Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

borislav

Члан
  • Број садржаја

    17
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О borislav

  • Ранг
    Тек дошaо/ла
  • Рођендан 05/16/1965

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Beograd
  1. Па то значи да су они из Старог Завета, као и многи после који се нису причешћивали тотално пукли. Нису се обожили и ко им је крив. - Nisu oni "pukli", kao što nisu "pukli" ni oni koji se danas ne pričešćuju, jer ni ne znaju za Hrista. Njih Bog spasava na neke druge načine, za razliku od nas, kojima je povereno Jevanđelje i Pričešće. Za nas važi ono: "Kome je više povereno, od njega će se više iskati". Да, мирисали су, али када су се упокојили. Видиш разлику? - Izvini, neki su mirisali još za života, a da se uopšte nisu kupali. Господ је рекао и да планине можемо померати, али то још нико није учинио до сада. - Nije tačno - vidi žitije Sv. Marka Tračeskog. Priseti se: "Zaista, zaista vam kažem: Ko vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti" (Jn 14, 12)? Zar je Hristos to rekao "tek onako"? Да је тако, онда би се Литургије служиле сваки дан, људи би се причешћивали сваки дан и имали би обожене Православце. Мислим стварно. - U nekim manastirima se Liturgije i služe svaki dan. Sv. Vasilije Veliki se pričešćivao, ne svakoga dana, ali veoma često - četiri puta nedeljno (utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom). I nigde nisam rekao da je samo Pričešće uzrok spasenja. Naravno da je potrebno celokupno čovekovo nastrojenje, a ne samo, da ne kažem, mehaničko primanje Tela i Krvi. I iznad svega, Blagodat Božja. Можда је апостол павле престао да греши (у шта сумњам, тј невероватно је-читати Мисионарска путовања ап Павла), али је био грешан. - To su reči starca Porfirija, pa ako je on bio u pravu (a ne znači da jeste, čak i ako je svetitelj), tj. ako je tačno razumeo to što Sv. apostol kaže da u njemu sada živi Hristos, onda je to zaista tako. A šta to ima kod njegovih misionarskih putovanja? Стављаш нешто што нисам рекао. Наша преписка је почела о стварном, буквалном Телу и Крви Христове за које сам рекао да би онда били канибали. А већ сам ти горе написао мој став о томе и не само мој, него заснован на светима и историји Цркве. Испада по теби да сам протестант и да је то за мене само форма, али ниси прочитао шта је написано. - Ni ja ne govorim o bukvalnom Telu i Krvi, jer i ja vidim Hleb i Vino u putiru, kao i ti. Razlika je što ja verujem da se u tom što vidim nalaze Čestice Tela i Krvi Hristove. Koje su možda aspolutno transcedentne - nevidljive, neodredive po mirisu i ukusu, neutvrdive u bilo kakvoj laboratoriji - ali su tu. I verujem da Njih takve - nevidljive, neosetne, nedokazive, ali realno prisutne - unosimo u sebe, i da takve prebivaju u nama, pošto smo ih uneli. Када ти уђе отров змије у тело, нема ти помоћи, па сисао 5 дана крв, осим ако не примиш серум. И то је научно доказано, поред лудости да неко сиса туђу крв, јер и сам може да се отрује, а навео си како. Ваљда си видео шта сам после написао о Причешћу и његовој јачини, тако да не знам што си само о змији ставио, а и рекао сам ти да је наука то демантовала (а и логично је, да када отров уђе у крвоток, како ћеш сисањем да га извучеш). - Ni ovo nije tačno - ako se reaguje odmah pošto je došlo do ujeda, to je sasvim moguće, jer se otrov još nije raširio krvotokom po celom telu, nego je prvih pola minuta-minut još uvek prisutan najvećim delom na mestu ujeda, pošto je venski krvotok znatno sporiji od arterijskog. I ja ne govorim o gubitku CELOKUPNE količine Pričešća kroz telesne tečnosti, nego možda samo o jednom malenom delu - stvar je u tome da je i taj maleni deo suviše dragocen da bi se izgubio. Šta misliš, zašto sveštenik sa toliko pažnje pridržava putir prilikom pričešćivanja vernih? I zašto se trudi da prikupi svaku česticu koja eventualno sklizne iz kašičice na onu tkaninu kojom se obuhvata putir? A zar nismo i mi svojevrsni putiri (ili sasudi) posle Pričešća? Ako je moguć "duhovni gubitak", kad se gubi Blagodat, koja je strogo duhovna, nikako materijalna, kako ne bi bio moguć i telesni gubitak - gubitak Onoga što ima i svoju telesnu dimenziju? ПС: да не помислиш да те нешто нападам или да мислим да сам само ја у праву, него само размењујемо мишљења. - Uopšte ne pomišljam - ni ja ne tvrdim da sam u pravu, nego iznosim svoje mišljenje, čemu forumi i služe.
  2. - Pitaš me: "Kakve veze ima Pričešće sa oboženjem"? Pa možeš li se obožiti ako se ne pričešćuješ? - Da Hristos nije došao, mi ne bismo mogli da učestvujemo u Njegovoj Prirodi, kroz Pričešće, i ne bismo mogli da Mu budemo nalik (tačnije, bili bismo Mu nalik, ali u mnogo manjoj meri u odnosu na sadašnju mogućnost, kad je naša priroda u najneposrednijem dodiru s Njegovom). - Ne znam zašto uporno razdvajaš oboženje i spasenje, kad oboženje vodi u večnu Zajednicu sa Bogom, dakle u spasenje? Što se tiče tvoje primedbe o "nalik bogovima u svetu", zar ne misliš da su barem neki svetitelji bili baš to - nalik Hristu kao brat bratu. Zar nije već ovde, na Zemlji, došlo do promene u prirodi (tj, u telu) nekih od njih, čak i na fiziološkom nivou, tako da posle upokojenja neki uopšte nisu zaudarali, nego naprotiv - mirisali su, i još uvek mirišu? Prema zanimljivom mišljenju Vladete Jerotića, kod njih je došlo do promene u metabolizmu i naprosto su prestali da "smrde" (oprosti na izrazu) i počeli da mirišu. Zar to nije znak izvesne, makar malene promene u prirodi i početak veće sličnosti sa Hristovom Prirodom? Od jednog našeg vladike sam čuo priču da su pre dosta godina bili kod čuvenog starca Porfirija (Kavsokalivita) neki naši, tada mladi, bogoslovi. Starac ih je tada upitao: "Je li mogao da greši apostol Pavle?", na šta su mu oni, pomalo nesigurno, odgovorili da je kao čovek mogao da greši. On ih je na to upitao: "A kako onda apostol Pavle kaže 'A živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos' [Gal 2, 20]? Da li Hristos može da greši?" Objasnio im je potom da je apostol Pavle u tom trenutku već doživeo oboženje, i prestao da greši. Ako je starac Porfirije bio u pravu, onda ima u svetu onih koji su već "nalik Bogu", makar po tome što su prestali da greše (a prestali su jer su već oboženi). - Ne mislim da ćemo biti iste prirode s Njim, nego da će naša priroda biti preobražena i nalik Njegovoj - dakle, bez podložnosti grehu, bez starenja, bez propadanja i bez smrti, baš kao i Njegova što je. S tim što On i tada ostaje naš Tvorac, a mi Njegova tvorevina. U tom smislu mi nikada ne možemo biti iste prirode s Njim, što nije ni potrebno - mi smo ljudi, i to ostajemo. - Kad naglašavaš izraz "po vidom", zar ne shvataš da naglasak uopšte nije na tome pod kakvim se VIDOM mi pričešćujemo, nego ČIME se realno pričešćujemo? Ako je tu, u tom Hlebu i Vinu, zaista On realno (i materijalno) prisutan Svojim Telom i Krvlju, onda verujem da je i u našem telu posle Pričešća On realno prisutan, tim istim Telom i Krvlju. A ako je realno i materijalno prisutan, onda mislim da može realno i materijalno da se izgubi. - Kad u naše telo uđe otrov, naravno da može i da izađe - zar ne znaš da se nekad prilikom ujeda zmije primenjivala metoda "isisavanja otrova" iz rane? Danas je napuštena, ne zato što je možda bila neefikasna, nego zato što se zna da onda može da se otruje i onaj ko pruža pomoć (zbog neke ranice u ustima, šupljeg zuba, itd), što opet znači da je zaista moguće da, sa izvesnom količinom krvi, istekne i neka količina otrova.
  3. Malo dalje sam objasnio da govorim o tome da naša priroda postaje NALIK Njegovoj, kroz najneposredniji dodir sa Njegovom prirodom, tj. u Pričešću. I to postaje nalik u najvećem mogućem stepenu dostupnom onome ko je stvoren. Naravno da ne možemo biti božanske prirode, i to nije ni potrebno - stvoreni smo da bismo bili ljudi, i to treba i da ostanemo, a da budemo u večnoj Zajednici s Njim.
  4. - Onaj ko ne želi Zajednicu sa Hristom, taj nije dostojan oboženja, pa se i ne obožuje. Naravno, takav se i ne pričešćuje, jer smatra da mu to uopšte nije potrebno. Ako se neko pričešćuje, pa makar imao i sasvim nejasno saznanje o tome šta je Pričešće, pokazuje da mu je stalo do toga, i on se postepeno obožuje. I ja kažem da je oboženje proces - onaj ko prihvata Pričešće, prihvata i Zajednicu sa Hristom, koju mu On nudi, i počinje da se obožuje. - Adam i Eva nisu bili jedne prirode sa Hristom, i nisu bili oboženi - zato su mogli da padnu. Hristos je došao ne samo da bi nas podigao iz mrtvih, nego da bi nam pre svega dao da budemo jedne prirode s Njim. Vaskrsenje i jeste ulazak u večnu zajednicu sa Hristom (i sa Ocem i Duhom) preobraženih, tj. oboženih ljudskih ličnosti. Tako da je teško (da li je uopšte moguće?) odvojiti Vaskrsenje u poslednji Dan, od oboženosti. Oboženje je proces koji bi trebalo da traje celog života (idealno, da niko ne otpadne od njega), i da se završi Vaskrsenjem. - Što se tiče freski na kojima "ima svačega", Uspenski ne kritikuje onako naturalistički prikaz, i ne kaže da je teološki ili istorijski pogrešan, naprotiv - može se reći da ističe to kao pozitivan primer (kao odgovor pravoslavnih na neke tvrdnje Latina), uprkos krajnjoj neuobičajenosti. - Ja prosto mislim da ako primamo Telo i Krv Hristovu pod vidom Hleba i Vina, tako isto možemo i da ga izgubimo pod vidom sopstvene krvi. Ako se Njegovo Telo i Krv nalaze u Hlebu i Vinu, onda se nalaze i u našem telu i krvi. Ako u našem telu i krvi nema Njegovog Tela i Krvi čak ni kad se pričestimo, da li je Pričešće onda Pričešće? - Hristos je rekao: "Uzmite, jedite, ovo je telo moje...". Nije rekao: "Ovoje je samo slika tela moga (ili simvol, ili...)". Tu je tajanstven način na koji je On prisutan za trpezom na Tajnoj večeri, sa Svojim celovitim Telom, a u isto vreme je Njegovo Telo prisutno i u hlebu koji prelama i daje Svojim učenicima. Tako je isto On na Nebu sa svojim proslavljenim Telom, i u isto vreme je prisutan u svakom putiru, u svim pravoslavnim hramovima na Zemlji, tim istim Telom. Kako je to moguće, to je Tajna, ali verujem da je zaista tako. Da ne verujem, ne bih se pričešćivao. Tako isto verujem da se u čovekovom telu i krvi nalaze čestice Njegovog Tela i Krvi kad se čovek pričesti. Verujem, dakle, da On nije prisutan u svakom pričasniku samo na neki "duhovan" način, nego i materijalno.
  5. - Svako ko se pričesti počeo je da se obožuje - kad bi bilo dovoljno jedno Pričešće da bismo bili oboženi, bilo bi dovoljno pričestiti se jednom u životu. Nema tu nikakvog određivanja "ko se obožio, a ko nije" - oboženje je proces koji sprovodi Bog, a mi svesno i slobodnom voljom prihvatamo da nas On oboži. - Ako Bog nije zbog toga došao među nas, a zbog čega je? Šta ima važnije i veće od toga da mi postanemo jedne prirode s Njim, onoliko nalik Njemu koliko je to uopšte moguće onome ko je stvoren? - Da, potrebno je baš pravo, a ne prividno Telo i Krv Hristova, jer bi onda i naše oboženje bilo samo prividno. To što mi vidimo u putiru samo Hleb i Vino, a ne Telo i Krv Gospodnju, posledica je naše nesposobnosti da vidimo duhovnim očima. Mada i tu ima izuzetaka - bilo je svetih, pa čak i običnih ljudi, kojima je ponekad (veoma retko, istina) bilo dato da vide šta se zaista nalazi u putiru. I oni su u tim trenucima zaista videli Krv i komade Mesa, ma koliko to nama danas zvučalo naturalno (ili kanibalistički). U crkvi Sv. Đorđa u Kurbinovu, u Makedoniji (kraj XII - početak XIII veka), nalazi se ona čuvena freska koja prikazuje Časnu trapezu i na njoj diskos, a na njemu, ne hleb (spreman da bude isečen, radi pripreme Pričešća), nego Hristos! Prema rečima Leonida Uspenskog, ovaj doslovni prikaz deljenja Tela Hristovog nastao je kao reakcija na određene liturgijske sporove s Latinima tokom XII veka i, kao i svaka reakcija, predstavlja određeno preterivanje, tj. "prelaženje granice između prikazivog i neprikazivog". Tu se, dakle (i ne samo tu, nego i u crkvama u Velesu i Nerezima, takođe u Makedoniji), prikazuje i ono što se, naravno, ne vidi telesnom očima, ali jeste tako. - Govoreći o periodu ikonoborstva, i spominjući teološke argumente ikonoboraca, Džon Majendorf kaže da je glavni njihov argument o izlišnosti i neodbranjivosti ikona bio taj da je jedina istinska slika Hrista - Evharistija. Kao kontraargument, prema rečima Majendorfa, pravoslavni su isticali da Evharistija nije slika Hrista, već da Evharistija JESTE Hristos, Koji je istinski, Telom i Krvlju, prisutan među nama, okupljenima na Evharistiji. Mislim da je to odgovor na tvoje pitanje: Evharistija nije slika (Hrista, ili Carstva) - Evharistija jeste Hristos, odnosno Carstvo (jer tamo gde je Hristos, realno prisutan - ne samo Svojim Duhom, nego i Telom i Krvlju! - tamo jeste i Njegovo Carstvo). Sasvim je drugo pitanje koliko mi, ovakvi kakvi smo, učestvujemo u Njegovom Carstvu. Ali to ne umanjuje činjenicu da tu jeste On, realno prisutan, Svojim istinskim (a ne prividnim) Telom i Krvlju.
  6. Upravo kao što kaže Sv. Damaskin, "не троше се нити пропадају, нити се налазе у ономе што из тела исходи - далеко било - већ пребивају у нашој суштини и одржавању". Ove Damaskinove reči razumem u značenju da se Hristovo Telo i Krv ne nalaze u onome što kao otpad izlazi iz našeg tela (pri čemu Ona zaista jesu u našem telu), mada on nigde ne kaže doslovno "otpad". Ali zato doslovno kaže da mi "постајемо тело Христово", što ti takođe ne shvataš u doslovnom značenju. Ja razumem da mi postajemo, ne doslovno Telo Hristovo, nego kao Telo Hristovo, tj. da se osvećujemo dodirom s Njim (i to - najbukvalnijim dodirom, kroz Pričešće), čime se naša stvorena priroda obožuje i postaje nalik Njegovoj. Tačnije, naša priroda kroz Pričešće i sjedinjenje s Njegovim Telom i Krvlju postaje najsličnija moguća Njegovoj Prirodi - onoliko slična koliko je to uopšte moguće jednoj stvorenoj prirodi.
  7. Sveti Atanasije Aleksandrijski je rekao ono čuveno: "Bog je postao Čovek da bi čovek postao bog" ("bog" sa malim početnim slovom, da bi se istaklo da ćemo to biti po Njegovom blagodatnom Daru, a ne sami po sebi, kao i zato što mi i tada ostajemo tvorevina). Ako čovek može da postane bog, da se oboži, šta misliš da li je to moguće ako ne postane jedne prirode s Njim? On je upravo zato i došao među nas - da bismo mi postali jedne prirode s Njim.
  8. - Ti, dakle, ne veruješ da mi uzimamo pravo Telo i Krv? Pa šta onda uzimamo? Hleb i vino? - Pošto Liturgija može da se služi svakog dana, verujem da je upravo to vremenska mera - jedan dan. - Ako je to samo duhovna hrana, zašto ga uzimamo telesno? - Hristos kaže da se njegova Krv proliva radi oproštenja grehova, a mi je pijemo radi osvećenja duša i tela. Jedini način da mi budemo jedne prirode s Njim jeste da ga uzimamo i u telesnom vidu. Uzimajući istinsko Telo i Krv, mi postajemo Njihovi sasudi.
  9. - Zanimljivo, mislim da su negde u rimskoj imperiji hrišćani bili optuživani i za kanibalizam. - Iščezava, kao što iščezava i bilo koja druga materija iz našeg krvotoka. - To nisam nigde pročitao, nego to i iznosim kao svoje, a ne tuđe mišljenje. Što se tiče "prave Hristove Krvi", upravo je On rekao da je njegovo Telo istinsko jelo i njegova Krv istinsko piće, a ne prividno. Zar onda Ono nije istinski deo našeg tela i krvi?
  10. Pričešće nema magično dejstvo, jedino ima osvećujuće. Ovde je reč o nečem drugom. Po mom skromnom (i možda potpuno pogrešnom) mišljenju, gubitak krvi u takvoj situaciji bi praktično bio ravan prosipanju Pričešća. Jer ako je Pričešće istinsko (a ne prividno) Telo i Krv Hristova, a jeste, onda je Ono realno (a ne prividno) prisutno u našoj krvi i telu posle pričešćivanja, pa bi gubitak krvi u takvoj situaciji predstavljao ujedno i gubitak makar jednog malo dela Tela i Krvi Hristove. Kao kad se mala količina osveštane, bogojavljenske vode natoči u flašu sa običnom vodom - time i ta, obična voda, postaje osveštana, pa bi njeno prosipanje bilo isto što i prosipanje "čiste", tj. nepomešane bogojavljenske vode.
  11. Ni ja ne mislim da je žena nečista kad ima menstruaciju, kao što sam i napisao na početku. Što se tiče svetitelja koji su drugačije mislili i čak smatrali da žena ne treba ni da uđe u hram, a kamoli da se pričesti u te dane, nisam siguran da li je takav njihov stav bio uslovljen vremenom u kome su živeli, a u kome su žene bile bića drugog reda. I Sv. Grigorije Dvojeslov je živeo u to vreme, pa je mislio sasvim suprotno. No, on je verovatno bio širih pogleda od njih.
  12. Као што сам рекао на самом почетку, то је само моје мишљење (нипошто тврдња), које је можда сасвим погрешно. А то мислим зато што не видим ниједан разлог због кога жена током менструације не би могла да се причести, осим разлога који сам навео (губитак Тела и Крви Христове, као реалних састојака тела жене која се причестила). Такође, не мислим да је нечиста (другим речима, грешна) жена која је "у тим данима", јер њено крварење не представља грех, па тако ни нечистоту.
  13. - Није грех, ваљда ти се догодило случајно; - Освећује нас и омогућава нам да на крају постанемо једне природе с Њим; - Рекох да у отпаду нема Тела и Крви Христове; што се тиче "прављења деце", знаш и сам да се налаже уздржавање од телесних односа после Причешћа (и то траје до краја тог дана); - Да, ми Га заиста примамо у себе; због чега - види други одговор.
  14. Ако се већ позивамо на Свете оце, ево и другачијих мишљења: КАНОНСКА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ОЦА НАШЕГА ДИОНИСИЈА, АРХИЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ И ИСПОВЕДНИКА, (УПУЋЕНА) ЕПИСКОПУ ВАСИЛИДУ 2. правило: О женама у менструационом циклусу, да ли им је допуштено док су у таквом стању да улазе у дом Божји, ја сматрам да је сувишно питати, пошто не мислим да ће се и оне саме, ако су верујуће и побожне, усудити да у таквом стању приступе светој Трпези, или да приме Тело и Крв Христову. Јер и она која је дванаест година имала крволиптије, када је хтела да се излечи, није се дотакла Христа, него само скута Његовог. А молити се треба свако без обзира на стање у коме се налази, и ма како да је расположен нека помиње Господа и тражити помоћ од Њега; али, потребно је забранити да у светињу ступа онај који није сасвим чист душом и телом. ПРАВИЛА СВЕТОГ ЈОВАНА ПОСНИКА 28. правило: 2. правило светог Дионисија, затим, 7. правило Тимотеја, напомиње да жене које су у менструационом циклусу, не могу се дотицати ничега што је свето. Ово прописује и древни закон. КАНОНСКИ ОДГОВОРИ СВЕТОГ ТИМОТЕЈА, ЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ, ЈЕДНОГ ОД 150 ОТАЦА КОЈИ СУ БИЛИ НА КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ САБОРУ 6. питање: Ако је нека од оглашених жена записала своје име међу оне који желе да се просвете крштењем, а на дан крштења добије менструацију, да ли је треба крстити тог дана или крштење одложити и на који период? Одговор: Крштење треба одложити све док се та жена не очисти. 7. правило: Ако нека жена запази да има менструацију, да ли се тога дана може причестити или не? Одговор: Не може се причестити све док се не очисти. Дакле, ни Оци нису једногласни по овом питању (ни по многим другим). Зашто бисмо били ми?
×
×
  • Create New...