Jump to content

Н И Н Е

Члан
  • Број садржаја

    1482
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Н И Н Е got a reaction from Жика in Уморни од православља?   
    Негде сам читао да је св. Порфирије Кавсокаливит рекао: "шта год ме мучи ставим то у молитву и буде ми лакше".
    Била то богоостављеност, обичан умор или нешто треће, молитва је корисна јер Бог је милостив.
  2. Свиђа ми се
    Н И Н Е got a reaction from Violetta Valery in Уморни од православља?   
    Негде сам читао да је св. Порфирије Кавсокаливит рекао: "шта год ме мучи ставим то у молитву и буде ми лакше".
    Била то богоостављеност, обичан умор или нешто треће, молитва је корисна јер Бог је милостив.
  3. Свиђа ми се
    Н И Н Е got a reaction from Violetta Valery in Уморни од православља?   
    Мислим да је најбоље решење да човек то стави у молитву и да се нада да ће Бог помоћи да то стање прође.
  4. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на sanja84 у Овде пријавите присуство ботова на форуму   
    https://pouke.org/forum/index.php?/profile/34739-sharonarne/
  5. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на obi-wan у Шта смера Бил Гејтс?   
    Kako da ne, uvrede i bacanje prasine u lice su bas ocinsko savetovanje.
    A za ostalo - nauka je vec pokazala ono sto i Crkva tvrdi - da je covek mikrokosmos, i da u sebi u malom sadrzi sav stvoreni svet. U tome nije covekova mana, nego bas prednost, carsko i svestenicko dostojanstvo, unikatnost. Da, uzimanjem ljudske prirode na sebe Sin Boziji je uzeo na sebe upravo taj mikrokosmos, odnosno svu svoju tvar u malom, uljucujuci i svo moguce genetsko i uopste biohemijsko nasledje svega stvorenog.
    Tako je Premudri svojom bozanstvenom ljubavlju obuhvatio svu prirodu u jednom svekosmickom dogadjaju svog Ovaplocenja, jer drugog nacina da sve bude spaseno nema i ne moze da bude. "Sto Hristovim ovaplocenjem nije obuhvaceno, to nije ni spaseno", kazu Oci.
    Ili kako je to nas veliki bogovidac o. Justin Celijski izuzetno srocio: "priroda je bogojavljenje, covek je bogosluzenje".
    Bog se ne stidi svoje tvorevine, za Njega nema niceg nedostojnog i necistog u njoj da bi od nje bezao i sklanjao se.
    On je i njoj namenio vecnost, bas kao i nama. Odnosno - i njoj kroz nas.
  6. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на obi-wan у Шта смера Бил Гејтс?   
    Brate, covek je ikona/slika Bozija po slobodi (i pripadajucoj odgovornosti) koju nosi, ne po fizickom izgledu. Ovo je osnova pravoslavne vere, ne moze da se krivi i tumaci kako se kome cefne. Nasa licna i stvaralacka sloboda - to je Njegova slika u nama.
    Jer, ako ovako (kao ti ovde) nastavis dalje pricu, onda neminovno dolazis do toga da bogalji, osakaceni i drugi "ruzni" ljudi (narocito oni koji su rodjeni deformisanih lica i tela) nisu i ne mogu da budu ikona/slika Bozija. A to je, naravno, ogromna hula na Zivot.
    Nasa ikonicnost je duboko zapretana u nama samima, u (za sad) nevidljivom delu naseg bica, ne u ovim "koznim haljinama".
    Takodje, zasto je majmun po tebi ruzan?? Kako uopste ijedno stvorenje Bozije moze da bude ruzno??
    To sto nama, daleko neobrazovanima i neproduhovljenima, neka stvorenja izgledaju ruzno, to je samo do nas i do naseg poimanja .
    Evo jednog krajnjeg primera - bioluminiscentna riba iz velikih okeanskih dubina. Ova vrsta je nazvana riba zmaj ("dragonfish").
    Stvorenje Boga Logosa, izuzetno namesteno za zivot u takvim uslovima.

    https://www.livescience.com/16231-creepy-deep-sea-creatures-gallery.html
     
  7. Радостан
    Н И Н Е got a reaction from Avocado in Шта смера Бил Гејтс?   
    Је л' то онај што је писао да је Ђинђића убио метак од леда?
  8. Волим
    Н И Н Е је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    Са светима упокој... 
    Бог да му душу прости! 
  9. Волим
    Н И Н Е је реаговао/ла на Golub у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    ДАРКО Р. ЂОГО: Најбољи појац српске теологије
    Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто.
    Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности.
    Подсјећао нас је на све данас заборављене тајне. Да су и епископи – људи, ограничених сила у непреображеном тијелу. Да је литургија – продор Царства Божијег у овдје и сада а не опсесивна потреба да ми уређујемо теофанију. Да је саставни дио наше службе Ријечи, свештеничке и професорске – непрекидно оглашавање и састрадавање јер није наше ни да ћутимо, али сваку ријеч морамо штитити душом и тијелом и вјечношћу. Да је Црква – живи живот нашег живог Христа. Није то стилско омакнуће. То је вапај душе која не да анестезији времена да је савлада, која не познаје сентиментализам баш зато што држи до најдубљег у човјеку.
    Живио је тајну слободе. У овом улизичком времену расправљао се сваком изабраном и наметнутом српском влашћу, у Србији, Српској и Црној Гори. Расправљао са свима и оштро их подсјећао на Косовски завјет када је осјећао и мислио да постоји могућност да се у примислима одрекну Завјета – и истовремено у себи спојио, у доба наметнутих дезинтеграција, својом разбашуреном али јасном ријечју интегрисао српске земље.
    И као у свему, то је чинио без плана, без пројекта, без сижеа: са јасном и непогршивом интуицијом да се једног брдаричког земљодјелца, банатског и херцеговачког Владику, писца од Јадовна до Косова, метохијског подвижника и брата Ђеда цијеле Црне Горе и Брда тиче све што се ту, у нашем свијету дешава, у тој његовој васељени чије је карте и косе познавао, чије је травке слушао како расту, чију је дјецу забављао, старце кријепио, војине причешћивао. Он је био наше јединство – гласно, бучно, понекад реско и према моћнима само критично. Према „малима“: пажљиво и умилно. Тли године није надрастао, а свједочио је хиљаде година.
    Није дао животу да окошта. Јесте: опет је Атанасије човјек антиномије у Христу. Да: замјерали су му што је знао да демонстративно узвикне да неки канон или бар његову употребу можеш окачити мачку о реп – исти човјек који је превео и прокоментарисао на најдубљи могући начин Каноне Цркве. Али, као и у свему знао је и непрекидно нас опомињао да није човјек ради суботе већ субота човјека ради. Што значи: није дао ни канону да постане камен (а поготово не камен којим се служимо да бисмо засипали нашу браћу у Христу), већ је и од њега тражио да чува живот. Тако и за литургију: Евхаристија је морала да буде увијек и из почетка догађај, њен ток – путовање а не рецепт, сабрање на једном мјесту такво да када уђеш и изађеш – никада не знаш шта може да ти се догоди, али исти бити нећеш.
    Волио је књиге. Када ради – не улази му у простор. А он ће те позвати. Не намећи му се. Он ће те вољети. Не тражи му књигу. Он ће ти је дати. Не умуј у његовом присуству. Чућеш ријечи заумне. Не уређуј служење. Он ће га онебесити.
    Посљедњи велики дан када сам имао прилику на дуго да га видим био је прије нешто више од године дана. Из Острога сам се преко Требиња враћао за Фочу. Замолио сам тврдошку братију да ме најаве. Ето га: чује се низ степенице. Подијелио је са мном иначе скроман ручак који му је остављен. Подијелио читав један дан у коме се неколико пута чинило да је вријеме да пођем, али би онда још један његов екскурс завршавао након сата богословља које је живот и живота који је богословље.
    Међу другим књигама и књижицама, поклонио ми је један зборник радова о Златоусту са неком научног скупа у Грчкој: „Узми, знам да волиш Златоуста“. Волим Златоуста, а волим га јер је немогуће не вољети Хризостома када ти га Атанасије опише као свога Оца и брата. Видјели смо се и разговорили и у Подгорици. Када ти је Ава – отац а Ђед – брат, свакако да хиташ њима.
    Јесте, свети Владико, није то више аутоиронијска шала. Најљепше си пјевао у српској Цркви. Васељенску и јустиновску мелодију теологије.
  10. Волим
    Н И Н Е је реаговао/ла на Golub у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    Од Косова до Јадовна

    „Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре“, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају.

    Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској равници и безимене полагали око минијатурног храма косовских Срба у Бабином Мосту. Прошли су овуда и краљеви војници Јевтићи из Брдарице код Ваљева, и вратили се као слободни људи са Солунског фронта и прели причу голготе и васкрсења једног народа. Све што су они сањали и све што се у оном затвору са причешћеним младићем Зораном Јевтићем догађало постало је део преживелих идеја које су сачувале православље. У тој малој косовској, војничкој затворској ћелији родио се победилац идеологије комунизма. Родио се неодступни борац за истину и најгласнији косовски побуњеник новог века. Комунизам је пао на колена пред вером малих и понижених, пред причешћем у убогим и запуштеним црквицама. Ту је Атанасије започео пут од Косова до Јадовна и никада га није завршио. Са самртне постеље тражио је, ових дана, од Љубише Чеперковића Бралке, Дејана, Живојина да му се траже фотографије, проверавају подаци, истражују детаљи живота косовских Срба за седмотомно издање књиге „Од Косова до Јадовна“

    Ако је митрополит Амфилохије изникао из Ловћена, Косова и Јасеновца, владика Атанасије је најважнији српски путник од Косова до Јадовна. Његове три кључне тачке су Косово, Херцеговина и Јадовно. Нема страственијег, образованијег, детаљнијег, истрајнијег, духовитијег, љубазнијег и суровијег делатника на тој линији испуњеној патњама, радостима и вредностима које одређују карактер нашега народа. Наука, професура, сложени теолошки радови, полемике, политичка некоректоност, инстинкт који открива диктатора, муњевити рефлекс на угрожавање слободе, другачије мишљење у цркви које никада није рушило наслеђе Светога Саве кретали су се у духовној вертикали од Косова до Јадовна. Између те две тачке Херцеговина је његово највеће дело. Истинит, природан, емпатичан, динарски срчан и обликован косовским заветом он је, усред крвавог грађанског рата, обновио православље и вратио Светог Саву у његову ђедовину. Драма рата је његов карактер доминантно усмеравала према личности појединца који страда. У појединцу је откривао Бога и Херцеговина је то препознала. Од богоборачке, атеистичке и земље запуштених светиња постала је најхришћанскији део српског народа.

    Хаос грађанског рата је тек утихнуо, а на Косову и Метохији почиње нови сукоб. Владике Атанасије и Амфилохије су у њему без остатка, да се нађу при руци тадашњем владики Артемију.

     „Обишао је сваки крај Косова и Метохије, знао је свако село, свако црквиште и све је бележио, чувајући помен на оне који су пострадали за Христа, посебно нове косовске мученике Босиљке, Григорија, Василија, Харитона и Стефана“, написао је владика рашко-призренски Теодосије у опроштајној поруци из Болнице „Драгиша Мишовић“ из Београда где се лечи од болести ковид 19, од чијих последица је и преминуо владика Атанасије.

    У тим временима Атанасије клечи у полутами Грачанице између фреска после дана у ком је сахрањивао побијене. Моли се и плаче. Убијеном фоторепортеру и сараднику „Политике“ Момиру Стокући облачио је белу кошуљу, док му је подизао главу у рукама му је остао мозак. Онда се враћао и понављао: „живо је васкрсло Косово!“

    Негде око Васкрса 2000. владала је општа оскудица у свему. Владика Атанасије бере маслачак и јестиве траве у дворишту Манастира Грачаница. На трпези храма који је подигао богати и моћни краљ Милутин јела се трава. Атанасије је извадио лимун и зачинио маслачак. Гурман и крупни јеромонах Василије Делић држао се се за главу и гласно изговорио: „помрећемо од глади!“

    Из Херцеговине се први, са игуманом архангелским Михаилом и фото-апаратом потписника ових редова, обрео у Манастиру Девич. Голим рукама су склањали угарке са ћивота Светог Јоаникија Девичког и објавили свету да дренички утешитељ сиротиње није уништен у пожару који је до темеља разорио храм. Никакви разорни догађаји, а посебно људски и политички ставови нису могли довести у питање Атанасијево поверње у Косово. Политичка некоректност је била део његовог живота и јавног деловања.

    Пре неколико година за Видовдан, направила се велика гужва на вратима свечаног салона у конаку Манастира Грачаница. На улазу је владика херцеговачки Атанасије Јевтић који крупним гласом грми на неког политичара: „Ти, да преиспиташ своју комуњарску историју, и да се оставиш српске историје!“ Сви цупкају и чекају да се заврши „час“ након дуге видовданске Литургије, а патријарх Иринеј се смеје и, из групе званица, довикује: „пусти нас Атанасије да уђемо!“ Пролази поред политичара, узима га за руку и каже: „Добар је наш Атанасије.“

    Пандемија вируса корона ове године је зауставила све, само не деда Тасу. Он је носио прославу Видовдана, и сваких неколико сати био на другом месту од разговора у овдашњем Дому културе до Новог Брда. Ту је служио помен у цркви Светог Николе коју својајтају овдашње власти. Албанац са моторном косилицом ометао је службу, владика плаховитог темпарамента га није примећивао, само је на крају поновио оно своје: „живо је васкрсло Косово!“ Стигао је он да поред бројних послова буде и админстратор Епархије-рашко призренске, у дворишту Дома културе подигао је 2010. године спомен крст као сећање на страдалнике. Обновљен је три дана пред његово упокојење.

    За Призрен, његово наслеђе, људе и цркве говорио је да је реч о призренској галаксији и посебном свету. Живео је косовски завет и дао једну од његових најдубљих дефиниција. „То није нека идеолошка, националистичка или политичка конструкција, није нека земаљска или историјска теорија, него је косовски завет и опредељење српско само исповедање нашег хришћанског и православног идентитета, испољавање нашег црквено-народног духовног бића, сведочење о нашем трајном литургијском памћењу.“ У име тог памћења и завета косовски Срби су му спустили на одар земљу са Газиместана, један камен из Манастира Светих Архангела код Призрена и један камен са улазних врата Манастира Девич поломљених у Погрому 17. марта 2004. године.

    Дан пред упокојење из Призрена је у Требиње стигао игуман Михаило. Онда је цела болница певала за владику Атанасија „Јечам жела косовка девојка“. Кратко је отворио очи.


    Новинар из Грачанице Живојин Ракочевић
  11. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Golub у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    Три Светитеља нашег доба:

  12. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Golub у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    Радују се Небеса,
    Долази им Таса!
  13. Волим
    Н И Н Е је реаговао/ла на obi-wan у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    Nikad dosta ovakvih reci. Veliki o ogromnima.
    ...
    Огледало, загонетка, личност - Митрополит Николај (Хаџиниколау)
    Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. 
      Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.
    Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
      Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
    Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
    Ход тежак, несиметричан.
     
    Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
      Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
    Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
      Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.
      Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.
      Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
    Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
      Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

    Загонетка

    Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, истинита по садржају.
      Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
      Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете!
      Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.
      Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.
    Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
      Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
      Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
      Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

    Личност
      Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његовo креативно понирање у тајну истине и живота.
      Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.
    Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
      Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
      Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
      Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.
      Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
      Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
      Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

    …   Благодаримо њему.

    Митрополит Николај (Хаџиниколау) о владици Атанасију (Јевтићу)
  14. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Дејан у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    Оде нам пола срца са нашим епископима ☹️
  15. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Golub у Преминуо епископ Атанасије Јевтић   
    Заједно у вечности, као Петар и Павле:
     

  16. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Bernard у Који аутомобил вам се свиђа?   
  17. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Flojd у Који аутомобил вам се свиђа?   
    Ee nevetovatna stvar je sto je BMW maksimalno optimizovao taj 1.8 motor vezano za snagu i performansu istog. 1.8 is neverovatno malo trosi u odnosu na ostale motore a ide ko blesav. Imam sjajne performanse. 
    Inace meni je na plin i na 1000 kma otvorenog puta potrosio sam 5000 dinara plina sto bi bilo 5l benzina. 
    Mehanika mu je dosta prosta i jednostavna tako da je pun pogodak. A zanimljiva stvar je da do 210 puni bez zadrske. Posle mu treba vremena.
    Da, 1.6 je puno ekonomicniji i limuzina je pravi pogodak za porodicne ljude. Mada bih ipak preporucio karavana, tezi je pozafi, manje kliza i ima veliki gepek.
    Evo npr, sam sam menjao ova creva, zatim skidao i cistio dizne, menjao protokomer, crevo na bloku motora, step motor, fali mi kanal inace bih mogao i druge komplikovanije zahteve da odradim.

  18. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Flojd у Који аутомобил вам се свиђа?   
    Stigao IS.
    1.8 140ks 16v.
    Auto je trenutno na limarskim rradovima ali uskoro ce se voziti, za  ssad je u fazi sredjivanja.

  19. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Flojd у Који аутомобил вам се свиђа?   
    Zato ja bato preferiram staru skolu. 
    Uskocio saam u isti auto koncepcijski, samo  dosta jaci. 
    Uskoro cu da ubacim jos slika samo da stignu. ?
    Mada imam dobru ideju da oformim temu automobili clanova i projekti, gde bi mogli da pratimo projekte i radove na autim koje vozimo. Mislim da bi tema bila zanimljiva, pa sata mislite forumasi, da je otvorim?
  20. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Брада у Који аутомобил вам се свиђа?   
    класика и једноставност 

  21. Свиђа ми се
  22. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Дејан у Да ли бисте примили вакцину против ковид-19?   
    Ima ljudi koji ne smeju da se vakcinišu, a žele da se vakcinišu, njih ugrožavaju ini koji mogu da se vakcinišu a neće.
  23. Свиђа ми се
    Н И Н Е је реаговао/ла на Вилер Текс у Академик се одриче Косова   
    Са тобом је разговор и објашњавање у 90% случајева чисто лудило. 
  24. Хахаха
    Н И Н Е је реаговао/ла на Avocado у Председник Америке, Доналд Џ Трамп   
  25. Свиђа ми се
    Н И Н Е got a reaction from Aleksandra_A in Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Фиксација на сопствено тело и из тога на људе са сличним телом.
×
×
  • Креирај ново...