Jump to content

NerZul™

Члан
  • Број садржаја

    214
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Заљубљеност и љубав   
    Једно моје писаније, тачније мало подуши фејсбук статус, које је изазвало позитивне реакције на друштвеној мрежи. Па да га поделим са вама...
     
    Заљубљеност и љубав
     
     
    Заљубљеност и љубав? Има ли разлике? Да, има. То су заиста две фазе живљења, али које су ипак у некаквој вези. Заљубљеност претходи љубави. Она је везана са оним што зовемо „хемијом“, реакција наше природе на особу која нас је привукла, у коју смо се заљубили. Мислим да свако ко је био заљубљен ће се сложити да је то једно дивно, полетно стање. Наш мозак се сасвим другачије понаша, а то понашање је узроковано специфичном можданом биохемијом и функцијом. У фази заљубљености ми смо зграбљени својом природом, својом биoхемијом. Она нас носи. И шта се дешава? Заљубљен човек, под дејством допамина, на пример, добија позитивну, ведру вољу. Почиње да идеализује вољену особу, али и читав свет гледа кроз ту особу, те му све изледа чаробно и лепо. Зато се повећава његова упорност, кретивност, уопште животна енергија. Оно што је посебно интересантно – заљубљен човек нема потребу за другом особом, мимо своје вољене. Мозак не дозвољава да се заљубимо у више од једне особе. То је немогуће. Хемија нас буквално држи у верности. Не подносимо раздвојеност од вољене особе. Њено одсуство изазива код нас анксиозност. Хемија заљубљености жели само једно – контакт, бивање са вољеном особом. Жели да је зграби, да је не испушта ни за тренутак. 
    На први поглед, заљубљеност је – дивна. И јесте дивна. Ипак, она није савршена, колико год се таква чинила заљубљенима. Није савршена из једног разлога – стоји на нужности хемије а не на нашој слободи. Зато је веома повезана са страшћу. А страст, колико год и бивала пријатна и водила дужем или краћем уживању, представља патњу. Зашто? Зато што је страсно уживање неодвојиво од бола. Оно је зато у својој основи трагично – што човек не може да окуси задовољство које жели, без бола који не жели. Међутим, страст, задовољство које она носи, је толико снажна да, иако свесни будућег бола, ми о њему не желимо да мислимо. Тада нам постаје битан само тренутак, не желимо да га се одрекнемо, мислећи о будућим последицама. То нужно од нашег живота ствара једну дијалектику задовољства и бола, среће и несреће. Проблем је што бол и несрећа, када је страст у питању, долазе као потоњи, имају последњу реч. Бол је, нажалост, јачи од задовољства када је са њим сједињен. Он трује задовољство, као што је и отров јачи и трује мирисни хлеб. Сједињијући се са њим, од читаве смеше хлеба и отрова, отров ствара отров. Хлеб бива узалудан. Као такав више представља мамац за тровање него хлеб. Дакле, вођени страшћу, задовољство је осуђено да га изгубимо, док бол има завршну реч. Он једино остаје. Тада као бег из несреће видимо у уласку у нову страст, у ново задовољство. И тако, окрећемо круг свог живљења, те клацкалице задовољства и бола. Чини се да је из тог круга немогуће изаћи.
    Ипак, може. Љубав је излазак из дијалектике задовољства и бола. У њој и бол задобија смисао, тако да тиме престаје да буде бол, као што је бол у страствености. Љубав је излазак из нужности у слободу. У томе је и основна разлика између заљубљености и љубави. Љубав не стоји на нужности биохемије. Љубав је слобода. Нажалост, данас је тешко појмити аутентичну љубав. Управо се страст често поистовећује са љубављу. Права љубав то никако није. Она нема ништа своје. Ни своју етику, ни естетику, ни логику, ни правила, ни циљеве, ни разлоге, ни објашњења, нема ништа. Она је луда, она је слободна од свега. Она је радовање у лицу другог, од којег се за узврат не тражи ништа (мада љубав не забрањује узвраћање, напротив). Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме. До лудила и крајње нелогичности, до чуђења, до неразумевања околине, до осуде од стране околине, до властите штете и пропасти. Да, то је љубав. Ко онда воли? Само Светитељи. Волети значи бити Свет.
    Нажалост, мало је Светитеља, мало је људи који умеју да воле. Мало је људи који су способни да буду слободни. Зашто се дешавају прељубе кад прође заљубљеност и када треба да се препустимо љубави? Па зато што више нема нужности хемије која ће нас робовски држати у загрљају вољене особе. Зато што смо од нужности препуштени слободи, да својом вољом, као личности, чувамо верност другоме – да волимо. Онда када постанемо слободни, кад нас заљубљеност пусти, ми чинимо оно што не ваља – уништавамо оно што је заљубљеност љубоморно чувала. Полако нестаје и онај елан, она животна енергија, она идеалност кроз коју смо гледали свет. Свет постаје суморан, уобичајен, реалан. Уочавамо да постоје недостаци и у свету а и у тој нашој вољеној особи, да постоји зло и зли људи, да свет и није баш тако леп, а да наша вољена особа и није баш нешто. Као заљубљени то нисмо могли да видимо. Као слободни од заљубљености то видимо. Наша трагедија и несрећа живота се своди у томе – што нисмо способни да будемо слободни. Мени, као хришћанину, ова логика нашег понашања и живљења, где у нужности финкционишемо боље него у слободи, говори једно – да смо ми, као пала природа, изгубили оно највредније што нам је Бог дао – своју слободу. Тачније, изгубили смо храброст да будемо слободни. Зато често и не умемо да волимо. Али, једно је сигурно – нећемо заиста бити срећни док не скупимо храбрости да узмемо оно што нам је Бог даровао – своју слободу. То је главни подвиг који стоји пред човеком, то је суштина хришћанске аскетике. Бити слободан. Умети волети – лудо, нелогично... слободно. Мера те хришћанске аксезе, колико у њој заиста успевамо или не успевамо јесте – осмех на лицу другог човека. У том осмеху је и суштина нашег, личног постојања. И ту нам се открива смисао – зашто вреди умрети за другог. Тај смисао љубави нам је скривен све док љубав поистовећијемо са страшћу. Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима. Љубав се дешава само храбрима


    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  2. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Чуда која нам Бог даје дешавају се свуда око нас, читава природа је препуна чуда јер Дух свети оживотворава васцелу твар приводећи је ка њеном коначном циљу - да постане Црква Божија - Тело Христово. Највећи проблем јесте како тумачимо чуда и друге необјашњиве феномене око нас. Ако то чинимо да бисмо друге или сами себе уверили у оно што верујемо, или још горе, у неку идеологију, мислим да смо на погрешном путу. Прочитајмо овај пасус о. Александра Шмемана који тако лепо говори о Божијим чудима и слободи:
     
    Нигде и никада и ниједном Христос није за Себе казао да се родио на чудесан начин - никада није употребио тај "доказ". И док је, у страшној агонији и остављен од свих, висио разапет на Крсту, присутни су Му се ругали и тражили од Њега да учини управо чудо, говорећи: "Сиђи са Крста и повероваћемо у Тебе". Али, Он није сишао са Крста и они нису поверовали у Њега. Они, пак, који су поверовали у Њега поверовали су управо због тога што није сишао са Крста, јер су осетили сву божанскост, сву бескрајну висину Његовог смирења и свепраштања које је засијало са Крста, речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта чиие...".
    Понављам, ни у Јеванђељу, ни у истинској хришћанској вери нема одношења према чуду као према доказу. Таквог одношења нема управо због тога што би чудо као доказ лишило човека онога што Хришћанство у човеку сматра најдрагоценијим: његове слободе. Христос хоће да људи у Њега поверују слободно, а не под принудом "чуда". "Ако ме волите - говори Христос - заиовести Моје испуњавајте...". И ми волимо Христа - премда, авај, у тако малој мери! - не због Његових чуда, нити због Његове свемоћи, већ због Његове љубави и смирења, због тога што - да се послужимо речима оних који су Га уживо слушали - "ниједан човек никада није говорио као што говори тај Човек". (Вечнодевственост Мајке Божије, А. Шмеман).
     
    Божија чуда се не дешавају само код правоверних и морално подобних, већ и код иноверних и агностика. Важно је да правилно духовно расудимо смисао тих чуда. На пример ако се код расколника или јеретика деси неко чудо они то обично тумаче као доказ исправности свог (погрешног) веровања или (не)односа према Цркви, а смисао Божијих чуда је управо позив на покајање и сагледавање тајне Божије ван уских оквира у које они најчешће смештају Бога и Цркву Божију. Другим речима, ако се догоди неко чудо и на то реагујемо са смирењем и покајањем мењајући свој живот и отварајући срце за Бога и ближње поступамо исправно. Међутим, ако се погордимо и то припишемо сопственој праведности, непогрешивости и још више покажемо нетрпељивости према ближњима дефинитивно смо на погрешном путу и таква чуда нам бивају на духовну штету, не сама по себи (не дао Бог) већ због начина како на њих реагујемо. Наравно, не смемо заборавити да се нечастиви руга Богу и људима и често производи лажна чуда која људе учвршћују у прелести и мржњи. Важно је разликовати духове, а све се по плодовима познаје. Од Бога долази мир, љубав, кротост, а од ђавола немир, мржња, гордост и сл.
     
    Ми често у свом маловерју покушавамо да на основу спољашњих знакова проникнемо тајне Божијег суда. Међутим, Божија чуда не бивају на такав начин да доводе у питање нашу слободу и веру која почива на слободи. Сетимо се старца Зосиме из романа Браћа Карамазови. Иако је старац био светога живота и сви су очекивали да његово тело остане нетрулежно то се није догодило. Наравно, разлог није у томе што старац није био света душа. Напротив, он је био оличење савршене доброте и покајања, већ управо у томе што Бог не дозвољава да га увек сместимо у границе свог разума и логике. Чињеница је да су тела многих светитеља остала нетрулежна, али исто од многих светитеља остале су нам само њихове кости. Тражење знакова под сваку цену је веома опасно и Бог нас учи да верујемо слободно, а не под принудом физичких феномена и чуда. На сличан начин имамо примере великих грешника за које многи самозвани праведници одмах потрче да кажу да иду у вечну пропаст, а они у неком кључном моменту покажу најдубље покајање, љубав и спремност на жртву. Дакле, моралистички приступ овим питањима је крајње опасан и дубоко неправославан.
     
    Зато као православни хришћани треба да будемо отворени за дубине тајне Божије која се пројављује свуда око нас и да никада не заборавимо да је Бог проговорио и кроз Валамову магарицу. Важно је дакле расуђивање, а право расуђивање проистиче увек из смирења и љубави. Увек морамо да имамо у виду да Бог хоће да се сви спасу и да васцелу твар преведе у вечно постојање, вечну радост и заједницу са Њим. 
     
    Конкретно у вези наше браће и сестара који следују о. Артемију, искрено се молим да сви заједно у вечности обитавамо у радости Господа нашега. Важно је само да не изгубе заједницу са Црквом и да на друге гледају са више праштања и љубави. Уколико Бог пројави међу њима неко чудо и отвори им срце да се врате Цркви, слава Богу. Биће то велика радост и за њих и све нас.
  3. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Да не идемо много далеко, владика Атанасије Јевтић. Е сад, не знам да ли ти је његова светост по мери? Мени јесте. Затим, Софроније Сахаров и Силуан Атонски.
  4. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Grizzly Adams у ,,Мудрости" Мирољуба Петровића   
    Још заступа теократску државу у којој би грешници били убијани, каменовани, шибани итд.
  5. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Одговорићу чим ми време дозволи. Поздрав.
  6. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Дрво познања је једна симболична слика, кроз коју Библија описује трагедију пада. Права слобода, божанска слобода је исто што и љубав. Зато божанска слобода, унутартројична слобода, постоји као ДА. Нема НЕ опције, а божанске личности су апсолутно слободне. Из разлога, како рекох, што је ту слобода исто што и љибав. Зато Отац и Син и Свети Дух имају једну вољу и једну енергију (једно дејство), као што имају и једну природу или суштину. Њих не сједињује само једна природа (једно божанство,теотис како би рекли грчки или дивинитас или деитас како би рекли латински оци), већ и сагласје воље и дејства. То је зато јер је њихов живот љубав - љуба Оца према Сину и Духу и обрнуто.
     
    Човек, након пада, има илузију слободе. Управо јер недостатак љубави узрокује да се слобода пројави као НЕ. Слобода уместо љубави и слободе за другог, тада постаје слобода од другог. Постаје као нека непробојна сфера која нас штити од свих који су други у односу на нашу индивидуалност. Таква илузија слободе води до деобе, до раздвајања, до индивидуализације линости. Личност престаје да буде биће које постоји у заједници љубави и претвара се у самодовољну индивидуу. Тада се живот из заједнице љубави преображава у индивидуални биохемијски процес. То раздвајање, та индивидуализација представља смрт. Адам се и распао на мноштво индивидуа након првородног греха. Јер, треба запазити шта у Библији значи Адам. Та именица се користи без члана и са чланом (адам и ха-адам). Када је без члана, значи општост, мноштвеност. Дакле, Адама представља многе. Један Адам је један многоипостасни човек. То се види у 26. стиху, прве главе књиге Постања. Каже: Да створимо човека (у оригиналу, у масоретском тексту стоји "адам", без члана)... Да овде мисли на мноштво, да један адам значи мноштво (у томе се крије и Божија иконичност, јер и један Бог значи мноштвеност - три божанске линости, зато Бог и говори за себе у множини) показује поменута именица адам, без члана. Међутим, показује и глагол који следо. Бог дакле каже: Да створимо човека (=Адама), да владају.... Један човек, а глагол је у множини. Јасно је да Адам представља мноштво. То мноштво је требало да буде један човек - у смислу да многе личности пројављују једну, људску природу (по узору на триличносног Бога). Међутим, пад доводи да те многе личности цепају једног Адама, једну људску рироду, раздељујући је на многе индивидуе. Отуда за Оца и Сина и Светога Духа кажемо да су један Бог, али за Петра, Јована и Марка кажемо да су тројица људи. Ми имамо једну природу, али смо је разделили јер немамо једну вољу. У том раздељењу, у таквом остварењу слободе, одвојили смо се од Бога и једни од других. И то је управо смртни начин постојања. Права слобода је она која је постовећена са љубављу. У њој не постоји НЕ опција. Али, до ње треба стићи.
  7. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    У основи грех је онтолошко питање. Није пуки прекршај понашања у односу на неке задате принципе. Свети Григорије Богослов ће рећи да је закон и кажњавање измислио ђаво. 
    Хришћанска етика је нешто сасвим друго од етике у неком световном, философском смислу. Хришћанска етика не стоји на нужности рационалног суђења, већ управо на онтологији. Из онтологије извире одговор на питање - шта треба да чини један хришћанин.
  8. Волим
    NerZul™ got a reaction from Дијана. in Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти   
    Нема ту шта да успокојава или не. Уопште се не ради о томе. Ради се о томе да Хришћанско предање не говори о томе да душа пропада са смрћу тела нити да иде у бесвесно стање, ако се то у предању не налази па ни у СВ Писму, како онда ми Православни можемо тако нешто да причамо? Лазар није без свести у наручју Аврама. Разбојник није без свести уведен у Рај. Христос је сишао и проповедао духовима у тамници! Како је могуће да проповеда духовима у тамници ако они нису свесни или пак Христова душа? Једноставно Св. Писмо и остало предање негира нагађања по питању душе после смрти.
  9. Волим
    NerZul™ got a reaction from Дијана. in Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти   
    Кулман заиста није лош када говори о томе да душа без тела нема живот који је потпун и сличне ствари које потврђују то да је човек једна целина састављена од душе и тела. Али види се припадност вероватно протестантској заједници или не знам ни ја којој и одвојеност од Православног учења, јер он каже да душа може постојати независно од тела али спава! То Православни не прихватају, тзв. јерес ПСИХОПАНИХИЈЕ...
  10. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на feeble у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Not Found
     
    Ispravljen link (ako je to to)
     

  11. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    У мом ранијем одговору на питање о митарствима (1. април 2014) нагласио сам да је веома важно да озбиљно прихватамо свеодчанства светитеља, која су постала део наше аскетске и литургијске традиције и да се према њима не односимо с интелектуалним ниподаштавањем. Али, исто тако, на тим сведочанствима не треба правити догматска учења.
     
    Сведочанство о митарствима не налазимо само у житију Св. Василија новог (26 март) већ и код неколико писаца из Филокалије. На пример Св. Теодор подвижник упућује нас да се сећамо страшнога тренутка када ће сурови чувари митарстава изводити пред нас наша дела и помисли. Св. Ава Исаија такође говори да ћемо напустити тело, проћи силе таме које ће нас срести у поднебесју. Назнаке овог учења налазимо и у житију Св. Антонија Великог које је писао Св. Атанасије Велики, у беседама Св. Кирила Александријског, као и у црквеној химнологији (нпр. у Канону за исход душе и др). У новије време заступници овог учења су били посебно Св. Игнатије Брјанчанинов и св. Теофан Затворник. 
     
    С друге стране, познато је да се ово учење не помиње у Св. Писму и да нема трагова о њему у апостолском периоду, што је један од аргумената онима који наступају критички према овом учењу. Штавише, они наводе да је ово учење вероватно гностичког порекла, јер конкретно се помиње у неканонском тексту под именом "Откровење Јаковљево". Осим тога православним богословима ово учење нагиње у правцу римокатоличког средњовековног учења о пургаторију (чистилишту). Лично мислим да је расправа о овом питању непотребна јер се већином заснива на искључивим ставовима и једне и друге стране. 
     
    Било како било, Црква од овог учења никада није правила догматско учење, па је предање о митарствима више је остало у домену аскетике и химнографије. Као хришћани треба да чврсто верујемо да човек није душа којој је тело терет и која може без тела да функционише у потпуности аутономно, јер би у противном, како сам више пута писао до сада, изгубили свест о значају васкрсења из мртвих. Али исто тако, не можемо ни да одбацимо чињеницу да  човекова душа како у овоме животу, тако и након телесне смрти општи на својеврстан начин са бестелесним силама у зависности од начина живота који води. Они који живе ван заједнице у Христу, у греху и страстима, подложни су утицају демонских сила, а неретко са њима и отворено опште, нпр. кроз магију, извесне облике уметности и сатанистичке ритуале. Они, пак, који живе благочестивим животом, евхаристијски, пребивају у заједници са анђелским силама, које се понекад људима светога живота јављају и у видљивом облику и укрепљују их. Нема никакве сумње да се то наставља и након телесне смрти, али Црква никада није детаљно износила учење о начину како душа опстаје до свеопштег Суда. Заправо, истјазавања на митарствима о којима говоре поједина сведочанства нису ништа друго него наставак општења са оним бестелесним духовима са којима је успостављена заједница. Они, пак, који живе у овоме животу у радости васкрслог Господа, у покајању и евхаристијској реалности присуства Божијег, не би требало да буду узнемиравани демонским силама, већ узлазе у радост Господњу која почиње још од њиховог земаљског живота и наставља се у пуноћи радости након свеопштег Васкрсења.
     
    Што се тиче египатске митологије, тачно је да постоји учење о суду над душама. Још крајем Старог Царства (2181–2055 пре Христа) у древном Египту присутно је учење да пре одласка на коначни суд, душа пролази кроз извесне провере и искушења у простору званом Дуат, да би на крају стигла до "вагања срца" што треба да одреди њену вечну судбину. Не можемо да се не сетимо уметничке представе вагања душа, где је на једном тасу срце, а на другом нојево перо као символ богиње (принципа) истине Маат. Древни Египћани су имали веома развијену митологију загробног живота, која у више детаља подсећа и на хришћанска учења и посебно на учење о митарствима. Ипак, мислим да би било погрешно да ствари тако поједноставимо и кажемо да су коптски аскетски оци православног периода пресликали староегипатску традицију у аскетску традицију Цркве. Могуће је радије рећи да су они понекад користили постојеће народне представе ради изражавања хришћанских истина и свог личног аскетског искуства.
     
    У свим древним религијама постоје извесни елементи истине божанског откровења. Међутим, та зрнца божанске истине измешана су са разним људским учењима и митовима, који су неретко последица демонских утицаја и фантазија. Уосталом, зато је Бог и припремао јеврејски народ, да преко њега изведе у свет Свога Оваплоћеног Сина који ће објавити свету пуноћу истине, и зато је излио на прве ученике Духа Светога да надахњује Цркву и узводи је у пуноћу познања божанских тајни. Свети оци су као мудре пчеле користили из паганске културе и митологије све оно што је симболично могло да укаже на оне истине којима их је учио Дух Свети у Цркви.
     
    Када на ово питање гледамо из данашње перспективе секуларизованог света, који под знак питања доводи све духовне вредности, добијамо обрнуту слику па имамо све више оних који тврде да Хришћанство заправо некаква компилација разних митолошких предања и као доказ изводе разне митолошке и уметничке представе које неодољиво подсећају на хришћанске. Ово не треба да нас збуњује. Човек је након пада изгубио заједницу са Богом и самим тим и богопознање. Како је текао историјски пут људског рода, сећање на одређене истине које су биле дароване првом човеку допуњаване су разним митолошким представама и тако смо дошли до обиља религија и митова. Суштина наше вере јесте да хришћанство уопште и није религија, већ објављена пуноћа истине, и то не истине коју је само посведочио неки од пророка или боговидаца, већ коју је објавио сам Господ Христос, оваплоћени Логос, Син Божији. Ова објава се наставља у Цркви, Телу Христовом, сталним деловањем Духа Светога који надахњује, храни и умудрује, откривајући нам преко светитеља најдубље тајне и смисао постојања и будућности свега створеног.
  12. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Не само он, неко и многи други оци то говоре. У скорије време то је говорио Свети Порфирије Кавсокаливит.
  13. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Да после смрти постоји живот. "Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века" окончава се за сваког од нас у тренутку смрти.
  14. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    http://www.slovoljubve.com/emisije/pod-znakom-pitanja-26-maj-2011
  15. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    @@NerZul™,
     
    Послушај и ово:
     
    http://www.slovoljubve.com/emisije/pod-znakom-pitanja-26-maj-2011 
  16. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Не, та реченица нема то значење. "Ја сам онај који јесам" означава Бога као истинити Живот и постојање, као оног без којег је ни наше постојање није могуће. Дакле, Бог је Живот сами, сушти Живот, исконско Бити.
  17. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Ако погледаш Пост 1, 26, видећеш божански савет, да Бог створи човека по лику и подобију његовом (Божијем). У следећем стиху, Пост 1, 27, видећеш да Бог ствара човека по икони, док је подобије прећутао. Дакле, човеку је нешто дато (икона) а нешто му је задато (подобије). Човек је биће које треба да учествује својом слободом у свом довршењу, да буде сарадник у Божијем творачком акту. У том смислу, човек је створен да буде бесмртан. Човек је биће које се креће ка свом коначном циљу, до обожења свега у Христу. Зато, Свети Теофило је апсолутно у праву. Проблем је што пуно наших људи, па и богослова, живот и смрт схватају, у неку руку, погрешно.
    Послушај шта сам овде говорио, послужиће ти:
     

  18. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Justin Waters у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Nisu oni nasli nikakav Novi Zavjet, vec apokrifno jevandjelje. Apokrifna jevandjelja nisu izmislili oni sa NG.
  19. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Не знам којим су језиком причали, а причу о Адаму и Еви не схватам у буквалном историјском смислу. Мислим да је књига Постања до своје 11. главе неисторијска, те да представља расправу са ондашњом митском сликом света.
  20. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    То управо каже и апостол Павле - Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа....
    И апостол Јован Богослов - А ово је живот вечни да познају тебе једнога Бога и кога си послао Исуса Христа... (Јасно је да мисли на Оца).
     
    Ствар је у томе, како сам горе рекао, да је Отац релациони појам. Зато, Бог Отац имплицира да је Бог Света Тројица. 
  21. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Самим тим што су Бога исповедали као Оца, хришћански богослови су исповедали Бога као Свету Тројицу. Јер, Отац је као личност односни појам, те зато незамислив без свог Сина и Духа Светога. Свакако да су друга Двојица, која своје биће добијају на вечном плану од Оца, исте суштине са њим - а то значи да су заједно са њим један Бог, Света Тројица.
    Увек је то Црква и правоверно хришћанство тако исповедала, додуше не са јасном прецизношћу. Тако, до 4. века био је присутан тзв. проблем субординације, где су се се Син и Дух на неки начин умањивали у односу на Оца. Међутим, нико осим јеретика никада у Цркви није спорио божанство Сина и Духа Светога.
  22. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Ако немаш информација, време ја да до њих дођеш. Јер, ако ти се Мирољубова прича чини православном, бојим се да си на дебелој странпутици. На страну његове псеудонаучне небулозе, то ме толико ни не занима. Прочитај мало шта пише о Причешћу, Светитељима, Светим моштима, Пресветој Богородици... и видећеш да је то класично секташко размишљање. 
  23. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Биће однос љубави, потпуно лишен сваке нужности па и нужности сексуалног нагона.
  24. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Класично шарлатанство. Људе треба учити да теологију траже на правој адреси, у Цркви. Господин Петровић ментално још увек припада секти из које је званично изашао (Адвентисти или Суботари).
  25. Волим
    NerZul™ је реаговао/ла на Александар Милојков у Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама   
    Труди се да читаш изворе (Свете Оце). Немој да се учиш само на основу туђих тумачења Отаца, па макар тај други био и владика и професор на факултету. Важно је да развијеш здрав научни и критички дух.
×
×
  • Креирај ново...