Jump to content

Agaton Vuzman

Члан
  • Број садржаја

    426
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Agaton Vuzman got a reaction from Kafanski amater in Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    На конт Милициног поста, у Кини можете изнајмити било шта. Бицикл, кола, кишобран, батерију за телефон... у неким парковима можете чак изнајмити и кошаркашку лопту. Те мање ствари се налазе по аутоматима на улици где ви само скенирате код, вратанца се отворе и ви се послужите. После само вратите. 
    Међутим, што се бицикала тиче, морам рећи да је настао тотални хаос. Од добре идеје сада се на улицама налази бар пет пута више бицикала него што је потребно. 
     
     
     
     







  2. Свиђа ми се
    Agaton Vuzman got a reaction from Kafanski amater in Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    Кина је невероватно дигитализовано друштво и готовина је у све мањем оптицају. То је досегло толике размере да и просјаци на улици носе дигитални код преко ког можете да им пребаците новац. Наиме, уз две веома популарне апликације, вичет и алипеј, можете извршити било који новчану трансакцију у року од само неколико секунди. Од плаћања комуналија до наручивања брзе хране и резервисања авионских карата. Банкарске картице су, морам признати, мале маце за овај систем. 
     
    Пошто ми је глупо да сликам просјаке на улици окачио сам прву слику коју сам нашао на нету. Али верујте ми да је и просјачење на скроз другом нивоу овде.
     
    извор https://goo.gl/images/UU2K15

  3. Тужан
    Agaton Vuzman got a reaction from Драшко in Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    Занимљиво је и да поред свега тога, у сред центра тог града у подне, једна Српкиња буде избодена маказама док је откључавала бицикл и полиција после каже да не постоји ни један снимак. Тамна страна Кине која се да уочити након мало дужег боравка овде али ово све претходно што си рекао је 99 % тачно. 
  4. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Ćiriličar у Да ли и како прослављати/прослављате дечије рођендане?   
    Ја лично нисам баш љубитељ никавих еуфорије. Када се затекнем на Слави, од мноштва хране коју видим на столу губим апетит, мада сам за то да трпезе буду богате, и волим кад људи и једу, посебно ако и сам спремам храну. Дакле, нема ту осуде. Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.
    Исто тако нисам за велика дружења, неке, ајде да кажем, наметнуте раздраганости и сл. Кажем ово не да бих глумио неког подвижника, јер, да то одмах одстаним као лажну скромност, знам људе који све ово воле, а много су врлинскији од мене. Дакле, то је неки моје унутрашње стање. Не осуђујем људе ако не чине као ја.
    Сад у вези рођендана деце. Сходно реченом, о себи, био сам присутан на рођендану детета, девојчице, код људи непобожних. Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл. Слављеник, у овом случају слављеница је као мала принцеза...генерално, буде много радости и лепо је. Међутим, потпуно ирационално говорим, без осуде, некако ми то није "потаман". Дакле, говорим ирационално, без осуде, без психолошких анализа, ичега. Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашзо.
    Био сам код добрих хрићаана, већина људи жииве литургијски. Окупили се, много деце и скоро исто све. Изнајмљен простор, перформанс за децу, слављеница у белој хаљини у центру пажње, радосно, бучно, еуфорично.
    Занима ме, баш, мишљење људи са Поука о овоме.
     
  5. Тужан
    Agaton Vuzman got a reaction from illuminated in Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    Занимљиво је и да поред свега тога, у сред центра тог града у подне, једна Српкиња буде избодена маказама док је откључавала бицикл и полиција после каже да не постоји ни један снимак. Тамна страна Кине која се да уочити након мало дужег боравка овде али ово све претходно што си рекао је 99 % тачно. 
  6. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Justin Waters у Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    Не може шетатан ваздух убити све живо осим људи на једном простору.  Ја се са свог пута у Сингапуру такођер не сјећам живог свијета око себе. Можда и дијелом што је просто чисто све, па птице, или мрави у урбаним срединама који трагају за изворима хране  ако нема тих извора онда неће бити ни њих. Што свакако не значи да их нема. Комарци се већ вјероватно сузбијају неком технологијом ради превенције против  денги грознице, зика, западног нила итд...Сингапур ради исто, што не значи да нема уопште комарца, поготово што њихова бројност зависи и од сезоне. Има много загађенијих градова у Индији гдје живи свијет није изумро, или ево гдје сам сад, Даки главном граду Бангладеша (један од најзагаженијих на свијету) и све врви около са живим свијетом. Мрави (ушли ми у екран монитора) , свраке и вране, мунгоси, комарци наравно, муве, улични џукци...буба швабе итд...
    Иначе што се тиче Кинеза, нажалост врло кратко исуство имам, и не довољно да би их оцјенио. У Франкфурту сам једној цури помогао да снесем кофер из воза и кад је сишла само је наставила даље ни не погледавши ме ни рекавши макар хвала. Један пар сам срео у Сингапуру, и сасвим приатни људи били и дружили се за вријеме кратког периода тамо. Пословно умију бити тешки када се преговара. Долазиле су им делегације у Републику Српску око инфраструктуних пројеката и јако је напроно, не знаш ни шта хоће ни шта им је прироритет, вагају тамо вамо никако да се одлуче...али то је специфично за комплетну Азију и нису они ту изузетак. 
  7. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на illuminated у Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    @Danijela Најстрашније је посматрати из далека кинезе за време паузе за ручак... Реке људи који мирно у колонама улазе у кантине, сличног држања, изгубљених погледа... Као бића без екаквих емоција.
  8. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на illuminated у Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    @obi-wan Ни мени не одговара такав менталитет...
    Имао сам прилике да сарађујем и са Јапанцима и слажем се да имају сличан колективни императив у ондносу на индивидуалност, али уз једну јако битну и велику разлику. Док је код Јапанаца (можда и Кореанаца, не знам) то ствар васпитања од малена, код Кинеза је јако приметна и велика доза страха.
    Видиш код Кинеза и у очима и у понашању и речима да се боје да иступе ван неких постављених норми. И то је последица не само вишегенерацијског испирања мозга од стране тамошњих власти већ и практичног показивања шта се дешава људима који самовољно иступе од неких општих норми.
  9. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на illuminated у Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    Кина, други део
    (непланирано, па ће овај део бити додатак првог дела, готово без слика)
    Неколико додатних утисака о Кини, како их памтим, скоро годину и по дана касније.
    Имао сам прилике да проведем неко време у САД пре неколико година, на западној обали, у Калифорнији. Један од утисака који сам понео оданде, и који ме је одушевио, тицао се радне етике људи: свака особа са којом сам имао икакву интеракцију, било да видим како нешто ради или да директно комуницирам, радио је свој посао као да је власник компаније у којој ради. Тај ниво бриге о свом послу и посвећености у Србији сам сретао код једва неколико процената људи. Од чистача који брише подове и стакла као да ће његово дете јести са тих површина, до ЦЕО-а који не зове секретарицу да услужи пићем госте већ све сам ради. Сви свесни да њихов посао зависи од успеха фирме, чији успех даље зависи од појединачног учинка сваког од запослених.  Код нас је оваква радна етика углавном у домену научне фантастике.
    У Кини је и ово на једном потпуно другом нивоу. Као земља са око милијарду и по људи власти Кине контролишу своју популацију прилично директно и чврсто. Овакав режим функционише не само годинама, већ генерацијама људи. Резултат је становништво које беспоговорно слуша сваки (радни) задатак који добије од власти.
    Навешћу један пример у који бих и сам посумњао да нисам био сведок властитим очима.
    Када сам стигао у Шенжен била је среда, вече. Ишао сам таксијем од железничке станице до зграде и разгледао сам крајолик који први пут видим у животу. У мору огромних осветљених солитера којима се једва види види крај док се гледају одоздо из аутомобила пажњу ми је привукао један који само један блок удаљен од зграде у којој сам одседао - кула солитера у изградњи. У тренутку кад сам пролазио, био је у сивој фази: био је изидан од темеља до врха али без прозора и без фасаде, са скелама. Као и остали солитери у околини, висине је око 30 спратове.
    Наредна два дана сам у потпуности провео на састанцима у разним деловима града, од раног јутра до касне вечери.
    Када сам у суботу изашао пешке напољр, да прошетам, солитер ”у изградњи” је имао све прозоре на свим спратовима а фасада је била урађена од подножја до врха и то квадратним плочицама странице око 15цм. За два дана! Јако ми је жао што нисам имао прилике да видим извођење ових радова.
    Та послушност Кинеза је видљива на сваком кораку и у готово свим активностима. У ствари, у свим радним активностима.
    Као релативно млада ”технократија”, тренутна популација средњих година је доживела приличну промену у животним навикама. Тако се редовно на билбордима по граду и на мноштву екрана у метроу често смењују ”подсетници” лепог понашања: да не треба никако пљувати на улици, да треба поштовати приватни простор људи око себе, ђубре се баца у канту, итд. Од свих договора које наше власти праве са Кинезима, ја бих прво ово ”украо”.
    Строжи центар је прилично чист и уређен али кад се зађе мало на периферију постане јасно откуд све те видео лекције на сваком кораку…
    Током боравка тамо сам упознао велики број Европљана који су у Кину отишли трбухом за крухом. Углавном током вечерњих дружења и излазака (мој ”водич” тамо је био један од њих). Срби (које сам ја срео, мада не само Срби већ сви из бивше Југославије) углавном раде као професори енглеског језика у вртићима или основним школама, плус дају и приватне часове. Већина их ради ”на црно” (дошли су са туристичком визом и остали) мада су сви причали да су у том периоду Кинези већ пооштравали услове за рад и останак па су неки чак имали и искуства бежања од полицијске рације. Занимљиво је било да је свако ко се бавио подучавањем енглеског језика имао и своје кинеско-енглеско име, па би Јована кинези знали као John-a из Торонта, Милана као Mike-a из Сиднеја, итд. Нико им од послодаваца никада није тражио икакав доказ да су стварно оданде - енглески изговор је био довољни доказ да школа у којој раде може да се рекламира да има професора коме је неглески матерњи језик (кинези имају стварно јако тешко разумљив нагласак кад говоре енглески).
    Чуо сам да има и доста наших који раде као извозни шпедитери, али они углавном живе у Гуангжоу па нисам имао прилике да их упознам.
    Европљани који не раде као професори енглеског углавном раде разне креативне послове и ту највише има архитеката и то свих профила (пејзажних, ентеријер, итд.). По њиховој причи, вишегенерацијска контрола становништва је довела до готово потпуног губитка креативности у скоро свим сферама. Нацртаће њихове архитекте све што им се каже, макар и ручно све цртали, али да ослисле нешто… то им већ мало теже иде. А обзиром да се у Кини гради незамисливим темпом, изузетно је лако наћи посао као архитекта из Европе или Америке са и мало искуства.
    Кад сам већ поменуо изласке, да се кратко осврнем и на тај сегмент иако сам га најмање упознао. Најгори моменат изласка су пића. Сва су пића домаће производње, укључујући и стране брендове, и сва имају подједнако лош укус. После сваког пробања било ког жестоког пића сам се питао да ли је то од оне врсте што ”кад се промућка флаша - венац долази пар дана касније”. Одвратан и укус и арома. А познати брендови су непрепознатљиви. Са пивима смо имали нешто више среће: због близине Хонг Конга има људи који су нашли начина да прошверцују квалитетна пива из увоза и избор је баш био велики. Углавном смо пили пива са Тајвана (или Тајланда, не могу више да се сетим) уз повремено пресецање са неким немачким Weis Bier. Вероватно постоји нека слична опција и са жестоким пићима (и винима), али ми то нисмо нашли.
    Што се пословности Кинеза тиче, ту су ми помешани утисци.
    Са једне стране већина преговора са Кинезима је Сизифов посао. За разлику од пословних састанака са, на пример, Американцима, где су карте прлично отворене, нема много фолирања и јако брзо се постижу договори (не желе да губе време), са Кинезима је потпуно супротна прича. СВЕ је фолирање. Да нисам поред себе имао особу која тамо живи већ годинама и јако их добро познаје у послу мислим да никада не бих успео ништа да урадим сам тамо. За моје појмове је чак био и безобразан у опхођењу, дотле да сам у једном моменту хтео да одустанем од циља који сам имао, али сам убрзо и сам увидео да није било другог начина да се дође до коначног и тачног ”умемо” или ”не умемо”, ”можемо” или ”не можемо”.
    Један састанак нам је пропао тако што сам на сред састанка устао са стола и отишао до аутомата да узмем чашу воде - нисам све разумео сем тога да сам тиме домаћине увредио на више нивоа, они су сматрали да сам то (устајање по воду) урадио са намером да бих им показао да их не ценим и да не желим да радим са њима Наравно, након тога је мој календар у телефону добио још једну категорију - хидрирање.
    Било је и занимљивих и неочекиваних искустава. Пре мог пута у Кину сам наручио неколико предмета мог интересовања преко АлиБабе и један од њих није радио како треба. Након што смо постигли циљ који смо имали, нашли смо локацију фирме која је послала тај примерак, посетили их, показали фактуру и сам предмет и показали да не ради. Дошао је власник фирме, извињавао се и клањао до бесвести, вратио је новац који смо дали куповином и убеђивао нас јако дуго да нас води на ручак. Кад је то пропало, лично нас је одвезао назад до града.
    Ван посла је интеракција са кинезима… занимљива. Јако су поносан народ и имају жељу да се странац осећа добро. Желе да помогну чак и кад су свесни да не могу или не умеју. Јако цене кад виде странца који се труди да каже макар неколико речи на кинеском. Иако површно делују по мало као да су роботи (у послу), претерано послушни, након што сам провео неко време са неким кинезима и ван посла, приватно, мој је утисак био да су генерално стварно добри људи.
    Била је занимљива ситуација да су једном хтели да нас изненаде па су током изласка организовали да се у једном кафеу пусти нека српска музика због нас. ”Музика” коју су нашли је био неки такав турбо фолк какав ја у Србији никада нисам чуо - и дан данас не верујем да је то неко овде направио и снимио али тамо кад видиш све те кинезе који те поносно гледају јер знају да те подсећају тиме на домовину (а домовина се тамо највише воли) немаш баш пуно избора: глумио сам радост и весеље због тога тако да ми ни Ал Паћино не би био раван Иако има злих језика који тврде да постоје снимци тог догађаја, то светлост дана угледати неће.
    Скоро нико од Кинеза са коијма сам причао није никада чуо за Валтера и нису знали где је Србија нити су чули за њу. Пар њих је показало препознавање Новака Ђоковића али нису били сигурни ко је он и шта ради. Занимљиво је да након што смо одабрали партнера у послу, када смо се следећи пут видели са тим Кинезом, знао је и за Србију и за наше уређење и још тако неке детаље…
    Религија је готово табу тема. У околини центра сам видео неколико будистичких објеката и било је монаха око њих али ни једном нисам видео неког кинеза како у те објекте улази или из њих излази. Делује да су ту постављени, или остављени, пре свега због туриста. Пар пута сам пробао да питам да ли су религиозни али су одговори углавном били јако кратки и одсечни - ”не” или ”то је нешто чиме се баве бабе и деде”. Нисам имао неку жељу након тога да покушавам и даље.
    Последњи утисак који бих поменуо је осећај безбедности. Ни на једном месту где сам био на свету се нисам осећао тако безбедно као у Шенжену.
    Осећај безбедности је постигнут константним видео надзором СВАКОГ дела града. На сваких двадесетак метара се уздиже бели метални стуб са начичканим камерама (од 4 па до десетак, зависи од локације) који снимају сваки милиметар јавне површине. Чак и у забаченим деловима града, или забаченим деловима паркова, на местима где се не очекује да пролазе људи - све је покривено.
    Да живим тамо, вероватно бих другачије доживљавао ту активност, али као госту мени је то итекако одговарало.
    Иначе, број камера само у том граду показује технолошки напредак Кине какав никако нисам могао да очекујем. Та количина видео материјала која се прикупља сваког тренутка захтева ОГРОМНУ технолошку моћ да би могла да се обради и да неку смислену повратну информацију (шта је битно а шта не) људима који су задужени да то прате.
    Једна од мојих личних највећих предрасуда о Кинезима пре овог путовања се тицала ниског квалитета производње. Након овог пута сам свестан да када би имали десети део њихове технологије, напредовали бисмо деценијама одједном. Толико заостајемо за њима.
    Наставиће се...
  10. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на DemijanBG у 24. MART 1999. Bombardovanje Srbije   
    Да само напоменем писање се тиче само и искључиво жалосне одлуке тадашњих власти , са тим нема везе ни грчки народ ни Грчка држава мени уз Русију најдража а народ и дражи од руског јер су ми ближи јер сам их лично упознао пуно пута Русе не познајем довољно као народ. Грча савезник и пријатељ а тај несрећник који је ставио Грчку заставу и име на попис тих земаља нека се стиди до последњег дана јер ни тада нису све земље НАТО учествовале а он је дао амин своје земље што 100% одудара од традиције Грчке као државе и грчког народа и односа две нације кроз историју у целини.
  11. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на illuminated у Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша   
    (коначно сређене слике, извињавам се свима!)
    Да освежим тему још једним искуством из Кине.
    Нисам живео тамо никада али сам неколико месеци пре пандемије имао прилику да проведем скоро месец дана у Шенжену (Shenzhen), на крајњем југу Кине. Ово ми је била прва посета Азији у животу, иначе обишао сам већи део остатка света.
    Кину сам доживео као место из маште: људи, личности, навике, архитектура, све је било потпуно другачије од свега на шта сам навикао и што ми је било познато. Срећом, све време боравка тамо сам имао помоћ од стране нашег човека који већ годинама живи у Кини.
    Слетео сам у Гуангжоу (Guangzhou), мегалополис са неколико десетина милиона становника. Овде сам провео мало времена. Највећи утисак су ми оставили системи брзих саобраћајница кроз град (у рангу ауто-пута) који су направљени на више нивоа и у појединим деловима града су јако густо испреплетани: на једном месту сам видео да је саобраћајница била на нивоу отприлике осмог спрата оближње зграде.

    Из Гуангжоа сам убрзо, возом, кренуо за Шенжен. Обичним возом, који саобраћа брзином од око 300кмх. Имају и доста брже возове за веће удаљености.
    Овако изгледа поглед из воза који јури 300 на сат:
    У сваком купеу изнад врата може се видети тренутна брзина воза:
    Осећај у возу је као да иде 10 на сат, а не 300. Нема никакве буке, ништа се не тресе.

    Шенжен важи за технолошку престоницу Кине, кинеска силицијумска долина. Готово сви познати кинески технолошки брендови ту имају своју производњу, као и многе европске и америчке компаније. Град је релативно скоро почео да се прогресивно шири тако да је већи део грађевина новијег датума (из задњих око 10 година). За то време је град нарастао на централно језгро са око десетак милиона становника а са околином на коју се природно наставља, на између 20 и 30 милиона. Како сам чуо, план кинеза је да се Шенженом надмећу са Сингапуром и Хонг Конгом па су цене што пословног простора, што радне снаге, додатно спуштене како би их надиграли.
    Оно што је код нас нормална стамбена зграда је зграда са неких осам спратова. Оваквих зграда има у скоро свим градовима Србије. Кинеска осмоспратница је нешто већа. У стамбеним четвртима просечан солитер има око 30 спратова. Ако стамбена четврт има по 6 оваквих кула (солитера), у сваком солитеру у просеку има по око 300 станова (12 станова по спарту, али првих 5 спратова је углавном реѕервисано ѕа пословни простор), свака четврт има по око 1800 станова. Ако у сваком стану живи по троје људи у просеку, то је око 5.500 људи на простору који заузима прилично малу површину.

    Поглед из стана у коме сам боравио (већина квартова има спојене прве спратове кула у том кварту које тако чине комбинацију пословне зоне и гаража; кров се претвара у парк, на слици испод са базеном који тренутно није био у финкцији, из кога извиру стамбене куле):

     
    Имам неколико првих утисака о Шенжену.
    Први је мирис. Сваки део планете има неки свој карактеристичан мирис па тако и овај. На жалост, мирис Шенжена није ни мало пријатан. Нон стоп се осећа нека киселкаста нота у ваздуху од које ми је првих пар дана било по мало и мука. Није помогло ни што су ме локални кинези уверавали да није то ништа опасно (хм ) као и да сам имао среће да дођем у доба године кад је ваздух најчистији. Мучнина је релативно брзо нестала али се нисам могао ослободити мириса чак и неколико дана након повратка у Србију.
    Други је бука. Заправо недостатак градске буке. Оно што ме је запањило је да се у Шенжену возе скоро екслузивно електрични аутомобили. За време мог боравка мислим да сам видео или чуо у даљини можда 4 или 5 аутомобила које покреће бензин. Невероватан је осећај шетати у време градског шпица поред крцатог пута са шест трака у једном смеру а можеш нормално да разговараш са саговорником без вике и пантомиме. Аутомобили су им релативно нови. Не могу сада да нађем слике, али 99% аутомобила је кинеске производње и сви личе на неке познате светске брендове. Углавном украду дизајн предњег дела од једног бренда, средњег од неког другог и крај од неког потпуно трећег. Питали смо једног таксисту који нас је возио потпуно новим аутомобилом који је по дизајну јако подсећао на Хонду ЦРВ и споља и изнутра, са јако високим пакетом опреме (комплетна кожа, панели на додир и напред за возача и позади за путнике, четворозонска клима, грејање и хлађење свих седишта, итд...), за цену аутомобила. Такав нов аутомобил, електрични СУВ, у његовој верзији са максимумом опреме и појачаном батеријом која даје домет од око 540км са једним пуњењем, кошта око 16.000 ЕУР. Тако да није ни чудо што сви возе нове електричне аутомобиле. Још једна занимљивост око аутомобила је то да сви купују продужене верзије аутомобила. Код нас сам виђао ову опцију само код Аудија, Мерцедеса и БМВ-а и то за њихове веће лимузине. Тамо сви аутомобили постоје (само) у дужој верзији, укључујући и, на пример, мале Тојотине или Хондине џипове које ни у једном другом делу света не продају тако.
    Трећи утисак се није догодио баш одмах већ после пар дана али је био можда и најјачи од свих - потпуно одсуство животињског света. За све време боравка у Шенжену нисам видео ниједну птицу (ни близу ни издалека) нити иједног инсекта. Нема нигде мрава, мушица, комараца (иако је град на обали мора, на југу земље)... Толико о томе да ваздух није штетан
    Иако не могу да га издвојим као неки посебно јак утисак, али и биљни свет је био јако чудан. Свуда има неког зеленила: саде дрвеће уз путеве, око зграда, имају и лепе паркове али та вегетација нема никакав мирис. Без обзира на близину дрвећа поред којег се пролази, не постоји никаква чулна назнака да сте у близини природне машине за прављење кисеоника. Или онај киселкасти мирис у ваздуху поништава рад ове вегетације или је сама вегетација бирана тако да може да успе у тој киселој атмосфери. Такође, лишће тог дрвећа, или трава, на додир има неки пластични вајб. Баш као да је у питању вештачка вегетација (а није, пратио сам ).
    Следи још неколико фотографија и видеа уснимљених у граду а онда ћу наставити са храном у следећој поруци.





     
    Поглед на Хонг Конг у даљини:


     

     



     
     
     
    Наставак следи...
  12. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Dominika у Православље у Јапану   
    Ako neko oće da vidi ili poslusa sluzbe na japanskom, parohija u Kushiro
    https://www.youtube.com/channel/UCTy1tlA3Cm4glpEayC460Kg/videos
     
  13. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Mikorist у Тема јасна из прве поруке   
  14. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на obi-wan у Тема јасна из прве поруке   
  15. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Ćiriličar у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Везано з аисповест - мислим да је то баш проблем код нас. Колико знам исповедницима су даване грамате епископа и исповедник није могао бити свако. Ја мислим да би требало градови да имају ако је вечи град пар њих, ако је мањи једног исповедника који ће исповедати народ и то стално - колико може. Нешто попут старца Порфирија. Дакле има храм, има свештеник (или пар њих који се мењају) и било када у било које доба дана човек де и исповеди се - нешто као хитна помоћ.
    А касније на литургији се причести, и причешћује. сада је то спојено, и или суботом увече или на литургијама то се девери и гужва....никако ми то није потама...али добро, само износим мишљење.
    Исповест н апарохији јеприлагођена како попу одговара, најчешће. Рецимо ако у храму, ајде Св. марка у Бг има 5 попова, како то да народ не може да се исповеда током недење? него се увати ред од 150 људи и да се исповеде сви за пола сата? није то по мени како би требало бити.
  16. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на sampaganini92 у Boravak u manastiru   
    Студеница је сјајна али нажалост не примају на ноћење од почетка пандемије. 
  17. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Вукашин у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Није лако, љута је борба, поготово у 20-им и 30-им. Тело тражи своје. 
    Кад је Апостол Павле дао савет онима који немају призив за девственост да се жене, сигурно није мислио да се жене у 35-ој, а дотле ко жив ко мртав. Наши стари су до тих година у којима се ми данас женимо/удајемо имали по петоро деце.
  18. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на DemijanBG у Boravak u manastiru   
    Поздрав ! Ја имам жељу да посетим манастир Ћелије и да упознам мати Гликерију док је још жива али посете манастирима сада то је тешко у време епидемије корона вируса. Зна ли неко како се може у посету манастирима док трају ове мере , постоје ли и тамо мере ограничења и слично у смислу останка у манастиру ради молитве пар дана не мислим ићи у туристичку посету потребна ми је релаксација и духовни мир зна ли неко нешто какво је стање да ли је неко посећивао манастире од почетка епидемије на више дана ?
  19. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Zoran Antonijević у Boravak u manastiru   
    Zdravo svima. Zanima me da li se ovde moze dobiti kontakt(broj telefona, mejl) nekih manastira koji primaju u goste, na poslusanje.
  20. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Ćiriličar у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    То није поређење. Па сам ове ликове анатОмишеш...зато сам их поредао. Какво црно теолошко мишљење код обичног народа, не могу свии бити доктУри...штас' правиш Тоша, занш само шта све прича један поп шта други...сам причаш о томе и оцкеј...ја говорим о обичом народу, исповеди се и онда му полупају психу и савест. Имамо ми доста од лаатина да учимо на тим "ситницама". Код нас два попа три теологије.
    А ти? Па видиш да сам са трећег места тебе турио на осмо....да не помињем имена 
    Ти стварно ниси сујетан човек Па тако паметан чова а понекад ти слепило пријеха на логику....ако говорим о контрадикторностима, ако спомињем неке ликове који имају "шкакљиве" ставове....па валда је логично да је супротност тим ставовима исправан став. Ти ниси у "друштву" Никодима, него насупрот....штоб' те ја хвалио кад то можеш и сам да чиниш...не мораш да се црвениш.
    Које црно теолошко мишљење дечацима од 15-20, њима треба с а в е т! Нормалан, да им не полупа савест, да не полуде, а опет да не зијане....
  21. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Вукашин у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Раније се женило и удавало за најмање 10 год. раније у просеку, па није било тих проблема, као данас. Није било ни спољашњих надражаја као данас, где влада култ телесности и секса. Где год да погледаш, шта год да отвориш, не можеш од тога побећи. 
    Али ни то није најгоре, већ свакакве настраности и изопачености постају "нормалност". 
     
  22. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Човек Жоја у Православне светиње у свету   
    Српски манастир у Аргентини Митрополит црногорско-приморски Амфилохије освештао је новосаграђени манастир посвећен Преподобном Серафиму Саровском у аргентинском граду Ла Плат

     
    МИТРОПОЛИТ црногорско-приморски Амфилохије освештао је новосаграђени манастир посвећен Преподобном Серафиму Саровском у аргентинском граду Ла Плата. Освећење храма око 60 километара удаљеног од Буенос Ајреса један је од најважнијих догађаја током посете владике Амфилохија Аргентини, у којој борави у својству администратора епархије СПЦ за Јужну Америку. Током посете овој држави митриополит се срео са православним верницима, међу којима већину чине потомци исељеника из Црне Горе.

    Честитајући игуману Давиду освећење манастира, Амфилохије је рекао да је то велики дан за Ла Плату, јер је овај храм једна од првих православних светиња у њему и пожелео да овај манастир буде заиста центар духовног живота овог дела Аргентине.

    Иначе, Јужноамеричка епархија СПЦ основана је 2011. године. Поред манастира у Ла Плати, у Аргентини постоје још четири српска православна храма - два у Буенос Ајресу и по један у провинцијама Санта Фе и Ћако. Планирана је и изградња цркве, у Мадаираги, у близини главног града Аргентине.
     
    ЛИНК
  23. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Да ти кажем, проблем су фундаменти. Кад те неко рано научи да је нешто грех, и да ћеш због неисповеђених грехова вечно горети, онда ти оптерећивање греховима и избегавање истих по сваку цену постане друга природа. Инстинкт (просто је невероватно којом брзином ја скрећем проглед кад наиђе нешто женско у мој видокруг). Све што дође након тога, само додаје фикс идеје. Ово је тема о Онану, али нисам ја био оптерећен само тим грехом, већ и другим неизбежнима, као што је нпр. празнословље, само што нисам пронашао начин за интеракцију с људима ћутећи. Дакле по мојој слободној процени, највећи проблем је основна поставка Бога као рачуновође. Једино како ја могу да објасним зашто сам се упецао (иначе сам разборит) јесте чињеница да ми је то рано било усађено у главу и дубоко интернализовано.
  24. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Zoran Đurović у Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов о епископима   
    б
    - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
    Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
    Ево текста писма:
    80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
    80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
    Рим
    25.03.2016
     
    - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
     
    Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
    По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
    [1] У руском „на делове“
    Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
    Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
     
    Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
    SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
  25. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Одговорно тврдим ову истину да онанија није грех. То је знање, стечено тешким мукама кроз деценије. Видите мене су као тинејџера убедили да је онанија грех, и да ако умреш неисповеђен и непреичешћен идеш право у пакао (могу само рећи да су римокатоличко учење о смртном греху и инстант губљењу стања благодати, и еквивалентно учење о инстант дамнацији које се провлачи међу појединима у ПЦ, наиме учење о ваздушним митарствима, највеће зло које постоји на овом свету, али то је посебна тема). То ми је буквално уништило живот. Из младог и здравог момка уништило ме је и психички и физички. Знате ли колико је тешко функционисати ако не смеш ни да погледаш у женско а не живиш у Саудиској Арабији (BTW свети оци кад су писали писали су у такво време и у таквом друштву где је положај жена био много гори него у Саудиској Арабији, жене у Ромеји су биле практично заточене у гинекеионима). Константан осећај кривице и гриже савести, непрестана анксиозност. Немогућ однос са женским полом. Све девојке које су мене јуриле сам отерао. А ја, наравно, јурио за сукњама нисам, већ само бежао. А онда упркос свом вашем труду тело тражи своје, хтели ви то или не доћи ће до оргазма и истечења. Чућете комшије у стану поред, сешћете поред женског у јавном превозу... а онда, још више срамоте и гриже савести (увек бих некако нашао начина да окривим себе за то). Нећу да говорим о томе колико ми је енергије мој аскетизам одузимао. Толико да је то изразито негативно утицало на остатак мог живота. Факултет, каријера, све је пропало. А туширање леденом водом, печење себе ужареним гвожђем, ништа није помагало. Евентуално сам почео да користим страшну дрогу (антидепресив, они имају нуспојаву да убијају сексуалност), како би онемогућио истечење, а то је довело до проблема са простатом и још једне страшне дроге (лек за простату, који је иреверзибилни стероидни инхибитор). Они који уче младе момке да буду старци схимонаси велико зло чине. Буквално би бесконачно зло било да сам све ове деценије живео као најгори развратник. Не осећам се свето, не осећам се спасено, напротив, пред самоубиством сам (из тренутно позиције, врло реалног пакла на земљи у којем се налазим, 50% шансе за анихилацију, 50% за наставак пакла и не делује тако лоше). Но како сам закључио да није грех? Па лепо, немогуће избећи тако нешто. Ја сам покушао буквално све. И нисам успео. Стога не може бити грех (ови који тврде да су успели само су се пребацили на влажне снове). Полни нагон у својој бити није ништа патолошко, нити демонско искушавање, то је природни инстинкт за репродукцијом. А у данашњем друштву где нема договорених бракова с 14 година, нема другог излаза до онаније. Такође, пошто нема договорених бракова нећете моћи да заведете девојку за женидбу ако убијете пожуду у себи. Бестрасно завођење је глупост, контрадикција и сви они који промовишу бестрашће (изворно не хришћански, већ стоички идеал) као идеал младима убијају своју паству, уништавајући живот управо онима који су се „преварили“ да веру схвате озбиљно.
×
×
  • Креирај ново...