Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4358
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Последњи трофеј

александар живаљев је имао/ла садржај са највише реакција!

О александар живаљев

  • Ранг
    Не мисли да оде
  • Рођендан 12/30/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Facebook
    Александар Живковић
  • Crkva.net
    Александар Живковић

Скорашњи посетиоци профила

10885 посетилаца
  1. Извор: https://bit.ly/2HDcNpx Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13). С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће: Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету. Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“. Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним. Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. Епископ Западноамерички Максим View full Странице
  2. Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13). С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће: Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету. Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“. Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним. Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. Епископ Западноамерички Максим
  3. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка View full Странице
  4. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка
  5. ПРВИ ВЕЛИКИ ПОСТ У ЖИВОТУ Савети братије Сретењског манастира Наступа Велики пост – време изузетних молитава и подвига. Многи први пут улазе у њега са жељом да строго поштују црквени устав и да стекну велику духовну корист. То су људи који тек приступају вери, новокрштени или они који су одавно крштени, али тек сад почињу да воде светотајински живот. Шта се може посаветовати човеку који се по први пут у свом животу спрема да правилно и строго проведе време Великог поста? На шта га треба упозорити, на шта треба посебно да обрати пажњу? Ова питања смо поставили братији Сретењског манастира. *** Најважније је покајање пред Богом Јеромонах Лука (Ауле): ‒ Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Јеромонах Лука (Ауле) Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. *** План поста и вртоглавица због успеха Јеромонах Игњатије (Шестаков): – Онима који први пут крећу стазом Великог поста најтоплије препоручујем да се пажљиво упознају са његовом структуром, редоследом недеља и празника, догађаја и њиховог садржаја, и да све то забележе, да запишу. Често имајући искрену ревност и жељу да постимо на душевну корист једноставно заборављамо на овај или онај догађај у Цркви. То се дешава због непажње, неорганизованости и елементарне теоријске неприпремљености. Све време нам се чини да ће нам неко нешто рећи, да ће нас свештеници подсетити... И на крају пропуштамо нешто веома важно и касније жалимо због тога. Не схватајући шта се конкретно дешава у храму и на богослужењу не добијамо у потпуности молитвену утеху и корист који су нас очекивали целе године или целог живота. Јеромонах Игњатије (Шестаков) Било би добро да за почетак једноставно узмемо црквени календар и да прегледамо цео период Великог поста: шта, кад, где... Још је боље да испланирамо пост, да узмемо и испишемо важне моменте, да направимо лични план Великог поста. Да унапред прочитамо нешто о свим недељама, о томе шта следи после њих. Кад ће бити канон Андреја Критског, шта нас очекује у Првој недељи поста, а шта у Страсној седмици. Сад има много материјала на ту тему, они су прикупљени и у књигама и на многобројним православним сајтовима. Читање кратких и садржајних информација неће нам одузети много времена, али ћемо стећи представу о структури Великог поста. Ево, на пример, једног практичног момента с којим се може суочити нови духовни подвижник. Многи, а посебно они који први пут крећу стазом Великог поста једноставно не знају да се Света литургија у току поста не служи сваког дана. Чак ни у манастирима у главном граду у којима се богослужење одвија сваког дана. Једноставно, такав је устав поста. Важно је да човек зна кад и каква Литургија се служи, кад може да се причести и исповеди. У условима мегалополиса у којима данас живи већи део хришћана, оваква елементарна знања су врло важна. У суштини, необавештеност и заборавност су својствени већини људи који сматрају да су уцрквљени и да се у све разумеју. То је у принципу својствено савременом човеку: да заборавља главно и да пуни главу другостепеним и непотребним стварима. Касније често жалимо због тога што нас је због наше расејаности и сујете мимоишло управо оно најдрагоценије. Са ужасом схватамо да је за нас управо то било најважније и најпожељније, а не она сујета на коју смо потрошили своје време и живот. Управо да се то не би десило и да не бисмо пропустили драгоцене тренутке сусрета с Богом биће добро да проучимо структуру Великог поста, да нешто забележимо, чак и запишемо, да ставимо подсетнике на својим дигиталним уређајима који нас засипају информацијама. Нека на њима буде и правилних подсетника. Много се може говорити о томе како човек правилно да пости први пут и овде бих опет оне који се за то интересују упутио на мноштво литературе о томе која је сада доступна, као и на беседе у облику видеоформата. Међутим, посебно бих желео да скренем пажњу на још један моменат. Врло је важно да не заборавимо појаву као што је вртоглавица због успеха. То је ствар која је заједничка свима нама, али посебно је карактеристична за почетнике. Све време треба да имамо на уму да после првих успеха и духовних полета следе падови. Многи на основу свог искуства знају шта се понекад дешава после добро проведене прве недеље поста, молитава, свих канона и Причешћа... Кад буквално следећег дана или сата неочекивано може доћи до искушења и пада. Ово пре свега може избећи смирен и смеран човек. Томе одлично одговара руска пословица: „Тиха вода – брег рони.“ Не треба одмах да узимамо бреме које превазилази наше могућности, али што је главно – не треба да почнемо да се узносимо, чак ни у својим очима. То је директан пут у пад и губитак стеченог блага. Будимо мудри као змије и кротки као голубови. Треба да постимо пажљиво, свесно и мирно. Без нервозе и с љубављу према ближњима. А нашем смиреном расположењу послужиће дела љубави и милосрђа, која су за време поста подједнако неопходна као усрдне молитве и уздржање. *** Не треба да се плашимо да се радујемо! Јеромонах Зосима (Мељник): – Мислим да је овде важна мотивација за пост, ако говоримо савременим језиком, односно, зашто је човек чврсто одлучио да пости. Врло је важна жеља да угоди Богу. Човек који тек почиње да се уцрквљује жели да максимално и што је могуће усрдније поштује Устав Цркве и све њене одредбе: да се правилно моли, да правилно пости, да све ради правилно. Шта се може посаветовати таквом човеку? Па, пошто је већ одлучио то да ради, као прво, да се не боји! Господ нас управо на то позива у Јеванђељу: да се ничега не плашимо. Да се не плашимо глади и болести која наводно прати пост. Многи лекари све време упозоравају: не треба да постите, зато што ћете имати анемију, авитаминозу и слично. Али ако погледамо историју видећемо: још нико није умро од поста. Не треба да се плашимо да кренемо аскетским путем. И ако постоји усрдна жеља да угодимо Богу постом, треба у потпуности да се придржавамо Устава, нека се назива манастирски, или како год, нека он и није за мирјане, али требало би да покушамо да баш по Уставу строго постимо посебно прве и последње недеље. Јеромонах Зосима (Мељник) Као друго, треба да се молимо, такође по Божијој заповести: непрестано се молите. И још, како кажу свети оци, зато што су молитва и пост два крила на којима душа лети ка Богу, ка небеским висинама. Зато је молитва врло битна за време поста, и треба јој прибегавати, јер ће иначе сам пост, аскеза, бити просто дијета, а не помоћ за духовни раст; а заједно с постом молитва представља делотворно средство за душевну равнотежу и духовни раст. И трећи савет је: радујте се. Господ каже: увек се радујте! Ако будемо стварно правилно постили, ако се будемо правилно молили придржавајући се савета светих отаца и наших духовних наставника, свештеника, код којих одлазимо на исповест, и пост и молитва ће обавезно довести до духовне радости коју Господ даје заједно с благодаћу која долази као резултат аскетских подвига и тежње ка угађању Богу. Пост, молитва и радост су уједно и средства и плод наших духовних напора, чак се може рећи: плод Светог Духа, који стичемо на стазама поста. Али главна ствар према којој треба да буду усмерени сви наши напори, све наше аскетске вежбе и молитве јесте љубав. Љубав према Богу и ближњима је темељ и корен духовног дрвета које расте и доноси плод будућег века у Царству Небеском. *** Не пропустити могућност сусрета с Богом Јеромонах Никон (Париманчук): ‒ Треба имати у виду да човек из првог пута, у принципу, можда ништа неће схватити. Можда неће схватити ни из десетог. Све се то стиче постепено, прикупља се неко духовно искуство и човек тек касније схвата да пост треба да буде свагдашњи, само што нисмо у стању да све време будемо будни, па нам се даје извесно време за опуштање и време за стражење, односно пост. Јеромонах Никон (Париманчук) Важно је да не заборавимо да треба да чинимо добра дела, да то већ улази у круг обавеза поста. Посаветовао бих да не дозволимо да нас заокупе спољашњи успеси, било какви, чак и духовни (или гастрономски). Пост је време кад треба да увидимо своју слабост и немогућност да и поред најусрднијих стремљења испунимо све оно за шта нас Господ моли: да бар у ово кратко време поста будемо милостиви према људима, да волимо Бога, да волимо своје ближње, да се уздржавамо од зла које можемо да учинимо, да покушамо да учинимо добро које смо у могућности да учинимо, али нам је то врло тешко. У току поста треба да нас прати и осећање покајања због пропуштеног. Осећај жаљења због пропуштених прилика које нам се пружају. У животу често пропуштамо могућност сусрета с Богом, пошто немамо снаге да се одрекнемо онога што волимо и што нам заклања људе које нам Бог шаље у сусрет – који нам нису увек пријатни као што бисмо желели, због којих имамо бриге, проблеме и непријатности, којима треба да послужимо и да тако видимо Господа Који је такође дошао да послужи другима. Са руског Марина Тодић Московски Сретењски манастир 10 / 03 / 2019
  6. Интервју: Ђурица Гордић, свештеник Боље су прошли православни Индијанци ПОНЕДЕЉАК, 11. МАР 2019, ИЗВОР:РТС АУТОР:ЗОРАН СТАНОЈЕВИЋ О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску. Када уђете у цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. Your browser does not support the HTML5 video tag. У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литуригије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском. Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи. Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Беркли универзитету и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи. Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона. Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору? У принципу нема ту неке велике разлике свештеници слуђе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама. Какве су то потребе? Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком да се сретне са својим сународницима. Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама? У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље. Колико дуго сте у Америци? У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертвилу у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес где сам био ђакон и секретар Западно-америчке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску. Ко су верници који долазе у цркву? Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику. Какав је профил људи, чиме се баве? У последње време углавном су то високо образовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаренолика парохија. Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску? Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе. Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско? Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи. Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици? Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19 века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци да не говорим само о овима који су као ја дошли овде у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овде. Како одржавају језик? У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овде пре сто година су већ у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет тако да су они православни Срби, Американци, Са њима причате на енглеском? Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик. Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују? Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих. Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику? Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци. Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди... Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене је тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте. Шта Вас, као свештеника, мучи. Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде? Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослноимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује. А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице није лако. Али у сваком случају помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу. По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије? Треба имати у виду да се у овм граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у Руској Саборној цркви која није далеко од наше цркве тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења. Имате ли мошти и у овој цркви? Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште. Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе? Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да док људи гледају у исток ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље. Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место? Интересатно питање. Мислим да човек ако верује у Бога и нада се у Бога не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања. Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду. Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље? Не баш српско. Индијанци, ескими, на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство данас нема пуно Индијанаца.
  7. У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови. Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај. Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква. Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.
  8. 7. Март 2019 - ј Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује ноћашњи вандалски акт у Великој Хочи у коме је разбијен крст на споменику убијеним и киднапованим Србима са простора овог села. Овај најновији напад показује да је ситуација на Косову и Метохији вишеструко погоршана, понајвише због напора да се обнове сукоби и протера српско становништво јужно од Ибра кроз сценарио поделе Косова и Метохије. Споменик Србима које су албански екстремисти побили или киднаповали симбол је молитвеног сећања на нашу браћу и сестре који су пострадали на свом кућном прагу, али и симбол решености нашег народа да опстане у овом историјском селу које се спомиње још у раном средњем веку као метох манастира Хиландара, а потом средиште више манастирских метоха-винарија, међу којима је још увек активна Дечанска виница. "Овај најновији вандалски напад неће нас застрашити, поручио је Владика Теодосије. Напротив, крст ћемо поново поставити на споменик подно манастира Св. Јована, мотоха манастира Дечани, и тиме показати да нас са наших огњишта неће успети да протерају они који би да стварају етнички чисто албанско Косово, али ни они својим дефетизмом смућују свој народ. Као и увек, српски православни народ на Косову и Метохији гледа у своју Цркву која је са њим била и остала у најтежим тренуцима и која ће остати да сабира децу Светог Саве и даље. Данашња наша пастирска посланица уочи Часног поста још једном нас све подсећа и позива да је једини пут нашег опстанка вера у Бога, пост и молитва, који су нас вековима одржали у још тежим временима", закључио је Владика Теодосије На представницима косовских власти и међународној заједници остаје да пронађу починиоце и више учине како би заштитили Србе од свих оних који би да сеју страх и смутњу ради својих бешчасних политичких циљева. Дато у Канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница-Призрен, 7. март 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/eparhija-rasko-prizrenska-najostrije-osudjuje-skrnavljenje-spomenika-kidnapovanim-i-ubijenim-s
  9. Поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије одржао је синоћ у Културном центру Србије у Паризу предавање на тему „Устројство Цркве: Појам аутокефалије и организација Православне цркве на Западу“ Митрополита Амфилохија је дочекао и поздравио директор Центра Драгослав Павловић. Поред многобројних посјетилаца, присуствовали су и амбасадорка Србије у Француској Наташа Марић, потпредсједник ЕУО Епархије западноевропске Љубомир Михајловић, књижевник и публициста из Париза Комнен Бећировић, предсједник Савеза Срба у Француској Ђуро Ћетковић, протојереј-ставрофор Никола Црнокрак, декан париског Теолошког института Светог Сергија, као и старјешина цркве Свете Параскеве протојереј-ставрофор Жељко Симоновић. Иначе, у Културном центру Србије, у истом простору у којем је Митрополит Амфилохије синоћ одржао предавање у току је и изложба слика прослављеног српског сликара Петра Лубарде, рођеног у Љуботину у Ријечкој нахији. Рајо Војиновић извор: https://mitropolija.com/2019/03/06/mitropolit-amfilohije-u-parizu-odrzao-predavanje-na-temu-ustrojstvo-crkve-pojam-autokefalije-i-organizacija-pravoslavne-crkve-na-zapadu/
  10. Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.
  11. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5382212.html Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола. View full Странице
  12. Румунска православна црква на заседању свог Светог синода под председништвом патријарха Данила, разматрала је украјински црквени проблем. У саопштењу РПЦ од 21. фебруара о.г. наводи се да раскол у Украјини постоји већ 30 година и да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалности групи која је у расколу са Руском православном црквом и целим православљем. Тиме проблем није решен и Румунска црква предлаже одржавање Синаксиса Предстојатеља помесних цркава како би се нашло заједничко решење. Са своје стране, Румунска православна црква ће даље наставити да прати црквену ситуацију у Украјини. Она је посебно заинтересована за делатност 127 румунско-језичких парохија које се налазе у саставу Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Ови румунски православни људи у Украјини требало би да имају могућност да се организују у Румунски православни викаријат и одржавају везе са Румунском црквом, сматра букурештански Синод. Синод РПЦ је, такође, затражио објашњење од Васељенске патријаршије о неканонској јерархији "Кијевског патријархата" у дијаспори.
  13. У издању московског ставропигијалног Сретењског манастира објављена је књига !Увод у сектологију", искусног познаваоца ове тематике Владимира Александровича Мартиновича, начелника Синодалног одељења за студије секти Белоруске православне цркве. На сверуском нивоу књига је објављена по налогу Наставног комитета Руске православне цркве, ради широког служења у образовању црквених кадрова. У књизи "Увод у сектологију" дат је приступ сектама као целовитом типу нетрадиционалне религиозности, извршена је типологија секти, а обрађени су и проблеми уласка у секту, чланства у њој, као и деструктивног секташења. Белоруска православна црква, иначе, посвећује велику пажњу борби против сектанства на свом подручју и ангажује врсне стручњаке у овој области. Приредио с руског: А.Ж.
×
×
  • Create New...