Jump to content

Чунга Лунга

Члан
  • Број садржаја

    1861
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    3

Последњи трофеј

Чунга Лунга је имао/ла садржај са највише реакција!

О Чунга Лунга

  • Рођендан 06/04/1982

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Орвелова '84.
  • Интересовање :
    људи, најсавременија медицина, иконописање, спорт, филмографија, музика, књижевност, православље, наука, солидарност, старе вредности, породица, доброта, пријатељи, смех, поштење, карактер, забава, морал, свет, рад, мир, живот

Contact Methods

  • Website URL
    https://www.youtube.com/watch?v=9ZqWlwkfy18
  • Crkva.net
    http://crkva.net/tandaramandara

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

Чунга Лунга's Achievements

Дуго је са нама

Дуго је са нама (7/9)

4.5k

Форумска репутација

  1. Чунга Лунга

    Поезија

    Сељанка Снег пада и веје. У сеоској луци Све је пусто. Само, као сенка тупа, Низ пртину уску, са штапом у руци, Погрбљена, бледа, једна жена ступа. Ступа и једнако испод борна чела Погледује тамо у костуре ива, Где се на домаку реке, у дну села, Сеоскога уче стан самотни скрива. Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче И засипљу сметом путеве ратара, Она сваке дневи одлази код уче, Па учи и сриче слова из буквара. Сви се чудом чуде у селу и зборе: "Сирота, полуђе!" Но светла кô свила, И чврста кô рало што црницу оре, Све је ближе циљу њена жеља била. И скоро кад жита зашумеше јара, Кад под стрехом ласта кликну песму њену, Једно јутро с учом опрости се стара, Низ прагове сиђе и путањом крену. Постигла је сврху. У свакоме куту Њезинога срца нова снага дршће, Нити она гдегод одахне на путу, Но с дреновим штапом корача све чвршће. Већ је на крај стазе. Сада брвно води Преко уске реке што кривуда луком; Старица не стрепи, она напред ходи, И слободно хвата за доруке руком. Испред воденице, што наслања на њу Своје рачве сиве један орах свео, Божи је и зове млинар, и на пању Са дечаком седи, сав од млива бео. Но она све даље корача, и само Каткад суху руку стави изнад чела, Па погледа брегу, где, из храшћа тамо, Са планулим крстом вири торањ села. Корача и носи и радост и јаде У туробној тами својих позних днева; И још два-три крока, па под брегом стаде, Где споменик с орлом двоглавијем сева. Прекрсти се, мермер целива и очи Подиже. Ту горе златна слова стоје. И у првом реду, на мраморној плочи, Угледа имена лепе деце своје. Полагано сриче уклесана слова: "Ратко, Ђорђе, Дејан" , па грца и стане, Срце стиска, затим сриче, сриче снова, А при сваком слову нова суза кане. Под кров њене душе, кô селица летом, Враћају се светле успомене дана Кад је децу дивну, као стабла с цветом, Гледала крај орних плугова и брана. Пред њом свићу јутра жетвена, и она Све стубове кутње, младе кô кап росе, И дичне и светле кô краљеви с трона, Гледа међу класјем са одсевом косе. Она снова види све вечери касне, Кад је у колеби сваки кут грохотô; Види сва три сина, све ликове красне, Огњиште и ватру, вериге и котô. Све види и чује. И понори туге Пуцају све дубље, јер, пуста и сама, Сад колеба ћути, и сад, место дуге, Као паучина сврх ње виси тама. Скупила се чељад. Сви гледају у њу, Са дубоким болом скрушени и свели; И сви ову бледу сељанку у гуњу Сузама би својим утешити хтели. Но старица само тресе се и грца И упире поглед у споменик бео, Сврх ког устремљени орô светломрца, Као да би мајку огрејати хтео. И дани све теку, а мраморној плочи Свако јутро, рано, у појање петла, Тихо мати дође, па подиже очи, Моли се и дуго сриче слова светла. И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њеног чела. Алекса Шантић
  2. „Бој се овна, бој се говна, а кад ћу живети?” М.С.
  3. Ја кад покушавам да нађем рецепт за ручак са којим ће свекрва бити задовољна
  4. После дугог размишљања, преношења значења тамо-назад, тамо-назад, одлучих да одговорим оно што прво помислих, а то је - ти, Рапсо... ☀️ Шта је Шериф урадио након што је питао пролазнике плаве очи где су?
  5. Једном на Богојављење дође стари владика да служи код нас у саборној. Ми смо иначе по много тога благословена епархија, па и по томе што већ дуго година имамо као оца и сина - старог и младог владику. Почесмо се припремати за литију до Једреша на освећење изворске воде. Мени додијелише ту част да носим крст и идем пред остатком литије, а на вратима ми црквењак ували у лијеву руку некаква три звонца са ручком, ја контам то тако треба, први сам пут у овој улози, раније сам увијек ишао на зачељу колоне. Негдје таман кад смо кренули уз средњу улицу пјевајући "Во Јордање" иза себе чух владикин глас: "слепац дођи овамо!" не осврћући се ја наставих истим темпом, а он опет исто, па додаде и "крстоносац", а мене ко да гром погоди, знам да сам нешто урадио погрешно, а не знам шта. Вратих се до њега погнуте главе, а он бијесан: -Крст се не носи у једној руци слепче! Шта ти је то у левој!? Узе ми она звона, дода некоме, почупа ме за косу, па му мало то, па и за браду и онда стави узвичник у виду шамара. Ја повријеђен, љут, ништа нисам крив, млад момак, пун живота, у глави ми ништа осим мисли "само да ниси владика, сатро бих те", а у срцу бијес. Једва некако издржах литију и повратак у храм, сачеках отпуст и уђох у олтар, уђох да му кажем, да рашчистимо то, "коме ћеш ти, ало!" Уђох и неким чудом нађох га самог како покушава откопчати оно дугме иза врата што држи омофор, приђох и откопчах му. Захвали ми, окрену се и кад видје да сам то ја паде на кољена, поче да плаче и да ми љуби руке. Почех и ја да плачем, сав онај бијес ме прође и умало ми срце не пуче од покајања, од опроштаја од љубави, од не знам ни ја чега, само знам да је тај дан био благослов и некакво унутрашње ломљење оног момачког бијеса и гордости моје. А нашег старог владику од тада много више волим и поштујем, јер таквог покајања не видјех. Не спасавају се они који не гријеше него они који се кају! Преузето у целости од Твитер корисника: @cetverogrbidjet
  6. Чунга Лунга

    Поезија

    Господе, који ме посеја и зали, Зашто бејах нужан у свету и пуку? Прођох пут и видех све сем тебе. Али Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку Јован Дучић
  7. Нема питања, одговор произвољан: мене је баба у подне успављивала сваког дана уз причу “ја сам јарац живодарац, жив клан недоклан, жив печен недопечен, зуби су ми као колац, прегришћу те као конац”. Шта Ханка Палдум памти још у оној песми?
  8. Нема ничег вишег, и јачег, и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито која је понесена још из детињства, из родитељске куће. Једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда је баш најбоље васпитање. Достојевски
  9. Хвала, Боксит, на одг. Поштено речено, на друго читање ми је постало јасно (донекле јасно, да прецизирам). Православни катихизис ћу поново прочитати, јер се не сећам да крије одговоре на ова питања и да сам то већ прочитала. Хвала и на тој смерници.
  10. Да ли може ово изнад написано моје непознавање основа неко да ми објасни? Не знам кога да означим, свако ко мисли да зна је замољен за одговор. Верујем да вас је овде много којима је то базично знање, конкретно: - где смо од тренутка смрти и до тренутка васкрсења - шта се дешава после васкрсења и где смо тада (где тело, где душа) - шта радимо у рају
  11. Ово ми је већ јасније схватити, него оно "како замишљаш Царство Небеско". Ако сте некад имали кошмаре, при том не мислим на страшне снове, него на праве правцијате кошмаре и ако су још плус у њима били ђаволи у главним улогама (мада није обавезно), онда можда можете да осетите трунку пакла. Кошмар који траје и траје, радња траје и траје, у њему обавезно ти се ради о глави и већ је то дефинитивно, знаш да је готово, прождреће те, гурнуо те са висине и падаш, окачио ти тег о врат и у океан и ти тонеш и знаш да је то то, залио те у бетон и знаш да је крај, варијација на тему је много, а у ствари све оно што у души ти је највећи страх да ће се десити, е то живиш у сну. Па се онда пробудиш у крику, дубоком удаху, у неким до тада недоживљеним боловима у целом телу, ноге пресечене изнад колена јасном и танком и оштром и прецизном линијом, хладном, а испод ње све анестезирано, гледаш где си, одакле си испао ту, јеси жив?! И тако изнова кошмари, разне теме, а све заправо оно што те у стварности тиранише, свесно или несвесно. Ето, тако доживљавам пакао. Само горе, јер нема буђења.
×
×
  • Креирај ново...