Jump to content

александар живаљев

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    4176
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Последњи трофеј

александар живаљев је имао/ла садржај са највише реакција!

О александар живаљев

  • Ранг
    Не мисли да оде
  • Рођендан 12/30/1968

Profile Information

  • Пол :
    Мушко

Contact Methods

  • Facebook
    Александар Живковић
  • Crkva.net
    Александар Живковић

Скорашњи посетиоци профила

10267 посетилаца
  1. Патријарх српски Павле (1914-2009) остаће запамћен у српском народу, како у оном православном, тако и у мање православном, па и неправославном српском народу, по својој дубокој хришћанској духовности којом је зрачио целог свог дугог живота. Стара изрека остала од хришћанских Светих отаца – „Благо теби ако ти ум у срцу почива“ – као да се у потпуности остварила у личности и животу Гојка Стојчевића, блаженопочившег патријарха српског Павла (рођеног у селу Кућанци у Славонији). Природно интелигентан, високообразован (не само теолошки образован), патријарх Павле је водио узоран монашки живот (замонашио се 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештење) до своје кончине у дубокој старости 2009. године. Строг према другима, али најпре према себи, није претеривао ни у чему, излазио је свима у сусрет мудрим саветима протканим искричавом духовитошћу, која је пленила све са којим је долазио у ближи додир. Пошто сам има Божју милост и срећу да сам релативно рано у своме животу ближе упознао и посећивао тадашњег призренског владику Павла, а онда касније и патријарха Павла у Београду, усуђујем се да понешто прозборим о неким патријарховим мислима и саветима до којих сам дошао, било у току разговора с њиме, било из бројних, објављених књига о патријарховом животу (нарочито су ми биле драгоцене књиге његове унуке Снежане Милковић, његовог блиског пријатеља и ученика, архимандрита Јована Радосављевића и, посебно, записи крушевачког владике Давида). (…) Читајмо зато поново патријархов „оригинал“ па покушајмо и сами да га „тумачимо“. „Када Бог некоме дадне да учини могуће, а он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престаће да се интересује за могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.” Шта је уопште у човековом животу – могуће, а шта немогуће? За Бога, каже се, ништа није немогуће, а за човека? Хришћанска светоотачка литература кроз векове потврђивала је безброј пута да и за човека који непоколебљиво верује у Бога, такође (као и за Бога?) ништа није немогуће. Да ли је оваква дубока и трајна вера у Бога једини услов да и човек постигне нешто што зовемо „немогуће”? Али, поновимо питање: шта је уопште „могуће”, а шта „немогуће”? Вишевековни развој науке (отуд проширени појмови материје и енергије-биоенергије) и у њој психологије довели су човека да посумња у границе могућег и немогућег. Досадашња остваривања у човековој практичној делатности, захваљујући открићима науке (нарочито физике, молекуларне биологије, али и психологије – трансперсонална психологија, основана у Калифорнији 1972. године), превазишла су и најсмелија очекивања, подједнако верујућих и неверујућих људи. Већ одавно – немогуће је постало могуће! Наш патријарх, изврстан и проницљив психолог (из разговора с њиме знам колико га је занимала психологија, нарочито тзв. дубинска психологија), када је говорио о могућем и немогућем у људском животу, мислио је и на нешто друго: на незајажљиве човекове амбиције које у тежњи „за немогућим“ превазилазе сопствене снаге и способности, завршавајући често у неком животном ћорсокаку или депресији. Латинска реч амбиција значи: стремљење чему па, ако је сагледавамо као духовну појаву, она онда није ништа друго него природна (Јунг би чак рекао нагонска) тежња ка Богу; односно ка потпуности и/или савршенству. Пошто човек (да ли сваки човек?) неминовно у току живота изопачи оно што му је дато и задато („лик и обличје Божије“ – обличје као задатост сталног усавршавања), он онда – због гордости као последице често неподношљивог осећања слабости-инфериорности – од могућег што му је дато да у току живота постепено развија (незаборавна прича у Јеванђељу о различитим даровима), човек ускаче, прескаче у – немогуће. И тако, како нас са правом уверава патријарх Павле – човек занемарује да развије оно што је било могуће. Како да човек схвати и доживи да му је Бог подарио могућност да од могућег учини немогуће, али да он овај подвиг не може да оствари без Бога. У супротном, разједајућа инфериорност принудно ће га терати ка немогућем (разбољевајући га тако на разне начине), остављајући га целог живота незадовољним. Човек носи дубоко у себи скривеног и Христа (распетог и васкрслог) и Луцифера – не заборавимо да је он требало да буде лучоноша, дакле, доносилац светлости. Како их помирити? И на ово тешко питање, наш врли Павле има одговор: „Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари или усијане и искључиве судије.” Исус Христос нас стално подсећа на неизбежност смрти. Како је избећи? Сталним подвигом мирења разума и осећања, могућег и немогућег, Луцифера и Христа. Деда-Попа и унука У односу патријарховом према његовој унуци Снежани било је много скривене нежности, љубави и заштите. У раније овде поменутој књизи Снежане Милковић о њеном деди било је неколико драгоцених савета упућених њој од којих сам изабрао само три да бих о њима још нешто додао из своје психотерапеутске праксе и животног искуства. Видећи је једном да се много секира, отац Павле, њен деда, упутио је унуци следеће речи: „Немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу. Оболећеш! Превелика брига исто је што и небрига” (подвукао В. Ј.). Равно пре три хиљаде година остала су забележене у кинеској медицини ова искуством проверена истина: туга и брига стварају болести! Човек не може ни данас, у 21. веку, да се не диви безброј пута у прошлости провереној чињеници да је већина наших болести – психосоматског порекла. Остаје данашњем лекару (нарочито психијатру, психологу, психотерапеуту) да се зачуди како је могуће да неке, збиља сталне истине о човеку – не само из области медицине већ и из других наука, али онда нарочито из области религије и моралистике (као, на пример, она позната мудра реч: „Не чини другима оно што не желиш…“) – падају у заборав, да би се после много стотина година откривале као нове. „Туга и брига стварају болести” – како ова истина делује убедљиво и на већину данашњих људи у свету (да ли делује убедљивије, истинитије у народима Истока код којих претпостављамо да се религиозна вера боље сачувала?), независно од занимања људи. Прости, а бистри људи, подједнако ће тачно схватити истину о доласку било које озбиљније, хроничне болести у телу и/или души човека (мада се са правом говори о јединственом деловању тела и душе, физичког и психичког), као и неки савремени лекар који је стекао богато искуство после више година лечења најразноврснијих болести код својих пацијената. Разуме се да туга и брига стварају болести најчешће – када дуго трају; јер, ко од људи не зна за повремену и јаче проживљену тугу из многих разлога, или ко никада није био суочен са бригом (синоними су: неспокојство, забринутост, главобоља, мука), али и са бригом као егзистенцијалом (у философији егзистенцијалиста и Мартина Хајдегера)! С једне стране, дуготрајна туга може довести до депресије као болести (има различитих облика депресија у психијатрији), а ова некада одведе човека у самоубиство. С друге стране, ова иста дуготрајна туга може да се претвори у озбиљну телесну болест (већи део канцерозних обољења код људи последица су вишегодишње депресије). Ни са човековом дуготрајном (продуженом) бригом, као и са тугом, не стоји ништа боље у погледу прогнозе. Зависно од „урођеног органа мање вредности” – а то може да буде дигестивни, циркулаторни, нервни, респираторни или било који други целовити органски систем – многобрижност („многобрижност је болест палог човека“ – свети Теофан Затворник) неминовно ће изазвати, најпре функционалну, а онда и неку органску болест у телу (гризлица – чир у стомаку, астма, висок крвни притисак итд.). Сликовито је отуд поређење оца Павла, могуће појаве неке болести код његове (многобрижне) унуке Снежане. „Сирће”, брига у флаши – нашем телу, „гризе флашу”, док је не изгризе, па флаша пуца – нека болест је озбиљно закуцала на врата наше божанске телесно-душевно-духовне индивидуе. Али, онда, наш велики искуствени монах Павле допуњује претходно речено једном врхунском истином: „Превелика брига исто је што и небрига!” Таква иста или слична мудрост-истина стигла нам је давно, из Вукове народне пословице: „Предобар – недобар“ или „Препоштен – непоштен“! (Из књиге академика Владете Јеротића Од Саве до Павла која ће у издању „Задужбине Владете Јеротића“ бити објављена за Београдски сајам књига) Извор: Блиц
  2. Патријарх српски Павле (1914-2009) остаће запамћен у српском народу, како у оном православном, тако и у мање православном, па и неправославном српском народу, по својој дубокој хришћанској духовности којом је зрачио целог свог дугог живота. Стара изрека остала од хришћанских Светих отаца – „Благо теби ако ти ум у срцу почива“ – као да се у потпуности остварила у личности и животу Гојка Стојчевића, блаженопочившег патријарха српског Павла (рођеног у селу Кућанци у Славонији). Природно интелигентан, високообразован (не само теолошки образован), патријарх Павле је водио узоран монашки живот (замонашио се 1948. године у овчарско-кабларском манастиру Благовештење) до своје кончине у дубокој старости 2009. године. Строг према другима, али најпре према себи, није претеривао ни у чему, излазио је свима у сусрет мудрим саветима протканим искричавом духовитошћу, која је пленила све са којим је долазио у ближи додир. Пошто сам има Божју милост и срећу да сам релативно рано у своме животу ближе упознао и посећивао тадашњег призренског владику Павла, а онда касније и патријарха Павла у Београду, усуђујем се да понешто прозборим о неким патријарховим мислима и саветима до којих сам дошао, било у току разговора с њиме, било из бројних, објављених књига о патријарховом животу (нарочито су ми биле драгоцене књиге његове унуке Снежане Милковић, његовог блиског пријатеља и ученика, архимандрита Јована Радосављевића и, посебно, записи крушевачког владике Давида). (…) Читајмо зато поново патријархов „оригинал“ па покушајмо и сами да га „тумачимо“. „Када Бог некоме дадне да учини могуће, а он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престаће да се интересује за могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.” Шта је уопште у човековом животу – могуће, а шта немогуће? За Бога, каже се, ништа није немогуће, а за човека? Хришћанска светоотачка литература кроз векове потврђивала је безброј пута да и за човека који непоколебљиво верује у Бога, такође (као и за Бога?) ништа није немогуће. Да ли је оваква дубока и трајна вера у Бога једини услов да и човек постигне нешто што зовемо „немогуће”? Али, поновимо питање: шта је уопште „могуће”, а шта „немогуће”? Вишевековни развој науке (отуд проширени појмови материје и енергије-биоенергије) и у њој психологије довели су човека да посумња у границе могућег и немогућег. Досадашња остваривања у човековој практичној делатности, захваљујући открићима науке (нарочито физике, молекуларне биологије, али и психологије – трансперсонална психологија, основана у Калифорнији 1972. године), превазишла су и најсмелија очекивања, подједнако верујућих и неверујућих људи. Већ одавно – немогуће је постало могуће! Наш патријарх, изврстан и проницљив психолог (из разговора с њиме знам колико га је занимала психологија, нарочито тзв. дубинска психологија), када је говорио о могућем и немогућем у људском животу, мислио је и на нешто друго: на незајажљиве човекове амбиције које у тежњи „за немогућим“ превазилазе сопствене снаге и способности, завршавајући често у неком животном ћорсокаку или депресији. Латинска реч амбиција значи: стремљење чему па, ако је сагледавамо као духовну појаву, она онда није ништа друго него природна (Јунг би чак рекао нагонска) тежња ка Богу; односно ка потпуности и/или савршенству. Пошто човек (да ли сваки човек?) неминовно у току живота изопачи оно што му је дато и задато („лик и обличје Божије“ – обличје као задатост сталног усавршавања), он онда – због гордости као последице често неподношљивог осећања слабости-инфериорности – од могућег што му је дато да у току живота постепено развија (незаборавна прича у Јеванђељу о различитим даровима), човек ускаче, прескаче у – немогуће. И тако, како нас са правом уверава патријарх Павле – човек занемарује да развије оно што је било могуће. Како да човек схвати и доживи да му је Бог подарио могућност да од могућег учини немогуће, али да он овај подвиг не може да оствари без Бога. У супротном, разједајућа инфериорност принудно ће га терати ка немогућем (разбољевајући га тако на разне начине), остављајући га целог живота незадовољним. Човек носи дубоко у себи скривеног и Христа (распетог и васкрслог) и Луцифера – не заборавимо да је он требало да буде лучоноша, дакле, доносилац светлости. Како их помирити? И на ово тешко питање, наш врли Павле има одговор: „Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари или усијане и искључиве судије.” Исус Христос нас стално подсећа на неизбежност смрти. Како је избећи? Сталним подвигом мирења разума и осећања, могућег и немогућег, Луцифера и Христа. Деда-Попа и унука У односу патријарховом према његовој унуци Снежани било је много скривене нежности, љубави и заштите. У раније овде поменутој књизи Снежане Милковић о њеном деди било је неколико драгоцених савета упућених њој од којих сам изабрао само три да бих о њима још нешто додао из своје психотерапеутске праксе и животног искуства. Видећи је једном да се много секира, отац Павле, њен деда, упутио је унуци следеће речи: „Немој толико да се секираш, сирће гризе своју флашу. Оболећеш! Превелика брига исто је што и небрига” (подвукао В. Ј.). Равно пре три хиљаде година остала су забележене у кинеској медицини ова искуством проверена истина: туга и брига стварају болести! Човек не може ни данас, у 21. веку, да се не диви безброј пута у прошлости провереној чињеници да је већина наших болести – психосоматског порекла. Остаје данашњем лекару (нарочито психијатру, психологу, психотерапеуту) да се зачуди како је могуће да неке, збиља сталне истине о човеку – не само из области медицине већ и из других наука, али онда нарочито из области религије и моралистике (као, на пример, она позната мудра реч: „Не чини другима оно што не желиш…“) – падају у заборав, да би се после много стотина година откривале као нове. „Туга и брига стварају болести” – како ова истина делује убедљиво и на већину данашњих људи у свету (да ли делује убедљивије, истинитије у народима Истока код којих претпостављамо да се религиозна вера боље сачувала?), независно од занимања људи. Прости, а бистри људи, подједнако ће тачно схватити истину о доласку било које озбиљније, хроничне болести у телу и/или души човека (мада се са правом говори о јединственом деловању тела и душе, физичког и психичког), као и неки савремени лекар који је стекао богато искуство после више година лечења најразноврснијих болести код својих пацијената. Разуме се да туга и брига стварају болести најчешће – када дуго трају; јер, ко од људи не зна за повремену и јаче проживљену тугу из многих разлога, или ко никада није био суочен са бригом (синоними су: неспокојство, забринутост, главобоља, мука), али и са бригом као егзистенцијалом (у философији егзистенцијалиста и Мартина Хајдегера)! С једне стране, дуготрајна туга може довести до депресије као болести (има различитих облика депресија у психијатрији), а ова некада одведе човека у самоубиство. С друге стране, ова иста дуготрајна туга може да се претвори у озбиљну телесну болест (већи део канцерозних обољења код људи последица су вишегодишње депресије). Ни са човековом дуготрајном (продуженом) бригом, као и са тугом, не стоји ништа боље у погледу прогнозе. Зависно од „урођеног органа мање вредности” – а то може да буде дигестивни, циркулаторни, нервни, респираторни или било који други целовити органски систем – многобрижност („многобрижност је болест палог човека“ – свети Теофан Затворник) неминовно ће изазвати, најпре функционалну, а онда и неку органску болест у телу (гризлица – чир у стомаку, астма, висок крвни притисак итд.). Сликовито је отуд поређење оца Павла, могуће појаве неке болести код његове (многобрижне) унуке Снежане. „Сирће”, брига у флаши – нашем телу, „гризе флашу”, док је не изгризе, па флаша пуца – нека болест је озбиљно закуцала на врата наше божанске телесно-душевно-духовне индивидуе. Али, онда, наш велики искуствени монах Павле допуњује претходно речено једном врхунском истином: „Превелика брига исто је што и небрига!” Таква иста или слична мудрост-истина стигла нам је давно, из Вукове народне пословице: „Предобар – недобар“ или „Препоштен – непоштен“! (Из књиге академика Владете Јеротића Од Саве до Павла која ће у издању „Задужбине Владете Јеротића“ бити објављена за Београдски сајам књига) Извор: Блиц View full Странице
  3. Свети синод Руске православне цркве, издао је данас, 8.09., Саопштење поводом јучерашњег Саопштења Генералног секретара Светог Синода Васељенске патријаршије којим се именују два егзарха Цариграда у Украјини. Тим поводом, Синод РПЦ саопштава: Решење Константинопоља донето је без сагласности са патријархом московским и све Руси Кирилом и без сагласности са митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем и представља грубо кршење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне цркве да се мешају у питања друге и то: Друго правило II Васељенског сабора, 20. правило Трулског сабора, 13. правило Антиохијског сабора, 3., 11. и 12. правило Сардичког сабора. Ово решење такође противуречи до данас неоповргнутом ставу константинопољског патријарха Вартоломеја да сматра Блажењејшег митрополита Онуфрија јединим поглаварем Православне цркве у Украјини. Одлука Константинопољске патријаршије да узме у разматрање питање давања аутокефалности "православним верницима Украјине" донета је мимо воље епископата Украјинске православне цркве, који се једнодушно изјаснио за очување садашњег статуса. За оправдање свог мешања у послове друге Помесне цркве Константинопољски патријарх даје лажна тумачења историјских факата и приписује себи искључива овлашћења, која он нема нити је икада имао. Наведено деловање води у ћорсокак односе РПЦ и Константинопољског патријарха и представља претњу очувању јединства светског православља. Свештени Синод Руске православне цркве изјављује да пуна одговорност за наведено антиканонско деловање припада патријарху Вартоломеју и оним лицима који га подржавају. Одговарајуће противделовање Московског патријарха биће у најближе време.
  4. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5264344.html Свети синод Руске православне цркве, издао је данас, 8.09., Саопштење поводом јучерашњег Саопштења Генералног секретара Светог Синода Васељенске патријаршије којим се именују два егзарха Цариграда у Украјини. Тим поводом, Синод РПЦ саопштава: Решење Константинопоља донето је без сагласности са патријархом московским и све Руси Кирилом и без сагласности са митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем и представља грубо кршење црквених канона који забрањују епископима једне Помесне цркве да се мешају у питања друге и то: Друго правило II Васељенског сабора, 20. правило Трулског сабора, 13. правило Антиохијског сабора, 3., 11. и 12. правило Сардичког сабора. Ово решење такође противуречи до данас неоповргнутом ставу константинопољског патријарха Вартоломеја да сматра Блажењејшег митрополита Онуфрија јединим поглаварем Православне цркве у Украјини. Одлука Константинопољске патријаршије да узме у разматрање питање давања аутокефалности "православним верницима Украјине" донета је мимо воље епископата Украјинске православне цркве, који се једнодушно изјаснио за очување садашњег статуса. За оправдање свог мешања у послове друге Помесне цркве Константинопољски патријарх даје лажна тумачења историјских факата и приписује себи искључива овлашћења, која он нема нити је икада имао. Наведено деловање води у ћорсокак односе РПЦ и Константинопољског патријарха и представља претњу очувању јединства светског православља. Свештени Синод Руске православне цркве изјављује да пуна одговорност за наведено антиканонско деловање припада патријарху Вартоломеју и оним лицима који га подржавају. Одговарајуће противделовање Московског патријарха биће у најближе време. View full Странице
  5. @Zoran Đurović не бих се усудио да будем секретар на Сабору у коме ти учествујеш По коментарима престиже и владику Тасу, човјече! Да је Таса имао у своје вријеме Поуке...
  6. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања.
  7. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања. View full Странице
  8. Аво, дираш у несумњиву канонску јурисдикцију крштенијех и антикршћанских Црногораца да крштавају и ђе чули и ђе не чули
  9. Слепило постмодерног човека се можда највише огледа у неразумевању да је Дух највиша инстанца бића и да се он креће у простору слободе и апсолута. Модерни свет који је базиран на позитивистичким наукама и просветитељству, принципа технике и механике, и високог нивоа аналитике, није направио промашај у томе што је увидео вредност тих наука и њихову земаљску снагу, него што их је ставио изнад свега, као апсолутан и једини пут спознаје и разумевања света и себе самог, што неизбежно укида сам смисао живљења, чему сведочи цела западна цивилизација која је базирана искључиво на брутално ефикасним и генијалним принципима „како (урадити нешто)“ али оно „зашто“ и „чему“ временом све више недостаје. Тиме је човек механизовао себе самог и истину је свео само на нешто што је њему мерљиво и разумљиво властитим снагама кроз његове личне мотиве показујући својом слободном вољом да му Бог уопште није ни потребан. Човек често не бивајући довољно свестан тог процеса и својих избора које је направио у исто време је самим тим себе ставио као центар универзума и мерило свега у своме животу и навукао на себе велику пропаст. Оно што можемо видети је да је човек увек склон да ствара идеологије по његовом палом разуму по којима покушава да живи, функционише, и да уређује друштво, али у историји човечанства врло је очигледно да су те идеологије доживљавале неуспехе јер нису осликавале реалну људску природу по којој човек једино може нормално да функционише, и коју он оваквим исључиво антропоцентричним путем никада заправо не може да спозна. Не разумевајући да се највише истине откривају у личном односу са Богом, и да је Истина бића и човековог постојања заправо Личност Логоса, обездуховљен човек је свео своју егзистенцију на тотални бесмисао. Та врста негирања духовне реалности је уједно човека одвела у свет тоталне релативности свега јер је он тај који даје и процењује вредност самога себе и целог света у коме се налази. Самим тиме ништа апсолутно и универзално не постоји у свести таквог човека, који обесмишљава тиме и сопствени живот јер светиња његовог живота не може постојати у таквој парадигми, због чега добијамо продукт постмодерног света који се базира на чистој дијалектици лудила и понора у коме се све може газити на најсуровије начине. У таквим условима човеку је немогуће да очува своју душевност, људскост и здраву емотивну структуру, већ му је дехиманизација неизбежно одредиште. Човек као биће које је створено за јединство (а једино здраво јединство које се може направити је кроз љубав и харомнију) тиме бива осуђен да се мучи као једна одсечена и сама плутајућа честица у свемиру која не може ни да види смисао свог постојања, а камоли неко надахнуће. Тиме своју егзистенцију све више почиње да реализује на начине који су по прилично слични демонолошкој, јер једини мотиви који могу да га покрећу бивају себичност, моћ и хедонизам а у свему томе тај вакум и бесмисао остају као константа. Све што видимо око нас се дешава у процесима, и сваки избор који направимо ће имати последице у неком смеру. Због тога не могу да се не отмем закључку да човек који је одсекао себе од Духа уједно мора да изгуби и своју душу и ултимативно свој разум, јер не чува у себи оно што је основна структура свега и што је најбитније. Реља Рашовић Извор: Патриот.рсhttps://patriot.rs/relja-rasovic-skretnica-zapadne-civilizacije/ View full Странице
  10.     Слепило постмодерног човека се можда највише огледа у неразумевању да је Дух највиша инстанца бића и да се он креће у простору слободе и апсолута. Модерни свет који је базиран на позитивистичким наукама и просветитељству, принципа технике и механике, и високог нивоа аналитике, није направио промашај у томе што је увидео вредност тих наука и њихову земаљску снагу, него што их је ставио изнад свега, као апсолутан и једини пут спознаје и разумевања света и себе самог, што неизбежно укида сам смисао живљења, чему сведочи цела западна цивилизација која је базирана искључиво на брутално ефикасним и генијалним принципима „како (урадити нешто)“ али оно „зашто“ и „чему“ временом све више недостаје. Тиме је човек механизовао себе самог и истину је свео само на нешто што је њему мерљиво и разумљиво властитим снагама кроз његове личне мотиве показујући својом слободном вољом да му Бог уопште није ни потребан. Човек често не бивајући довољно свестан тог процеса и својих избора које је направио у исто време је самим тим себе ставио као центар универзума и мерило свега у своме животу и навукао на себе велику пропаст. Оно што можемо видети је да је човек увек склон да ствара идеологије по његовом палом разуму по којима покушава да живи, функционише, и да уређује друштво, али у историји човечанства врло је очигледно да су те идеологије доживљавале неуспехе јер нису осликавале реалну људску природу по којој човек једино може нормално да функционише, и коју он оваквим исључиво антропоцентричним путем никада заправо не може да спозна. Не разумевајући да се највише истине откривају у личном односу са Богом, и да је Истина бића и човековог постојања заправо Личност Логоса, обездуховљен човек је свео своју егзистенцију на тотални бесмисао. Та врста негирања духовне реалности је уједно човека одвела у свет тоталне релативности свега јер је он тај који даје и процењује вредност самога себе и целог света у коме се налази. Самим тиме ништа апсолутно и универзално не постоји у свести таквог човека, који обесмишљава тиме и сопствени живот јер светиња његовог живота не може постојати у таквој парадигми, због чега добијамо продукт постмодерног света који се базира на чистој дијалектици лудила и понора у коме се све може газити на најсуровије начине. У таквим условима човеку је немогуће да очува своју душевност, људскост и здраву емотивну структуру, већ му је дехиманизација неизбежно одредиште. Човек као биће које је створено за јединство (а једино здраво јединство које се може направити је кроз љубав и харомнију) тиме бива осуђен да се мучи као једна одсечена и сама плутајућа честица у свемиру која не може ни да види смисао свог постојања, а камоли неко надахнуће. Тиме своју егзистенцију све више почиње да реализује на начине који су по прилично слични демонолошкој, јер једини мотиви који могу да га покрећу бивају себичност, моћ и хедонизам а у свему томе тај вакум и бесмисао остају као константа. Све што видимо око нас се дешава у процесима, и сваки избор који направимо ће имати последице у неком смеру. Због тога не могу да се не отмем закључку да човек који је одсекао себе од Духа уједно мора да изгуби и своју душу и ултимативно свој разум, јер не чува у себи оно што је основна структура свега и што је најбитније.   Реља Рашовић Извор: Патриот.рсhttps://patriot.rs/relja-rasovic-skretnica-zapadne-civilizacije/  
  11. Стварно боље да се не преводи. Провидно је, али непреводљиво јучерашње саопштење Васељенске: Ecumenical Patriarch Bartholomew: “As the Mother Church, it is reasonable to desire the restoration of unity for the divided ecclesiastical body in Ukraine” His All-Holiness expressed the Ecumenical Throne’s unabating interest for the healing of the Ukrainian ecclesiastical problem and the restoration of unity for the divided ecclesiastical body in that country during his address in the Chamber of the Throne, following the 40-day memorial of Metropolitan Evangelos of Perge, which took place on Sunday, July 1, 2018, at the Patriarchal Church of St. George at the Phanar. His All-Holiness reminded everyone present that the Church of Constantinople, which in the past has worked to successfully resolve difficult ecclesiastical problems—always guided by what is beneficial for the people of God and the preservation of Pan-Orthodox unity—strives even today for the definitive resolution of the ecclesiastical issues in Ukraine. Referring to the personality and contribution of the late Hierarch of the Ecumenical Throne, who worked as a member of many Synodal Committees to resolve various problems, “with history, the canons and rationality as his criteria,” Ecumenical Patriarch Bartholomew specifically highlighted the following: Even today, if he were amongst us, he would have consented to the current and timely matter of settling the Ukrainian ecclesiastical problem. For, as the Mother Church, it is reasonable to desire the restoration of unity for the divided ecclesiastical body in Ukraine, a faithful population of tens of millions, baptized and enlightened directly through the providence and missionary activity of our Ecumenical Throne. Besides, as in the past, the Church of Constantinople—while exercising its canonical rights and pastoral care—worked to successfully resolve difficult and complicated ecclesiastical problems, always guided by what is beneficial for the people of God and the preservation of Pan-Orthodox unity. We should simply remember the Ecumenical Patriarchate’s recent participation and support in the problems that afflicted the Churches of Jerusalem, Cyprus, Albania, and so on. In this spirit, the Great Church of Christ of Constantinople, speaking the truth in love, strives even today for the definitive resolution of the ecclesiastical issues in Ukraine. Subsequently, His All-Holiness reminded the congregation about spiritual and canonical rights of the Ecumenical Throne on the Ukrainian territory: Let us not forget that Constantinople never ceded the territory of Ukraine to anyone by means of some ecclesiastical Act, but only granted to the Patriarch of Moscow the right of ordination or transfer of the Metropolitan of Kiev on the condition that the Metropolitan of Kiev should be elected by a Clergy-Laity Congress and commemorate the Ecumenical Patriarch. Listen to what is mentioned in this regard in the Tome of autocephaly, which was granted by the Mother Church to the Church of Poland: “For it is written that the original separation from our Throne of the Metropolis of Kiev and of the two Orthodox Churches of Lithuania and Poland, which depend on it, and their annexation to the Holy Church of Moscow, in no way occurred according to the binding canonical regulations, nor was the agreement respected concerning the full ecclesial independence of the Metropolitan of Kiev, who bears the title of Exarch of the Ecumenical Throne...” In conclusion, His All-Holiness once again referred to the late Metropolitan Evangelos of Perge, saying that everyone remembers his spiritual ministry, as well as the compassion and love that he exhibited towards every person. Those present included Archbishop Damianos of Sinai, Pharan and Raitho, Hierarchs of the Ecumenical Throne, relatives of the late Metropolitan of Perge, Archons of the Ecumenical Patriarchate, clergy, members of the Omogenia and pilgrims from abroad. News Release from the Press Office of the Ecumenical Patriarchate
  12. Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира. Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама... View full Странице
  13. александар живаљев

    Преуређен Дом штићеника Манастира Света Петка

    Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији.  Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира.   Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...
  14. Пише: др Александар Живковић Сумирајући своју посјету Црној Гори и Србији (27.6 – 1.7) државни секретар (како се обично каже „други човјек“) Ватикана, кардинал Пјетро Паролин, истакао је двије битне одренице: утврђивање и продубљивање добрих односа са двијема државама (то је учинио као државни функционер) и, у својству вјерског лидера, значај који Католичка црква придаје екуменском дијалогу са СПЦ. Шта је то у пракси представљало и може да донесе у догледној будућности? Најприје се уочава да су се и црногорска и србијанска дипломатија добро припремиле за посјету. У Црној Гори она је најављена и кардиналовим интервјуоом Побједи, који је у много чему био водич за иступање функционера (премијера ЦГ Душка Марковића и министра спољних послова Србије Ивице Дачића). Наравно у сусрету са Милом Ђукановићем потенциран је тзв. Закон о слободи вјероисповјести, а у разговору са Александром Вучићем питање Косова и Метохије. Може се рећи да су обје државе и добиле и нијесу добиле оно што желе од Свете столице. Црна Гора има Темељни уговор (конкордат) са Ватиканом, она би наравно хтјела да папском амбасадом (апостолском нунцијатуром) учврсти односе и повећа свој државни ранг. То јој је и обећано уз дискретан услов да регулисање односа вјерских заједница и државе Црне Горе, буде и правично за Српску православну цркву. Ватикан се неће мјешати у модалитете односа православних и власти, али неће ни пристати на једнострану разградњу СПЦ у Црној Гори, као што схвата и значај јединства Московске патријаршије на цијелој својој канонској територији, укључујући и Украјину, како је сам папа недавно рекао митрополиту Илариону (Алфејеву). Једноставно, даља фрагментација православних не одговара комуникацији Католичке цркве са њима. У том смислу карактеристично је неколико момената посјете кардинала Паролина: Побједа је све вријеме водила „актуелну“ причу о девастацији културних добара од „Амфилохија и СПЦ“, да би након католичког Петровдана током којег је кардинал служио мису у новој Барској конкатедрали, уз присуство представника канонске Православне цркве, на насловној страни објавила не вијест о томе, него како ето она брани Манастир Дајбабе, али нека инспекција излази у сусрет СПЦ. Од те помало комичне ситуације, много озбиљнији став Католичке цркве је показало залагање њеног врха да на простору на коме доминирају православни постоји јединствена организација католика – што је остварено главним циљем посјете оснивањем и освештавањем сједишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Метода у Новом Саду. Прије неколико година сами бискупи из те конференције тражили су лично од папе да се она расформира на посебне бискупске конференције Србије, Црне Горе, Косова и Македоније, при чему је чак за сједиште „Бискупске конференције Србије“ било предвиђено Панчево. У СПЦ то је схваћено као одустајање од начела католичког јединства у српским земљама, које је кроз средњи вијек и од књаза Николе чувала Надбискупија Барска – Примасија Српска (Срби католици су, мало је познато, један од десетак народа који у католичанству има свог примаса, папе тешко додјељују ту титулу). Папа је очигледно уважио и српске аргументе и боље сагледао мисијске потребе католика од својих локалних бискупа. То је опипљив показатељ онога што је истакао кардинал Паролин да Католичка црква нарочито држи до екуменских односа са СПЦ. Последњих година ти односи чак боље напредују у Црној Гори него у Србији, изузев традиционално добрих односа у Архиепископији београдско-карловачкој и епархијама бачкој и шабачкој. Када говоримо о напретку екуменских односа у ЦГ мислимо ту и на противљење и локалне Католичке цркве и Ватикана преко нунција из Сарајева тзв. Закону о слободи вјероисповести у Црној Гори, учешће митрополита Амфилохија у освећењу Барске конкатедрале Светог Петра, учешће православних у дочеку моштију Светог Леополда Мандића у родном Херцег-Новом, па и одржавање у Подгорици једне сесије Заједничке комисије о Степинцу. Са друге стране, показало се да неко „унијаћење“ преко „ЦПЦ“ нема подршку међу православним народом у Црној Гори, а више ниједан католички свештеник са том сектом не сарађује. Све у свему, ова порука Ватикана црногорским властима била је, рекосмо, врло дискретна и, на пријатно изненађење, културно праћена у црногорским медијима. Сусрет митрополита Амфилохија и кардинала Паролина очигледно је намјерно избјегнут, као и приликом државне посјете Паролинове Загребу 30. и 31.10. прошле године када се нијесу срели он и митрополит Порфирије. Ипак, на симболичкој равни, 29.6. ове године митрополит је као егзарх патријаршијског трона служио у Пећи, а кардинал у Бару, тако да су историјска сједишта двеју цркава била у жижи молитве. Међутим, неће само од Ватикана зависити положај СПЦ у Црној Гори. У томе ће велику улогу играти не само домаћи духовни развој, него и односи у свјетском православљу, и нарочито дефинисање односа НАТОа према православним црквама уопште. Србија је више кроз папину личну поруку патријарху о непризнавању једностране независности Косова, нешто добила, док њени функционери ни сами нијесу сигурни у то шта би жељели да постигну (обично кажу „компромис“). Када су у питању односи са Ватиканом, он сигурно жели конкордат и са Србијом, сличан црногорском, али се још увијек не износи то питање у пуном облику (само је пред долазак кардинала Паролина одржан сусрет предсједника Србије са католичким бискупима о актуелним проблемима КЦ у Србији). Историјско искуство и конкордата књаза Николе послије ослобађања Бара и Улциња и конкордата Николе Пашића 1914. којим је Ватикан признао српску власт у Старој Србији и Македонији, показује да док нема конкордата за Ватикан Србија није цјеловита (са Косовом и Метохијом). Једна црква сада се солидарише са другом, католици имају стрпљења да се развијају на Косову само са „апостолском администратуром“, а не бискупијом у Призрену, али државни односи тек треба да се дефинишу, као и (евентуално? али независно од Ватикана) границе. (То не значи да је државна граница препрека функционисању јединствене цркве: нпр. нова католичка бискупија сријемска, спада под такође релативно скоро успостављену Ђаковачко-Осијечку хрватску метрополију, а не под Београдску – србијанску метрополију.) Тако да може да се закључи да је из посјете кардинала Паролина, иако је претежно била „дизајнирана“ као државна, више добила Католичка црква у Црној Гори и Србији, као и СПЦ, него двије посјећене државе. И једна и друга црква, међутим, морају још дуго и систематичније него до сада да развијају своје односе. Балканска политика понтификата папе Франциска сада је, послије доста лутања, дефинисанија, док српска црквена политика према Риму готово потпуно изостаје. Неке Православне цркве које нијесу у богословском дијалогу са католицима, попут Грузијске и Бугарске, имају, истовремено, много развијеније практичне односе са Ватиканом; Српска црква која је међу предњачећим у богословском дијалогу и образовно-научној размјени, има запостављене многе сегменте свакодневних односа са Католичком црквом и методологије „црквене дипломатије“. View full Странице
  15. Сумирајући своју посјету Црној Гори и Србији (27.6 – 1.7) државни секретар (како се обично каже „други човјек“) Ватикана, кардинал Пјетро Паролин, истакао је двије битне одренице: утврђивање и продубљивање добрих односа са двијема државама (то је учинио као државни функционер) и, у својству вјерског лидера, значај који Католичка црква придаје екуменском дијалогу са СПЦ. Шта је то у пракси представљало и може да донесе у догледној будућности? Најприје се уочава да су се и црногорска и србијанска дипломатија добро припремиле за посјету. У Црној Гори она је најављена и кардиналовим интервјуоом Побједи, који је у много чему био  водич за иступање функционера (премијера ЦГ Душка Марковића и министра спољних послова Србије Ивице Дачића). Наравно у сусрету са Милом Ђукановићем потенциран је тзв. Закон о слободи вјероисповјести, а у разговору са Александром Вучићем питање Косова и Метохије. Може се рећи да су обје државе и добиле и нијесу добиле оно што желе од Свете столице. Црна Гора има Темељни уговор (конкордат) са Ватиканом, она би наравно хтјела да папском амбасадом (апостолском нунцијатуром) учврсти односе и повећа свој државни ранг. То јој је и обећано уз дискретан услов да регулисање односа вјерских заједница и државе Црне Горе, буде и правично за Српску православну цркву. Ватикан се неће мјешати у модалитете односа православних и власти, али неће ни пристати на једнострану разградњу СПЦ у Црној Гори, као што схвата и значај јединства Московске патријаршије на цијелој својој канонској територији, укључујући и Украјину, како је сам папа недавно рекао митрополиту Илариону (Алфејеву). Једноставно, даља фрагментација православних  не одговара комуникацији Католичке цркве са њима. У том смислу карактеристично је неколико момената посјете кардинала Паролина: Побједа је све вријеме водила „актуелну“ причу о девастацији културних добара од „Амфилохија и СПЦ“, да би након католичког Петровдана током којег је кардинал служио мису у новој Барској конкатедрали, уз присуство представника канонске Православне цркве, на насловној страни објавила не вијест о томе, него како ето она брани Манастир Дајбабе, али нека инспекција излази у сусрет СПЦ. Од те помало комичне ситуације, много озбиљнији став Католичке цркве је показало залагање њеног врха да на простору на коме доминирају православни постоји јединствена организација католика – што је остварено главним циљем посјете оснивањем и освештавањем  сједишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Метода у Новом Саду. Прије неколико година сами бискупи из те конференције тражили су лично од папе да се она расформира на посебне бискупске конференције Србије, Црне Горе, Косова и Македоније, при чему је чак за сједиште „Бискупске конференције Србије“ било предвиђено Панчево. У СПЦ то је схваћено као одустајање од начела католичког јединства у српским земљама, које је кроз средњи вијек и од књаза Николе чувала Надбискупија Барска – Примасија Српска (Срби католици су, мало је познато, један од десетак народа који у католичанству има свог примаса, папе тешко додјељују ту титулу). Папа је очигледно уважио и српске аргументе и боље сагледао мисијске потребе католика од својих локалних бискупа. То је опипљив показатељ онога што је истакао кардинал Паролин да Католичка црква нарочито држи до екуменских односа са СПЦ. Последњих година ти односи чак боље напредују у Црној Гори него у Србији, изузев традиционално добрих односа у Архиепископији београдско-карловачкој и епархијама бачкој и шабачкој. Када говоримо о напретку екуменских односа у ЦГ мислимо ту и на противљење и локалне Католичке цркве и Ватикана преко нунција из Сарајева  тзв. Закону о слободи вјероисповести у Црној Гори, учешће митрополита Амфилохија у освећењу Барске конкатедрале Светог Петра, учешће православних у дочеку моштију Светог Леополда Мандића у родном Херцег-Новом, па и одржавање у Подгорици једне сесије Заједничке комисије о Степинцу. Са друге стране, показало се да неко „унијаћење“ преко „ЦПЦ“ нема подршку међу православним народом у Црној Гори, а више ниједан католички свештеник са том сектом не сарађује. Све у свему, ова порука Ватикана црногорским властима била је, рекосмо, врло дискретна и, на пријатно изненађење, културно праћена у црногорским медијима. Сусрет митрополита Амфилохија и кардинала Паролина очигледно је намјерно избјегнут, као и приликом државне посјете Паролинове Загребу 30. и 31.10. прошле године када се нијесу срели он и митрополит Порфирије. Ипак, на симболичкој равни, 29.6. ове године митрополит је као егзарх патријаршијског трона служио у Пећи, а кардинал у Бару, тако да су историјска сједишта двеју цркава била у жижи молитве. Међутим, неће само од Ватикана зависити положај СПЦ у Црној Гори. У томе ће велику улогу играти не само домаћи духовни развој, него и односи у свјетском православљу, и нарочито дефинисање односа НАТОа према православним црквама уопште. Србија је више кроз папину личну поруку патријарху о непризнавању једностране независности Косова, нешто добила, док њени функционери ни сами нијесу сигурни у то шта би жељели да постигну (обично кажу „компромис“). Када су у питању односи са Ватиканом, он сигурно жели конкордат и са Србијом, сличан црногорском, али се још увијек не износи то питање у пуном облику (само је пред долазак кардинала Паролина одржан сусрет предсједника Србије са католичким бискупима о актулним проблемима КЦ у Србији). Историјско искуство и конкордата књаза Николе послије ослобађања Бара и Улциња и конкордата Николе Пашића 1914. којим је Ватикан признао српску власт у Старој Србији и Македонији, показује да док нема конкордата за Ватикан Србија није цјеловита (са Косовом и Метохијом). Једна црква сада се солидарише са другом, католици имају стрпљења да се развијају на Косову само са „апостолском администратуром“, а не бискупијом у Призрену, али државни односи тек треба да се дефинишу, као и (евентуално? али независно од Ватикана) границе. (То не значи да је државна граница препрека функционисању јединствене цркве: нпр. нова католичка бискупија сријемска, спада под такође релативно скоро успостављену Ђаковачко-Осијечку хрватску метрополију, а не под Београдску – србијанску метрополију.)  Тако да може да се закључи да је из посјете кардинала Паролина, иако је претежно била „дизајнирана“ као државна, више добила Католичка црква у Црној Гори и Србији, као и СПЦ, него двије посјећене државе. И једна и друга црква, међутим, морају још дуго и систематичније него до сада да развијају своје односе. Балканска политика понтификата папе Франциска сада је, послије доста лутања, дефинисанија, док српска црквена политика према Риму готово потпуно изостаје. Неке Православне цркве које нијесу у богословском дијалогу са католицима, попут Грузијске и Бугарске, имају, истовремено, много развијеније практичне односе са Ватиканом; Српска црква која је међу предњачећим у богословском дијалогу и образовно-научној размјени, има запостављене многе сегменте свакодневних односа са Католичком црквом и методологије „црквене дипломатије“.  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×