Jump to content

Agaton Vuzman

Члан
  • Број садржаја

    426
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Dominika у Православна слика дана   
    Etiopska pravoslavna Crkva, sluzba sa patrijarhom za Timket (Bogojavlenje) juce

    Izvor
  2. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на sampaganini92 у Joe Biden, 46. predsednik SAD   
  3. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Текстови/преводи Отаца Ране Цркве   
    Незнам, немам одговор на ваша/твоја питања....
    .....али знам како се могу наћи тачни одговори на ваша питања.... тренутно решавам ситуацију тако да немам времена да се позабавим са овим вашим питањима.... али као што рекох знам, могу да вам кажем у ком превцу треба да идете да нађете одговоре на ваша питања:
    Е сад вако.....
    1.
    прво погледајте у речницима значење те/тих речи где се увек нађу неки примери који указују на значење/превод конкретне речи, као и одређеног контекста, обично у тим речницима може се видети исотријат како је одређени појам кориштен у античкој грчкој, Старом Завету, Новом Завету, као и списима отаца Ране Цркве....можете почети са овим речницима:
    А Greek-English Lexicon  by Liddell, H. G., Scott, R., Jones, H. S., & McKenzie, R.   Oxford Clarendon Press.
    A Greek-English Lexicon of the New Testament and Other Early Christian Literature, Arndt, W., Danker, F. W., Bauer, W., & Gingrich, F. W. 3rd Edition Chicago: University of Chicago Press
    A Patristic Greek Lexicon by G. W. H. Lampe
    New International Dictionary of New Testament Theology by Colin Brown
    ове речнике можете наћи овде:  https://libgen.be/ https://1lib.eu/
    2.
      ....даље погледајте у овим књигама/речницима где можете наћи ако је неко од Црквених отаца коментарисао конкретна места за која питате... дакле ако је неки Црквени отац коментарисао та места Новог Завета можете наћи тачно у којим списима.... а опет где можете наћи како и у коме контексту је неко тумачио то конкретно место...
    Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 1. Des origines a Clement d'Alexandrie et Tertullian
    Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 2. Le troisieme siecle (Origene excepte)
    Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 3. Origene
    Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 4. Eusebe de Cesaree, Cyrille de Jerusalem, Epiphane de Salamine
    Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 5.  Basile de Cesaree, Gregoire de Nazianze, Gregoire de Nysse, Amphiloque D'Iconium
    Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 6.  Hilaire de Poitiers, Ambroise de Milan, Ambrosiaster
    Ове горе књиге можете наћи исто тако на горе поменутим вебстраницама....
    3.
    .....узмите резличите преводе Новог Завета, на 4 или 5 страних језика...и упоредите... где ће те видети како је ко шта превео.... често се догоди да има неко објашњење у фусноти....
    4.
    ...исто тако постоје бројне исцрпне студије појединачно на књиге/посланице Новог Завета.... где исто тако можете видети/наћи одговор, тј. нечије сагледавање, објашњење тог конкреног места/текста....
    5.
    итд......
    Ето, ја незнам, немам одговор на ваша питања, нити имам времена да се бавим са овим, али ето усмерио сам вас (као што су мене добри учитељи учили) тако и ја вама/теби указујем у коме превцу треба да идете да би нашили тачан и исправан одговор на ваша питања....
    Толико....
    Поздрав за све људе добре воље!
     
  4. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Плаво Небо у Калемљење   
    Нађох овај клип на јутјубу па Боже здравља на пролеће ћу да пробам овај начин размножавања воћки.
    А ево како би то и изгледало на крају.
     
  5. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Текстови/преводи Отаца Ране Цркве   
    Као што рекох већ:
    Василијев брат Кападокијац из Нисе учи  нас да се савршенство сваког Хришћанина састоји у непрекитном/вечном току, покрету, напредовању у врлини, узрастању у добру што представља идење, непрекидно никад заустављајуће прображавање из славе у славу, узлажење на небо (2 Кор. 3, 18), према Господу неба и земље..... дакле природа/суштина Божија је недокучива човековом уму/поимању/потпуном знању, и савршенство се састоји у непрестаном прогресу, напредовању у добру/врлини, узрастању у Христу.... и никад прекидајућој жељи за Господом ...
    Ево један текст који је Василијев брат упутио монаху Кесарију који га је замолио да му напише речи шта је то савршенство Хришћанина... и у своме спису Περί αρετής, ήτοι εις τον Βίον του Μωυσέως, Gregorii Nysseni Opera, Vol. 7 Part 1, p. 2-4 он пише следеће:
     
     
    ....ἐπεζήτησας, ὦ φίλη κεφαλή, τύπῳ ὑπογραφῆναὶ σοι παρ’ ἡμῶν τίς ὁ τέλειόςἐστι βίος, δηλαδὴ πρὸς τοῦτο βλέπων ὡς εἴπερ εὑρεθείη τὸσπουδαζόμενον, μετενεγκεῖν εἰς τὸν ἴδιον βίον τὴν ὑπὸ τοῦλόγου μηνυθεῖσαν σοι χάριν. ἐγὼ δὲ ἐν ἀμφοτέροις ἐπίσηςἀμηχανῶ· τό τε γὰρ περιλαβεῖν τῷ λόγῳ τὴν τελειότητακαὶ τὸ ἐπὶ τοῦ βίου δεῖξαι ὅπερ ἂν ὁ λόγος κατανοήσῃ ὑπὲρτὴν ἐμὴν δύναμιν ἑκάτερον τούτων εἶναί φημι. τάχα δὲ οὐκ ἐγὼ μόνος ἀλλὰ πολλοὶ καὶ τῶν μεγάλων τε καὶ κατ’ ἀρετὴν προεχόντων ἀνέφικτον αὐτοῖς εῖναι τὸ τοιοῦτον ὁμολογήσουσιν.
     
     
    Ὡς δ’ ἂν μὴ δοκοίην, κατὰ τὸν ψαλμῳδὸν εἰπεῖν, ἐκεῖ φοβεῖσθαι φόβον ὅπου οὐκ ἔστι φόβος, σαφέστερον ὃ βούλομαι παραστήσω σοι.
     
     
     ἡ τελειότης ἐπὶ μὲν τῶν ἄλλων ἁπάντων, ὅσα τῇ αἰσθήσει μετρεῖται, πέρασί τισιν ὡρισμένοις διαλαμβάνεται, οἷον ἐπὶ τοῦ ποσοῦ τοῦ τε συνεχοῦς καὶ τοῦ διωρισμένου. πᾶν γὰρ τὸ ἐν ποσότητι μέτρον ἰδίοις τισὶν ὅροις ἐμπεριέχεται· καὶ ὁ πρὸς τὸν πῆχυν ἢ τὴν τοῦ ἀριθμοῦ δεκάδα βλέπων οἶδε τὸ ἀπὸ τίνος ἀρξάμενον καὶ εἰς τί καταλῆξαν ἐν ᾧ ἐστι τὸ τέλειον ἔχειν. ἐπὶ δὲ τῆς ἀρετῆς ἕνα, παρὰ τοῦ ἀποστόλου τελειότητος ὅρον ἐμάθομεν τὸ μὴ ἔχειν αὐτὴν ὅρον. ὁ γὰρ πολὺς ἐκεῖνος καὶ ὑψηλὸς τὴν διάνοιαν ὁ θεῖος ἀπόστολος ἀεὶ διὰ τῆς ἀρετῆς τρέχων οὐδέποτε τοῖς ἔμπροσθεν ἐπεκτεινόμενος ἔληξεν· οὐδὲ γὰρ ἀσφαλὴς αὐτῷ ἦ τοῦ δρόμου στάσις. διὰ τίς ὅτι πᾶν ἀγαθὸν τῇ ἑαυτοῦ φύσει ὅρον οὐκ ἔχει, τῇ δὲ τοῦ ἐναντίου παραθέσει ὁρίζεται, ὡς ἠ ζωὴ τῷ θανάτῳ καὶ τὸ φῶς τῷ σκότει καὶ πᾶν ὅλως ἀγαθὸν εἰς πάντα τὰ τοῖς ἀγαθοῖς ἐκ τοῦ ἐναντίου νοούμενα λήγει. ὥσπερ οῧν τὸ τῆς ζωῆς τέλος ἀρχὴ τοῦ θανάτου ἐστίν, οὕτως καὶ τοῦ κατ’ ἀρετὴν δρόμου ἡ στάσις ἀρχὴ τοῦ κατὰ κακίαν γίνεται δρόμου.
     
     
    οὐκοῦν οὐ διεψεύσθη ὁ λόγος ἡμῖν ἀμήχανον ἐπὶ τῆς ἀρετῆς εἶναι τὴν τῆς τελειότητος περίληψιν λέγων· ἐδείχθη γὰρ ὅτι τὸ διαλαμβανόμενον πέρασιν ἀρετὴ οὐκ ἔστιν.
     
    Ἐπεὶ δὲ καὶ τοῖς μετιοῦσι τὸν κατ’ ἀρετὴν βίον ἀδύνατον εἶπον εἶναι τὸ ἐπιβῆναι τῆς τελειότητος, οὕτως ὁ λόγος καὶ περὶ τούτου σαφηνισθήσεται.  
     
    τὸ πρώτως καὶ κυρίως ἀγαθὸν οὗ ἦ φύσις ἀγαθότης ἐστίν, αὐτὸ τὸ θεῖον, ὅ τί ποτε τῇ φύσει νοεῖται, τοῦτο καὶ ἔστι καὶ ὀνομάζεται.
    ἐπεὶ οὖν οὐδεὶς ἀρετῆς ὅρος πλὴν κακίας ἐδείχθη, ἀπαράὃεκτον δὲ τοῦ ἐναντίου τὸ θεῖον, ἀόριστος ἄρα καὶ ἀπεράτωτος ἡ θεία φύσις καταλαμβάνεται. ἀλλὰ μὴν ὁ τὴν ἀληθῆ μετιὼν ἀρετὴν οὐδὲν ἕτερον ἢ θεοῦ μετέχει· διότι αὐτός ἐστιν ἡ παντελὴς ἀρετή. ἐπεὶ οὖν τὸ τῇ φύσει καλὸν εἰς μετουσίαν ἐπιθυμητὸν πάντως ἐστὶ τοῖς γινώσκουσι, τοῦτο δὲ ὅρον οὐκ ἔχει, ἀναγκαίως καὶ ἦ τοῦ μετέχοντος ἐπιθυμία τῷ ἀορίστῳ συμπαρατείνουσα στάσιν οὐκ ἔχει.  
     
    Οὐκοῦν ἄπορόν ἐστι παντάπασι τὸ τοῦ τελείου τυχεῖν, διότι ἡ τελειότης, καθὼς εἴρηται, ὅροις οὐ διαλαμβάνεται, τῆς δὲ ἀρετῆς εἷς ὅρος ἐστὶ τὸ ἀόριστον. πῶς οὖν ἄν τις ἐπὶ τὸ ζητούμενον φθάσειε πέρας οὐχ εὑρίσκων τὸ πέρας ;  
    οὐ μὴν ἐπειδὴ καθόλου τὸ ζητούμενον ἄληπτον ὁ λόγος ὑπέδειξεν, ἀμελητέον ἂν εἴη τῆς ἐντολῆς τοῦ κυρίου ἦ φησι· Γίνεσθε τέλειοι ὡς ὁ πατὴρ ὑμῶν ὁ οὐράνιος τέλειός ἐστιν. ἐπὶ γὰρ τῶν τῇ φύσει καλῶν, κᾶν μὴ τοῦ παντὸς τυχεῖν δυνατὸν ᾗ, τὸ καὶ μὴ’τοῢ μέρους ἀποτυχεῖν κέρδος ἂν εἴη μέγα τοῖς γε νοῦν ἔχουσιν.
     πᾶσαν τοίνυν ἐπιδεικτέον σπουδὴν μὴ παντελῶς ἐκπεσεῖν τῆς ἐνδεχομένης τελειότητος, ἀλλὰ τοσοῦτον ἀπ’ αὐτῆς κτήσασθαι ὅσον ἂν ἔνδον τοῦ ζητουμένου χωρήσωμεν. τάχα γὰρ τὸ οὕτως ἔχειν ὡς ἀεὶ ἐθέλειν ἐν τῷἐκαλῷ τὸ πλέον ἔχειν ἡ τῆς ἀνθρωπίνης φύσεως τελειότης ἐστί.
    ....Ти си питао/тражио, драга главо, да напишемо за тебе шта је то савршен живот, очигледно у циљу, ако нађеш благодат у нашем одговору шта си тражио и то исто примениш у свом животу. Нажалост, ја верујем да је и једна и друга ствар немогућа. У ствари, то је изван моје снаге и једно и друго: и написати шта је то савршенство или остварити исто у мом животу. И вероватно ја нисам једини у овоме размишљању. Многи велики људи, изузетног врлинског живота, би се сложили у томе да је тај циљ недостижан.
     
     
    Али опет не желим дати утисак, као што то Псалмопевац каже, да дрхтим од страха тамо где нема страха - објаснићу ти јасније моје мисли.  
    Савршенство у свим стварима којe су чулне (материјалне) је увек ограничено/обухваћено одређеним коначним границама. Све количинске мере у ствари предпостављају одрећене коначне границе. Неко ко разматра лакат-меру или број 10 ће видети да се њихово савршенство састоји у томе да имају  почетак и крај. Али кад се ради о врлини ми смо научили од АПостола да једино ограничење савршенства је то да савршенсто нема границе. Овај велики човек, у ствари, узвишеног духа, божанствени Апостол, идући на путу врлине, никада није зауставио  своје стремљење према стварим које су испред (Филип. 3. 13). Зауставити се на његовом путу изгледало му је опасно. Зашто? Зато што је свако добро по својој природи неограничено, и једино је ограничено ако је као нешто супротно томе присутно: као што је живот ограничен смрћу, светлост тамом. Тако свако добро престаје кад сусретне своју супротност. Исто као што је крај живота почетак смрти, тако и стати на путу врлине је почетак идења путем зла.
     
    Тако наше речи нису биле нетачне кад смо говорили везано за врлину, и из тог разлога је немогуће дефинисати/одредити/описати савршенство.
     
    Ми смо показали, у ствари, да оно шта је обухваћено границама није врлина. Дакле, значење мог тврђења: да је немогуће достићи савршенство онима који теже врлинском животу – обајснићу на следећи начин.  
    Прво и највише добро, чија суштина је доброта, јесте једино Божанска природа, и то је што показује Његову суштину/природу. Пошто је показано да је једино ограничење врлине зло, и пошто Божанска природа искључује све што је супротно томе можемо закључити да је Божанска природа неограничена и бесконачна. Тако, засигурно неко ко тежи истинској врлини не заједничари ни у чему другом него Богу, јер је Он савршена врлина. Онда, они који знају шта је добро по природи желе удео у томе, и пошто је ово добро бесконачно, следи да њихова жеља (ко тражи да заједничари у томе) нема крај/место заустављања и протеже се са Бесконачним.
     
     
    Дакле немогуће је достићи савршенство јер, као што сам рекао , то не може да буде обухваћено границом, и једино ограничење врлине је неограниченост.  Како онда неко може достићи тражени крај/границу ако она не постоји?
     
    Али премда је моја тврдња показала да ми не можемо достићи наш циљ, ми не смемо из тог разлога, презрети Господњу заповест: “Будите савршени као што је вао отац небески савршен” ( Мат. 5. 48). Иако истинско добро не можемо у свој пуноћи достићи, чак и ако део тога достигнемо велики је добитак.
    Потребно је показати велику марљивост у постизању могуће/достижне савршености и достићи што веће могуће савршенство. Јер настројење које се састоји у константном узрастању у добру вероватно представља савршеност људске природе.
     
    Кад стигнем окачићу још неке текстове....
     
     
  6. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на sanja84 у Joe Biden, 46. predsednik SAD   
    More mrs
     
     
  7. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у пут у Манастир Св. Георгија Хозевита   
    У наставку ћу окачити неке фотографије које приказују пут у манастир а потом и сам манастир Св. Георгија Хозевита у јудејској пустињи, као и нетљено тело Св. Јована Јакова Румунског које се чува у поменутом манастиру.
    Ево укратко и историјат манастира овде:
    The Holy Monastery of Saint George Hozeva
    EN.JERUSALEM-PATRIARCHATE.INFO The Holy Monastery of Saint George Hozeva  






























































































  8. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Е сад идемо даље, да размотримо још неке интересантне деспотске/владарске детаље који су елегантно/мајсторски унети у Литургију... и то се представи онда као духовност.....митра/круна представља трнов венац који је био стављен на Христву главу -  да будем културан и фин рећи ћу само: ма јел’ те  молим вас...Христу трнов венац а вамо’  деспотска/владарска круна....
    .....могуће да има негде у текстовима/списма, да је неко нажалост епископску владарску-круну протумачио као симбол трновог венца који је стављен на Христову главу пре распећа на крсту - јер је ово данас уобичајено тумачње код неких...
     
    Дакле пре почетка Литругије кад епископ улази у Цркву ставља му се мандија, митра... и појци певају:
    "Τόν Δεσπότην καὶ Ἀρχιερέα ἡμῶν, Κύριε φύλαττε, εἰς πολλὰ ἔτη, Δέσποτα, εἰς πολλὰ ἔτη, Δέσποτα  εἰς πολλὰ ἔτη, Δέσποτα "
    “тон деспотин ке архијереја имон Кирије филате ис полла ети деспота ис полла ети деспота ис полла ети деспота”
     
    Пратећи редослет речи (интресантно је да је је реч деспот стављена пре речи Господ) превод би био:  “владара/господара и првосвештеника нашег Господе сачувај/заштити, на многа љета владару/господару, на многа љета владару/господару,на многа љета владару/господару.”
    Интересантно је да се на почетак текста тон деспотин ставља реч владар/господар и првосвештеник а потом Господ.... даље реч валдар/господар је употребљена у тексту 4 пута а Господ само једном.... и ето то вам је то....
    Горе споменути текст: тон деспотин....исполаети деспота...пева се неколико пута пред почетак Литругије и исполати деспота у току Литругије.... све је на грчком па људи/народ не разуме нити се пита шта то значи а и они кој знају шта то занчи ретко ко покушава да нађе одговор зашто је то тако, а да не причам за цели садржај Литургије.....
     
     Е сад да видимо значење речи деспот (δεσπότης, ου, ὁ) у речнику Новог Завета и Ране Хршћанске литературе:
    A Greek-English lexicon of the New Testament and other early Christian literature by Arndt, W., Danker, F. W., Bauer, W., & Gingrich, F. W. (2000).  (3rd ed.). Chicago: University of Chicago Press, page 220
    δεσπότης, ου, ὁ (владар, господар) (s. prec. entry; Sappho 97, 8 D. [95, 8 EVoigt ’71], Pind., Hdt.+) voc. δέσποτα
    ① one who has legal control and authority over persons, such as subjects or slaves, lord, master (неко ко има легалну контролу и власт над личношћу/човеком, као подчињеним или робовима, господар, владар)
    ⓐ of slaves (Pla., Parm. 133d, Leg. 757a al.; Paroem. Gr.: Zenob. [Hadrian] 2, 81 τ. ἰδίους δεσπότας et al.; Tat. 4, 1) 1 Ti 6:1f; Tit 2:9; Phlm subscr.; 1 Pt 2:18; Hs 5, 2, 2. A slave metaphor is present in some of the pass. in 1b, AChang, BiblSacra 142, ’85, 52–63.
    ⓑ of subjects. Ruler of a city Hs 1:6.—Esp. of God (Eur., Hipp. 88; X., An. 3, 2, 13; Pla., Euthyd. 302d and oft. in Gk. writings incl. Herm. Wr. 16:3 [p. 264, 14 Sc.]; OGI 619, 3; UPZ 1, 1 [IV b.c.]; PGM 36, 227 δέσποτα; LXX; TestAbr A I p. 77, 12 [Stone p. 2]; Artapanus: 726 Fgm. 3, 22 Jac. [in Eus., PE 9, 27, 22]; Ezk. Trag. 124; 188 [in Eus., PE 9, 29, 11]; Philo, Rer. Div. Her. 22ff [PKatz, Philo’s Bible, ’50, 59f]; Jos., Bell. 7, 323, Ant. 8, 111; 18, 23; Just., A II, 6, 2 al.) Lk 2:29; Ac 4:24; Rv 6:10; 1 Cl 7:5; 9:4; 11:1; 24:1, 5; 36:2, 4; 40:1 al.; B 1:7; 4:3; Dg 8:7; Hv 2, 2, 4f; Hs 1:9; δ. ἁπάντων (cp. Job 5:8; Wsd. 6:7; 8:3; Sir 36:1; TestJos 1:5; Herm. Wr. 5, 4; PGM 3, 589; 4, 1164; 12, 250; δ. τῶν ὅλων Jos., Ant. 1, 72 and Just., D. 140, 4 [sim. Tat. 12, 4]; τοῦ παντὸς δ. Did., Gen. 99, 22) 1 Cl 8:2; 20:11; 33:2; 52:1; [ὁ τῶν ὅλ]ων δεσπότης Ox 1081, 36f (Coptic SJCh 90, 15); δ. καὶ δημιουργὸς τῶν ὅλων θεός Dg 8:7; τοῦ πάντων δ. GJs 11:2; ὁ δ. μου 23:3 (but s. deStrycker ad loc.). Of Christ Lk 13:25 P75; 2 Pt 2:1; Jd 4 (δεσπ. and κύριος as Jos., Ant. 20, 90).
    ② one who controls a thing, owner  ( неко ко управља/контролише ствар, власник) of a vessel 2 Ti 2:21; of honey Hm 5, 1, 5.—B. 1330. Schmidt, Syn. 116–24. DELG. M-M. TW. Sv.
    δεσπότις, ιδος, ἡ (Soph., Eur., Pla. et al.; SEG VIII, 548, 25 [Isisaretal. I a.d.] term used by a slave in address to an owner (израз деспот је кориштен од стране роба да ослвои свог власника) POxy 48, 7; Sb 5616, 6) mistress [ἡ τ]ο̣ῦ̣ χρυσοῦ πολλοῦ δ. mistress of much gold AcPl Ha 2, 19.—DELG s.v. δεσπότης.
     
     
    Даље ево и из овог речника везано за реч “деспот”:
    New international dictionary of New Testament theology (Vol. 2,). Bietenhard, H. (1986). Lord, Master. L. Coenen, E. Beyreuther, & H. Bietenhard (Eds.), Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. pp. 508-510
    Lord, Master
    One of the basic facts of human existence is the power and authority that some people have over others. Gk. has two principal words for lord and master. despotēs denotes the lord as owner and master in the spheres of family and public life, where lordship sometimes entails harshness and caprice. kyrios which occurs more often means lord, and carries with it overtones of the legality and acknowledged authority of lordship. When a god is called lord, the predominant term is kyrios; despotēs is used very seldom in this connection. In classical antiquity the lord stood over against the → slave, the servant (doulos).
     
    δεσπότης G1305 (despotēs), lord, master (of a house), owner; οἰκοδεσπότης G3867 (oikodespotēs), the master of a house; οἰκοδεσποτέω G3866 (oikodespoteō), be master of a house, rule one’s household.
      V 2, p 509  CL despotēs (formed from domos, house and *potis [whence posis], lord) means:
    (a) the master of a house (who usually had absolute authority over his household); (b) master, as opposed to slave; (c) owner; (d) (transferred in the course of political developments from the sphere of the household to that of politics) the ruler, who is characterized by the scope of his power and by his high-handedness, particularly towards subject peoples. Starting from the idea of unlimited possession, despotēs often involves harshness and caprice, whereas kyrios emphasizes more strongly the idea of the legality with which someone acts.
    oikodespotēs, master of a house, a pleonastic compound etymologically speaking, became an astrological technical term in secular Gk.:the planets were oikodespotai in particular signs of the Zodiac. In this context oikodespotēsis meant the predominance of a planet.
    OT despotēs occurs only about 60 times in the LXX. Where there is a Heb. original it mostly translates ’āḏôn, lord, master. The word is used less than kyrios. This was no doubt because despotēs expresses the arbitrary, unlimited exercise of power without any real conditions, which must have been foreign to Israel’s concept of God. For Israel had experienced the Lordship of God in his gracious, saving actions in history. Where it is used (especially in later writings) it particularly emphasizes God’s omnipotence (cf. Isa. 1:24; 3:1; 10:33; Jer. 4:10; 15:11; Jon. 4:3; Dan. 9:8, 15ff., 19; Wis. 6:7; 7:19; Sir. 23:1; 31:24 [34:24]; 33:1 [36:1]). The retreat of the term despotēs in the face of kyrios is theologically significant. oikodespotēs does not occur in the LXX.
    NT 1. In the New Testament the word occurs 10 times.
    (a) God is addressed in prayer 3 times as despotēs (Lk. 2:29 in contrast to doulos, slave; Acts 4:24; Rev. 6:10 quoting Zech. 1:12 and Ps. 79:5 [LXX 78:5, where the LXX translates kyrie]).
    (b) despotēs is twice used with reference to Christ: 2 Pet. 2:1 (Christ the Master bought us; the background is the metaphor of the redemption of slaves); and Jude 4 which uses the same underlying idea (despotēs alongside kyrios). In both passages the term is used in opposition to heretical statements. The false teachers deny that Jesus is despotēs. K. H. Rengstorf suggests that “despotēs is here used rather than kyrios to suggest the function of Jesus as the One who commands and exercises influence and power.” The false teachers “do not acknowledge Jesus in practice as the One whose will they must take as their guide” (TDNT II 49). This interpretation, in the light of the context and of 2 Pet. 2:1, seems more likely than that which sees Jesus here deliberately placed beside God as Almighty.
    (c) Used of earthly lords in the sense of owner despotēs occurs in 1 Tim. 6:1; Tit. 2:9 (douloi, slaves, and despotai are contrasted; cf. douloi and kyrioi in Eph. 6:5; Col. 3:22); and 1 Pet. 2:18 (oiketai, servants, and despotai). Slaves are exhorted to be obedient to their masters in order that the faith may not be brought into disrepute by their disobedience. It has an essentially metaphorical sense in 2 Tim. 2:21 as master of the house. Anyone who purifies himself from false teaching is a vessel for noble use, consecrated and useful to the despotēs. Here Christ is to be understood as the despotēs.
    2. oikodespotēs occurs 12 times in the NT, particularly in Matt. (10:25; 13:52; 24:43; in parables oikodespotēs illustrates God’s actions by means of the activities   V 2, p 510  of the master of the house; 13:27; 20:1, 11; 21:33; cf. Lk. 14:21), where it corresponds to Heb. ba‘al habayiṯ, the owner of a house or land. It is frequently found in connection with anthrōpos, man, the master who rules over his household. In Mk. 14:14 the owner of the ass, on which Jesus intends to ride into the city, is called oikodespotēs. oikodespotēs is used pleonastically in Lk. 22:11. If the oikodespotēs had known when the thief was coming, he would have watched (Matt. 24:43). In the parable of Lk. 13:25ff. Jesus is the oikodespotēs who will shut the door on those who come late. Through the metaphor of the oikodespotēs Jesus is depicted as the Lord of the → kingdom. In a further word-picture Jesus spoke of himself as the oikodespotēs (Matt. 10:24). His opponents have abused him and called him Beelzebul (Matt. 12:24; cf. 9:34; → Satan); how much more will the members of his household (i.e. his disciples and followers) be exposed to abuse. Here oikodespotēs is used in parallel with didaskalos and kyrios (v. 24f.) and characterizes the relationship between Jesus and the disciples as imitation of suffering.
    oikodespoteō, rule over house and family, occurs only in 1 Tim. 5:14 in directions to younger women to marry and rule their households.
     
    Укратко:                                                                                                      
    Сви детаљи које сам споменуо у претходна два текста: митра (као владарска круна), мандија (као царски плашт), процесија уласка архијереја у Храм (по узору процесије уласка цара у базилику), тон деспотин ке Архијереја......Исполаети депсота....
    .....сви ови детаљ указују да је ово преузето и световног/деспотско/владраског простора и унето са благом шминком у Цркву... питање је шта је пре пада Цариграда свега од тога било присутно у Литургиском животу Цркве.... на пример мени лично изгледа просто немогуће пре пада Царигарада... да је византијски цар пристуан у Св. Софији на Литургији и да се пева на Литругији цариградском патријарху.... “владара/господара и првосвештеника нашег Господе сачувај, на многа љета владару/господару, на многа љета владару/господару,на многа љета владару/господару.”
    .....Једно је сигурно да данашњи фанариоти држећи се неких ствари/праксе која је уведена под турском влашћу.....између осталог да Фанар буде на челу свих Православних који одлучује о свему... да поставља епископе итд.... дакле очигледно је да данашњи фанар инсистира на тим елементима и даље неодступно, тј. на источном папизму....чињенице указују у коме превцу то иде....
    Кад је у питању СПЦрква: да будем кристално јасан ја нисам за то да се укида неки устаљени богослужбeни поредак шта је ту је, у неким историјским околностима преузимали смо ствари од других, друго је питање колико је то у скалду са учњем Ране Цркве....једино сматрам ако би се догодило на нивоу Васељенске Православне Цркве, да се размотре можда неке измене....
    …..АЛИ сматрам да еписoкпат (један број епископа у СПЦ) треба:
    ....своје деспотско/владарско опхођење да измени и да имају понашање/опхођење пастира, домаћина чоека по узору на праску Ране Цркве.....као што сам то већ негде написао мисија Цркве је тимски рад а не ствар деспота-владике....владика/епископ треба да да слободу људима сарадницима да употребе/користе своје дарове/таленте занање на добро Цркве а сдругу страну сарадници/свештенство никад неће себи дозволити да истрчава пред руду, да излеће испре..... дакле мисија је тимски рад где се опете зна ко води управља црквом дакле епископ је опет на челу...и као што рекох већ, нормални сарадници епископа никад неће истрчавати........дакле ту нема страха од непослушност... магична реч непослушност је једна од најомиљенијих коју користи велики број епископа..... кад год затреба да се учврсти деспотска власт онда се користи - призове та магична реч непослушност као аладин из чаробне лампе.... и ето то вам је...
    Ако сам негде направио грешку у овом што сам горе написао нека ме неко исправи, или напише нештао тачније боље, детаљније... Хвала унапред!
    Поздрав за све људе добре воље
  9. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Дејан Мачковић: Македонско питање   
    Генеза фанарског источног папизма/ увезеног световног деспотизма у Цркву – још неки битни детаљи.....
     
     
    У претходном тексту на овој теми сам споменуо како су турци  (поставивиши фанарског патирјарха за управљача над свим Православним, укључујући и нехалкидонце) једним делом утицали/подстакли развој источног/фанарског папизма...
    Од када фанарски патријарх ности краљевску/царску /владарску/деспотску круну?  и од кад ову појаву имамо у другим помесним Црквама?
    Људи често гладају и виде ствари око себе али ретко постављају питања ... а још ређе покушавају да нађу одговор чак и ако имају неко питање...
    ....дакле колико пута свако од вас, ти који/која читаш ово сте пута видели епископа у Цркви или на ТВ-у да служи Литругију и носи владарску/депотску круну (канту) на глави... и да ли се можда питао неко од вас од када то Епископи носе и откуд то да баш носе краљевске/деспоске круне? Да ли је Христос имао краљевску/императорску круну кад је ходио у јудеји и проповедао...да ли је Св. Апостол Павле имао епископску митру на галави у току својих мисионарских путовања? да ли је Св. Игњатије Богносац имао митру на глави кад је ишао у Рим да мученички пострада?
    Да покушам барем да одговорим на прво горе постављено питање:
    Одговор је следећи: према досупним изученим материјалима може се рећи да краљевске/владарске круне које ми имао данас у православној цркви су уведени као новина од стране Цариградског (фанарског патријарха)....
    Е сад овако, идемо мало од почетка...
    На православним изображеним ликовима/приказима/иконама тек пред крај средње века тј. у 15-ом веку долази до појаве где су изображени ликови Светитеља са неким врстама покривача/капа или лирургијских капа на глави...
    Прије овога имамо једино случај у Минологиону Василија II (10/11 век, ca. 1000 год. написан) где су као миниатурно изображени ликови Св. Кирила Александријског, Св. Атанасија и Св. Спиридона са капама/покривачима, Св. Спиридон је изображен са пастриском капом...дакле у овом Минологиону се ради једино о некој врсти покривача/капа на глави.....
     
    Св. Атанасије и Св. Кирил Александријски у одеждама са капама/покривачима на глави:
    File:Athanasius and Cyril of Alexandria (Menologion of Basil II).jpg - Wikimedia Commons
    COMMONS.WIKIMEDIA.ORG Ево и приказ Св. Спиридона, епископопа у одеждама са пастирском капом:
    File:Spiridon of Trimithus (Menologion of Basil II).jpg - Wikimedia Commons
    COMMONS.WIKIMEDIA.ORG  
    Интересантно је да писци Герман, Софроније а нити коментатор Теодор Валсамон (12/13 век, преминуо 1214 год.) у неким њиховим књигама би се очекивало да овај детаљ буде споменут где пишу о бослужењима/одеждама..., АЛИ уопште не спомњу капе/литургијске капе/ покриваче које носе свештеници или епископ... ЈЕДИНО Валсаомон заправо потврђује да је једини александријски Патријарх имао неку врсту литругијске капе а други нико у Православној Цркви није користио, и то је то....
    Валсамон  каже селдеће а што се односи вероватно/сасвим сигурно на праксу у његово време:
    Καὶ πάντων ἁπερικαλὺπτοις ἱερουργούντων ταῖς κεφαλαῖς μόνος ἡ πατριάρχης Ἀλεξανδρείας ἱερουργεὶ μετὰ τοῦ λώρου τὴν κεφαλὴν καλυπτόμενως (PG. 138  1048)
    Као и Валсамон исто тако и Св. Симеон Солунски (1429, дакле 15ти век) у списима где би требао ако су постојали не спомиње у опште литругијске капе/покриваче/митре…..Св. Симеон каже/потврђује исто што и Теодor Валсамон да једино александријски Патријарх има литругијску капу за време богослужења:
     
    Св. Симеон Солунски каже:
    'Απερικαλύπτω δε τη κεφαλή οι της Ανατολής ιεράρχαι πάντες και ιερείς, πλήν του της Αλεξανδρείας, την ιερουργίαν τελούσιν, ου κατ’ελάττωσιν τινά, αλλά κατά λόγον υψηλότερον μάλα δή και θειότερον…. Συμεών Θεσσαλονίκης, PG 155, 716C.
    Св. Симеион ово исто потврђује и на другом месту тј. у своме писму епископу Гаврилу Пентапољском...
    Исто тако Православни Епископи у току склапања флорентинске уније, служили су откривене главе, без капа/покривача главе/митре.   Имамо случај патријарха Цариградског Јосифа који се упокојио 1439 године за време Флрорентинске уније где је и сахрањен у Цркви Св. Марије, а на споменику је приказан у владичанским одеждама без икакве капе/епископске митре...
    Тешко је рећи са сигурношћу кад долази до првих почетака употребе епископске митре... неки људи од науке претпостављају да је до овога дошло после пада Цариграда под турке 1453 године...а најкасније у 16ом веку - јер постоје неке од назнака које то потврђују: као на пример посета Јеремије II цариградског Патријарха Москви 1589 године.... 
     
    Неки претпостављају/узимају као могуће да је од 1620 године долази до прве употребе владичанске митре, тј  митра је постала саставни део богослужења и потом се постепено раширила  употреби у другим поменсим Црквама... дакле имамо и доказе који показују да је у 17ом веку један број Епископа користи/носио митру...
    Све до времена  цариградског Патријарха  Серафима II (1757-1761) закључно са њим, није било шире употребе епископских митри... шта је интересантно да је ова патријарх дозволио да његови епископи за време служби носе сакос али не и митру- а само он као царигр. Патр. је носио/поседовао митру... 
    Раније пре овога имамо случај из 1620 године када је цариградски  патријарх Тимотеј сменио Синајског Архиепископа Лаврентија због употребе/коришћења владичанске митре у току богослужења...у ствари радило се о томе да се Синајски Архиепископ хтео осамостали... у цели спор била је укључена и Јерусалимска и Антиохијска Патријаршија првобитно...
    Пре цариградског Патријарха Серафима II имамо случај да је  1644 царигр. патријарх Динисије V Муселима на неким местима (острвима) дозвилио ношење епископске митре...
     Прву употребу Епископске митре у Русији имамо 1589 године кад је за вријеме руског цара Фјодора/Теодора успостављена Руска Патријаршија... кад је Цар одобрио да Руски патријарх Јов може носити сакос, мандију и митру... несумњиво је цар ово све преузео од цариградксог патријарха и са тиме је желео да постави у исту раван Руског патријрха са цариградским...према сведочењу Цариградски патријарх Јеремија II приликом посете Mоскви поводом установљења Руске Патријархишје као и епископи из његове паретње добили су на поклон скупоцене владичанске митре са дргим камењем и иконама.... Руси им сигурно нису дали нешто што до тад није било у употреби у Црквеној пракси/богослужењу у Цариграду.... још треба рећи да ова руска митра није имала идентичан изглед као епископске митре данас...
    Шта је овде интересантно да је владичанску митру код Руса могао једино ности Руски патријарх у периоду од 1589 до 1675 – а што се 100% слаже као што смо видели са почетном праксом цариградске Цркве.... а тек после 1675 године у Русији имају дозволу/одобрење да носе епископску митру и сви јерарси тј. Архиепископи и епископи без изузетка....
     
    Укратко ово горе што сам написао показује следеће:
    1. да је алксандриски патријарх сигурно у 10/11 веку (а вероватнои раније) носио неку врсту капе за време Литургије/богослужења а вероватно по угледу на Јеврејску старозаветну праксу (2 Мојсијева 28:36–38).... још треба и то рећи да ова капа коју је носио александријски Патријарх сасвим сигурно није личила на данашњу митру коју имају епископи....
    2.  даље после пада Цариграда под турке очигледно је да је цариградски патријарх као духовни и донекле световни вођа увео новину у Црвену праксу са тиме што је по узору на световне владаре почео да носи владарску/световну/деспотску круну или како се то елегантно данас каже митру....
    3.  да су митру у почетку носили само патријарси али постепено касније долази до тога/одобрено је са врха да митре могуносисти осим Патријарха и сви други епископи/владике....
    Дакле ово што ми данас имамо у Цркви кад су у питању митре тешко/скоро немогуће да има упориште у Раној Цркви...
    Натавиће се.....
    Поздрав за све људе добре воље!
    P.S. Ево и један чланак везан за тему о чему сам писао:
    Die liturgische Gewandung im Occident und Orient; nach Ursprung und Entwicklung, Verwendung und Symbolik : Braun, Joseph,1857-1947 : Free Download, Borrow, and Streaming : Internet Archive
    ARCHIVE.ORG Added illuminated t.-p. and dedication  
     
     
  10. Свиђа ми се
    Agaton Vuzman got a reaction from Bilbija in Da li Kina kreće nizbrdo?   
    У Кини је електронско плаћање толико уобичајено да ја у протекле две године у новчанику имам само једну новчаницу, а и тај новчаник је непрекидно код куће
    Што се тиче обедовања у ресторанима, које је овде готово свакодневница, све је чешће да се на столу налази мали код, који кад завршиш само скенираш, платиш и слободно напустиш објекат. Не мора оно да зовеш конобара, чекаш дође да наплати и врати кусур. Та опција је толико добра и нарочито се осети у великим ресторанима и када је гужва (а готово увек је гужва). 
     
  11. Свиђа ми се
    Agaton Vuzman got a reaction from fsa in Da li Kina kreće nizbrdo?   
    У Кини је електронско плаћање толико уобичајено да ја у протекле две године у новчанику имам само једну новчаницу, а и тај новчаник је непрекидно код куће
    Што се тиче обедовања у ресторанима, које је овде готово свакодневница, све је чешће да се на столу налази мали код, који кад завршиш само скенираш, платиш и слободно напустиш објекат. Не мора оно да зовеш конобара, чекаш дође да наплати и врати кусур. Та опција је толико добра и нарочито се осети у великим ресторанима и када је гужва (а готово увек је гужва). 
     
  12. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba   
    Прави духовник 
  13. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у Izgradnja Hrama Svetog Save se bliži kraju   
  14. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Dominika у Вести из Антиохијске Патријаршије   
    Tradicijonalne posete svestenika kucama sa jordanskom svetom vodicom za vreme praznika Bogojavlenja nisu moguce, pa u Libanu (ovde je pokazan gradić Anfe) ove godine izgleda to tako:
     
     

     

     

     
    Izvor
  15. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Dominika у Вести из Антиохијске Патријаршије   
    Мислим да Америчка Црква (OCA) има га најмање из очигледних разлога. Па и пољска Црква не стои овде тако лоше, пошто њени верници uvek су били разнородни (Пољаци, Лемки, Беларуси, Украјинци, Грци).
    Антиохијска исто овде је добра, и исто због историјских разлога, њени верници увек су били Арапи, Арамејци, Јевреји, Грци. Сад имају успешну мисију у Северној и Јужној Америци, на Филипинама, тако да њени верници потиче из различитх етноса, па и службе црквене одмах су превођене из арапског на локалне језике и доста се од њих користи (пре свега енглески, шпански и португалски, али на пример такође и немачки). Због тога свега у Антиохисјку Цркву долази доста конвертита на Православље.
  16. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Дејан у Да пробамо да ли овако иде... шанса за ЖРУ   
    Живеће форум овај.
    Живе су Поуке док су му деца верна.
  17. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Текстови/преводи Отаца Ране Цркве   
    О посту:

    У раној Цркви доста је говорено/писано о посту...ево у наставку окачићу шта каже Пастир Јермин, текст ca. из прве половине другог века... па ко жели и има времена може да прочита....


     
    Као што можемо да видимо из Јерминог текста у раној Цркви циљ поста није био исмерен према појединцу није имао индивидуалистчку конотацију..... као што је то данас случај у Цркви, већ је био усмерен према заједници.... тј. постило се да би се сачувала/сакупила храна и нахранили убоги, сиротиња, они који су гладни и жедни...

    ...даље из текста се види/може се научити да пост сам по себи не значи пуно – ако постимо пост ради поста и ако постимо звог себе и ради себе – ако се истовремено не извршавају Јеванђелске Христове заповести.....

    ....ако неко пости пост ради поста/ради себе, сликовитно приказано: то је као да неко огради поверени му виноград оградом/кољем и да се заустави на томе а притом да остави виноград у трави, корову и да га не окопа уреди,ореже....


     
    Ево шта каже Пастир Јермин о посту:

    “54. 1. Када […] постих и сеђах на једној гори и захваљивах Господу за оно што je учинио са мном, спазих Пастира где седи крај мене, и рече ми: Што си тако рано дошао овде? Зато, Господине, рекох ja, што држим стражу. 2. Шта je тο стража, запита он? Постим, рекох, Господине. Он рече:

    Какав je тο, вели он, пост што постите?

    Као и обично, Господине, рекох, тако постим. 3. Он рече:

    He знате да постите Богу, нити je тај некорисни пост који Му постите (прави) пост. Зашто то говориш, Господине, рекох ja? Говорим ти, вели он, зато што није то онај (прави) пост који ви сматрате да постите, него ћу те ja научити који je пост угодан и савршен Господу. Да, Господине, рекох ja, учинићеш ме блаженим ако будем дознао који je пост угодан Богу. Слушај, рече он. 4. Бог не жели такав сујетан пост, јер постећи ce тако Богу, ти ништа не чиниш за правду. Hero пости Богу овакав пост: 5. Ништа зло не учини y животу своме, него служи Господу чистим срцем, држећи заповести Његове и ходећи y наредбама Његовим; и нека ни једна зла жеља не дође y срце твоје. Веруј, дакле, Богу да, ако то радиш и бојиш Га ce и уздржаваш ce од сваке зле ствари, живећеш Богу. И ако то чиниш, чиниш пост велики и угодан Богу.

    55. 1. Слушај (сада) причу коју ћу ти казати, која ce односи на пост. 2. Неко je имао њиву и много слугу, па je y једном делу њиве посадио виноград. Изабравши једног највернијег и угодног му слугу, и спремајући ce да отпутује, позва га и рече му: Узми овај виноград којега посадих, и огради га кољем док ce ja не вратим, и ништа друго немој чинити винограду. Ову заповест моју одржи, па ћеш бити слободан код мене. И отиде господар (тога) слуге на путовање. 3. A када он отиде, слуга узе и огради виноград. Завршивши пак ограђивање винограда, виде да je виноград пун трава. 4. Он тада y себи размишљаше говорећи: Ову сам заповест господареву извршио; надаље, окопаћу овај виноград и биће лепше обрађен и, немајући трава (у себи), донеће више рода, јер га трава неће гушити. Узе и окопа виноград и све траве што беху y винограду оплеви. И поста виноград онај лепши и бујнији, немајући трава да га гуше. 5. После неког времена, дође господар и њиве и слуге, и изиђе y виноград. И видећи виноград лепо ограђен, па још окопан и све траве оплевљене, и лозе бујне, веома ce обрадова радовима слуге свога. 6. Дозвавши, дакле, сина свога љубљенога, којега je имао за наследника, и пријатеље које je имао за саветнике, рече им шта je (био) заповедио слузи своме и шта je нашао урађено. И они изразише честитање слузи поводом сведочења које му посведочи господар (његов). 7. И рече им (господар): Ja овом слузи обећах слободу ако одржи заповест моју коју сам му заповедио, a он ми je ту заповест одржао и додао винограду добро дело, и мени ce врло допало. Стога за то дело које je учинио хоћу да га учиним сунаследником сину моме, јер добро које je замислио није га пренебрегнуо него га je извршио. 8. Са овим његовим мишљењем радо ce сагласи и господарев син: да слуга постане сунаследник сину. 9. После неколико дана учини вечеру његов домаћин куће и посла му много јела са вечере. Слуга пак, до бивши јела послана му од господара његовог, узе она која ћe му бити довољна, a остала раздаде својим садругарима [тј. гладним и убогима]. 10. Добивши јела, његови садругари ce обрадоваше и стадоше ce молити за њега да (још) већу угодност нађе код господара, зато што ce тако понео према њима. 11. За све ове догађаје чу господар његов и опет ce веома обрадова његовом поступку. Сазвавши опет господар пријатеље (своје) и сина свога, каза им за поступак слугин, који учини са јелима која je добио, и они ce још већма сагласише да слуга постане сунаследник сину његовом.

    56. 1. Ja рекох Пастиру: Господине, ja те приче не знам, нити их могу схватити, ако ми их не објасниш. 2. Све ћу ти објаснити, рече он, и оно што ти будем говорио показаћу ти, (само) ти држи заповести Господње и бићеш Му угодан и уписаћеш ce y број оних који држе заповести Његове.  

    [……..]

    5. Тај, (дакле), пост [који постите], рече он, ако ce (притом) држе и заповести Господње, врло je добар.

    A овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш. 6. Пре свега, чувај ce од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти срце своје од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, тај (ћe ти) пост бити савршен. 7. A чинићеш овако: Извршивши оно што je напред написано, ти y онај дан y који постиш не окуси ништа осим хлеба и воде, a од јела која си имао јести (тог дана) сабери збир трошка тог дана кад си то имао чинити и, одвојивши на страну, подај то удовици и сироти и ономе који нема. Тако ћеш имати смирену мисао, да би од смиреноумља твога онај који (то) добије испунио душу своју и помолио ce за тебе Господу. 8. Ако, дакле, тако учиниш пост као што ти заповедам, твоја ће жртва бити угодна пред Богом и тај пост ћe бити записан, и служење тако учињено биће добро и ведро и благоугодно Господу. 9. To ћеш тако држати ти са децом твојом и целим домом твојим, и одржавши то бићеш блажен; и (сви) који чувши ово одрже (то), биће блажени и добиће све што затраже од Господа.”  вл. Атанасије стр. 358-361


     
    Свим људима добре воље желим срећне и Богом благословене предстојеће Божићне и Новогодишње празнике, да сте ми сви живи, здрави и радосни!

  18. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Брада у Непризната Македонска православна црква   
    Машиш бураз смисао приче. Са истим циљем је рађено и једно и друго. Одвајање Срба од Срба по било ком основу, стварање нових нација, парчање територије и подизање тензија и сукоба. Зависно од карактера становништва и могућности уплитања суседног фактора и историјских прилика на терену, мало се приступ разликује.
    Српска Православна црква је постојала и постојаће свуда где има Срба и она не може да се дели и цепа исто како неко цепа и дели државу. Шта она треба да ради по теби? Да гледа како јој цепају народни корпус, преводе вернике и на крају отимају храмове, прекречавају и присвајају? 
    Пробају да створе нову нацију, доделе јој територију, део културног наслеђа, налупетају историју и онда хоће и посебну, адекватну цркву да им направе, јер је СПЦ ослонац Српског идентитета, културе, језика и постојања. Због тога данас, нажалост нема Срба других вероисповести, јер ни ислам ни римокатолицизам нису хтели да Срби ту опстану као Срби, да задрже идентитет, него управо да се обезличе, одроде, окрену против своје некадашње браће и да нестану као такви, што је и био циљ.
     
  19. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Вилер Текс у Непризната Македонска православна црква   
    Да али кад буду зрели. Тренутно је то чист политички пројекат без обзира на искрену побожност побожног народа. 
    Како дати аутокефалност некоме ко је толико луд да кривотвори фреске и избацује светитеље из храма јер су из српског рода?
    Шта мислиш шта кажу ови светитељи чија су имена написали преко имена српских светитеља? 
    Или ајде неко узме твоју слику обрише твоје име и упише моје. Ја би му рекао да је идиот. Јел се слажеш?
    Није то за аутокефалију него за преглед кефала!
     
  20. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Cabrini у Непризната Македонска православна црква   
    Ja sam Makedonac, pratim ovaj forum vise godina. Odnedavno sam se registrirao i ovo je moja prva objava.

    Generacija sam koja je ucila da su svi nasi susedi, nasi neprijatelji. Bugare smo krivili da nam kradu istoriju, potcenjavali. Srbe smo krivili da nam ne priznaju crkvu. Anticku istoriju smo uzeli od Grke. Albance smo potcenjavali.

    Komunisti su nam servirali istoriju puna lazi. Prethodni premijer Gruevski je cak i njih prevazisao u laznu slavnu istoriju makedonskog naroda. 

    E sad je tesko da se ovaj naroda tu odrekne nekih zabluda, lazi, predrasuda, koja su decenijama servirana.

    Mene je zao mog naroda. Balkan je ovo, svi smo mi negde pogresili, ali za mog naroda iz prve ruke zao mi je sto moram ovo da kazem. Dugo I ja sam verovao u te lazi i tu istoriju. Kada sam poceo da istrazujem, to je bio shokantno za mene.
    Znamo mi da budemo fini I gostoprimljivi, kako sami kazemo za sebe. Ali nismo do toliko, molim se Bogu da se ovaj narod oslobodi od iluzije koja imamo za nas same.



    Sent from my Mi A3 using Tapatalk


  21. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Вилер Текс у Непризната Македонска православна црква   
    Пријатељу, те ваше унутрашње ствари су мање битне. Правац у коме се С.Македонија креће је сваки отклон од Срба и затирање српског имена. Ово је врх леденог брега са фрескама али лепо говори о нивоу лудила. А добро знам да Маледонци у Београду никад непријатност неће доживети јер су Македонци.
    Немојте нас правити дебилима. И онда кад неко од Срба одговори жешће на антисрпство понашате се ко босански муслимано " јој болан пуцају ћетници са брда они нас мрзе а ми поштена раја јој Хамерко помоз„
  22. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Тражитељ у Непризната Македонска православна црква   
    Наравно. И ја никако не пишем оно из мржње и гризе ме савест због оних Македонаца који нису део те приче. Али овакве ствари нам сисају крв на сламку, свако остварује неки свој идентитет и сви сагласни да су им само Срби проблем, а ми овде више не знамо ни ко смо ни шта смо, ни ко су нам пријатељи ни ко непријатељи. Оно у Црној Гори је посебно лудило, које је мало јаче дошло до изражаја јер је живаљ у ЦГ бучнији и агресивнији. Али оно што гледамо у Северној Македонији, то је остварен циљ Мила Ђукановића и Анте Павелића - засебна црква која није српска и нова православна нација која носи име државе, а урезивање у свест да су Србија и Срби окупатори.
  23. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Тражитељ у Непризната Македонска православна црква   
    Ако ово значи да јавно пишем оно што сваки Србин мисли, онда није тако. Овако само ја мислим. Сваки Србин обожава Северну Македонију и Македонце и има илузију о братству и пријатељству. А са друге стране, мрзи Албанце и Бугаре и био би спреман да зарати и са једнима и са другима да би помогао Македонији.
    А ја тако не мислим, ја сам за то да се што пре отресемо илузорних веза са Македонијом и ако већ не можемо да будемо пријатељи и браћа са Бугарском и Албанијом, бар да то непријатељство умањујемо. Јер штета коју може да нам направи стварно непријатељство Бугарске и Албаније далеко је веће и опасније од било чега што може доћи од лажног и једностраног "пријатељства" са савезницима свих наших непријатеља у Југославији.
     
     
  24. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Orthophill у Непризната Македонска православна црква   
    Што да мислам? Па не сум варварин да го оправдувам ова безаконие! Срамно, недостојно и ужасно!
  25. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Благовесник у Непризната Македонска православна црква   
    У православном манастиру у Македонији:
    ПРЕИМЕНОВАНИ СРПСКИ СВЕТИТЕЉИ 
     
    Шокантно изненађење у православном манастиру у Македонији: Преименовани српски светитељи
    RS.SPUTNIKNEWS.COM Када су представници српског културно-информативног центра СПОНА из Скопља дошли у посету Осоговском манастиру, били су непријатно изненађени. Имена српских светих...  
×
×
  • Креирај ново...