Jump to content

Чунга Лунга

Члан
  • Број садржаја

    1861
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    3

Репутација активности

  1. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Отац Александар Јовановић: Ко је Самарјанин?   
    Блог "Подвижничка слова"
  2. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Отац Серафим (Алдеа): Хоћу ли се икада ослободити од греха?   
    Извор: https://youtu.be/Nu7BJMpTQ48
    Званична презентација: https://mullmonastery.com
    Превод: "Хришћани у покушају"
     
  3. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа   
    Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. Средствима које обезбеђује Задужбина Симе Игуманова одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије.

     
    Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 22. априла 2021. године постављању реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које je уклоњена пре око 70 година. Свечаности су присуствовали министар спољних послова г. Никола Селаковић и заменик градоначелника г. Горан Весић.
    - Београд је после постављања споменика Стефану Немањи и деспоту Стефану Лазаревићу дочекао да се и обновљена скулптура „Сима Игуманов са сирочићима” врати на Игуманову палату. Враћамо се својој историји, култури и традицији, као и сећању на наше задужбинаре. То више није инцидент или покушај, већ наша политика. Враћање скулптуре тамо где јој је и место јесте доказ да Београд цени своју историју и културу, указао је заменик градоначелника г. Весић и подсетио да су задужбинари своје богатство остављали својој држави, нацији и сиромашној деци, а да је Сима Игуманов предњачио у томе.
    Министар Селаковић је додао да је задовољство данас присуствовати исправљању велике историјске неправде. - Сими Андрејевићу је цела духовна вертикала у породици била саткана од стваралаца и бораца за српску слободу, просвету и независност, указао је г. Селаковић и истакао да се приликом враћања Задужбине у посед Српске Православне Цркве пре 30 година започело са иницијативама да се скулптура обнови и врати на кров Игуманове палате. - Управо на 30. годишњицу од покретања иницијативе успели смо да обновимо овај значајан споменик који ће у времену пред нама представљати круну на Теразијама, а која је недостајала скоро 70 година, указао је г. Селаковић.
    Патријарх српски г. Порфирије је изразио велику радост јер се реконструисан споменик враћа на место где је био од подизања здања 1938. године. Споменик су, како је прецизирао, оштетили и уклонили идеолошки острашћени људи педесетих година прошлог века.
    - Сима Игуманов је један од великих задужбинара српског народа. Родом из Призрена, био је богати трговац, истовремено дубоки православац и аутентични Србин. Све што је за живота стекао дао је на корист народу, указао је патријарх Порфирије и додао да је задужбинарство једна од највећих врлина многих синова српског православног народа.
    - Задужбина Симе Игуманова је национализована после Другог светског рата и 1991. године је враћена Српској Православној Цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије, нагласио је патријарх Порфирије.
    Реконструкцију скулптуре је урадио академски вајар Зоран Кузмановић, који је истакао да је рад на њеној обнови трајао око три године. - Радови су били захтевни јер је скулптура имала више од 30 делова који су били покидани или девастирани, као и око 35 до 40 одсто недостајућих делова оригиналне скулптуре, нагласио је г. Кузмановић.
     
    Извор: Град Београд
  4. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Отац Серафим (Алдеа): Живети у садашњости   
    Отац Серафим (Алдеа) из манастира на острву Мал (Mull Island, Шкотска), посвећеног свим келтским светитељима, говори о опасностима замене стварности садашњег тренутка за непостојећи, измаштани свет из прошлости. Морамо научити како да се ослободимо прошлости и живимо у садашњости. Често се деси да особу која је пред нама заменимо сенком из своје прошлости. Често не успемо да чујемо праве речи које нам говоре и уместо тога реагујемо на болне одјеке из прошлости која ништа нема заједничко са опипљивим људима око нас. Често угрожавамо своју садашњост из страха од прошлости која више не постоји. Постоји изрека пустињских отаца: ако не можеш ни да се молиш, ни да постиш, нити да бдиш, онда пребивај у својој келији и она ће те поучити свему. Тек кад задржимо себе у стварности наших келија (брака, монаштва, самачког живота), тек кад научимо да држимо своје умове у "овде и сад", тек тада ћемо бити слободни од сенки и одјека наше (бескрајно учитаване) прошлости. Тек тада ћемо видети ко смо, ко је Христос и како да приђемо спасоносном крсту.
    ________________________
    Извор: https://youtu.be/3kewCZxAfw4
    Званична презентација: https://mullmonastery.com/
  5. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Порнографија   
    Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање? То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот.
    Живимо у свету који је уништио појам Љубави. Последице оваквог чина јесу захладнели односи међу људима, усамљеност, депресија, алкохолизам, наркоманија, али најснажнија јесте што је Љубав замењена – развратом. Губљењем вере у истинску Љубав и жртву, модерни човек друге људе престаје да гледа као браћу и сестре, као неког коме је потребна његова љубав и пажња, већ као противнике или као објекат задовољења својих страсти.
    Када видите слику згодне девојке у неком часопису, на реклами, или да је једноставно прошла поред вас, на шта прво помислите? На изглед, положај у коме се сликала или како хода, шта је обукла… Нисте ни помислили ко је она, зашто је ту, да ли се иза тог лажног осмеха крије туга и бол, да ли има породицу, проблеме… Нисте ни помислили да и ви имате мајку, сестру или девојку и да не бисте волели да њих неко гледа на тај начин. Једноставније је да у њу гледате само као објекат који може да задовољи, макар и у машти, вашу сексуалну жељу.
    Овакав став укорењен је у данашњем модерном свету. Жене се посматрају искључиво као сексуални објекти, или као објекат који својим сексипилом може да привуче људе, па се користе у рекламама чак и за производе где то нема никакве логике. Жене су ту улогу прихватиле. Осећајући се надмоћним због заводљивог изгледа, и чињеницом да је то једино потребно како би зарадила за живот, модерна жена одбацује улогу мајке и супруге и прихвата улогу пуког сексуалног објекта.
    Када нема Љубави, нити свести о њој, све се на крају претвара у разврат. Тако нешто кулминира данас, пред нашим очима, и ми то сасвим јасно подржавамо. Учествујући у томе, или пасивним учествовањем у спречавању истог. Појава порнографије је печат дегенерисаног размишљања и схватања Љубави. Порнографија је нешто што је данас сасвим нормално и прихваћено, чак пожељно. Ретки су они који ће јавно подићи глас против ове болесне појаве. Првенствено због људске слабости, у ову замку упао је велики број људи. Омасовљењем корисника интернета, порнографија је постала сасвим лако доступна свима, од најмлађих до најстаријих, свакоме ко у претраживачу уме да унесе одговарајући назив. Мобилни телефони ученика основих школа су пуни порно-клипова, док су у средњим школама ученици неретко и учесници. Логична последица толике лаке доступности ових снимака била је засићење “обичном“ порнографијом, па је човечанство продубило своју болест и наказност до неслућених граница. Крајњи стадијум је постала педофилија, званично и даље кажњива, али је питање до када ће тај став трајати.
    Какав утицај по душу човека има порнографија? Погубан! Управо честим гледањем порнографије ми себи намећемо став са почетка текста, Љубав замењујемо развратом. Нешто честито ми каљамо и уништавамо на најгрубљи начин. Гледањем порнографије, нама такво размишљање прелази у навику. То није “само још овај пут“, или “само за ових десет минута“, такав однос према другима нама постаје животни став. И наравно, увек можемо себи наћи оправдање, јер та девојка је сама хтела да учествује. Христос пред осуђеном проститутком није рекао “сама си тражила“, већ је спасио од каменовања! Прегршт је „оправдања“ која ћемо пронаћи, али само је једна истина – наша слабост да се одупремо томе!
    А какав утицај по друштво има наше гледање порнографије? Јесте ли размишљали да сваким уласком на порно-сајт подржавате ову болесну индустрију? Сваким одгледaним снимком ви сте дали подршку нечијој сестри, ћерки да се скине пред камерама. Наравно, бранићете се да сте ви само један од милион који то посећују. Али управо због тих милион и постоји цела та индустрија. Да није људи који свакодневно посећују порнографске сајтове, порно индустрија би пропала, што би спасило душе многих.
    Због свега овога још једном размислите пре него што се поново предате сопственим страстима.
    Извор: Смрт свету
  6. Не свиђа ми се
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Никола Поповић за a Странице, Данијела...   
    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој…
    Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено.
    Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?!
    Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби…
    Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?!
    Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер.
    Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски.
    Извор: Поуке.орг
  7. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх Кирил: Породици је потребна комплексна заштита!   
    У свом говору у Државној думи Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да најважнији проблем који треба решити јесте проблем у области породице и демографије. „То је проблем опстанка нашег народа, проблем који је повезан са многодетношћу, проблем од којег реално зависи наша будућност,“ – тако га је дефинисао патријарх.     „Можемо да развијамо технологије, – истакао је поглавар, – можемо да чинимо све оно што нам данас нуди логика цивилизацијског развоја, али ако нас буде мало, ако будемо физички и духовно слаби, нећемо моћи да решимо задатке који се налазе на дневном реду, посебно ако имамо у виду огромну територију и велики број култура и етноса који живе у нашој домовини.“   „Драго нам је што се у Државној думи предлажу нацрти закона који предвиђају ширење могућности коришћења материнског капитала. Сматрамо да је овај правац веома важан у постојећим економским условима кад рођење једног детета, а тим пре другог и наредне деце битно утиче на породични буџет. У том случају ће гаранције од стране државе младимо породицама уливати сигурност у то да ће моћи достојно да одгаје и васпитају своју децу,“ – истакао је Његова Светост.   „С великом забринутошћу, – истакао је, – видимо како се појачава притисак на традиционалну институцију породице у Русији. Сама идеја породичног живота се често дискредитује у јавном простору, на страницама модних часописа, на друштвеним мрежама које наглашавају то да породични живот наводно снижава ниво комфора и потрошње. Предлаже нам се да породицу као колевку живота заменимо новим репродуктивним технологијама. Убеђен сам у то да је дошло време да реагујемо на овај изазов. Породици је потребна комплексна заштита, укључујући и јавни простор.“   Његова Светост је такође истакао посебну улогу културе, филма и позоришта у овом питању:     „Свако од нас зна да се тема љубави данас на различите начине приказује у савременој уметности; често уметничка дела ни на који начин не помажу у формирању породичних вредности. Проповед морала, проповед чедности и породичних вредности наилази на агресивну тежњу задовољења људских инстинката. Шта нам се нуди као идеал? Пре свега богатство, материјално благостање, повећање могућности потрошње све већег и већег броја роба и услуга. Неки кажу да без тога нема развоја економије, а ја се питам: каква је то економија која не може да се развија без задовољења људских инстинката?    Можда су нам осим таквих стимуланса потребни и други, између осталог, они који се односе на поглед на свет, духовни и културни, који би помогли људима да схвате да човек не живи само о хлебу, већ да људски живот може да се назове Животом с великим „ж“ тек онда кад поред хоризонталне димензије, која је усмерена на задовољење материјалних потреба постоји моћна вертикална димензија која се испуњава идејама, узвишеним осећањима и формира оно најлепше за шта је човек способан.“     Извор: Православие.ру
  8. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Грешке предбрачних односа   
    Преносимо текст монахиње Нине (Кригине), доктора психолошких наука и сестре средњеуралског женског манастира у част иконе Божије Матере „Споритељница хлебов”. Монахиња Нина је и православни психолог, а беседи на веома пријемчив и лако разумљив начин, због чега је њена предавање и беседе одслушало и одгледало много људи и, што је најважније, младих особа.

    Грешке предбрачних односа
    Серија наших сусрета се зове „Топлина огњишта” и ми желимо да то наше породично огњиште буде топло и пријатно. Али то умногоме зависи од тога како смо проживели живот до склапања брака. Које се ту грешке јављају?
    Најраспрострањеније грешке за које ја знам, посматрајући своје окружење, своје студенте, који представљају две супротности, два пола, јесу следеће:
    Прва је карактеристична за већи део младих људи који почињу живот, пуних енергије и снаге. Скоро смо спровели анкету међу средњошколцима и поставили им овакво питање: „Можете ли ви себе назвати срећним човеком?” И веома много њих је одговорило: „ Да, наравно“, „Нормално, да“. Они имају такав став. Ако бисмо то питање поставили људима у претпензионом собу, потврдан одговор би се могао чути веома ретко.
    Млади људи имају много снаге и уверења да је сав живот испред њих, имају много здравља. И ето то, када је много снаге а мало животног искуства, то је оно што човека заноси. Али касније постаје јако болно, и учињене грешке морају да се исправљају читавог живота. Најраспрострањенија грешка међу младима налази се у њиховом ставу да треба живети срећно и да не треба страдати. Такви људи се често могу видети, јер се веома истичу у гомили.
    Ја бих желела и да обратимо пажњу на то да се наша савремена пропаганда труди на сваки начин да импресионира младе људе и убеди их да живот треба да буде непрестани ватромет и да нема потребе о томе размишљати.
    Целомудреност
    Други распрострањени став код младих јесте да треба узети све од живота. Када почињеш с њима да разговараш и да их испитујеш шта је по њиховом мишљењу љубав, схватиш да љубав за њих подразумева честу промену сексуалних партнера. Колико се само варијанти наслушаш. „Мени је потребно да нађем свог човека“ – говоре неке. Једна моја студенткиња је изјавила да јој је потребно да нађе мушкарца свог сексуалног типа. Уопштено говорећи, они који су се свега нагледали и начитали, имаће и свакакве идеје.
    Постоји појава која се зове промискуитет. То је честа промена партнера. Проституција је професија која зарађује новац. А у овој ситуацији човек просто живи само за себе, труди се да узме све од живота максимално, не схватајући да се брзо претвара у канту за смеће. Он не бира за себе другу половину, већ служи као врста смећа.
    Разговарала сам с једном девојком која је с болом у гласу говорила: „Сада је моногамија немогућа! Сада сви тако живе! Ако девојка не почне рано да живи с партнером, према њој се односе као да није нормална. Такве људе чак називају и посебним именима.” Када сам се загледала у њене очи, схватила сам да вришти од бола. У очима јој је била нада. Она је тражила да јој докажу да постоје други људи и други односи. Ипак, она се и даље држи својих убеђења.
    Када су питали мушкарце да опишу свој идеал жене, постало је јасно да ниједан мушкарац не жели да је његова жена пролазила као барјак од једног мушкарца до другог… Они се труде да такве девојке не изаберу за жену. Оне су потребне за стицање сексуалног искуства. Њих, једноставно говорећи, искоришћавају.
    Једна девојка је дала јасан одговор на питање о могућности полних односа с партнером: „Мушкарцу ништа неће бити због тог искуства, а коме треба искоришћена девојка?” Речи „искоришћена девојка” много су ме потресле. Мушкарци су, у ствари, често заинтересовани само за забаву. Њима је добро да искоришћавају жене. Он од живота узима све и од жене узима све. Тим мушкарцима који још нису засновали породицу општим мишљењем је дозвољено да ступе у везу с неколико девојака. Наше баке често говоре: „Нека прошетају, нека се излудирају”. „Излудирају” – како тачна реч! А на девојку се у овој ситуацији ставља печат. Оно што је у нашој култури мушкарцима дозвољено пре брака, женама је забрањено. То треба запамтити!
    Рекло би се, шта може бити лоше у ставу: „Ја нећу мењати партнере. Само ћу живети с једним. Ако се испостави да се уклапамо, онда ћемо се регистровати у општини.” Споља гледано, све изгледа правилно и  уверљиво. Не баш пристојно, али сасвим логично. „Спремни смо за озбиљну везу и просто ћемо посматрати једно друго. У тим односима смо равноправни.”
    Када мушкарац пре брака живи с разним партнеркама, људи старијег узраста кажу: „Нашетао се, излудео се”. За жене то не говоре. Према њима се одмах формира специфичан однос, праћен горким осмехом. Чак и ако на почетку мушкарац говори да му није важно с ким је пре њега била његова друга половина, ипак се све, на крају, сведе на то питање. Уосталом, та девојка је будућа мајка. А материнство је светла и чиста ствар. Дете које се рађа од мајке треба да буде здраво у сваком погледу. Када је девојка имала неколико сексуалних партнера, то обично не пролази без трага на свим нивоима.
    Постоји једно поређење с лепљивом траком: први пут она се лепи тако да ју је скоро немогуће одлепити, затим лепљива трака мало слабије држи, а пети пут скоро да се и не прилепљује. То јест, после неколико веза, жена нема праву привезаност према свом мужу.
    То не изненађује. Уосталом, ту су и успомене и, били ми свесни тога или не, постоји поређење. А ако погледамо то на нивоу организма, мора се узети у обзир и овај занимљиви податак: женски организам се чак прилагођава мушком на нивоу микрофлоре. Када жена почне да живи с другим човеком, долази до прилагођавања. Тај процес се може поновити неколико пута. А затим обавезно следи квар, почиње болест. И беба се рађа у зараженом порођајном каналу. А ако је тамо још био и грех убиства – абортус, онда се беба рађа не у чистом материнском телу, већ у прљавом, болесном телу са ожиљцима.
    Мајка – то је светиња над светињама. Она треба да буде чиста! То говори о томе да није најпре мушкарац дужан да води целомудрен живот, већ је посебно важно понашање мајке, зато што се унутар њеног тела рађа дете. Како се може родити здраво и чисто дете у прљавој утроби?
    Сада се говори да се рађа мало здраве деце. Али то је резултат тога што момци шврљају и лево и десно. Колико има неплодних мушкараца сада код нас? Тако исто и девојака? Зашто се раније рађало по 15 деце, притом су сва била здрава? А сада се рађа једно, и то с муком. То је сада идеологија која се намеће. Можете јој се поклонити или јој се успротивити.
    Ако размишљамо о породици, не треба одмах ступати у блиске односе. Многе жене пате од тога што буду одбачене одмах после интимних односа. Једном је један свештеник рекао задивљујућу ствар: „Онај човек који је пре брака често мењао партнере, издао је онога с којим му је Богом одређено да живи породичним животом. Он је фактички њему неверан.” Није случајно код нас Руса реч – суђени. То јест, онај човек, с којим је суђено бити заједно. Ако је девојци или младом човеку суђено да ступе у брак, пре или касније то ће се десити. Зашто издавати своју будућу половину? Зашто красти од других и уништавати животе других?
    Пробни бракови
    „А зашто да се региструјемо”, мисле многи, „када нам је и овако добро?” Неки пристају да живе у таквом браку јер једноставно желе да знају колико се слажу једно с другим. „Ако се испостави да нисмо једно за друго, чему потписивање?” – објашњавају они. Притом се сматра да су у овој ситуацији и мушкарац и жена равноправни и заједно доносе такво решење.
    Обоје су за озбиљну везу. Овде је неопходно приметити следећу особеност женске психе: чим почну сексуални односи, жена постаје зависна од мужа, постаје његов део, силније је привучена к њему. Шта се дешава с мушкарцем који нема развијен осећај одговорности за другог? Он види једно те исто сваки дан. За њега је завршена романтика, почињу радни дани, све то постаје навика. Појављује се осећај да је циљ достигнут и мушкарцу такав живот почиње да досађује. Наступа слабљење осећања. Тим пре ако се жена не приказује увек у најбољем светлу и раздражује га својим хировима. Овде нема равноправности. Жени се појачава осећај привезаности, а код мушкарца се појачава осећај досаде, једнообразности и монотоније. Жена се бави учвршћивањем односа и труди се да наведе свог партнера да ступе у брак, али њему то није потребно.
    Жена чека када ће је мушкарац запросити. Ако до тога не дође, жена почиње да жури, трудећи се свим силама да га тихо погура ка доношењу те одлуке. Својим делима га призива да оцени њене способности. „Погледај каква сам ја домаћица. Како добро изгледам! Како укусно кувам.” То јест, испада да мушкарац заузима трон, а жена му доказује своју вредност у свим пољима. Због тога овде нема једнакости! Однос према жени претвара се у израчунавање њених врлина и недостатака. То више није љубав! То је трговина, рачун, све – само не љубав!
    Затим, жена неретко осећа да мушкарца оваква ситуација потпуно задовољава и он се не труди да ишта промени. А ако се у њему пробуди жеља, он ће отићи другој жени, објашњавајући свој одлазак тиме да му његова партнерка не одговара. Неке жене у датом случају иду на потпуно неоправдан корак. Оне одлучују да затрудне и роде бебу. „Сад никуда неће отићи!” – мисле оне. Ако мушкарац има бар неки осећај одговорности, онда даље може уследити „стимулисани” брак (брак када је невеста већ трудна). Овде је потребно поменути да рађање бебе никада није фактор који ће учинити да муж изненада „открије” своју љубав према жени. Већина мушкараца доживљава дете као проблем. А још се ту нађе и гомила рођака и пријатеља који почињу да га уче и гурају у брак. Под овим околностима мушкараца се осећа ухваћеним. То је као да су га обманули.
    „Где је ту равноправност?” – питам ја вас.
    Често се после пробних бракова људи обраћају психологу. И када их слушаш, чини ти се да се пред тобом само мењају лица која су научила једну те исту причу и сада је понављају.
    Тако да „пробни” брак – то су сузе женског рода. Ту нема никакве равноправности! А ако и има, онда је она искључиво имагинарна. Говорећи духовним језиком, грађански брак је блуд. То је кршење заповести! Због тога благодат одлази. Потом се проливају сузе, остају нерешени проблеми. Какве ту може бити радости? Овде су могуће само плач и сузе. Среће ту неће бити! То ће бити само бекство у фатаморгану.
    Мени су се урезале речи једнога светитеља: „Ничега се не треба бојати осим греха.” Јер Бог је љубав. И само када ми грешимо, благодат одлази. И тако човек лети по животу, као суви лист по ветру. Он удара на све преграде на свом путу и на крају се може распасти. Да, цела ствар је у нашем греху. Само у њему. А не у томе што су људи сурови или је живот лош.
    Униније, песимизам
    Једна крајност, као што смо већ рекли, јесте неуздржани блуд. Друга крајност је седење код куће и немање воље за изласком и дружењем. С једне стране, шта у томе може бити лоше? Али овде је могуће упасти у униније. То није чување целомудрености, већ униније! Такви људи – уседелице верују да у њиховом животу неће бити ничег доброг. „Ко ће мене заволети? Зар ја могу основати породицу?” – говоре они.
    У психологији се то назива „самопрогнозирајуће пророштво”. То је ситуација када човек живи са ставом да с њим неће бити ништа добро и води себе тако да се тај став оправда.
    У своје време, када сам водила курс „Етика и психологија породичног живота”, пришла ми је једна девојка желећи да подели са мном своје проблеме. Јако је чудно било гледати шеснаестогодишњаке који говоре о томе да у њиховом животу још нема љубави. Они то говоре као да су проживели сав живот. И они то заиста виде као трагедију. Посебно у поређењу с другим вршњацима. Тинејџерска љубав има карактер епидемије. Заљуби се један, па други, па у стање заљубљености упадне цео разред, па још даље. И ето, пришла ми је девојка и причала о младићу који је занима али који никада, по њеном мишљењу, не обраћа пажњу на њу. И после неког времена сам налетела на следећу сцену у школи: тај младић је пришао тој девојци с леђа и почео нешто да јој говори. А она се окренула и рекла му: „Шта хоћеш?!”
    Била сам крајње изненађена њеним понашањем. Када сам је питала о томе што се десило, она је одговорила: „Ни сама не знам шта ми се десило.” Међутим, ја знам шта се с њом десило. То дете је само себе својим „самоједством” довело до унинија.
    Била је то класична ситуација „превентивног напада”. Девојка очекује да ће све бити лоше, да ће свакако бити болно. И одједном, окреће се и види да јој је он пришао. Тој девојци у глави се одмах јављају мисли: „Из тих односа ништа добро неће изаћи. На крају ће све бити бол и страдање. Због чега се мучити толико времена? Најбоље одмах све да окончам.” И зато с њене стране одмах следи: „Шта хоћеш?!”
    То је класично самопрогнозирајуће пророштво. Она не дозвољава да јој се на други начин обраћа. Она одмах својим унинијем води однос на други ниво. С таквим људима одмах треба говорити на други начин. Они не дају другој половини чак ни да им се приближи.
    А где уопште могу да се упознају млади? Раније су Руси говорили: „Не тражи жену у колу, већ у башти.” Познајем једну учитељицу која је свом одраслом сину који је учио у иностранству говорила: „Добру жену у ресторану и дискотеци нећеш наћи. Места за забаву нису погодна за тај циљ. Иначе ћеш цео живот после плесати.” И тако се њен син упознао са својом женом на поклоничком путовању. Група младих је путовала и молила се. У капели се срело двоје и ето вам пара. Савременог пара. Зато се и каже: „Иштите и даће вам, тражите и наћи ћете.”
    А што се тиче тога како се правилно понашати, могу рећи следеће. Треба живети по заповестима Божијим! Оним људима који живот замишљају као бајку, то се чини досадно и глупо. Они говоре себи: „Тако ћу живети у старости.” Али овде треба схватити да ако желите да живите и да имате и радосно срце и стабилну породицу и срећну децу, морате да живите по заповестима. Ако будете поштовали управо тај пут, све ће бити прекрасно. Ако човек говори: „Мени је то досадно. Ја и сâм све знам. Све ћу радити сâм” – њему ће бити веома тешко.

    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Схиархимандрит Илиј (Ноздрин): Покајање и врлина уводе у рај   
    Какo избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним).

    – Oче Илија, како да научимо да живимо врлинским животом?
    – Свако од нас има савест. То је глас Божији који је са рођењем дат свакој људској души. Дата нам је и слободна воља. Човек може да поступи супротно својој савести. Она ће га, наравно, потом пећи. Зато је човек обдарен разумом, да би промишљао о поступку пре него што га учини.
    Када човек поступа сходно моралном закону који је установио Творац, савест одобрава његове поступке и то човека радује. Речено је у Јеванђељу: ”Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.” (Мт. 7:12). Ако бисмо почели само ту заповест да испуњавамо, наш живот би био много мирнији. И то је само једна заповест!
    Свето Писмо нам је дато као подсећање на животна правила: тако треба да буде, ако хоћемо да живимо савесно.
    Господ је за нас све учинио. Он виси на Крсту све док на земљи има макар један грешник. Христос је распет за сваког од нас. Он хоће да се сви људи спасу. (1 Тим. 2:4). Ако би људи у своје бесмртне душе сместили ову истину о Богу који их све воли.
    Како су бесомучни комунисти падали у јарост рушећи цркве Божије! Зато што је у цркви све ради спасења људске душе, све Тајне су откривене: покајање, да бисмо своју савест чистили, Причешће, да бисмо се сјединили са Господом. И друге Тајне.
    Човек не може да не греши. Чим сагреши, одмах му прилазе тамне силе, и човек постаје немоћан пред саблазнима, друге жалости, поробљава. Тако почиње мржња.
    Људи заборављају шта је страх Божији. Над свима нама стоји правични Судија, и од Бога се не може ништа сакрити. Ако си сагрешио – покај се, опрости ближњем из све душе. Вечност нам је неизбежна, хтели ми то или не.
    Господ нам је дао молитву ”Оче наш”. То је врло проста молитва, али је у њој све речено. То је основа општења душе са својим Оцем. Сви смо ми деца Божија. Стога, обраћајући се Оцу, кажемо: ”И остави нам дугове наше, као што ми остављамо дужницима нашим” (види Мт. 6: 9–13). То јест, не само да молимо Господа да нам подари оно најнеопходније, него и дајемо обећање да ћемо праштати својој браћи и сестрама, који су нас нечим повредили, нешто због чега смо незадовољни. Трпљење је Божанско својство, и нестрпљење и озлојеђеност – сатанско.
    ”Трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21:19) – говори Господ. Исто су нам и свети оци завештали: хришћанско савршенство се достиже кроз трпљење. Зато Бог шаље човеку разне недаће, спољашње и унутрашње. Спољашње су болести, беда, поруга, презир од стране ближњих. Унутрашње су страсти које некада притискајући душу, помажу да се душа обрати Богу, наводећи човека који се услед своје лоше нарави мучи, да потражи Спаситеља. Речено је да је митар изашао из храма много чистији, од фарисеја, иако је овај први био сав у греху, а други сав у добродетељи.
    – Фарисеј није имао смирење?
    – Није, а ни љубав према ближњему. Смирење и љубав су врх добродетељи. Без љубави и смирења немогуће је прићи Христу: ”Бог је љубав и који пребива љубави, у Богу пребива и Бог у њему.” (1 Ин. 4:16), – пише код апостола. Тако је и са смирењем. Речено је: ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.” (Фил. 2:8). Нисмо видели Оца Небеског, а Господ наш Исус Христос који се оваплотио, јавио нам је Бога. Призвани смо да се угледамо на Бога. Да почнемо да живимо у смирењу, трпљењу, љубави и тада ће и наше молитве бити услишене. Увек се види да ли се човек моли или не, да ли има снагу од молитве или га мучи нека туга.
    Највећи грех је наравно гордост. Горди људи се често сами изненаде како немају вере, чак и онда када као да јој теже? Са споља гледано, све раде како треба. Вера гордих је егоизам, као код фарисеја. А смирење и жртвена љубав приближавају Христу.
    – Оче, до револуције 1917.г. је, изгледа, преовладавало фарисејство? Људи су посећивали храмове, али су се суштински многи удаљавали од Бога, као што је речено код пророка: ”Народ се овај приближује устима својима и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којој су научени”. (Ис. 29:13).
    – Господ допушта да се зло разобличи како би људи изабрали вечност са Богом. Па нису они тада за кору хлеба свирали. Како су се почетком ХХ века завршиле присилне побуне у Петрограду? Сада су већ историчари доказали да је то била престоница зараћених држава у Првом светском рату обезбеђена храном.
    Тако и сада омладини пуне главу лажима, окрећу је против власти. То је ђавоља логика. Тако су и цара свргли. Шта се догодило са људима, па су се бојали и да стану у цареву одбрану? А сада, против чега ратују? Да ли неко гладује? Да ли својој деци желе оно што је било пре сто година у нашој земљи? Свеједно, има доста сличности…
    Ево у часопису ”Непрегледна Русија” (излази у родном граду схиархимандрита Илије, у Орлу. – прим. аут. ) пише: ”Они који још увек желе да чују глас опомене, нека послушају речи пророштва светог праведног оца Јована Кронштатског, много пре катастрофе 1917.г. која је задесила руско друштво: шта чека Русију ако…”Ако се руски народ не покаје, крај је близу. Бог…ће послати бич у облику нечастивих, сурових, самозваних (тако и јесте: комунисти су били самозвани, – коментарише отац Илија) владалаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама. Одкуд та анархија, ти штрајкови, то разбојништво, убиства, отмице, сва тај неморал друштва, тај разврат који је царовао, то опште пијанство? Од безверја, од безбожништва…На тлу безверја, малодушности, неморала, дошло је до распада државе. Ако се руском народу не усади вера и страх Божији, она неће моћи да издржи. Брже к Богу са покајањем! Брже ка чврстом и непоколобивом пристаништу вере и Цркве! Вера у слово Божије, слово Истине нестала је и заменила ју је вера у људски разум, штампа је постала вестник лажи – за њу нема ништа свето и вредно поштовања, ништа осим свог лукавог пера које је често пуно отрова клевете и подсмеха. Деца више нису послушна родитељима, ученици својим наставницима…Брак је исмејан, породични живот се распада; нема чврсте политике, свако је политичар…сви желе аутономију…Интелигенција је остала без љубави према Отаџбини, и спремна је да је прода странцима, као што је Јуда продао Христа злим књижевницима и фарисејима…Непријатељи Русије се спремају да распарчају државу…Отаџбина је на ивици пропасти.”

        
    Речи светог праведног Јована Кронштатског су и данас подједнако актуелне, као и пре сто година. Да бисмо живели врлинским животом, прво се треба покајати.
    Као што је писао светитељ Тихон, Патријарх Московски и све Русије, гледајући на оно што се догађа у прошлом веку: ”Са отровног извора греха потекла је велика саблазан овоземаљских добара којима се саблазнио наш народ, заборавивши на једино што му је потребно. Нисмо одбили то искушење, као што га је одбио Христос Спаситељ у пустињи. Желели смо да створимо рај на земљи, али без Бога и Његових светих завета. Бога не можеш исмејати. Зато сада жудимо, плачемо и дрхтимо разобличени на земљи, која је благословена многим даровима природе, и печат проклетства пао је на народски труд, и на сва дела руку наших. Грех – тешки, непокајани грех – призвао је сатану из ништавила…”
    – ”Саблазан овоземаљским добром” – то је нешто из савременог репертоара. Данас је, као и вековима пре, много кокетирања са нечистом силом: свуда у новинама неке вести о вештицама, шаманима, на телевизијским програмима се емитују ”битке екстрасенсова”... уз то, нисмо још ни са прошлошћу расчистили...
    – Треба имати на уму да је наш народ проживео страшан период непросветљеног крвавог богоборства – немогуће је данашњем покољењу пренети сав ужас онога што се тада догађало. Народ, они који су одступили од Цркве, помрачили су се, а власт је била под дејством демонских сила. Зато је многима и ушло у навику да признају присуство сатане, тако да су свакакве Чумаке, и остале служитеље тамног култа после деценије богоборства одмах прихватили, а Бога се идаље одричу. Колико је требало да ум отупи, да би се безбожништво сматрало животном нормом? Зар је могуће да је народ за време државног атеистичког робовања изгубио разум, па се пита како је могуће живети другачије – врлински, у складу са вољом Божијом?
    Још пре убиства царске породице, светитељ Тихон се обраћао онима који су захватили власт у земљи: ”Опаметите се, безумници, прекините своје крваве расправе. Јер то што чините није само сурови поступак: то је уистину сатанско дело, за које ћете бити бачени у огањ адски у будућем животу – загробном и страшном проклетству потомства у стварном животу - овоземаљском”. Била је то посланица од 1. фебруара 1918.г. Ко га је, од оних који су се незаконски дочепали власти послушао? Читаву земљу су залили крвљу. На дну пакла су, и колико су душа за собом повукли.
    – Исти тај светитељ Тихон, када је обелодањено убиство Цара Николаја (бољшевици су у почетку лагали да су убили само њега, а да су царица и деца безбедни) рекао је: ”Треба, повинујући се Речи Божијој да осудимо овај поступак, јер ће и крв убијеног пасти и на нас, а не само на оне који су га извршили.” Већ у наше време се у Москви подизао референдум да се промени назив метро станице Војковскаја, тако да су у већини били гласови за убицу цара, убицу у чију је част названо више од 130 улица по читавој земљи. Да ли људи настављају да живе вредностима царског убице?
    – Да, и тиме се предају у власт ђаволу. Какав ту може да буде врлински живот? Уз све то, чини им се да ће све бити изузетно. То је прелест. Тако је било пре сто година.
    Комунисти, као и присталице западног мњења, све призивају да направе рај на земљи. Не схватају ђаволску лаж ових псеудо-обећања. На заласку совјетске државе А. И. Солжењицин је побуђивао да се ”не живи по лажи”. ”Насиље нема чиме другим да се покрива, осим лажима, а лаж може да опстане само помоћу насиља.” Уистину, колико је лажи остало после комуниста! Узурпаторски су заузели власт. У страху су држали целу земљу. Осећали су незаконитост својих поступака и зверски су се понашали: страљали су, морили глађу и прекомерним радом, приморавали милионе оних који се нису слагали да им се покоре.
    – Када се, приликом истраге о царским остацима подигао дим у вези са верзијом истраге као ”ритуалног убиства” Цара Николаја II и њихове породице, још тада је епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов) парирао: ”А није ли маузолеј Лењина ритуал?”
    – Лењин је претеча антихриста, то је усађивање култа антихриста. Ако говоримо о историји, Лењин је издајица Русије. Да ли су за то скоро два милиона наших сународника жртвовали својим животима на фронтовима Првог светског рата, да би он довео Русију до војног пораза, закључивши срамни Брест-литовски мир, који је резултирао одвајањем скоро половине европског дела државе: целе Украјине, Белорусије, а такође и Ростова на Дону, Грузије, и других територија?
    Он је крив за геноцид над руским народом. Покренуо је братоубилачки Грађански рат, који је са собом однео животе од дванаест до петнаест милиона људи. То је био само почетак масовних убистава. Нажалост, многи ни сада не схватају да иза комуниста и њихових култова стоји ђавољска реалност. Одакле им та незаситна жеђ за крвљу? Лењин је у својим телеграмима тако и писао: што више стрељања, то боље (Лењин В.И. Писмо члановима Политичког Бироа ЦК РКП(б) од 19.марта 1922.г.).
    Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио да комунисти нису никакви политичари, него да су јавни сатанисти. Њима је руководио сам ђаво. Хрушчов је довршавајући сва комунистичка безакоња објавио: да се на телевизији покаже последњи поп. Желели су да сасвим униште Цркву. Изван Цркве нема спасења.
    Захваљујући Цркви наша земља је токов векова напредовала и побеђивала. Колико је деце имала једна породица! Осам од дванаест, а некад и шеснаесторо деце се рађало! А за време комуниста?
    Лењин је први у модерном добу легализовао абортусе, и до данас се у Русији милиони живота приносе на тај сатански жртвеник. Бољшевици су уништавали породице. Жене су еманциповали, чинили их блудницама. Какав врлински живот, ако су мајке престале да виде смисао свог живота у материнству, у рађању и васпитавању деце? Шта је комунистима требало да вешају, стрељају и зверски убијају милионе најбољих људи? Шта су тим изродима који су се дочепали власти сметали свештеници, монаси и монахиње? Лењин је испуњавао сатанине задатке!
    Сатанисти се заиста клањају силама ада, добијају од њих конкретне инструкције: како да разврате неког, како да неког начине суровим, да доведу до братоубиства. Ако посматрате у којој су мери одводили душе у ад, размислите како су континуирано комунисти и бољшевици све уредили. Никакав прагматизам не може да објасни њихове поступке.
    Лењин сам није веровао да је могуће захватити власт у земљи. Зар је људска снага у стању да почини такав паклени геноцид у, по својој величини, огромној земљи? Демони су паметнији и искуснији од било кога ко се кити својом ”прогресивношћу” или ”образованошћу”. Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година” (Пс. 89:10) – шта је то у поређењу са хиљаду година?
    Недовољно узимамо у обзир утицај ђавола, а он постоји, и ако му људи сами дају власт кроз то што одступају од Бога, од Цркве, кроз грехе – он дејствује. Управља, као и пре сто година, и садашњим бунтовницима. Ако би само они који се подчињавају демонима сазнали још за овог живота колико су те силе ада мрске и ужасне. То се може открити души у њеном унутрашњем искуству – некима Господ и митарства, која не може избећи ни једна душа, може да открије, а такође да покаже рај и ад – свака душа ће их свакако угледати после смрти. У паклу нема ничега – ни окова, ни боли – цело биће хвата ужас од демонског смрада, паралише – ништа се не догађа, и тако то траје целу вечности, и тако је одвратно, а ђаво се тамо више не може отелотворити, само та одвратна реалност гута и у свој својој мржњи се свети људској души, која је трајна. Немогуће је то пренети. Чак ни тренутак тога, а не целу вечност. То је нешто тако одвратно и тешко подношљиво. Ни са чим се не може упоредити то небиће.
    Ако би се људи само покајали!
    – Оче, можемо ли рећи да историја чак у тим ”формалним”, како неки одмахују, топонимима, као што су имена улица, метро станица, насеља у ”част” револуционара-џелата – није равнодушна према томе, какав се живот у том окружењу одвија?
    – Наравно! Прочитајте књигу епископа Митрофана (Баданина) ”Истина о руским псовкама”. Он тамо описује искуство када се чак и класје пшенице кривило због непристојних речи. Сасвим је друго када се у молитвама помиње име Божије, Мајке Божије и светитељи, тада се све створење буди, оздравља и чисти; а друго су повици оних чији је деловање у народној историји једнако проклетству, оних који су сами проклети и налазе се у аду.
    Када људи псују, све се окреће: дно постаје врх – исто се дешава када народ велича и ”поштује” неморалне преступнике. То се већ догађало: Христа су распели – још су и клицали ”Крв Његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27:25) – а разбојнике су пустили. Тако су и са нашим Царем поступили, а од те крвопије-џелата су направили идола. У центру земље је његов труп, и свуда су идоли-споменици, и називи улица, градова, тргова, метро станица, носе његово и имена његових слугу…
    Када би само људи постали свесни колико је несрећа у њиховим животима због те равнодушности према страшном наслеђу. Исто је као кад у кући остане извор заразе и сви се чуде: зашто деца умиру? Није ли од тога све то морално распадање – разврат, абортуси, наркоманија, псовке, пијанство, распад породице – што народ није уложио напор да расчисти са оним што се у земљи у ХХ веку догађало? Нису се потрудили да злочинце назову злочинцима, и да их у државним размерама заувек осуде. То изнутра трује сав организам.
    – Да, родитељи се питају како да деци причају истину, када их деца могу заузвртат упитати: ”А зашто ми онда живимо на улици Војковскаја?! Ако је тај Војков страшни убица, као што си ми, тата, испричао?” Тада ће родитељи морати да објашњавају: зато што га власти у Москви не сматрају за убицу... Шта се дешава: притајена лаж на државном нивоу?
    – Лаж је од ђавола. ”Тешко онима који зло зову добро, а добро зло (на црквенословенском: ”Горе глаголющим лукавое доброе и доброе лукавое”) који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слаткога горко.” (Ис. 5:20) Лукави треба да буде осуђен. Власт и народ треба да се изолују од тих злодела, и као што је призивао светитељ Тихон да их осуде.
    – Оче, ипак засебно људи откривају шта се догађало, и постепено се освешћују, оцрковљују, или обрнуто: прво улазе у цркву, а потом почињу, између осталог и кроз историјске чињенице да спознају истину? Почињу да се интересују за историју свог народа...
    – Потребни су јака вера и покајање. Народ је после свега што се десило у историји наше земље прошлог века, ипак постао мало смиренији. Тада су били више горди: још нису знали како ће се окренути њихове дрске револуционарне идеје. Сада схватају. Потом је наишао рат. Савременици су постали и физички слаби. Сада је народ ослабио.
    Господ има за свакога Свој Промисао. Али је у многоме слабост долазећих покољења и од тога што родитељи живе по безбожничкој инерцији: безлично, изван Црквених Тајни, невенчани. Родитељи су болесни не само духовно, него и физички, исто као деца.
    – Раније су живели сви заједно, у великим породицама где су деде и бабе васпитавали унуке. Зашто данас тако не живе покољења?
    –Не живе по вољи Божијој.

    – Генерално, нека је подељеност свих са свима, чак и унутар породица је присутан тај раздор. А народ говори, и настоји да кроз призму једниства сагледа историју, заједничке вредности, а заправо се све урушава, намеће се нешто страно... Како родитељи да васпитавају децу данас да би их сачували од погубног утицаја?
    – Децу треба учити Закон Божији. Сада тога нема. Треба школовати професоре.
    – Владика Теодосије, митрополит Тамбовски и Расказовски, поделио је са верницима чињеницу да су они у Тамбовском педагошком колеџу отворили одељење ”Православне педагогије”, у оквиру којег спремају професоре за предмет ”Основе православне културе” и као и за директоре недељних школа. У школама те епархије, по жељи родитеља 98% процената деце изучава православну културу. То је највиши показатељ у Русији.  
    – Постоје неки позитивни примери, али није свугде тако. Треба кренути од припреме учитеља. Сада ипак на власт долазе позитивни људи.
    – Оче, шта младима доноси изучавање сопствене историје, против чега се данас одређене силе тако боре?
    – Тако се Русија препорађа. То је најважније. Како Леонид Петрович Решетников у својој књизи ”Вратити се Русији” пише: треба да се вратимо кући. Свако треба да прочита ову књигу, као и рад Владимира Михајловича Лаврова ”Православни поглед на лењински експеримент над Русијом”. У овим књигама је врло добро формулисано оно што треба данас да откријемо. Како делује сатана? Он сукцесивно побуђује и подстиче међу људима страст мржње, сладострашћа и гордости – или помоћу једног, или помоћу другог покушава да улови. У књизи Леонида Петровича осветљени су ови ”ћорсокаци безнађа” – стаљинизам, либерализам, национализам.
    О чему се ради? И до Револуције је Русија имала своје недостатке. Није постојало, и неће постојати ни једно идеално уређење. Комунисти су само махали и машу паролама, да ће они наводно направити рај на земљи. Још Господа клевеће тај Зјуганов, као Христос је обећао рај на земљи. Разговарао сам са једним старим човеком: ”Како сам само чекао, како сам исчекивао… - признао ми је – револуцију! Али, када су је направили…Почело је страшно време. Кошмар!”
    Људи су мало религиозни. Интелигенција се надала да ће посредством револуције донети наводно корист земљи. Каква корист! Толико је крви проливено! Господ би сам временом све уредио.”Моја је освета, ја ћу вратити.” (Рим. 12:19) – говори Господ. Они који не познају законе духовног живота, и при томе сами не живе духовно, доводе до оваквих револуција и сличних социјалних катаклизми.
    Господ је Сам прошао голготски пут спасења. Он је први пострадао, био је клеветан, бичеван и распет. И сваки човек да би се спасао треба да прође свој пут туге. Нека тај пут није тако мучан, као што био Господњи, за нас, али свако мора нешто да истрпи. Сада нам Господ, услед наше немоћи, даје да истпримо неки минимум.
    Људски пут на земљи је крсни пут. ”Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. ”(Мт. 16:24) – говори Спаситељ. ”И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.” (Лк. 14:27).
    Треба да разумемо који је смисао живота. Зашто живимо.
    Ево, изволите, сва западна идеологија је изграђена на уживању. Шта, при томе, човек добија? Дај човеку раскош...Господ би могао да уради тако да сви живе у раскоши. Неки и живе. Ево пример милијардерке, жене банкара Моргана, која је на самрти наредила да јој донесу њену омиљену хаљину, за коју се ухватила, и после ма колико да су покушавали да истргну тај предмет из руку покојнице, нису успели. Морали су да исеку маказама део хаљине. Шта сад? Однела је крпу са собом у гроб? Шта ће јој тамо? Где јој је душа? Овде се то привремено тело наслађивало богатством, али каква ће јој бити вечност? Души не требају модерне хаљине. Шта је чека без вере, без молитве?...
    – Тумачи пишу да је јелеј у кандилима мудрих девојака које су ушле у Царство Небеско из Спаситељеве приче (види.: Мт. 25:1-13) заправо метафора за делатељне врлине?
    – Да покајање и врлина уводе у рај. Зашто нам је дато Јеванђеље? Црква Божија? Све тајне смисла живота су нам у њима откривене. Ми смо православни хришћани. Хајдете да живимо по Божијем Закону и онда ће у земљи завладати мир, и све неопходно ће нам се придодати (види.: Мт. 6:33), и живот наш ће бити устројен по вољи Божијој.

    Извор: Православие.ру
  10. Волим
  11. Волим
  12. Волим
  13. Волим
  14. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Доцент др Растко Јовић: Гласно ћутање и наше време (АУДИО)   
    Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  15. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Представљена књига „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ протојереја-ставрофора Сава Јовића (ВИДЕО)   
    У свечаној сали Дома Војске Србије у Београду, која је до последњег места била испуњена љубитељима књиге, данас је представљено дело које је у основи докторска теза коју је аутор одбранио 2013. године не Учитељском факултету Универзитета у Београду. Представљању књиге присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, нишки Арсеније и моравички Антоније.   Уводно слово и благослов данашњем скупу произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је казао да је докторска дисертација уваженог проте Саве Јовића драгоцена бесцен књига у овом времену када помало заборављамо историју и традицију и да указује на епску песму која је одржала наш народ у најтежем времену.     -Захваљујући необразованим али људима пуног духа и љубави, преносила се истина путем предања, са колена на колено, а то што се песмом преносило је суштина Новог завета и Јеванђеља. Све истине хришћанске налазе се у народној песми, а праведни песник који је проносио епску народну песму живео је вером и Јеванђељем Христовим, рекао је патријарх Иринеј подсећајући и да су најумнији људи попут Николе Тесле и Михајла Пупина налазили узор и снагу у епској песми.   Говорећи о нашем времену, првојерарх Српске Цркве је указао да је данас мало скрајнуто наше духовно благо и да се њему мора указати већа пажња, а задатак наше просвете и веронауке јесте да приближи младима улогу и значај народне епске песме. -У том духу, смислу и циљу и јесте књига Јеванђељски мотиви у епским народним песмама протојереја-ставрофора др Саве Јовић, а књига врши пуну мисију на Њиви Господњој.      Многобројној публици обратили су се и г. Зоран Гутовић, директор издавачке куће Православна реч која је издавач књиге, и проф. др. Александар Јовановић који је и потписао предговор књиге. Он је присутне упознао са методологијом и структуром књиге: -Анализе протојереја-ставрофора др Сава Јовића су нам осветлиле и оно што смо до сада осећали и фрагментарно знали: свет епских јунака - карактеристичан по физичкој снази, оружју, сјајној одећи и оклопима, моћним коњима, двобојима - у српској народној поезији прожет је духовношћу и служењем највишим етичким идеалима, а то је оно што нашу епику чини уметнички изузетно вредном и истовремено значајном за морално васпитање српског народа. Аутор је анализирао 60 песама са јеванђељским мотивима из Вукових књига народне епске поезије, укључиво и све одговарајуће из наставног програма за основну школу. Ово је први пут да су у нас издвојене, пописане и анализиране песме са хришћанским мотивима.      Проф. др Зона Мркаљ, писац поговора књиге која ће бити на ползу свима, казала је између осталог: -При читању, истиче се да је рукопис намењен младима, али и њиховим учитељима и наставницима, као и да надилази оквире до сада постојећих интерпретација наше народне епике и упућује на потребу за преиспитивањем разумевања поступака јунака у њој. Зато се Јеванђељски мотиви у епским народним песмама могу читати не само као монографија намењена настави књижевности и веронауке, већ као збирка прича о вредности добра, племенитости, милосрђа, намењена сваком појединцу који на живот гледа божанским очима... Пажљиво читање књиге крстоносног проте Јовића омогућава нам да разумемо на којим вредностима почивају људске слободе, којима се у савремено доба најчешће тежи, а књига сагледава истовремено и три нераздвојива аспекта: књижевноинтерпретативни, наставни (тј. методички) и васпитни односно морални. Из многих разлога, па и ових, претходно наведених, књига оца Саве Јовића јесте књига која треба да дође до сваког нашег ученика и студентских богословских школа и факултета, као и вероучитеља, када ће се она показати у свом пуном светлу.      Надахнуто је говорио и академик Матија Бећковић: -Речено је да је српска народна поезија - рачун српства пред светом. Ми бисмо поводом књиге крстоносца др Саве Јовића могли додати - не само рачун пред светом него и пред Богом...   На крају данашњег сабрања присутнима се обратио и аутор дела Јеванђељски мотиви у епским народним песмама протојереј-ставрофор др Саво Јовић који је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју на благослову, подршци и слову о овом сочињенију, као и свима који су допринели да књига угледа светло дана.     Крстоносни прота Саво Јовић је казао да се време и околности у којима су настајале народне песме чини различитим од времена данашњег, али једно им је заједничко: потреба  за заједништвом. Отац Саво је споменуо да је у наше време приметно да смо изложени оку и уху других на друштвеним мрежама и да виртуелни свет који се нуди савременом човеку чини да он постаје заједничар са самим собом, али се нада да до тога неће у потпуности доћи и његов позив је да ми као наследници сопствене културе помогнемо да се у нама пробуди оно што је племенито и непролазно.    Данашњем празнику књиге присуствовали су високопреподобни архимандрити Стефан, настојатељ Спомен-храма Светог Саве на Врачару, и Нифонт из манастира Богородице Тројеручице у Богоштици; протојереји-ставрофори др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; и  Предраг Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; и проф. др Владимир Вукашиновић и Мирко Вилотић, архијерејски заменик Епископа шабачког; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; др Зоран Недељковић, управник Патријаршијске библиотеке; представнци Архива Српске Православне Цркве, Информативне службе Српсле православне Цркве, листова Православље, Гласник и Светосавско звонце, Радија Слово љубве, службеници Патријаршије српске, проф. др Димитрије Калезић, проф. Горан Раденковић и бројне угледне личности јавног и културног живота престонице и многобројних медија који су испољили видну заинтересованост.      Директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић као и његови сарадници др Марко Николић и г. Гаврило Грбан увеличали су представљање књиге у Дому Војске Србије где је у својству домаћина и организатора скупа био пуковник Стевица Карапанџин. У име начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића промоцији је присуствовао пуковник Саво Иришкић, начелник Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије.   У уметничком делу програма учествовали су хор Станковић, певачка група Вез, етно појац и композитор Љубомир Манасијевић, гуслар Бојана Пековић као и драмски уметници Ана Сакић и Виктор Савић.             Извор: Српска Православна Црква
  16. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Обележавање пола столећа архијерејске службе епископа Лаврентија   
    Поздрављајући се у радости са свештенством и монаштвом Епархије шабачке и благосиљајући верни народ, Свјатјејши се упутио у препун Саборни храм који ове године прославља 190 лета од почетка градње. У овој цркви је одслужена доксологија и у наставку вечерње са петохлебницом.

    На доксологији је Свјатјејши казао да све што је Епископ шабачки Лаврентије чинио - чинио је из љубави, не штедећи себе и да то треба да буде познато како пастви и свештенству Епархије шабачке тако и васцелој Цркви, како би се и архијереји, савременици Преосвећеног Владике г. Лаврентија угледали на његов архипастирски рад.

    -Пратио сам све што је Преосвећени Владика учинио за српски род овде и у расејању. Имао сам прилику да видим како он ревнује, воли и све чини на славу Божју, славу Цркве, а на ползу народа нашег, казао је, између осталог, патријарх Иринеј.

    Вечерње са петохлебницом служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, а саслуживали су: архимандрити Нифонт из манастира Богородице Тројеручице у Богоштици и Филимон из манастира Каоне, јеромонах Доситеј са Свете Горе, архијерејски намесник шабачки протојереј-ставрофор Милан Пантелић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Никола Јанчић.

    Свјатјејши је потом обишао генерално уређену порту Шабачке цркве, која је заблистала у пуном сјају, и задржао се највише са децом и народом. Јединствена порта за пример и углед урађена је по јеванђељским принципима - садржи просторије у којима је Удружење за помоћ особама са аутизмом, Духовна библиотека проте Јована Павловића и дечје игралиште. 

    Врата цркве су отворена за све који су на боготражитељском путу. Свјатјејши је са пажњом слушао децу и народ, поделивши свима икону са ликом Пресвете Богородице.
    Свечана академија
    У 20 часова химном Ускликнимо с љубављу отпочела је свечана академија у новоизграђеном амфитеатру Шабачке порте са 800 седишта. На академији драмске секције шабачких основних и средњих школа приказан је позоришни комад Телеграм о животу Преосвећеног Владике г. Лаврентија.

    Наставник верске наставе у Основној школи „Стојан Новаковић“ у Шапцу Милица Симић приредила је ову величанствену позоришну представу поводом педесет година владичанске службе Епископа шабачког Лаврентија. Представа је припремљена под будним оком протођакона др Љубе Ранковића, који је предложио избор текстова и тема.

    Епископа Лаврентија глумио је ученик осмог разреда Петар Кокић; тадашњег ректора Богословије у Крки митрополита Николаја Мрђу глумио је Страхиња Симић, анђеле Катарина Јовић и Марија Андрић. Ученици петог разреда Основне школе „Стојан Новаковић“ у Шапцу, Стефан Велимировић, Раде Домазовић, Симон Илић и Михајло Огњеновић, глумили су тадашње ученике проф. Лаврентија у Богословији у Крки. Сања Андрић је отпевала песму Пред иконом Светог Саве. 
    Представљена монографија о епископу Лаврентију
    У наставку обележавања педесетогодишњице владичанства епископа Лаврентија представљена је монографија Лаврентије - празник светлости тихе. О књизи су надахнуто говорили академик и песник Матија Бећковић, протојереј проф. др Велибор Џомић и аутор монографије протођакон др Љубомир Ранковић.

    Протојереј Џомић је казао да је ово прилика да се проговори о апостолском и мисионарском служењу Епископа шабачког г. Лаврентија који је по свему необичан архијереј, почев још од утробе мајчине коју је поделио са братом, научен да дели те је читавог живота делио, те је за време његове епископске службе ван Србије настало пет, а у Србији поделом две (епархије Шабачка и Ваљевска).

    На страницама врхунски урађене монографије, коју је приредио протођакон др Љуба Ранковић, читамо живот владике Лаврентија чији су трагови неизбрисиви и уткани у 20. и почетак 21. века. Аутор монографије је истакао да се обраћа живој Цркви, видевши препуну порту. И вечерас овај амфитеатар постаде амфитеатар над амфитеатрима, без граница и у времену и у вечности.

    Академик Матија Бећковић је изузетном беседом крунисао слово о лику и делу владике Лаврентија, као и о самој монографији.
    На крају академије, Патријарх српски г. Иринеј уручио је неимарску повељу Јеврем Обреновић донаторима заслужним за уређење Шабачке порте.
    Отворена изложба фотографија о слављенику
    Његова Светост је отворио  изложбу фотографија о животу Преосвећеног Владике г. Лаврентија у Павиљону културе у порти. Aутор изложбе је историчар и кустос Народног музеја у Шапцу Бранко Станковић, који је материјал прикупио из Епархије шабачке и приватних извора.

    Од Богоштице, родног места владике Лаврентија, до Богосавца који је најновија задужбина Преосвећеног Владике, на паноима видимо живот и дело народног Владике. Изложба је отворена сваког дана и трајаће до краја августа.

    Данашњем сабрању су присуствовали Епископ Чешке Православне Цркве Исаија (Шумперски), крстоносни свештеници Милун Костић, Љубисав Аџић, Слободан Милуновић, прота Мићић из Линца, Јово Марић из Оснабрика, мати Харитина са сестринством Пећке Патријаршије; протојереј-ставрофор Петар Лукић - старешина Саборног храма у Београду са протођаконом Радомиром Перчевићем, секретар Епархије ваљевске отац Дарко Ђурђевић, свештенство и монаштво из више епископија Српске Цркве, градоначелник г. Небојша Зеленовић, привредник г. Видоје Вујић из Ваљева, као и чланови Друштва пријатеља манастира: председник др Милош  Раденковић, заменик Сретен Цветојевић, др Предраг Тојић из истоименог Друштва и из Епархијског одбора. Посебан гост из Немачке је и велики дародавац Епархији шабачкој г. Хорст Вробел са супругом, који је, између осталог, даривао крст на Соко Граду у знак покајања немачког народа због бомбардовања Србије 1999. године.
    О свему се старао протојереј Славиша Марковић, старешина Саборног храма у Шапцу, са братијом свештеницима.
    З. Зец, СПЦ
  17. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Страле за a Странице, Животопис новоизабраног Епископа нишког Арсенија   
    Новоизабрани Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.
    Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.
    Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду. 
    На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.
    У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.
    Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
    На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.
    На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког.
    Извор: http://eparhijaniska.rs/episkop/6215-изабран-нови-епископ-нишки,-досадашњи-викарни-епископ-топлички-г-арсеније
    ***
    На основу одлуке Светог архијерејског синода бр. 789/зап. 556  од 31. маја 2017. године, чин устоличења Преосвећеног Епископа господина Арсенија, новоизабраног епископа нишког, обавиће се на Светој литургији која почиње у 9 часова у недељу 13. августа 2017. године у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу.
    Извор: http://eparhijaniska.rs/eparhija/aktuelno/6408-ustoličenje-preosvećenog-arsenija-saborni-hram-niš
     
  18. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Данче* за a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  19. Волим
    Чунга Лунга је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Све свете тајне Цркве, а светих тајни није само седам, како смо примили из западне традиције, обављају се у цркви   
    Данас их је могуће све обављати ван литургије, осим рукоположења које се може искључиво обавити од стране Архијереја и то на литургији. Ово је веома важно јер крштење није само чин погружења већ примања новог брата или сестре у црквену заједницу, што се потврђује светим причешћем. Крштење без причешћа није по садашњим правилима црквено незаконито, али у сваком смислу нема своју светотајинску пуноћу, јер која је сврха крштења ако се крштени евхаристијски не сједињује са осталим члановима Цркве. Тко је и са венчањем тј. св. тајном брака, монашењем али и опелом и сахранама. На пример, у вези сахрана, литургија је потпуно скрајнута на маргину. Главни центар јесте опело, а заправо суштина испраћаја покојника јесте да се сви литургијски окупимо око покојника чије тело лежи у центру храма, да принесемо благодарност Богу (евхаристију), да се причестимо светим тајнама, а потом да одмах након литургије испратимо покојника погребним песмама опела. Ако гледамо структуру обреда крштења, опела, монашења, венчања видимо да имају елементе који указују да су се ови обреди вршили у склопу литургије (читање еванђеља, апостол, или канон и тропаре који су се певали на јутрењу пре литургије). 
    Пракса коју покушавамо да обновимо јесте да се ови сви обреди врате у контекст литургије и да им се да онај смисао који су имали, а то је да примајући крштење, монашки чин, улазећи у брачну заједницу, или пак опраштајући се од покојника потврђујемо да све служи учвршћењу црквене заједнице у чијем је центру евхаристија. И покојник остаје у нашој памјати евхаристијски и учествује и након упокојења у животу Цркве (зато и помињемо покојнике и молимо се за њих). Примањем монашког чина не вршимо неку мистичку иницијацију већ литургијски улазимо у нови начин живота и дајемо завете како бисмо потпуније живели животом Цркве и учествовали у литургијској заједници. Монаштво већ хита у есхатологију и монаси већ закорачују у реалност у коме нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, где је свима све заједничко. Црквено венчање није свадба са црквеним ритуалом, већ улазак младенаца у нови живот у коме ће евхаристијски бити сједињени једно са другим и где ће својим животом изображавати тајну Христа и Цркве. 
    Издвајањем светих тајни из литургијског контекста губи се суштински фокус и смисао ових тајни. Оне постају приватни обреди "за ужу фамилију и пријатеље". Тиме се на својеврсан начин паганизује и брак, монаштво се претвара у некакву мистичку иницијацију, а крштење постаје приватни породични обред. У обреду венчања на пример кључни моменат постаје размена прстења или везивање рука убрусом, а не причешће супружника које запечаћује њихове завете и заједнички живот у Христу. Као траг обавезног причешћа остала је чаша вина коју поделе супружници и кумови.
    Зато је веома важно да се вратимо аутентичном значењу светих тајни и да се и оне и сви други обреди који су извучени из литургије и који се после додају или посебно врше врате у сам контекст литургије, а не завршити литургију а онда опет почети нови обред са читањима еванђеља и апостола и бескрајним низом јектенија. Мислим да је кључни разлог зашто је дошло до издвајања светих тајни из литургијског контекста постепено слабљење литургијске свести. Евхаристија је постала нешто што раде свештеници, док је народ сам пасивни посматрач, у квази-монашким круговима евхаристија је нешто што "ваља" јер даје снагу за подвиг, као да је нама за спасење потребан подвиг сам по себи, а не подвиг који би нас учинио свеснијим и савеснијим учесницима евхаристије. То су потпуно наопаке перспективе. Надам се да ће литургијском обновом Црква вратити праксу да се сви који учестувју у приносу и причесте светим тајнама, а не да се томе приступа моралистички. Ако неко живи у отвореном греху који нарушава заједницу треба да се врати у заједницу у којој живи (породицу, манастир, парохију) па да то потврди тако што заједно са другима учествује у евхаристији. Онај који је разорио заједницу са живом Црквом из овог или оног разлога мора да се покаје и онда да редовно учествује у делу Цркве, у Евхаристији. Избегавање причешћа због неких личних осећаја недостојности је апсурдно. Ако је човек у отвореном греху, треба да се исправи и промени живот, а ако осећа деловање страсти и огреховљене природе а није отпао од заједнице, треба да хита Лекару и прима лек бесмртности. Одбијање причешћа без конкретног разлога који може бити искључиво живот у греху који разбија заједницу са Црквом заправо је одбијање спасења, а не акт пијетета (мислим да је ово најбоља реч за ову врсту квази-побожности).
    Отуда је важно да као верници будемо укључени у своје локалне евхаристијске заједнице, у нашу парохију, да имамо живи контакт са члановима наше парохије и нашим свештеником и да учествујемо у животу те заједнице, а не да бирамо цркве по лепоти певања или идемо час на ову или ону страну. Бити парохијанин значи бити део те заједнице којој припадамо и након завршетка литургије. Наравно, када смо на путу или ходочашћу лепо је да учествујемо у литургијским сабрањима тамо где се нађемо. Имајући у виду једну прилично хаотичну ситуацију у којој се данас живи, ми овде у Дечанима редовно тражимо да када нам дође неко кога не познајемо неку потврду коме припада и ко му је парохијски свештеник, а свете тајне верника из наше епархије у манастиру обављамо само са благословом локалног пароха. Наши монаси када иду у иностранство обавезно морају да понесу тзв. мирно писмо Епископа који потврђује ко су и коме Епископу припадају. У добро уређеним црквеним срединама када се појави неко непознат није добро да се припусти евхаристији без провере да ли је реч о члану канонске Цркве и човеку који није под неком забраном (ово се посебно односи на свештенике који не могу да служе без писмене потврде свог Епископа). Што се тиче верника ми на пример овде у Дечанима очекујемо од организатора ходочашћа да нам потврде да причешћу прилазе они за које знају да су крштени тј. да конкретно припадају Цркви и обавезно пре причешћа нагласимо да се могу причестити само они који имају благослов свог парохијског свештеника и нису под црквеном забраном. Мислим да је ово јако важно јер причешће само по себи не само да не спашава, већ може бити на суд или осуду уколико онај који га прима не разликује Тело и Крв Христову. Веровање да свете тајне без вере имају аутоматско, магијско дејство је паганизам и сујеверје. Све свете тајне траже израз наше вере и слободе, па чак и приликом крштења деце када кумови за њих исповедају веру и обавезују се да гарантују да ће бити хришћански васпитани.
    За разлику од древне праксе када некрштенима и иновернима није било дозвољено пристуствовање приношењу литургијских дарова и Евхаристији, ми данас по икономији допуштамо да и они могу да буду присутни у цркви (у предњем делу наоса који је код нас у Дечанима као унутрашња припрата), али не могу да учествују у евхаристији нити да читају било какве молитве на службама. 
     
    Архимандрит Сава Јањић
×
×
  • Креирај ново...