Jump to content

Agaton Vuzman

Члан
  • Број садржаја

    429
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Вилер Текс у Непризната Македонска православна црква   
    Да али кад буду зрели. Тренутно је то чист политички пројекат без обзира на искрену побожност побожног народа. 
    Како дати аутокефалност некоме ко је толико луд да кривотвори фреске и избацује светитеље из храма јер су из српског рода?
    Шта мислиш шта кажу ови светитељи чија су имена написали преко имена српских светитеља? 
    Или ајде неко узме твоју слику обрише твоје име и упише моје. Ја би му рекао да је идиот. Јел се слажеш?
    Није то за аутокефалију него за преглед кефала!
     
  2. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Cabrini у Непризната Македонска православна црква   
    Ja sam Makedonac, pratim ovaj forum vise godina. Odnedavno sam se registrirao i ovo je moja prva objava.

    Generacija sam koja je ucila da su svi nasi susedi, nasi neprijatelji. Bugare smo krivili da nam kradu istoriju, potcenjavali. Srbe smo krivili da nam ne priznaju crkvu. Anticku istoriju smo uzeli od Grke. Albance smo potcenjavali.

    Komunisti su nam servirali istoriju puna lazi. Prethodni premijer Gruevski je cak i njih prevazisao u laznu slavnu istoriju makedonskog naroda. 

    E sad je tesko da se ovaj naroda tu odrekne nekih zabluda, lazi, predrasuda, koja su decenijama servirana.

    Mene je zao mog naroda. Balkan je ovo, svi smo mi negde pogresili, ali za mog naroda iz prve ruke zao mi je sto moram ovo da kazem. Dugo I ja sam verovao u te lazi i tu istoriju. Kada sam poceo da istrazujem, to je bio shokantno za mene.
    Znamo mi da budemo fini I gostoprimljivi, kako sami kazemo za sebe. Ali nismo do toliko, molim se Bogu da se ovaj narod oslobodi od iluzije koja imamo za nas same.



    Sent from my Mi A3 using Tapatalk


  3. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Вилер Текс у Непризната Македонска православна црква   
    Пријатељу, те ваше унутрашње ствари су мање битне. Правац у коме се С.Македонија креће је сваки отклон од Срба и затирање српског имена. Ово је врх леденог брега са фрескама али лепо говори о нивоу лудила. А добро знам да Маледонци у Београду никад непријатност неће доживети јер су Македонци.
    Немојте нас правити дебилима. И онда кад неко од Срба одговори жешће на антисрпство понашате се ко босански муслимано " јој болан пуцају ћетници са брда они нас мрзе а ми поштена раја јој Хамерко помоз„
  4. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Тражитељ у Непризната Македонска православна црква   
    Наравно. И ја никако не пишем оно из мржње и гризе ме савест због оних Македонаца који нису део те приче. Али овакве ствари нам сисају крв на сламку, свако остварује неки свој идентитет и сви сагласни да су им само Срби проблем, а ми овде више не знамо ни ко смо ни шта смо, ни ко су нам пријатељи ни ко непријатељи. Оно у Црној Гори је посебно лудило, које је мало јаче дошло до изражаја јер је живаљ у ЦГ бучнији и агресивнији. Али оно што гледамо у Северној Македонији, то је остварен циљ Мила Ђукановића и Анте Павелића - засебна црква која није српска и нова православна нација која носи име државе, а урезивање у свест да су Србија и Срби окупатори.
  5. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Тражитељ у Непризната Македонска православна црква   
    Ако ово значи да јавно пишем оно што сваки Србин мисли, онда није тако. Овако само ја мислим. Сваки Србин обожава Северну Македонију и Македонце и има илузију о братству и пријатељству. А са друге стране, мрзи Албанце и Бугаре и био би спреман да зарати и са једнима и са другима да би помогао Македонији.
    А ја тако не мислим, ја сам за то да се што пре отресемо илузорних веза са Македонијом и ако већ не можемо да будемо пријатељи и браћа са Бугарском и Албанијом, бар да то непријатељство умањујемо. Јер штета коју може да нам направи стварно непријатељство Бугарске и Албаније далеко је веће и опасније од било чега што може доћи од лажног и једностраног "пријатељства" са савезницима свих наших непријатеља у Југославији.
     
     
  6. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Orthophill у Непризната Македонска православна црква   
    Што да мислам? Па не сум варварин да го оправдувам ова безаконие! Срамно, недостојно и ужасно!
  7. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Благовесник у Непризната Македонска православна црква   
    У православном манастиру у Македонији:
    ПРЕИМЕНОВАНИ СРПСКИ СВЕТИТЕЉИ 
     
    Шокантно изненађење у православном манастиру у Македонији: Преименовани српски светитељи
    RS.SPUTNIKNEWS.COM Када су представници српског културно-информативног центра СПОНА из Скопља дошли у посету Осоговском манастиру, били су непријатно изненађени. Имена српских светих...  
  8. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Тражитељ у Непризната Македонска православна црква   
    Ја бих се само осврнуо на вишенедњно агитовање "СрбинКатолика" на овој теми за Северомакедонце и непризнату "МПЦ", а које је пролазило и било допуштано јер се представљао да је Србин из Србије, а заправо је Хрват из Хрватске, по свом признању хрватски националист и апологета усташтва и Усташког покрета.
  9. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Danijela у Појавиле се фотографије које руше наду Хрвата да негирају логор Јасеновац!   
    Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које показују како на том простору након пада НДХ није постојао, нити је могао постојати, било какав логор, што тврде десничари у Хрватској
     Пише: Драго Пилсел
    Излазак књиге провокативног назива “Јасеновац 1945 – 1947” јасеновачког вишег кустоса Ђорђа Миховиловића, долази у врло важном историјском тренутку, односно у контексту још увијек трауматичне садашњости оптерећене грозним реинтерпретацијама ратног и поратног времена из пера све гласнијих негациониста и ревизиониста усташке државе и њених учинака.
    Књига доноси 769 фотографија велике историјске вриједности о самом концентрационом логору у Јасеновцу (и самом мјесту Јасеновац) те је веома вриједан допринос раскринкавању страховите лажи која укратко гласи овако: усташки логор у Јасеновцу није био логор смрти, тамо је живот изгубио мали број људи, углавном од болести, а прави се геноцид догодио на томе истоме мјесту у режији комунистичких власти након маја 1945. и то над Хрватима!
    Звона свете Ане
    Колико је ова лаж проширена и опака, говори податак да не само што се на ту тему у Хрватској штампају књиге, пишу чланци, дају интервјуи и држе трибине, већ се снимају и документарни филмови са жестоким манипулацијама и подвалама, а ревизионизам подржава и у структурама Католичке цркве у Хрватској јер, на примјер, католички медељник Глас Концила, објављује фељтоне, доноси интервјуе и друге чланке у којима ревизионисти на дуго и на широко тумаче “истину о Јасеновцу”.
    Мукотрпан рад
    Аутор је показао и доказао да су на тим мјестима били немогући услови за смјештај и обезбеђење већег броја људи, те да никаквог комунистичког логора након маја 1945. у Јасеновцу није било. Већ сама чињеница да су фотографије снимане тпком 1945., 1946. и 1947. године (дакле, у вријеме наводног постојања комунистичког логора Јасеновац), што претпоставља слободан улазак разних сниматеља и слободно кретање по наводном мјесту заточења и убијања заточеника (Хрвата), оповргава могућност постојања комунистичког логора. Наиме, такво би мјесто, како истиче рецензент монографије Наташа Матаушић, било засигурно строго чувано, а улазак знатижељницима строго забрањен или контролисан.
    Јасеновац, на обали Саве
    Миховиловићева фотомонографија подразумијева мукотрпан научно-истраживачки рад и добро познавање теме и проблематике те њихово проширивање допунским подацима до сада непознатих детаља. Врло је важно то што ови подаци први пут долазе до шире јавности. Највећи дио фотографија у власништву је Хрватског повијесног музеја и Хрватског државног архива у Загребу, јавне установе Спомен-подручје Јасеновац, Архива Југославије и Јеврејског историјског музеја из Београда, затим Архива БиХ и Хисторијског музеја БиХ из Сарајева.
    Једно од изворишта негационистичког наратива је “Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац” које је основано у марту 2014. године. Према тврдњама чланова Друштва, Јасеновац 1941 – 1945. није био логор смрти у којем су усташе масовно убијали Роме, Јевреје и Србе по геноцидним критеријима и Хрвате по политичким критеријима.
    Кажу да је био само обичан сабирни, кажњенички и радни логор (први логор) у којем се ријетка појединачна убијања броје тек на десетке или стотине, а никако на безбројне хиљаде мушкараца, жена и дјеце несталих у масовним ликвидацијама. Тврде да су комунисти (други логор од 1945. до 1948. за усташе, домобране и Њемце, те трећи за информбировце од 1948. до 1952.) инсталирали након маја1945. и тамо, на мјесту усташког логора у Јасеновцу, извршили “геноцид над Хрватима”.
    Гдје су страдали?
    Ипак, нису пронашли ни једно једино име страдалог у “комунистичким логорима” након маја 1945.; насупрот поименичном попису од 83.145 жртава усташког логора Јасеновац 1941 – 1945. године за који чланови овога Друштва и њихови истомишљеници не могу тврдити да је све само лаж. Ниједна породица никад се није јавила с информацијом да је неко од њених ближњих нестао у том наводном послијератном јасеновачком концлогору и то би, како је закључио Славко Голдстајн у књизи “Јасеновац – Трагика, митоманија, истина” (издање Фрактуре из Запрешића, 2016.), заправо требао бити довољан доказ да таквог послијератног логора смрти у Јасеновцу није ни било.
    Непостојање било каквих доказа за недоказиве тврдње негационисти објашњавају реченицом да “непобитни писани докази о томе нису објављени, него се вјероватно брижно крију или су чак уништени”. Према једној савјесно рађеној библиографији о усташком логору Јасеновац до 2000. године, сумира Голдстајн, објављено је 1106 књига, 1482 мемоарска записа и студијска чланка, 108 збирки докумената, а у посљедњих 15 година та је обилна грађа додатно обогаћена. Све је то поткријепљено десецима хиљада докумената који се односе на Јасеновац, а похрањени су у средишњим архивима држава које су настале на подручју бивше Југославије и у педесетак локалних архива. Међу њима је и велик број докумената усташке провенијенције који такође јасно говоре о смртоносном карактеру јасеновачких логора 1941 – 1945. године.

    Јасеновац, бараке
    Документи локалних архива на подручју бивше Југославије евидентирани су и у централним републичким архивима и с фотокопијама често су измјењивани ради проширења доступности, па је сасвим немогуће да је у тој испреплетеној мрежи неко могао “брижно сакрити” или чак “уништити” комплетну документацију о једној фази “јасеновачких логора” не оставивши за собом никаквог трага. О пробоју и јасеновачком расплету пак негационисти ћуте као и аутори књиге “Јасеновачки логори – истраживања”. Зашто? Јер је јасеновачки финале заправо дефинитивни печат над иторијом усташких логора. Тим завршним чином, Јасеновац заувијек потврђује себе – од почетка до краја био је помало свашта, али по својој почетној намјени и бруталном крају био је првенствено и далеко највише логор смрти.
     

    Зграда економије
    Под митраљеском ватром из стражарница, бункера и осматрачких торњева 90 се логораша из Логора ‘3’ пробило до првих шумарака и спасило животе, а око 500 пало је покошено унутар логора и на брисаном простору изван жице и прије шуме. Послије пробоја у логору је остало још око 460 логораша који због болести или изнемоглости, због страха, резигнације или криве рачунице, нису учествовали у побуни и пробоју. Усташе су их у бијесу, истога дана, скоро све поубијали. Преживјело их је свега осам који су се успјели сакрити у рушевинама минираних логорских зграда и дочекати партизане.
    Последње снаге усташке посаде напустиле су Јасеновац 1. Маја 1945., а дан касније претходница Југославенске армије без борбе је ушла у опустошено мјесто. Од око 500 кућа у Јасеновцу усташе и Њемци у повлачењу су запалили чак 433. У становитом смислу село је било продужена рука логора: у њему је био смјештен добар дио усташке посаде, ту су биле и логорашке радне јединице Кожара и механичарски Брзи склоп, усташка болница (о којој смо писали), затвор за логораше под истрагом, заповједништво и интендантура цијелог логорског сустава. Усташе су настојали за собом оставити што мање трагова, али зашто су палили и настамбе локалног становништва? Очај и бијес тоталног пораза тешко је контролисати.
    Кориштене цигле
    Главни усташки Логор ‘3’ на рубу Јасеновца затечен је 2. маја у још горем стању. У јасеновачком мјесту зграде су уништаване пожаром, па су огољени зидови већином још стајали и обнова је бар дијелом била могућа. А у  Логору ‘3’ зграде и друге настамбе биле су миниране, до темеља урушене или сасвим срушене. Једини је стајао велики циглени зид, саграђен муком заточеника, дугачак 3,6 километара и висок око 3 метра, понегдје мало виши или нешто нижи. Постао је неисцрпиви извор грађе за становнике Јасеновца и околних села који су се враћали из избјеглиштва или прогонства под голе зидове и на згаришта. Надлежна нова власт, Котарски НОО Новска, дозволила је становништву користити циглу из зида и грађевни материјал из логорских рушевина за обнову домова и насеља.

    Јасеновац, крушна пећ
    Окружна и Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина стигле су у разрушени јасеновачки логор 11. и 18маја и 18. јуна 1945. Једногласно су утврдиле да је логор неупотребљив за било какве сврхе: све су зграде “… уништене или тешко оштећене тако да се ниједна не налази у употребљивом  стању”. Као документација снимљено је око 400 фотографија које су сачуване. Све три комисије биле су сагласне с одлукама надлежних Народноослободилачких одбора да грађа из логорских рушевина и цигленог зида буде додијељена за обнову домова пострадалог становништва. Нема података да је било коме из тих комисија пало на ум да би један мањи дио рушевина требало конзервисати као историјски документ и не зна се ко је наредио тотално рашчишћавање логора. До 1948. Године, големи логорски простор био је претворен у ледину, баш какву тамо налазимо данас.
    Јасеновац, плинара
    Знамо пак за постојање радног логора након маја 1945. из документације кустоса Јелке Смреке, а о тому највише говори Мирко Шимуњак, заповједник Радне групе Јасеновац од априла 1946. до маја 1947. с чином потпоручника, а затим и поручника ОЗН-е. Према Шимуњакову опису, кажњеничка група којој је он заповиједао звала се “Завод за присилни рад Викторовац – Радна група Јасеновац 2”. Претходна група поручника Шакана била је “Јасеновац 1”.
    Мјештани га се сјећају и колоквијално спомињу као “мали логор” који се у поратном периоду налазио унутар самог јасеновачког насеља, за разлику од “великог логора” који се за вријеме рата налазио на големом простору изван мјеста Јасеновац. Како је истражио Голдстајн, Шимуњаков “мали логор” није био самостална формацијска јединица, већ привремено деташирана група из великог кажњеничког логора Викторовца крај Сиска, гдје је у љето 1945. било око 3500 до 4000 заточеника, углавном бивших припадника оружаних снага НДХ, обично кажњених на невелике рокове присилног рада. Они су радили на демонтажи остатака усташког логора Јасеновац.
    Уклањали рушевине
    До априла 1946. Шимуњак је у Викторовцу био замјеник заповједника, затим и заповједник страже, а кад је преузео заповједништво над групом у Јасеновцу, она је бројала око 600 кажњеника. Припадници Радне групе Јасеновац били су смјештени у згради шумарије недалеко од Јасеновца и у неколико околних кућа опкољених бодљикавом жицом под стражом војника КНОЈ-а.
    Највише су радили на рашчишћавању и уклањању рушевина на простору бившег усташког Логора ‘3’ Циглана. Такође, помагали су у градњи мостова, поправцима жељезничке пруге и помагали становништву у обнови инфраструктуре општинског мјеста и околних села. Радно вријеме је било од 7 до 19 сати, с двосатном паузом за ручак и одмор.
    Ручак су добијали на радном мјесту, доручак и вечеру у настамби. Заточеници Радне групе који су дали исказ Јелки Смреки нису се жалили на храну, наводно није била лоша. Недјељом су имали слободан дан. Тада су имали право добијати пакете од родбине и примати посјете. Ниједан од Јелкиних свједока не спомиње убијање кажњеника из редова Радне групе у Јасеновцу, изузев тројице бјегунаца које су ухватили поткозарски сељаци. Шимуњак и Безјак спомињу да је у Радној групи откривено неколико усташа који су пресвучени у домобране или у цивиле прикрили идентитет, па су их КНОЈ-евци отпремили на поновно суђење у Викторовац. И то је све.
    С временом, јасеновачки логор смрти постао је кључни симбол за цјелокупну НДХ и несавладива је препрека свакоме покушају рехабилитације усташке државе. Негационисти покушавају срушити “мит о Јасеновцу” како би НДХ, кад-тад, била рехабилитована. Књига Ђорђа Миховиловића их у томе у потпуности демаскира и разоружава.
    http://www.sedmica.me/wp-content/uploads/2017/05/000000000000.jpg ЕКСКЛУЗИВНО: Појавиле се фотографије које руше наду Хрвата да негирају логор Јасеновац! - Седмица
    WWW.SEDMICA.ME Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које...  
  10. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Упознајмо монаштво у Раној Цркви   
    Неки детаљи везани за рано Сиријско монаштво:
    Градови у Сирији: Антиохија, Дамаск, Палмира, Алепо... имали су већу или мању улогу у раном Хришћанству, а и у каснијем периоду. Једно је сигурно да је Антиохија одувек имала посебно мјесто у Раном Хришћанству као и у каснијим доктринарним расправама.
    У Антохији Хришћани су први пут названи ти именом....потом треба споменути вежаност и везаност Св. Ап. Петра, Св. Игњатија Богоносца, Теофила, Серапиона, као и других личности.... које су везане за простор Сирије.  Антохија је виђена као  једна од четири велике Цркве-Патријаришије, Никејски сабор је нагласио посебан значај-статус Цркве у Антиохији.
    Узимајућу у обзир одређене детаље један број историчара сматра да је првобитни облик Хришћанског аскетизма-монаштва постојао у Срији, ако не још раније него у Етипатској пустињи онда се појавио негде у исто време на обе локације.
    На простору Сирије су се развиле различите подвижничке праксе. Тако на пример једна од тих групација је сматрала да сви Хришћани морају бити безбрачни/целибатни. Ова групација се уздржавала од вина и меса, сматрала себе да припада посебној такозваној групи “ Синова Завета  “ од осталих обичних Хришћана који не следе ову праксу.
    Теодор Кирски у својој историји говори о различитој аскетској пракси и каже како се неки подвизавају у заједници  други пуситњачки, једни живе у шаторима други у колибама а неки у пећинама. Многи немају ништа од овог него се подвизавају на отвореном трпећи и сунаце, кишу и невреме. Даље једни беже од сваке комуникације док други подвижници су спремни да разговарају са било ким. Углавном мање-више строгоћа подвижништва је била као и Египатској пустињи
    Једна од осебности подвижника у Срији су били столпници тј. аскете који су се подвизавали на високим  равним стенама где је било изузетно мало простора и тако су првоодили године подвизавајући се у екстремним времнским условима, киши јаком сунцу....један од познатих аскета овог облика је Св. Симеон Столпник (рођен око 380/390 год). Каже се да је два пута дневно проповедао са столпа онима који су му долазили.  По његовом упокојењу 459 год. његово тело је донесено у Антиохију.
    Овај облик подвижништва није у потпуности био одобраван од Цркве али био је сензационалистики и имао у себи метод како да допре до људи са Јеванђелском поруком.  Овакво нешто је било неспојиво са Кападокиским схавањем монаштва. Богослов Кападокијски говори о Сиријским монасима који спавају на голој земљи, носе металне окове на ногама, посте двадесет дана заједно и моле се заједно на киши, ветру и снегу....  Али треба рећи да ова појава-пракса није била ваома распрострањена ни међу подвижницима Сирије.
    Сиријски монаси-подвижници као и Кападокијци више су били укључени у Црквене ствари- Црквени клирикални живот него што је то случај са Египаским монаштвом. Имамо један број Сиријских подивжника који су постали епископи. Поред овога треба рећи Сиријско и Кападокијско монаштво има сличност што се тиче мисионарског и социјалног рада, подизања болинаца, гостоприминца и помоћи болесним, немоћнима...
    Толико за сад и поздрав за све вас без изузетка какви год да сте.
     
     
  11. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Упознајмо монаштво у Раној Цркви   
    Одећа и начин одевања египатског монаштва:
    Иако није подвижнички конкретно везана за етипатско монаштво треба споменути прво општепознати пример Св. Марије египћанке (344-420) која се подвизавала 47 година у јораднској пустињи, тј. овде треба навести догађај из описа њеног живота кад  је Зосим покушао да успостави контак са створењем које је бежало испред њега у пустињи и пошто је Зосим дао свој огртач да се покрије јер је била нага, она је разговарала са њим.
    “Кад ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га осови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот.”  Охридски Пролог
    Ово није био јединствен случај у аскетској-подивжничкој пркаси ране Цркве, има исто тако примера и код египтаских пустињака-анахорета који нису имали на себи у опште одећу.  Тако се спомиње у списима пример једног епископа који је више од четрдесет година окајавао грех апостасије у пуситњи и само његова дуга коса у брада су га покривали.
    У сваком случају овакви примери нису многобројни и претежни. Одећа првих пустињака је била веома једноставна а вероватно по узору Св. прорка Илије као и Св. Јована Крститеља
    На пример у спису о животу Св. Антонија (а који је служио као главни аскетски узор многима прво на Истоку а касније и на Западу) дакле у житију Св. Антонија се каже да га нико никад није видео нага.  Исто тако   у монашком правилу египаског Св. Пахомија скреће се посебна пажња и упозорава се на то да се не види нечија нагота у монашкој заједници.
    Како код пустињака тако и код кеновијског монаштва кожа животиња је кориштана често као одећа. Старац Памбо је говорио да монах треба да носи такву одећу да кад је монах остави за три дана негде и да је нико не узме, тј. да кад се врати после три дана и ако то нико није узео да је то онда то.
    Како данас а тако и у време аскета вода је била у етипатској пустињи веома драгаоцена и ташко доступна/далеко -- кад је у питању лична хигијена-купање или прање одевних предмета.
    Јероним  описјући живот пустињака Илариона каже за њега да је мењао то што је носио (а што је било налик врећи или нешто као туника ) само кад је то што је носио било у стању распада и још каже да никада није прао одевни предмет. Као и то да је Иларион наследио од Св. Антонија једну кожну хаљину-тунику. На другу страну Св. Атанасије каже за Св. Антоније да је толико био срог да се чак никада није купао и да је ноге стављао у воду ако је због потребе то баш морао, као и то да је отприлике само једном опрао хаљину од коже коју је носио цео живот (Vita S. Antoni 46,47).
    Оваква аскетска пракса за изузетно богате Кападокијце аристократксог порекла је била престрога.
    Што се тиче монашке одеће какву ми то данас познајемо тј. мантија ситуација је оваква:
    Текст који говори како је Павле Прости дошао код Св. Антонија као искушеник, текст не спомиње да је Св. Антоније дао Павлу неку посебну монашку одећу.  Док средином четвтог века имамо сведочанство код Макарија Египатског у Скиту да су подвижници имали монашке каише као и капе/капуљаче нешто слично као  што то данас имају велико-схимици у Православној Цркви, као и велик број свештенослужитеља у Копској Цркви.  Даље имамо пример кад је исти Макарије Египатски ишао у Тебаиду да посети монахе на томе месту, каже се да је променио одећу да га не би препознали. Даље око 375 спомиње се Порфирије који је отишао у Скитску пустињу где му је додељена монашка одећа.  Ова одећа је била кратких рукава и према сведочанству Касијана била је сачињена од лана.  Исто тако још пре овога Пахомије египатски је после три месеца искушеништва добио монашку одећу од свог духовног учитља Паламона.
    Текст не спомиње монашење нити заклетву како ми то данас познајемо. Сведочанство каже само кад је старац  (Паламон) видео подвижничку посвећеност Пахомија египтаског, он је узео његову одећу и каиш и ставио на олатар, даље текст сведочи да су провели целу ноћ у молитви и у саму зору Паламон је доделио монашку одећу и каиш да их искушеник обуче.
    Дакле у ово време није било монашења како ми то данас познајемо са свим ставкама из монашке заклетве.  Исто тако треба рећи, за Кападокијце монаштво је било више ствар унутрашњег насторјење човека него спољшних цремонијалних детаља и места. (De Vita Sua, PG 37. 1050)
    Што се тиче монашке одеће исто тако треба споменути да Евагрије у своме спису  Praktikos детаљно описује символично значење монашке одеће.
    Кад се сва текстуална сведочанства сагледају сигурно  је да је већ крајем петог века постојало неко монашко одело које је био искључиво везано за аскете-монахе, и са овим су били препознатљиви где год да су ишли, и ова пракса је била раширена код целог египатског монаштва. 
    Исто тако треба рећи да је монашка одећа давана искушенику од стране старца-учитеља. Има примера где је одузимана монашка одећа од монаха ако би се показало да нису достојни, тј. ако би неко био истеран из монашке заједнице-египатаске пустиње морао је да врати монашку одећу.  
    Што се тиче боје одеће, имамо сведочанства да је монашка одећа била природне беле-окер боје какву има лан као природни материјал, дакле то није било црне боје као што то данас претежно мантије изгледају.
    Толико народе за сад, ако Бог да писаћу још...
    Поздрав
     
     
  12. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Упознајмо монаштво у Раној Цркви   
    Укратко неке резлике између кападокијског и египтаског монаштва:
    Узима се да је Св. Василије Велики подигао први кеновијски манстир у Кападокији како ми то данас познајемо  око 365 године. Док је на другу страну у египаској пустињи много раније Пахомије саградио први манастир истог типа око 318 год.
    Постоји велика сличност између ових манастира што се тиче устројства. У горепоменутом египтаском манстиру било је правило да постоји одређено време за заједничку јутарњу и вечерњу молитву као и рад у току дана који је предвиђен за монахе, а ово исто налазимо и устројству Василијевих манастира у Кападокији, ако и многе друге детаље.
    А ово није ни чудо јер Св. Василије (као и Св. Сава-Хландар) пре уређења манастира у Кападокији ишао да се упозна са монаштвом у египтаској пустињи.  Св. Василиј је 357 године посетио Палестину и Египат.
    Заједно са Св. Григоријем Богословом Св. Василије се подвизавао у Кападокији од 358 до 359 године, кад је Василије написао мала монашка правила.  У време кад је Василије био епископ из Сирије је дошла група аскета-монаха у Кападокију која је била анархиски насторијена и који су названи Месалијани јер су сматрали да их само непрестана молитва може спасити. Ова аскетска група која се појавила у Кападокији је између осталог омаловажавала брак и јерахију. Али је настојањима Св. Василија ова аскетска групација доведена по контролу Цркве.
    Једна од главних разлика у односу на египтаско монаштво је то што је Св. Василије осмислио тако да кападокијско монаштво-манастири да буду у близини насељених места и да се посвети раду, мисиј Цркве, помагању болесних, старих и сиромашних. Градио је болнице, старачке домове и гостопримнице за путнике.
    У односу на египаско монаштво које није ценило толико образовање Кападокијци (Василије, Григорије Назијанз. и Григорије Нисијски) били су према истраживањима православних историчара најобразованији људи свог времена. Познавали су изузетно добро филосовију и гричку литературу.  И били су аристократског порекла и изузетно богати. Отац Григорија Богослова је подигао Цркву својим новцем и био епископ у истој.
    Родитљи кападокијаца су били права ромејска господа и према тадашњем систему су образовали своју децу да буду оратори и да имају праве аристокраски манире а што се посебно види из списа Григорија Богослова, који је био букавло речено монах аристократа/господин чоек, па чак није био толико наклољен ни Василијвој блажој верзији египаске строге монашке праксе.
    Даље што се тиче образовања Кападокијци су учили-студирали код најбољих учитеља свог времена од којих многи  нису били хришћани. Григорије Богослов је учио у Кесарији кападокијској па Кесарији Мартима-палестинској, Александрији, па потом заједно провео је више година на студијама у Атини заједно са Св. Василијем а што он доста пута спомиње својим списима.
    Углавном у СПЦ  постоји да се тако изразим најблаже речено један мали неспоразум/сукоб унутар монаштвa тј. код нас у монаштву који су строги сматрају за издајнике (или уписане монахе/монахиње) оне који не проведу цели дан у Цркви, итд... , а опет ови други сматарју ове прве за зилоте.  И ето укратко то је то.
     
     
  13. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Упознајмо монаштво у Раној Цркви   
    Што се тиче синаита у Србији, ево већ је неко писао на ту тему на википедији, иако је википедија чланак је за похвалу, сажет/прегледан,  подкрепљен цитираном литературом. 
    Синаити у средњовековној Србији — Википедија, слободна енциклопедија
    SR.WIKIPEDIA.ORG Тренутно, кад стигнем још ћу писати о египатском монаштву, а кад дође на ред хронолошки писаћу и о синајском монаштву .... надам се де ће бити још неко да пише понешто.....сигуран сам да има људи на форуму који су читали студије/текстове вазане конкретно за ову тему како је насловљена на почетку....
    Поздрав
  14. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Упознајмо монаштво у Раној Цркви   
    Гостопримство:
    Верујем да је већина од вас имала прилику да посети неки манастир и да буде дочекана/угошћена на овај или онај начин од стране манастирских житеља (монаха/монахиња). Сигруна сам и то да постоје различита искуства.  
     Египтаско монаштва је познато између осталог и  по томе што је посебну пажњу показивало према својим ближњима. Ава Пимен је говорио својим монасима да требају следити следеће правило: страх према Богу, непрекидна молитва, и чињење добра ближњима.
    Неки од монаха су живли изоловано по неприступачним местипа где је тешко било да неко уопште дође до њих. Тако да има примера где су неки проводили велики део живота а да нису никог видели од људи. Други поустињаци који су били на таквим местима где су посетиоци/поклоници ипак могли да дођу, ови монаси су различито поустпали. Неки од монаха нису хтели да комуницирају са посетиоцима, (или можда кроз прозор или кроз затворена врата), молећи се пред Богом непрестано за цели свет и на тај начин чинећи добро. Док је већи део монаштва ипак показивао гостопримство према гостима од који су засигурно већина били ходочаснисци који су долазили због поуке/савета.
    Из текстова које имамо (као Apophthegmata Patrum) може се видети на који начин су монаси дочекивали госте.  Када би монах видео да неко долази молио би се Богу пре него ови дођу речима: Господе Исусе Христе сачувај нас од празнословља, оговарања, увреда и испратих их одавде у миру. По доласку гостију, у текстовима се спомиње да је био обичај да се монах и посетиоци заједно помоле Богу пре него што им каже поуку, па чак има и места који кажу да су гостима пране ноге по доласку.
    Ова част је указивана јер су монаси видели у гостима/посетиоцима самог Господа Исуса Христа. Једна донекле устаљена пракса је била кад се дође у госте код монаха да гости не почињу први разговор/дискусију него чекају да буду питани. Али исто тако у текстовима има и примера који јасно показују да су и гости некад први почињали разговор представаљајући разлог доласка. Тако да се може извући закључек из овог боље сачекати прво па онда говорити.
    Што се тиче посета египтаским монасима често је разглог био поука или молба да се монах моли за некога. Исто тако био је обичај да се посетиоци угосте са храном и монаси су саветовани увек да једу заједно са гостима и да наруше своје правило што се тиче хране. Па чак у случају да монах у истом дану има два пута госте има исто да понови сваки пут, а да по испраћају гостију да се врати на своје молитвено правило и правило што се тиче исхране.
    У сваком случају у египаској пустињи посетиоци нису могли очекивати шведски сто од монаха. Монах Касијан  каже (Conf. 5. 11) да су гости имали бити задовољи са оним што се изнесе пред њих и да ништа не траже, и да не одбијају оно што им се нуди за јело. Једино у неким случајевима вино ако би гост одбио да пије – било је прихватљиво.  Али треба рећи нагласити да је постојало правило прво да се нахрани посетилац духовном храном кроз поуке/разговор а потом је долазило у обзир да се једе – ово је била општеприхваћена пракса код пустињака.
    Према казивањима у текстовима посетиоци су често долазили у групама али је било и појединачних посета.  Исто тако треба рећи према сведочанствима текстова ако би неко долазио до високих цивилних или црквених људи, монаси нису показивали неку журбу/ужурбаност да их дочекају боље него било кога другог ко није у овом рангу. Постоје многе анеготе кад би неко дошао од виђених угледних госитју.   Према сведочењу монаха Касијана (Sources Chrétiennes 109, p. 445) неки монаси су били саветовани да беже од епископа као што беже од жена. Према правилу, монасима је било забрањено да примају жене у својим келијама.
    Исто тако треба рећи, из текстова се може извући закључак,  да су монаси гостољубивије дочекивали паганске свештенике него епископе.  Али опет на другу страну имамо сведочаства да су и епископ примани достојаствено као што је то случај са Св. Атанасијем. Кад је гост одлазио монах је испрађао госта до врата али често би излазио даље да у миру испрати посетиоце. 
    Пошто се у египтаској пустињи веома брзо  број монаха  увећао, а и посетилаца, прављене су  организоване гостопримнице  за поклонике/госте. Исто има сведочанстава да су и жене долазиле, као што су познате госпође из ромејске империје Паула (у пратњи Јеронима) као и Меланија (у пратњи Руфина) и одседале у тим гостопримницама.
    Толико народе и поздрав.  
  15. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Упознајмо монаштво у Раној Цркви   
    У претходном тексту који сам поставио видели смо:

    .... да на привим/најранијим Хришћанским изображеним ликовима Христа Господа, Христос није приказан са брадом.... и како је време пролазило долази до промене/прелаза да је Христов лик сликан само са не исувише дугом брадом....


     
    Да се вратим на Стари Завет кад је у питању брада/коса:

    Свето Писмо Старог Завета спомиње многе Божије људе који су имали браду на пример Арон сасвим сигурно је имао браду:

    “Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Аронову, које се стаче на скут од хаљине његове; Као роса на Ермону, која силази на горе сионске; јер је онде утврдио Господ благослов и живот довека.” (Псалам 133:2)

    Самсон је имао браду  (Судија 16:17) Давид исто тако (1 Самуил. 21.13) Пророк Језекиљ је имао браду  (Књ. Про. Јез 5. 1)

    Даље Јосиф је имао браду. Шта је интересантно да се Јосиф морао обријати пре него што је изашао пред Фараона. Ово је била египатска пракса а што се види на каменим остатцима поготово у гробницама у Египту, где су фигуре египћана скоро увек приказиване без браде.

     “Тада Фараон посла по Јосифа, и брже га изведоше из тамнице, а он се обрија и преобуче се, те изађе пред Фараона.” (Књ. Постања 41.14)

     Мефивостеј је имао браду.  “Тако и Мефивостеј, син Саулов, дође цару на сусрет; он, пак, не опра ногу својих, нити браде своје очешља, ни опра хаљине своје од оног дана кад отиде цар до дана кад се врати с миром.” (2 Саму. 19.24)

    Јездра је имао браду: “Јер узеше кћери њихове себи и синовима својим, те се помеша свето семе с народима земаљским; и рука свештеничка и главарска беше прва у том преступу. И кад чух то, раздрех хаљину своју и плашт свој, и скубох косу с главе своје и браду своју, и седох тужан.” (Ezra 9:3)

    Према горе неколико споменутих места види се Стари Завет покаује да су цареви као и пророци имали браду, и да је томе поклањана пажња.  


     
    Треба рећи и то: Јевреји су веома били строги кад је у питању одевање полова, изглед полова и правили су оштру разлику између мушког - женског. А што није увек случај у времену у коме ми живимо, тј. кад човек погледа праксу/законе/перверзности у неким земљама... поготово на Западу....

    Значи, јевреји су имали категоричан став по овом питању, што су и Оци Цркве преузели/заступали....Према ставу Јевреја: Човек по природи има браду а жене немају јер су таквим створени, и оно што је Господ створио/каквим је створио, човек не треба да скрнави бријањем или било којим другим својм актом/чином....начином одевања или било чим другим. .... “Жена да не носи мушко одело нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини.” (5 књ. Мојсијева 22,5) Строго разликовање полова је исто тако карактеристично и за Нови Завет..... као и Оце Ране Цркве из разних разлога... на пример делом због гностика, који су на свој начин тумачили стварање жене од човековог ребра....

    У Старом свету тадашњи људи/народи могли су се разликовати по томе како су носили косу или браду-горе сам већ споменуо случај Јосифа. У Левитској књизи 19. 27 пише: “Не стризите косе своје уокруг, ни грдите браде своје.”

    Дакле овде се ради о бради измећу главе и образа тј. део поред ушију.... људи који се баве науком не могу са сигурношћу да кажу зашто су ове одредбе напсане али сматрају да је један од разлога и разликовање Јевреја од других народа који су практиковали горепоменуто у својим паганским култовима....где су ти жречеви имали ритуално бријање главе или делова косе/браде..... У Левитској књизи за свештенике ( 21. 5) даље пише “Да се не начине ћелави чупајући косе с главе своје и да не брију браде своје, нити се режу по тијелу својем.” 

    У Старом Завету шишање/бријање косе и браде је сматрано као знак туге/жалости...  “А то вјетар велик дође испреко пустиње и удари у четири угла од куће, те паде на дјецу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Тада уста Јов и раздрије плашт свој, и остриже главу, и паде на земљу и поклони се,  И рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње. (Јов 1, 19-20)

    ....даље да споменем прор. Језекиља: “Потом, сине човјечји, узми нож оштар, бритву бријачку узми, и пусти је по глави својој и по бради својој, па узми мјерила и раздијели. Трећину сажези огњем усред града, кад се наврше дани опсаде, а другу трећину узми и исијеци мачем око њега, а осталу трећину разметни у вјетар.... (Језекиљ 5, 1-2)

    Исто тако, да би се неко понизио, у Старом Завету је била пракса да се обрије пола браде том човеку:

    “Тада Анун ухвати слуге Давидове, и обрија им браде до пола и одсијече им хаљине по полa, до задњице, и оправи их натраг. А кад то јавише Давиду, он посла пред њих, јер људи бијаху грдно осрамоћени, и поручи им цар: Сједите у Јерихону докле вам нарасте брада, па онда дођите натраг.” (2 књ. Самуилова 10, 4-5).

    Поред тога, бријање је исто тако код Јевреја било саставни део обреда очићења: “Тада који се чисти нека опере хаљине своје и обрије све длаке своје, и нека се окупа у води и биће чист; потом нека уђе у око, али да стоји напољу не улазећи у свој шатор седам дана.” ( Трећа књига Мој., Лев. 14.8 ) и  “А учини им ово да их очистиш: Покропи их водом очишћења, а они нека обрију све тијело своје и оперу хаљине своје, и очистиће се.” (Четврта књ. Мојсијева 6.9, 8.7)  У случају болести/инфекције у СЗавету је било дозвољено бријање (Књ. Лев./2 Мој. 13.29-34)

      Као што сам горе навео (3. књ.Мојсијева 21.5) исто тако у књ. прор. Језекиља пише “А свештеници Левити, синови Садокови,..... И главе своје да не брију, а ни косе да не остављају, него нека стригу главе своје. (Језекиљ 44. 15-20)

    Ово горе показује да свештеници у Старом Завету нису бријали косу а  нити су могли да носе дугу косу већ су се по свој прилици редовно шишали.

    А што се тиче, изгледа мирских људи кад је у питању коса пише следеће: “Још рече Господ Мојсију говорећи: Реци синовима Израиљевијем, и кажи им: Кад човјек или жена учини завјет назирејски, да буде назиреј Господу, Нека се уздржава од вина и силовита пића, и нека не пије оцта винскога ни оцта од силовита пића нити каквога пића од грожђа, и нека не једе грожђа ни новога ни сухога. Докле год траје његово назирејство, нека не једе ништа од винове лозе, ни зрна ни љуске. Докле траје његово назирејство, нека му бритва не пријеђе преко главе; докле се не наврше дани за које се учинио назиреј Господу, нека буде свет и нека оставља косу на глави својој.” (Број./4. књ. Мој. 6. 1-5)

    Као што сам то већ споменуо у претходно постављеном тексту (пре овог) Христос је следећи Јеврејску праксу сасвим сигурно имао браду.  Да споменем овде и пророштво Исајино пророштво: “Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху; не заклоних лица својега од руга ни од запљувања. / Leđa sam okrenuo prema onima koji su me udarali i obraze prema onima koji su mi bradu čupali. Lice svoje nisam zaklonio od poniženja i pljuvanja.” (Исаија 50. 6)


     
    Тешко је тврдити/рећи са сигурношћу неке ствари АЛИ:

    Тако, што се тиче дужине косе у Старом Завету може се на основу горе споменутог претпоставити да свештеници нису имали исувише кретку косу а нити (пре)дугу...

    .....даље што се тиче дужине браде текстови углавном говори да је бријање забрањено - једино у одређеним околностима- вероватно је иста ситуација као и по питању косе тј. да Јевреји нису имали исувше кратку браду а нити исувише дугу...  а што се назире на пример из следећих места:

    ....на једном месту у СЗавету се каже за Давида, да је препавши се Ахиса цара Гатскога: “И претвори се пред њима и учини се луд у рукама њиховијем; и шараше по вратима и бацаше пјену низ браду своју “ (1 Самуил. 21.13)

    Исто тако: Мефивостеј син Саулов, дошавћи цару у сусрет;  “он, пак, не опра ногу својих, нити браде своје очешља, ни опра хаљине своје од оног дана кад отиде цар до дана кад се врати с миром.” (2 Саму. 19.24)

    И ово место: “Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Аронову, које се стаче на скут од хаљине његове......” (Псалам 133:2

    Треба рећи и то да здраворазуми људи увек се труде/настоје да буду пректични у животу...тј. да свој живот не отежавају/компликују са било чим...људи који имају изузетно дугу косу и браду знају колико је потребно времен- кад је у питању одржавање хигијене.....неко ко је би пустињак у Старом или у Новозаветним временима био је далеко од насељених места и самим тим у много другачијим животним околностима....

    Наставиће се..... кад стигнем по питању ове теме прелазим на Нови Завет као и Оце Ране Цркве/рано монаштво па онда потом идемо даље....

  16. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Зоран Ђуровић: Игуманија манастира Ћелије Гликерија на сахрани рашчињеног епископа Артемија   
    Не бих да улазим у детљну анализу Артемијевог случаја – већ је доста писано/говорено о томе...а и Padre је потрошио силно време на све то....како ствари стоје лакше је некога из мртвијех дозвати него Артемијецима нешто објаснити, ти људи на очиглед негирају истину....
    Само бих хтео неколико детаља да кажем/напишем.....
    ....људи који нису имали посла/контакта са Артемијевим следбеницима немају појма шта је то, о чему се ту ради... можда ће непримерено бити кад кажем, али буквално тим људима је испран/депрограмиран мозак/ум, (по овом питању се може повући паралела са суботарима...)...... и те људе не 100% него 1 000 000% контролишу ти кукавци (некад Артемије/Марко а сад Максим, Николај и други, како се већ зову.....)....дословно ови било шта да им кажу, следбеници Аретемија су спремни да то ураде.....ако човек покуша да разговара са њима о томе шта је Црква, итд. .... како би се то модерно рекло данас, ту нема простора за “констурктивни” разговор...једноставно само, све они шта кажу то је тачно... и то је то....
    ....лично познајем неке од Артемијеваца, доста сам разговарао са некима од њих објашањвајући зашто не требају да прилазе Артемију, да се упуштају у све то... значи на све могуће начине сам покушао, пажљиво, рационално и емоционално и арругментовано на нивоу тих људи....а пре свега имао сам искрен и отворен приступ у разговору према тим људима.... и џаба, не иде....незнам, те људе само Господ неба и земље може вратити, или неким чудом да неко од те 4ворице да се врати у Цркву са народом....
    Као што је овај раскол почео од врха (Артемија) тако исто вероватно може и да се превазиђе на тај начин....тј. та 3 или 4 човека што воде ту групу тренутно, ако буду разумни колико толико барем неки од њих и да се врате у СПЦ...чак и да се сва 4ица тих хороепскопа (како себе називају).... да се врате у Цркву.... један број народа сигурно неће пристати на то.... какогод боље је да се барем неки врате него нико....
    ... један од тих људи ми је доста помогао... не могу сад да причам о детљима....ја се никад не одричем људи који су ми  помогли какви год да су....звао ме је неколико пута на те њихове скупове ја сам му објаснио сваки пут детаљно зашто,  тј. да ја не могу да идем тамо и да будем присутан ту на том збору/скупу – какогод човек да то назове.... и даље су чујемо понекад једном или два пута годишње.... ти људи су направили избор....и то је то....жао ми је због свега... не кажем да је немогуће али тешко ће бити да се сви ти људи врате у окриље Цркве....
    Нажалост има и свешеника у СПЦ који тајно/прикривено симпатишу Аретемијаве следбенике....
    Сабори и Патријарх су већ покушали разговарати са тад Артемијем (сад упокојеним Марком) и није ишло..... нисам паметан шта даље урадити... тренутно на неки начин имамо нову ситауцију...бивши епископ Артемије сад Марко се упокојио....Надам се да ће Сабор СПЦ-ве имати неку нову стратегију/план по овом питању.....
  17. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Dominika у Православље у Африци   
    Pravoslavno vizantijsko pojanje (ali ne samo to) na suahilskom jeziku - playlista
     
  18. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Dominika у Православље у Африци   
    Kad aleksandrijski papa (patrijarh) i jos jedan afrikanski pravoslavni vladika zaigraju..
     
  19. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Текстови/преводи Отаца Ране Цркве   
    Као што сам раније већ негде писао о томе Св. Писмо не може да се тумачи без Отаца Ране Цркве....данас у СПЦ често имамо појаву/дешава да неко држи неко предавање или проповеда и износи своје лично тумачње/личну проекцију текста Св. Писма - а без да се позива да каже шта Оци Цркве кажу - како тумаче то неко битно (тешко место за тумачење) из текста....
    Даље окачићу изузетно важне књиге, зборнник цитата/места из Св. Писма о којима су Црквени Оци писали/тумачили/позивали се.....тако да можемо да видимо како су они тумачили Св. Писмо.... овде у овим књигама се ради само о листи цитата а посебно се требају наћи конкретни интегрални текстови....
    1.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 1.                 Des origines a Clement d'Alexandrie et Tertullian
    2.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 2.                   Le troisieme siecle (Origene excepte)
    3.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 3.                   Origene
    4.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 4.                  Eusebe de Cesaree, Cyrille de Jerusalem, Epiphane de Salamine
    5.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 5.                  Basile de Cesaree, Gregoire de Nazianze, Gregoire de Nysse, Amphiloque D'Iconium
    6.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique 6.                   Hilaire de Poitiers, Ambroise de Milan, Ambrosiaster
    7.       Biblia patristica: Index des citations et allusions bibliques dans la litterature patristique Supplement: Philon D'Alexandrie
     
    https://1lib.eu/s/?q=%09Biblia+patristica%3A+Index
    http://libgen.lc/search.php?req=%09Biblia+patristica%3A+Index&open=0&res=25&view=simple&phrase=1&column=def
                                 
    Ове горе књиге могу бити од користи кад се спремају предавања/проповеди или ако човек сам чита нешто учи у школи за испит, или сам за себе, или ако пише неки рад на неку тему - и жели да види како Оци говоре о томе конкретном месту из Св. Писма и у коме контексту, тј. како тумаче неко конкретно место из Св. Писма.....
    Поздрав за све људе добре воље
  20. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Текстови/преводи Отаца Ране Цркве   
    Данас, неки се клањају и обоготворавају: црквенословенски језик, други пост, трећи духовнике, четврти молитву, пети иконстас и завесе, шести знање, седми аута, куће и викендице, осми власт/фотељу, девети нешто друго... итд....дакле свако од нас има нешто то “најважније” у  “нашем” Православљу.....


     
    Наравно у раним Хришћанским Свештеним списма Господ неба и земље је увек у центру, све је према Њему усмерено, и све према Њему иде......
    .....али поред тога ево још шта пише о важности: поста,  молитве и милостиње у Другој посланици/проповеди Климента Коринћанима (почетак 2ог века):

    “16. 4. Зато je добра милостиња као покајање од грехова; бољи je пост од молитве, a милостиња од обадвога; љубав пак „покрива мноштво грехова“, док молитва (узношена) из чисте савести — „од смрти избавља“. Блажен je свако онај кo ce y овима нађе потпун (πλήρης), јер милостиња постаје олакшање од греха.”

    ...............

    Па даље каже:

    “17.2. Помозимо, дакле, једни другима да и оне слабије узведемо (άνάγειν) на добро, да бисмо ce сви спасили; и обраћајмо (έπιστρέψωμεν = повраћајмо) једни друге и поучавајмо. 3. И немојмо да мислимо да само сада (треба да) верујемо и пазимо док нас презвитери (= свештеници y Цркви) поучавају, него и када одемо кући сећајмо ce заповести Господњих; и нека нас не привлаче светске жеље, него, долазећи чешће (πυκνότερον προσερχόμενοι = на заједничка сабрања), старајмо ce да напредујемо y заповестима Господњим, да бисмо сви, „једно исто мислећи“, били сабрани y живот.  

    19. 2. И не будимо незадовољни и не негодујмо, као немудри, када нас неко поучава и враћа од неправде ка правди (Божијој). Јер кад некад чинимо зла дела, не схватамо (шта радимо), због сумње и неверја које je y грудима нашим, и што смо помрачени умом од сујетних жеља. 3. Зато, творимо правду, да бисмо ce коначно спасли. Блажени су који ове заповести слушају: макар ce за кратко време и злопатили y овоме свету, узабраће бесмртни плод васкрсења. 4. Нека ce, стога, не жалости побожни ако ce y садашњим временима мучи: њега очекује блажено време (μακάριος...χρόνος); oн ће гоpe (на небу), оживевши са оцима, радовати ce y веку (= вечном) који нема жалости.

    20. 4. Ниједан од праведника није брзо добио плод, него га (дуго) очекује. 4. Јер када би Бог брзо давао награду праведницима, тада би то било пре бављење трговином, a не богопоштовањем, јер би смо (само) изгледали да смо праведни, идући не за оним што je побожно, него за оним што je корисно.

    5. Јединоме невидљивоме Богу, Оцу Истине, Који нам je послао Спаситеља и Началника непропадљивости (τής αφθαρσίας = бесмртности), кроз Којега нам je открио Истину и небески живот, Њему слава y векове векова. Амин.”  Превод владике Атанасија  стр. 220-223


     
  21. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на PredragVId у Упокојио се у Господу Његова Светост Патријарх српски Иринеј (1930-2020)   
    Доста се цркава изградило и фрескописало за њихово време. Нису дочекали освећење мозаика храма Светог Саве. Дужни смо да их помињемо у храмовима које су нам оставили. Брод цркве постаде небеска лађа. Изгубили смо две главе цркве а добили небеске задужбинаре: анђеле црквоградитеље. Нисмо успели да их сачувамо - сад нек они чувају нас. Приклонили су чесно своје главе и узели су их свети Петар Цетињски и свети првоврховни архистратиг Михајло. Ми смо тужни али се они радују.
  22. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у Упокојио се у Господу Његова Светост Патријарх српски Иринеј (1930-2020)   
    Скршила се два носећа стуба СПЦ – остао трећи да обезбеђује вечност
    RS.SPUTNIKNEWS.COM Српска православна црква се заљуљала и нашла на великом искушењу, скршила су се два њена носећа стуба, каже за Спутњик академик Матија Бећковић.  
  23. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на uomo del Ve.Te. у Текстови/преводи Отаца Ране Цркве   
    У наставку ћу поставити део текста из Вранавине посланице.
    Према мишљењу људи од науке овај ранохришћански спис потиче из Александрије и написан је у периоду од 70 до 135 године.
    Један од интересантних детаља је тај да је део текста у овој посланици веома сличан тексту који налазимо/читамо у Дидахију-исто тако ранохришћанском спису:
    Ево почетак Дидахија: “Постоје два пута: један живота, a други смрти, и велика je разлика између та два пута. 2. Пут живота je овај: прво, „љуби Бога који те je створио“; друго, (љуби) „ближњега свога као самога себе“. И све што хоћеш да ти ce не чини, и ти не чини другоме. .....“
     
    Текст Варнавине Посланице:
    “ХVII 1. Постоје два пута науке и власти (διδαχής καί εξουσίας): пут светлости и пут таме, и између та два пута разлика je велика. Ha једном су постављени светионици (φωταγωγοί) анђели Божији, a на другом анђели Сатанини. 2. Овај je Господ од векова и y векове, a онај je кнез садашњега вре- мена безакоња.
    XIX. 1. Пут, пак, светлости je овај:
    Ако неко хоће да иде путем до одређеног места, похитаће кроз дела своја. A знање које нам je дато да ходимо овим путем јесте овакво:
    2. Љуби Онога који те je створио,
    бој ce Онога који те je саздао,
    прослављај Онога који те je избавио од смрти.
    Буди прост срцем и богат духом.
    He дружи ce са онима који иду путем смрти.
    Мрзи све што није угодно Богу.
    Омрзни свако лицемерје; не остављај заповести Господње.
    3. Немој себе уздизати, већ буди y свему смиреноуман. He присвајај себи славу.
    He смишљај зли савет на ближњега свога.
    He дозволи души својој дрскост.
    4. He чини блуда; ни прељубе; ни разврата с децом. Нека ти реч Божија не изађе с нечистотом неких. He гледај на лице кад некога треба покарати због преступа.
    Буди кротак, буди тих, имај страх од речи које си чуо. He буди злопамтљив брату своме.
    5. He буди двоједушан хоће ли (нешто) бити или неће. He узимај узалуд име Господње.
    Љуби ближњега свога изнад душе своје.
    He убијај дете y зачетку, нити га погуби кад ce роди. He дижи руке своје од сина свога или од кћери своје, него их од младости учи страху Господњем.
    6. He жели оно што je ближњега твога.
    He буди грамжљив, нити ce везуј душом својом са високима (= на положаји- ма), него ce дружи са праведнима и смиренима.
    Све што ce догађа примај као добро, знајући да без Бога ништа не бива.
    7. He буди двоједушан ни двојезичан, јер je двојезичност замка смрти.
    Подчињавај ce господарима као слици Божијој, са поштовањем и са страхом.
    He заповедај y гњеву слузи своме или слушкињи, који ce y истога Бога надају,
    да не би они пренебрегли страх заједничког вам Бога; јер je Он дошао да позове не гледајући на лица, него (гледајући) на оне које je Дух (Свети) припремио.
    8. Све што имаш подели са ближњим својим и не реци (за нешто) да je (твоја) својина; јер ако сте заједничари y непропадљивоме, колико сте већма y пропадљивоме?
    He буди много говорљив, јер су уста замка смрти. Колико можеш, буди целомудрен ради душе своје.
    9. Немој да за примање пружаш руке, a кад треба дати (онда) да их скупљаш.
    Љуби као зеницу ока свога свакога који ти говори реч Господњу.
    10. Сећај ce дана суда и дању и ноћу, и тражи сваки дан лица светих,
    било трудећи ce y речи и путујући ради тешења
    и старајући ce да спасеш душу речју,
    било да рукама својим радиш за откуп грехова својих.
    11. Немој ce устезати да даш, нити дајући гунђај, јер ћеш познати кo je Добри Наградодавац.
    Сачувај што си примио, нити додајући нити одузимајући. Мрзи до краја оно што je зло.
    Суди праведно.
    12. He прави раздора, него мири завађене сједињујући их. Исповедај ce за грехе своје.
    He приступај молитви са савешћу нечистом.
    XX. 1. A пут онога Црнога (του μέλανος = ђавола [таме]) јесте криви (пут) и проклетством испуњен.
    Јер je (то) пут вечне смрти, и с муком сав; и на њему ce налази оно што губи душу њихову:
    идолопоклонство, дрскост, надменост власти, лицемер- је, двоједушност, прељуба, убиство, отимачина, гордост, преступништво, лукавост, злоба, самонаметљивост, врача- ње, мађија, грамзивост, немање страха Божијег (άφοβία Θεοΰ = небогобојажљивост).
    2. (Ha том путу cy): прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, који не знају плату праведности, који ce не држе добра, нити суда праведног, који удову и сироту не пазе, који бдију не на страх Божији, него на зло, од којих je далеко и по страни кротост и трпљење, љубитељи сујете, који ce отимају о награду, који не милују сиромаха, не саосећају са страдалником, који су лаки на оговарање, који не познају Створитеља свога, убице деце (своје), развратитељи саздања Божијег, који ce одвраћају од невољника, вређају и муче већ намученога, браниоци богаташа; безаконе судије сиромаха, испуњени свакога греха (πανταμάρτητοι = свегрешници).
    XXI. 1. Добро je, дакле, научивши наредбе Господње, колико их je написано, y њима ходити (= живети). Јер ко ово чини биће прослављен y Царству Божијем, a ко изабира оно (друго [пут таме]) пропашће заједно са делима својим. Ради тога; ће бити васкрсење, ради тога расплата (άνταπόδομα).”   Превод вл. Атанасија стр. 167-170
  24. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у Izgradnja Hrama Svetog Save se bliži kraju   
    http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/11/09/6923961_hram-svetog-save-tjpg „Ми градимо Храм, а Храм гради нас"
    WWW.RTS.RS Храм Светог Саве у Београду је највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану.  
  25. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у Izgradnja Hrama Svetog Save se bliži kraju   
×
×
  • Креирај ново...