Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Jace Jerimoth

Члан
  • Број садржаја

    7127
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    5

Репутација активности

  1. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from АлександраВ in Хаику и сенрју поезија   
    хризантеме,
    моја сенка
    на слици
     
    Бил Кени (Вајтстон, Њујорк)
  2. Свиђа ми се
    Jace Jerimoth got a reaction from АлександраВ in Да ли је Исусова молитва за мирјане?   
    - Некада се дешава да се вратимо у келију сасвим исцрпљени од утрошка велике снаге, те увиђамо да немамо моћи да спроведемо наше уобичајено молитвено правило. Реците нам, шта да се чини у таквим случајевима.
    - Чак ни тада не треба одустати од Исусове молитве. Свети Симеон Нови Богослов спомиње да служење братији не сме да буде узрок који нас лишава Исусове молитве, јер, у том случају, губимо многе ствари. Никада не смемо да попустимо пред налетом изговора који нас наводе на одлагање молитве. "Труди се у служби сходно својој моћи. У келији истрајавај у молитви смирено, будно и са непрестаним сузама. И не помишљај: "Данас сам радио изузетно много, није згорег да смањим време за молитву услед телесног премора". Јер, кажем вам, без обзира колико пресегнемо наше моћи служећи другима, сигурно много тога губимо ако је труд вршен по цену молитве". Пола часа Исусове молитве вреди далеко више од три часа дубоког сна. Дуготрајна Исусова молитва доноси одмор и стишавање. Према томе, чак и са ове тачке гледишта, ова молитва је оживотворавајућа и темељна потпора. Драги мој оче, заоденимо све наше послове у златоткани плашт Исусове молитве. Управо зато што користе искључиво разум и мозак, а не срце, многи од братије пролазе кроз тешка искушења и много се муче на свом духовном путу. Они се премарају и сасвим исцрпљују премишљајући шта ће казати. Када, пак, у човеку заживи благодат, тада мисли навиру попут водоскока. Непостојана и слаба укорењеност у Исусовој молитви објашњава зашто је толико несугласица међу братијом, зашто нису примирени, и зашто подлежу мноштву неправедних напада, а при томе не користе те нападе као повод за радост - сагласно нелажној речи нашег Господа Исуса Христа. Ослањајући се на вишевековно предање, свети Никодим Агиорит сматра да епископа ваља бирати из редова монаштва. Наиме, поседовање монашке самосвести помаже му да остане непоколебан и непомућен усред прогона, клевета, оптужби или пак беса људи, пошто је он први који је увидео своју грешност, оптужујући себе. Стога он задобија све плодове молитве - првенствено љубав која се везује са благодаћу и која, како веле оци, не пада.
     
    - Оче, шта подразумевате под "монашком самосвешћу"?
    - Духовну свест утемељену на послушању, смирењу, самоосуђивању и - неутаживој жеђи за молитвом Исусовом. Послушање старцу и духовном оцу. Монах треба да је смирен пред свим људима, те да црпи снагу смирења из борбе за прочишћење од страсти. Не треба се грозничаво залетати у велика доброчинства јер, нажалост, управо смо на том плану под великим утицајем разних јереси. Највеће доброчинствујуће дело јесте задобијање смирења и светости. Тада смо истински имућни. Црква није министарство за социјани рад и потребе, него благохранилиште божанске благодати. Свештеници нису социјални радници, него они који узводе Богу. А то не могу бити и постати уколико су лишени смирења и светости. Ако немамо светости и смирења, онда и најподузетнији социјални рад брзо усахне. Међутим, ако смо прибрали дарове светог живота и смирења, онда и најнезнатнији труд у друштву доноси неочекивано велике учинке. Смирење ваља да повезујемо са самоукоревањем, односно самоосуђивањем. Ваља прво себе да оптужимо. Поштовање које нам се указује не треба да приписујемо личним заслугама, већ свештеничком чину којег смо Божијом милошћу удостојени. Оптужбе других треба да повежемо са сопственом огреховљеношћу, а не са "недостатностима" чина свештенства. Тада добијамо дубоки мир и изобиље благодати од Бога, те успешно одгонимо све узроке који нас подстичу да мрзимо брата. Наравно, треба да постоји и неугасива жеђ за Исусовом молитвом. Исусову молитву не треба да сматрамо згодном приликом, већ животом. Наше богословље и проповедање треба да извиру из таквог светог окружења. Неопходно је, надаље, да поседујемо молитвено правило. Ако поживимо на овакав начин, бићемо од неизмериве помоћи свету. Без обзира да ли сте свештеник или, пак, епископ, треба неодступно да негујете један циљ и намеру: не изгубити своју монашку самосвест. У Старечнику налазимо следећи одломак: "О ави Нитрију, ученику аве Силуана, прича се да се током свог подвига, у келији на Синајској гори, према себи односио разборито, уважавајући и потребе тела. Међутим, када је постао епископ Фарана, он је себе умеравао великом оштрином. Видевши то, његов ученик га запита: "Аво, када смо боравили у пустињи ти ниси подузимао такав и толики подвиг!" На то му старац одговори: "Видиш, у пустињи сам прибавио унутарњи мир и био сам ограђен сиромаштвом, а што се тела тиче, старао сам се да не оболи те да не потребујем оно што немам. Сада сам, пак, у свету, усред његових брига. Чак и ако се разболим, наћи ће се неко да се побрине о мени. Ето, због тога се овако подвизавам како не бих умртвио монаха у себи"". Они који поседују истинску монашку самосвест осећају и знају да за све треба искати благослов. Они се препуштају епископу или опитном духовнику који њихово подузеће испитује и преправља, мотрећи на зачетак и окончање. Наравно, они свим силама избегавају похвале, јер онај кога хвале више него што заслужује може много тога да изгуби. Дакле, где год да се затекнемо, на путу, у аутомобилу, треба да прибегнемо молитви Исусовој, узносећи следеће речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", као и: "Пресвета Богородице спаси ме". Неизоставно ваља приступати и божанственој литургији, уз правоваљану припрему и учествовање у пречистим Тајнама. Свеколика творевина велича и слави Бога. Свештеник који не савршава божанствену литургију не учествује у овом предивном величању. Такође је веома пробитачно да повремено узносимо она певања канона која су посвећена нашем Господу Исусу Христу, а налазе се у Великом часослову. Наравно, ваља појати и оне нарочите молитве које се упућују Господу Исусу Христу, сабране на крају дела које је сачинио свети Никодим Светогорац, под насловом: Невидљива борба. Он нас позива да често призивамо најслађе, радостотворно, доброузрокујуће, спасотвореће име Господа нашег Исуса Христа, и то не само устима, већ срцем и умом.
     
    Треба да се молимо и за друге, јер нам их је Бог поверио. Наша је дужност да се повлачимо зарад молитвословља у прилог спокојства и просвећења Његових људи, следујући Мојсеју...
     
    Одломак из књиге митрополита Јеротеја Влахоса "Вече у пустињи Свете Горе"
  3. Свиђа ми се
    Jace Jerimoth got a reaction from АлександраВ in Да ли је Исусова молитва за мирјане?   
    Исусова молитва је насушно потребна свештенству и световњацима
     
    Морамо да увидимо нужност прочишћења од страсти. Не треба да покушавамо да исцелимо само друге, већ треба да схватимо да смо и ми сами, као и сви остали, пуни страсти. Свака страст јесте пакао. Сада знамо да је Исусова молитва лек који исцељује и прочишћава душу. Додуше, то не значи да је Исусова молитва "све". Па ипак, можемо рећи да је она средство којим се човек присаједињује Богу - Ономе који је једини кадар да прочисти и просвети душу. Он је светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн.1,9). Као што капи за очи прочишћују вид, омогућавајући нам да угледамо многе предмете, тако свака особа треба да стреми прочишћењу и преображењу, молитвом иштући просвећење које долази од Бога.
     
    - Да ли сте мишљења да и ми који живимо у свету можемо да чинимо оно што чине монаси, наиме, да остварујемо ово божанствено молитвено дело?
    - Ако не можете да их пратите у свему, свакако да можете да остварите многе ствари. Ваља, пак, јасно да нагласимо да је умна молитва једно, а молитвено савршавање Исусове молитве нешто друго. Умна молитва, каквом је срећемо код неких исихаста, захтева живот без узнемирења - и многе друге предуслове које смо описали. Ако, пак, нисте у стању да савршавате умну молитву у свету - јер, то је изузетно тешко - онда можете прибегавати Исусовој молитви, одвајајући за то одређено и одговарајуће време. Имаћете од тога неочекивано много користи.
     
    - Можете ли да нам предложите неке корисне и практичне начине?
    - Осим тачно утврђених црквених богослужења, можемо свакодневно да одвојимо одређене временске периоде које посвећујемо искључиво практиковању Исусове молитве, то ће рећи, погружавању у име Исусово. Са молитвеним трудом ваља да отпочнемо постепено, пажљиво, а да наставимо сагласно личној потреби и, наравно, благодати коју осећамо. За почетак је добро и пробитачно да издвојимо пола часа за јутарњу молитву пре изласка сунца, и пола часа увече, после повечерја, пре одласка на спавање. Нужно је да имамо тачно утврђен час који посвећујемо молитви, и који никако не смемо да мењамо или померамо - макар по среди били и добри разлози и дела. На пример, може се десити да неко затражи исповест. Уколико та особа није болесна или, пак, ако није реч о неодложној ствари, не би требало да одлажемо време за Исусову молитву. Исто важи и за добродетељ. Такође ће бити потребно да обезбедимо једну мирну и тиху собу, удаљену од вреве и буке, где ћемо моћи да започнемо дело Исусове молитве на начин који смо изложили раније. Дакле, у почетку срце треба да загрејемо ишчитавањем неког од дела отаца све док не осетимо тронуће. Потом ваља да пређемо на саму молитву Исусову, изговарајући је наглас, умом или, пак, срцем - зависно од нашег духовног напретка. Као што ћете и сами да видите, време посвећено Исусовој молитви биваће све дуже, а будући да ће молитва да нам доноси духовну радост, ми ћемо чак почети да жудимо за њом. Али, још једном понављам, у почетку треба себе да приморавамо макар на краткотрајно пребивање у овој спасоносној молитви.
     
    - Да ли је ово кратко време довољно?
    - Није довољно, али ако постоји богоугодно настројење и смирење, Бог надомешћује оно што је у молитви мањкаво. Сви знамо колико је Бог трпељив према нашим падовима. Зар неће, онда, бити изразито благонаклон и милостив према нашим покушајима у борби за преображење? Он покрива оно што недостаје. Он је пажљив чак и према посебним околностима у којима се свако од нас налази. Није неизгледно да један час ваше молитве буде благословенији од многих часова молитве једног монаха, јер, вас чека мноштво других послова и обавеза.
    Искреност овог светогорског монаха заслуживала је велико поштовање. Овом "оваплоћеном" анђелу није било тешко да начини осетљива разликовања, да све ствари постави у правоваљани оквир.
     
    - Треба такође да знаш да ће ђаво током молитве да вас сучели са многим искушењима. Искрснуће мноштво догађаја који ће тежити да поремете молитву. Али, знај и то да Бог допуштајући искушења уједно испитује нашу решеност да истински и темељно прионемо за Исусову молитву. У случају да истрајемо, Бог ће да нам притекне у помоћ и да одагна све невоље.
     
    - А шта да чиним, оче свети, ако током молитве искрсну мисли везане за припрему беседе или проповеди, или пак оне везане за какво добро дело према ближњем? Зар и њих да одбацујемо?
    - Да, и њих треба уклонити од ума. Јер, чак и ако нам се за време молитве јаве благочестиве помисли - наравно, ово се односи на периоде посвећене молитви - ђаво их итекако вешто користи на нашу штету. Ако ђаво увиди да ће такве мисли да нас удаље од Исусове молитве, он ће се потрудити да нам их пошаље у знатној количини, чак и ако само променимо временски рок одређен за молитву. У таквим случајевима не постижемо ни молитву ни прочишћење, нити успевамо да помогнемо братији. Проповед која је написана на уштрб молитве неће донети плода нашој пастви.
  4. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from АлександраВ in Да ли је Исусова молитва за мирјане?   
    Писмо о Исусовој молитви  -  Игуман Никон Воробјов

    Драга Л.В… ако се све заповести састоје у двема – у љубави према Богу и љубави према ближњима, а љубав се достиже извршавањем заповести датих нам у Јеванђељу,  oнда и треба тежити за знањима која најкраћим и најлакшим путем воде ка испуњењу тих заповести. Мирски човек може да се ограничи на телесно делање, онима који траже више неопходно је оно унутарње. Сам Господ је двема речима исказао у чему се оно састоји и шта је посебно неопходно у тешким временима (види Мк. 13;33) – бдите и молите се. Није речено у то и то доба него увек. Бдети – значи пазити на себе, на своје мисли, речи, осећања; пазити и све што је противно речи јеванђељској одбацивати молитвом Исусовом, чиме се испуњава друга реч. Ако будете тако радили, онда ће вам бављење том молитвом заменити све, премда се не искључују ради олакшања, и друга делања. Непрестано принуђивање себе на молитву Исусову најбољи је доказ да човек хоће да буде са Господом, да хоће да испуњава Његову заповест.

    Чак и у време богослужења цариник је изговарао само пет речи и оправдао се. Свети оци кажу да се све молитве могу заменити само једном – Исусовом.

    Тако ће се, пак, молитва вршити  правилно онда када се нераскидиво здружи са покајањем, када буде била израз скрушења срдачног због своје недостојности, греховности, свести о непрестаном нарушавању јеванђељских заповести. Такав израз скрушења срца била је и цариникова молитва. Имај то у виду! Плодом духовним не урађа пуно понављање молитве Исусове наглас, него молитва као излив срца испуњеног скрушењем. Онда ће она убрзо изазвати умилење и загревање срца, а то ће јој донети лакоћу и остало. Вршење заповести јеванђељских – спољашње и унутарње – сразмерно снагама човековим, бдење и скрушена молитва Исусова, ето то је оружје непобедиво, доступно, рећи ћу, једино доступно оружје нашем времену. Бављење њоме држи човека увек у духовној напрегнутости, не веже га ни за књиге, ни за животне услове, чак ни за здравље. Оно нам је свугде и увек (осим онда кад се удубимо у неки посао, који изискује велику пажњу) доступно.

    Желим Вам да ово схватите и научите. Одредите себи невелико правило, у складу са околностима Свога живота и својом моћи, а остало време, дању и ноћу, увек према могућностима испуњавајте правило Господа Исуса Христа: бдите и молите се, јер ћете тим бављењем избећи све несреће, материјалне и душевне.

    Опростите ми, драга Л.В. Пишите!
  5. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from АлександраВ in Донирање органа?   
    Не видим зашто не бих подржао.
  6. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Smaragdni kamičak in Посланица о правом пријатељству   
    Право пријатељство је кад ближњи имају толику љубав да су спремни положити и свој живот један за другог ако је потребно.
  7. Хахаха
    Jace Jerimoth got a reaction from Branislav81 in Какав крст носити?   
    Што се може већи.
  8. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Milica Bajic in Psaltir- licno iskustvo   
    @Trifke, велико хвала за ову тему. Баш зажелех да поразговарам са неким о томе. А значило би ми и да добијем неке коментаре и упутства. Ако не овде онда другде.
    Верујем оцима и матерама да је боље и сунце да се угаси него да се Псалтир више не чита. Зато га и читам редовно али у врло малом обиму. Махом по једну статију на дан, проткано молитвом на бројанице. Осим у естетском смислу то ми доприноси очувању пажње јер ми је углавном врло тешко да читам псалме. Претпостављам да је та тешкоћа присутна услед жеље да (пре и више од свега) умом проничем у суштину стихова... Покушавам што је више могуће да садржину схватим и доживим као (месијанска) пророштва али и да их актуализујем, доведем у везу са личним искуством. То некад успева а некад не. Најлакше ми иду покајни, мало теже хвалебни, а најтеже, чини ми се, поучни псалми.
    Како год, за сада настављам да читам тако, на словенском (опет због благољепија). Боље ми је и тако него да прочитам и целе катизме а тек реда ради... Било би ми значајно да знам колико је овај приступ исправан, ако то икако може да се процени.
  9. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Natasenka in Чување од искушења везано за супротни пол   
    Женско лице је љута стрела, која рањава душу. Ако хоћеш да будеш чист, бежи од сусрета са женама, јер се у тим сусретима крије снажно дејство греха, које је слично дејствовању дивљих звери. Приближавање огњу није тако опасно, као приближавање младој жени. Док си млад, избегавај разуздано дејствовање блудне страсти и обраћање женама. Онај, који истовремено пуни утробу и нада се да ће задобити чистоту, обмањује самога себе. Страшнији је потоп који изазива поглед на лепо лице, него потоп, који узрокује морска бура. Ако у свом уму изобразиш женско лице, оно ће те присилити да презреш и само чување ума. Слама, која се баци у ватру, ствара пламен; тако и сећање на жене распламсава страсну пожуду."[5] Велики Макарије то не би могао да каже, да није претрпео страшну борбу са утисцима, примљеним неочекивано и у потпуном незнању. Сасвим је тачно и истинито рекао Свети Тихон Вороњешки у поукама својим монасима: "Љубљени, чувајте се жена да не бисте сагорели. Ева увек поседује своју нарав, увек прелешћује." Старац је упитао ученика: "Зашто Свети Оци забрањују монасима, а посебно оним младим, кратко познанство са женама?" Ученик је одговорио: "Да монах, након кратког познанства са женом, не би с њом пао у блуд." "Тако је! Падање у блуд је крај, и он крунише кратко познанство са женом, које је монаху забрањено од Духа Светога", одговорио је старац и наставио: "Међутим, то познанство се не завршава увек телесним падом, али је увек повезано са растројством и душевном неплодношћу." Жена се руководи чулима пале природе, а не разборитошћу и духовним разумом, који су њој потпуно страни. Њен разум је оруђе у служби чула. Будући привучена чулима, она ће се брзо заразити пристрашћем, не само према младом или монаху зрелих година, него и према старцу, од којег ће начинити свог идола, а затим у великој мери и сама постаје његов идол. Жена у свом идолу види савршенство, труди се да га у то увери и увек у томе успева. Кад се услед погубних и сталних утицаја и похвала старац зарази преузношењем и гордошћу, благодат Божија се удаљује од њега. Помрачује му се и ум и срце, тако да он у свом слепилу постаје способан за најбезумније понашање и за неустрашиво нарушавање свих заповести Божијих. Далила је у свом наручју успавала израиљског судију, снажног Самсона. Тада га је лишила услова (косе) уз који му је саприсуствовала и садејствовала благодат Божија, а онда предала иноплеменицима да му се наругају и да га казне (в.Суд 16,421). Примећено је да жена, накратко се упознавши са монахом који живи у добро уређеном манастиру или се користи поукама духовног старца, за своју прву дужност сматра извођење свог миљеника из таквог манастира и његово удаљавање од старца, без обзира на корист какву монах има од манастирске строгости и од старчевих поука. Она искључиво жели да овлада предметом своје страсти. У свом безумљу, она сматра да је способна и довољна да замени старца којег, напротив, проглашава недовољним и неспособним. Не штеди никаква средства да би достигла свој циљ - ни средства која јој нуди свет, ни средства која јој нуди сатана. Своје пристрашће, а често и порочну страст, она назива живом вером, најчистијом љубављу, осећањем мајке према сину, сестре према брату, кћерке према оцу, једном речју, свим најсветијим именовањима, настојећи да посредством њих сачува недирнутим задобијено наслеђе - несрећну душу монаха који јој се поверио. У жени преовлађује крв; у њој посебно снажно и истанчано дејствују све душевне страсти а превасходно славољубље, сладострашће и лукавство. Ова последња прикрива прве две.
     
    Овде се нипошто не понижава и не прекорева женски пол! Он је, исто као и мушки, од Бога почаствован чашћу човештва (човечије природе) и образа Божијег; он је (женски пол) искупљен непроцењивом Спаситељевом крвљу; будући искупљен и обновљен, он заједно са мушким полом сачињава нову твар у Христу (в.Гал 3,28). Жене су овде представљене онаквима, какве бивају када поступају према безаконим законима пале природе, под руковођењем своје необуздане крви. Показавши се способним да посредством ласкања и преваре изведе Адама из раја, а што је Адам пред Богом посведочио о својој жени (в.Пост 3,12), женски пол и сад наставља да испољава и доказује ту способност, изводећи из благочестивог живота монахе који му се покоре, као да их изводи из раја. Монах је обавезан да љуби све ближње, па међу њима и жене, али љубављу правилном и јеванђелском; он ће према њима несумњиво и показати такву љубав кад се, познавши и своју и њихову слабост, сачува од душегубне штете, понашајући се према њима крајње опрезно, не упуштајући се у кратко познанство, уздржавајући се од слободног обраћања и чувајући своја чула, особито вид и додир.
     
    Св. Игњатије Брјанчанинов - Принос савременом монаштву
  10. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Nektarija* in Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    https://www.youtube.com/watch?v=EaSEJjrv65s
     
    Преузмите звучни запис акатиста Св. Ксенији>>>
     
    АКАФИСТ БЛАЖЕННОЙ КСЕНИИ ПЕТЕРБУРГСКОЙ,ХРИСТА РАДИ ЮРОДИВОЙ
     
    Хор Храма Воздвижения Креста Господня в Алтуфьево,г.Москва
     
    В ролике в иллюстрациях Житие Святой Блаженной Ксении, и подборка икон.
  11. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from emilija in Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    Ево неколико слика које сам са ФБ скинуо у мобилни па пребацио овде. Немам линк ка извору, појма немам ни ко је аутор али су ми се толико свиделе... У сваком случају не поседујем права на њих. Називе нисам мењао а ако буде проблема бришите...
     

  12. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Nektarija* in Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА – БРЗА ПОМОЋНИЦА СВИХ ОНИХ КОЈИ ЈЕ ДОЗИВАЈУ
     
    Mar 20 2015 17:21 | R2D2 in Поучни  

     
    С посeбном радошћу почињем овај чланак о овој предивној светитељки. Ксения Петербургская, заиста је тако велика, и заиста је посебна њена благодат којом ју је Господ вечно обасјао. Она је једна од највољених руских светих људи због њене чудесне помоћи у наизглед безизалазним животним проблемима данашњице. Често људи који посећују Петроград обавезно додју и на Смоленско гробље, у капелицу где почива тело ове свете жене. Људи јој неретко тепају надимком Ксењушка док је моле за помоћ, а она све чује и свима помаже. Никога не оставља без своје свете молитве.   Не тако давно, ова храбра жена је била срећно удата за угледног чиновника Андреја Фјодоровича са којим је живела ушушкано у Петрограду медјутим одједном преко ноћи Ксенијин живот се мења из корена.У доба великих епидемија које су тада харале Петроградом њен муж изненада умире и оставља Ксенију саму у великом болу. Због огромне љубави коју је је осећала према свом супругу и неописиве празнине у срцу преко ноћи је оседела и одлучила се на један од најтежих подвига у хришћанству. Одлучила је да на своја женска леђа стави тежак крст јуродства, како би правеци се луда пред људима, измолила од Бога опроштај грехова њеног покојног супруга који је преминуо без покајања. О, колико га је само волела, то знају само она и Господ. На дан његовог погреба одрекла се свог имена и презимена, свог имања и статуса, одрекла се саме себе. Обукла је мужевљево одело, и са дубоким болом на лицу почела да убедјује људе како је умрла Ксенија, а како је Андреј остао сам. Људи који су јој прилазили мислили су да је изгубила разум, тешећи је, медјутим Ксенија је то и желела. Желела је да се одрекне најузвишенијег дара коју је Бог даровао човеку, разума.

    Полубосих ногу, поцепаних ципела и у мушком оделу Ксенија је почела да лута улицама царског Петрограда. Без хране, без топле одеће и без крова над главом подносила је језиве хладне олујне зиме и снажне мразове. Са црвеним отеченим ногама газила је улице Петрограда молећи се непрестано за све људе и покојног супруга. Трпела је увреде, чудне погледе, одвацивање и наизглед сиромашна свету била је бескрајно богата пребивајући у животу са живим Богом. Како је време пролазило људи су почели да је сажаљевају и да јој дају милостињу, медјутим она то није прихватала. Тражила је да милостињу дају сиромаснима.

    Велики су подвизи Блажене Ксеније. Дању се правила луда, говореци неповезано а ноћу је одлазила у поље молећи се до изласка сунца. На телу је имала само најнеопходнију одећу, и свакако се није уклапала у социјални систем царске престонице. Забележено је исто како је кришом помагала неимарима у изградњи Смоленске цркве тако што је кришом ноћу доносила цигле на скелу, желеци да је нико не види. Увидевши њену посебност и кростост, људи јој почеше прилазити иако тада још нису знали да ће ова посебна жена бити неугасива свећа пред Божијим престолом.

    За своје подвиге и одрицања Господ је Блажену Ксенију удостојио даром чудотворства и прозорљивости. Јасно је гледала у будућност и тим својим даром она је помагала људима, притом правећи се безумна да јој се нико не би захвљивао. Трдуила се да буде што неразумнија како би сачувала свој тешки подвиг. Безбројна су чудеса учињена њеним молитвеним заступништвом. О њима се данас може јако пуно читати и причати. Исписати сва њена чудеса која су доспела у јавност значило би читати море књига, а ко зна колико има оних чуда и помоћи о којима се не зна. Јос у време њеног живота она је у свакодневници чинила велика чуда јер је Бог заиста радо испуњавао молитве Његове драге угоднице. Народ је јурио за њом на улици, поготово мајке са децом, желећи да узму благослов. Веровали су да их додир Блажене може излечити, или помоћи у послу и у породици. Кад би се појавила на градској пијаци око ње би се појавило море људи, медјутим Блажена је својим духовним очима јасно гледала у људска срца и милостињу примала само од добрих људи, притом касније поклањајући је другим сиромасима.

    45 година Блажена Ксенија је провела у оваквим подвизима и њено време на земљи близило се крају. Заиста је за дивљење и чудјење како је издржавала тако хладне зиме, притом молећи се по највећем минусу. Напаћена и истовремено пребогата старица, препуна благодати и љубави предала је своју свету и очишћену душу Господу. Велика туга је тада завладала у Петрограду али народ је наставио да долази код Ксеније тражећи помоћ верујући у њену светост коју је доказала својим животом. Ксенија је показала да ће заувек бити са онима који је са вером и љубављу буду дозивали. Није их изневерила. Постоје броји новински записи тог врмена и не тако далека сећања о подвижничком животу ове јуродиве. Многе је спасила од вечних мука, многима помогла да надју посао, да се удају и ожене и оно најбитније, да пронадју Бога.

    Верници јој се посебно моле ради запослења, за проналазак партнера, за породичне проблеме. Свега онога чега се одрекла данас милостиво моли Бога за слуге његове. Обраћају јој се као живој и она их заиста чује и свима помаже. Помоћ некад додје пре или касније, али додје по вољи Божијој у право време. Будите заиста сигурни да ће се она молити за вас ако јој то затражите. Ако тражите посао молите се Светој Блаженој Ксенији, молите са са вером и помоћи ће вам, као што је и мени помогла и безбројним људима широм света. Нема везе што нисте верник или православац, читајте њен акатист и осетићете њену силу и благодат.Она помаже свима, и богатима и сиромашнима. У невољама се Бог најлаксе упозна, а Блажена Ксенија ће нам све то показати на диван начин кад је дозовемо у помоћ.



    /Мала напомена/

    У народу важи правило да се акатист чита 40 дана, медјутим из искуства вам могу реци да може да се чита и дуже, све док мислите да можете да читате, небитно колико дуго. Ја сам читао месецима и вредело је. Будите упорни.Трудите се јер се и молитва вежба трудом. Ниједан труд није пропао па неће ни ваш. Желим вам да вам Блажена Ксенија услиши молитве, а ако су оне добре за вас и услишице их, и умилостивиће Бога да вам се молба и оствари.



    Извор: https://unutrasnjisv...ji-je-dozivaju/
  13. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Nektarija* in Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    Молитва Блаженной Ксении Петербургской 

  14. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Nektarija* in Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    Ксения Блаженная, помоги, родная.
    Я Тебе молитву в сердце возношу.
    Под благословение, матушка Ксения,
    Я к Твоей часовне снова поспешу.

    Ксения Блаженная, как же Ты молилась,
    Ты за всех молилась в поле по ночам.
    Услыши моление, матушка Ксения,
    Помоги мне выплакать горе и печаль.

    Ксения Блаженная, как же Ты терпела,
    Ты за всех терпела холод и нужду.
    Укрепи в терпении, матушка Ксения,
    Помоги мне вынести тяжкую беду.

    Ксения Блаженная, как же Ты любила,
    Невозможно было горячей любить.
    Светлое горение, матушка Ксения,
    Помоги мне к Господу любовь не угасить.

    Ксения Блаженная, как же Ты устала,
    Ты за всех устала плакать и страдать.
    Я в изнеможении, матушка Ксения,
    Без Твоей молитвы мне не устоять.

    Ксения Блаженная, сколько лет минуло,
    И в разлуке дальней сердцем полечу
    Под благословение, матушка Ксения,
    У Твоей часовенки снова прошепчу:

    Ксения Блаженная, вразуми, родная,
    Видишь, как опасно предстоит идти.
    На путях сомнения, матушка Ксения,
    Помоги Спасения крест перенести.
  15. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Nektarija* in Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    Житије: http://www.pravoslavie.ru/srpska/51414.htm.
  16. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from dadodj in "16 Personalities" - тест личности   
    Читаоци кажу да је овај тест толико прецизан да је “мало застрашујуће”.

    Добићете конкретан, прецизан опис о томе какви сте и зашто радите како радите.
     
     

    Започни тест ->
     
    Опште одредбе
  17. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Вукашин Ковачевић in Сликарство обојено православљем   
    https://commons.wikimedia.org/wiki/File:PerovVG_PervHristianKievGRM.jpg

  18. Свиђа ми се
    Jace Jerimoth got a reaction from Broken in Шта је то депресија?   
    Страх од живота или теорија о унутрашњем трауматизованом псу
     
    Пре неколико дана сам на YоuТubе-у наишао на снимак пса који из очаја пушта болне крике и склања се сваки пут када неко покуша да га додирне. У питању је, како видео каже, пас који никад није помилован него само ударан. Јасно је да несрећна и престрављена животиња очекује само нове ударце и покушава да их избегне, чак и када додир долази од добронамерне неговатељице, пуне љубави. Даље >>>
     
  19. Свиђа ми се
    Jace Jerimoth got a reaction from Олимп in Пад   
    Тачно... Сад се намеће питање која искушења код кога преовладавају, какав је ко тип личности (по Јунговој типологији нпр.) и какав став и модел понашања је потребан да би се "ратовало по правилима". За ово је већ потребан искусан руководилац. Недавно ми је припала част да разговарам са једним великим духовником на тему о "недостатку светих". Рекао ми је да се у недостатку руководиоца треба кретати "као пуж". Треба истраживати отачке смернице али са великом пажњом и расуђивањем. Свакако је најбоље посаветовати се са неким ко има више искуства ако је икако могуће...
  20. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Олимп in Пад   
    Наравно, увек је присутна та могућност. Ако већ ниси и ако хоћеш покушај да се мало осамљујеш, удаљаваш од светске таштине, исфилтрираш сувишне информације. Тада би требало да лакше пониреш у себе али тада постајеш и свеснији колики је пад, нарочито кад из понора крену да допиру гласови и кад те зграбе невидљиве канџе...
     
  21. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Олимп in Пад   
    Небитно колико је времена прошло. Свако има склоност ка неком греху тј. више њих. Мислим да се искушења и падови дају по божјем допуштењу, да се не бисмо предавали забораву и преузношењу. Велика је ствар да увек устајемо и настављамо, ма колико пута падали. То једноставно да постане механичко понашање, образац, принцип. Постоји тачно испитан процес како долази до пада и ту је битна ставка примање недостојних помисли. На том плану треба истраживати, свети оци су доста писали о томе. Једно од средстава које треба применити у поменутом механизму јесу и кратке молитве... Исповест се подразумева али (сад причам о свом искуству, не уопштено) мало је глупо сваког часа трчати код свештеника и као папагај понављати шта си сагрешио. Мислим да је боље мало носити ту живу рану неисцељену, плакати над њом, приносити је Лекару. И после исповести плакати над њом јер и даље нисмо потпуно безбедни, а плач (вапај, не из очајања) је неизоставан ако хоћемо да напредујемо. И тако даље... Убацићу нека писанија на ову тему...
  22. Свиђа ми се
    Jace Jerimoth got a reaction from Олимп in Пад   
    Гордост (нездраво самољубље) је први и основни разлог, неверовање, заборав, гнев (нездрав) и др. су већ последице... Међу последњима телесни падови у виду блуда и "утеха" у храни и пићу, цигаретама, наркотицима.
    Имам о'ђе писанија на тему очајања која сматрам интересантним. Препоручујем пошто је првенствено важно за ову тему. Јер, како рекоше оци, поредак борбе са страстима је такав да се боримо са оном која се појави, па макар на "хоризонту".
    Дакле, очајање: https://podviznickaslova.wordpress.com/category/страсти/униније/
    Кад себе препознамо као својевољно удаљене од Бога имамо повољан услов да променимо смер кретања: https://podviznickaslova.wordpress.com/category/подвизи/преумљење/
  23. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Aleksandra_A in Sveta Blažena Ksenija Petrogradska   
    Види да није оно што зову "деловање крви"...
    Више о томе: https://podviznickaslova.wordpress.com/2015/11/19/zablude-duse-blagodat-i-prelest/
  24. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Марина Савковић in Ћирилица   
    ОСТРОШКИ СВЕТИОНИК - проф. Веселин Матовић 
     

  25. Свиђа ми се
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Снежана у Хришћански приступ односу етике и естетике (аксиологија)   
    Православно стваралаштво и одговорност
    Милорад М. Лазић Василиј Чекригин, Христос и Марија Магдалина, 1918–1919.
    Дух православног стваралаштва и свеукупне црквене културе представља анагошко кретање ка савршенству. О томе јеванђелист Матеј открива: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Такође, хришћански дух је енергија динамизма јединствене суштине, различитог идејног енергијског интензитета деловања и разноликост форми и сегмената живота који се објективизује и постаје духовна култура. Ми исувише дуго, мада уз неприродне прекиде и одступања, иживљавамо и трошимо своју православно-народну традицију. Рекло би се да то чинимо до те мере да смо погрешним односом према живој традицији, утилитарним односом према својим светињама и стваралачким вредностима прошлих времена у многоме посрнули и изгубили живи додир. Последњи је час да такав колективни карактер из темеља мењамо. Да бих позив на одговорност појаснио, актуелизоваћу у духу наших савремених потреба поруку Апостола Павла: А сада се ослободимо злоупотребе, мртвила и незнања, умревши ономе што нас држаше, да служимо Богу у новоме духу а не по староме слову (на основу Рим. 7, 6).
    На плану самог црквеног стваралаштва предуго смо се задовољавали разним облицима осредњости, чак и испод сваког нивоа укуса и обрасца. Није само реч о уметницима, него и пастирима у њиховим покушајима стварања живе Цркве. Пад у осредњост дешава се када средина услед разних поремећаја није погодно тло за развој светости, процват генијалности и испољавање талента. Без ове три потенције личности које стварају Цркву, нема напретка, губи се потребна разноврсност стваралачких дела и искуства. Наиме, свако искуство које има карактер усхођења и продор у непознато постаје додатни елемент, не само конфесије и нације, него и традиције православних народа. Дакле, конфесионално „благољепије“ а одржавање некаквог стваралаштва постало је традиција, систем вредности и у многим случајевима пожељна граница наших могућности.
    Данас је наша стварност усталасана, а проток догађаја и покрета људског друштва добио је, слободно се може рећи, демонски правац и убрзање. Немоћ да се пронађу нове форме за темељну артикулацију стварности и начин одговорног изражавања, не само наше тренутне датости, него и задатости будућег поретка православног живота у историји, потиче управо зато што се погрешно приступало традицији, тј. што не успевамо да успоставимо живи додир.
    Питање наше виталности, дакле и смисла верског подвижништва разних облика, не зависи од једном утврђене датости коју су генерације пре нас врло живо стварале. Такође, треба имати у виду да су живи примери вере непролазне вредности православља и енергијски преносници благодати Светог Духа. Али човек нашег доба има исте потребе и циљеве као и наши славни духовни преци – да снагу светости, генијалности и талента, тј. способност и снагу созерцања, и даље преноси целокупној људској култури и традицији. Тим путем постижу се више благодатне синтезе у самом богословљу, на пример, затим мисионарству, грађењу положаја Цркве у савременом светском друштву, науци итд. Посебно средњовековно православно хришћанство створило је праксу и тиме потврдило откривене речи Јеванђеља, да се истинско стваралаштво вере гради молитвеним созерцањем.
    Данас је бесплодно говорити да се само враћањем у плодно време стварања вечних вредности обезбеђује и наша вечност. То је погрешан приступ, јер чиме објаснити немоћ да направимо животворнију и темељнију везу и додир са живом традицијом. Сматрам да животворности одговара нешто живо, те је логично да је за тај додир потребно кретање кроз наше време, пуни живот у нашој историјској конкретности, подвиг ка циљевима који су вечни али ништа мање оивичени и условљени и проблематиком нашег најинтимнијег личног и колективног живота. Наиме, ми пре свега савладавамо отпоре које ствара наше време, али је једини проблем да ли их синхронизовано решавамо везом са прошлошћу и њеном вечном супстанцијом. Заправо, тако се гради искуство и продор вечног презента унутар времена у којем живимо и које смо дужни својим деловањем, а не таворењем и пропадањем, да преносимо до циља – вечности.
    Одговорност за свеукупно православно стваралаштво носимо на својим плећима и није довољно само бити носилац и подупирач, него пре свега преносилац благодатних енергија. Питање преношења благодатних Божанских енергија креће се само путевима новог стваралаштва које израста из веома сложене проблематике нашег живота. Како схватити наш живот и наше време? Управо је ово фундаментално питање од којег полази клица новог проницања у стварност а као природни рефлекс јавиће се нови и оригинални облици стваралаштва. Стваралаштво, односно састваралаштво са Богом, је природно стање човека и његово назначење, тако да ће решења долазити, само треба победити страх и бити отворен и искрен.
    Намерно поједностављујем ствари, јер је проблем не само сложен него и трауматичан. Заиста је највећа мука не налазити решења, а то значи пропадати. У нашој колективној свести има доста инерције, пометености, хаоса, дубоких и отворених трагедија, свеколике а пре свега духовне, моралне, идејне и материјалне беде. Стваралац, без обзира да ли је уметник, свештеник или мудар човек који проницљиво сагледава живу стварност мора уложити истински подвиг да све то некако схвати. Нужно је постојање мужевне храбрости да се испробају различита, чак најразличитија решења, јер је у природи православља синхроницитет созерцања и акције разних подвига чије је решење светост, и то не само једнога, него преко њега то постаје баштина и енергија свих.
    Наш свет, његове структуре, историјско-политичка слика стварности, статичност традиционалних конфесија, националне идеје, традиционалне институције, системи друштвених вредности и друго, све се овог тренутка обрушава, нешто заувек пропада а друго остаје да лебди тражећи нову формулу за вечне темеље и нова проницања у вечне истине. Такође, нагле промене дају свеукупном животу друштва други смер, који се у нашем случају није показао да би се могао јасније сагледавати. Дакле, и човек-стваралац мора осећати ритам промена, чувати оно што ће опстати и стварати нове могућности, да нас туђа воља не прегази. Заправо, наша стварност је одавно подривена и принуђени смо да опстајемо али то не треба чинити по сваку цену. То би било понижавајуће, а тако се нестаје са историјске позорнице.
    Потребно је стварати ново имајући пред собом потпуно јасне циљеве, упркос најгорих могућих околности. Ако је наш циљ истрајност и виталност да се не успе по сваку цену, тада оно добро наставља да живи, а тај подвиг даје нам потребно достојанство. Наша енергија није исцрпљена, него лажна идеологија. Наш савремени човек пати јер је гладан погрешних и лажних вредности које су раније наметнуте или се овог тренутка убрзано намећу. Нужно је удвостручити снагу постојања и стваралачког деловања, своје амбиције усмеравати на темељне вредности, на саму срж вере. Такође, треба деловати без трикова. Када употребљавам ову реч мислим пре свега да се темељном променом циљева живота и деловања, тј. система вредновања, рађа тријумфујући дух који по својој природи живи на дуге и најдуже стазе. Он уради дајући све од себе, а потомству ствара простор даље борбе и могућности. Немогуће је издржати тај дах који покушава да створи на брзину, да се обогати, завлада, стекне славу и моћ, створи помодни и комерцијални уметнички опус и слично. Наше историјско и животно деловање мора постати конструктивно и до фанатизма окренуто раду, тј. подвигу с јасним циљем, на стварању перспективе дугог тока трајања кроз напредовање, до вечности.
     
    Извор: Ђакон Милорад М. Лазић, „Православно стваралаштво и одговорност“, у: Светост и одговорност, прир. еп. Јоаникије Мићовић и др, Цетиње: Светигора, 2000, 136–139.
     
    http://teologija.net/pravoslavno-stvaralastvo-i-odgovornost/
×
×
  • Create New...