Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4212
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Последњи трофеј

александар живаљев је имао/ла садржај са највише реакција!

О александар живаљев

  • Ранг
    Не мисли да оде
  • Рођендан 12/30/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Facebook
    Александар Живковић
  • Crkva.net
    Александар Живковић

Скорашњи посетиоци профила

10683 посетилаца
  1. александар живаљев

    Владимир Кршљанин: Православље и социјализам

    ПРАВОСЛАВЉЕ И СОЦИЈАЛИЗАМ ЗАЈЕДНИЧКА ВРЕДНОСНА И МОРАЛНА УТЕМЕЉЕЊА После краткотрајног периода западног унилатерализма, чија смо и ми били једна од жртава, али и «тврд орах», наступио је период свеобухватне кризе Запада, у којем не само да је англоамерички фактор изгубио способност да огромној већини човечанства намеће своју вољу, већ су се појавили реални савези моћних држава («Велика Евроазија», РИК, ШОС, БРИКС, ОДКБ…) који постају моћнији (економски, популацијски, политички, морално) од «евроатлантског» Запада предвођеног англоамеричким фактором. Приметимо да водећа улога у свим од Запада независним савезима припада Русији (и Кини). Све ово је било довољно да у политичку теорију и праксу уђе термин «постзападни свет» , који је у својим иступањима почео да користи и одмерени руски МСП Сергеј Лавров. Краткотрајни западни унилатерализам био је последица краха социјализма у Русији и Источној Европи. Али, увод у «постзападни свет», била је на први поглед парадоксална појава – да је водеће место у новим од Запада независним савезима, заузела – капиталистичка Русија, док је улогу «тврдог ораха» одиграла, у почетку постсоцијалистичка, а затим и капиталистичка Србија. Притом, ове земље су на себе навлачиле већи или бар исти гнев и пропагандну канонаду Запада, него док су биле социјалистичке. Који је то фактор Запад за себе оценио опаснијим од социјализма, односно комунизма? То је – Православље. Притом, не смемо губити из вида да је најаутентичније и најснажније социјалистичко искуство у савременој Европи («западном свету») остварено баш у православним – Русији и Србији. Намеће се закључак да су Православље и Запад, концептуално, чак цивилизацијски, супротстављени. Трагична контроверза између позитивних и негативних димензија Југославије, уништене у агресивном погоду западног унилатерализма, а о којима смо расправљали поводом стогодишњице њеног оснивања, потиче од непомирљивих супротности (које су дошле до изражаја у безброј историјских ситуација, а најјасније у 20. и 21. веку) између православног цивилизацијског кода, и западног, као његове антитезе. ПРАВОСЛАВНИ цивилизацијски (оригинални европски, вредносно-морални) код је утемељен на две основне хришћанске заповести, на љубави и искрености, на људској заједници, сарадњи, стваралаштву и друштвеној правди. Човеков живот треба да пролази у добрим делима, као тежњи ка спасењу, а спасење ни један људски ауторитет човеку не може гарантовати. ЗАПАДНИ квазицивилизацијски, односно антицивилизацијски код је утемељен на тобожњим хришћанским темељима, а у ствари на завери да се хришћанска вера злоупотреби ради људске себичности и похлепе, које хришћанство негира. Стубови западног кода су јавно рационализам, индивидуализам и приватна својина, а полујавно похлепа, конкуренција и социјал-дарвинизам. Спасење се може купити (католичка варијанта) или је гарантовано свима који поштују поредак (протестантска варијанта). Ове две цивилизацијске антитезе се међусобно у потпуности искључују. Постојање једне искључује постојање друге. Њихово мешање је доктринарно непожељно, чак и забрањено, а пример Југославије показује да ни компромис није могућ, јер је Православни код искрен и мирољубив, а западни лукав и агресиван . То је довело до усташког геноцида над Србима, који је у коначном билансу уништио Југославију, заувек осуђујући њене противнике и китећи венцем мученика њене браниоце. Иако је социјал-дарвинистичку подвалу Запада раскринкао још Кропоткин 1902 , доказујући да је чак и у животињском свету „узајамна помоћ“ – фактор значајнији од конкуренције, западни „принципи“ („човек је човеку вук“) обележили су читав 20. век. „Рат Запада против Балкана почео је у 4. веку“, говорио је наш водећи православни мислилац и историчар цивилизације, Жарко Видовић. И заиста, (Источно) Римско царство, односно источно-медитерански регион, коме и ми припадамо, је прихватањем хришћанства као званичне религије, постало и по културним, развојним и државним дометима, и по дужини трајања, очигледни и неупоредиви темељац Европе и њеног стваралаштва. А престоница Ромејског царства се налази на Балкану. Шта је хришћанство донело Европи и свету? У верском и есхатолошком смислу – пут спасења, а гледано из научног угла – највећу духовну и концептуалну револуцију свих времена. Нови закон, односно у хришћанском смислу је боље рећи Нови Завет (Господа нашега Исуса Христа) садржи две основне заповести: «Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.» (Лк. 10.27) Поред тога, јеванђеља мало о чему говоре тако експлицитно као о дистанцирању од богатства, похлепе, новца и зеленаштва: Мт 4.4. А он одговори и рече: Писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих. 5.6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; 5.9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; 5.10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. 5.11. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. 5.12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. 5.20. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. 5.48. Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески. 6.24. Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. 6.31. Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? 6.32. Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. 6.33. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. 10.34. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. 12.25. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати. 19.18. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; 19.19. Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. 19.23. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. 19.24. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. 22.36. Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? 22.37. А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. 22.38. Ово је прва и највећа заповијест. 22.39. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. 22.40. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. Мк 10.42. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа угњетавају их, и великаши њихови злостављају их. 10.43. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: Лк 6.31. И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 14.33. Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. 17.20. А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. 17.21. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама. 19.45. И ушавши у храм, стаде изгонити оне што продаваху у њему и куповаху, 19.46. Говорећи им: Написано је: Дом мој, дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину разбојничку. Јн 15.12. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. 15.13. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. То је дакле и божански и природни (биолошки) и људски (друштвени и морални) закон у коме је основни појам – љубав, који са једне стране најбоље одражава људску природу, а са друге, даје хомо сапиенсу универзални коректив неопходан за опстанак врсте (животињама инстинкт обезбеђује одржање врсте, а човек сваку одлуку мора свесно да донесе) – неопходност САРАДЊЕ (и солидарности), односно узајамне помоћи, јер је једино у сарадњи људи могућ стваралачки рад (тј. стваралаштво је колективни чин), који (а то нам јасно показује напредак технологије) може да омогући не само преживљавање, него и благостање за цело човечанство, без обзира на његов раст. Овакав закон, ако би постао општеважећи, искључује могућност да се у свету очува поредак заснован на насиљу, пљачки и експлоатацији. Зато се истовремено са хришћанством рађа и његова контрапозиција, која до данас настоји да хришћанство извитопери и злоупотреби за очување ПРИВАТНОГ ВЛАСНИШТВА ПОЈЕДИНАЦА над светом, што укључује и животе већине. Запад нас упорно обмањује да се његово фетишизирање приватне својине и слобода и права појединца темељи на хришћанству. У Новом завету о томе нема ни помена. А као што смо видели, постоје експлицитне одредбе које искључују могућност да капитализам може бити у складу са хришћанством, односно православљем. А управо због ових суштинских одступања, западне јеретичке, квази-хришћанске доктрине (католицизам, протестантизам) су изгубиле право да се сматрају хришћанским. Улогу Катехона, односно силе која задржава продор антихришћанства, после Ромејског царства (и краткотрајног Душановог) је преузела Русија. А „западни рат“ се, не напуштајући Балкан као мету, проширује на Русију у којој добија главног, цивилизацијског противника. Крсташки ратови, подршка Турској, Први и Други светски рат… Најбеспоштеднију критику јеретичке, антихришћанске, западне Европе дао је Свети Николај Жички у своме делу „Кроз тамнички прозор“ . Иако се ради о једном од најзначајнијих и најталентованијих хришћанских мислилаца савремености, није случајно да ово његово дело још није преведено на енглески језик. Да бисмо сагледали место левице (и социјалистичких идеја) у данашњем свету, а поготову њихову перспективу, марксистички историјско-материјалистички дискурс, са својом сменом друштвено-историјских формација (робовласнишво, феудализам, капитализам…) нам није довољан. Маркс је дао бриљантан опис и критику функционисања капитализма, али је „историјски материјализам“ само једна сликовита екстраполација политичке историје Запада. Оне земље у којима није било могуће ове формације јасно препознати (пре свега Русија, али и већина земаља Истока и некадашњих колонија), олако су називане „заосталим“. Иторија залагања за праведно друштво траје откако је света и века и може се пратити у разним традицијама, а у нашој од старозаветних времена. Један од отаца утопијског социјализма масон Сен-Симон, одрицао је могућност остварења социјализма без хришћанства и до краја живота је настојао да их теоријски уједини. Сам термин ‘социјализам’ је увео његов ученик, такође масон, Пјер Леру, објављујући 1834. своју књигу „Индивидуализам и социјализам“ . Потребу за овим појмом наметнула је потпуна суровост капитализма, који је уништавао милионе људских живота. Са становишта науке и политике, људима је требало понудити другачији поредак. Дакле и појам, и теорија социјализма настале су, у односу на цивилизацијску противречност Православље-Запад, сасвим недавно, и то у окриљу Запада. Стога је марксистичко-лењинистичка, или класична комунистичка револуционарна доктрина била, на основу западног искуства, а) потпуно материјалистичка и б) потпуно антиклерикална, што је ову доктрину осудило на пропаст, без обзира на значајна достигнућа у изградњи социјализма. Љубав, без које је немогућ хуманизам, је најважније људско осећање, а тиме и најважнија одлика човека. Као таква, она спада у сферу духовног. Запад и материјализам искључују љубав из теорије и друштвеног живота, па људи лишени љубави и духовности, као својих основних одлика, остају заробљеници капитализма. Западни капитализам, у чијем се окриљу родио комунизам, као његова антитеза, био је безгранично суров и насилан. Стога делује логично мисао да се такав поредак може не само савладати једино насиљем, него се и његова алтернатива мора одржавати – диктатуром и терором. Русија (и Србија) 19. – почетка 20. века биле су запљуснуте западним идејама. Ни Православна Црква није налазила начин да им се ефикасно супротстави, него се и она прилагођавала. А међу православно васпитаним становништвом, осећала се потреба за добрим делима, подвижништвом и саможртвовањем. На такав начин су се безобзирности капитализма супротстављали једино комунисти. И зато је њихова револуција најдубље корене пустила баш у Русији и Србији. Нажалост, на западном искуству заснован и сурово примењен антиклерикализам, али и „црвени терор“, створио је непотребне и до данас незалечене ране у друштву, које су довеле и до делимичне реторзије после пада социјализма. Делимичну рехабилитацију положаја Православља у Русији спровео је током Другог светског рата Стаљин, али је она успорена и заустављена после његове смрти. Данас се на челу Русије налази оцрковљени православни верник Владимир Путин. Због свог православног карактера и православног вође, иако има исти уставни, економски и финансијски систем као западне земље, данашња Русија се у свету понаша битно другачије од западних земаља, то је свима очигледно и буди наде остатку света и људима на самом Западу. Важно је приметити да је и лидер Комунистичке партије Руске Федерације (која се налази у конструктивној опозицији) Генадиј Зјуганов – декларисани православни верник. Дакле, може се закључити да се комунистички револуционарни покрет у Русији (и Србији) у историји појавио као „негација негације“ у односу на Западни капитализам неприродно наметнут православној Русији (и Србији). Тиме је он као такав на крају сам себе поништио, отварајући пут за хармонично православно друштво. А пошто такво друштво по дефиницији не може бити капиталистичко, на значају добија руско (и српско) конкретно историјско искуство у изградњи социјализма. Летална криза Запада којој смо сведоци, је и летална криза капитализма. Осим духовних, постоје и два јака рационална разлога да капитализам буде замењен социјализмом, а оба се своде на већу ефикасност социјализма. Прво, живимо у свету у коме технологија може да обезбеди благостање за све, а у свету је много гладних, болесних и убијених. Друго, данашњи компјутери нам омогућују да планска привреда буде ефикаснија од тржишне. А са православног становишта могли бисмо довести у питање и постојање приватне својине и новца, о каматама да и не говоримо. Да се овај процес већ одвија и у пракси, показује пример државотворства на подручју најмлађих, самопрокламованих држава – Доњецке и Луганске Народне Републике, које за своје темељне, општеприхваћене идеје проглашавају – Православље и социјализам, блиске на моралном и вредносном плану . Потребно је даље разрадити и јединствену друштвену и политичку теорију, засновану на овим темељима и тако превазићи конфликтну друштвену располућеност (укључујући и ону „лево“ – „десно“), која је последица западног антицивилизацијског кода.
  2. Sve spremno za početak suđenja protiv SPC Viši sud u Londonu overio je tužbe šest osoba koje tvrde da su seksualno zlostavljane od strane nekoliko sveštenika Srpske pravoslavne crkve (SPC), saznaje Danas. 11Piše: J. Diković16. januara 2019. 14.00 Izmenjeno: 14.01 Foto: FoNet-SPC Prema navodima oštećenih, zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999. godine, a za čiju smrt njegova majka krivi penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, pošto tvrde da je ne bi dočekali pred domaćim sudovima. Tužbe je londonskom sudu nedavno podneo britanski advokat Mladen Kesar, koji je Danasu objasnio da nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već cela SPC, jer kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju, ističući da „broj pedofila u SPC nije poznat, ali da sigurno nije mali“. Naša redakcija nije uspela da dobije nikakav komentar iz SPC povodom ovih tužbi. Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja i sveštenik SPC, je 2015. rekao da ga je vladika Kačavenda seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je još u toku. Takođe, majka studenta semeništa, Milića Božinovića, tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu, iako u službenom izveštaju policije piše da se mladić ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima. Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“ da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina. Podsetimo i na to da je sveštenik Ilariona je 2001. uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo.
  3. Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен. 24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње. Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога. Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира. Извор: ФБ профил Жељка Познановића.
  4. Zbog tvrdnji o seksualnom zlostavljanju od nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uskoro bi trebalo da počne suđenje u Londonu Podnete tužbe protiv SPC zbog pedofilije Britanski advokat Mladen Kesar, potvrdio je za Danas da je podneo tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) za šest klijenata zbog seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika SPC. Piše: J. Diković21. decembra 2018. 12.30 Izmenjeno: 12.30 Foto: FoNet/ SPC Kako nam je Kesar objasnio, tužbe su podnete Višem sudu u Londonu, i trenutno se zavode u registar, nakon čega će sud odlučiti kada će početi sudska parnica. Nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već celokupna SPC, s obzirom na to da kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju. Zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999, a za čiju smrt njegova majka krivi sada penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, jer smatraju da je ne bi bilo pred domaćim sudovima. – Mi smatramo da je ovo u javnom interesu ne samo zato što je žrtvama onemogućena pravna zaštita u matičnim zemljama. Broj pedofila u SPC je nepoznat, ali sigurno nije mali. Oni su zaštićeni, a sveštenike često premeštaju iz jedne eparhije u drugu, uključujući i one u inostranstvu. Mislimo da nije isključeno da su sveštenici skloni takvom ponašanju već dobili premeštaj u zapadne zemlje ili da mogu biti prebačeni u budućnosti – ističe Kesar za Danas. Sveštenik SPC, Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja, izašao je u javnost 2015. s navodima protiv Kačavende, tvrdeći da ga je seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je i dalje u toku. Jovanović je pre nekoliko meseci izjavio da je o tužbi protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić i da im je dostavio svu prateću dokumentaciju. Vasilije Kačavenda se penzionisao 2013. godine, i to nakon što se na internetu pojavio snimak koji ga prikazuje kako ljubi mladića. Majka studenta semeništa Milića Božinovića, koji je preminuo 1999. tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu. Prema službenom izveštaju policije on se ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima. Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Pahomije je posle četiri godine suđenja proglašen nevinim, da bi Opštinski sud u Nišu potvrdio presudu. Vrhovni sud Srbije je 2007. proglasio ove dve sudske presude nezakonitim, ali nije mogao narediti ponovno suđenje zbog pravila da jednoj osobi ne može biti suđeno dva puta za isti zločin. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“, podseća Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN) da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina. BIRN podseća i na slučaj sveštenika Ilariona, koji je 2001. godine uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo. NJega je SPC odmah smenila, da bi u oktobru 2006. bio osuđen na deset meseci zatvora. Kazna mu je kasnije povećana na jednu godinu. Tokom prošle godine Vrhovni sud Srbije je naredio ponovno suđenje, ali predmet nikada nije došao do suda zbog zastarevanja.
  5. Аерозагађење чврстим микрочестицама показује се као веома озбиљан проблем у Србији, нарочито у зимским месецима. PM10 (particulate matters 10) јesu čvrste čestice promera do 10 mikrometara. Na njihovo štetno dejstvo ukazao je epidemiolog Daglas-Dag Dokeri 1993. godine (Dockery DW et al. An Association between Air Pollution and Mortality in Six U.S. Cities, N Engl J Med 1993; 329:1753-1759). To je Dokerijeva kapitalna studija o vezi aerozagađenja i smrtnosti u šest američkih gradova, nakon koje su promenjeni federalni propisi u SAD. "NEVIDLJIVI UBICA" Famoznu PM-10 česticu udišemo svaki dan, a godišnje odnese 6.000 života u Srbiji P. Vujanac Blic 20.12.2018. 07:0 63 FOTO: M. CVETKOVIĆ / RAS SRBIJA U Srbiji godišnje umre, prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, 6.000 ljudi od bolesti izazvanih lošim kvalitetom vazduha, a kao glavni krivac označane su PM-10 čestice, poznate kao nevidljive ubice iz vazduha. Šta su zapravo te famozne čestite i možemo li se ikako zaštititi? Taj "nevidljivi ubica" iz vazduha je prašina manja (PM) od 10 mikrometara i predstavlja smešu dima, čađi, prašine i kiseline, uz teške metale poput olova, kadmijuma, nikla i arsena, a nastaje kao posledica kombinovanog uticaja grejanja, saobraćaja i industrije. Kad udisanjem stigne u pluća, PM-10 čestice deponuju se u najdubljim delovima tog organa i, kako upozoravaju lekari, posebno ugrožavajući decu, trudnice, stare osobe i hronične bolesnike. FOTO: RAS SRBIJA Urok i iznenadnih smrti - U slučaju udisanja PM-10 čestica, koje skraćuju dah, srce se napreže da bi kompenzovalo smanjeni unos kiseonika i pri tom se iscrpljuje. Na taj način, pored razboljevanja pluća, one dovode i do srčanog ili moždanog udara i možemo ih smatrati uzrokom iznenadne srčane smrti, za koji nemamo valjani dokaz – objašnjava onkolog dr Zoran Živković. Te PM-10 čestice, kako pokazuju dnevna, iz sata u sat, merenja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine, juče su Valjevo ponovo svrstale na čelo najzagađenijih gradova u Srbiji, dok je vazduh kao zagađen, što je nešto blaža varijanta, izmeren u Subotici, Novom Sada, Nišu, Rumi, Pančevu, Smederevu i Užicu. FOTO: RAS SRBIJA Šta gde najviše zagađuje Inače, dozvoljena vrednost PM-10 čestica u vazduhu iznosi 50 mikrograma po kubnom metru, a ta vrednost, opet pokazuju podaci Ministarstva i Agencije za zaštitu životne sredine, čak u pet gradova traje duže od 100 dana godišnje: Pančevo (157), Užice (122), Valjevo (114), Kraljevo (106) i Kragujevac (101). Što se tiče uzroka, Ministarstvo je indikovalo sledeće razloge za prekomerno zagađeni vazduh u ovim gradovima: Pančevo - industrija i saobraćaj, Užice - grejanje i saobraćaj, Valjevo - grejanje i saobraćaj, Kraljevo - grejanje i saobraćaj, Kragujevac - industrija i saobraćaj. Daleko od rešenja Rešenje problema prekomernog zagađenja zahteva multidisciplinarni pristup, za početak sa saobraćajem, ali po onome šta je potrebno promeniti, rešenje nije na vidiku. - Treba se fokusirati na saobraćaj i vozila na dizel pogon, koja ispuštaju ugljen dioksid, ugljen monoksid, azot monoksid, azot dioksid, koji u reakciji sa vlažnim vazduhom daju kiseline i jedan su od uzroka takozvanih „kiselih kiša”. Posebna pažnja se mora obratiti na starost automobila i njihovu potrošnju i sagorevanje goriva. Ako bi zagađenje česticama PM-10 smanjili za 10 mikrograma po metru kubnom, broj smrtnih slučajeva bi se prepolovio – smatra dr Zoran Živković. Što se tiče grejanja, državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine Dragan Jeremić kaže da bi rešenje za lokalne toplane, koje koriste ugalj ili mazut, bio prelazak na gas ili biomasu. - Osim ekološkog, imali bi i ekonomski efekat, jer bi kotlovi na biomasu smanjili osnovnu cenu grejanja i daljinsko grejanje učinili pristupačnijim za građane. Tamo gde nije moguće priključe na daljinski sistem, treba razmisliti o subvencionisanju zamene individualnih ložišta na ugalj za manje štetne energente – poručuje Jeremić. U Valjevu, gradu najviše pogođenom PM-10 česticama, inače, centralno grejanje koristi tek petina žitelja, a grad kome "na ruku" ne ide ni njegov geografski položaj u kotlini, posebno ugrožava 30.000 individualnih ložišta koja koriste drvo i ugalj lošeg kvaliteta. Uz to, valjevskim ulicama šparta, kako se procenjuje, oko 30.000 automobila. FOTO: PREDRAG VUJANAC / RAS SRBIJA Valjevo najzagađenije Tek pošto je građanska inicijativa "Da Valjevo prodiše" i Lokalni front skupio peticiju sa više od 1.500 potpisa građana, vlast je prihvatila da o aeorazagađenju otvori raspravu 24. decembra. S druge strane, gradonačelnik Slobodan Gvozdenović ponavlja da "Valjevo što se tiče vazduha nije ni Hirošima ni Nagasaki", kao i da ne postoje nikakve zvanične informacije o tome da je vazduh u Valjevu zagađen. - Nikakve zvanične informacije od Zavoda za javno zdravlje, Batuta, Agencije za zaštitu životne sredine, nismo dobili. Neću da raspravljam o PM-10 česticama, o merenju Agencije za zaštitu životne sredine, ali hoću da vam naglasim da nikakav zvaničan dokument, ovde nije stigao – rekao je Gvozdenović za skupštinskom govornicom. To što se građani ovog grada svakodnevno guše i što zvanična meranja na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da je Valjevo među najzageđnim gradovima u Srbiji, Gvozdenoviću očigledno nije dovoljno.
  6. SCIENTIST објављује налазе истраживања по којима однос броја животиња у кући и ризика за развој алергија код деце стоје у обрнутој сразмери: што више животиња то мање алергија, и обратно, мање животиња више алергијских реакција код деце. До сада није била установљена ова правилност и добијани су противуречни налази који су указивали да нпр. астма стоји у једном односу са бројем животиња у кући, а у сасвим другом са бројем животиња у насељу. Number of Pets in Infancy Tied to Lower Allergy Risk https://www.the-scientist.com/news-opinion/number-of-pets-in-infancy-tied-to-lower-allergy-risk-65243?utm_campaign=TS_DAILY%20NEWSLETTER_2018&utm_source=hs_email&utm_medium=email&utm_content=68509731&_hsenc=p2ANqtz--LcNPI2dbhIE99gJo7nmf7Wy1RAAUThl80UW9gOLfUWGF0Kf1c03dy5llGoaYN_T55AYlA2wh3wbqeeBU9OKbXqWQFFg&_hsmi=68509731 A study finds the effect is dose-dependent, with each additional pet further lowering the odds of developing allergies. Dec 19, 2018 SHAWNA WILLIAMS, THE SCIENTIST AddThis Sharing Buttons Share Past studies have suggested that living with pets during the first year of life lowers the risk that a child will develop allergies. A paper published in PLOS One today (December 19) now finds that this effect is dose-dependent—that is, the more pets in a baby’s house, the lower the risk that the child will go on to develop allergies years later. “This is the hygiene hypothesis at work,” coauthor Bill Hesselmar, an associate professor at the University of Gothenburg in Sweden, tells The New York Times, referring to the longstanding idea that a lack of exposure to infectious diseases, microbes, or parasites in developed countries has led to climbing rates of allergies and other autoimmune conditions. Hesselmar and his coauthors analyzed data from two previous Swedish studies, one that distributed a questionnaire to 7- and 8-year-olds, and another that followed children from [yes?] birth and then clinically tested them for allergies at age 8 or 9. The risk of allergies among the children decreased steadily with the number of pets they’d lived with as infants. Those with four pets had half the risk of the children who’d had none. “What’s fascinating to me [about the new Swedish study] is the more pets you have, the more protection you have,” Mimi Tang, an immunologist at the Murdoch Children’s Research Institute in Melbourne who was not involved in the research, tells the ABC. ...
  7. Можда је примједба формална, али термин "рехабилитација" мислим да није адекватан. Ако се добро сјећам саопштења са САСабора 2015. епископи канадски Геогрије и милешевски Филарет су трајно разрешени управљањем дотадашњим епархијама и "стављени на располагање Светом Арх. Сабору". Дакле, Сабор би могао да им додели неку другу епархију која се упразни или неко послушање унутар Цркве.Чини се да, бар владика Филарет, као и бивши Артемије, тврдоглаво инсистирају на катедрама са којих су разрешени. Још да се патријарх и Сабор поспу пепелом и да кажу да су све то радили под притиском америчке амбасаде. Тако нешто тешко да ће да дочекају.
  8. Тако је. Ако позову и професора емеритуса Владику Тасу, тек ће да почне! Шалим се, види се да је у питању квалитетан рад (читаћемо се још), желим да то буде тек почетак успјешног богословско-истраживачког рада.
  9. Дана 13.11.2018. у Свето-Успенској Кијево Печорској лаври одржано је заседање Архијерејског Сабора Украјинске православне цркве. Сабору је председавао митополит кијевски и све Украјине г. Онфурије, а у његовом раду учествовала су 83 епархијска и викарна архијереја УПЦ, од њих укупно 90. Сабор је донео посебне Одлуке и Изјаву. У одлукама Сабора констатује се да је Украјинска православна црква једина која делује на целој територији земље и да располаже свом независношчу и слободом у раду која јој је потребна. Украјинска Црква се увек залагала за превазилажење раскола, али не по цену да се Црква претвори у пропагандно средство политичара. Осуђује се неканонско мешање Константинопољске патријаршије на територији друге Помесне цркве. Одлуке Цариградског Синода од 11.10. о.г. су антиканонске и као такве неважеће. Проширење јурисдикциције Константинопољске цркве на Украјину је засновано на спекулацији црквено - историјским фактима. Прихватање расколника у архијерејском сану је незабележено у црквеној историји. Ниједан раскол није превазиђен његовом простом легализацијом. Константинопољ је прихватањем оваквих група сам отишао у раскол и Украјинска православна црква прекида општење с њим. Даље је, ипак, упућен позив, Констанопољском патријархату, да се у саборном сагласју свих помесних цркава укључи у дијалог са Украјинском православном црквом. Посебно је наглашено да ће УПЦ бранити своје регистровано име, будући да постоје бројне изјаве државних званичника да ће јој, по обједињавању расколника, бити наметнуто октроисано име "Руска православна црква у Украјини". У посебној Изјави се истиче да је сусрет са председником Украјине Пјотром Порошенком, који је био планиран за данас, могућ само на црквеној територији, а не у световним просторима, због очигледног сврставања украјинских власти на расколничку страну. Председник Украјине Порошенко није прихватио да дође у Кијевско Печорску лавру, саопштено је на крају. Извор:https://pravoslavie.ru/117229.html View full Странице
  10. Дана 13.11.2018. у Свето-Успенској Кијево Печорској лаври одржано је заседање Архијерејског Сабора Украјинске православне цркве. Сабору је председавао митополит кијевски и све Украјине г. Онфурије, а у његовом раду учествовала су 83 епархијска и викарна архијереја УПЦ, од њих укупно 90. Сабор је донео посебне Одлуке и Изјаву. У одлукама Сабора констатује се да је Украјинска православна црква једина која делује на целој територији земље и да располаже свом независношчу и слободом у раду која јој је потребна. Украјинска Црква се увек залагала за превазилажење раскола, али не по цену да се Црква претвори у пропагандно средство политичара. Осуђује се неканонско мешање Константинопољске патријаршије на територији друге Помесне цркве. Одлуке Цариградског Синода од 11.10. о.г. су антиканонске и као такве неважеће. Проширење јурисдикциције Константинопољске цркве на Украјину је засновано на спекулацији црквено - историјским фактима. Прихватање расколника у архијерејском сану је незабележено у црквеној историји. Ниједан раскол није превазиђен његовом простом легализацијом. Константинопољ је прихватањем оваквих група сам отишао у раскол и Украјинска православна црква прекида општење с њим. Даље је, ипак, упућен позив, Констанопољском патријархату, да се у саборном сагласју свих помесних цркава укључи у дијалог са Украјинском православном црквом. Посебно је наглашено да ће УПЦ бранити своје регистровано име, будући да постоје бројне изјаве државних званичника да ће јој, по обједињавању расколника, бити наметнуто октроисано име "Руска православна црква у Украјини". У посебној Изјави се истиче да је сусрет са председником Украјине Пјотром Порошенком, који је био планиран за данас, могућ само на црквеној територији, а не у световним просторима, због очигледног сврставања украјинских власти на расколничку страну. Председник Украјине Порошенко није прихватио да дође у Кијевско Печорску лавру, саопштено је на крају. Извор:https://pravoslavie.ru/117229.html
  11. александар живаљев

    Патријарх Иринеј примио бечког кардинала Шенборна

    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 10. новембра 2018. године у Патријарашкој резиденцији у Београду Његову Узоритост надбискупа бечког Кристофа кардинала Шенборна. Пријему су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, апостолски нунције у Србији надбискуп г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, а у име Председника Републике Србије генерални секретар г. Никола Селаковић. Вођени су разговори о односима Српске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве, при чему је Његова Светост заблагодарио Надбискупу бечком и Римокатоличкој Цркви у Аустрији што су српски православни верници тој земљи добро примљени и у њој нашли нови дом. Посебно је наглашен хришћански гест Надбискупије бечке када је 2014. године уступила српским православним верницима на употребу цркву у Нојлерхенфелду у Бечу. У спомен на сусрет, Патријарх српски уручио је Надбискупу бечком монографију „Хришћанске задужбине Косова и Метохије“, која на више од хиљаду страница документује историјско, духовно и културно присуство српског народа на тој српској земљи. Са своје стране је кардинал Шенборн уручио предстојатељу Српске Цркве честицу моштију Светог апостола Андреја. Претходно је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду обављен приказ књиге кардинала Шенборна „Христова школа живота“, која углавном садржи његова догматска излагања (катихезе) које је држао током 2011. и 2012. године у бечкој катедрали Светог Стефана. фото: kathpress.at Извор:http://www.spc.rs/sr/patrijarh_irinej_primio_bechkog_kardinala_shenborna
  12. Писмо Светог епископа Варнаве Хвостанског сестринству манастира Јазак о музици Св. Муч. Евтихије и др. м. Беочин, 6-IX-64 У Господу предраге Сестре моје, Ево, иако ни по којој мери ни кантару, ни секунда, заиста, времена немам, ипак у љубави Христовој према Вама отимам време и пркосим ходу сунца и месеца, као што је пророк Божији у бици са непријатељима Израиљевим чинио. Зар и ми нисмо слуге Божије, зар и нама није Господ рекао: Другови моји! – да, та света реч данас је упрљана другарством антихристовим (зар може ма где ван Христа бити другарства, зар није она наказа у сподоби људској, Стаљин, показо шта значи другарство у кући нехристовој!?) – да, и ми смо позвани на Велики Банкет који небо већ овде приређује и даје, већ овде, међу гладним просјацима овога света. Зато се и журимо, али у часовима силе своје вичемо сунцу: Стани! и звездама: Не мичите се! Зато вам ја данас пишем, данас, кад, заправо, ни секунда времена немам. Хоћу, најпре, о музици да Вам говорим. Да Вам саопштим коју реч о томе милозвучном Говору Божјем на овоме свету, и на свим световима Божјим. У ранијим вековима људи су говорили омузици сфера, и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњује цео бескрајни простор звездани. Мислили су да и звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нотâ, нотâ некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И када се потомак Адамов, мучен проклетством свог претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, када је душа зашиштала, у вечитој жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главе: …И род женин стаће змији на главу… Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сад немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено, очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо заиста створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања, и наде, и чекања, већ Живота Самог. Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, те су душе ближе осећању неба, и невидљивих анђелских светова. Али, авај, све на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским, и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као да би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И када би ми, уместо да уживамо у њему скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу, и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују са његове меке обале посуте цвећем, и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност, која мами, и коју треба познавати, да би постала неопасна. Јер музика није(подвуч. аутор) небо на овоме свету, она га само предсказује, издалека на њега указује, и помиње да се, сада, између нас и неба налази непремостива провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера, и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути, и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за Вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, Ваше душе отврају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке који вуку на дно језера, које, најпре, омађијају, онда вуку, и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути. Ја знам да међу Вама има бар једна душа која ће чути, и чувши разумети и радовати се. Како сте, миле сестре моје? Како бројите ове кратке дане јесени наше битке? Пролеће је на прагу. И када цича зашкрипи на прагу, ми јој довикујемо: Склони се, мразе, ето маја, стоји за тобом, хоће да уђе у дом мој! Уђи, мају, уђи! И ми никада нисмо ван маја Божијег. Када вам ово говори онога кога чува новембар и децембар овога света, са својим немоћном полицијом и ланцима, онда знајте да је тако! (…) Овај папир је из болнице. Ово су разни графички знаци и мерења срца, живаца итд. То је остало у београдској болници. Баш Вама на њему пишем, јер хоћу да с његовом употребом, то значи нестанком, означим молитвену веру и наду да ће Вашим моћним молитвама невестâ и заручницâ Христових нестати и болест моје миле мајке мученице. Ево шаљем карту, слику м. Беочина Мирку. С. Параскева, јави јеси ли мoгла прочитати сваку реч овде. Од Господа Вам Музичку радост жели Ваш брат Еп.+Варнава Преузето из књиге ,,Ја сам стегнут гвозденом и оружаном стражом. Но шта има лепше, од ланаца Христа ради!ʼʼ Писма епископа Варнаве сестринству манастира Јазак, Сремски Карловци 2005, стр. 35-38. Припремила дипл. теолог Миланка Тешовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да државни врх Србије и Српска православна црква /СПЦ/ имају другачија виђења онога што се назива компромисно рјешење косовског питања, што је легитимно, те упозорио да је друга страна медаље да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају, на шта већ немају право. Драгомир АнђелковићФото: Novosti.rs "Чини ми се да би било некоректно оспоравати политичким структурама да понуде своје виђење решења, односно да га изложе референдумском суду грађана, уз све политичко и историјско бреме које са собом по власт носи ма који исход изјашњавања бирача", истакао је Анђелковић. Он је нагласио да му с друге стране делује једнако неприхватљиво, што је код државног врха сада случај, негирање права СПЦ-у да има сопствени став по питању будућности Косова, односно да исти јавно заговара чак и у контексту потенцијалног одржавања референдума. "То није никакво лоше мешање цркве у политику. Како због специфичних историјских околности које важе за нас, тако и у светлу универзалних демократских вредности! Српски народ је у другој половини 15. века - са отоманским освајањем последњих остатака Србије, Босне, Херцеговине и Зете - изгубио класичне елементе своје полицентричне државности. Неко време је њен пламен одржаван посредством институције српских деспота у 'избеглиштву' /назовимо то владом у егзилу/, а онда је и тај траг државности нестао. Као њен институционални чувар остала је Српска православна црква", подсјетио је Анђелковић. У таквим околностима, каже он, Црква је суштински допринијела очувању нашег средњовјековног државног насљеђа као и, макар код православних Срба, националне свијести. "Без претеривања, била је кључни инспиратор национално-ослободилачке борбе из које је произашла обнова српске државности у залеђу Јадрана /Црна Гора/ и на простору Подунавља тј. у Шумадији. СПЦ је уз то разбацивала искре српске националне и државне идеје на свим територијама на којима су Срби били иоле компактно настањени а оне још нису биле ослобођене", навео је Анђелковић у ауторском тексту за "Политику". Из свега реченог, истакао је он, јасно је да је Српска црква "старија" од модерне српске државе "/кажем у једнини јер нажалост Црна Гора иако српска земља није више српска држава док је Република Српска државни ентитет у оквирима БХ заједнице/". "С правног становишта у секуларној држави то много не значи, али свакако значи у моралном и националном погледу. Отуда, мени је због свега реченог проблематично када се негира право СПЦ-у да о важним националним питањима, сада конкретно о Косову и Метохији, заузима аутентичну позицију макар она била и у раскораку са државном. Уверен сам да многи мисле као и ја, са консеквенцама које то може да има по рејтинг политичара. Али нека о томе мисле они", рекао је Анђелковић. Према његовим ријечима, у главне елементе грађанског друштва спадају: тржишна економија и субјекти који ту делују, независни медији, од државе независни извори експертизе о свим аспектима владине политике, разграната мрежа добровољних удружења у свом областима друштвеног живота. "Ту се налази и СПЦ, ма колико такво упрошћено сврставање Цркве може да заболи многе људе привржене традицији и националној идеји. Ту смо где смо, било то добро или лоше, али онда бар да то уважимо без двојних стандарда. А по дефиницији субјекти грађанског друштва - значи и СПЦ - постоје да би се борили за реализацију своје мисије, односно ради заштите грађана који им прилазе или су у фокусу њихове пажње", додао је Анђелковић. Он је истакао да су институције грађанског друштва независне у односу на власти али она није у односу на њих и имају право да у домену своје моћи а у складу са својим циљевима настоје да модификују владину политику. "Стварајући одговарајућу друштвену атмосферу, већ зависно од свог угледа и снаге, подстичу владајуће структуре да размисле о њиховим захтевима. Наравно, оне могу да их уваже или одбаце. То је већ питање политичке калкулације. Свако је ту кројач своје среће али никоме није забрањено да у руке узме прибор за друштвено 'шивење'", нагласио је Анђелковић. Он је упозорио да је друга страна медаље да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају, закључивши да на то већ немају право.
  14. александар живаљев

    Raskol se zahuktava

    Доста се слажем са Твојим "читањем". Но, само ако српске профанароите схватимо као људе који негују необјективан сентиментализам према Цариграду. За разлику од њих, прави фанароити су данас оперативци војно-политичких структура, као они несрећни "украјински егзарси". Дугорочно, надам се, ово је пропаст сентименталистичке квазиучене црквене политике у Срба.
×