Jump to content

Марина Савковић

Члан
  • Број садржаја

    1841
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    2

Репутација активности

  1. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Trifke у Зоран Ђуровић: Утук на Латиновића   
    To je klanjanje koje je malo teže opisaati. obema rkama i čelom dodiruješ pod i to se zove velika metanija a mala je kada samo rukom dodirneš pod i prekrstiš se!
  2. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Trifke у Зоран Ђуровић: Утук на Латиновића   
    Nije isto kao kod muslimana. Trebalo bi da vidiš negde. Obično se radi za vreme jutarnjeg , večernjeg bogosluženja i časova. Tri puta uz molitvu Gospode i vladiko života mojega... pa onda 12 malih uz molitvu Bože oćisti me grešnog i još jednom kada se ponovi molitva Gospode i vladiko života mojega. Radi se puno na velikom povečerju i za vreme kanona Andreja Kritskog. Uglavnom dosta se radi u toku Velikog posta. Ne radi se Subotom i Nedeljom. 
  3. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Драшко у Две важне теме Село - Наталитет   
    Bilo bi divno i lepo da se i jedno i drugo promeni 
    Što više dece i što više da se  selo neguje i pomaže 
  4. Свиђа ми се
    Марина Савковић got a reaction from nebica933 in Offtopic до миле воље   
    Juče, negdje u toku dana vidim pali se svjetlo i dolazi mi notifikacija na telefon, zahtjev na Facebooku. Otvaram da vidim ko je u pitanju, kad ono - Jaro!
    Jaro je moj prijatelj iz osnovne škole koji je dugo vremena sjedio sa mnom u klupi i koji je bio malo ometen u razvoju.
    Ne u smislu da je bio nefunkcionalan, nego da su neke, većini nas jednostavne stvari, njemu bile malo komplikovanije, iako je stariji od nas dvije godine i po godinama je trebao biti dva razreda više od nas.
    Ako treba sabrati dva broja pa to pomnožiti sa nekim drugim, njemu je to bilo previše, pročita prva dva slova pa lupi neku riječ van konteksta i takve stvari.
    Došao je sa familijom iz Sanskog Mosta na traktorskoj prikolici u kojoj su i spavali jedno vrijeme na školskom igralištu.
    Kasnije su prešli u tu istu školu u kolektivni smještaj u učionicama sa po 20-ak ljudi, spavali su na spojenim klupama, kupali u toaletima sa čučavcima, a kad je došlo vrijeme da se ide u školu, nastava se odvijala na drugoj strani škole u preostaloj polovini učionica.
    Njegov dve godine mlađi brat je išao sa nama u razred, ali on je sjedio sa mnom po nekom nastavničkom rasporedu. Zbog njegove iskrene ljudske dobrote od početka sam ga uvijek nekako branio i nikad nisam dao drugima da ga zezaju na račun njegovog stanja, niti da ga iskorištavaju.
    Često sam mu na časovima šaptao kada ga nastavnici nešto pitaju, ponekad i uradio neki zadatak, tek toliko da dobije bolju ocjenu od jedinice, a da nastavnici ne shvate da to nije on uradio. U tom vremenu bila je misaona imenica da ide u neko specijalno odjeljenje ili da postoji kadar koji bi radio sa njim. Možda i njemu nije trebalo mnogo da sve shvati, ali u tim ključnim i poslijeratnim godinama jednostavno niko nije radio sa njim i vrijeme je učinilo svoje. Osnovnu školu smo završili, ja sam se odselio i ne znam da li sam ga vidio u zadnjih 20 godina.
    Doduše, znao sam ga se ponekad sjetiti i uvijek sam se pitao kako sad živi, podsjeti me svaki put na Forrest Gump-a, jer je kao i on bio prostodušan i neiskvaren, ali nisam nikad ostvario kontakt sa njim.
    U poruci me oslovljava sa "đesi školski druže", kao da smo išli u srednju nedavno, a onda shvatim da je njemu to bila škola, jedna jedina u koju je ikad išao. Poruka je napisana velikim skoro svim izmješanim slovima, pozdravlja sve i potpisuje se imenom i prezimenom.
    Iz te poruke se i dalje mogla osjetiti ona njegova stara dobrota zbog koje mi je uvijek bio drag. Toliko mi je bilo drago da sam odmah morao da mu odgovorim, napisem par redova gdje sam i šta se dešava, čisto nekako da mu olakšam da ne mora poslije da pita.
    U idućoj poruci mi je poslao i broj da se čujemo preko vajbera, sa napomenom da nikome ne dajem broj, a kako sam bio u nekom poslu, ne odgovorih mu istog momenta na nju, iako sam je pročitao.
    Piše mi da mu je zdravlje dobro i da nema više kao što je bilo, svako se bavi svojim životom.
    Nakon sat vremena mi se izvinjava jer je tek dobio telefon i uči se da ga koristi, kao dijete od par godina kaže. Pomislih u sebi koliko je bio blažen tim neznanjem sve ove godine kada uzmem u obzir koliko smo mi vremena proveli buljeći u te ekrane. Odgovorih mu na brzinu da nema nikakvih problema, samo polako, za to uvijek ima vremena.
     
    Kaže mi da je pomislio da sam se nešto naljutio na njega čim ne odgovara, pozdravlja moju majku i brata, i njih se sjeća. Još mi kaže da se javim kad dođem da pijemo kafu i da se čuvam.
    Ništa ljepše i jednostavnije mi nije mogao reći, a da se osjeti njegova duša i biće.
    Cijelog života, radeći samo najgore i teške poslove, uspio je ostati dobra i brižna osoba, nešto što neki ljudi ne uspiju da budu cijeli svoj život. Čini mi se da je i u svom tom svom neznanju uspio ostati srećan, a zar ti treba nešto više u životu od toga.
     
    Prešao si cijelu igricu a da nisi ni znao da je igraš.
    Dobri moj Jaro, let mi je sutra, a mi se sigurno vidimo na kafi!
    .
    .
    .
    Ovo je srećna priča i događaj, nekako sam poželio da je podijelim  sa drugima da svi znamo da nam nekad treba tako malo.
     
    Извор: Копирано у целости од @JocoVujkovac са Твитера.
  5. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на JESSY у Зашто једни друге не разумемо   
    Често примећујем следећу ситуацију:
    једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато?
    Шта се заправо дешава:
    – прва особа је поделила неко своје искуство
    друга особа:
    – заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања
    – није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала
    – почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања
    прва особа:
    – није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку)
    – била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
    друга особа:
         – не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
    Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима…
    Шта учинити да се ово не догоди:
     – упамтите да сте ви и друга особа различити.
     – пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња.
    – немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес.
     
    https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/18/zasto_ne_razumemo_druge/
     
  6. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Bojan* у Зашто једни друге не разумемо   
    I ne moramo svi da se slušamo. Dovoljno je da to budu ljudi kojima je zaista stalo i koji su nam bitni za razumevanje. Preterano je očekivati od nekoga da obavezno bude pun razumevanja i strpljenja, ako taj neko nije stvarno bliska osoba. Ljudi su pre svega opterećeni ličnim obavezama i problemima, koji ih mogu sputavati da se posvete drugima i pored najbolje volje.
     
  7. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на JESSY у Зашто једни друге не разумемо   
    Често дижемо глас, нервирамо се кад желимо да нас неко чује и да уради по нашем. Али нас људи не чују, зато што не видимо човека с којим разговарамо, с којим покушавамо да остваримо контакт. Да би дошло до сусрета Христос треба да буде међу нама. Моје „Ја“ притиска, моје „Ја“ болно рањава другог човека, и зато он не чује. Нека свако погледа себе: кад нам неко прича заповедничким тоном, као да командује, гласно и захтевно, и нехотице се рађа нека одбрамбена реакција. А кад нас замоле — молба је иста, али је у речима присутно смирење, поштовање, а да не говорим о љубави, зато што ако буде љубави, чуће нас на километар — то је потпуно друга ствар.
    ... прво је потребна пажња, потребан је стални унутрашњи труд, контрола над својим речима, над својим корацима.
    Протојереј Андреј Лемешонок, 
  8. Свиђа ми се
    Марина Савковић got a reaction from sanja84 in Тема јасна из прве поруке   
    Нема дечка
    тражи дечка
    приђе дечко
    каже да има дечка
    нема дечка
    тражи дечка
    ...
  9. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Danijela у Слике форумаша   
  10. Свиђа ми се
    Марина Савковић got a reaction from sanja84 in Поезија   
    На сечоречком гробљу
    (Љубомир Симовић)
     
    Ког жутица, ког срдобоља,
    ко од секира, ко од сабаља,
    на исто се свима хвата:
    у травуљини - два хвата.
    Коме крпа на закрпу,
    ком претило на дебело,
    на исто се обома хвата:
    поред цркве - два хвата.
    Ко у постељи, ко на лађи,
    ко по кишици, ко преко поља,
    ко уз њиву за жетву спремну,
    сви одоше у ону земљу.
    Оде и звонар у подземно село.
    Оде и врач, и винар жедан вина.
    Оде у котлокри, забацивши чело
    са остацима круне од иња.
    Одоше јунаци, бољи од бољега,
    одоше живџије, одоше људске але!
    Па нећемо ни ми живети довека,
    нисмо ни ми веће будале!
     
     
  11. Свиђа ми се
    Марина Савковић got a reaction from fsa in Тема јасна из прве поруке   
    Нема дечка
    тражи дечка
    приђе дечко
    каже да има дечка
    нема дечка
    тражи дечка
    ...
  12. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Александар Милојков у Како решити проблем "неположивог испита" на вишој школи/факултету   
    Да, једне новине и једна телевизија чекају моју обсервацију и кренуће са извештавањем. Размишљам да пре тога ипак напишем писмо директорки Академије.
  13. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Рапсоди у Како депресија отвара очи на свет око нас   
    Када се људи нађу у теснацу.... по принципу "хтели би, а не би хтели ""...може доћи до депресије. Знам многе  пословне људе (конк.запослене у банкама) који пију антидепресиве, јер не могу да одлуче да напусте посао који им доноси  изнад стандардне приходе, а опет не могу да поднесу тортуру и терет посла а да остану нормални  без лекова и  ев.кокаина . Хоће и јаре и паре . Наличје медаље су антидепресиви и кокаин. Наравно ово што пишем није правило али није ни изуетак. Све је више таквих случајева. Преоптерећеност на послу , нездрави односи на истом  и немогућност  да се покуша нешто ново, нешто другачије, да се та и таква под наводницима сигурност  замени  борбом и вером  у нешто боље .     
  14. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на PredragVId у Посета Светој Гори и промена након исповести   
    Посета Светој Гори и промена након исповести
     
     
  15. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на JESSY у Митрополит Антоније Сурошки : Апсолутни услов љубави – отвореност   
    Апсолутни услов љубави јесте отвореност; у идеалном случају – узајамна, али понекад је отвореност једне особе која воли таква да је довољна за двоје. Отвореност нам се може чинити застрашујућа. Бити отворен значи постати рањив; када си отворен тада твоја радост и бол умногом зависе од друге особе. И то се може учинити само ако имамо довољно вере у другу особу…
    Као прво, оне основне вере у човека, дубоког уверење да у свакој особи постоје светлост, истина и бескрајне креативне могућности; да ако му помогнете, подржите га, надахнете ли га, хаос који нас често плаши у човеку може да роди звезду. Такво увереност јесте убеђеност да у човеку постоји светлост, да постоји истина и да она може да победи. И нема наивности у овој убеђености, у овој вери; она расте са искуством, које се заснива на знању о себи и на знању о животу и људима.
    Али на путу до тога, ми постојано имамо посла са људима (као и они са нама) који су у фази формирања, то јест са људима у којима се боре светлост и тама – а понекад је то жестока борба. И када се отворимо у чину вере, ми морамо унапред признати своју рањивост и свеједно поћи на то.
    Рањивост није обавезно нешто лоше. Рањивост може бити горка, тешка: рањено самољубље, огорченост и понижење такође спадају у ову област рањивости. Али ми овде не говоримо о њима, већ о љубави, о способности да будемо рањени у срце – а да не одговоримо ни горчином ни мржњом; опраштамо, прихватамо, јер верујемо да су суровост, издаја, неразумевање, неистина пролазне ствари, а човек остаје заувек.
    Веома је важно определити се за ову рањивост. А способност носити ту спремност да верујете до краја и волите по цену свог живота тако да би не само ви, већ и други могли да расту у пуну меру својих својих могућности, – то је подвиг. То је нешто стварно велико, то је истинско стваралаштво: особу која се још није остварила – ми остварујемо, постајемо оно што можемо бити, на шта смо способни да постанемо и помажемо другом да постане све оно за шта је способан.
    Ово је једна врло озбиљне одговорности. Обично, говорећи о одговорности, ову реч схватамо као да морамо да дамо одговор – за своје речи, за своја дела и за свој живот. Али одговорност није само у томе. Одговорност је и способност да човеку одговоримо – љубављу, разумевањем, вером, надом. У том смислу, свака љубав садржи одговорност. Одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И опет, ова одговорност, као и свака друга – на пример, грађанска – има своју цену.
    Та одговорност у љубави сједињена је се са захтевношћу. Волети размаженом љубављу, вољети љубављу која све дозвољава и омогућава човјеку да постаје све мизернији, све окрутнији, све себичнији – ово није љубав. Ово је издаја. Љубав треба да буде захтевна. Не у грубом смислу, ни на начин на који често заиста захтевамо од других оно што сами не пристајемо да чинимо, што нам се чини претешко, намећући им бремена која сами нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност у љубави се састоји пре свега у томе да надахњујемо вољену особу, како би је уверили да је она бескрајно значајна и вредна, да има све потребно да израсте у већу меру човечности. За ово је потребна непоколебљива вера с наше стране, јер то није увек очигледно; постоје тренуци када се пред нам заблиста светозарни образ оног шта човек може да буде – и онда се он полко угаси: живот угуши онај највиши порив.
    И тада наша вера треба да буде далековида, наша нада – ватрена, наша љубав – непоколебљива; тада смо дужни са свом пажњом, са свим својим искуством, помоћи човеку да расте; и само ако на овај начин верујемо, са спремношћу да будемо отворени до последње рањивости и захтевајући од другог да буде све оно на што је способан, имамо право да кажемо да га заиста, озбиљно, стваралачки волимо: не ради себе – већ ради њега.
     
    https://poznajsebe.wordpress.com/2020/10/31/apsolutni_uslov_ljubavi/
     
  16. Хахаха
    Марина Савковић је реаговао/ла на Smaragdni kamičak у Offtopic до миле воље   
    https://www.instagram.com/p/CE_n8q4g-08/?igshid=ytmp2gjnt0sw
  17. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на БанеЛ у Како решити проблем "неположивог испита" на вишој школи/факултету   
    А да се ми заједнички помолимо за решење проблема? 
  18. Волим
    Марина Савковић got a reaction from Bojan* in Offtopic до миле воље   
    Juče, negdje u toku dana vidim pali se svjetlo i dolazi mi notifikacija na telefon, zahtjev na Facebooku. Otvaram da vidim ko je u pitanju, kad ono - Jaro!
    Jaro je moj prijatelj iz osnovne škole koji je dugo vremena sjedio sa mnom u klupi i koji je bio malo ometen u razvoju.
    Ne u smislu da je bio nefunkcionalan, nego da su neke, većini nas jednostavne stvari, njemu bile malo komplikovanije, iako je stariji od nas dvije godine i po godinama je trebao biti dva razreda više od nas.
    Ako treba sabrati dva broja pa to pomnožiti sa nekim drugim, njemu je to bilo previše, pročita prva dva slova pa lupi neku riječ van konteksta i takve stvari.
    Došao je sa familijom iz Sanskog Mosta na traktorskoj prikolici u kojoj su i spavali jedno vrijeme na školskom igralištu.
    Kasnije su prešli u tu istu školu u kolektivni smještaj u učionicama sa po 20-ak ljudi, spavali su na spojenim klupama, kupali u toaletima sa čučavcima, a kad je došlo vrijeme da se ide u školu, nastava se odvijala na drugoj strani škole u preostaloj polovini učionica.
    Njegov dve godine mlađi brat je išao sa nama u razred, ali on je sjedio sa mnom po nekom nastavničkom rasporedu. Zbog njegove iskrene ljudske dobrote od početka sam ga uvijek nekako branio i nikad nisam dao drugima da ga zezaju na račun njegovog stanja, niti da ga iskorištavaju.
    Često sam mu na časovima šaptao kada ga nastavnici nešto pitaju, ponekad i uradio neki zadatak, tek toliko da dobije bolju ocjenu od jedinice, a da nastavnici ne shvate da to nije on uradio. U tom vremenu bila je misaona imenica da ide u neko specijalno odjeljenje ili da postoji kadar koji bi radio sa njim. Možda i njemu nije trebalo mnogo da sve shvati, ali u tim ključnim i poslijeratnim godinama jednostavno niko nije radio sa njim i vrijeme je učinilo svoje. Osnovnu školu smo završili, ja sam se odselio i ne znam da li sam ga vidio u zadnjih 20 godina.
    Doduše, znao sam ga se ponekad sjetiti i uvijek sam se pitao kako sad živi, podsjeti me svaki put na Forrest Gump-a, jer je kao i on bio prostodušan i neiskvaren, ali nisam nikad ostvario kontakt sa njim.
    U poruci me oslovljava sa "đesi školski druže", kao da smo išli u srednju nedavno, a onda shvatim da je njemu to bila škola, jedna jedina u koju je ikad išao. Poruka je napisana velikim skoro svim izmješanim slovima, pozdravlja sve i potpisuje se imenom i prezimenom.
    Iz te poruke se i dalje mogla osjetiti ona njegova stara dobrota zbog koje mi je uvijek bio drag. Toliko mi je bilo drago da sam odmah morao da mu odgovorim, napisem par redova gdje sam i šta se dešava, čisto nekako da mu olakšam da ne mora poslije da pita.
    U idućoj poruci mi je poslao i broj da se čujemo preko vajbera, sa napomenom da nikome ne dajem broj, a kako sam bio u nekom poslu, ne odgovorih mu istog momenta na nju, iako sam je pročitao.
    Piše mi da mu je zdravlje dobro i da nema više kao što je bilo, svako se bavi svojim životom.
    Nakon sat vremena mi se izvinjava jer je tek dobio telefon i uči se da ga koristi, kao dijete od par godina kaže. Pomislih u sebi koliko je bio blažen tim neznanjem sve ove godine kada uzmem u obzir koliko smo mi vremena proveli buljeći u te ekrane. Odgovorih mu na brzinu da nema nikakvih problema, samo polako, za to uvijek ima vremena.
     
    Kaže mi da je pomislio da sam se nešto naljutio na njega čim ne odgovara, pozdravlja moju majku i brata, i njih se sjeća. Još mi kaže da se javim kad dođem da pijemo kafu i da se čuvam.
    Ništa ljepše i jednostavnije mi nije mogao reći, a da se osjeti njegova duša i biće.
    Cijelog života, radeći samo najgore i teške poslove, uspio je ostati dobra i brižna osoba, nešto što neki ljudi ne uspiju da budu cijeli svoj život. Čini mi se da je i u svom tom svom neznanju uspio ostati srećan, a zar ti treba nešto više u životu od toga.
     
    Prešao si cijelu igricu a da nisi ni znao da je igraš.
    Dobri moj Jaro, let mi je sutra, a mi se sigurno vidimo na kafi!
    .
    .
    .
    Ovo je srećna priča i događaj, nekako sam poželio da je podijelim  sa drugima da svi znamo da nam nekad treba tako malo.
     
    Извор: Копирано у целости од @JocoVujkovac са Твитера.
  19. Свиђа ми се
    Марина Савковић got a reaction from Александар Милојков in Како решити проблем "неположивог испита" на вишој школи/факултету   
    @Александар Милојков
    Да сам на њеном месту, вероватно бих отишла код декана факултета и рекла да пет пута падам испит код једног истог испитивача и да желим да ми се омогући полагање код другог професора. Професора сигурно има неколико, није тај испитивач једини из тог предмета. Ако то не успе код декана, онда бих се обратила председнику студентског савеза на факултету и тражила исто, јер је он ту да заступа права студената и учествује на сваком заседању управе факултета.
    Тако бих вероватно ја у овом случају који си изнео у уводном посту (даље нисам читала).
    Нека је твојој ћерки са срећом и успехом у даљем студирању. ?
    ПС. Нисам ни ја за било шта “преко везе”, јер се оставља лош пример детету. Само поштено.
  20. Свиђа ми се
    Марина Савковић got a reaction from Рапсоди in Како решити проблем "неположивог испита" на вишој школи/факултету   
    @Александар Милојков
    Да сам на њеном месту, вероватно бих отишла код декана факултета и рекла да пет пута падам испит код једног истог испитивача и да желим да ми се омогући полагање код другог професора. Професора сигурно има неколико, није тај испитивач једини из тог предмета. Ако то не успе код декана, онда бих се обратила председнику студентског савеза на факултету и тражила исто, јер је он ту да заступа права студената и учествује на сваком заседању управе факултета.
    Тако бих вероватно ја у овом случају који си изнео у уводном посту (даље нисам читала).
    Нека је твојој ћерки са срећом и успехом у даљем студирању. ?
    ПС. Нисам ни ја за било шта “преко везе”, јер се оставља лош пример детету. Само поштено.
  21. Свиђа ми се
    Марина Савковић got a reaction from Лидија Миленковић in Како решити проблем "неположивог испита" на вишој школи/факултету   
    @Александар Милојков
    Да сам на њеном месту, вероватно бих отишла код декана факултета и рекла да пет пута падам испит код једног истог испитивача и да желим да ми се омогући полагање код другог професора. Професора сигурно има неколико, није тај испитивач једини из тог предмета. Ако то не успе код декана, онда бих се обратила председнику студентског савеза на факултету и тражила исто, јер је он ту да заступа права студената и учествује на сваком заседању управе факултета.
    Тако бих вероватно ја у овом случају који си изнео у уводном посту (даље нисам читала).
    Нека је твојој ћерки са срећом и успехом у даљем студирању. ?
    ПС. Нисам ни ја за било шта “преко везе”, јер се оставља лош пример детету. Само поштено.
  22. Волим
    Марина Савковић је реаговао/ла на Јанко у Како решити проблем "неположивог испита" на вишој школи/факултету   
    @Bokisd
    Пре ће бити да су положиле онако како рече брат @Талични Том (за чији предлог @sanja84 рече "фуј"). Јер се тако нешто заиста одомаћило у нашем друштву.
    Веза, интервенција, ако треба и мала награда => пролаз. "А ти, дете, ћути.", рећи ће јој отац који је интервенисао. Систем нетакнут.
    Страшно, знам.
    Зато нам је мало тешко замислити било себе било @Александар Милојков у тој улози. 
    Нисам за предлог брата Тома, јер - шта сам научио дете тиме? И шта сам ја у свему томе, осим онога који "храни" тај и такав систем?
  23. Волим
    Марина Савковић got a reaction from geronymo in Leptir koji je čuvao duh grada   
    Неверне бебе - "Сузе са звезда падају", песма посвећена Неши Лептиру <3
     
     
  24. Хахаха
    Марина Савковић је реаговао/ла на Paradoksologija у Да ли бисте примили вакцину против ковид-19?   
    Prosto sam dosledno glasala s obzirom na ponuđene odgovore.
    Da, bilo koju.
    Da, to takođe znači svaku od ponuđenih. 
     
  25. Волим
    Марина Савковић got a reaction from Smaragdni kamičak in Правопис српског језика   
    Глагол “разумети” се у императиву правилно пише/каже:
     
    разумеј
    разумејмо
    разумејте
     
    Неправилно је разуми, разумимо, разумите.
     
×
×
  • Креирај ново...