Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    5183
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    8

Последњи трофеј

александар живаљев је имао/ла садржај са највише реакција!

О александар живаљев

  • Рођендан 12/30/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Facebook
    Александар Живковић
  • Crkva.net
    Александар Живковић

Скорашњи посетиоци профила

16633 посетилаца

александар живаљев's Achievements

Инвентар форума

Инвентар форума (9/9)

9.2k

Форумска репутација

  1. Пре годину дана, крајем септембра 2020. године, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима. Након четрдесетчетвородневног рата који је Азербејџан водио уз помоћ Турске и исламистичких плаћеника са севера Сирије, посредством Русије 9. новембра склопљено је примирје. Овим примирјем, поражена јерменска страна обавезала се да, по унапред утврђеном плану, супротној страни препусти велики део територије коју је до тада контролисала међународно непризната Република Арцах, на којој се налази, између осталог, за Јермене и врло важан град Шуши (азер. Шуша). Наиме, реч је о областима које су међународно призната територија Азербејџана а које су Јермени држали од првог рата деведесетих година. На њима се налази велики број јединствених јерменских културних и верских споменика који су током сукоба, уз војне и цивилне циљеве, такође били мета азербејџанских напада. Договорена предаја територија у азербејџанске руке појачала је страх од уништавања миленијумима старог јерменског споменичког наслеђа на тим просторима. Да тај страх није био без основа, потврђују и догађаји у периоду 1997-2006. године са простора Аутономне Републике Нахичеван, која је део Азербејџана, али се налази између јужног дела Јерменије, Ирана и Турске. У том је раздобљу у Нахичевану, а нарочито на гробљу у Џулфи (јерм. Југха, в. оквир), уништено 89 јерменских цркава, 5 840 хачкара (јединствених у камену туфу клесаних заветних стела са крстом у средини) и 22 000 надгробних споменика, од којих неки потичу и из прехришћанског периода. Додатни проблем представља хиљаде незаштићених и лоше документованих споменика на, за Јермене, изгубљеној територији. Према извештају омбудсмана Арцаха, на подручју ове непризнате републике налази се око 4000 јерменских културних локалитета, укључујући 370 цркава, 119 тврђава, као и других историјских и културних споменика. Цркве датирају од 4. до 21. века, међу којима се као најважнији археолошки локалитет истиче Тигранкерт Арцаха који датира још од 1. века пре Христа а укључује слојеве и до 13. века после Христа. У сусрет роковима за предају територија, Јермени су уклањали звона, крстове, хачкаре из манастира Дадиванк (9-13. век) у области Калбаџар, што је заменик азербејџанског министра културе Анар Каримов назвао илегалним, јер су то, по његовом мишљењу, предмети који припадају албанској култури. https://twitter.com/Anar_Karim/status/1326437397270310912 Албанизација У намери да успоставе везу са античком кавкаском Албанијом и тиме оправдају азербејџанске претензије на тај простор, још од педесетих година 20. века азербејџански научници су у совјетском Азербејџану пропагирали теорију по којој су кавкаски Турци, данашњи Азербејџанци, повезани са том ишчезлом античком културом. Из истог разлога су јерменски споменици „албанизовани“ једноставним брисањем и уклањањем јерменских натписа, док је Јерменија називана Кавкаском Албанијом. Потоња уништавања која су спроводиле власти независног Азербејџана се у најмању руку косе са оваквим теоријама. Треба напоменути да, сем азербејџанских научника, нико не сматра ову тезу основаном, па тако Томас де Вал (Thomas de Waal), познавалац прилика у тој области, назива азербејџански ревизионизам бизарним. Иако су временом азербејџанске власти напустиле расправе о „кавкаским Албанцима“, током и након последњег рата изнова су изношене тврдње како су припадници малобројне хришћанске Уди заједнице, који живе у Азербејџану, баштиници албанске културе. Удима се тиме даје право на „јерменизоване“ споменике, па је тако из њихових редова постављен свештеник за манастир Дадиванк. Наводна брига о том наслеђу није подстакла власти да било шта номинују за Листу светске баштине УНЕСКО. Џулфа/Југха Џулфа је највеће јерменско гробље ван територије Јерменије на коме се у 17. веку налазило око 10.000 хачкара и других споменика. До 1998. године, када је Нахичеван постао део Азербејџана, остало их је свега 2 000. Најстарији споменици датирани су у 6. век, док су неки од најпознатијих хачкара били из 15 и 16. века. Према Међународном савету за споменике и локалитете азербејџанске власти су уништиле већи део гробља између 1998. и 2002. године. До краја августа 2005. године, када га је видео шкотски новинар Стивен Сим (последњи инострани очевидац са Запада), гробље још увек није било уништено, али је према сведочењу азербејџанског новинара из Института за рат и мир, било потпуно уништено до априла 2006. године. Са споменицима су уништени и посмртни остаци сахрањених. Снимци које је направио почивши јерменски епископ Ншан Топузијан (Nshan Topouzian) с иранске стране границе децембра 2005. године, показују азербејџанске војнике који уништавају јерменске споменике и остатке утоварују у камионе. Покушај Европског парламента да истражи случај забраниле су власти Азербејџана, а новинарски извештај из 2006. године, потврдио је да нема више трагова споменика, док се на сателитским снимцима види да је ту направљено војно стрелиште. Новинар британског Гардијана тврдио је 2019. године да је Азербејџан забранио све званичне посете Џулфи, као и другим локацијама где су се некада налазили јерменски споменици, као и да власти поричу да су Јермени ту икада живели. Систематска кампања уништавања Пример гробља у Џулфи није једини. Како ће се показати оно је само део једне шире системaтске кампање уништавaња и присвајања јерменског културног и историјског наслеђа. Према извештају који је 2019. године објавио веб-протал Hyperallergic, у раздобљу између 1997. и 2006. године, власти Азербејџана су девастириле око 28 000 средњовековних јерменских споменика у Нахичевану. Међу похараним споменицима налази се катедралнa црква Св. Томе у Агулису, која се сматра једном од најстаријих цркава на свету. Према изјавама азербејџанских званичника, ниједан од ових уништених споменика никада није ни постојао. Сам азербејџански председник Илхам Алијев је у свом говору из априла 2006. године то назвао „лажним и клеветничким информацијама“ које је измислио јерменски лоби. Уопште узев, од раних деведесетих било какве критике поступака азербејџанских власти се одбацују као „јерменска пропаганда“, док азербејџански наратив још подразумева јерменску агресију, етничко чишћење, масакр у Хоџалију, окупацију и антиазерску пропаганду коју шири снажна јерменска дијаспора. Неспорна непочинства и проблематичне рестаурације с јерменске стране након првог рата, а које служе као контрааргумент у медијским реакцијама, не умањују озбиљност и обимност корака које азербајџанска страна систематски подузима већ деценијама уназад. С обзиром на искуство са скрнављењем и уништавањем јерменских цркава у Турској и Азербејџану, многи научници, историчари и свештенство упозоравали су током и након завршетка сукоба на угроженост наслеђа и апеловали на заштиту. Ово је утолико било важније, зато што није било одговарајуће реакције од колега из Азербејџана. У низу апела, последња се, почетком јула, огласила Europa Nostra, заједно са Европском асоцијацијом археологa. Ове организације посвећене промоцији и заштити културног наслеђа, упутиле су хитан позив за заштиту „интегритета, аутентичности и различитости богатог мултикултурног наслеђа у и око области Нагорно-Карабаха“. Задатак да чувају културно наслеђе су мировним споразумом добиле Руске мировне снаге. Међутим, проблем представља то што припадници Руских мировних снага нису распоређени на свим местима где је потребна заштита верских и културних споменика. Примера ради, има их у Дадиванку, где обезбеђују свештенство и објекат, али их у другим областима попут Хадрута (азер. Коџавенд) нема. Поједини посматрачи су процењивали да велики и познати објекти попут манастира Дадиванк неће бити одмах на удару, већ велики број мањих цркава и споменика. Иако је рат заустављен, јерменско наслеђе на простору Нагорно-Карабаха је и даље уништавано, чиме су се страхови Јермена да ће се с таквом политиком наставити показали оправданим. Оно што посебно забрињава је чињеница да власти систематском пропагандом подстичу и хране jeрменофобију, што у великој мери и објашњава понашање азербејџанских војника према споменицима. Видео снимци, који су се појавили на друштвеним мрежама у недељама након што је Азербејџан преузео контролу над територијама, приказују графите на црквама, као и азербејџанске војнике који руше споменике, крстове и друга верска и културна обележја. Један од најупечатљивијих је онај на коме се види азерски војник који стоји на врху капеле, на којој је поломљен крст и виче „Алаху Акбар“, што је неке посматраче навело на закључке о расту исламистичког утицаја. Реч је о капели из 2017. године у месту Мехвакану (азер. Џебраил) која је касније сравњена са земљом. Уништене су и статуе анђела на капији цркве Газанчечоц у Шушију (која је на листи светске баштине УНЕСКО), а сама црква је оскрнављена графитима. Још током сукоба Газанчечоц црква је била у два наврата у истом дану погођена пројектилима. Упркос првобитном негирању да је до напада дошло, једно од образложења за „оправданост“ напада било је то што су се јерменски војници молили унутар ње, те да је Азербејџан дужан да „јерменске терористе избаци где год се они нашли“ (изјава руско-азербејџанског политиколога Садате Кадирове у руском телевизијском програму). Половином марта појавили су се сателитски снимци на којима се видело да су срушене куполе тзв. Зелене цркве (Канач Жам) у Шушију. Азербејџанска страна тврди да је реч о реконструкцији и да су куполе скинуте „ради враћања историјског изгледа Шуше“ и да се радови изводе тачно у складу са изворним архитектонским стилом“, јер је некадашњом изградњом шиљате куполе „храм постепено јеременизован“.У међувремену је декретом Алијева Шуша (азер.) проглашена културном престоницом државе. https://twitter.com/tbalayan/status/1327676346315706369 Недавна директива Алијева издата након посете цркви Пресвете Богородице (Surb Astvatsatsin) у селу Тсакури у Хадруту (15. марта 2021), да се уклоне јерменски натписи са ове јерменске цркве под изговором да су лажни потврдило је разлоге за забринутост Јермена, јер је раније било сличних поступака. Тако су током рестаурације цркве за потребе Уди заједнице у месту Ниџ (Низх) 2005. године уништени натписи на јерменском језику на зидовима цркве а на три надгробна споменика натписи су исполирани. На овај чин реаговала је и амбасада Норвешке у Азербајџану, јер је била један од финансијера обнове цркве, назвавши га „актом вандализма“. У знак протеста нико из амбасаде није присуствовао отварању цркве. Иако није изнела било какаве поуздане аргументе, азербејџанска страна инсистира на томе да су споменици накнадно постављени у то подручје и третирани хемикалијама како би изгледали старије, те као такви били доказ о јерменском присуству на том подручју. Према писању веб-портала Hyperallergic брисање јерменског наслеђа је олако тумачено у светлу освете због рата у Нагорно-Карабаху, али против таквог гледишта су, како јерменски научници, тако и азербејџански дисиденти. Јерменски историчар Едвард Данијелан сматра да је посреди „наставак геноцида (1915–23) који је произашао из анти-јерменске политике пан-туркизма“. Нови страхови Неколико потеза турских и азербејџанских власти уноси нови немир међу Јермене, не само у Арцаху, већ и шире. Један од њих је Ердоганов говор одржан на војној паради организованој у част победе 10. децембра 2020. године у Бакуу, у коме је одао признање Енвер Паши, оснивачу, и Нури Паши, команданту Исламске армије Кавказа. Овај израз поштовања Јермени доживљавају као глорификовање геноцида и показивање нових геноцидних намера јер ове личности сматрају одговорнома за масакре над њиховим сународницима 1918. године. Такође, изложба заробљене војне технике и лутака-модела ланцима везаних, заробљених јерменских војника из последњег рата, у новооснованом „Парку ратних трофеја“ у Бакуу, има свој симболични врхунац у изложеним шлемовима јерменских војника који као да чине својеврсну "ћеле-кулу". Ова помисао није без основа с обзиром на то да су неки од јерменских заробљеника и дословце били обезглављени. Азербејџанско одуговлачење ослобађања ратних заробљеника (известан број је проглашен терористима, па тиме не подлежу међународним конвенцијама), нови споразум о савезништву, инциденти на линијама разграничења (14. јула убијен је јерменски војник а било је и неколико нових случајева половином августа), заједничке војне вежбе са Турском (најновије су одржане почетком септембра) и даље појачавају тензије и јерменске страхове да ће сукоб бити обновљен. *** Сличност са уништавањем и присвајањем српског наслеђа на Косову и Метохији је више него очигледна. Оно што забрињава је нереаговање међународних организација попут УНЕСКО. Ћутање поводом Џулфе се доводило у везу са донацијом од 5 милиона долара коју је Азербејџан дао овој организацији, као и с другим сумњивим финансијским трансакцијама повезаних с њеним појединим званичницима. С друге стране, након што се у јануару 2021. године УНЕСКО коначно огласио поводом ситуације у Нагорно-Карабаху, Алијев их је, у већ препознатљивом маниру, оптужио да немају неутрални статус и да раде под утицајем јерменског лобија. Ови су поступци, као и млако и неблаговремено реаговање УНЕСКО по питању Свете Софије, упозорење да се не може потпуно поуздати у механизме међународне заштите културних добара, те су и опомена за даље поступање. Илустрације Анамарија Вартабедијан Првобитно објављено у листу “Православље” – новине Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021). View full Странице
  2. Пре годину дана, крајем септембра 2020. године, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима. Након четрдесетчетвородневног рата који је Азербејџан водио уз помоћ Турске и исламистичких плаћеника са севера Сирије, посредством Русије 9. новембра склопљено је примирје. Овим примирјем, поражена јерменска страна обавезала се да, по унапред утврђеном плану, супротној страни препусти велики део територије коју је до тада контролисала међународно непризната Република Арцах, на којој се налази, између осталог, за Јермене и врло важан град Шуши (азер. Шуша). Наиме, реч је о областима које су међународно призната територија Азербејџана а које су Јермени држали од првог рата деведесетих година. На њима се налази велики број јединствених јерменских културних и верских споменика који су током сукоба, уз војне и цивилне циљеве, такође били мета азербејџанских напада. Договорена предаја територија у азербејџанске руке појачала је страх од уништавања миленијумима старог јерменског споменичког наслеђа на тим просторима. Да тај страх није био без основа, потврђују и догађаји у периоду 1997-2006. године са простора Аутономне Републике Нахичеван, која је део Азербејџана, али се налази између јужног дела Јерменије, Ирана и Турске. У том је раздобљу у Нахичевану, а нарочито на гробљу у Џулфи (јерм. Југха, в. оквир), уништено 89 јерменских цркава, 5 840 хачкара (јединствених у камену туфу клесаних заветних стела са крстом у средини) и 22 000 надгробних споменика, од којих неки потичу и из прехришћанског периода. Додатни проблем представља хиљаде незаштићених и лоше документованих споменика на, за Јермене, изгубљеној територији. Према извештају омбудсмана Арцаха, на подручју ове непризнате републике налази се око 4000 јерменских културних локалитета, укључујући 370 цркава, 119 тврђава, као и других историјских и културних споменика. Цркве датирају од 4. до 21. века, међу којима се као најважнији археолошки локалитет истиче Тигранкерт Арцаха који датира још од 1. века пре Христа а укључује слојеве и до 13. века после Христа. У сусрет роковима за предају територија, Јермени су уклањали звона, крстове, хачкаре из манастира Дадиванк (9-13. век) у области Калбаџар, што је заменик азербејџанског министра културе Анар Каримов назвао илегалним, јер су то, по његовом мишљењу, предмети који припадају албанској култури. https://twitter.com/Anar_Karim/status/1326437397270310912 Албанизација У намери да успоставе везу са античком кавкаском Албанијом и тиме оправдају азербејџанске претензије на тај простор, још од педесетих година 20. века азербејџански научници су у совјетском Азербејџану пропагирали теорију по којој су кавкаски Турци, данашњи Азербејџанци, повезани са том ишчезлом античком културом. Из истог разлога су јерменски споменици „албанизовани“ једноставним брисањем и уклањањем јерменских натписа, док је Јерменија називана Кавкаском Албанијом. Потоња уништавања која су спроводиле власти независног Азербејџана се у најмању руку косе са оваквим теоријама. Треба напоменути да, сем азербејџанских научника, нико не сматра ову тезу основаном, па тако Томас де Вал (Thomas de Waal), познавалац прилика у тој области, назива азербејџански ревизионизам бизарним. Иако су временом азербејџанске власти напустиле расправе о „кавкаским Албанцима“, током и након последњег рата изнова су изношене тврдње како су припадници малобројне хришћанске Уди заједнице, који живе у Азербејџану, баштиници албанске културе. Удима се тиме даје право на „јерменизоване“ споменике, па је тако из њихових редова постављен свештеник за манастир Дадиванк. Наводна брига о том наслеђу није подстакла власти да било шта номинују за Листу светске баштине УНЕСКО. Џулфа/Југха Џулфа је највеће јерменско гробље ван територије Јерменије на коме се у 17. веку налазило око 10.000 хачкара и других споменика. До 1998. године, када је Нахичеван постао део Азербејџана, остало их је свега 2 000. Најстарији споменици датирани су у 6. век, док су неки од најпознатијих хачкара били из 15 и 16. века. Према Међународном савету за споменике и локалитете азербејџанске власти су уништиле већи део гробља између 1998. и 2002. године. До краја августа 2005. године, када га је видео шкотски новинар Стивен Сим (последњи инострани очевидац са Запада), гробље још увек није било уништено, али је према сведочењу азербејџанског новинара из Института за рат и мир, било потпуно уништено до априла 2006. године. Са споменицима су уништени и посмртни остаци сахрањених. Снимци које је направио почивши јерменски епископ Ншан Топузијан (Nshan Topouzian) с иранске стране границе децембра 2005. године, показују азербејџанске војнике који уништавају јерменске споменике и остатке утоварују у камионе. Покушај Европског парламента да истражи случај забраниле су власти Азербејџана, а новинарски извештај из 2006. године, потврдио је да нема више трагова споменика, док се на сателитским снимцима види да је ту направљено војно стрелиште. Новинар британског Гардијана тврдио је 2019. године да је Азербејџан забранио све званичне посете Џулфи, као и другим локацијама где су се некада налазили јерменски споменици, као и да власти поричу да су Јермени ту икада живели. Систематска кампања уништавања Пример гробља у Џулфи није једини. Како ће се показати оно је само део једне шире системaтске кампање уништавaња и присвајања јерменског културног и историјског наслеђа. Према извештају који је 2019. године објавио веб-протал Hyperallergic, у раздобљу између 1997. и 2006. године, власти Азербејџана су девастириле око 28 000 средњовековних јерменских споменика у Нахичевану. Међу похараним споменицима налази се катедралнa црква Св. Томе у Агулису, која се сматра једном од најстаријих цркава на свету. Према изјавама азербејџанских званичника, ниједан од ових уништених споменика никада није ни постојао. Сам азербејџански председник Илхам Алијев је у свом говору из априла 2006. године то назвао „лажним и клеветничким информацијама“ које је измислио јерменски лоби. Уопште узев, од раних деведесетих било какве критике поступака азербејџанских власти се одбацују као „јерменска пропаганда“, док азербејџански наратив још подразумева јерменску агресију, етничко чишћење, масакр у Хоџалију, окупацију и антиазерску пропаганду коју шири снажна јерменска дијаспора. Неспорна непочинства и проблематичне рестаурације с јерменске стране након првог рата, а које служе као контрааргумент у медијским реакцијама, не умањују озбиљност и обимност корака које азербајџанска страна систематски подузима већ деценијама уназад. С обзиром на искуство са скрнављењем и уништавањем јерменских цркава у Турској и Азербејџану, многи научници, историчари и свештенство упозоравали су током и након завршетка сукоба на угроженост наслеђа и апеловали на заштиту. Ово је утолико било важније, зато што није било одговарајуће реакције од колега из Азербејџана. У низу апела, последња се, почетком јула, огласила Europa Nostra, заједно са Европском асоцијацијом археологa. Ове организације посвећене промоцији и заштити културног наслеђа, упутиле су хитан позив за заштиту „интегритета, аутентичности и различитости богатог мултикултурног наслеђа у и око области Нагорно-Карабаха“. Задатак да чувају културно наслеђе су мировним споразумом добиле Руске мировне снаге. Међутим, проблем представља то што припадници Руских мировних снага нису распоређени на свим местима где је потребна заштита верских и културних споменика. Примера ради, има их у Дадиванку, где обезбеђују свештенство и објекат, али их у другим областима попут Хадрута (азер. Коџавенд) нема. Поједини посматрачи су процењивали да велики и познати објекти попут манастира Дадиванк неће бити одмах на удару, већ велики број мањих цркава и споменика. Иако је рат заустављен, јерменско наслеђе на простору Нагорно-Карабаха је и даље уништавано, чиме су се страхови Јермена да ће се с таквом политиком наставити показали оправданим. Оно што посебно забрињава је чињеница да власти систематском пропагандом подстичу и хране jeрменофобију, што у великој мери и објашњава понашање азербејџанских војника према споменицима. Видео снимци, који су се појавили на друштвеним мрежама у недељама након што је Азербејџан преузео контролу над територијама, приказују графите на црквама, као и азербејџанске војнике који руше споменике, крстове и друга верска и културна обележја. Један од најупечатљивијих је онај на коме се види азерски војник који стоји на врху капеле, на којој је поломљен крст и виче „Алаху Акбар“, што је неке посматраче навело на закључке о расту исламистичког утицаја. Реч је о капели из 2017. године у месту Мехвакану (азер. Џебраил) која је касније сравњена са земљом. Уништене су и статуе анђела на капији цркве Газанчечоц у Шушију (која је на листи светске баштине УНЕСКО), а сама црква је оскрнављена графитима. Још током сукоба Газанчечоц црква је била у два наврата у истом дану погођена пројектилима. Упркос првобитном негирању да је до напада дошло, једно од образложења за „оправданост“ напада било је то што су се јерменски војници молили унутар ње, те да је Азербејџан дужан да „јерменске терористе избаци где год се они нашли“ (изјава руско-азербејџанског политиколога Садате Кадирове у руском телевизијском програму). Половином марта појавили су се сателитски снимци на којима се видело да су срушене куполе тзв. Зелене цркве (Канач Жам) у Шушију. Азербејџанска страна тврди да је реч о реконструкцији и да су куполе скинуте „ради враћања историјског изгледа Шуше“ и да се радови изводе тачно у складу са изворним архитектонским стилом“, јер је некадашњом изградњом шиљате куполе „храм постепено јеременизован“.У међувремену је декретом Алијева Шуша (азер.) проглашена културном престоницом државе. https://twitter.com/tbalayan/status/1327676346315706369 Недавна директива Алијева издата након посете цркви Пресвете Богородице (Surb Astvatsatsin) у селу Тсакури у Хадруту (15. марта 2021), да се уклоне јерменски натписи са ове јерменске цркве под изговором да су лажни потврдило је разлоге за забринутост Јермена, јер је раније било сличних поступака. Тако су током рестаурације цркве за потребе Уди заједнице у месту Ниџ (Низх) 2005. године уништени натписи на јерменском језику на зидовима цркве а на три надгробна споменика натписи су исполирани. На овај чин реаговала је и амбасада Норвешке у Азербајџану, јер је била један од финансијера обнове цркве, назвавши га „актом вандализма“. У знак протеста нико из амбасаде није присуствовао отварању цркве. Иако није изнела било какаве поуздане аргументе, азербејџанска страна инсистира на томе да су споменици накнадно постављени у то подручје и третирани хемикалијама како би изгледали старије, те као такви били доказ о јерменском присуству на том подручју. Према писању веб-портала Hyperallergic брисање јерменског наслеђа је олако тумачено у светлу освете због рата у Нагорно-Карабаху, али против таквог гледишта су, како јерменски научници, тако и азербејџански дисиденти. Јерменски историчар Едвард Данијелан сматра да је посреди „наставак геноцида (1915–23) који је произашао из анти-јерменске политике пан-туркизма“. Нови страхови Неколико потеза турских и азербејџанских власти уноси нови немир међу Јермене, не само у Арцаху, већ и шире. Један од њих је Ердоганов говор одржан на војној паради организованој у част победе 10. децембра 2020. године у Бакуу, у коме је одао признање Енвер Паши, оснивачу, и Нури Паши, команданту Исламске армије Кавказа. Овај израз поштовања Јермени доживљавају као глорификовање геноцида и показивање нових геноцидних намера јер ове личности сматрају одговорнома за масакре над њиховим сународницима 1918. године. Такође, изложба заробљене војне технике и лутака-модела ланцима везаних, заробљених јерменских војника из последњег рата, у новооснованом „Парку ратних трофеја“ у Бакуу, има свој симболични врхунац у изложеним шлемовима јерменских војника који као да чине својеврсну "ћеле-кулу". Ова помисао није без основа с обзиром на то да су неки од јерменских заробљеника и дословце били обезглављени. Азербејџанско одуговлачење ослобађања ратних заробљеника (известан број је проглашен терористима, па тиме не подлежу међународним конвенцијама), нови споразум о савезништву, инциденти на линијама разграничења (14. јула убијен је јерменски војник а било је и неколико нових случајева половином августа), заједничке војне вежбе са Турском (најновије су одржане почетком септембра) и даље појачавају тензије и јерменске страхове да ће сукоб бити обновљен. *** Сличност са уништавањем и присвајањем српског наслеђа на Косову и Метохији је више него очигледна. Оно што забрињава је нереаговање међународних организација попут УНЕСКО. Ћутање поводом Џулфе се доводило у везу са донацијом од 5 милиона долара коју је Азербејџан дао овој организацији, као и с другим сумњивим финансијским трансакцијама повезаних с њеним појединим званичницима. С друге стране, након што се у јануару 2021. године УНЕСКО коначно огласио поводом ситуације у Нагорно-Карабаху, Алијев их је, у већ препознатљивом маниру, оптужио да немају неутрални статус и да раде под утицајем јерменског лобија. Ови су поступци, као и млако и неблаговремено реаговање УНЕСКО по питању Свете Софије, упозорење да се не може потпуно поуздати у механизме међународне заштите културних добара, те су и опомена за даље поступање. Илустрације Анамарија Вартабедијан Првобитно објављено у листу “Православље” – новине Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021).
  3. ПЕТ ГОДИНА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ О АЛОЈЗИЈУ СТЕПИНЦУ Католичка и Српска православна црква, српско-хрватски дијалог и канонизација Степинца: Докле се стигло? Пише: ДРАГО ПИЛСЕЛ Четвртак, 07. окт 2021, Извор: ртс.рс На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, хрватски етичар Жељко Поробија је написао: “Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да дјецу не треба тући недјељом”. Тако нам од прилике дође величање ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Алојзије Степинац Дана 12. јула се било навршило пет година од првог сусрета католичко-православне Комисије о Алојзију Степинцу. Мислим да је потребно се тога присјетити и теми се вратити из неколико разлога, али прије свега због најважнијега: изузетно је постигнуће када се разговара о деликатним питањима, о оним болнима, као што би било изузетно да, рецимо, православни и муслимани и католици, прво они, поведу разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу... Ја се, као политички теолог који се уз то бави и моралним питањима, залажем за дијалог који ће бити темељен на чињеницама, а оне понекад могу бити кратко и јасно приказане успјешним метафорама. Зато, прије него што вас подсјетим на рад Комисије, једну слику коју посуђујем из једног ФБ статуса доктора етике, паче и доброг познаватеља религиологије (премда атеист), Жељка Поробије. На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, Поробија је написао: "Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да се дјецу не треба тући недјељом". Отприлике на то можемо свести и "величање" улоге загребачког надбискупа Алојзија Степинца за трајања Другог свјетског рата на подручју НДХ. Наравно, колега је искористио ову метафору да се присјетимо Степинца. И његова је метафора прецизна. Дапаче, увјерен сам да је папа Фрањо, након серије писама које је добивао из Хрватске откако је изабран за надбискупа града Рима (нешто о тому знам јер сам и ја писао), могао разумјети писма која му је послао покојни патријарх Иринеј и која сам, знате и то, први дао на увид широј јавности. Наиме, та су писма снажна као и Поробијина метафора. Папа Фрањо у Ватикану, 1. октобра 2021. Састављање Комисије је, дакле, био плод приједлога папе Фрање који је одговорио на иницијативу Српске православне цркве да се питање Степинчеве канонизације "скине с дневног реда" (да се тиме не жури), јер би, сматрајући православни Срби да је Степинац, најблаже речено, амбивалентна особа која је радила дубиозне компромисе са усташама, та канонизација "само продубила ране и постојеће разлике", а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу допринијела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог стољећа. Степинац, дакле, не само да ни с чим не доводи у питање постојање расних законâ и мјерâ против Жидова и Срба него се залаже за поштовање њиховог "достојанства" у тренутку када је итекако добро знао да споменуте "мјере" значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске. „Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је ријеч о стравичном компромису, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његовог клера с Независном Државом Хрватском и који су, и поред спашавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој Цркви 'у Хрвата', симболизираној у личности кардинала Степинца", написао је покојни патријарх папи Фрањи. Укратко, Срби не могу пријећи (као ни Жидови и други, па и многи од нас Хрвата) преко тога да је Степинац релативизирао расне законе (усмјерене против Жидова над којима је извршен језив злочин) и геноциде (над Ромима и Србима). То је уједно нешто што католици тешко могу обранити. Опћенито се може рећи да је надбискуп Степинац био фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана и сматрао је да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља. Срби сматрају да о томе треба повести рачуна јер, када је ријеч о политици папе Фрање, Степинац ту је мање важан. Степинац у посети Анти Павелићу 1941. Папа Фрањо не жели - већ је то показао и у другим случајевима па и стопирајући процес проблематичнога папе Пија XII, или Француза Ивана Леона Дехона, оснивача Дружбе свећеника Срца Исусова (случајевa стопираних процеса има више, није Степинац преседан) - канонизирати никога за кога се сумња да не представља провјерену и трајну вриједност свим кршћанима. Католици (не наравно сви) мисле и вјерују да је Степинац неокаљан и примјер кршћанског живота. Срби тако не мисле. Рад Комисије Било је шест сусрета у оквиру рада мјешовите Комисије и покушат ћу то најкраће и најбоље што могу вама сумирати. Српска је делегација, предвођена тадашњим митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем Перићем (у пратњи покојног митрополита црногорског Амфилохија Радовића, владике бачког Иринеја Буловића, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка и бившег амбасадора Србије при Светој Столици Дарка Танасковића), покушала затражити да се разговара о предратном, ратном и послијератном Степинцу за што се претпостављало да се неће постићи никакав релевантан ефект ако Света Столица комисији не стави на располагање архиве папе Пија XI и папе Пија XII (можда и ону папе Ивана XXIII, у чијем је понтификату Степинац и умро, 10. фебруара 1960). Хрватска делегација предвођена загребачким надбискупом кардиналом Јосипом Бозанићем (у пратњи пожешкога бискупа Антуна Шворчевића, тадашњег мостарскога бискупа Ратка Перића и повјесничара Јуре Криште и Марија Јареба), пак, настојала се задржати на констатацији да је Степинац мученик (комунистичког режима) и да је у границама рата покушао и углавном успијевао спашавати људе под ударом усташа те да не стоји оцјена СПЦ-а да је углавном "шутио". Морали смо вјеровати да ће резултат рада Комисије бити већи ступањ сугласности око повијесне улоге Алојзија Степинца, сазнање истине о њему и улазак у климу што је могуће мање међусобних оптужби и нетолеранције. Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције о Алојзију Степинцу 2017. Да ово појасним: Државно тајништво Свете Столице у писму кардинала Пиетра Паролина Хрватској бискупској конференцији од 8. априла 2015. (Број: 3342/14/РС), је да се заједнички чита предратна, ратна, али и послијератна повијест Алојзија Степинца, што је и лаику јасно да се не може обавити у раздобљу мањем од пет година, и то под претпоставком да се стручњаци често састану, као наставак рада Комисије, и да су јој сви архиви, па и они Државног тајништва за доба Другога свјетскога рата, на располагању. Делегација СПЦ-а није жељела да се питање најављене канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца затвори у српско-хрватске односе, јер оно увелике надилази те односе и најизравније је везано уз питање држања и настојања Свете Столице и Ватикана у Другоме свјетском рату. Приопћења која су дана након сваког сусрета Комисије су била штура, чисто протоколарна, а чланови Комисије су, углавном, били закопчани до грла. У име Свете Столице састанцима је предсједао Бернардо Ардура, предсједник Папинског одбора за повијесне знаности. Хрватски представници, поновимо, били су загребачки надбискуп, кардинал Јосип Бозанић, мостарско-дувањски бискуп, монс. Ратко Перић, пожешки бискуп, монс. Антун Шкворчевић те знанствени савјетници с Хрватског института за повијест, др. Јуре Кришто и др. Марио Јареб. Као представници СПЦ-а судјеловали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић, епископ славонски Јован Ћулибрк те др. Радмила Радић, знанствена савјетница на Институту за новију историју Србије у Београду, др. Љубодраг Димић, професор на Филозофском факултету у Београду и др. Милан Кољанин, виши знанствени сурадник на Институту за савремену историју у Београду. Мјешовита комисија састајала се шест пута и на пажљиво бираним локацијама у Хрватској, Србији, Црној Гори и Ватикану. Први (12. и 13. јула 2016) и посљедњи (12. и 13. јула 2017), шести пут били су у Ватикану. Други је састанак одржан у Загребу (17. и 18. октобра 2016,када се разговарало о предратном Степинцу), трећи у Новом Саду (13. и 14. фебруара 2017), четврти у Пожеги (20. и 21. априла 2017. - на оба сусрета, у Новом Саду и у Пожеги, се говорило о ратном периоду), пети у Подгорици (7. и 8. јуна 2017, када се анализирало послијератно раздобље). Заседање православно-католичке комисије у Пожеги 2017. Дакле, док су на првом сусрету усвојени оквир и методологија рада, а на задњем је изнесен закључак који се може свести на то да су сви задржали своје почетне ставове, сљедећи састанци били су подијељени на Степинчево дјеловање до 1941, на његов однос према Српској православној цркви и православним вјерницима, потом на његов однос према НДХ и напосљетку на послијератно раздобље и прогон Степинца од комунистичких власти. Степинац и тумачења Чланови Мјешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака на заједничко разматрање лика кардинала Алојзија Степинца, поновит ћу, окупили су се под предсједањем предсједника Папинскога вијећа за повијесне знаности Бернарда Ардуре, 12. и 13. јула 2017. у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану на свому шестом и посљедњем састанку. У име Хрватске бискупске конференције (ХБК) били су присутни: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп пожешки монс. Антун Шкворчевић, бискуп мостарско-дувањски монс. Ратко Перић те Јуре Кришто и Марио Јареб из Хрватскога института за повијест. У име Српске православне цркве били су присутни: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован те стални представник Републике Србије при UNESCO-у Дарко Танасковић. Мјешовита комисија хрватских католичких и српских православних стручњака за заједничко разматрање лика загребачког надбискупа кардинала Алојзија Степинца извијестила је у четвртак 13. јула 2017. у заједничком приопћењу како су "у случају кардинала Степинца тумачења која су претежито давали католички Хрвати и православни Срби остају и даље различита". Комисија је истакнула како је дошла "до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, шутња и стајалишта још увијек предмет различитих тумачења". Наглашава да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су све Цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповједаоце вјере. У том смислу, истиче Комисија, како су се њезини чланови сложили око могућности будуће сурадње, у погледу заједничкога рада, како би подијелили сјећање на мученике и исповједаоце вјере двију Цркава. Чланови Комисије сложили су се и да је њихов рад омогућио боље разумијевање повијести у годинама између Првога свјетског рата и 1960. - године смрти кардинала Степинца. Наглашавају како се у раду "могло такођер освијетлити живот и службу једног угледнога католичког Пастира у особито тешком повијесном раздобљу". OKO магазин о Степинцу, 23. септембар 2014. Чланови Комисије истичу како су препознали великодушност папе Фрање који је доброхотно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио установити Комисију. Сви су зато "захвални на срдачном озрачју, у којем су, с пуном слободом изражавања, могли испунити задаћу повјерену Комисији, то јест приступити заједничком разматрању живота кардинала Степинца". Наводе како су од почетка рада Комисије чланови били свјесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој мјеродавности Папе те признају такођер да свака Црква има властите критерије за поступак канонизације. Пожешка изјава Први јасан знак да је Комисија почела получивати оне ефекте за коју се залагао папа Фрањо и његова дипломација, био је сусрет у Пожеги почетком 2019. У четвртак 17. јануара је у Пожеги у Бискупском дому одржан преважан, можда и повијесни сусрет епископа Српске православне цркве у Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. На сусрет је позвао пожешки бискуп и предсједник Вијећа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Из Српске православне цркве на сусрету је судјеловао митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, епископ горњо-карловачки Герасим Поповић, епископ славонски Јован Ћулибрк, епископ далматински Никодим Косовић те епископ осјечко-пољски и барањски Херувим Ђермановић. Уз домаћина, бискупа Шкворчевића, Хрватску бискупску конференцију на сусрету су представљали задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције Желимир Пуљић, сплитско-макарски и метрополита надбискуп Марин Баришић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те тадашњи хварски (сада мостарски) бискуп и (бивши) генерални тајник Хрватске бискупске конференције Петар Палић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промицања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнули су да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко властитих, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљује једне од других. Патријарх Порфирије и владика Јован у Јасеновцу 13. септембра 2021. Бискупи и епископи истакнули су како желе охрабрити вјернике да промичу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости, додаје се у приопћењу ХБК. Разговарало се о актуалностима из јавног живота, с обзиром на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно након њега, те о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995, и Хрвата и Срба. О томе су католички бискупи и епископи СПЦ-а дали и посебну Изјаву коју, још једном, преносим у цијелости: У божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство кршћана, посвједочили смо заједничку вјеру у истога Господина Исуса Криста који "себе даде за нас" (Тит 2,14), изразили једни другима поштовање, подијелили радости и наде, потешкоће и проблеме заједница које предводимо. Изразили смо увјерење како ни једна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу. Споменули смо се тешких страдања српског и хрватског народа те других грађана Хрватске тијеком недавне прошлости у ратним сукобима, прогонима и убијањима, узрокованима мржњом. Свјесни смо да међусобним оптуживањем, манипулирањем повијесном истином, интерпретацијом ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђањима и понижавањима због припадности одређеној нацији или вјери, остајемо заробљеницима прошлости и губитницима у садашњости. Заузимамо се да се знанствено истражи и аргументирано утврди истина о страдању за вријеме II свјетског рата и у вријеме рата у Хрватској од 1991. до 1995. како би се престало лицитирати с бројем страдалих те им вратило достојанство које имају као жртве. Дубоко жалимо сваку недужну жртву било којег народа, вјере или политичког назора из наше недавне прошлости, те свједочимо да све зло и неправде нанесене према њима "надмоћно побјеђујемо у Ономе који нас узљуби" (Рим 8,37). Полазиште нашег пастирског дјеловања у хрватском друштву јест чврсто увјерење да нас је Бог "помирио по Кристу и повјерио нам службу помирења" (2 Кор 5,18). Стога молимо да се на нама оствари Исусова ријеч: "Будите милосрдни као што је Отац ваш милосрдан" (Лк 6,36), да својим праштањем будемо већи од почињеног зла које нас је понизило, те без осветничких мисли и осјећаја мржње у чистом памћењу чувамо спомен на наше недужне жртве, лијечимо рањене душе, промичемо повјерење и разумијевање међу појединцима и народима и на тај начин еванђеоским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности у нашој домовини за сваког човјека. Нека Господ благослови наше братске осјећаје, доброхотне мисли и искрене накане. Бројке и морал Закључно: пред нама је једно ново раздобље, симболично започето избором митрополита Порфирија за патријарха српског. То је раздобље квалитетнијег дијалога који ће бити обогаћен радом хисторичара, али и доведен у разумне оквире, оквире који ће се догодити утврђивањем повијесних чињеница на темељу докумената. Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа Концила и других), су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања. Елем, пред Српском православном црквом, као највећом вјерском заједницом на овим меридијанима, и пред Католичком црквом много је још посла. Тек су њихови представници тим послом започели. А видите, већ нам је пројурило пет година, и нешто више (љето је иза нас). У трен ока. Сигуран сам да би неки окретнији и конкретнији бискуп на челу ХБК, нпр. надбискуп коадјутор ријечки (и управитељ дубровачке бискупије) Мате Узинић, учинио све да вријеме не цури узалудно. У сваком случају, било би важно да се ствари покрену, да се покаже воља и спремност за корак даље, односно да се наставе у веселијем и кршћанскијем расположењу. Јер ако нема воље и нема весеља ми заправо кршћани и нисмо. Ми само глумимо да то јесмо. Колико познајем патријарха, господина Порфирија, могу рећи да њему до глуме није стало. ОКО: Разговор с Драгом Пилселом 4. октобра 2021.
  4. Институт за студије културе и хришћанства и Дом омладине Београда Савремена читања Откривења Сала „Американа“ Дома омладине Београда, 17. септембар 2021. Програм скупа 09.30-09.40 Отварање Сергеј Беук, Данијела Марковић Панел 1 (на енглеском језику) Модератор: Давор Џалто 09.40-10.10 The End of Revelation (Revelation 22:1-5) Margaret Barker 10.10-10.30 Is Revelation a Christian text? Hugh Doyle 10.30-11.00 Дискусија 11.00-11.40 Пауза Панел 2 Модератор: Данијела Марковић 11.40-12.00 Откривење и откривења Владан Таталовић 12.00-12.20 Бивање и виђење: онтологија Јовановог Откривења кроз призму хипостатичке философије Горазд Коцијанчић 12.20-13.00 Дискусија 13.00-14.30 Пауза за ручак Панел 3 Модератор: Сергеј Беук 14.30-14.50 Чињенице и митови на почетку ере Горан Гоцић 14.50-15.10 Између града и врта: одјеци визије Новог Јерусалима у дистопијској књижевности и модерном урбанизму Моња Јовић 15.10-15.30 Апокалипса у роману ,,Пут” Кормака Макартија Кристијан Олах 15.30-16.00 Дискусија 16.00-16-15 Затварање скупа View full Странице
  5. Институт за студије културе и хришћанства и Дом омладине Београда Савремена читања Откривења Сала „Американа“ Дома омладине Београда, 17. септембар 2021. Програм скупа 09.30-09.40 Отварање Сергеј Беук, Данијела Марковић Панел 1 (на енглеском језику) Модератор: Давор Џалто 09.40-10.10 The End of Revelation (Revelation 22:1-5) Margaret Barker 10.10-10.30 Is Revelation a Christian text? Hugh Doyle 10.30-11.00 Дискусија 11.00-11.40 Пауза Панел 2 Модератор: Данијела Марковић 11.40-12.00 Откривење и откривења Владан Таталовић 12.00-12.20 Бивање и виђење: онтологија Јовановог Откривења кроз призму хипостатичке философије Горазд Коцијанчић 12.20-13.00 Дискусија 13.00-14.30 Пауза за ручак Панел 3 Модератор: Сергеј Беук 14.30-14.50 Чињенице и митови на почетку ере Горан Гоцић 14.50-15.10 Између града и врта: одјеци визије Новог Јерусалима у дистопијској књижевности и модерном урбанизму Моња Јовић 15.10-15.30 Апокалипса у роману ,,Пут” Кормака Макартија Кристијан Олах 15.30-16.00 Дискусија 16.00-16-15 Затварање скупа
  6. ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе! Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић. Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар. „Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.” View full Странице
  7. ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе! Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић. Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар. „Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.”
  8. Конференција: “Савремена читања Откривења” Петак, 17. септембар 2021. од 10:00 до 16:00 - Дом Омладине Београда// Сала Американа У петак, 17. септембра 2021. од 10:00 до 16:00 организацији Института за студије културе и хришћанства, у сарадњи са Домом омладине Београда биће организована конференција која ће се бавити Откривењем Јовановим, те савременим читањима овог текста, из различитих теоријских перспектива, уз разноврсне методолошке приступе. Основни циљ конференције је поновно промишљање „Откривења Јовановог (Апокалипсе)” и значаја текста у контексту савремене културе и изазова које пред човека и његову слободу постављају доминантни културни и идеолошки системи. У раду конференције ће учешће узети домаћи и страни истраживачи. Током конференције ће бити анализирана нека од централних питања односа вере и уметности, вере и политике, питање теодицеје и др. Учесници: др Маргарет Баркер, бивша председница Друштва за студије Старог завета, Велика Британија Горазд Коцијанчић, филозоф и преводилац, Словенија Хју Дојл, Колеџ св. Игнатија, Шведска Горан Гоцић, књижевник, Београд проф. др Владан Таталовић, Православни богословски факултет у Београду др Кристијан Олах, Институт за књижевност и уметност, Београд др Моња Јовић, уредница за српски језик, издавачка кућа Едука, Београд Данијела Марковић, Институт за студије културе и хришћанства, Београд Сергеј Беук, Дом омладине Београда проф. др Давор Џалто, ИСКХ, Универзитетски колеџ Стокхолм Улаз је слободан за све заинтересоване посетиоце! View full Странице
  9. Конференција: “Савремена читања Откривења” Петак, 17. септембар 2021. од 10:00 до 16:00 - Дом Омладине Београда// Сала Американа У петак, 17. септембра 2021. од 10:00 до 16:00 организацији Института за студије културе и хришћанства, у сарадњи са Домом омладине Београда биће организована конференција која ће се бавити Откривењем Јовановим, те савременим читањима овог текста, из различитих теоријских перспектива, уз разноврсне методолошке приступе. Основни циљ конференције је поновно промишљање „Откривења Јовановог (Апокалипсе)” и значаја текста у контексту савремене културе и изазова које пред човека и његову слободу постављају доминантни културни и идеолошки системи. У раду конференције ће учешће узети домаћи и страни истраживачи. Током конференције ће бити анализирана нека од централних питања односа вере и уметности, вере и политике, питање теодицеје и др. Учесници: др Маргарет Баркер, бивша председница Друштва за студије Старог завета, Велика Британија Горазд Коцијанчић, филозоф и преводилац, Словенија Хју Дојл, Колеџ св. Игнатија, Шведска Горан Гоцић, књижевник, Београд проф. др Владан Таталовић, Православни богословски факултет у Београду др Кристијан Олах, Институт за књижевност и уметност, Београд др Моња Јовић, уредница за српски језик, издавачка кућа Едука, Београд Данијела Марковић, Институт за студије културе и хришћанства, Београд Сергеј Беук, Дом омладине Београда проф. др Давор Џалто, ИСКХ, Универзитетски колеџ Стокхолм Улаз је слободан за све заинтересоване посетиоце!
  10. 6 септембра, 2021 Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе. Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то. Фото: Принтскрин/Митрополија Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО. Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите. Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце. И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине. Велибор Марковић Извор: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]
  11. Грчки композитор и политички активиста Микис Теодоракис, који је одиграо кључну улогу у подизању свести о глобалном положају Грчке током војне диктатуре крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века, преминуо је у 97. години. Михаил Микис Теодоракис рођен је 29. јула 1925. године на острву Хиос у Грчкој. Од најраније младости фасциниран музиком, самоук је написао песме још као дете без икаквог инструмента. Сећање на Микиса Теодоракиса – Музика из филма „Грк Зорба“ У Пиргосу и Патрасу је узимао прве часове музике, а у Триполису је основао хор и с њиме одржао први концерт када је имао 17 година. Студирао је музику у Атини, а касније у Паризу. Теодоракисов опус креће се од узбудљивих песама заснованих на великим грчким песничким делима, од којих су многе деценијама левичарске химне, до симфонија и филмских остварења. Компоновао је можда најпрепознатљивију грчку музику на међународном плану, сиртаки из филма Грк Зорба (1964), док су његове песме изводили познати уметници, попут „Битлса“, Ширли Беси и Едит Пјаф. Његова музика важан је део филмова „З“ (1969), који је освојио награду БАФТА за оригиналну музику, Федра (1962) и Серпико (1973), за који је номинован за Греми 1975. године. За награду aмеричке Академија за дискографску уметност и науку Тедоракис је био номинован и за музику из филма Грк Зорба девет година раније. У политици је заступао левичарске ставове и био је противник војне хунте. Године 1990. изабран је за посланика грчког парламента на листи Нове демократије, странке умерене деснице, а касније и министар (1990-1992) у влади Константиноса Мицотакиса.
  12. Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
  13. Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице
  14. Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу. Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога? Људски аспект Отаца Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима: „Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36) Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи? Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или, узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве). Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји. Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију. Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак. Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу. Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“). То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама. Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање. Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега. Заставе отаца наших Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“. Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења. Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе). Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши. Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца. Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима. Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. Извор: Искање Смисла: Насљеђе отаца наших DARKODJOGO.BLOGSPOT.COM Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, ... View full Странице
  15. Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу. Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога? Људски аспект Отаца Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима: „Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36) Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи? Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или, узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве). Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји. Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију. Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак. Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу. Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“). То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама. Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање. Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега. Заставе отаца наших Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“. Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења. Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе). Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши. Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца. Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима. Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. Извор: Искање Смисла: Насљеђе отаца наших DARKODJOGO.BLOGSPOT.COM Насљеђе отаца наших Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, ...
×
×
  • Креирај ново...