Jump to content

Agaton Vuzman

Члан
  • Број садржаја

    426
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY у Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar   
    Шта значи “цивилизовати” дете?
    Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду. Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи! Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример.
    “Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије”
    Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују?
    Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!
    Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!
    Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, прметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна.
  2. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY у Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar   
    Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин?
    Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима.
    Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили?
    Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању. Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне.
    Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено!
    Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес. Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо.
  3. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY у Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar   
    АКО ДЕТЕ ВИШЕ ВОЛИ ДА ГЛЕДА ЦРТАНЕ НЕГО ДА ИДЕ СА ТОБОМ У ШЕТЊУ, ИЗГУБИО СИ БИТКУ, НЕГДЕ СИ ПОГРЕШИО
     
    http://www.manastirklisina.com/wp-content/uploads/2021/07/Ako-dete-vise-voli-da-gleda-crtane-320x200.jpg  
     
    Феномен слушања код деце је запостављен, деца су све више бића гледања. Зато им је закржљала и машта и послушност, зато не доживљавају свет више по правим вредностима. Оно што видимо је јаче од оног што чујемо. Дете најпре доживљава свет визуелно, али онда треба постепено и све више уводити код њега и оно што могу сазнавати по чувењу, тако разумевају свет око себе и саме себе. Треба му зато много причати, а онда му дати да то репродукује тако што ће да црта јер, тако развија своје ментално и асоцијативно поље. Одатле потиче и реч послушност, морамо прво да слушамо, да чујемо. Најбоље би било избацити ТВ и игрице из куће. ТВ је постао бебиситерка данас. Ако дете више воли да гледа цртане него да иде са татом у шетњу, изгубио си битку, негде си погрешио.
    Треба живети са децом природно, треба их укључивати у живот, треба имати слуха за њих, треба им се стално посвећивати, бавити се њима. Онда нема пропуста, нема размажености.
    Питају људи шта да раде кад дођу гости, а деца им скачу по глави и уопште неће да слушају. Или их воде у продавницу, а дете почне да се ваља по поду и вришти да би му мама купила нешто.
    Тај проблем се не решава тада.
    Ако природно живимо са њима, ако смо се на време и у довољној мери бавили њима, ако знају колико су нам важни, тих размажености неће бити. Ако си га навикао да му купујеш пажњу преко поклона – а то је највеће зло за дете – онда ће оно у продавници тражити да му нешто купиш јер му је то замена за љубав и пажњу. Оно тад не тражи кекс, него твоју пажњу, а ти га грдиш или тучеш због кекса. Да си му поклонио довољно пажње и припремио га на тај одлазак у продавницу, не би тога било. То значи да му на време објасниш да не може сваки пут нешто да добије, да мама нема толико пара, али га мама зато води у шетњу и прича са њим, што је много значајније. Ако дете није добијало адекватну пажњу, онда ће да је граби од других људи, тј. гостију.
    Преко поклона се лепо може објаснити деци значај неког догађаја, празника. За мале празнике ће добијати мале поклоне, за велике празнике велике поклоне. Посредно му се ставља до знања значај неког празника, али му се, наравно, и објашњава све то.
    За децу је важније какав пример гледају у кући него шта им причамо. Ако дете пише домаћи, а мајка мути фил и каже оцу за комшију: “Види какву је кућу подигао! Нема дана школе, али уме да живи!” – какву поруку мајка шаље детету у том тренутку?
    Никако не треба кажњавати децу, а понајмање батинама. Тај бол који смо му нанели ће створити мржњу код њега, а не жељену реакцију или промену начина понашања. Ако смо са њим живели природно, бавили се њиме, ако има стално нашу пажњу и љубав, оно неће бити неваљало, неће бити потребе за батинама и кажњавањем. Боље је тад причати о својим емоцијама. Ако нас дете воли, ако је послушно (послушност која долази из љубави, не из страха), оно ће пре разумети ако му кажемо да нас је нешто повредило (не у смислу набијања њему кривице) него ако га изубијамо. А ако смо га повредили батинама, нанели му бол, оно неће моћи да саосећа са нама.
  4. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY у Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar   
    Te strahove roditelja koji su nekada i objektivni detence ne može da razume. Ono samo oseća atmosferu straha, a ona je deset puta jača nego što mi odrasli to možemo da osetimo. Deset puta! Ne deset posto, nego deset puta. Znači užasno se umnožava strah deteta ukoliko je roditelj uplašen. Volite svoje dete, hrabrite ga, jer za život je potrebna i radost i hrabrost.
  5. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на fsa у Тема јасна из прве поруке   
  6. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Милошшш у Тема јасна из прве поруке   
  7. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на fsa у Тема јасна из прве поруке   
  8. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Bilbija у Тема јасна из прве поруке   
  9. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на александар живаљев у Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar   
    Професор Бојанин у петак, 02.06. у 18 ч у Коларчевој задужбини држи предавање "Пренатална психологија" из циклуса Лаички апостолат Православног пастирско - саветодавног центра.
    Dr Svetomir Bojanin: Dete puno toga razume kada mi njega razumemo
      Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”.
    Ivana Radovanović
    Profesor Svetomir Bojanin se bavio socijalnom psihijatrijom i psihoterapijom na Institutu za mentalno zdravlje. Uveo je na Beogradski univerzitet Neuropsihologiju i reedukaciju psihomotorike, predmet koji je predavao i na Defektološkom fakultetu. Nastavio je svoj savetodavni rad u okviru Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra, čiji je saradnik od osnivanja. Autor je knjiga „Gordijev čvor mladosti”, „Pod drvetom saznanja dobra i zla”, „Škola kao bolest” i „Tajna škole”.
     
    Koliko prenatalno doba određuje čovekov dalji život?
    – Prenatalno doba je vrlo značajno za naš život. Od trenutka začeća, budući tata i mama ispunjavaju fantaziju o svom detetu, razmišljaju o detetu u najlepšim pojmovima. To je takozvana „fantazmatična kolevka”. Međutim, kad se to dete rodi, postaje jedno stvarno dete, tada se često događa da ono ne odgovara našoj „fantazmatičnoj kolevci”. Onda ono poraste, a mi sve više zavoljevamo to što je u našem naručju, i polako ta „fantazmatična kolevka” usahne. Međutim, ne biva to uvek. Egocentrično nastrojeni ljudi su stalno nezadovoljni, jer to dete koje raste ne liči na ono što bi oni hteli. Problem „fantazmatične kolevke” i realiteta je osnovni izvor konflikata između roditelja i dece. Govoriti o prenatalnom vremenu je zato vrlo važno jer mi, na osnovu podataka o razvoju deteta, treba da razvijemo naša ponašanja, da organizujemo i život majke u odnosu na dete. Važan je glas, spoljni svet, svađe u kući, ljubav ukućana, maženje deteta. Dete čim se rodi, prepoznaje glas majke. U ruralnim uslovima, ranije su bili vrlo zanimljivi običaji, kao da su znali neuropsihologiju razvojnog doba. U jednom plemenu u Africi, pred trudnicom se ne sme svađati. Jer, kažu, kad se krene u svađu, „to uđe unutra i vadi oči detetu”. Nisu znali neuropsihologiju, ali su znali da žena treba da živi u lepoj atmosferi u svojoj trudnoći.
    Kakva treba da bude priprema budućih roditelja?
    – U našem vremenu je sve postalo nekako veštačko i stalno se traže neki naučni modeli ponašanja, što je nemoguće. Naučnih modela ponašanja nema, ni vaspitanja naučnog nema. Za majku, roditelja uopšte, važno je da zna nešto više o sebi i svojoj naravi. Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”. Dakle, problem je kako da razumemo naše dete. I kako da se razumemo sa našim suprugom, sa okolinom u kojoj živimo. To je isti problem, samo su različite nijanse. To „kako se razumeti” je put kako da majka radi na sebi.
    Kako se uspostavlja prirodan odnos i razumevanje deteta?
    – Postoje razgovori. Razgovaramo da bismo nešto saznali, a ne da bismo nekome nametnuli svoju mudrost. Razgovaramo da bismo nešto čuli i da bismo napravili ravnotežu između naših horizonata i posmatranja sveta tog drugoga sa kojim razgovaramo. Jer, razumevanje je postalo iz ljubavi. Bez razumevanja nema ljubavi. Dete puno toga razume kad mi njega razumemo. Tu počinje njegovo osećanje ljubavi prema nama. Nije prirodno da se tata i mama prave drugovi svojoj deci. Dete ima potrebu da ima drugove, s njima hoće da se valja po patosu, da igra fudbal. Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima autoritet. Ne autoritet kamdžije i šamara, nego autoritet časnog i estetskog ponašanja. Biti prirodan znači: truditi se da se ponašaš što bliže sprezi odnosa časnog i estetskog.
    Šta znači estetsko ponašanje? – Znači da otac ne dođe kući pijan, da ne lupa po kući, da jede kao čovek, a ne da jede halapljivo i da sve uprlja oko sebe. Naše estetske i etičke potrebe uobličavaju naše nagone. Kad smo gladni, uzdržimo se dok se sto postavi, dok se operu ruke i svi sednemo da jedemo. Nijedna nagonska potreba ne sme da se zadovoljava kako stigne, nego kako je mi našom slobodnom voljom uobličimo. Slobodna volja, estetski i etički principi sa kojima smo se rodili, modeluju naš nagonski svet i naša ponašanja. Problem svesnosti je, u stvari, problem našeg života. Francuski filozof Bašelar kaže: „Čovek ne živi iz impulsa i moranja, nego živi iz slobode volje”. Jedino čovek živi iz slobode volje. To je svesnost i usmerenost ka nekom smislu u budućnosti, što nas vuče i što modeluje naša ponašanja. Naše ponašanje razbija to što nemamo razvijenu svesnost i smisao šta želimo u sebi da postignemo. Vreme u kome živimo je usmereno da razbija svesnost i smisao. Zbog toga je teško vreme u kome živimo, sve je napadnuto protiv smisla naše svesnosti, smisla porodičnog života, smisla estetizovanja nagonskog. Gubi se taj časni smisao onog što radimo, a bez toga, časnog i smisla, mi smo neurotični i uplašeni.
    Ima stavova da dete ne treba hvaliti da se ne bi „razmazilo”. Da li su detetu ipak potrebne pohvale u građenju samopouzdanja?
    – Kada se neki čovek moli Bogu, onda želi i da je u milosti Božjoj. I dete želi da bude u milosti Božjoj. Ono želi da bude u milosti tate i mame. Naš osmeh, naša ljubav, naša reč, od nultog dana izvlače iz deteta kao biološkog entiteta njegov ljudski i duhovni supstrat. Bez tog osmeha, bez grljenja i maženja – a to je za njega uvek nagrada – bez reči koje će pratiti to dete, bez onog „sad si bio pametan, dete moje”, bez toga nema izlaska čoveka iz njegove biološke ljušture. Izaći iz biološke ljušture, odgađati svoje nagonske potrebe da bih mogao da naučim lekciju, da bih mogao da budem bolji umetnik, bolji naučnik, da bih mogao da bolje orem njivu da više rodi, da bih ostvario smisao svog života – to je ono što nas čini ljudima. Bez gratifikacije, bez nagrade i ljubavi toga nema. Uspeh nas čini boljim, ljubav nas čini boljim, to nas tera da napredujemo. A kritika je naš pad. Mnogo je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će da usahne, da uvene, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Treba da ga pohvalimo ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče.
    Zašto se kod dece javljaju strahovi i kako se oni prevazilaze?
    – To sve zavisi od ponašanja okoline i roditelja. Nijedan strah kod deteta, nijednu grešku koju dete napravi, ne treba dramatizovati. „Jao, šta si to uradio? Kako si takvu glupost pomislio?” – to se nikad ne kaže deci. Sve što se događa treba ispričati, raspričati, raspraviti, u nekom dijaloškom odnosu, bez prebacivanja, tako da se ne dramatizuju situacije. S decom treba razgovarati kao s odraslima, na teme koje njih interesuju. Strah će imati dete kad vidi da i mama ima strah. Kad se mama unezveri što je on pao sa stolice. A ako ona kaže: „Sad će to proći”, pa ga poljubi, on odmah prestane da plače. Po našoj fizionomiji, dete prepoznaje potrebu da bude uplašeno.
    Ima li opravdanja za batine kao vaspitno sredstvo?
    – Batine u porodici nikad nisu dobre. Mogu se sve stvari rešavati bez batina. Ali, mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i pljesnemo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. Batine ne mogu nikoga vaspitati na dobro, niti se može naučiti batinama da neko nekoga voli. Batine, šamar, uvek su pad roditeljstva i vaspitanja. O svakom šamaru koji roditelj udari svom detetu, može da se napiše mali roman. Ne možemo šamarima i batinama vaspitavati dete. Jer, ako počne da se boji bola, ono će prestati da se boji moralnog pada. A ako se ne boji moralnog pada nego bola, svagda tamo gde nema bola, on će ići u moralni pad. Imamo dokaza tome: sva deca koja kradu i koja su delinkventi, mlaćena su zverski od svojih roditelja. Batina nije nikoga naučila da se okane poroka i da se okane nemorala, čak je i gurala u nemoralno ponašanje.
    Kako tumačite stav da je „batina iz raja izašla”?
    – Da je batina bila valjana, ne bi ni izlazila iz raja.
    Kakva je vaspitna sprega škole i roditelja?
    – Kirkegord je, sredinom 19. veka, učio kako da mi podučavamo: moramo da razumemo kako onaj drugi razume i šta razume, i sa te pozicije da ga povedemo ka onom što mislimo da treba da razume. To treba da znaju učitelji u školi, propovednici u Crkvi i roditelji u radu sa decom. Pitam se, kad dete dođe iz škole i ima slabu ocenu, da li tad roditelj učini napor da shvati zašto dete to ne zna? Za koju ruku da ga uhvatim na toj njegovoj tački gledišta, da s njim išetam na neku vedrinu, na neki prostor gde on može da razume? Zašto beži od škole? Komenski, tvorac sadašnjeg masovnog školstva u 17. veku, kaže da škola ne sme da daje detetu ništa što dete ne razume ili ne voli. Pogrešan je stav da škola ne treba da vaspitava, nego samo da daje informaciju. Vaspitava i prostor gde si ušao – da li je taj prostor neuredan, da li je čist, da li tu ima knjiga, ili ima samo fudbala, ili nema ništa. I kad izađemo na ulicu – kako hodamo, kako smo obučeni.
    Kakav odnos prema detetu treba da imaju supružnici koji se razvode?
    – Razvod je uvek raspadanje jedne celine za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako moraju da se razvedu, ne smeju jedno o drugom da pričaju detetu ružno. Dete mora da zna da ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. „Nije mi mama bila dobar drugar, i zato smo se razveli. Ali, tebe volim”. Ne sme dete da posumnja da ga njegov tata ne voli, da ne plaća alimentaciju. „Eto kako te tvoj tata voli!”, to se nikad ne kaže pred detetom, ako ga volimo. Svako od nas želi da ima najboljeg tatu i najbolju mamu. To je osnovno pravilo razvoja. Tamo gde tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe i zavisnosti.
    Roditelji često stoje pred dilemom: kako da dete vaspitano na tradicionalnim, zdravim osnovama, opstane u današnjem obesmišljenom svetu?
    – Ono što je važno je da naučimo sebe – ako mislimo i našu decu – da verujemo da smo na pravom putu i da je ono što radimo ispravno. Da drugoga ne osuđujemo odmah čim smo ga sreli, da pokušamo da nađemo razlog njegovog gneva, njegovog nerazumevanja naše pozicije. Da naučimo dete odmalena da se igra „Ne ljuti se, čoveče”. Ako pobedi – lepo; ako izgubi – da to izdrži. Ako je neko zao i pravi neprijatnosti, da naučimo da ga izbegnemo ili da mu pomognemo da uvidi da je zao. Ako mi na njegovo zlo odgovaramo našim zlom, onda je problem ozbiljan. Hrišćanska porodica mora da se ponaša mudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima. Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u konflikt sa samim sobom. Tu je problem hrišćanske porodice, što padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo, da se ponosimo time pred samim sobom.
    Izvor: Pravoslavlje.spc.rs
    via Detinjarija
  10. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у Exit proglašen za najbolji evropski festival   
  11. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у General Ratko Mladic   
    Пошто Србија не жели у НАТО Срби се морају приказати као злочинци и не смеју имати жртве, изјавио је посланик у немачком Бундестагу 
    Александер Ној.
    Ној је, у изјави Танјугу, поводом комеморације у Сребреници, на којој су званичници поново говорили о геноциду и поредили тамошњи злочин и са Холокаустом, казао да се покушава приказати да су српски војници тамо убили недужне цивиле.
    „Не могу оценити да ли се ради о геноциду, ратном злочину или нечему другом. Али познато је да нису сви који су тамо убијени били цивили, већ и бошњачки борци који су убијени у сукобима на ратишту, што се прикрива“, навео је посланик немачке „Левице“.
    „Чињеница је да жртве морају увек бити Бошњаци, Хрвати, Албанци, иако има много убијених српских цивила на Косову, у БиХ и Хрватској. Срби се приказују искључиво као злочинци и не смеју да буду жртве“, критиковао је он.
    Ној каже да се на западу не прича о српским жртвама, јер Срби, како је навео, морају бити лоши.
    Он је подсетио да је 1992. око Сребренице убијено 1.000 српских цивила од стране муслиманске војске, што је и довело до злочина у Сребреници.
    „Једнострано приказивање Срба има за циљ да се Срби доведу у дефанзивно стање, а то све је тако јер Србија неће у НАТО, па их је потребно оцрнити “, сматра Ној.
    Каже да се двоструки стандарди примењују стално, а тако и када су Хрвати под Фрањом Туђманом протерали крајишке Србе.
    „Запад је тада затворио очи пред протеривањем више од 100.000 људи и мноштво жртава, а уједно и помагао обуком хрватских снага. На другој страни када су на Косову протеривани Албанци онда се говорило о хуманитарној кризи, ратном злочину и геноциду“, додао је Ној.
    „Запад појам хуманитарне кризе користи за спровођење својих циљева“
    Такви пример, каже, јасно показују да запад појам хуманитарне кризе користи за спровођење својих циљева, да им нису важне жртве.
    Према његовим речима Албанци, Хрвати и Бошњаци имају много тога за шта треба да одговарају, а пред хашким трибуналом надпросечно велики је број Срба осуђен, док су остали ослобађани.
    С тим у вези је подсетио да је и Насер Орић ослобођен иако је било јасно да је починио злочин.
    Ној каже да је сада, након више од 10 година запостављености, поново фокус ЕУ на Западном Балкану, јер се видело да Русија, Кина, али и Турска покушавају да шире свој утицај.

    © SPUTNIK 

    „Сада НАТО и ЕУ желе што пре да државе региона интегришу у ЕУ, и то све је геополитички мотивисано. Пошто Србија одбија да призна Косово, што је потпуно исправно јер јој је украдена та територија, она не може тако у ЕУ. А ЕУ жели да што пре прими цео Балкан јер би тиме окончала утицај других у региону“, уверен је Ној.
    Према његовим речима то је разлог што непрестано расте притисак на Србију и што се Срби приказују као зликовци.
    Указао је да је гледао синоћ вести немачке телевизије, где је из Сребреници видео да једна муслиманска НВО позива младе Србе да дођу и „увере“ се у злочин. То, каже, може бити опасно, јер су млади отворени за све и могу насести на западну пропаганду.
    Упитан да ли ће Немачка задржати фокус на Западном Балкану и након парламентарних избора у тој земљи у септембру, Ној је подвукао да је Балкан важан за Немачку, јер тај регион сматра територијом под немачким утицајем.
    „Балкан је веома важан Немачкој, која територију бивше СФРЈ сматра својом утицајном сфером, а ту је у конкуренцији САД. Немачкој и САД нису важни никакав суверенитет, већ те земље сматрају вазалским“, казао је он.
    Ној истиче да Немачка зато врши посебан притисак на Србију, како би регион ушао у ЕУ, и тиме потпао у потпуности под немачки утицај.
  12. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на w.a.mozart у Pravoslavna draga Saveta... :)   
    Ево мене још једном (redovno anualno uključenje) Мало касним у односу на 2020. али имам осећај да никоме не смета
  13. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у Регион Латинске Америке постаје све нестабилнији   
    Рајко Петровић, истраживач–сарадник са Института за европске студије, говорио је данас о расту нестабилности у Латинској Америци.

    Куба, Хаити, Никарагва, Бразил, Колумбија, Перу, Мексико, Аргентина, Венецуела...

    ,,Повлачење САД из Авганистана и Сирије, можда чак и из Европе у неком наредном периоду, доноси додатне тешкоће Латинској Америци, јер САД ће тамо фокусирати сву своју пажњу''.

    https://youtu.be/czj8YqcvK-I?t=3568
  14. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у Izgradnja Hrama Svetog Save se bliži kraju   
  15. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на fsa у Тема јасна из прве поруке   
  16. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Milan Nikolic у Тенис   
  17. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Božena у Српски језик је занемарен од основне школе до факултета   
    Има ли спаса за студије србистике - Политика Online
    WWW.POLITIKA.RS Ових дана је завршен први конкурсни рок на факултетима у Србији, а интересовање кандидата за студије српског језика и књижевности, или српске књижевности и језика, никада није...  
  18. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на АлександраВ у Српски језик је занемарен од основне школе до факултета   
    Неправилно изговорен или написан српски језик у медијима само је последица лошег институционалног старања о језику уопште
    Стање језичке културе у Србији забрињавајуће је најпре због тога што је српском језику посвећен мали број часова, од основне школе до универзитета, у односу на учење страних језика. Због тога су многи факултетски образовани људи у Србији заправо функционално неписмени. Неправилно изговорен или написан српски језик у медијима само је последица лошег институционалног старања о језику уопште, због чега је потребно донети закон о употреби српског језика и писма, основати савет за језик и увести обавезу да новинске и издавачке куће поседују обавезне лекторске службе, закључено је на јучерашњој седници Националног савета за културу, посвећеној анализи стања српског језика у медијима.
    Поред чланова Националног савета, којим је председавао Милета Продановић, разговору су присуствовали проф. др Милош Ковачевић, професор Филолошког факултета у Београду, проф. др Срето Танасић, потпредседник Одбора за стандардизацију српског језика, као и Јелена Пантић, лекторка у Радио-телевизији Србије и Градимир Аничић, главни лектор „Политике”. Састанку се придружио и министар Владан Вукосављевић који је нагласио да се акција „Негујмо српски језик” проширује на читаву Србију, да ће у наредној години у оквиру ове акције бити одржано 20 семинара о језичкој култури, а да ће у оквиру стратегије развоја културе бити размотрено и гашење лектората српског језика у свету, као и доследна примена закона о употреби српског језика и писма.
    Професор Милош Ковачевић указао је на апсурд да језичка норма у ствари прати и стандардизује језичку праксу, говорни језик, због чега се ствара превелики број изузетака.
    – Због тога је данас заправо немогуће бити писмен по Правопису српског језика због тога што нико не може да научи и примени тако велики број правила, приметио је Ковачевић, додајући:
    – За разлику од школа у Србији, у Русији се матерњем језику посвећује чак дванаест часова недељно, а у Француској девет. У нашим гимназијама српски језик се недељно предаје у оквиру два часа, и то повезана са књижевношћу.
    Истичући да је Одбор за стандардизацију српског језика стручно тело које обједињује све српске институције одговорне за статус српског језика, проф. др Срето Танасић је закључио да министарства културе, просвете и науке треба да преузму одговорну улогу и да се о језику брину заједно са тим институцијама, међу којима су и САНУ и њен Институт за језик и књижевност, катедре за српски језик универзитета у Србији, као и Матица српска.
    Како је то бринути о језику у пракси посведочила је лекторка Јелена Пантић чији радни дан у Информативном програму РТС-а траје десет часова дневно, кроз консултације са водитељима, уредницима, дописницима и преводиоцима.
    Едукација, имплементација, мониторинг, процесуирање, бизнис, менаџер, хармонизација, само су неки од страних израза који владају нашим јавним простором, а које је издвојио Градимир Аничић како би указао на утицај политичког говора на нашу свакодневицу.
    – Замислите да кажемо да спроводимо договоре и да надгледамо рад политичара, уместо „мониторинга”. Да тужилаштва и судови истражују и суде, уместо што „процесуирају”, иронично је приметио Аничић, сведочећи о томе да се и лектори „Политике” свакодневно боре са „странпутицама” језика. 
    http://www.politika.rs/scc/clanak/368435/Srpski-jezik-je-zanemaren-od-osnovne-skole-do-fakulteta
  19. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Рече хистерична жентурача која непозвана учитава и спочитава људима које не познаје. Слушај, ти си дошла на тему и мене напала. Значи ниси кренула у расправу о теми, него одмах у напад на моју личност. Нигде, али нигде ниси рекла ништа конструктивно на тему о којој је реч. Да ниси ти ко Немања Станковић Утешитељ, или, можда ко неки други Истина лично?
     
    Праштај преподобна, и моли се за мене, не би ли се ја бедни, грешни, и недостоји спасао молитвама правоверне бранитељке вере отаца наших и изабране праведнице Господње каква си ти. О светило света, немој се крити, дај са се сви грешници мало озаре зрацима твоје бескрајне светости. Проповедај по храмовима и трговима не би ли се народ научио мудрој науци твојој, не би ли се спасао народ он злих новотара, вукова у јагњећој кожи која одведоше децу Господњу у погибао!
     
    Па није у целој, али у неким крајевима итекако јесте. Имам потребу да се вртим око тога зато што је то мени рак рана (била сад ми здравствена стање не допушта да ми било шта више буде битно). Није преовлађујућа пракса у целој цркви, али када си у месту где јесте, онда је то за те свакако једина пракса. Нормално је да те не тишти то каква је пракса у Јапанској Православној Цркви, него то каква је пракса у твојој парохији.
     
     
    Свети Јован Крститељ се није ниједном причестио.
  20. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY у ВЕЧНО ЗЕЛЕНИ - Разговор о инфантилности   
    Инфантилност
    Инфантилност – незрелост човека,  задршка у развоју личности која се пројављује тако што понашање човека не одговара очекиваном за његов узраст. Инфантилни људи нису самостални у одлукама и поступцима, код њих је изражена критичност према самим себи и повишена захтевност од других према себи. Код њих су присутне компензивне рекције као што су фантазије које замењују реалност, егоцентризам, егоизам.
    Етимологија речи – од латинске речи infantilis „дечији, младалачки“, infans „дете“.
    Инфантилност је стање када понашање личности не одговара узрасту.    
    Личност се развија у одређеним фазама. Начин понашања, који одговара фази развоја коју смо прошли, не изчезава начисто. Али, то што је било природно и нормално у одређеној фази, касније постаје неприродно. На пример, слабост, беспомоћност, каприц, инаћење, увредљивост, за дете су природан и оправдан начи понашања. Помоћу каприца дете покушава да утиче на одрасле и да управља њиховим понашањем, да би задовољило своје потребе. Када му је лоше оно плаче, а плач је једна врста позива у помоћ на који се родитељи и одрасли одазивају.
    Ипак, ако те црте остају и код адолесцента, младића или чак одраслог човека, онда их ми називамо инфатилним цртама понашања, а наличје тих црта – инфантилност. Оне сведоче о том да се у развићу личности десио прекид изазван различитим околностима, пре свега неправилним утицајем одраслих. Исто тако је адолесценту својствен максимализам: код њега постоји само црно и бело, а полутонове не примећује. То је природно за адолесцента, зато што тек почиње да осмишљава и усваја моралне норме, тек почиње да гради представу о добру и злу. По мери раста човек почиње тананије да разликује узроке човековог понашања и престаје да буде максималист: у њему се појављује више трпељивости, способност да прихвати другог човека у свеукупности његових црта карактера, позитивних и негативних. Црте максимализма су својствене за адолесценте док су за одрасле знак инфантилности.
    Које су то инфантилне црте карактера.
    Прво: стремљење да се манипулише другим човеком. Дете манипулише родитељима, егоистички их принуђујући да испуне његове потребе, не узимајући у обзир њихове могућности, зато што их не разуме. Крици, инаћење, љутња, захтеви и прозбе се од стране детета примењују нимало не узимајући у обзир самосталност одраслих. Дете сматра да се мајка никада не умара, да је отац најјачи од свих и да може све, да су родитељи обавезни да се занимају само њиме. У својим захтевима дете је егоистично и његово главно оружје дејствовања јесте – принуђавање на све могуће начине. Ако се код зрелог човека појави жеља да утиче на понашање другога, он ће пре свега да узме у обзир интересе и жеље другог човека, да би код њега пробудио жељу за тим корацима у којим би се реализовали његови планови.
    Друго: зависност, несамосталност. Дете је апсолутно зависно од родитеља. Сваки корак у његовом развоју представља ново поље активности у којем оно стиче самосталност. Најпре почиње да једе само, да се само облачи, касније само себи бира другове, игре, врсту занимања. У сваком друштву је постојао неки сопствени средњи темпо стицања независности код људи. Оно се одређује начином живота, општим карактеристикама културе. На пример, двадесетогодишњи студент је зависан од родитеља, ако не прима стипендију и не жели, или не може, да нађе себи успутни посао да би попунио свој буџет. Док је пре отприлике сто година двадесетогодишњи човек који је живео на селу, као правило, већ водио своје домаћинство. Зависност може бити материјална, морална, емоционална. Ако млада породица константно има потребу за помоћи од стране родитеља, онда је она зависна. Зависност може да буде морално-емоционална, чак и ако су материјално независни. Млада жена, на пример, при првој свађи с мужем узима свој кофер и бежи мами. У другој породици млад муж све одлуке доноси само уз сагласје родитеља.
    Треће: социјално упоређивање. У процесу васпитавања дете стално упоређују са другима. Тако му дају до знања шта је добро, а шта лоше. То је неопходно ради изградње потребних црта личности. За дете је природно да завиди другом, да се поноси оним што он има, а други нема, да осећа љубомору поводом родитељске љубави. Сва та преживљавања су могућиа само на основи социјалног упопоређивња. С развојем емоционалне зрелости и индивидуалности утицај социјалног упоређивања се смањује. Личност почиње сама по себи да изграђује критеријуме упоређивања. Човек више не упоређује себе са другима него са самим собом, какав је био раније, иде путем самоусавршавања, а не упоређивања са другима. У вези с тим код њега се смањује завист, сујета, љубомора, примитивно упоређивање себе са другима. Ако су те црте ипак остале, оне се сада показују као инфантилне.
    Четврто: немилосрдност и жестокост према другима, неспособност да се саосећа и схвати стање другог човека. Дете лоше разуме одрасле. Његов свирепи егоизам се пројављује у свему, зато што оно зна само за своје потребе. Оно уопште не размишља шта хоће други. Ја уживам у разоноди и општењу с друштвом, заборавио сам да јавим родитељима где се налазим, заборавио сам на мајку која се налази у мучној неизвесности… Значи да се понашам као дете, не схватајући своју жестокост.
    До одређеног узраста за инфантилност деце су криви родитељи који не усклађују свој однос према деци са темпом њиховог развоја. У адолесцентском периоду долази до сливања утицаја родитеља и друштва. Друштво у коме се свако вреднује по цени и количини ствари које су му обезбедили родитељи, а не по квалитетима личности и способностима, несумљиво ће помоћи да се још више укорени инфантилност. Ако адолесценти супарниче међу собом у томе колико новаца могу да извуку од својих „стараца“ и колико чији отац зарађује, они већ не упоређују себе него свеје родитеље. Такво друштво потпомаже деградацију личности, запечаћује инфатилност њених чланова и чини их савршено беспомоћним у сусрету са реалним животом. Зато свако ко жели да постане личност, дужан је да напусти такво друштво и да нађе себи достојан колектив.

    Инфантилност, такође, потпомажу и неки старији, чак и одговорни људи, нпр. руководитељ предузећа, који неког прима на лаку, фиктивну дужност зато што га је назвао његов отац… и многи други. Против таквог вишецевног дејства разних фактора који изазивају инфатилност, неки млади људи повремено протествују на свој начин: поступају насупрот вољи родитеља, беже од куће да би се сами пробили кроз живот, потпуно прекидају све односе с родитељима. Ја не одобравам такве поступке зато што они сами носе инфантилан карактер. Родитељи су достојни уважавања и одрастао човек не мора да им у свему противречи, мада, може бити да родитељи и нису били у праву.
    Када си већ одрастао и свестан си себе, развијаш своје самосазнање, тада је твој први дуг да благотворно утичеш на своје родитеље. Воља и дисциплина скривени иза послушања и уважавања према онима ко нас је подигао и васпитао, можда чак и погрешно треба да се демонстрира не на разрушавајући начин него меко и зрело. Младићи и девојке су дужне да озбиљно поразмисле над васпитањем родитеља и томе како им указати помоћ у живот, чак и пре него им је та помоћ заиста потребна. То није тако тешко. Ако зарађујеш новац, унеси га у фонд породице, чак ако родитељи и не настоје на томе да ти трошиш на њихове прохтеве. Буди трпељив према родитељима, помози им да и сами буду трпељивији. Развијај код њих увереност да ће бити вољени и да ћеш се ти о њима бринути, да их волиш. Ти још немаш много искуства, али код твојих родитеља су снаге већ поприлично истрошене. Показуј бригу о њима и тако ћеш превазићи црте своје инфантилности. И знај да не само њих него и тебе чека старост.
     
    https://poznajsebe.wordpress.com/2016/01/24/infantilnost/
     
  21. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Драшко у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Bas tako sam se i ja osecao dugo
    Srecom pa sam naleteo na neke normalne ljude, kao sto je i pomenuti Ava Zoran i mnoge druge i sto je najbitnije, dozvolio sam sebi da budem to sto jesam i kakav jesam! i tu nema nista lose! 
    I plus sam shvatio da svako od nas ima svoj licni odnos sa Bogom, svi smo ipak individue razlicite i kao takvi treba i da uzivamo u sabornosti, liturgiji.... gde (gle cuda) svi se krste i aminuju kad dodje "ljubimo jedni druge" a 80% ne kaze "zdravo, dobar dan, kako si...." iako ti facu znaju 100% nego gledaju svoju guzicu i svoju preku poboznost
     
  22. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Па  то уопште није супротстављено ономе што саветује отац Петар. Ми имамо гомилу парохија у којима је потребно исправљање праксе, попут моје парохије. Ми имамо људе који посте све постове, иду на сва богослужења, а причешћују се само уз посебне препоне. Такође, код мене у парохији се по правилу нико сем свештенства не причешћује на други и трећи дан Васкрса (зато што је стриктно обавезно постити пре пречешћа, а на Васкрс се не пости). Ако нико не сме да се причести на Васкрсни Понедељак, зашто се онда уопште служи литургија на Васкрсни Понедељак? И ако неко сме да се причести на Васкрс, како не може сутрадан? А с друге стране, имамо гомилу људи који отпосте ту једну седмицу пред Васкрс, исповеде се на самој литургији, уредно се причесте јер тако се ваља, и то је цео домет њиховог практиковања вере. Нити се нешто труде да живе хришћански, нити их то занима. Тако да испада да су људскоправашким речником говорећи систематски дискриминисани активни верници, јер је пракса скројена за ове провуковце. Ови провуковци се причесте мање-више исти број пута као и ови активни, а не би требали уопште, јер немају ни појма шта раде, не знају чак ни Символ Вере, а то што су отпостили седам дана не значи ништа. А ови активни би требали да се причешћују како канони заповедају, дакле на свакој литургији, осим ако немају објективних разлога да се не причешћују. Ми сад имамо на снази у парохији праксу експлицизну забрану причешћа без поста.
  23. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на mirko1929 у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Нико није помињао заразе. А лицемери који терају људе од Христа су сви ти који намећу противканонске препреке (и они наравно да се не плаше заразе причешћем, јер се и онако никад не причешћују). Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат. Осећаш се ексремно лоше, и видиш да не иде, али си уцењен. Уцењен си да радиш тако јер ти над главом виси претња Вечним Огњем. Лоше ти је, и видиш да пропадаш, а немаш избора, мораш да радиш тако јер друге нема. Здравље цури ко на славину, али нема везе, земаљско је за малена царство... И тако ми је протекао живот, све док се нисам потпуно уништио (наравно сви ти душебрижници који су направили од мене таквог лудака баш брига за све то, нису упропастили свој живот, а туђим је лако глогиње млатити). И сада проклињем дан када сам био крштен. То су ето плодови те побожности мора се. Направили смо од Христа себи џелата...
    Боље је не бити хришћанин уопште, него бити такав хришћанин. Такав си хришћанин себи на штету, а другима на саблазан. То је та латинштина, коју је Мартин Лутер, као католички калуђер добро познавао, и описао са: Оно што сам знао о Христу је ништа више сем тога да је Он преки судија, од којег бих побегао, само да сам могао. Јер заиста, без љубави шта је Бог, до преки судија који ти прави сачекушу, чека да се негде саплетеш па да те докусури? И шта остаје од хришћанства онда до уцене? Наравно да ако се плашиш Христа, не можеш га волети. Ко може да воли тиранина од којег би радо побегао, само да постоји место на свету где његова сенка не пада?
    Е сад ово овде што је написао су кратке цртице, а не озбиљна теоријска разматрања. Ава Зоран је писао на некој теми, наравно да се мораш исповедити за озбиљне грехе, убиство, крађа, прељуба, итд. али за мисли, ситне грехе, и за духовни разговор можеш се обратити било којем искусном хришћанину или монаху, не мора да буде рукоположен. А ако ниси чинио неке озбиљне грехе, немаш разлога да се исповедаш, као и да се не причешћујеш. Причешћивање на свакој литургији, а не непричешћивање је default. Зато и постоје епитимије. А нама је епитимија постала default. Канони прописују обавезно причешћивање, а кажњава се онај који се не причешћује без оправданог разлога. Није причешће награда, али непричешћивање јесте казна. А сви су под казном по default-у? Зашто? Па нису ваљда сви верни (сем свештенства, разуме се, они се причешћују по службеној дужности, што значи да су безгрешни!) убице, лопови, прељубочинци... ?
    Реално, тај режим седам дана на води плус канон и обавезна исповест пред причешће је намењен за оне који дођу једном годишње, на Ускрс у цркву. И то је то. У међувремену раде шта хоће, живе како год хоће, и не хају пуно за хришћанство. И онда је најлакше претпоставити да је такав човек под епитимијом. Јер ко зна шта је све радио? И наравно да мора да се исповеди! А такви ни не знају шта је причешће, нити зашто се уопште причешћују. По заповести апостола, не би ни смели да се причешћују. И то упркос и посту и канону и исповести, јер не задовољавају прави услов.
  24. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш   
    Не мораш сине, не мораш.
    Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?
    Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.
    Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.
    Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.
    Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.
    Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.
    Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.
    Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.
    Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.

    View full Странице
  25. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Mikorist у ПОСАО!   
×
×
  • Креирај ново...