrednih umetničkih dela, uglavnom iz doba baroka, u objektima u vlasništvu SPC na teritoriji Vršca i Zrenjanina zauvek uništeno nestručnim i nezakonitim građevinskim radovima koji se kontinuirano organizuju po nalogu banatskog episkopa Nikanora". Episkop vojni nije prošao Na Saboru nije prošla još jedna inicijativa koja je došla iz kruga vladika bliskih episkopu bačkom. Namera je bila da se Sabor proširi još jednim vladikom - episkopom vojnim. On bi bio bez eparhije, ali u budućnosti sa pravom glasa prilikom izbora patrijarha.
  3. Чланак Теодора Зизиса на енглеском и руском језику (посебно критикује митрополита Јеротеја Влахоса): ARCHBISHOP IERONYMOS HAS REACHED A DEAD END ON UKRAINE Patriarch Bartholomew is Isolated: The Danger of Ethnophyletism Fr. Theodore Zisis НАСТАВАК ЧЛАНКА НА ЕНГЛЕСКОМ: http://orthochristian.com/121276.html ЧЛАНАК НА РУСКОМ ЈЕЗИКУ: https://pravoslavie.ru/121118.html
  4. Митрополит волоколомски Иларион оценио је да је избор митрополита Елпедофора, који је имао истакнуту улогу у "легализовању украјинског раскола" за другог човека Константинопољске патријаршије, што је практично њен амерички архиепископ, лош знак за превазилажење раскола у Православљу. http://www.pravoslavie.ru/121272.html
  5. Данас у Атини посредник за решавање проблема насталих у Православљу давањем Томоса украјинским расколницима, кипарски архиепископ Хризостом II састао се са поглаваром Атинске архиепископије Јеронимом II. Састанак иза затворених врата, како преноси Ромфеа, трајао је пуна два сата. Након састанка архиепископ кипарски Хризостом нагласио је да су предстојатељи дужни да пажљиво размотре питање очувања црквеног јединства, јер је грех против њега, грех против Бога. Интереси Цркве увек треба да буду на првом месту. Са тим се сагласио атински архиепископ Јероним, подвлачећи да као људи правимо грешке, али их по милости Божијој и превладавамо. Очекује се да ће кипарски архиепископ г. Хризостом у најскорије време план за решавање украјинске црквене кризе да изложи патријарху московском и све Руси г. Кирилу.
  6. Цркви треба више епархија Р. Др. | 21. мај 2019. 16:02 | Вечерње новости Арондација епископија у БиХ може бити најава веће реорганизације СПЦ Фото СПЦ Одлука о "трансферу" појединих парохија донета је на мајској седници Сабора ОДЛУКА Светог архијерејског сабора да делове појединих епархија у БиХ припоји "комшијским" црквеним јединицама могла би да буде почетак реорганизације црквених територија ширег обима и заметак стварања нових епархија. Јер, СПЦ са више од десет милиона верника организована је у свега 47 епархија. Овај однос најчешће се узима као најјачи аргумент за поделу садашњих епископија у Србији, региону и остатку света. У православном свету, а нарочито у Грчкој, стандард је да један епископ води бригу о 250.000 до 300.000 верника, што је неупоредиво мање него што је то случај од нас. По новој арондацији Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Подела епархија СПЦ, и оснивање нових, тема је која већ дуго преокупира врх Цркве. - На претходним саборима разматрани су начини арондације, али је доношење одлуке о томе одложено - кажу у Патријаршији СПЦ. - Тада је најављено да ће о овим питањима бити речи на следећим заседањима. Ово питање је важно, јер директно утиче на функционисање цркве и њену мисију. Претходних година владике су разматрале идеју поделе Архиепископије београдско-карловачке, али и Рашко-призренске епархије, али процењено је да је "статус кво" тренутно најбоље решење. На листи за могућу деобу налази се и Сремска, Загребачко-љубљанска, Британско-скандинавска епископија, па чак и Митрополија црногорско-приморска. - Постоје заговорници да би у Црној Гори требало оформити бококоторску епископију, а међу њима је и митрополит Амфилохије. Овакав потез имао би историјско утемељење, али и практичну сврху за вернике - кажу у СПЦ. Познаваоци црквених прилика истичу да је повећање броја црквених јединица неминовно, јер, по броју становника, епархије постају превелике за једног владику. Иако је око 200.000 становника у једној епархији оптималан број, наше су много веће. Архиепископија београдско-карловачка и Епархија нишка имају по око милион верника, а Бачка и Браничевска епархија премашују и 600.000 становника. МОДЕЛ ШАПЦА И ВАЉЕВА МОДЕЛ успешне арондације једне епархије СПЦ средње величине је подела некадашње Шабачке епископије. На иницијативу владике Лаврентија (Трифуновића), 2006. године од ње је одвојена садашња Ваљевска епархија. У тренутку деобе она је обухватала 550.000 становника и била шеста по величини у СПЦ. У Цркви влада јединствен став да је овај потез дошао у право време, као и да се, захваљујући њему, распламсао духовни живот у западној Србији.
  7. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019)
  8. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице
  9. Митрополит Онуфрије је пешке дошао на инагурацију новог председника Украјине Зеленског. Том приликом је одговарајући на питање новинара рекао да од нове власти очекује равноправност свих конфесија, а не привилегије за ПЦ. Новинари су тражили да коментарише сукоб Филарета и Епифанија, на шта је митрополит рекао да је то нешто што се очекивало, јер пут превазилажења раскола никада није у административним решењима, него у љубави и покајању. Иначе, први акт новог председника Украјине, представља распуштање парламента, Врховне раде, познате по свом деловању против канонске цркве.
  10. НАСТАВЉА СЕ РАСКОЛ МЕЂУ РАСКОЛНИЦИМА Филарет Денисенко у ТВ интервјуу оптужио је Епифанија Думенка да се према њему односи лицемерно, да је забрани долазак "архијереја" у његову "Патрријаршију", да је ПЦУ подељена на оне који су одани "Кијевској патријаршији" и оне који су подчињени Стамболу, те самостално немају ни свето миро, ни дијаспору. Таква аутокефалија нам није била потребна, тврди Денисенко. Говорио је и о томе да се у последњи час изборио да Епифаније Думенко буде поглавар ПЦУ, јер су грчки архијереји већ хтели да напусте "Објединитељски сабор", у чему их је спречио и бивши председник Украјине, Порошенко, наређујући да се затвори аеродром! (Ово потврђују и други учесници "Објединитељског сабора"). Филарету иде у прилог и што је Министарство правде саопштило да "УПЦ - Кијевски патријархат" и даље постоји као правно лице. Са своје стране Епифаније Думенко, најављује одржавање свог Синода на коме ће се узети власт Филарету над расколницима у граду Кијеву.
  11. Архиепископ Кипра Хризостом Други који је у мисији превазилажења кризе у Православљу, настале једностраним актом Васељенске патријаршије у Украјини, после посете Атини и Београду, посетио је и Софију. Ту га је примио бугарски патријарх Неофит са пет митрополита, чланова синода БПЦ, и то: пловдивског Николаја, неврокопског Серафима, старозагорског Кипријана, врачанског Григорија и видинског Даникла, а пријему је присуствова и викарни епископ Герасим, главни секретар Синода БПЦ. Детаљи разговора о украјинској кризи нису саопштени. Истакнута је љубав двеју сестринских Цркава и размењени су дарови: архиепископ је патријарху уручио икону Св. Павла и Варнаве, а патријарх архиепископу икону Св. Климента Охридског.
  12. Гркокатолици у Руском Крстуру добили Епархију светог Николе 20.05.2019 • 09:5109:54 Извор: Dnevnik.rs РУСКИ КРСТУР: У Руском Крстуру јуче је на архијерејској литургији свечано успостављена гркокатоличка Епархија светог Николе, која окупља гркокатолике на територији целе Србији, а за првог епарха интронизован је владика Георгије (Ђура) Џуџар. Фото: Dnevnik.rs На свечаности која је одржана у катедралној цкви Светог Николе у Руском Крстуру прочитан је декрет поглавара католичке цркве, папа Фрање, којим се успоставља гркокатоличка епархија, која је протеклих 15 година функционисала као егзархат за гркокатолике. Ову одлуку прочитао је кардинал Леонардо Сандри, префект конгрегације за источне цркве. Литургији је присуствовао више од 20 црквених великодостојника, митрополита и епископа гркокатоличке цркве из земаља у којима егзистира гркокатоличка црква, али и римокатоличке цркве међу којима су били Лућано Соријани, апостолски нунциј и београдски надбискуп Стансилав Хочевар, као и представници Српске православне цркве. Овом веома значајном догађају за гркокатолике у Србији присуствовао је и председник општине Кула Дајман Миљанић, али и председник Лиге социјалдемократа Ненад Чанак, као и представници дипломатског кора. Гркокатоличкој цркви у Србији, односно католицима византијског обреда припадају највише Русини, Украјинци, али и Румуни на југу Баната. Фото: Dnevnik.rs Новоизабрани епарх Георгије поклонио је високом изасланику Свете столице, кардиналу Сандрију, икону Светог Никлоле, патрона нове епархије, док је председник конгрегације за источне цркве гркокатоличком владики уручио медаљу којом га је одликовао папа Фрања. А. С.
  13. Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов недеља, 19.05.2019. у 19:59 (Фото Т. Јањић) Академик Динко Давидов, познати српски историчар уметности, преминуо је у суботу, 18. маја, у Београду у 89. години, саопштила је Српска академија наука и уметности. Академик Динко Давидов рођен је 4. октобра 1930. године у Сивцу (Бачка). Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани. Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009. У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога „Светогорска графика” (Београд 2004). Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века. За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006. Аутор је књига „Сентандреја - српске повеснице” (2011), „Помени давних сеоба - знамења српске повеснице” (2017), Геноцидиум тотале” (2019). Приредио је више значајних издања, између осталих, „Српска графика XVIII века - нова сазнања” (1986), „Манастир Шишатовац” (1989) и „Поствизантијска уметност на Балкану” (2003). Добитник је Вукове награде за науку за дело „Сентандрејска саборна црква” 2001. године. Место и време сахране Академик Динко Давидов биће накнадно објављени, преноси Танјуг.
×
×
  • Create New...