Jump to content

Agaton Vuzman

Члан
  • Број садржаја

    426
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Рече хистерична жентурача која непозвана учитава и спочитава људима које не познаје. Слушај, ти си дошла на тему и мене напала. Значи ниси кренула у расправу о теми, него одмах у напад на моју личност. Нигде, али нигде ниси рекла ништа конструктивно на тему о којој је реч. Да ниси ти ко Немања Станковић Утешитељ, или, можда ко неки други Истина лично?
     
    Праштај преподобна, и моли се за мене, не би ли се ја бедни, грешни, и недостоји спасао молитвама правоверне бранитељке вере отаца наших и изабране праведнице Господње каква си ти. О светило света, немој се крити, дај са се сви грешници мало озаре зрацима твоје бескрајне светости. Проповедај по храмовима и трговима не би ли се народ научио мудрој науци твојој, не би ли се спасао народ он злих новотара, вукова у јагњећој кожи која одведоше децу Господњу у погибао!
     
    Па није у целој, али у неким крајевима итекако јесте. Имам потребу да се вртим око тога зато што је то мени рак рана (била сад ми здравствена стање не допушта да ми било шта више буде битно). Није преовлађујућа пракса у целој цркви, али када си у месту где јесте, онда је то за те свакако једина пракса. Нормално је да те не тишти то каква је пракса у Јапанској Православној Цркви, него то каква је пракса у твојој парохији.
     
     
    Свети Јован Крститељ се није ниједном причестио.
  2. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY у ВЕЧНО ЗЕЛЕНИ - Разговор о инфантилности   
    Инфантилност
    Инфантилност – незрелост човека,  задршка у развоју личности која се пројављује тако што понашање човека не одговара очекиваном за његов узраст. Инфантилни људи нису самостални у одлукама и поступцима, код њих је изражена критичност према самим себи и повишена захтевност од других према себи. Код њих су присутне компензивне рекције као што су фантазије које замењују реалност, егоцентризам, егоизам.
    Етимологија речи – од латинске речи infantilis „дечији, младалачки“, infans „дете“.
    Инфантилност је стање када понашање личности не одговара узрасту.    
    Личност се развија у одређеним фазама. Начин понашања, који одговара фази развоја коју смо прошли, не изчезава начисто. Али, то што је било природно и нормално у одређеној фази, касније постаје неприродно. На пример, слабост, беспомоћност, каприц, инаћење, увредљивост, за дете су природан и оправдан начи понашања. Помоћу каприца дете покушава да утиче на одрасле и да управља њиховим понашањем, да би задовољило своје потребе. Када му је лоше оно плаче, а плач је једна врста позива у помоћ на који се родитељи и одрасли одазивају.
    Ипак, ако те црте остају и код адолесцента, младића или чак одраслог човека, онда их ми називамо инфатилним цртама понашања, а наличје тих црта – инфантилност. Оне сведоче о том да се у развићу личности десио прекид изазван различитим околностима, пре свега неправилним утицајем одраслих. Исто тако је адолесценту својствен максимализам: код њега постоји само црно и бело, а полутонове не примећује. То је природно за адолесцента, зато што тек почиње да осмишљава и усваја моралне норме, тек почиње да гради представу о добру и злу. По мери раста човек почиње тананије да разликује узроке човековог понашања и престаје да буде максималист: у њему се појављује више трпељивости, способност да прихвати другог човека у свеукупности његових црта карактера, позитивних и негативних. Црте максимализма су својствене за адолесценте док су за одрасле знак инфантилности.
    Које су то инфантилне црте карактера.
    Прво: стремљење да се манипулише другим човеком. Дете манипулише родитељима, егоистички их принуђујући да испуне његове потребе, не узимајући у обзир њихове могућности, зато што их не разуме. Крици, инаћење, љутња, захтеви и прозбе се од стране детета примењују нимало не узимајући у обзир самосталност одраслих. Дете сматра да се мајка никада не умара, да је отац најјачи од свих и да може све, да су родитељи обавезни да се занимају само њиме. У својим захтевима дете је егоистично и његово главно оружје дејствовања јесте – принуђавање на све могуће начине. Ако се код зрелог човека појави жеља да утиче на понашање другога, он ће пре свега да узме у обзир интересе и жеље другог човека, да би код њега пробудио жељу за тим корацима у којим би се реализовали његови планови.
    Друго: зависност, несамосталност. Дете је апсолутно зависно од родитеља. Сваки корак у његовом развоју представља ново поље активности у којем оно стиче самосталност. Најпре почиње да једе само, да се само облачи, касније само себи бира другове, игре, врсту занимања. У сваком друштву је постојао неки сопствени средњи темпо стицања независности код људи. Оно се одређује начином живота, општим карактеристикама културе. На пример, двадесетогодишњи студент је зависан од родитеља, ако не прима стипендију и не жели, или не може, да нађе себи успутни посао да би попунио свој буџет. Док је пре отприлике сто година двадесетогодишњи човек који је живео на селу, као правило, већ водио своје домаћинство. Зависност може бити материјална, морална, емоционална. Ако млада породица константно има потребу за помоћи од стране родитеља, онда је она зависна. Зависност може да буде морално-емоционална, чак и ако су материјално независни. Млада жена, на пример, при првој свађи с мужем узима свој кофер и бежи мами. У другој породици млад муж све одлуке доноси само уз сагласје родитеља.
    Треће: социјално упоређивање. У процесу васпитавања дете стално упоређују са другима. Тако му дају до знања шта је добро, а шта лоше. То је неопходно ради изградње потребних црта личности. За дете је природно да завиди другом, да се поноси оним што он има, а други нема, да осећа љубомору поводом родитељске љубави. Сва та преживљавања су могућиа само на основи социјалног упопоређивња. С развојем емоционалне зрелости и индивидуалности утицај социјалног упоређивања се смањује. Личност почиње сама по себи да изграђује критеријуме упоређивања. Човек више не упоређује себе са другима него са самим собом, какав је био раније, иде путем самоусавршавања, а не упоређивања са другима. У вези с тим код њега се смањује завист, сујета, љубомора, примитивно упоређивање себе са другима. Ако су те црте ипак остале, оне се сада показују као инфантилне.
    Четврто: немилосрдност и жестокост према другима, неспособност да се саосећа и схвати стање другог човека. Дете лоше разуме одрасле. Његов свирепи егоизам се пројављује у свему, зато што оно зна само за своје потребе. Оно уопште не размишља шта хоће други. Ја уживам у разоноди и општењу с друштвом, заборавио сам да јавим родитељима где се налазим, заборавио сам на мајку која се налази у мучној неизвесности… Значи да се понашам као дете, не схватајући своју жестокост.
    До одређеног узраста за инфантилност деце су криви родитељи који не усклађују свој однос према деци са темпом њиховог развоја. У адолесцентском периоду долази до сливања утицаја родитеља и друштва. Друштво у коме се свако вреднује по цени и количини ствари које су му обезбедили родитељи, а не по квалитетима личности и способностима, несумљиво ће помоћи да се још више укорени инфантилност. Ако адолесценти супарниче међу собом у томе колико новаца могу да извуку од својих „стараца“ и колико чији отац зарађује, они већ не упоређују себе него свеје родитеље. Такво друштво потпомаже деградацију личности, запечаћује инфатилност њених чланова и чини их савршено беспомоћним у сусрету са реалним животом. Зато свако ко жели да постане личност, дужан је да напусти такво друштво и да нађе себи достојан колектив.

    Инфантилност, такође, потпомажу и неки старији, чак и одговорни људи, нпр. руководитељ предузећа, који неког прима на лаку, фиктивну дужност зато што га је назвао његов отац… и многи други. Против таквог вишецевног дејства разних фактора који изазивају инфатилност, неки млади људи повремено протествују на свој начин: поступају насупрот вољи родитеља, беже од куће да би се сами пробили кроз живот, потпуно прекидају све односе с родитељима. Ја не одобравам такве поступке зато што они сами носе инфантилан карактер. Родитељи су достојни уважавања и одрастао човек не мора да им у свему противречи, мада, може бити да родитељи и нису били у праву.
    Када си већ одрастао и свестан си себе, развијаш своје самосазнање, тада је твој први дуг да благотворно утичеш на своје родитеље. Воља и дисциплина скривени иза послушања и уважавања према онима ко нас је подигао и васпитао, можда чак и погрешно треба да се демонстрира не на разрушавајући начин него меко и зрело. Младићи и девојке су дужне да озбиљно поразмисле над васпитањем родитеља и томе како им указати помоћ у живот, чак и пре него им је та помоћ заиста потребна. То није тако тешко. Ако зарађујеш новац, унеси га у фонд породице, чак ако родитељи и не настоје на томе да ти трошиш на њихове прохтеве. Буди трпељив према родитељима, помози им да и сами буду трпељивији. Развијај код њих увереност да ће бити вољени и да ћеш се ти о њима бринути, да их волиш. Ти још немаш много искуства, али код твојих родитеља су снаге већ поприлично истрошене. Показуј бригу о њима и тако ћеш превазићи црте своје инфантилности. И знај да не само њих него и тебе чека старост.
     
    https://poznajsebe.wordpress.com/2016/01/24/infantilnost/
     
  3. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Драшко у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Bas tako sam se i ja osecao dugo
    Srecom pa sam naleteo na neke normalne ljude, kao sto je i pomenuti Ava Zoran i mnoge druge i sto je najbitnije, dozvolio sam sebi da budem to sto jesam i kakav jesam! i tu nema nista lose! 
    I plus sam shvatio da svako od nas ima svoj licni odnos sa Bogom, svi smo ipak individue razlicite i kao takvi treba i da uzivamo u sabornosti, liturgiji.... gde (gle cuda) svi se krste i aminuju kad dodje "ljubimo jedni druge" a 80% ne kaze "zdravo, dobar dan, kako si...." iako ti facu znaju 100% nego gledaju svoju guzicu i svoju preku poboznost
     
  4. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Па  то уопште није супротстављено ономе што саветује отац Петар. Ми имамо гомилу парохија у којима је потребно исправљање праксе, попут моје парохије. Ми имамо људе који посте све постове, иду на сва богослужења, а причешћују се само уз посебне препоне. Такође, код мене у парохији се по правилу нико сем свештенства не причешћује на други и трећи дан Васкрса (зато што је стриктно обавезно постити пре пречешћа, а на Васкрс се не пости). Ако нико не сме да се причести на Васкрсни Понедељак, зашто се онда уопште служи литургија на Васкрсни Понедељак? И ако неко сме да се причести на Васкрс, како не може сутрадан? А с друге стране, имамо гомилу људи који отпосте ту једну седмицу пред Васкрс, исповеде се на самој литургији, уредно се причесте јер тако се ваља, и то је цео домет њиховог практиковања вере. Нити се нешто труде да живе хришћански, нити их то занима. Тако да испада да су људскоправашким речником говорећи систематски дискриминисани активни верници, јер је пракса скројена за ове провуковце. Ови провуковци се причесте мање-више исти број пута као и ови активни, а не би требали уопште, јер немају ни појма шта раде, не знају чак ни Символ Вере, а то што су отпостили седам дана не значи ништа. А ови активни би требали да се причешћују како канони заповедају, дакле на свакој литургији, осим ако немају објективних разлога да се не причешћују. Ми сад имамо на снази у парохији праксу експлицизну забрану причешћа без поста.
  5. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Нико није помињао заразе. А лицемери који терају људе од Христа су сви ти који намећу противканонске препреке (и они наравно да се не плаше заразе причешћем, јер се и онако никад не причешћују). Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат. Осећаш се ексремно лоше, и видиш да не иде, али си уцењен. Уцењен си да радиш тако јер ти над главом виси претња Вечним Огњем. Лоше ти је, и видиш да пропадаш, а немаш избора, мораш да радиш тако јер друге нема. Здравље цури ко на славину, али нема везе, земаљско је за малена царство... И тако ми је протекао живот, све док се нисам потпуно уништио (наравно сви ти душебрижници који су направили од мене таквог лудака баш брига за све то, нису упропастили свој живот, а туђим је лако глогиње млатити). И сада проклињем дан када сам био крштен. То су ето плодови те побожности мора се. Направили смо од Христа себи џелата...
    Боље је не бити хришћанин уопште, него бити такав хришћанин. Такав си хришћанин себи на штету, а другима на саблазан. То је та латинштина, коју је Мартин Лутер, као католички калуђер добро познавао, и описао са: Оно што сам знао о Христу је ништа више сем тога да је Он преки судија, од којег бих побегао, само да сам могао. Јер заиста, без љубави шта је Бог, до преки судија који ти прави сачекушу, чека да се негде саплетеш па да те докусури? И шта остаје од хришћанства онда до уцене? Наравно да ако се плашиш Христа, не можеш га волети. Ко може да воли тиранина од којег би радо побегао, само да постоји место на свету где његова сенка не пада?
    Е сад ово овде што је написао су кратке цртице, а не озбиљна теоријска разматрања. Ава Зоран је писао на некој теми, наравно да се мораш исповедити за озбиљне грехе, убиство, крађа, прељуба, итд. али за мисли, ситне грехе, и за духовни разговор можеш се обратити било којем искусном хришћанину или монаху, не мора да буде рукоположен. А ако ниси чинио неке озбиљне грехе, немаш разлога да се исповедаш, као и да се не причешћујеш. Причешћивање на свакој литургији, а не непричешћивање је default. Зато и постоје епитимије. А нама је епитимија постала default. Канони прописују обавезно причешћивање, а кажњава се онај који се не причешћује без оправданог разлога. Није причешће награда, али непричешћивање јесте казна. А сви су под казном по default-у? Зашто? Па нису ваљда сви верни (сем свештенства, разуме се, они се причешћују по службеној дужности, што значи да су безгрешни!) убице, лопови, прељубочинци... ?
    Реално, тај режим седам дана на води плус канон и обавезна исповест пред причешће је намењен за оне који дођу једном годишње, на Ускрс у цркву. И то је то. У међувремену раде шта хоће, живе како год хоће, и не хају пуно за хришћанство. И онда је најлакше претпоставити да је такав човек под епитимијом. Јер ко зна шта је све радио? И наравно да мора да се исповеди! А такви ни не знају шта је причешће, нити зашто се уопште причешћују. По заповести апостола, не би ни смели да се причешћују. И то упркос и посту и канону и исповести, јер не задовољавају прави услов.
  6. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Не мораш сине, не мораш.
    Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?
    Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.
    Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.
    Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.
    Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.
    Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.
    Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.
    Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.

    View full Странице
  7. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Mikorist у ПОСАО!   
  8. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у Тема јасна из прве поруке   
  9. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Драшко у Тема јасна из прве поруке   
  10. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Ćiriličar у Избори у Црној Гори 2020   
    О идентитету монтенегрина....јао, човек је за псалтир...
     
  11. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у СРПСКИ СВЕТ - новости   
    Хидроелектрана „Бук Бијела“
    У Фочи је свечано положен камен темељац за хидроелектране чија је вредност више од 500 милиона евра. На почетних тридесетак километара тока Дрине прво ће се градити „Бук Бијела“, акумулација дужине око 11,5 километара. Максимална снага требало би да буде 93,52 мегавата, уз очекивану годишњу производњу од 332 гигават сата. Након њене изградње, низводно би требало да буду изграђене и хироелектране „Фоча“ и „Паунци“. Њихова укупна инсталисана снага биће 180 мегавата, што је еквивалентно снази блока 2 у ХЕ „Ђердап 1“. Чеона електрана, ХЕ „Бук-Бијела“ би са становишта величине акумулације, требало да буде највећа електрана на Дрини узводно од Вишеграда. 
  12. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у СРПСКИ СВЕТ - новости   
    Аеродром у Требињу
    Пројекат изградње аеродрома у Требињу, инвестицију вредну 100 милиона евра у потпуности финансира Србија. Расписана је јавна набавка за избор извођача за израду пројектно-техничке документације, Србија је одвојила средства за експропријацију земљишта, што би требало да буде обављено на јесен. Рачуна се да би грађевинску дозволу добили до краја године и са изградњом аеродрома кренули у првом кварталу идуће године.
     
    Аутопут Сремска Рача-Бијељина
    Деоницу будућег аутопута Београд-Сарајево, првог који директно треба да повеже Србију и БиХ, од Сремске Раче до Бијељине финансираће Србија и радови би ускоро требало да почну. Главни радови на изградњи моста на Сави, код Сремске Раче, у вредности од 100 милиона евра, дугачког 1.320 метара, почели су крајем августа 2019. године и одвијају се према планираној динамци.
  13. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у Избори у Црној Гори 2020   
    Иначе колико деце имате и да ли радите на повећању наталитета нашег народа? У супротном, дрвити и србовати нема разлике.
    И да ли вашу децу учите да гину за Србију, да буду храбра и верна Богу и својим светима? У супротном, дрвити и србовати нема разлике.
  14. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Тражитељ у Епископ бачки др Иринеј: Живи језик живог народа надживеће декрете!   
    Одличан текст који гађа у суштину. Потово онај део где се истиче о каквом се спину и удици ради, јер се овим апсолутно не чини ништа за суштинску заштиту права жена.
    Мислим да ће од свега овога бити једно велико ништа. Као прво, не постоји та сила закона која може да људе да кажњава у случају да одступе од прописане употребе језика. Друго, и тај језик и нова правила би морали да уреде лингвисти, а они су их одбацили још Саопштењем Одбора за стандардизацију из 2018. којим су јасно нагласили да у српском језику, кад су у питању стручна звања, мушки род има генеричку употребу и не постоји једнакост граматичког мушког рода са биолошким мушким полом.
     
    Политичари и грађански активисти који покушавају да измене језик и измисле нове речи, имају као крајњи домен да се новцем и политичким лобирањем и застрашивањем ухлебе у медијима са страним капиталом и то је све. Али и ту већ видимо како брљају, па такви медији упорно користе реч "суткиња" за женског судију, а "суткиња" је женски облик речи "судац", а не "судија". Такође, српски језик је родно осетљив и у граматици и ту је строго бинаран ("урадио/урадила"). За тзв. "не-бинарне" особе које у енглеском за себе захтевају посебне родне заменице, у српском језику не постоји другачији род осим мушког и женског (и средњег).
  15. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо у Епископ бачки др Иринеј: Живи језик живог народа надживеће декрете!   
    Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима.

     
    У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму.
    Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације.
    Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех.
    Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама.
    Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом.
    Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били.
    Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту.
    Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо.
    На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11).
    Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика.
     
    Епископ бачки Иринеј

    View full Странице
  16. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY у Мобилна апликација храмова СПЦ на простору старе Југославије   
    У згради Владе Републике Српске данас, 4. јуна 2021. године, представљена је мобилна апликација “Николај” чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Епископа бањалучког г. Јефрема, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи јеромонаху Илариону, сабрату манастира Осовица.
    Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или је живео српски народ.  Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом, за android и iOS платформе.
    Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске, Срђан Рајчевић, истакао је да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна. Рајчевић је навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље СПЦ, те је додао да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. “Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, те да у сарадњи са СПЦ евидентирамо све наше богомоље”, рекао је  министар Рајчевић у своме обраћању присутнима.
    Аутор апликације Срђан Бијелић рекао је да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, те да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне.
    У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, у име братства манастира Осовица, као и у своје лично име присутнима се обратио настојатељ манастира Осовица Теофил (Димитрић), захваливши се људима сабраним у Николај тиму, који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације Николај.
    Ова апликација ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни.  Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић.
    Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне Светиње – цркве и манастири са простора свих шест Република бивше државе. Уведене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и тако доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја.
    Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и целокупном широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма.  Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор Српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања нашег народа на овим просторима. 
    Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app
     
    https://patmos.rs/2021/06/05/mobilna-aplikacija-hramova-spc-na-prostoru-stare-jugoslavije/
     
     
  17. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Дејан у Пол Антоан - Срби, последњи " варвари " Европе   
    Језа ме ухватила од првих неколико реченица.
    Ми смо мали народ који мора да научи да опстане а не да неосновано умишљамо да ћемо да мењамо свет, још мање да га спасавамо. 
  18. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Зоран Ђуровић - Онан - Онанија   
    Пошто сам у својим тежњама ка савршенству и покушајима да избегнем крехе жестоко уништио свој живот и нарушио своје здравље пада ми на памет ова тема -- Пелагијанизам. И мада је у Западној поп-култури (нпр. холивудски филмови о краљу Артуру) свети Августин представљен као неки мрзитељ људског рода, а Пелагије као неки хуманиста, то не може бити даље од истине. Наиме, Пелагије је своје учење и развио зато што је сматрао да су хришћани били превише уверени у своје спасење и уљуљкани у лажну сигурност, па је одговорио на авугстиновско не могу да не грешим са Господ не би заповедио оно што је немогуће, те испада да су савршенство и безгрешност човеку достижни. Међутим, упркост томе што је Пелагије осуђен за јерес, генерално делује да је пелагијанизам општеприхваћен у хришћана, а поготову у православљу и римокатолицизму (сам чин исповести некако имплицитно наводи на мисао да је могуће бити безгрешан, зато сада мислим да треба исповедати само озбиљне ствари, а не тричарије, и док свакако треба тежити да се ослободимо тих тричарија, то је нешто на чему се мора радити, да ти се промени нарав). Настојања, али и утисак који се стиче да човек може да се спасе аскетизмом и добрим делима, да сви греси могу да се победе, да не постоји нужност (природе, околности, ...), итд. Будући да сам себе упропастио, сада сам итекако свестан ограничења и нужности, као и да иако се Царство на силу задобија, то не значи да треба силовати себе (ја сам имао конкретан проблем са простатом и нисам хтео да слушам шта ми лекар говори, јер је он безбожник -- можда и није, не познајем човека, али тако сам ја размишљао кад ми је преписао рукоблуд као лек за простатитис покушао на своју руку да нађем алтернативу рукоблуду и спржио нервни систем). Као што су гностичка настојања вазда присутна, изгледа су и пелагијанска настојања вазда присутна међ хришћанима. Сада схватам да тежећи да живим врлински по хришћанским начелима, ја не само да сам жешће омануо, него нисам чак живео ни врлински по световним критеријумима, јер сам се оптерећивао небитним стварима и силну енергију трошио на уништење свога здравља, а питам се шта би било да сам сву ту енергију усмерио на нешто добро? Е сад, технички гледано нисам био ни гностик, ни пелагијанац, нисам веровао да је тело непријатељ (само да се понаша противно мојој вољи), а нисам имао ни платонистички поглед на душу, нити сам веровао да дела спасавају (али сам веровао да греси и мањак дела воде у вечно проклетство), нити да је човеку могуће бити безгрешним (мада сам се понашао као да јесте), али дефинитивно нешто није било у реду кад сам завршио у паклу-на-земљи. Можда нисам био догматски пелагијанац, али сам био практични пелагијанац, што верујем да су многи (само што не иду толико далеко као ја у својим поступцима, јер сам ја баш био тотални психо, али су вероватно подједнако несретни, анксиозни, и у паници за своје спасење као што то ја бејах).
  19. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Иван Ц. у Свети архијерејски Сабор 2021. у крипти Храма 24. маја   
    Од кад сам клирик, никад мање вести везано за Сабор него ове године. Мислим или се бар надам да су се многе тензије које су постојале и где смо сви били сведоци, смириле. Избор Патријарха Порфирија је нешто најбоље што се нашој СПЦ десило кроз многе године уназад.
    Верујем да неће бити ничега спектакуларног, шта год то значило. И не треба. Доста је било...
  20. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у Патријарх Кирил: Не убијајте нерођену децу, и не напуштајте рођену — Црква ће их гајити   
    Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га подижу да не врше абортус, већ да га дају Руској православној цркви на васпитање.
    „Ако не можете да подижете дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте Цркви и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге“, истакао је патријарх.
    Он је објаснио да Црква никад неће спречавати мајку да посећује дете, већ напротив — све ће урадити да ојача породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и пред целом отаџбином.
    Патријарх Кирил: Не убијајте нерођену децу, и не напуштајте рођену — Црква ће их гајити
    RS.SPUTNIKNEWS.COM Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га...  
  21. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на александар живаљев у (ВИДЕО) Нови снимак патријарха који је одушевио кориснике друштвених мрежа   
    (ВИДЕО) Нови снимак патријарха који је одушевио кориснике друштвених мрежа
    Снимак је забележен у вечерњим сатима у центру српске престонице
    Од  ИН4С -  22/05/2021 12:47 Посљедња измјена: 22/05/2021 13:24    Патријарх Порфирије Нови снимак на ком се види како патријарх српски Порфирије сам пешачи Београдом постао је популаран на друштвеним мрежама.
      Снимак је забележен у вечерњим сатима у центру српске престонице.
      Подсетимо, недавно је Владимир Ђурђевић за Спутњик говорио како је изгледао његов случајан сусрет са патријархом на Мостарској петљи.
    „Узео сам благослов, попричали смо, рекао сам му да су само он и покојни патријарх Павле такви. Постидео се, није ми чак на то ништа одговорио, већ се само насмејао. Питао ме је како сам, одакле и где идем. Ја сам њега исто питао, био је то кратак сусрет, кратак, али предиван сусрет“, испричао је тада Ђурђевић.
  22. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Тавита у Мала ризница мудрости ♥ ♥ ♥   
    Grčki vladar Filip bijaše okružen laskavcima i licemjerima. Nekolicina dvorskih ulizica potražiše slavnoga govornika Demostena s namjerom da ga nagovore da im se pridruži u hvalospjevu kralju Filipu.
    - Zašto nikada nijednom rječju ne pohvališ kralja? Zašto ne nađeš nijednu lijepu riječ za mnoge njegove odlike?
    - Koje su to odlike? - upita Demosten.
    - Eto, kralj je izvrstan govornik, vrlo lijep čovjek, a bogme, i najviše može popiti - rekoše kaditelji i dvoličnici.
    Demosten im odgovori:
    - Prvo je pohvala za odvjetnika, drugo za ženu, treće za spužvu, a nijedno za kralja!
  23. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у Naoruzanje Republike Srbije   
    Рано јутрос је долетео Антонов и донео преостала два мига из Белорусије. Тако да сада имамо 14 Мига-29.
  24. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у Да ли сте за сабор форумаша у Београду код споменика Стефану Немањи?   
    Пролазио сам пре неки дан поред споменика и мислим се како би било лепо да се дружимо мало на том месту. Има ли неко заинтересован? Ја већ потврђујем да долазимо нас четворо.
  25. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на александар живаљев у МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун   
    МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун.
     
    Како је за "Новости" потврдио главни градски урбаниста Марко Стојчић, Град и Општина Земун тренутно траже локацију на којој ће бити спомен парк посвећен Србима страдалим у прогонима и крвавим сукобима на простору бивше Југославије од 1990. до 1999. године.
    Према Стојчићевим речима, биће то велики меморијални центар, где ће бити исписана имена свих погинулих и несталих и где ће се људи окупљати када буду обележаване годишњице страдања.
    - Значајније је да на једном месту имамо велики простор посвећен свим жртвама, него да правимо појединачне споменике - каже Стојчић за наш лист. - Биће то попут спомен-парка у Јајинцима, не у архитектонском, већ у симболичком смислу. Када нађемо адекватну локацију, расписаћемо конкурс како би почела реализација пројекта којим бисмо се одужили свим жртвама. Општина Земун тражи погодно место, детаље ћемо знати следеће недеље.
    Председник ГО Земун Гаврило Ковачевић открива, за "Новости", да ће овај комплекс највероватније бити у близини Батајнице, Угриноваца или Бусија, односно код оних насеља где су се настанили прогнани Срби током "Олује", "Бљеска" и других погрома деведесетих.
    - Још тражимо конкретну локацију, идеја је да то обележје не буде у центру Земуна, али да то направимо онако како приличи жртвама - истиче Гаврило Ковачевић. - Вероватно ће то бити око насеља Батајница, Бусије, као и делова где су дошли наши прогнани и преживели Срби, изградили куће и ту почели нови живот.
    МОНУМЕНТ У НЕМАЊИНОЈ УЛИЦИ
    ИСПРЕД Железничког музеја у Немањиној улици, највероватније на Видовдан, биће постављен Споменик жртвама ратова и браниоцима отаџбине 1990-1999, који је био на Савском тргу, али је одатле склоњен због реконструкције овог потеза. Како нам је рекао председник Удружења ратних војних инвалида Жељко Васиљевић, овај монумент је добио нови изглед.
    ИЗВОР: 
    МЕМОРИЈАЛ СРПСКИМ ЖРТВАМА У ЗЕМУНУ: Тражи се локација за изградњу споменичког комплекса посвећеног страдалима у ратовима деведесетих
    WWW.NOVOSTI.RS МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун.  
×
×
  • Креирај ново...