Jump to content

Agaton Vuzman

Члан
  • Број садржаја

    426
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора   
    Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 18. фебруара 2021. године светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја сабраних поводом избора новог предстојатеља Српске Православне Цркве.

     
    Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност.
     
    Информативна служба Српске Православне Цркве
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Филм Митрополита волоколамског г. Илариона (Алфејева) о храму Светог Саве на Врачару (ВИДЕО)   
    У продукцијска кућа "Jesus-Portal" премијерно је објавила на свом Јутјуб каналу 24. јануара 2021. година, документарни филм Митрополита волоколамског г. Илариона (Алфејева) о храму Светог Саве на Врачару.
     

     
    О Светом Сави, највећем светитељу Српске цркве, као и о храму који му је посвећен говорио је Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.
    Чућете и речи блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећеног Владике нишког Арсенија и других јерарха и свештенослужитеља СПЦ.
    Како у документарном филму каже Митрополит волоколамски Иларион, Саборни храм Светог Саве „заувек ће остати и споменик руско-српског пријатељства и сведочанство о јединственом односу који се развио између Руске и Српске православне цркве“.
     
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх и Председник посетили храм Светог Саве   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић посетили су 22. октобра 2020. године храм Светог Саве на Врачару.

     
    -Радујем се што ће сви грађани Србије и сви Срби ма где да живе ускоро моћи да дођу у храм и да виде шта су генерације наших предака и ми заједно са њима успели да направимо, поручио је председник Вучић на свом инстаграм налогу.
     
    Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Владета Јеротић: Страдати као хришћанин   
    Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку збиља немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести али још и пре од разних душевних потреса пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола.
    Пошто сам о болу једном раније опширније писао (у књизи „Психолошко и религиозно биће човека“, Беседа, Нови Сад, 1994.) споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази:
    1. негирање и потискивање бола,
    2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло,
    3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и
    4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу.
    Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дуготрајне телесне болести на психу човека или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина).
    Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења „сластољубља“, које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол.
    Човек који тражи да „лако“ и „прихватљиво“ разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и „меланхолији“, као једном од „седам смртних грехова“.
    Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај „природно“ покушава да одбрани „слашћу“, појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима „сластољубља“ која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата.
    Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) „садомазохистичке клацкалице“, претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог „решења“ бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу „утопи“ у „сласт“ хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог „сластољубља“ у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као „жртвено јагње“, као неког ко не носи само свој већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који „заслужено“ прима и подноси душевне болове сваке врсте.
    Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним „решењима“ душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље!
    Владета Јеротић
     из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
    издање Ars Libri, Београд, 1998.
  5. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Нова интернет страница представиће 2,2 милиона дигиталних записа светогорског блага   
    Нови интернет пројекат представља 2,2 милиона дигиталних записа из духовног и културног блага Свете Горе.     На сајту Athos Digital Heritage (https://www.mountathos.org/sr-latn-cs/Afigisi-Ergou.aspx) представљено је око 200.000 докумената (556.795 дигиталних записа), 3.300 рукописа (908.336 дигиталних записа) и 1.512 инкунабула – рано штампаних књига (450.473 дигиталних записа).   Збирка такође садржи висококвалитетне фотографије везова, преносних икона, уметности рађене у металу, архитектонског дизајна, скулптура, кованица, керамике, фолклорних предмета, поштанских марака и збирки фотографија из ризнице Свете Горе.   Портпарол Свештене заједнице Свете Горе, јеромонах Јероним из манастира Сименопетра, навео је да је завршетак пројекта „прекретница за православну хришћанску културу, јер су светогорске хиљаде визуелних изображења сада доступне на интернету широј јавности, истичући њено културно наслеђе и младим људима који желе да приђу православној хришћанској традицији са модерном технологијом“.   У раду на пројекту учествовало је 12 од 20 главних манастира: Ватопед, Пантократор, Каракол, Ставроникита, Свети Павле, Симонопетра, Дионисијат, Ксиропотам, Григоријат, Ксенофонт, Дохијар и Зограф.   Страница је тренутно доступна на енглеском, грчком, руском, српском и бугарском језику.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Григорије: Не вреди давати кошеве кад је судија одсвирао крај!   
    За Григорија, владику Диселдорфа и Немачке, могло би се рећи да је човек речи и од речи. Обично је у новинарству сувишан детаљ причати како је до неког интервјуа дошло, али овај пут ћемо направити преседан управо зато што је то потврда тврдњи из прве реченице. Дуго је договаран овај разговор, још је у то време господин Григорије био владика захумско-херцеговачки, али некако се није пружала прилика да се реализује. Онда је владика отишао у Немачку, па се интервју нашао на још дужем штапу него што је био, али он се сваки пут уредно јављао, често и самоиницијативно. До новинске славе му сигурно није било стало, али до испуњења обећања очигледно јесте. Тако се јавио прошле недеље, само који сат пре него што ће кренути у Немачку. Ово је тај разговор. Вредело је чекати и на саговорника и на оно што је имао да каже.
    Изгледа да сте отишли на право место. Kако је кренуло, ускоро ће сви Срби у Немачку? Kажу да нас је из ове земље за последњих десет година отишло близу пола милиона. Kако на то гледате?
    - Тек када сам дошао у Немачку схватио сам размере егзодуса који још траје и чија је директна последица досељавање великог броја наших људи на европске просторе, али исто тако сам спознао и величину изазова који се ођедном нашао преда мном. С друге стране, уочио сам и нешто мени веома интересантно - једну државу која држи до своје уређености и једну администрацију која је веома организована. Свакако да не треба ништа, па ни то идеализовати, али оно што сам тамо до сада имао прилику да доживим несумњиво спада у најпријатнија искуства у мом животу, јер живећи у Босни и Херцеговини и носећи гене својих предака, те терет ондашњег менталитета и дубоко укорењених навика, постао сам помало уморан од непостојања уређене државе. Иако сам у Требињу имао могућност да урадим много тога, све то је пре свега био резултат моје упорности, урођеног непристајања на пораз и положаја на којем сам се у том тренутку налазио. И у Немачкој имам могућност да урадим те исте ствари, али уз потпуну подршку законâ, који се поштују, система и државе, који ће моје напоре знатно олакшати. Да будем искрен, та спознаја је веома пријатна и утешна.
    Kако живи наш свет тамо, јесу ли задовољни, је ли то оно што су хтели и очекивали?
    - Наши људи у Немачкој су добри и вредни и труде се да то чиме се баве обављају најбоље што могу и умеју. Важно је напоменути и то да су то људи који помажу и народу у матици, својим сродницима и пријатељима у првом реду, премда све чешће имамо породице чији су сви чланови у Немачкој. У сваком случају, сви они су свесни свог порекла и поносе се тиме, али имају немачке пасоше и узорни су грађани те државе. Њихов живот тамо је лепо уређен, али је несумњиво да им у срцима тиња носталгија, али и жеља да овде буде добро онима који су остали - њиховој земљи и њиховом народу. Све то може веома лако да се препозна и осети у њиховом понашању. С друге стране, они су тамо географски разбацани и није тако једноставно да се састану и саберу. Живот изван завичаја и отаџбине, као и изван свог матерњег језика, собом носи многа искушења, али наши људи тамо чине све да се адаптирају чувајући притом своја идентитетска обележја. Предност је свакако и у томе што је немачка култура европска култура и што смо и ми, како год неко други на то гледао, ипак европски народ, а наше везе са немачком културом сежу дубоко у прошлост, будући да је наш народ кроз своју историју готово увек имао додира са том великом културом.
    Морам вас питати хоће ли нас ипак остати за под једну шљиву како је давно пророковано?
    - Верујем да сви о томе размишљамо и да се тога прибојавамо. Међутим, ипак настојим да овај свет посматрам као једну целину и да људе у том свету видим као своју браћу, сестре и пријатеље. Оно што је, по мом мишљењу, забрињавајуће кад је реч о нашем народу јесте чињеница да ми према категоријама простора и времена немамо онакав однос какав оне заслужују. И простор и време су конституенти нашег постојања, дакле они нас конституишу и одређују, а с друге стране нас, на известан начин, раздвајају и пресецају. Стога данас не водити рачуна о простору и времену јесте наивно али и забрињавајуће, тачније, то је луксуз који не бисмо смели да дозволимо себи. Илустрације ради, ни у једном спорту не смете дозволити да противнички играч освоји простор који је вама важан, јер ће тиме он добити простор који ће му омогућити да вам дâ гол или кош или да вас спречи да то ви урадите њему. С друге пак стране, не смете занемарити ни време, јер не вреди давати кошеве кад је судија већ одсвирао крај. Добар пример тога је и историјски договор између Македонаца и Грка о називу некадашње Републике Македоније. Свет је био изненађен постигнутим договором, али суштина је заправо у томе да ничији простор тим договором није угрожен или нарушен. Промењено је име које сада свима одговора, али простор је остао нетакнут, што је круцијално. Јер кад се заузме нечији простор, то је веома болно за оне о чијем простору је реч, што врло добро знамо на основу примерâ из обичног живота. Наиме, није уопште пријатна ситуација ни кад нам се неко унесе у лице, а камоли када нам неко без питања уђе у кућу или двориште.
    Шта је са нашим простором?
    - Наши простори се, нажалост, и у селима и у градовима празне практично преко ноћи. А европски простори се попуњавају људима, док се време које они проводе на тим просторима настоји осмислити на најбољи могући начин, пре свега радом, трудом, изградњом и оплемењивањем тих простора. Простор се, између осталог, чува тиме што се култивише, оре, коси, засађује. Дакле, за разлику од наших простора који се великом брзином расељавају и празне, у Немачкој и остатку Европе имамо супротан процес - простор се насељава људима, а притом је очигледно да ту није реч само о настојању да се тиме постигне што већи економски напредак, већ и о свести о значају култивације тих простора, из чега онда природно произлазе и узорна култура, образовање и све остало што нас суштински одређује у свету у којем живимо.
    Ми имамо и другу врсту проблема са простором, у наш простор се ушло. Kосово?
    - Да, али ту је битно да имамо у виду и чињеницу да тај простор не припада само нама већ и људима који исто тако живе на њему, дакле Албанцима. Основно је питање заправо то зашто ти људи неће да живе заједно са нама и зашто бисмо ми били неспособни да прихватимо осам или већ колико одсто Албанаца у Србији, те зашто нико не очекује од Албанаца да прихвате и интегришу осам одсто Срба који живе на територији Kосова и Метохије? Поменута питања су веома озбиљна и сложена и ми им увек, рекао бих, приступамо са погрешне стране. Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија. Стиче се утисак да ми заправо непрестано сами себе доводимо у незгодан положај. Ако се пажљиво осврнемо око себе, видећемо да ни у Француској, Италији или Немачкој нису сви срећни због досељеника из Африке и Азије, па и оних са Балкана, али нико не мисли да је добра гетоизација или раздвајање људи, него и једна и друга страна интензивно ради на интеграцији.
    Све гласније се помиње разграничење са Албанцима. Kакав је ваш став?
    - Садржан је, донекле, у претходном одговору. Немам ни зрно вере да би такво нешто било коме донело добро. С друге стране, много зла и несреће би снашло већ ионако унесрећене људе.
    Kад се осврнемо на наше национално биће, овде као да је превладао дефетизам, готово безнађе. Зашто је то тако и видите ли барем трачак реалног оптимизма?
    - Дефетизам се рађа оног тренутка када се изгуби поверење у некога или нешто. У рату кад се изгуби поверење у свог старешину, пуковника или капетана, кад се изгуби поверење у друга који је поред нас, тада се рађају помисли о бекству. Kад пак постоји поверење, онда, упркос свим опасностима, нема одступања и нема дефетизма. Овде се, нажалост, лако уочава да је друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема поверења у капетана, у своје другове и у своје комшије, и зато је дефетизам логична последица тог неповерења. Свако друштво и свака власт требало би да раде на постизању узајамног поверења, а не на усрдном ширењу подозрења. Чак и један манастир, дакле заједница која је састављена од људи посвећених Богу, биће растурен и распашће се оног тренутка кад њиме завлада подозрење, било да је реч о подозрењу према духовнику, игуману или подозрење између браће и сестара.
    Kако вам сада из перспективе развијене Европе изгледа Србија?
    - Реч је, заправо, о веома сличној ситуацији као када је неко у нешто заљубљен и то нешто воли, па му то увек изгледа много лепше из даљине него што то у ствари објективно јесте. Међутим, реч је углавном само о једном доживљају простора - природе, река, планина, поља, језера, који је савршен, али га, с друге стране, исто тако можете пронаћи и у другим европским земљама. Било где да одемо наћи ћемо природну лепоту којој ћемо се дивити, али је суштинско питање шта ми у тој лепоти радимо и како се понашамо, какви су односи међу људима у том простору и какви су односи према самом простору. То је, на концу, једино битно. Ако пак из другог угла посматрамо ствари, запазићемо да смо ми заправо веома ретко били у средишту светске пажње, а када би у тим ретким тренуцима свет уперио поглед у нашем правцу, то је најчешће било због ствари и појава које су негативне и за нас веома болне. Истина, чињеница је да за многе од тих ствари нисмо само ми криви, али наше је да учинимо све оно што је до нас како би дошло до промена набоље. Зато је важно да поставимо ствари тако да нас људи почну посматрати и доживљавати на основу онога што је лепо и добро. На пример, присетимо се кошаркаша који играју у Америци или чувеног Новака Ђоковића. Kад год бих се у Немачкој представио као неко ко је сународник или ко је по пореклу исто то што су Јокић или Ђоковић, моји саговорници би широм отворили очи посматрајући ме пријатељски и с поштовањем. Међутим, када бих им рекао само то да сам Србин из Босне и Херцеговине, они би слегнули раменима и потрудили се да брзо прескоче ту тему те да усмере разговор у другом правцу. Дакле, морамо све учинити да нас људи препознају и памте по добру.
    Kад ће Срби престати да се крве око власти и, за почетак, да се измире између себе?
    - Одмах на почетку треба нагласити да то о чему говорите није нека ексклузивна особина само нашег народа. Напротив, то је једна нелепа и тужна заједничка карактеристика читавог људског рода. Људски род је у свом цивилизацијском развоју дошао до неких решења, као што су устави, закони, правила, смењивост власти, али нисмо ми једини код којих та решења не функционишу како треба и стога је неправедно инсистирати на искључиво нашој недоследности у том погледу. Но није наше да се бавимо другима, јер и тако имамо превише посла сами са собом. Дакле, истина је то да код нас, пре свега, треба поставити питање поштују ли се правила и закони у правом смислу те речи. Упознао сам, наиме, у Немачкој једног човека који је докторирао на пореском праву Србије. На моје питање каква је разлика између нашег и немачког пореског права, дао ми је потпуно неочекиван одговор, а то је да је пореско право боље дефинисано у Србији, али док се у Немачкој компликованије и лошије пореско право поштује и извршава, оно практичније и једноставније у Србији се, нажалост, не извршава и не поштује. Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила. И то она правила која су већ потврђена као добра.
    Понашамо се као заточеници политике и историје. Може ли се неки здравији однос успоставити и према једном и према другом?
    - Човек може постати заточеник било чега - сујете, среброљубља, властољубља, себичности, може бити заробљеник и несебичности, па на крају и историје и политике. Али све то зависи од нас самих. Истина је заправо да не смемо пристати на то да будемо заробљеници било чега, јер, као што каже мој Алекса Шантић, волови трпе јарам, а не људи. Међутим, чак и волови трпе јарам до извесне мере. Мој деда Петар увек је говорио да према воловима не треба бити престрог, не сме се претеривати, јер ако се они побуне, тек ће у том тренутку човек видети каква снага их заправо одликује. Другим речима, није мудро искушавати границе њихове издржљивости. Ако је тако са животињама, како ли је тек с човеком, који је мислеће биће и који не трпи понижавања.
    Српски народ је подељен вештачким али прилично зацементираним границама. Kаква му је судбина у контексту те расцепканости?
    - Док сам живео у Босни и Херцеговини и Требињу, где год бих кренуо, наилазио бих на неку границу и морао сам стално да показујем пасош, такорећи на сваких пет минута. То је огроман терет, губљење времена и једно присилно раздвајање људи. Kад бих, примера ради, ишао у Херцег Нови, не бих ишао у госте неком другом народу који говори другачијим језиком него сам ишао у госте код својих рођака, код браће и пријатеља. Kад бих пак ишао у Дубровник код људи који су Хрвати и католици, прелазећи те границе увек сам осећао да та граница, у поређењу с нашим искреним и пријатељским односима, нема никакву снагу. Другим речима, не постоји земаљска граница која може да подели људе уколико су они уистину људи. Стога мислим да су границе колико год у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смемо сметнути с ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница. Неретко у последње време путујем у Холандију, будући да није много удаљена од града у којем живим, и увек ми неко од мојих сапутника мора скренути пажњу на то да смо стигли у Холандију, јер ја то иначе не примећујем. Ми смо пак овде на микроплану направили десетине граница које су велики издатак, а немају никаквог смисла. На концу, кроз све те границе најбоље пролазе лопови и криминалци, сумњива роба пролази шумама, па је само постојање граница, усуђујем се рећи, постало једна велика фарса.
    Људи цркве морају бити спремни на жртву
    Kаква је улога Цркве у модерном времену?
    - Уколико Цркву посматрамо из перспективе Новог завета и Христа те из перспективе у којој Бог улази у овај свет из једног другачијег света, у којем нема простора, времена ни подела, онда не треба да се плашимо за Цркву и њену улогу у свету. Уколико пак Цркву сводимо на наш простор и време, односно не допуштамо да Бог у њој дејствује, онда морамо бити уплашени са њу. Оно што се кроз историју лоше догађало у Цркви догађало се управо када су људи себи приписивали божанске улоге, кад су узимали имена Цркве, Бога, јеванђеља, а притом то што су чинили у њихово име није било у сагласности са оним што је Бог говорио. Исус Христос је, да се подсетимо, у овај свет дошао и показао се славан и силан управо у својој немоћи пред земаљским властима. Kао што знамо, оне су га заробиле, осудиле и разапеле на крст, а он им је љубављу и речима са крста узвратио: "Опрости им, Боже, не знају шта раде", и управо том својом везом са Богом, који није окован у границе времена и простора, спасао је свет. У том контексту је улога Цркве увек иста, али није исти начин на који ми, људи из Цркве, ту улогу носимо. Ми, наиме, морамо да је носимо са свешћу о спремности на жртву, а нипошто с намером да нешто приносимо себи на жртву.
    Нико не може изван правила
    Питање Босне и Kосова су гнојне ране Балкана. Има ли ваљаног одговора?
    - Босна и Kосово, као и читав овај регион, захтевају, пре свега, мир и стабилност. А мир подразумева толеранцију, демократију и примењивање закона. Јер када, заправо, долази до рата? Онда када неко пређе границе закона, а онај други, о коме год да је реч, почне да се осећа угроженим и покушава да се брани. Тако долази до немира, потом до ратова и на крају до одлагања решења. Зато је моја мисија у Босни и Херцеговини била пре свега постизање мира, јер ми је било јасно да без мира никада неће доћи до било каквог решења. Али исто тако у миру не сме да се постигне неправедно решење, јер ће такво решење генерисати нови рат. Дубоко сам уверен да овај простор, који је још изван Европске уније, мора да постигне и достигне најбоље европске вредности. Да ли ћемо или нећемо ући у Европску унију након постизања тих вредности - биће мање битно. За нас би погубније било да уђемо у Европску унију, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима свакојаке врсте, у освајању моћи по сваку цену, у ниподаштавању другога, било да то ниподаштавање проистиче из припадности различитим нацијама, религијама или партијама. Нико никог не би смео, нити има право да угњетава или да се над њим узвисује. Једино чега би неизоставно требало да се придржавамо, поред Божјих закона, јесу управо та правила на основу којих можемо да играмо фер игру и унутар којих треба да се крећемо како бисмо напредовали не угрожавајући притом никог другог.
     
    Извор: Блиц
  7. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх Иринеј посетио Српску школу у Јоханесбургу   
    Његова Светост Патријарх српски г.. Иринеј посетио је 3. новембра 2018. године школу "Свети Сава" која ради у склопу Српске православне црквено-школске општине у Јоханесбургу, а под управом Министарства просвете Републике Србије, јавља Радио Слово љубве.   Српску школу "Свети Сава" тренутно похађа 30 ђака уз посебно одељење у Преторији, престоници Јужноафричке Републике. У пратњи Епископа шумадијског г. Јована, јеромонаха Доситеја Хиландарца и осталих чланова посланства Српске Православне Цркве, Патријарх се упознао са ученицима и професором разредне наставе гђом Виолетом Павловић Мариновић.   Проф. Павловић Мариновић представила је високим гостима ученике и рад школе. Деца су извела пригодан програм припремљен посебно за Патријарха кога су даривала дивним радовима. Његова Светост је благословио ђаке и поручио им: -Ово је права школа за вас, децо. Важно је не заборавите своје порекло, културу и језик.   Извор: Српска Православна Црква
  8. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. ЈОВАН X у посети Српској Православној Цркви (ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ)   
    Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви.   Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12,00 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија.   Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве.   Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије.   Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока.   Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састралну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред  свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово.   Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете.   приредио: епископ бачки Иринеј     Извор: Српска Православна Црква
  9. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Цариградски патријарх!   
    Дај, велики Боже, да се канонска питања у Украјини и Македонији коначно ријеше, послије више деценија (реално, од 1945. па на овамо траје спор око Цркве у Скопљу, а од почетка 90-их се разбуктао проблем у Кијеву)!
    Ових година, када дежурам крај ћивота Светог Василија Острошког, слава му и милост, свједок сам непрегледних колона (на десетине аутобуса у току дана) православних вјерника из Македоније, који долазе под Острог на молитву и благослов. То је побожан народ, по много чему и црквенији од нас Црногораца – који својим доласком и начином опхођења показује да припада истој Светињи којој припадамо и ми. И то вјековима. Више од једног миленијума. А у посљедњих 50 година, тамошњи епископат и свештенство нема канонско јединство са остатком православља. Зашто? Зато што су македонски послератни декларисани атеисти и заклети комунисти кренули да се баве теологијом. (Ови наши – њихове колеге из Црне Горе – били су ”поштенији”, па кад су једног овдашњег партијског функционера питали зашто црногорски комунисти не ”одвојише” цркву попут оних у Македонији, он је рекао да су у Комитету мислили да је Црква на самрти и да ускоро више неће постојати!!!) А како тај канонски проблем са Македноцима изгледа у пракси? Изгледа тужно и мучно за сваког нормалног хришћанина. Можемо да читамо молитве код Свеца, и да причамо као људи – а не можемо да се причешћујемо из исте Свете чаше, која и јесте темељ наше црквености.
    У Украјини – све то исто тако, само помножено са хиљаду! На територији државе Украјине тренутно дјелују макар три организације које се зову ”Украјинска црква” – а да не помињемо унијатске и протестантске хришћанске групације. Нема броја свештеницима и хришћанским душама који су уплетени у овај жалосни чвор неразумијевања, национализма и политичких сплетки… а који су оличени у сукобима, (пре)отимањима храмова, међусобним рашчињењима и анатемисањима. Међу свим тим такозваним ”црквама” само је једна – канонска и православна, призната од свих других – Кијевска митрополија Московског патријархата. Ова Кијевска митрополија станује и служи Богу у 90% православних храмова Украјине. Њене свештенике ћете наћи у Кијевско-печерској лаври (Његошево „Свето Кијево“), у Почајевском манастиру (једној од највећих светиња православља), у Чернигову… и да сада, у ери интернета и брзог приступа информацијама, не набрајам податке до којих сви могу лако доћи. Кијевска митрополија има 40-ак архијереја и огроман број свештенства, монаштва и вјерног народа. Она је аутентична, права Христова црква у Украјини наших времена, а тако је била кроз вјекове.
    Током ове 2018. дошло је до значајних помјерања на релацијама међуцрквене дипломатије, па се у рјешавање ова два тегобна проблема укључио и Васељенски патријарх, ”први међу једнаким” поглаварима аутокефалних цркава у православљу. Богу хвала! Нешто што је до јуче био искључив унутрашњи проблем СПЦ (Македонија) и РПЦ (Украјина) биће разматрано на међуцрквеном нивоу. Такво разматрање, уз Божију помоћ, може донијети помак, па и коначно рјешење – иако може да покаже и неке савремене слабости црквеног јединства Православне цркве. Као што је рецимо, размимоилажење између Москве и Цариграда по питању улоге ”првог” – да ли је то питање ”части” или ”власти”… и сличне теме. Рекло би се да Васељенски патријарх ствари разумијева тако да он има ”власт” да суди питање канонског статуса бившег епископа Руске цркве (и кандидата за патријарха у Москви) Филарета Денисенка (који се, незадовољан исходом избора за патријарха – одвојио од Московске патријаршије) – а да такву власт нема сама Црква у Москви!?!
    Паметне су и побожне главе и у Москви и у Цариграду, ријешиће то они и без ”попа са Цетиња” – али сам осјетио потребу да све ово напишем због наших црногорских медијских кривотворења свега поменутог. А оно изгледа отприлике овако: 1) ако Цариград ”призна” канонски статус Цркви у Македонији, и ако почне да општи са бившим свештеником Денисенком – то ће имати посљедице и по Црну Гору?! 2) ту претпоставку ”доказује” и писмо српског патријарха упућено Цариграду, гдје Његова Светост г. Иринеј црногорске политичке вође карактерише ”атеистима (безбожнима) и некрштенима”…
    Ех… Црна Гора је имала благослов као ни једна друга већински православна земља на свијету! Саборни храм у Подгорици су заједнички освештали васељенски, московски и српски патријарх, уз саслужење бројних поглавара и архијереја из других помјесних цркава. Московски и цариградски – на једном мјесту и заједнички освећују један храм! Па то се није десило никад у историји Цркве, и нигдје друго на свијету – без овдје код нас! Али авај – ”грађански” ДПС (то је она мултиконфесионална партија која на свом конгресу разматра питање Цркве у Црној Гори), нашао је начина да сједне ”на двије столице” и да упркос благословеном скупу у Подгорици, истог тог дана на градско цетињско гробље пошаље сами партијски врх (на челу са тадашњим градоначелником), са задатком да подрже бившег свештеника Мираша Дедејића.
    Е па за тог Дедејића, управо овај цариградски патријарх са 9 чланова Цариградског Синода, још 1997. каже:
    ”Да се нико не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи или саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља”.
    Може бити да се цариградски патријарх тренутно не разумије најбоље са московским, по питању статуса бившег клирика РПЦ, али тврдим да нема дилема како гледа и како ће гледати на овог анатемисаног свештеника, кога је управо он, овако недвосмисленим и јасним формулацијама, лишио било какве могућности да икада икога крсти, вјенча или благослови. Нико, кога је тај човјек ”рукоположио” – није поп, ни пред Богом ни пред људима. Јер Дедејић је био управо свештеник Цариградске патријаршије у Риму – па је све горе наведене ”похвале” зарадио од црквених власти које су њега лично и увеле у свештену службу.
    А што патријарх Иринеј пише Свјатјејшем Вартоломеју? Свакако му није писао о економским, идентитетским ни политичким темама из Црне Горе, него о чињеници да је неприкосновени домаћи политички лидер сам, лично, више пута поновио како је атеиста и како, самим тим, није ни крштен. Е сад, све се то може промијенити. И да вјерник не дај Боже, изгуби вјеру, и да атеиста повјерује. У питању су лична увјерења и слободна воља и ”цара и војника, и богаташа и просјака”… али не иде онај који себе тренутно не види у Цркви, да такав ”ствара” неку своју цркву. О томе је патријарх из Београда писао патријарху у Цариграду. И то је тако нормално.
    А ако неко пита, шта има српски патријарх са Црном Гором, и зар он није симбол ”окупације из 1918” – па ево и на то да одговорим: ми Црногорци имамо историју и прије 1918! Сваког нашег владику, од оснивања Зетске епархије, хиротонисао је српски патријарх или Пећки архиепископ или неко у њихово име – све до укинућа Пећке патријаршије 1766. И митрополите са Цетиња (Данила, Саву, Василија), и херцеговачке владике (међу њима Светога Василија Острошког, слава му и милост), и оне владике из Пиве – Соколовиће, који су и сами касније постајали пећки патријарси… Коначно, Црна Гора (Зета) је добила митрополију, буквално истога дана (и баш због тога) кад је Пећ добила патријарха – па су те двије титуле и столице, за свакога ко је писмен – неодвојиве. Светог Петра Цетињског су завладичили карловачки митрополити (насљедници пећких патријараха) ”само зато што у Пећи тада није било патријарха”, а Његош, Иларион, Висарион… памтили су ”чији су”. Митрофан Бан у својој владичанској титули носи назив ”егзарх пећког трона”. Дакле, тако је то било кад смо били самостални, прије 1918.
    Толике благослове и толику подршку, вјековима, давао је српски патријарх бројним ”господарима Црне Горе и Брда”, и то је управо радио под претпоставком да су вјерујући и побожни, да сад има пуно морално право и обавезу – извјестити свога брата, патријарха у Цариграду, како наши савремени политичари ”умију” и без Свевишњег…
     
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Волим
  11. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Српкиња великог срца   
    Ако хоћеш да чујеш нешто тужно, обрати се мушкарцу. Ако хоћеш да нешто буде урађено, обрати се жени. (Маргарет Тачер)
    Домаћин, гђа Ребека Мекдоналд, прикупила је 75 хиљада долара за Фондацију Улагање у будућност Епархије канадске Српске Православне Цркве која стипендира младе српске студенте у Канади.
    У суботу, 3. фебруара 2018. године, у Торонту, у организацији гђе Ребеке Мекдоналд, жене највећег срца Северне Америке, рођене у Сарајеву, а одрасле у Београду, која преко три деценије живи и ради у Канади, одржано је донаторско вече на коме је прикупљен новац за стипендирање школовања најуспешнијих српских студената који своја знања усавршавају и стичу у Канади.
    Поред чланова породице Мекдоналд, овом догађају су присуствовали: амбасадор Републике Србије у Канади г. Михаило Папазоглу, генерални конзул Републике Србије у Торонту г. Василије Петковић, старешина Саборног храма у Мисисаги презвитер Јован Маријанац; протођакон др Дамјан Божић; г. Френк и гђа Моника Хезнфрот, оснивачи и власници фирме за производњу аутомобилских делова; г. Џон Берд, конгресмен и бивши министар спољних послова Канаде; г. Стивен и гђа Џенифер Мекдоланд, директор Канадске банке; г. Данијел Мекдоналд, оснивач и власник фирме филтера за воду; г. Брус Кембл, бизнисмен; гђа Џил Деним, корпоративни директор Инвест фонда Канадске банке; г. Влада Дошен, српски предузетник из Торонта; г. Петар Стефановић, председник инжењерске компаније, и други.
    На овој изузетно успешној вечери, домаћин гђа Мекдоналд заједно са својим пријатељима прикупила је 75 хиљада долара за Фондацију Улагање у будућност Епархије канадске Српске Православне Цркве која стипендира младе српске студенте у Канади.
    Већ у недељу, 4. фебруара 2018. године, на централној прослави Савиндана и Дана државности Републике Србије у Торонту, троје најуспешнијих, међу одличним студентима, добило је стипендије: Јелена Танић ( студент друге године Медицинског факултета, стипендиста у Лабораторији за медицину и патологију Универзитета у Торонту), Катарина Зец (студент друге године социологије на Рајерсон универзитету) и Стефан Пјанић (студент прве године компјутерског инжењеринга Рајерсон универзитета).
    Гђа Ребека Мекдоналд је те вечери нагласила да је Фондација тек започела свој рад и да су планови за будућност велики: -Окупили смо се овде, пре свега, због наше заједнице. Будућност ове земље и наше заједнице у Канади, будућност нас самих су наша деца. Уверена сам да је сума коју смо сакупили, сума од 75 хиљада долара тек почетак. Нисам их сама сакупила, већ заједно са својим пријатељима из Канаде. Неки од њих су овде са нама и посебно им захваљујем. Желим да наставимо да заједно сањамо о нашој дивној деци и омогућимо им да остваре своје жеље и тежње. Данас смо видели њих троје, али у Србији има много дивних младих људи, и морамо настојати да им помогнемо да остваре своје снове, да буду најбољи у својим животним изборима, да буду оно што желе. Хвала свима. Желим да вам кажем да је мој циљ да у наредним годинама сакупим бар милион долара за нашу идеју сабрану у заједничкој Фондацији.
    Ребека Мекдоналд је са 22 године, а као студент Медицинског факултета Универзитета у Београду, отишла у Канаду и постала једна од најуспешнијих и најбогатијих жена у свету бизниса, али и хуманитарни радник која посебно помаже Српску Православну Цркву и српски народ. Финансирала је изградњу српске православне цркве у Торонту, помаже српске организације и манифестације и стипендира младе Србе у Канади.
    Гђа Мекдоналд, крштено име Убавка Митић, рођена је у Сарајеву. Одрасла је у Београду. После друге године студија на Медицинском факултету одлази у Торонто. Пре двадесет година основала је фирму JUST ENERGY која се бави продајом енергетских деривата. Због великог успеха у пословању седам године заредом бирана је за најуспешнију пословну жену у Канади. Више пута отварала је Њујоркшку берзу, што се сматра круном успеха пословних људи у Северној Америци. У току ратова и погрома српског народа гђа Мекдоналд је помогла принудно расељено српско становништво. Преко Владе Канаде упутила је новчану помоћ за народ у поплављеном Обреновцу. Обновила је више сиротишта. Један део Универзитетске болнице у Торонту носи њено име.
    За допринос развоју српске колоније у Канади, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј одликовао је 2016. године гђу Мекдоналд орденом Светог Саве. Председник Републике Српске г. Милорад Додик одликовао је 2017 године гђу Ребеку орденом части са златним зрацима за признати јавни рад и резултате, допринос у области хуманитарног рада и помоћи српском народу и Српској Православној Цркви у обнови, као и за допринос развоју билатералних односа између народа Републике Српске и Канаде.
    протођакон Дамјан Божић
    Епархијске вести   |
  12. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Јм. Макарије, нови старешина Привине Главе: Пушачи више неће моћи да се причешћују   
    У МАНАСТИРУ ПРИВИНА ГЛАВА Пушачи не могу на причест
    02.02.2018 • 16:2016:21 Извор: Dnevnik.rs       ПРИВИНА ГЛАВА: На дан преподобног светог Макарија свечану литургију у манастиру Светих Архангела и Михајла, служио је нови старешина манастира Макарије уз саслужење бројног братства и искушеника манастира Светог Саве из Кувеждина. Фото: Dnevnik.rs Монашко име Макарију је дао владика сремски Василије, по великом светитељу којег је красила смиреност.
    „ Ово је моја прва литургија у манастиру у Привиној глави. Сабрали се данас људи са свих страна, а највише је дошло из Кувеждина. Они долазе код мене да ме мало бодре и подржавају. Жао им је што сам отишао из Кувеждина“, рекао нам је Макарије након службе.
    Нови старешина манастира увео је правила која се неће свима допасти, али се морају поштовати. Забрањено је пушење у комплексу манастира и служење меса.
    „Пушење је грех и црква тражи да се њени верници одрекну пушења. Пушачи неће моћи примити причест. Трпеза љубави остаје и даље али у складу са правилима цркве. На менију неће бити заступљено месо. Типик налаже када је риба, када је дозвољено уље оно се примењује, а када је пост онда се све кува на води. Кување на води и придржавање правила цркве захтева и више радника у кухињи. Сада нас је овде десеторо“, појаснио је јеромонах Макарије.
    Д. Савичин
  13. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на zslavo за a Странице, Епископ Сергије на темељима манастира Гомела   
  14. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Успела Божићна акција Хуманитарне организације Срби за Србе   
    Postovani donatori, clanovi i prijatelji,
    Sa radoscu vas obavestavamo da smo zahvaljujuci ogromnom broju donatora sirom sveta uspeli da prikupimo dovoljno sredstava za potrebe izgradnje kuce porodice Przic sa Kosova i Metohije (https://www.srbizasrbe.org/tuzna-prica-porodice-przic) koja bi trebalo da bude izgradjena, opremljena i useljena pocetkom proleca. Takodje, u sklopu nase Bozicne akcije prikupili smo potrebna sredstva i za pomoc 60 porodica sirom Krajine, Kosova i Metohije, Republike Srpske, centralne Srbije, Crne Gore i drugih krajeva Balkana gde zive ugrozene srpske porodice a koje ce dobiti pomoc nase organizacije u predstojecem periodu.
    Takodje, dostavljamo vam mesecni izvestaj decembar:
    https://issuu.com/srbizasrbe/docs/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017 (issu format)
    http://www.srbizasrbe.org/izvestaj/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017.pdf (pdf format)
    U planu za 2018. godinu je da Humanitarna organizacija Srbi za Srbe obezbedi vrednu humanitarnu pomoc za preko 200 socijalno ugrozenih visedetnih porodica, te upucujemo poziv svim donatorima, clanovima i prijateljima nase organizacije da podrze nas dobrotvorni rad i u ovoj godini:
    http://www.srbizasrbe.org/donacije
    Jos jednom upucujemo veliku zahvalnost svim donatorima koji su se do sada ukljucili i podrzali Bozicnu akciju nase organizacije.
    Deca su nasa buducnost!
    Humanitarna organizacija Srbi za Srbe
    www.srbizasrbe.org
    www.facebook.com/srbizasrbe
    www.serbsforserbs.org
    ...........
    Dear donors, members and friends,
    Thanks to the far-reaching support of donors from all around the world, we are joyful to announce that our organization succeeded with collecting donations towards building a new home for the Przic family from the Kosovo and Metohija region (https://www.srbizasrbe.org/tuzna-prica-porodice-przic). As we plan, the home should be built, furnished and family moved in during spring time. Furthermore, as a part of our Christmas action, Charity organization Serbs for Serbs made to raise donations to help 60 families living in the Krajina, Kosovo and Metohija, Republic of Srpska, central Serbia, Montenegro and other Balkan regions, and the aid should reach those families in the next 30 days.
    Also, please read our monthly report for december:
    https://issuu.com/srbizasrbe/docs/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017 (issu format)
    http://www.srbizasrbe.org/izvestaj/mesecni-izvestaj-za-decembar-2017.pdf (pdf format)
    The annual plan for 2018 is to provide worthy humanitarian help for over 200 socially empowered families, so we are inviting all our donors, members and friends to support our work in the upcoming period:
    http://www.srbizasrbe.org/donacije
    Once again, we are sending our deepest gratitude for all our donors who supported Christmas action.
    Children are our future!
    Charity organization Serbs for Serbs
    www.srbizasrbe.org
    www.facebook.com/srbizasrbe
    www.serbsforserbs.org
  15. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епископ Иринеј: Почела друга фаза обнове Цркве Светог Саве у Њујорку   
    Повратити наду, сачувати историју и обезбедити будућност
      Почела друга фаза обнове Саборног храма Светог Саве у Њујорку
    Према речима архитекте Дона Живковића из Живковић и Коноли архитектонске фирме, предводиоца радова историјског и јединственог пројекта обнове велелепног, историјског споменика културе, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, у петак 22. децембра 2017. године, почело је постављање скела, неопходних за уклањање оштећеног декоративног камена. Очекује се да скеле буду постављене до Божића 2018. године. Одмах потом наставиће се са уклањањем украсног камена кречњака, којим су били обложени унутрашњи зидови велелепног неоготског Саборног храма Светог Саве.
    На основу чланка ”Наш сусед Свети Сава” који је издала БКСК архитектонска фирма, која се налази у близини храма, ахритекта Саборног храма Ричард Апџон, ”... изабрао је чист, аутентичан материјал који представља уметнички рад – руком отесаних греда и руком клесаног кречњака, којим је прекривена цела површина унутрашњих зидова, допринели су високој цени овог пројекта. Овај трошак је био вредан јер се овај детаљ сматрао Апџоновим ремек делом”(http://easterndiocese.org/news_171010_1.html).  Због овога посебна пажња биће поклоњена покушају да се сачува део унутрашњег декоративног камена у олтару  где су биле оригиналне олтарске фреске, уоквирене златном бордуром, коју је ватра спојила са украсним каменом.
    Прва фаза се састојала од врло мукотрпне четири и по седмице чишћења шута, наноса који је створен после трагичног пожара на Ускрс 1. маја 2016. године који је уништио Саборни храм. О’Донахју грађевинска фирма је успешно извела ову почетну фазу обнове храма, скоро археолошким захватом, пазећи истовремено на стабилност зидова храма. Посвећеност радника ове фирме може се илустровати чињеницом да су радници не само део испод олтарске апсиде уклонили ручно већ су и сваки камен очистили. Са захвалношћу Богу, између осталих значајних детаља који су запажени и који су у различитoм степену очувани у пламену, сачаувана је сребрена Богородичина икона, потпуно неоштећена.  Особито је важно да су, у овом веома опрезном процесу чишћења, такође пронађене свете мошти. Ове мошти мученика, чуване овде од освећења, пронађење су потпуно неоштећене јер су биле запечаћене у освећеном камену. Свети престо је био сачињен од белог мермера и постављен на пет стубова: четири стуба на угловима и пети у центру, држали су освећени олтарски престо. Ове исте мошти, постављене у освећени камен, ако Бог да, биће опет стављене у престо приликом освећења цркве. Оригинални престо је поклонио Канон Едвард Вест, епископални свештеник,  аутор и канон еклисијарх у Катедралној цркви Светог Јована Богослова у Њујорку, за покој душа својих родитеља.
    Вашим истрајним молитвама, интересовањем и прилозима, настојање да се поврати нада, сачува историја и обезбеди будућност Саборног храма Светог Саве и њене заједнице у Њујорку, постаће стварност.
    Епископ +Иринеј
  16. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Божићна посланица Српске Православне Цркве, о Божићу 2017. лета Господњег (ВИДЕО)   
    „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде“ (II Кор. 5, 17)   Драга браћо и сестре,   Установа Новога и Вечнога Завета Бога и човека остварена је управо на данашњи дан, на први Божић у историји. Јер, данас је, љубљена децо духовна, превечни Бог извршио дело веће од стварања универзума и испунио обећање дато нашим прародитељима, обећање о коме су пророци од памтивека прорицали, а које је Пречиста, Преблагословена и увек Дјева Марија у смирењу прихватила. Бог Логос постаде човек и настани се међу људима (Јован 1, 14). Син Оца небеског бива роду људском савремен, како би човек постао савечан Богу. Господ Сведржитељ „унизи Себе узевши обличје слуге“ (Филип. 2, 7) и постаде једнак телу смирења нашега, да би нас учинио једнакима лику славе Његове. Зато богомудри апостол Павле у усхићењу кличе: „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!“ (Рим. 11, 33).   У време оно, велелепну и надахнуту химну: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ клицало је мноштво анђелске војске док је небо звездом указивало на Витлејем, родни град светога пророка и цара Давида, на Дом хлеба, где се ваистину јави Хлеб Живи Који сиђе с небесâ. У тихој духовној светлости божићне ноћи људско лице превечног Сина Јединородног радосно дочекаше погледи пастирâ (Лк. 2, 4 – 15). Будући да је ова величанствена тајна побожности – јављање Сина Божјег у телу – непојмљива анђелима и људима, превечни план Божје свепрожимајуће љубави почео се откривати у свештеној тишини витлејемске пећине, испуњене крајњим смирењем и неизрецивом добротом. И заиста, приступајући побожно граду Давидову, заједно са небоземним хоровима светих, духовним очима видимо како у Ономе кроз Кога је створено све што је на небесима и на земљи „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9). Ова богооткривена истина се проповеда у нашој светој Цркви небројено пута речима да је Син Божји „ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек“.   Спасење о којем говори Символ вере, драга браћо и сестре, превазилази свако људско очекивање. Није се Бог очовечио како би показао Своју славу и величанство нити да би се, праћен војскама небеским, појавио у овоме свету као његов Господар. Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој.   У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости. Ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо, нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, тојест ако више умиремо него што се рађамо. Нашим хришћанским прецима није било тешко да, током своје бурне историје, изнова, после најтежих искушења и невоља, а некада и дословце из пепела, васпоставе државу, привреду, културу и све оно што их је одувек чинило припадницима истински европске цивилизације. То им је сваки пут полазило за руком јер су њихови домови били испуњени вером, врлинама и снагом, док су им се деца изобилно рађала. Имајмо отуда на уму закон Господњи и опомињимо се нарочито заповести Божје дате прародитељима Адаму и Еви која гласи: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме!“ (I Мојс. 1, 28). Стога, љубљени у Христу Исусу, немојмо занемаривати испуњавање ове заповести! И Сâм Господ љубави својевољно пристаде да се оваплоти и поживи међу нама, а Рођењем од Дјеве Марије занавек освети и даде смисао материнству и рађању.   У овим светим божићним данима усрдно се молимо за сву нашу једноверну браћу и сестре у Отаџбини и расејању, са жељом да Богомладенац Исус Христос разгори у њиховим срцима и домовима смирену радост витлејемске светлости, којом небо и земља данас бивају просветљени и блистају. Особито позивамо све верне да, у овој тихој ноћи, срцем и душом буду једно са многострадалним православним српским народом који верно чува и брани сваку стопу свете земље Косова и Метохије, која нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог. Времена бурна су долазила и пролазила. За све то време наши преци су у својим срцима неизбрисиво носили Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Бањску, Дечане, Свете Архангеле и на хиљаде других светих олтара широм Косова и Метохије. Знали су и памтили ко је на ту свету земљу крочио још у давном седмом столећу и раније, како бележе византијске хронике. Знали су ко је остављао записе на грнчарији из 9. века и ко је отварао прве школе при манастирима, писао књиге, живописао фреске и иконе, зидао храмове, отварао прве болнице, писао словенске књиге… Знали су да је велики рашки жупан Вукан у 11. веку одбранио град Звечан. Знали су који су владари из лозе Немањићâ, Лазаревићâ, Бранковићâ, Петровићâ, Обреновићâ и Карађорђевићâ подизали светиње широм српске земље. Све су то знали наши преци, браћо и сестре. А знамо то и ми, њихови потомци. Знамо још нешто. Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога, јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља. И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме,“ – ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, – „нека ме заборави десница моја!“ (Пс. 137, 5).   Браћа наша по вери, не само на Косову и Метохији него и другде, суочена су са искушењима. Посебно данас, Богомладенац Христос нас подстиче да ми, православни хришћани и деца Цркве, Његовом благодаћу оснажени, без обзира на то како се други односе према нама било где, у Отаџбини, окружењу и васцелом свету, свима узвраћамо, по заповести Божјој, братски и пријатељски, ма које вере и народности они били, знајући да нас Бог љубави пита шта ми чинимо другима, а не шта други чине нама.   Данас, када Пресвета Дјева Марија рађа Превечнога Бога, молимо се за све људе, а нарочито за младе, намучене страшним пороцима наркоманије, алкохолизма, разврата, лењости, гнева, среброљубља, зависти, гордости, неумерености, безосећајности и свим другим пороцима који, обећавајући привидну радост, заправо унижавају боголико достојанство човека и чине га робом. Молимо се да их Господ над војскама укрепи како би познали истину и препознали лик Божји у себи, па да смело устану и збаце окове погрешног избора. Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32. 34). Ми смо слободни у правом смислу речи онда кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и, напослетку, води у духовно ропство. Слобода је, драга наша децо духовна, слобода за Христа, за другога, за живот и здравље. Слобода за вечност. Такву слободу нам може дати једино Бог јер је управо Он Слобода, смелост и снага. Једино слободом која подразумева ослушкивање воље Божје и самоограничење пред ближњима и пред створеном природом могу се савладати страшни и у нашем народу незапамћени сукоби између супружникâ, родитељâ и деце, рођакâ и кумова, о којима, нажалост, пречесто слушамо и читамо.   Блага Вест Рождества Христовог данас се објављује и свету у којем звецка оружје, у којем се спроводи насиље над појединцима и народима, у којем владају неједнакост и социјална неправда, у којем су невина деца жртве ратних сукоба, различитих врста злоупотреба и глади, над којим је свакодневно надвијена нуклеарна претња. Иако забринути, не губећи наду, молимо се Витлејемском Богомладенцу да просветли таму и окрене добру оне који држе полуге моћи у својим рукама.   Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страха, молимо се да мир Божји данас испуни наша срца! То је мир који није пасивност и равнодушност него динамична, стваралачка и, поврх свега, непрестано активна сила која има моћ да преображава, као и да доноси спасење не само нама већ и људима око нас. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“.   Бог Који је са нама – Емануил – јесте управо тај Мир кроз који долази мир Царства небеског. Такав мир се, свакако, не може поистоветити са некадашњим, садашњим и будућим покушајима остварења миротворства на овој земљи, а који не подразумевају однос у чијем је средишту Тројични Бог. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Богочовек Господ Исус Христос се, дакле, рађа од Дјеве Марије како би умро на Крсту и васкрсао из мртвих, дарујући мир и блаженство вечнога живота свеколикој твари. Овакву стварност задобијања мира који побеђује грех и смрт, драга децо духовна, ми доживљавамо не само данас, на празник Рождества Христовог, већ и сваки пут када се сабирамо у нашим светим храмовима на божанствену Литургију и када се причешћујемо Живим Христом.   Славећи данашњи празник, помолимо се да срца наша постану Витлејемска Пећина у којој се рађа Христос Син Божји, како бисмо и ми, обасјани светлошћу витлејемске звезде, просвећени мудрошћу мудрацâ са Истока, надахнути Духом Светим, Који је осенио Мајку над мајкама и умирио немире праведнога Јосифа, смело клицали на све четири стране света, објављујући долазак Онога Који нас спасава:   Мир Божји, Христос се роди!   Дано у Патријаршији Српској у Београду, о Божићу 2017. године.   Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа:   Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ   Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО   ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД     Извор: Српска Православна Црква
  17. Волим
  18. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, САНУ наградила најбоље средњошколце Србије (ВИДЕО)   
  19. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Председник Александар Вучић прославио крсну славу у Подворју Српске Православне Цркве у Москви (ФОТО)   
    После свете Литургије, коју је служио настојатељ Подворја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички г. Антоније, председник Вучић је, заједно са Владиком и  члановима државне делегације, преломио славски колач и упутио честику свим грађанима који славе Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Председник Вучић данас наставља посету Москви, где ће се у поподневним часовима састати са руским председником г. Владимиром Путином.  
      Извор: Српска Православна Црква
  20. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Радост црквеног живота у Венецуели   
    Литургијски и црквени живот у Венецуели се  благословом Божијим из недеље у недељу увећава и све је бише оних који желе да живе у православном духу древне Цркве. У шесту недеље по Духовима, 16. јула 2017. године, када наша Света Црква прославља Светог мученика Јакинта и Преподобниг Анатолија, литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Маракају служили су архимандрит др Евстатије Ајздејковић и о. Павле Пења. У току литургије, свету тајну крштења и миропомазања примила је шесдесетогодишња колумбијка Лида, крстивши се са именом Лидија. Слушкиња Божија Лидија погрузивши се у бањи купељи и исповиједивши православну вјеру одрекла се досадашњег приступа протестанској секти. На крају литургије новокрштена Лидија се сјединила са Господом примивши Свето Причешће. Оци, Архимандрит др Евстатије и о. Павле честитали су Лидији нови живот у Христу подучивши је о тајни коју је примила и исповиједила. Претходне недеље 9. јула 2017. године у току литургије миропомазан је слуга Божији Рафаел Пења, иначе рођени брат о. Павла. Породица Пења је шпанског поријекла у којој је било доста свештеника у Римокатоличкој цркви. Благодаћу Господњом цијела породица о. Павла је примила православну вјеру и отац и три сина редовно учествују у литургијском животу црквене заједнице.   http://www.mitropolija.com/radost-crkvenog-zivota-u-venecueli/
  21. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Централно тело за довршење Спомен-храма Светог Саве   
    Извештај о активностима на опремању храма Светог Саве на Врачару мозаиком за период мај 2015/мај 2016. поднели су, од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве именовани: Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и проф. др Војислав Миловановић, протонеимар Храма Светог Саве.
    Године 2019. навршава се 800 година аутокефалности Српске Цркве па је 2019. година од посебног значаја за наш народ и за храм Светог Саве. Заједнички циљ српске и руске стране је да се по Пројектном задатку Светог Архијерејског Синода за ликовно опремање мозаичких композиција у храму Светог Саве на Врачару изради прва етапа мозаика за унутрашњу декорацију храма Светог Саве:
    прва целина прве етапе - купола и поткуполна галерија укључиво и део макете који се односи на куполу и подкуполну галерију, друга целина прве етапе - олтарски простор укључиво и део макете који се односи на олтарски простор. Радове ће реализовати и финансирати руска страна.
    У складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је активности на прилагођавању подложних површина технолошким захтевима реализације уметничких композиција на којима ће се изводити мозаици. У овом смислу су започете активности на изради радне платформе и радне скеле за припрему површина и мозаичарске радове у куполи. Монтажа платформе биће завршена пре краја маја, а потом треба да почну радови Припреме и обраде зидних површина за израду мозаика.
    Руска Академија Уметности ради макету куполе у Р 1:10, у коју се уписује ликовни садржај куполе и поткуполне галерије, који је условљен задатком Пројектни задатак за ликовно опремање мозаичких композиција у Храму Светог Саве на Врачару и усаглашено са свим учесницима. Очекује се да ће почетком јуна бити завршено. Тим Руске Академије Уметности је дефинисао који ће се везивни материјал користити за постављање мозаика, а он диктира материјале за подлогу као и материјале обраду површина.
    Подсећамо да је 14. марта 2016. године  одржан састанак Главног одбора Друштва за подизање Храма, коме председава председник Републике Србије г. Томислав Николић. Поред чланова Главног одбора, седници су присуствовали и г. Кирил Кравченко - генерални директор компаније НИС, г. Јевгениј Кудинов - заменик генералног директора НИС-а, г. Александар Дибаљ - члан Управног одбора компаније Гаспором Њефт, и г. Александар Рађаков - заменик руководиоца Руске федералне агенције за питања Заједнице Независних Држава, сународника у иностранству и за међународну хуманитарну сарадњу (Россотрудничество).
    Констатовано је да се активности на реализацији одвијају по плану који су договорили председник Путин и председник Николић.
    Потписаним Протоколом између Министарства спољних послова Републике Србије и Министарства културе Руске Федерације о руском учешћу у изради унутрашњег украшавања храма Светог Саве у Београду, Свети Архијерејски Сабор преко Светог Архијерејског Синода је властан и треба да одреди састав Стручног тела за Уметничко – теолошки надзор и Стручног тела за стручно- технички надзор и евидентирање обима реализације и исплате радова.
    Стање радова
    Радна платформа на коти +42,9 m, цевне модуларне скеле од коте +42.9 m до +59.08 m и радне платформе на коти +59.08 m у Храму Светог Саве. За потребе израде мозаика на централној куполи храма Светог Саве урађено је пројектно решење челичне конструкције које омогућава извођење ових радова уз несметано коришћење унутрашњег простора Храма. Кота израде мозаика креће од коте +52,50 m па све до централног врха куполе (кота +64,85 m). Неприступачност површине, велика висина и планирани дужи временски период израде мозаика, условили су потребу за формирањем наменске конструкције која ће омогућити ове радове. Технологија израде мозаика која се овде планира подразумева израду сегмента мозаика на месту где су услови за рад комфорнији и сигурнији, а затим њихово спајање на лицу места у уметничку целину. Технички аспект радова је приказао Главни инжењер градње дипл. инж Владета Матовић.
    Припрема радне површине куполе за постављање мозаика
    Купола и подкуполна галерија храма Светог Саве на којима предстоји израда мозаика су бетонске. Бетон је идеална подлога за мозаик. Пре израде мозаика неопходно је припремити односно обрадити подлоге на којима се изводи мозаик, што подразумева довођење површина у стање подобно за израду мозаика тј. прилагођавање технолошким захтевима реализације мозаичких композиција, укључиво машинско и ручно чишћење, прање и пескирање, физичко уклањање интрузија и хемијску неутрализацију природних и технолошки агресивних супстанци из основне подлоге. Технички аспект радова је приказао Главни инжењер градње дипл. инж Владета Матовић.
    Динамика реализације изградње улице Боре Станковића
    Дана 9. маја 2016. године Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда Ј.П. Сектор за програм и припрему доставила је динамику реализације изградње улице Боре Станковића. Урадиће се друга фаза која подразумева завршетак кружног платоа порте иза олтарске апсиде и изградиће се улица Боре Станковића од Стојана Протића до Катанићеве, на позицији коју је предвидео ПДР Врачарског платоа. Разлог због чега то до сада није урађено су били нерешени имовински односи.
    У наставку излагања је проф. др Војислав Миловановић дипл. инж, протонеимар Храма Светог Саве приказао како следи:
    Важнији догађаји у храму Светог Саве на Врачару у периоду од маја 2015. до маја 2016. године Програм, предмер и предрачун преосталих радова до завршетка храма Светог Саве на Врачару Извештај о градњи Храма испод коте 0,00 за период мај 2015/мај 2016. поднео је, по овлашћењу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, ђакон Мирослав Николић, дипл. инж арх. - главни архитекта храма Светог Саве. У Извештају је изнето:
    изведене су ограде од Прилепског мермера сивец високе прве класе и постављене су око 4 степенишна силаза у крипту Храма на коти 0.00; изведен je под у крипти патријараха. Укупна површина пода износи 105m2; постављено је 8 масивних монолитних надгробних плоча од мермера сивеца високе прве класе;    у северном и јужном пролазу према крипти патријараха изведена  је облога бочних зидова мермером; на споју зидова и свода таванице постављен је масиван профилисан архитравни венац; преко венца уграђене су сакривене лед диодне траке које осветљавају осликане сводове у пролазима; завршена је израда декоративне камене пластике на зидовима у новој крипти патријараха са парапетима испод зидних ниша; изведено је 9 поља са профилисаним луковима укупне површине 90.0м2 ; санирани су зидови и сводови у старој крипти патријараха и припремљени су за осликавање; завршено је малтерисање и глетовање зидова и сводова лучног степенишног пролаза које повезује крипту патријараха са олтарским простором на коти 0.00; припремљене су све површине за осликавање у великој крипти; уговорено  је осликавање „ал-секо'' техником свих зидних ниша у великој крипти, као и сводова и зидова у северном и јужном бочном пролазу према крипти патријараха. Површина уговореног осликавања износи 475,0м2; у крипти је постављен централни полијелеј са хоросом од ливене бронзе, два полијелеја средње величине и 16 малих  полијелеја. У крипти патријараха монтирано је осам малих полијелеја са хоросима; постављена је лед расвета на капителима стубова; изведени су уметнички радови у ливеној бронзи; монтиран је дизел електрични агрегат снаге 164 кв; изведена је комплетна против пожарна инсталација у крипти храма. Сви извештаји су прихваћени уз комплименте. Посебно је истакнуто заједништво и комплементаран рад свих ангажованих на градњи Храма.
     
    http://www.spc.rs/sr/centralno_telo_za_dovrshenje_spomenhrama_svetog_save
  22. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на DankaM за a Странице, Причешће у току менструалног циклуса - свети Григорије Велики (Двојеслов)   
    Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе?
    Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље.
    Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом?
    Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква.
    оригинал:
    http://www.scribd.com/doc/76928676/St-Gregory-the-Great-Menstruation-and-Holy-Communion
    превод:
    http://www.scribd.com/doc/76937666/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%94%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%90%D0%A6%D0%98%D0%88%D0%90-%D0%98-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%9E-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A7%D0%95%D0%A8%D0%8B%D0%95
    Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим
    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/953/tekst/sveti-grigorije-veliki/
    и
    http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D0%BF%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B3%D1%83%D1%80_I
    Пролог:
    http://svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=03&d=12&a=1&date=03
    Житије (последње по реду):
    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0312.htm
  23. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Слава палим херојима у одбрани наше слободе   
    У одбрани слободе и достојанства своје Отаџбине 41 припадник РВ и ПВО положио је свој живот, а њихова имена су овом приликом прочитана.



     
    После помена који је владика Арсеније служио уз појање хора ученика Богословије Светог Саве из Београда, цвеће на спомен обележје палим херојима положили су чланови породица погинулих, делегација ратног састава РВ и ПВО, представници Града Београда и Градске општине Земун, пензионисани припадници РВ и ПВО, као и ученици Земунске гимназије и Основне школе Светозар Милетић.



     
    Уследило је обраћање комаданта Ратног ваздухопловства и противвазушне одбране генерала Ранка Живака.
     
    СПЦ
  24. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Премијерно: серијал о Земљи живих на РТС 2 у 19,40.   
    Програмом је предвиђено да сваког уторка иде по једна епизода, у вечерњем термину. Захваљујемо се уредници Косовки Ивковић Бобић и њеним сарадницима на времену, пажњи и труду који су уложили снимајући у протекле две године причу о нашем пројекту.
     

     

    Земља живих
  25. Волим
    Agaton Vuzman је реаговао/ла на Православна Вјеронаука за a Странице, Србац: освештан јединствени кабинет за Православну вјеронауку   
    као и освећења славског жита и колача. На самом почетку свечаности, послије светосавске химне коју је отпјевао школски хор, присутнима се обратио директор школе Верољуб Малетић нагласивши да је кабинет рађен по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког господина Јефрема, а уз залагање бившег вјероучитеља јереја Далибора Поповића и великог броја добрих људи који су својим донацијама допринијели да кабинет буде опремљен најсавременијим училима, а опет да буде спона традиционалног и савременог.

    На свештене прозбе и возгласе одговарао је школски хор. А по освећењу кабинета и славског жита и колача великом броју присутних у бесједи о Светом Сави обратио се јеромонах Теофил, између осталог истакавши: да су многи народи у својој историји имали значејне принчеве, али да ниједан народ није имао принца захваљујући ком је једна краљевска породица постала монашка света обитеља. Принца који је утврдио Небеске и вјечне темеље православних Срба и постао вјечни владара Небеске Србије удионе кнежевине Царства Небеског...

    У богатом програму који су извели ученице ове основне школе у сарадњи са својим наставницима уживали су представници културног, политичког и привредног живота Општине Србац, те инспектор и просветни савјетник за вјеронауку Републичког педагошког завода мр Славољуб Лукић и многи други.

    На празничном ручку, који је уприличен у просторијама школе присутнима су се обратили директор школе Верољуб Малетић, јеромонах Теофил (Димитрић), представници општине и свештеник Славко Дебељак.
    погледај све фотографије овдје Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
×
×
  • Креирај ново...