Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Шкриљац Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер Мрак Ubuntu VKontakte WhatsApp Viber

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    3690
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Days Won

    6

александар живаљев last won the day on Новембар 27 2017

александар живаљев had the most liked content!

О александар живаљев

  • Ранг
    Не мисли да оде
  • Рођендан 12/30/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Facebook
    Александар Живковић
  • Crkva.net
    Александар Живковић

Скорашњи посетиоци профила

8862 profile views
  1. 18. фебруара 2018. У суботу 17/4. фебруара 2018. године у Манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Уочи славе служено је свеноћно бденије на коме је био присутан велики број свештенства, монаштва и верног народа. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Господин Јустин. Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић) и други свештенослужитељи. Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из многобројних манастира Епархије жичке: Жиче, Раче, Вазнесења, Благовештења, Свете Тројице, Сретења, Никоља, Градца, Вујана, Каменца, Враћевшнице, Преображења, Рујна, Згодачице и других манастира. У беседи Епископ је нагласио важност јеванђелских речи које нас позивају да свој живот поверимо Господу и у Њему пронађемо ослонац који ће бити јачи од свих невоља и искушења. Свети Симеон Мироточиви нам је у томе прави пример и учитељ. На литургијском сабрању Епископ жички Господин Јустин је произвео студеничког монаха Агапија (Радојевић) у чин јерођакона. После резања славског колача и завршетка Литургије, манастирска братија је спремила трпезу љубави за све присутне. По завршеној трпези љубави, Епископ жички г. Јустин је сабрао монаштво, одржао пригодну беседу са поукама и изразио наду и жељу да се и убудуће на празник Преподобног Симеона Мироточивог монаштво из Епархије жичке сабира у манастиру Студеници, да то постане традиција. Братство манастира Студенице фотогалерија:
  2. 18. фебруара 2018. У суботу 17/4. фебруара 2018. године у Манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Уочи славе служено је свеноћно бденије на коме је био присутан велики број свештенства, монаштва и верног народа. Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Господин Јустин. Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић) и други свештенослужитељи. Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из многобројних манастира Епархије жичке: Жиче, Раче, Вазнесења, Благовештења, Свете Тројице, Сретења, Никоља, Градца, Вујана, Каменца, Враћевшнице, Преображења, Рујна, Згодачице и других манастира. У беседи Епископ је нагласио важност јеванђелских речи које нас позивају да свој живот поверимо Господу и у Њему пронађемо ослонац који ће бити јачи од свих невоља и искушења. Свети Симеон Мироточиви нам је у томе прави пример и учитељ. На литургијском сабрању Епископ жички Господин Јустин је произвео студеничког монаха Агапија (Радојевић) у чин јерођакона. После резања славског колача и завршетка Литургије, манастирска братија је спремила трпезу љубави за све присутне. По завршеној трпези љубави, Епископ жички г. Јустин је сабрао монаштво, одржао пригодну беседу са поукама и изразио наду и жељу да се и убудуће на празник Преподобног Симеона Мироточивог монаштво из Епархије жичке сабира у манастиру Студеници, да то постане традиција. Братство манастира Студенице фотогалерија: View full Странице
  3. Тринаестог фебруара, у 104. години живота уснуо је у Господу подвижник благочешћа Добри Добрев, који је скупљао милостињу на улицама бугарске престонице и који је постао највећи добротвор катедралног храма светог Александра Невског за целу његову историју На дан уочи старчеве сахране молимо читаоце да се помоле за упокојење душе деде Добрија и предлажемо чланак са сајта Православие.ру, написан мало пре његовог стогодишњег јубилеја. Бугарски старац Добри Добрев је 14. јула 2014. године напунио 100 година. Он је познат у целој Бугарској. Аскета, одшелник, бесребреник, а у исто време ктитор многих бугарских храмова и манастира. Прикупљање прилога за обнављање Божјих храмова, било је његово главно занимање последњих неколико деценија. Даривао је храмовима огромне суме, а себи није остављао ни гроша. Добрија се могао угледати на улицама бугарске престонице у свако време. Нису му били страшни ни мраз, ни несрећа, није се бојао да остане гладан, нити се срдио када би сретао људе безосећајне према његовом богоугодном делу. Лице његово је увек сијало благошћу и кротошћу. Био је спреман да пољуби дечију руку, која би спуштала монету у његову чинију; био је спреман да говори о Богу са сваким пролазником; да благодари за прилог. Ипак, старац Добри није био просјак. Није желео да га непознати људи спашавају од овоземаљских потреба, желео је да сам спаси своју душу. Може ли се назвати просјаком човек који не брине за своје потребе и који сакупља новац за високе мисије, далеке од материјалних добара? Даривати храму значи даривати долазећим покољењима, улагати у светлу, благочестиву будућност, у умножавање човекољубља. Тако је сматрао старац Добри и није тражио никакве захвалнице и признања. Поштовао је људе и није чувао у души никакво зло. Видео је да је свет око њега егоистичан, и није очајавао, већ је давао пример својим прилозима. Зато му се многи клањају. Судбина бесребреника Много шта из живота старца Доброг је остала тајна. Добри старац није желео да буде познат, и није хтео да објављује детаље свог житија-свог живота. Било му је довољно што га знају као добричину, који је сакупљао новац и прилагао бугарским храмовима и манастирима. Није сматрао да је његов лични живот важнији од заједничког дела. Овај човек, широко отвореног срца родио се 1914. године у селу Бајлово, познатом као мала домовина другог великог Бугарина – Елина Пелина. Оно се загубило негде у западним огранцима Ихтиманске Средње Горе. Деда Добри имао је четворо деце. Двоје од њих је надживео. Једна од кћери се бринула о њему, премда живи у Софији. Није скривао огорчење, које су му доносили лажни гласови о томе да је оставио децу без наследства и разделио новце, које су потомци добили након поделе породичне имовине. Стога се и детаљима о породици није делио. Из његове прошлости се зна да је у рату оглувео због гранате која је пала тик уз њега. Шта га је подстакло да постане Божји путник, о томе није говорио. Сам Елин Пелин писао је: „Лепо је моје родно село, лепо, али врло бедно.“ А деда Добри је чинио то место духовно богато. Колико су се сећали становници села, деда Добри је обилазио храмове и манастире по свој Бугарској, прикупљао прилоге и помагао им. Његови сељани су скоро сваког дана, видевши овог доброг Самарјанина, били апсолутно сигурни у то, да ће он дати где треба сваку кованицу која падне у његову чинију. Били су сигурни и у то да ни једном није себи ништа оставио. Скромни дом за велику душу Данашњи дом деда Добрије налази се свега неколико корака од куће-споменика његовог познатог мештанина Јелина Пелина. Јер је наш светитељ из Бајлова одавно постао прави аскета и оставио лагодности свог родног дома наследницима и рођацима. Добри је живео у малом, бедном собичку у двору сеоске цркве у част равноапостолних Кирила и Методија. Премда је имао кревет, ипак је више волео да спава на поду: не желећи да се користи никаквим добрима савремене цивилизације. На столу његове скромне собе су само парче хлеба и половина парадајза. Међутим, њему је то било довољно да преживи дан. У зимско, хладно и непријатно јутро људи су га могли видети засучених рукава, у старом црној прегачи како носи даске или ведра са водом кроз црквену порту. Поред храма је стајао столарски материјал и машине. Реновирање крова је завршено, али је предстојало још да се обнови старо здање. Новац за његово обнављање, природно, приложио је добри деда. Без обзира на своје године, активно је помагао у раду локалним радницима. Сеоску цркву је саградио мајстор Ганчо Трифонов 1884.године и чува се као споменик културе. Ипак, недавно се бајловски баћушка упокојио, па је повремено долазио свештеник из суседног села да богослужи. Зато је деда Добри ујутру сам отварао цркву, а ноћу је затварао. Дошљак из прошлости – или… будућности У својој аутентичној одећи –опанцима и ручно плетеном кафтану, са дугачким белим власима и седом брадом старац се многима чинио као дошљак из прошлости. Појавом више подсећа на најпоштованијег подвижника Бугарске Цркве – преподобног Јована Рилског, него да савременика данашњег неморала и корупције. Као да је коракнуо у ово време из старих времена, када је владао добар морал, а милосрђе и вера имали здраву основу. У исто време деда Добри је дошљак… из будућности у буквалном смислу те речи. Дошљак који се није умарао да путује између свог села и осталих крајева, и при томе да наставља своје богоугодно дело подршке Цркве и духовности. Када је Добри Добрев био млађи, често је преовладавао пешице растојање од Бајлова до Софије, а то је више од 25 километара. После, више није могао да рачуна на своје остареле ноге и користи аутобус. Пошто су га добро познавали, возачи му нису наплаћивали превоз. Често, да би обезбедио себи храну, уздао се у доброчинство пролазника. Лети, дешавало се, пролазници су могли видети деду Доброг како једе слатку, зрелу лубеницу коју му је неко поклонио. Свете мисије Последњих година деда Добри је најчешће ишао у храм светог благоверног кнеза Александра Невског и цркву Седморице светих у Софији. Тамо је прикупљао новац, потребан за рестаурацију Бајловског храма у част светих Кирила и Методија, – 10 хиљада лвова. Он је већ прилагао за обнављање цркве у граду Калоферу и селу Поибрену. Све укупно 25 хиљада лвова предао је старац за рестаурацију Јелешницког манастира и сеоског храма у Горно Камарци. Међутим, највећи прилог, који је потпомогли популаризацију дела светог старца из Бајлова, неоспорно, био је прилог за храм-споменик светом Александру Невском. Веома значајну суму од 35 хиљада лвова за највећи Божји храм у Бугарској, добри деда је прикупљао годинама. И ето, у мају 2009. године старац је нашао секретара црквеног савета овог храма, Стефана Калајџијева и открио му своју намеру да приложи велики прилог за храм. Како се испоставило, новац је, лвов за лвовом стављала блиска рођака деда Доброг на свој рачун у граду Нови Искир. Стога су се секретар и Добри упутили у овај град у потрази за банком у којој се чувао овај прилог. После само једног потписа, највећи храм у Бугарској је добио највећи прилог у својој историји. Како каже Стефан Калајџијев, прилози парохијана у просеку годишње износе 2 – 2, 5 хиљаде лвова. Прикупљају се углавном за празнике. За новац који је приложио деда Добри, обновљен је и поново позлаћен престо храма светог Александра Невског, купљене су нове одоре и застори, санирани флеке од кише. У знак благодарности свештенство храма, на челу са оцем Тихоном, посетило је скромни дом аскете у Бајлово и предложило му помоћ у куповини најнеопходнијег за кућу. Ипак, свети из Бајлова је све то одбио. „То је човек који је сакупљао добродетељи, сакупљао је плодове за живот вечни“, – набрајао је секретар црквеног савета храма светог Александра Невског. Пребројани прилози су само део онога што је познато. Остали прилози су неодвојиви част и венац славе оног ко их је прикупљао. Због својих дарова Доброг можемо упоредити са другим познатим, али нестварним старцем – Деда Мразом. Само деда Добри не доноси деци лутке и аутомобиле, већ им дарује свој пример, своју наду на преображај у духовно узвишеније људе који поштују личности у себи. Ко више не верује у Деда Мраза, може веровати у деда Доброг. То значи – веровати у добро. Са руског Ива Бендеља (Православие.ру, 16. 2. 2018)
  4. Тринаестог фебруара, у 104. години живота уснуо је у Господу подвижник благочешћа Добри Добрев, који је скупљао милостињу на улицама бугарске престонице и који је постао највећи добротвор катедралног храма светог Александра Невског за целу његову историју На дан уочи старчеве сахране молимо читаоце да се помоле за упокојење душе деде Добрија и предлажемо чланак са сајта Православие.ру, написан мало пре његовог стогодишњег јубилеја. Бугарски старац Добри Добрев је 14. јула 2014. године напунио 100 година. Он је познат у целој Бугарској. Аскета, одшелник, бесребреник, а у исто време ктитор многих бугарских храмова и манастира. Прикупљање прилога за обнављање Божјих храмова, било је његово главно занимање последњих неколико деценија. Даривао је храмовима огромне суме, а себи није остављао ни гроша. Добрија се могао угледати на улицама бугарске престонице у свако време. Нису му били страшни ни мраз, ни несрећа, није се бојао да остане гладан, нити се срдио када би сретао људе безосећајне према његовом богоугодном делу. Лице његово је увек сијало благошћу и кротошћу. Био је спреман да пољуби дечију руку, која би спуштала монету у његову чинију; био је спреман да говори о Богу са сваким пролазником; да благодари за прилог. Ипак, старац Добри није био просјак. Није желео да га непознати људи спашавају од овоземаљских потреба, желео је да сам спаси своју душу. Може ли се назвати просјаком човек који не брине за своје потребе и који сакупља новац за високе мисије, далеке од материјалних добара? Даривати храму значи даривати долазећим покољењима, улагати у светлу, благочестиву будућност, у умножавање човекољубља. Тако је сматрао старац Добри и није тражио никакве захвалнице и признања. Поштовао је људе и није чувао у души никакво зло. Видео је да је свет око њега егоистичан, и није очајавао, већ је давао пример својим прилозима. Зато му се многи клањају. Судбина бесребреника Много шта из живота старца Доброг је остала тајна. Добри старац није желео да буде познат, и није хтео да објављује детаље свог житија-свог живота. Било му је довољно што га знају као добричину, који је сакупљао новац и прилагао бугарским храмовима и манастирима. Није сматрао да је његов лични живот важнији од заједничког дела. Овај човек, широко отвореног срца родио се 1914. године у селу Бајлово, познатом као мала домовина другог великог Бугарина – Елина Пелина. Оно се загубило негде у западним огранцима Ихтиманске Средње Горе. Деда Добри имао је четворо деце. Двоје од њих је надживео. Једна од кћери се бринула о њему, премда живи у Софији. Није скривао огорчење, које су му доносили лажни гласови о томе да је оставио децу без наследства и разделио новце, које су потомци добили након поделе породичне имовине. Стога се и детаљима о породици није делио. Из његове прошлости се зна да је у рату оглувео због гранате која је пала тик уз њега. Шта га је подстакло да постане Божји путник, о томе није говорио. Сам Елин Пелин писао је: „Лепо је моје родно село, лепо, али врло бедно.“ А деда Добри је чинио то место духовно богато. Колико су се сећали становници села, деда Добри је обилазио храмове и манастире по свој Бугарској, прикупљао прилоге и помагао им. Његови сељани су скоро сваког дана, видевши овог доброг Самарјанина, били апсолутно сигурни у то, да ће он дати где треба сваку кованицу која падне у његову чинију. Били су сигурни и у то да ни једном није себи ништа оставио. Скромни дом за велику душу Данашњи дом деда Добрије налази се свега неколико корака од куће-споменика његовог познатог мештанина Јелина Пелина. Јер је наш светитељ из Бајлова одавно постао прави аскета и оставио лагодности свог родног дома наследницима и рођацима. Добри је живео у малом, бедном собичку у двору сеоске цркве у част равноапостолних Кирила и Методија. Премда је имао кревет, ипак је више волео да спава на поду: не желећи да се користи никаквим добрима савремене цивилизације. На столу његове скромне собе су само парче хлеба и половина парадајза. Међутим, њему је то било довољно да преживи дан. У зимско, хладно и непријатно јутро људи су га могли видети засучених рукава, у старом црној прегачи како носи даске или ведра са водом кроз црквену порту. Поред храма је стајао столарски материјал и машине. Реновирање крова је завршено, али је предстојало још да се обнови старо здање. Новац за његово обнављање, природно, приложио је добри деда. Без обзира на своје године, активно је помагао у раду локалним радницима. Сеоску цркву је саградио мајстор Ганчо Трифонов 1884.године и чува се као споменик културе. Ипак, недавно се бајловски баћушка упокојио, па је повремено долазио свештеник из суседног села да богослужи. Зато је деда Добри ујутру сам отварао цркву, а ноћу је затварао. Дошљак из прошлости – или… будућности У својој аутентичној одећи –опанцима и ручно плетеном кафтану, са дугачким белим власима и седом брадом старац се многима чинио као дошљак из прошлости. Појавом више подсећа на најпоштованијег подвижника Бугарске Цркве – преподобног Јована Рилског, него да савременика данашњег неморала и корупције. Као да је коракнуо у ово време из старих времена, када је владао добар морал, а милосрђе и вера имали здраву основу. У исто време деда Добри је дошљак… из будућности у буквалном смислу те речи. Дошљак који се није умарао да путује између свог села и осталих крајева, и при томе да наставља своје богоугодно дело подршке Цркве и духовности. Када је Добри Добрев био млађи, често је преовладавао пешице растојање од Бајлова до Софије, а то је више од 25 километара. После, више није могао да рачуна на своје остареле ноге и користи аутобус. Пошто су га добро познавали, возачи му нису наплаћивали превоз. Често, да би обезбедио себи храну, уздао се у доброчинство пролазника. Лети, дешавало се, пролазници су могли видети деду Доброг како једе слатку, зрелу лубеницу коју му је неко поклонио. Свете мисије Последњих година деда Добри је најчешће ишао у храм светог благоверног кнеза Александра Невског и цркву Седморице светих у Софији. Тамо је прикупљао новац, потребан за рестаурацију Бајловског храма у част светих Кирила и Методија, – 10 хиљада лвова. Он је већ прилагао за обнављање цркве у граду Калоферу и селу Поибрену. Све укупно 25 хиљада лвова предао је старац за рестаурацију Јелешницког манастира и сеоског храма у Горно Камарци. Међутим, највећи прилог, који је потпомогли популаризацију дела светог старца из Бајлова, неоспорно, био је прилог за храм-споменик светом Александру Невском. Веома значајну суму од 35 хиљада лвова за највећи Божји храм у Бугарској, добри деда је прикупљао годинама. И ето, у мају 2009. године старац је нашао секретара црквеног савета овог храма, Стефана Калајџијева и открио му своју намеру да приложи велики прилог за храм. Како се испоставило, новац је, лвов за лвовом стављала блиска рођака деда Доброг на свој рачун у граду Нови Искир. Стога су се секретар и Добри упутили у овај град у потрази за банком у којој се чувао овај прилог. После само једног потписа, највећи храм у Бугарској је добио највећи прилог у својој историји. Како каже Стефан Калајџијев, прилози парохијана у просеку годишње износе 2 – 2, 5 хиљаде лвова. Прикупљају се углавном за празнике. За новац који је приложио деда Добри, обновљен је и поново позлаћен престо храма светог Александра Невског, купљене су нове одоре и застори, санирани флеке од кише. У знак благодарности свештенство храма, на челу са оцем Тихоном, посетило је скромни дом аскете у Бајлово и предложило му помоћ у куповини најнеопходнијег за кућу. Ипак, свети из Бајлова је све то одбио. „То је човек који је сакупљао добродетељи, сакупљао је плодове за живот вечни“, – набрајао је секретар црквеног савета храма светог Александра Невског. Пребројани прилози су само део онога што је познато. Остали прилози су неодвојиви част и венац славе оног ко их је прикупљао. Због својих дарова Доброг можемо упоредити са другим познатим, али нестварним старцем – Деда Мразом. Само деда Добри не доноси деци лутке и аутомобиле, већ им дарује свој пример, своју наду на преображај у духовно узвишеније људе који поштују личности у себи. Ко више не верује у Деда Мраза, може веровати у деда Доброг. То значи – веровати у добро. Са руског Ива Бендеља (Православие.ру, 16. 2. 2018) View full Странице
  5. „Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај…“ Свети Сава, Манастир Студеница, 1206/7. године Горе наведене речи записао је старешина Манастира Студенице архимандрит Сава убрзо по доласку са Свете Горе. Њима он почиње Житије свога оца Преподобног Симеона. Пошто је пренео очеве мошти и положио их у гроб који је Немања за живота себи припремио, Свети Сава је у миру Манастира Студенице написао житије ктитора. На самом почетку описује одабирање места на коме ће бити грађен Манастир. Студеничку Цркву је Немања одредио за место где ће се сахранити он и његова породица. Он је овде, до одласка на Свету Гору, био монах – један од братије манастира. Осим историјског значаја, Студеница је успела да сачува првобитни манастирски комплекс. То су темељи и делови зида манастирске тврђаве са троугаоним кулама за одбрану од нападача. Ту је улазна кула-звоник и камена трпезарија. У средишту свега је Црква посвећена Богородици Добротворки а око ње остале Цркве. Саборна Црква је сачувала првобитни изглед, скулптуру из 12. века, сликарство из 1208/9., из 1234. године и даље. Кроз векове, многи владари су улагали у овај Манастир. Цркву проширује Немањин унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош, Милутин гради чувену краљеву Цркву 1314. године. Обнове су вршене вековима. Године 1758. игуман Константин пише: „обнови се град“ (тј. манастирски комплекс). Обнова је вршена у другој половини 20. века од стране наше државе. Значај ове обнове је огроман. У више наврата откопавани су стари конаци у периоду од 1968. до 1987. године. Највећи део ових радова Републички завод за заштиту споменика културе извео је до прославе 800 година Студенице коју је Манастир свечано обележио 1986. године на челу са игуманом архимандритом Јованом, садашњим Епископом шумадијким и администратором жичке Епархије. Због велике важности и обима поменутих радова на Црквама, трпезарији Светог Саве и целокупном комплексу, неки послови нису дошли на ред. Тако је било са рушевинама најстаријих конака које је, пре око 830 година, подигао ктитор Немања. Остаци ктиторске резиденције Поклоници Студенице који су до пре петнаест година долазили у манастир памте скоро равну источну страну порте са травњаком и воћњаком. Овакав изглед манастирског дворишта није био у време Немање. После прве велике катастрофе која је задесила Манастир доласком Турака на ове просторе, конаци су запаљени и порушени. После овога, и поред касније изградње, братство није имало снаге ни могућности да обнови североисточну страну комплекса. Она је остала у рушевинама које су у току наредних векова затрпаване с обзиром да се налазе у најнижој зони дворишта. На насипима су у наредним вековима прављене мање зграде које су, после рушења, опет затрпаване и над њима су грађене нове. Тако се за неколико векова ниво дворишта на тој страни подигао за неколико метара. Ипак, како се монашки живот у Студеници до данас није прекидао, монаси су чували предање о згради коју је подигао ктитор Немања. Према овој традицији, северно од велике студеничке цркве налазиле су се најстарије манастирске просторије зване Велике келије. Конзервирани прозор из средњег века Управо ту су, 2011. године, откривени остаци једне монументалне грађевине масивних зидова. Постојање велике зграде је археолозима од раније било познато али ова зграда није била откопавана. Због својих импресивних димензија (30 m х 10 m) ово је једна од највећих српских средњовековних грађевина. Њена унутрашња конструкција је била грађена од дрвета, које је вероватно било богато украшено. Анализа је показала да су у питању последњи остаци монументалне ктиторске резиденције Стефана Немање. Начин њене градње се потпуно разликује од суседних скромнијих средњовековних монашких конака. Осим ктитора Немање, у овој резиденцији касније су боравили наши владари са својим двором приликом својих долазака у Студеницу. Ово велико здање пострадало је крајем 14. века приликом прве турске похаре манастира. Касније је над делом рушевина подигнут један мали манастирски конак који је изгорео почетком 17. века. У његовим рушевинама откривени су остаци једног великог полијелеја, тј. лустера са кандилима, који се некада вероватно налазио у Цркви. Од овог свећњака остала је једна добро очувана бронзана фигура голуба из 15. века, пронађена у грумену стакла које се истопило у пожару. Широки улаз у ову грађевину је био наспрам врата на северној певници Богородичине Цркве. Метални голуб са лустера, откопан у Немањиној резиденцији У овој и осталим грађевинама овог и каснијих периода пронађени су слојеви угљенисаног дрвета са делова конака који су горели крајем 14. века, тј. у годинама око косовске битке. Из овог периода је и велики пирг-осматрачница грађена непосредно пред опасност од Турака. Њени темељи тек треба да се истраже. Пронађени су многи уломци керамике из периода од 13. до 17. века који су сада на обради у Републичком заводу. Године 2012. пронађен је новац из времена Светог кнеза Лазара, сребрни венецијански новац из друге трећине 13. века, сребрни динар краља Стефана Уроша II. Пронађена је оловна ампула за свето миро са ликом Светог Димитрија у медаљону, мала рељефна икона Богородице са Христом резана у камену и друго. Ископавања су потврдила да је Студеничка тврђава са кулом и капијама грађена у време жупана Стефана Немање. Тиме су одбачене неке раније претпоставке да је на овом месту постојала нека ранија византијска тврђава. Баш како је и написао Свети Сава, ово је место, пре градње манастира, било „пусто ловиште зверова“. Извор: Жички Благовесник View full Странице
  6. Немањина резиденција у Студеници

    „Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај…“ Свети Сава, Манастир Студеница, 1206/7. године Горе наведене речи записао је старешина Манастира Студенице архимандрит Сава убрзо по доласку са Свете Горе. Њима он почиње Житије свога оца Преподобног Симеона. Пошто је пренео очеве мошти и положио их у гроб који је Немања за живота себи припремио, Свети Сава је у миру Манастира Студенице написао житије ктитора. На самом почетку описује одабирање места на коме ће бити грађен Манастир. Студеничку Цркву је Немања одредио за место где ће се сахранити он и његова породица. Он је овде, до одласка на Свету Гору, био монах – један од братије манастира. Осим историјског значаја, Студеница је успела да сачува првобитни манастирски комплекс. То су темељи и делови зида манастирске тврђаве са троугаоним кулама за одбрану од нападача. Ту је улазна кула-звоник и камена трпезарија. У средишту свега је Црква посвећена Богородици Добротворки а око ње остале Цркве. Саборна Црква је сачувала првобитни изглед, скулптуру из 12. века, сликарство из 1208/9., из 1234. године и даље. Кроз векове, многи владари су улагали у овај Манастир. Цркву проширује Немањин унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош, Милутин гради чувену краљеву Цркву 1314. године. Обнове су вршене вековима. Године 1758. игуман Константин пише: „обнови се град“ (тј. манастирски комплекс). Обнова је вршена у другој половини 20. века од стране наше државе. Значај ове обнове је огроман. У више наврата откопавани су стари конаци у периоду од 1968. до 1987. године. Највећи део ових радова Републички завод за заштиту споменика културе извео је до прославе 800 година Студенице коју је Манастир свечано обележио 1986. године на челу са игуманом архимандритом Јованом, садашњим Епископом шумадијким и администратором жичке Епархије. Због велике важности и обима поменутих радова на Црквама, трпезарији Светог Саве и целокупном комплексу, неки послови нису дошли на ред. Тако је било са рушевинама најстаријих конака које је, пре око 830 година, подигао ктитор Немања. Остаци ктиторске резиденције Поклоници Студенице који су до пре петнаест година долазили у манастир памте скоро равну источну страну порте са травњаком и воћњаком. Овакав изглед манастирског дворишта није био у време Немање. После прве велике катастрофе која је задесила Манастир доласком Турака на ове просторе, конаци су запаљени и порушени. После овога, и поред касније изградње, братство није имало снаге ни могућности да обнови североисточну страну комплекса. Она је остала у рушевинама које су у току наредних векова затрпаване с обзиром да се налазе у најнижој зони дворишта. На насипима су у наредним вековима прављене мање зграде које су, после рушења, опет затрпаване и над њима су грађене нове. Тако се за неколико векова ниво дворишта на тој страни подигао за неколико метара. Ипак, како се монашки живот у Студеници до данас није прекидао, монаси су чували предање о згради коју је подигао ктитор Немања. Према овој традицији, северно од велике студеничке цркве налазиле су се најстарије манастирске просторије зване Велике келије. Конзервирани прозор из средњег века Управо ту су, 2011. године, откривени остаци једне монументалне грађевине масивних зидова. Постојање велике зграде је археолозима од раније било познато али ова зграда није била откопавана. Због својих импресивних димензија (30 m х 10 m) ово је једна од највећих српских средњовековних грађевина. Њена унутрашња конструкција је била грађена од дрвета, које је вероватно било богато украшено. Анализа је показала да су у питању последњи остаци монументалне ктиторске резиденције Стефана Немање. Начин њене градње се потпуно разликује од суседних скромнијих средњовековних монашких конака. Осим ктитора Немање, у овој резиденцији касније су боравили наши владари са својим двором приликом својих долазака у Студеницу. Ово велико здање пострадало је крајем 14. века приликом прве турске похаре манастира. Касније је над делом рушевина подигнут један мали манастирски конак који је изгорео почетком 17. века. У његовим рушевинама откривени су остаци једног великог полијелеја, тј. лустера са кандилима, који се некада вероватно налазио у Цркви. Од овог свећњака остала је једна добро очувана бронзана фигура голуба из 15. века, пронађена у грумену стакла које се истопило у пожару. Широки улаз у ову грађевину је био наспрам врата на северној певници Богородичине Цркве. Метални голуб са лустера, откопан у Немањиној резиденцији У овој и осталим грађевинама овог и каснијих периода пронађени су слојеви угљенисаног дрвета са делова конака који су горели крајем 14. века, тј. у годинама око косовске битке. Из овог периода је и велики пирг-осматрачница грађена непосредно пред опасност од Турака. Њени темељи тек треба да се истраже. Пронађени су многи уломци керамике из периода од 13. до 17. века који су сада на обради у Републичком заводу. Године 2012. пронађен је новац из времена Светог кнеза Лазара, сребрни венецијански новац из друге трећине 13. века, сребрни динар краља Стефана Уроша II. Пронађена је оловна ампула за свето миро са ликом Светог Димитрија у медаљону, мала рељефна икона Богородице са Христом резана у камену и друго. Ископавања су потврдила да је Студеничка тврђава са кулом и капијама грађена у време жупана Стефана Немање. Тиме су одбачене неке раније претпоставке да је на овом месту постојала нека ранија византијска тврђава. Баш како је и написао Свети Сава, ово је место, пре градње манастира, било „пусто ловиште зверова“. Извор: Жички Благовесник
  7. „Династија Немањића је сва била предана Богу, окитила је нашу Србију дивним црквама и манастирима. Ми смо заиста благословен народ и много нам је Бог даровао, а када смо с Богом ко ће против нас“, рекао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј на светој архијерејској Литургији у храму Светог Симеона Митроточивог на Новом Београду. Патријарху су саслуживали свештници храма, Саборног храма заједно са намесником земунским и и новобеоградским протојерејом ставрофором Божом Бакајлићем. Старешина храма протојереј Радић Радичевић захвалио се Патријарху на служби и кумовима славе и том приликом су проф. Др Драган Буђевац и Младен Рајковић даровани граматом Патријарха Иринеја за допринос приликом изградње храма, који је још увек у процесу изградње и украшавања. 17. Фебруар 2018 - 19:39
  8. „Династија Немањића је сва била предана Богу, окитила је нашу Србију дивним црквама и манастирима. Ми смо заиста благословен народ и много нам је Бог даровао, а када смо с Богом ко ће против нас“, рекао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј на светој архијерејској Литургији у храму Светог Симеона Митроточивог на Новом Београду. Патријарху су саслуживали свештници храма, Саборног храма заједно са намесником земунским и и новобеоградским протојерејом ставрофором Божом Бакајлићем. Старешина храма протојереј Радић Радичевић захвалио се Патријарху на служби и кумовима славе и том приликом су проф. Др Драган Буђевац и Младен Рајковић даровани граматом Патријарха Иринеја за допринос приликом изградње храма, који је још увек у процесу изградње и украшавања. 17. Фебруар 2018 - 19:39 View full Странице
  9. Пише:Марко Јефтић http://www.xn----7sbbagdni3bnkqnr3go.xn--90a3ac/21-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%83-%D0%BC%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2/ Дана 14. фебруара 2018. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили аутор и водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек, историчарка науке Александра Нинковић Ташић и француски хуманитарац Арно Гујон. Повод њиховог гостовања било је представљање књига издавачке куће Агапе. У двочасовном разговору, уживало је више стотина слушалаца. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве. На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу Србије и српске Цркве. Након уводних речи наступио је хор „Благовести“, који је током вечери извео три песме са Косова и Метохије. Телевизијска емисија „Агапе“ траје пуних тринаест година, док је недавно из штампе изашла „Агапе – антологија 4“, збирка од 12 разговора коју је начинио академик др Владета Јеротић, сатрудник Александра Гајшека на овом богоугодном подухвату од самог почетка. Књига нам доноси мало познате приче о детињству и школским данима истакнутог српског психотерапеута, а ту су и казивања о разним актуелним темама Митрополита Порфирија, проф. др Александра Зечевића, угледног дипломате др Дарка Танасковића, писца Душана Ковачевића, протођакона Љубомира Ранковића и многих других. Трудом Александре Нинковић Ташић по први пут српска јавност има прилику да прочита комплетне аутобиографије Николе Тесле и Михаила Пупина. Својим путем ка истини ходили су велики умови огромних срца Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Миланковић је дао Канон осунчавања земље, који до данас задивљује светску научну јавност. Михаило Пупин, чудесан човек, даривао је српски народ као нико. Никола Тесла је поред мноштва патената писао о Косовском боју, Марку Краљевићу и другим јунацима српске историје. Али, и Пупин и Тесла су „прекривени“, истакла је Александра Нинковић Ташић. Ми не знамо да је Тесли у самртном часу крај узглавља била књига народне поезије, на страници са песмом „Смрт мајке Југовића“, као и да је Пупин говорио да га је наука учинила бољим хришћанином, објашњава она. Сва тројица су били стубови науке, који су умели да ухвате трачак божанског надахнућа. Пупин је говорио да га је до науке довела вера његове мајке и да се нада да ће људе његова наука довести до вере, подсетила је на мисао великог научника и хуманисте Александра Нинковић Ташић. Њена књига „Звездобројци“ говори о тројици великана, који су били загледани у звезде као дечаци. По томе се, старо је српско веровање, препознаје надарено дете. Сви великани ума и срца дивили су се звезданом небу над њима. Познато је, али корисно је подсетити, Михаило Пупин користио је сво своје и богатство својих пријатеља да би помагао Србији. Институцијама и народу кроз разне врсте помоћи даривао је око две милијарде долара. Такође, указала је Нинковић Ташић, нама Србима подваљена је прича о сукобу и непријатељству Михаила Пупина и Николе Тесле, која је апсолутно неистинита. О томе говори чињеница да је Пупин бранио Теслу у сукобима са Едисоном и Марконијем, као и писмо Теслино тадашњем конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку, у коме се види његова забринутост за Пупиново здравље. Истина о томе скида нам терет са рамена, каже Александра Нинковић Ташић. Време је да коначно научимо да своје великане посматрамо са дивљењем које су заслужили. На крају чули смо ,,Великог принца“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Француза по рођењу и Србина по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арноа Гујона. Овај хуманитарац је говорио о својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова необична књига узбудљива је исповест младог Француза који сведочи о драми српског народа на Косову и Метохији. Аутор описује Србију онакву какву је види странац који је сопствену судбину повезао са судбином Срба тако што се, из љубави према овој земљи, са супругом Иваном настанио у Београду. Сви моји путеви воде ка Србији – истовремено је и морални став Арноа Гујона, дирљив исказ вере у хумане вредности и доброту, сведочанство о устрајној и неодустајној решености да се у време великих искушења буде на страни невиних страдалника. Више од десет година доносећи сваковрсну хуманитарну помоћ српским енклавама на Космету, Арно Гујон је увидео патњу недужних људи, чија је можда највећа кривица то што припадају народу који је крајем 20. века прокажен у медијима западног света. Његов ангажман, проистекао из традиције аутентичног француско-српског пријатељства, редак је пример солидарности и саосећања с људима који пате. Арно Гујон поручује да је дужност данашњег човека да се ововременом варварству супротстави снагом оних идеала и братства међу народима којима се одликовала дојучерашња Европа. У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Након промоције разговор са гостима је настављен у непосредном контакту, приликом потписивања књига. Младеновачки свештеници су издвојили новчана средства за све који нису могли себи да приуште представљене књиге, тако да љубављу братства храма Успења Пресвете Богородице синоћ нико није отишао у свој дом без жељеног дела. View full Странице
  10. Дана 14. фебруара 2018. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили аутор и водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек, историчарка науке Александра Нинковић Ташић и француски хуманитарац Арно Гујон. Повод њиховог гостовања било је представљање књига издавачке куће Агапе. У двочасовном разговору, уживало је више стотина слушалаца. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве. На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу Србије и српске Цркве. Након уводних речи наступио је хор „Благовести“, који је током вечери извео три песме са Косова и Метохије. Телевизијска емисија „Агапе“ траје пуних тринаест година, док је недавно из штампе изашла „Агапе – антологија 4“, збирка од 12 разговора коју је начинио академик др Владета Јеротић, сатрудник Александра Гајшека на овом богоугодном подухвату од самог почетка. Књига нам доноси мало познате приче о детињству и школским данима истакнутог српског психотерапеута, а ту су и казивања о разним актуелним темама Митрополита Порфирија, проф. др Александра Зечевића, угледног дипломате др Дарка Танасковића, писца Душана Ковачевића, протођакона Љубомира Ранковића и многих других. Трудом Александре Нинковић Ташић по први пут српска јавност има прилику да прочита комплетне аутобиографије Николе Тесле и Михаила Пупина. Својим путем ка истини ходили су велики умови огромних срца Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Миланковић је дао Канон осунчавања земље, који до данас задивљује светску научну јавност. Михаило Пупин, чудесан човек, даривао је српски народ као нико. Никола Тесла је поред мноштва патената писао о Косовском боју, Марку Краљевићу и другим јунацима српске историје. Али, и Пупин и Тесла су „прекривени“, истакла је Александра Нинковић Ташић. Ми не знамо да је Тесли у самртном часу крај узглавља била књига народне поезије, на страници са песмом „Смрт мајке Југовића“, као и да је Пупин говорио да га је наука учинила бољим хришћанином, објашњава она. Сва тројица су били стубови науке, који су умели да ухвате трачак божанског надахнућа. Пупин је говорио да га је до науке довела вера његове мајке и да се нада да ће људе његова наука довести до вере, подсетила је на мисао великог научника и хуманисте Александра Нинковић Ташић. Њена књига „Звездобројци“ говори о тројици великана, који су били загледани у звезде као дечаци. По томе се, старо је српско веровање, препознаје надарено дете. Сви великани ума и срца дивили су се звезданом небу над њима. Познато је, али корисно је подсетити, Михаило Пупин користио је сво своје и богатство својих пријатеља да би помагао Србији. Институцијама и народу кроз разне врсте помоћи даривао је око две милијарде долара. Такође, указала је Нинковић Ташић, нама Србима подваљена је прича о сукобу и непријатељству Михаила Пупина и Николе Тесле, која је апсолутно неистинита. О томе говори чињеница да је Пупин бранио Теслу у сукобима са Едисоном и Марконијем, као и писмо Теслино тадашњем конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку, у коме се види његова забринутост за Пупиново здравље. Истина о томе скида нам терет са рамена, каже Александра Нинковић Ташић. Време је да коначно научимо да своје великане посматрамо са дивљењем које су заслужили. На крају чули смо ,,Великог принца“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Француза по рођењу и Србина по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арноа Гујона. Овај хуманитарац је говорио о својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова необична књига узбудљива је исповест младог Француза који сведочи о драми српског народа на Косову и Метохији. Аутор описује Србију онакву какву је види странац који је сопствену судбину повезао са судбином Срба тако што се, из љубави према овој земљи, са супругом Иваном настанио у Београду. Сви моји путеви воде ка Србији – истовремено је и морални став Арноа Гујона, дирљив исказ вере у хумане вредности и доброту, сведочанство о устрајној и неодустајној решености да се у време великих искушења буде на страни невиних страдалника. Више од десет година доносећи сваковрсну хуманитарну помоћ српским енклавама на Космету, Арно Гујон је увидео патњу недужних људи, чија је можда највећа кривица то што припадају народу који је крајем 20. века прокажен у медијима западног света. Његов ангажман, проистекао из традиције аутентичног француско-српског пријатељства, редак је пример солидарности и саосећања с људима који пате. Арно Гујон поручује да је дужност данашњег човека да се ововременом варварству супротстави снагом оних идеала и братства међу народима којима се одликовала дојучерашња Европа. У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Након промоције разговор са гостима је настављен у непосредном контакту, приликом потписивања књига. Младеновачки свештеници су издвојили новчана средства за све који нису могли себи да приуште представљене књиге, тако да љубављу братства храма Успења Пресвете Богородице синоћ нико није отишао у свој дом без жељеног дела.
  11. "Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије састао се на свом редовном заседању у Константинопољу од 7. до 9. фебруара 2018., под председништвом Његове Свесветости архиепископа константинопољскога, Новога Рима и васељенског патријарха кир Вартоломеја. Разматрајућу сва питања која су била на редовном дневном реду, Свештени Синод саопштава да је посебну пажњу поклонио антиканонској делатности Бугарске Православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији."
  12. Извор:https://dveri.bg/uarqc "Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије састао се на свом редовном заседању у Константинопољу од 7. до 9. фебруара 2018., под председништвом Његове Свесветости архиепископа константинопољскога, Новога Рима и васељенског патријарха кир Вартоломеја. Разматрајућу сва питања која су била на редовном дневном реду, Свештени Синод саопштава да је посебну пажњу поклонио антиканонској делатности Бугарске Православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији." View full Странице
  13. Кристално јасно, свима осим Добрици Ћосићу и његовим сљедбеницима.
  14. РТС још није пустио најаву. Штета што је код нас документарни програм увијек у запећку.
  15. Zašto sam otkazao kablovsku TV

    А и интернет некад добро дође
×
александар живаљев - Живе Речи Утехе