Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Jace Jerimoth

Члан
  • Број садржаја

    7127
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    5

Репутација активности

  1. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Aleksandra_A for a Странице, O. Атанасије Харос: Не дозволите да се страх испречи између вас и Бога   
    Сваком детету је познат овај страх, а сваком родитељу је позната моћ опраштања детету, у нади да ће следећи пут фудбал ипак остати ван кад буде хтео да заигра. Радујући се свом ослобођењу, и срећан да може сести без бола у леђима, дечак се брзо подсећа да је фудбал игра која се игра напољу. Ово је пример како нешто мало страха, помешаног са опроштајем, може бити и добра ствар, водећи ка бољем. Ми нисмо увек довољно паметни да извучемо поуку и схватимо моћ опраштања.
    У Јеванђељу по Матеју, чујемо за гомилу људи који су били преплашени и задивљени Исусовом могућношћу опраштања греха. Јеванђеље каже, „А кад мноштво видје то, они се задивише и прославише Бога, који даде такву моћ људима.“ (Матеј, 9.8). Моћ Божија може унети страх у срце многима, али важно је оно што чинимо са тим страхом. Мали дечак научи да престане играти фудбал у кући. Да ли ми научимо да престанемо са својим грешним понашањем?
    Св. Јован Златоусти нас упозорава да се не опуштамо превише са својим гресима, само зато што нас Бог још није казнио. Овај дечак је лако могао прорачунати да га мајка најверовватније никад неће казнити, и наставити играти фудбал у кући... до следеће разбијене лампе, прозора, или тв-апарата. А тад ће се крити иза кревета питајући се: А да ли ће ме ОВОГ пута казнити? Овај страх угрожава његов однос са мајком, не водећи покајању.
    Не дозволите да страх стане између вас и Бога. Ако се нађете 'иза кревета', будите захвални да вас још увек није казнио, и покајте се за грех. Временом, мање ћете морати да се кријете а више ћете уживати у љубави Божјој.
    Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2015/07/dont-allow-fear-to-get-between-you-and.html
    Превод: Поуке.орг
  2. Волим
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Владика Григорије: О нашим духовницима и исповијести   
    Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ.
    Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима.
    Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа).
    Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу.
    Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа.
    Трећа одлика ових људи јесте борба за близину  „ави“,  то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца.
    Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35).
    У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани.
    Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак.
    Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима.
    Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога.
    Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек.
    Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест.
    Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“.
    Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе.
    Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним.
     
    http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir
  3. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Ивана БГ for a Странице, (ВИДЕО) Рекли дечацима да ошамаре девојчицy, ево шта се догодило   
    У њему је учествовало неколико дечака узраста од 7 до 11 година и једна девојчица, њихова вршњакиња или тек мало старија од њих.
    Аутори снимка, након што су замолили дечаке да кажу њихова имена тражили су да учине неколико ствари везаних за девојчицу.
    Прво да кажу шта им се на њој свиђа, затим да је помилују, а онда и да праве смешне гримасе и покушају је насмијати.
    Али онда је уследио шокантан захтев. “Ошамари је! Јако!”
    – Шта се догађа кад ставите дечака испред девојчице и тражите од њега да је удари. Како деца реагују на питање насиља у породици? – желели су знати аутори видеа.
    Дечаци су оклевали и ниједан није ошамарио девојчицу. Дали су различите разлога зашто то неће да ураде, а можда је најсимпатичнији одговор једног дечака дошао на крају: “Зато што сам ја мушкарац!”




    Извор:Doznajemo.com
  4. Свиђа ми се
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Логос за a Странице, Еванђеље о згрченим телима и згрченим душама (ВИДЕО)   
    Светописамска чтенија:   Еф. 233 (6:10-17)   Браћо, јачајте у Господу, и у сили моћи његове. 11. Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. 12. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. 13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. 14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; 16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија.     Лк. 71 (13:10-17)   У вријеме оно, учаше Исус у једној синагоги суботом. 11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни. 15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни? 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше.   Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет седму по Педесетници   Господ Исус Христос посетио је земљу у сили и смирењу, да научи људе богољубљу и човекољубљу.   Људи су безсилни сами по себи; богољубље их налева силом. Људи су охоли сами по себи; човекољубље их испуњава смирењем. Од богољубља долази и човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно; а свака друга сила сем божанске је охола и немоћна. Но човек је био изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; изабрао је самољубље – зид, који га одељује од Бога и од људи, и потпуно осамљује. Љубећи једино самога себе човек не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи; он љуби само своје мишљење о себи, своју самообману. Кад би он љубио човека у себи, он би у исто време љубио и слику Божју у себи, и он би убрзо постао богољубив и човекољубив. Јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави. Но самољубље уопште није љубав но одрицање Бога и презирање људи, било то јавно или притајено. Самољубље није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче собом и друге болести. Као што богиње неизоставно производе собом огањ у целоме телу, тако самољубље производи огањ зависти и гњева у целој души. Самољубљив човек испуњен је завишћу према онима који су бољи од њега, или богатији, или ученији, или поштованији међу људима. А са завишћу иде нераздвојно и гњев, као пламен уз огањ; потајени гњев, који овда онда избије, и избивши објављује сву ругобу болеснога срца људског, затрованог отровом самољубља. Данашње јеванђеље износи нам једну јасну слику предивнога Христовог човекољубља с једне стране и ругобног фарисејског самољубља са завишћу и гњевом с друге стране. У време оно, кад учаше Исус у једној зборници у суботу, и гле, беше онде жена која имаше дух недуга осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако исправити. Суботни дан био је дан заједничке молитве за Јевреје као што је за нас Хришћане Недељни дан. И ако је Господ Исус често ходио у пустињу и самоћу, где је проводио по целе ноћи на молитви, Он није избегавао ни заједничке молитве у зборници с народом. И уђе по обичају своме у дан суботни у зборницу, каже јеванђелист за Њега на другом месту (Лк. 4, 16). Он је, дакле, имао обичај ходити у дом молитве, и није избегавао свенародне молитве. И ако то Њему није било потребно, Он је то чинио из смирења, и нама за поуку. Данас ћете пак чути од многих како гордо зборе: ја се молим код своје куће, и није ми потребно ићи у цркву на молитву! Тако говори неразум и гордост. А пример Христов јасно нас учи, да треба чинити и једно и друго: и молити се тајно у самоћи, и јавно у цркви са осталом браћом. Но Господ Исус није ходио у цркву само да се моли, него и да учи људе. Колико је и колико пута Он тумачио Свето писмо у цркви, колико предивних поука дао људима, колико медних речи изговорио, које нису записане у Јеванђељу! И сви се дивљаху речима благодати које излажаху из уста његових (Лк. 4, 22). Многе, премноге од тих животворних речи благодати нису дошле до нас, но ипак дошло је до нас онолико колико нам је довољно за мудрење и спасење. Но Господ Исус ходио је у цркву још и зато да према указаној прилици помогне људима и моћним делима, и тако засведочи Своје божанство и своје спаситељство. Такво једно моћно дело Он је учинио и овом приликом, о којој је реч у данашњем јеванђељу. У зборницу је била дошла и једна згрчена жена, згрчена од злог духа, и то згрчена не за недељу или месец или годину дана него за пуних осамнаест година. И не могаше се исправити. Погњурена главом коленима ова бедница није могла видети ни звездано небо над собом ни човечја лица око себе. Тако се зли дух постарао да онакази потомке Адама и Еве заводећи ове лажним обећањем, да ће бити као богови, ако само њега послушају! И на место да постану боговима праоци људски обрели су се наједанпут обучени у зверску кожу и у прашину, а ова њихова потомкиња била је тако наказно згрчена, да је морала служити на језу људима и на страх животињама. Ето боговске части коју је ђаво обећао људима! И не могаше се исправити. Осамнаест година не могаше се исправити, него гмизаше по земљи искривљена као тетива, главом уз колена. Зар је то живот? То није живот него осуда. Недуг те жене био је тако страшан и тако дуготрајан, да они који су је први пут видели склањали су се од ње, а они који су је дуго гледали нису је више ни видели као људско биће него као суво искривљено дрво, које ни за шта друго није до да се посече и у огањ баци. Та отврдлост људи према наказнима није заиста мање наказна од наказе. Но, гле, ево Човекољупца, који се с пажњом и сажаљењем обазре на ово бедно људско створење, и који у њему не виде суво и искривљено дрво него кћер Аврамову, душу створену од Бога и достојну милости Божје. А кад је види Исус, дозва је и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. Ово дивно чудо сотворио је Господ не по молби нити по вери ове жене него по Својој сопственој побуди и моћи. Није ли ово јасан утук свима онима који би злурадо хтели да умање божанску величину чуда Христових говорећи као тобож да су та чуда била могућа само због аутосугестије оних над којима су се и збила? Где је и траг од неке гатарске аутосугестије код ове згрчене жене? Она није могла ни видети лице Христово од згрчености своје. Она није ни замолила Христа за милост, нити је и једним знаком изразила своју веру у Њега. Не само то, него та жена није била ни у близини Христовој, нити је она прва к Њему пришла, него Он њу дозва. Као пастир кад угледа своју овцу заврзену у трње, полумртву и безгласну, па јој се он први јави! Тако и жалостивни Господ, Пастир Добри, први се јави овој Својој овци, заврзеној од Сатане. Прво Он ослови њу: жено!Не каже: богаље! ни: накарадо! ни: сенко живота! ни: грешнице! него: жено! Самом том речју Господ јој повраћа изгубљено достојанство њено. Потом је опрашта од болести, и најзад ставља пречисте руке Своје на њу. Да би тако био савршен дар небесног Дародавца што га Он дарује земнородним! Прво – сажаљив поглед, друго – моћна реч, треће – милујућа рука. Све оно чега је ова жена била лишена пуних осамнаест година. Он јој даје. Јер ако се кад неко и сажалио на њу, сажаљење то није било чисто него помешано са страхом за себе и поноситошћу собом; иако ју је кад неко ословио, ословио ју је по нужди и утекао од ње, и ако је неко опет по нужди морао се дотаћи ње, дотицао се врховима прстију брзо журећи да опере своје прсте. А Господ Исус је нарочито дозва к Себи, и говори јој лековите речи, и ставља на њу обе Своје лековите руке. Он се опходи према овој непознатој жени као отац према кћери својој. Да је оволика милост била упућена на црну земљу или на јарко сунце, земља би се морала потрести и сунце заплакати. Но ова милост је била упућена на згрчену жену, и жена се одмах исправи. Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? како се покрете врат? како наказа поста здрав човек? како се заврзена овца одреши? како безгласна мумија доби аваз и усуди се проговорити? О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше. И одмах се исправи и хваљаше Бога. Видите, како је код ове жене са оздрављењем тела оздравила и душа! Јер само здрава душа зна да хвали Бога за свако добро ма с које стране и ма од кога оно дошло, док нездрава душа заборављајући Бога као Дародавца хвали и слави смртне руке кроз које често Бог даје људима Своје дарове. А Господ Исус баш је и хтео да научи људе, да вазда хвале и славе Бога. Тако, Он нареди исцељеном лудаку Гадаринском: врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог (Лк. 8, 39)! И на све стране где је Господ чинио моћна чуда људи се дивљаху и хваљаху Бога. Отуда је Христос и могао при растанку са овим животом рећи: Оче, ја прославих тебе на земљи (Јов. 17, 4)! Не служи ли све ово за укор нама који кад учинимо неко добро људима тражимо да људи хвале нас место Бога? Свако добро што примамо од људи, не примамо од људи него кроз људе. То Отац шаље поклоне деци Својој преко деце Своје. Јер то је Његова радост и Његово благоволење, да тако чини. Њему припада сва слава и хвала кроз све векове и сву вечност. Но с овим се прича јеванђелска не завршује. До сада смо чули само чудо светлости, а сад, ево, да чујемо чудо таме. А старешина од зборнице расрди се што је Исус исцели у суботу, и одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у те дакле долазите а не у дан суботни. То говори озлобљени син таме. Као да је Сатана изишавши из грчене жене ушао у њега! То говори самољубље, праћено својим нераздвојним пратиоцима: завишћу и гњевом. Христос лечи, а он гата. Христос дреши од сатанских уза један живот људски, а он гата са данима! Христос изгони злог духа из болеснице, а он се гњеви што га изагна на ова врата а не на она! Христос отвара небо људима и показује Живога Бога, а он се срди што да Он отвори небо изјутра а не увече! Христос са свећом улази у тамницу сужњима, а он Га укорева што то није одложио за други дан! Заиста, овај старешина је чудотворац своје врсте! Замишљена чуда у његовом срцу у том тренутку била су ужасавајућа, само што му је оскудевала моћ да их изведе. У том тренутку да је могао он би претворио и Христа и исцељену жену и све присутне који се задивише Христу у прах и у дим. И да је могао он би пре наредио, да пола тога града пропадне под земљу само да се не деси оно што се десило у његовом немоћном и злобном присуству. Но сва та црна чуда ђаволска лежала су безсилно у његовом срцу, и једва су се могла довући од срца до језика и исказати своје име. А име им је било Сатана, а презиме пакао. Видите, како је страшљиво и подло увређено самољубље! Овај самољубиви старешина се не усуђује укорети Христа, него укорева народ. У самој ствари он срцем укорева само Христа а не народ, но језиком казује друкчије. Јер шта је народ ту крив? Ако је неко још крив за то добро дело, крива је она исправљена жена. Но шта је и та бедна жена крива? Она није трчала за Христом и молила Га да је излечи. Напротив, Христос је њу дозвао и излечио савршено мимо њене наде и мимо ичијег очекивања у зборници. Јасно је, дакле, да ако је ко крив за све то, крив је Христос. Па ипак старешина зборнице не сме да погледа у очи Христу и да изрече: ти си крив! него управља своју жаоку на сав народ, и укорева народ. Има ли очигледнијег и подлијег лицемерства? Зато га Господ и назва лицемером: А Господ му одговори и рече: лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води ли да га напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сатана ево осамнаеста Година не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни! Господ познаје срца људска, и Он зна, да старешина зборнице срцем упућује прекор Њему, и ако га он језиком упућује народу. Знајући то Господ не може да дозволи, да народ трпи прекор за оно зашто је само Он одговоран. Светлији од сунца и чистији од кристала Господ не може да лицемери, то јест: да се прави невешт и да ћути када се неко други због Њега кара. И зато док немоћни и неодговорни народ ћути и трпи неправедни прекор од стране свога старешине Господ отвара уста и одговара.Лицемере! ословљава Он старешину, јер му чита срце његово. Зар се сме у суботу помагати стоци а не сме људима? Во и магарац не остају ниједан дан неодрешени од јасала и неизведени из таме на светлост и ваздух, а ова жена осамнаест година стоји неодвезана од сатанског проклетства, и ти се још љутиш што се и њој даде слобода? Заиста и тебе је Сатана везао не мање него њу. Њој је он везао главу за колена, а теби је везао душу за суботу. Она се, ево, одвеза, а ти оста везан. Зашто се и ти не одвезујеш? Субота је дата људима да их подсети на Бога више од других дана. Не подсећа ли ово дело исцељења жене на Бога више и од ове данашње суботе и од свих субота од Мојсеја до данас? Није ли, дакле, ово дело веће од суботе? И зар не видиш да је овде Онај који је већи од суботе? и не само од суботе него и од цркве (Мат. 12, 6)? Зар не осећаш ти, мали старешино синагоге, да пред тобом стоји Старешина душа људских? О, кад би ти знао, како се сви дани и ноћи пред Његовим погледом брзо сустижу на једном истом ушћу у вечност! Но, гле, како Господ још једну част указује оној жалосној жени: Он је назива ћерком Аврамовом! Тиме Он хоће не само да нагласи величину вредности живе људске душе уопште, над бесловесним створењима, као што су во и магарац, него још и узвишеност те згрчене и везане жене над овим лицемерним старешином зборнице. Да је та жена била благочестива и богобојажљива, види се прво из тога што се и поред свог страшног недуга трудила да долази у зборницу, да слуша реч Божју и да се моли Богу; а друго још и из тога што чим је оздравила и усправила се она је одмах стала хвалити Бога. Тако је и праотац Аврам био захвалан Богу за свако добро а стрпљив у страдањима, и то без и најмањег малаксавања у својој вери у Бога. Ово је, дакле, права кћи Аврамова, и то не само по крви него и по стрпљењу и побожности, и то вернија кћи Аврамова од овога старешине, који се као уопште све старешине јеврејске поносио својим аврамовским пореклом. Уствари он је издајник Аврама, а ова жена је права кћи Аврамова. Како, дакле, њој да се не помогне? Шта ту смета субота? Субота је била одређена за одмор човеку. И благословио је Господ дан одмора (2 Мојс. 20, 11). Но не треба ли и душа да се одмори, а не само тело? А душа се не одмара нерадом и лежањем као тело него добрим делима, делима милосрђа, делима богоугодним. То је прави одмор душе, јер то појачава здравље душе, и повећава моћ и радост њену. Несумњиво, да ми треба у дан празнични да чинимо добро и стоци, но тим пре треба да чинимо добро људима. Не забрањује Господ да се у дан празнични не води брига о волу и магарцу и да се не дреше и не изводе на појило, али наређује да се тим пре чине добра дела људима. Такав је био смисао празновања седмога дана, такав је био дух закона Божјега. У својој духовној помрачености и моралној пропасти старешине јеврејске су само могли још да гледају у слова закона, и та слова да обожавају. И тако закон место да буде вођ на путу овога живота претворио се био у лешину коју су они вукли за собом. Место да им закон буде пламена свећа у мраку, он је постао угашени пепео у златноме суду, коме су се они клањали онако исто као негда њихови преци златноме телету. Но у овоме случају није ревност према закону разјарила старешину зборнице против Христа колико његово болесно самољубље. Како то да се неко може показати моћнији, и мудрији, и милостивији у зборници од њега? Он тобож ревнује за закон Божји, међутим цеди језиком гној из свога рањавог срца! И зато га још Христос назива лицемером. Својим одговором, оштрим као мач и јасним као сунце, Господ је ућуткао и постидео не само старешину него и све противнике Своје.   И кад он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху, а сав народ радоваше се за сва његова славна дела. Како је лако одбранити човекољубиво дело! Бог стоји иза таквог дела као сведок и штит, и добро дело даје неодољиву речитост језику. Знајући све тајне на небу и на земљи Господ Исус знао је и ову тајну, у коју сумњају маловерни, који траже адвокате и за добру ствар као и за рђаву. Зато Господ и саветује Својим ученицима, да кад их изведу из зборнице, и на судове и пред поглаваре, не брину како ће и шта ће одговарати, јер нећете ви говорити него Дух оца вашег говориће из вас (Лк. 12, 11-12; Мат. 10, 10 19-20)! Погледајте, како архиђакон Стефан одговара пред својим мучитељима! Па како одговарају негдашњи рибари, Петар и Јован! Па апостол Павле! Тако не одговарају људи који се из књиге уче него само они које учи Дух Божји. Тако не говоре адвокати нити смртни људи уопште – тако само Бог говори. Још премудри цар у старо време пророчки је исказао једну истину јеванђелску рекавши: човек спрема срце, али је од Господа што ће језик говорити (Приче 16, 1). Христов одговор старешини у зборници био је такав, да је изазвао стид код противника а радост код свега народа. Народ се радује, јер види у Његовим речима блесак победе добра над злом као што га пре тога виде у Његовом чуду над згрченом женом, као и у многим другим славним делима Његовим. Радоваше се за сва његова славна дела. Тек је једно славно дело било учињено и разглашено, долазило је друго, па треће, па сва друга редом. И једно чудо потврђивало је друго; свако последујуће сведочило је о истинитости предходећег; а сва укупно стварала су радост међу безрадостним и наду међу безнадежним, утврђивала веру међу маловерним, крепила добре на путу добром а одвраћала залутале од пута лутања, ширећи на све стране разговоре међу људима, да је Бог посетио Свој народ и да је царство Божје близу. Ово данашње јеванђеље довољно је поучно и кад се површно чита; но оно има и један свој унутрашњи смисао необично поучан за наш духовни живот. Згрчена жена означава згрчени ум сваког оног ко не стоји близу Христа Господа. Имајући згрчен ум човек не може сам својом силом да се исправи ка Богу и небу непрестано пузи по земљи, хранећи се земљом, учећи се од земље, тужно веселећи се од земље. Згрчен ум је у исто време скучен и ограничен ум, јер он себе чини зависним од чувстава; он верује само чувствима; он тражи своје порекло међу животињама; он тражи своје задовољство у јелу и пићу, он не зна за Бога, нити за свет духовни, нити за бесмртни живот, па зато опет не зна ни за вишу, небесну радост, неутешан је, страшљив, пун муке, и туге, и злобе. Господ Исус дозива к Себи такав ум, да га он исправи, просвети и обрадује. Ако Му брзо приђе као она згрчена жена, заиста бива исправљен, просвећен и обрадован, и свом силом својом хвалиће и прослављаће Бога. Ако ли Му не приђе, он ће помрчати и сасвим умрети у греху своме, као што је и казао Господ неверујућим Јеврејима: помрећете у своме греху (Јов. 8, 21). Тако бива са умом чулним, земаљским, згрченим до земље, пузећем по земљи. Но не бива боље ни са умом слабомоћним и од греха раслабљеним, који не верује да је ни оно истина што он држи за истину а нема моћи да се отресе неистине и да приступи Истини. И кад чује позив Истине, он одмах налази изговора говорећи: данас је субота, не могу, – ти ме ниси позвала у згодан дан! Или: твој позив је оштар, не могу – требала си ме позвати другим речима! Или: ја сам млад и бујан, не могу – требала си очекати с твојим позивом, док се ја још мало забавим лажју! Или: ја имам жену и децу, не могу – требала си се ти прво о њима побринути, па тек онда мене позивати! Или још друго, и десето, и стото! Раслабљени ум увек ће наћи неки смешан разлог, да не пође за Истином. А Истина виче једном, и двапут, и трипут, и одлази, а раслабљени ум остаје пузећи по прашини и умирући у греху. А ко за овога живота одбије позив Истине, смрт ће доћи изненадно, узеће га, и закључати за њим врата земаљског живота. И такав онда нити ће моћи дочекати повратка у овај живот, нити покајања у оном, нити милости на Суду Божјем. А смрт је близу, и Суд Божји је близу – две страшне опомене да и наше покајање треба да буде близу. Не буде ли наше покајање ближе и брже од смрти и Суда Божјег, оно ће онда увек за увек бити далеко од нас. Сада је оно у нашим рукама, и ми се можемо користити њиме још за неко кратко време. Пожуримо се, дакле, да се користимо покајањем, јер то је први и почетни лек за душу људску. Само се покајмо, и онда ће нам се одмах отворити даља врата и казаће нам се, шта нам даље треба чинити. Док је год човек у овоме смртном телу, његов дух је увек згрчен, више или мање. Но Христос позива све згрчене духом, и душом, и умом. Он једини може да исправи оно што овај свет са пакленим силама искриви. Човече! Жено! Дете! дозива нас Он, хотећи тим именима да уздигне наше достојанство и покрије наша права имена срама и греха: слепци! богаљи! губавци! просјаци, и хотећи да замукле и блатом напуњене трубе духа исправи, очисти и учини их гласовитим трубама славе Божје. Да би трубећи славу Божју и ми се прославили у царству светлих ангела и прослављених светитеља на небу, у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота , рубрика: недељна еванђеља са беседом
  5. Волим
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Епископ ГРИГОРИЈЕ: Глупост није дефект интелекта   
    Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
    Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).
    О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
    Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
    Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
    Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
    А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
    Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
    Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

  6. Волим
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Логос за a Странице, Mонах Козма Ковиљац: Блажени који плачу јер ће се утешити (ВИДЕО+АУДИО)   
    Извор: Радио Беседа
  7. Волим
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Логос за a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: Даље од вести   
    Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе.   Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“   Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетака, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском.   Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности.   Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране.   „Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду.   У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру,а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чини ће ти се невјера!“ (Ис. 33, 1)   Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“.   Извор: Православије.ру
  8. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Zero for a Странице, Ко је полицајац који грли сиријског дечака?   
    Он је из Прешева и већ месец дана је ангажован у Миратовцу, где се дочекују избеглице које у Србију стижу преко Грчке и Македоније.
    Дирљиву фотографију Арифија је најпре на Твитеру објавила новинарка BBC-ја Менвин Рана, уз пратећи текст:
    "Сиријци су пуни хвале о српској полицији. Кажу да су српски полицајци добри и да су први који се према њима не понашају као да су животиње".
    Арифи је полицајац Полицијске управе у Прешеву, од 2002. године.
    Његов рођак Ваљон Арифи рекао је Тањугу да Реџеп уопште није био свестан тога да његове слике гледа цео свет на друштвеним мрежама све док није отишао у своју станицу, где га је о томе обавестио један од колега.
    Ваљон Арифи каже да је Реџепа срео након што је сазнао да је популаран, али да он није желео да говори о томе.
    "Само је кратко рекао да је то људски чин и обавеза сваког хуманог човека", каже Ваљон, који такође свакодневно проводи време са избеглицама у Миратовцу.
    Његова фотографија се иначе муњевито раширила на Фејсбуку и Твитеру, а неколико сати касније је Рана, новинарка Радија 4 BBC, на истој друштвеној мрежи поставила још неколико фотографија Арифија.
    "За све оне које је одушевила слика српског полицајца како се игра са бебом из Сирије, ево додатних фотографија", написала је она поред слика.
    Како је Тањугу исприча његов рођај, Реџеп је изгубио оца, у саобраћајној несрећи, када је имао само шест месеци.
    Није ожењен, нема деце и има 34 године.
    Извор: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=09&dd=10&nav_category=12&nav_id=1037471
  9. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Tavita for a Странице, Девојка којој је Здравко Чолић посветио песму "Она спава"   
    Чувени хит “Она спава” Здравка Чолића посвећен је Милици Костић, која је преминула пре 41. годину од последица повреда које је задобила приликом пада са 11. спрата Рубинове куле у Крушевцу давне 1974. године, јер је хтела да спаси своју част од силеџија који су хтели да је силују.
    Девојку, која је била ученица средње медицинске школе у Крушевцу и коју је красило поштење и одговорност, је тада на превару један непознати момак одвео до стана, како би она наводно позвала његову девојку. Тај младић је био један од петорице насилника који је заједно с њима желео да изврши групно силовање.
    Момак је Милици саопштио које су његове намере и рекао јој да се скине, што је она одбила и поручила му да је пусти. Младић је био истрајан и покушао да јој скине одећу, а Костићева је плакала и молила га да је пусти из собе.



    Један од насилника рекао је другим да је ипак пусте, уз следећи његов коментар:
    – Невина је, нећу да је дирам – рекао је момак.
    Нажалост, Милицу нису пустили. Девојка је на све могуће начине покушала да спречи да је не силију. Плакала је и молила их је, али није вредело. Будући да је хтела да сачува своју част, одлучила се за бекство. Када је остала сама у соби, скочила је кроз прозор са 11. спрата.
    Била је тешко повређена, а одведена је у болницу. Инспектор Добривоје Стефановић је попричао са Милицом, која је била у тешком стању. Преносимо вам како је текао њихов разговор:
    “Питао сам је: “Где си била?”
    Милица је одговорила: “Била сам у школи. Са другарицама…”Требало је да имају нешто – као писмени. (реч је свакако о уписивању првог дана школске године). После овога је изгубила свест.
    Затим се опет пробудила и рекла: “Ишла сам са неким дечком до једанаестог спрата да позовем његову девојку”
    Ја сам је питао: “А што си ти ишла?”
    Рекла је: “Тај дечко ми је рекао да та девојка има строге родитеље и да је само позовем.”
    Тада је опет заспала.
    Пар минута касније Милица се пробудила и рекла: “Били смо на једанаестом спрату”
    Питао сам: “Како знаш?”
    Рекла је да је, пошто је изашла, видела на лифту.



    Питао сам је: “Да ли си сама скочила или те је неко гурнуо?”
    Рекла је: ’Ја сам сама скочила кроз прозор.’
    Питао сам: ’Зашто?’
    Рекла је: “Нисам више могла да издржим… Једино сам на тај начин могла да сачувам своју част.”
    После тога, Милица је пала у дубоку кому, из које се, нажалост, није пробудила.
    Послушајте песму “Она спава” Здравка Чолића, која је посвећена Милици Костић:


    https://www.youtube.com/watch?v=klmJX5INRFU

    Извор: telegraf.rs
  10. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from PredragVId for a Странице, Девојка којој је Здравко Чолић посветио песму "Она спава"   
    Чувени хит “Она спава” Здравка Чолића посвећен је Милици Костић, која је преминула пре 41. годину од последица повреда које је задобила приликом пада са 11. спрата Рубинове куле у Крушевцу давне 1974. године, јер је хтела да спаси своју част од силеџија који су хтели да је силују.
    Девојку, која је била ученица средње медицинске школе у Крушевцу и коју је красило поштење и одговорност, је тада на превару један непознати момак одвео до стана, како би она наводно позвала његову девојку. Тај младић је био један од петорице насилника који је заједно с њима желео да изврши групно силовање.
    Момак је Милици саопштио које су његове намере и рекао јој да се скине, што је она одбила и поручила му да је пусти. Младић је био истрајан и покушао да јој скине одећу, а Костићева је плакала и молила га да је пусти из собе.



    Један од насилника рекао је другим да је ипак пусте, уз следећи његов коментар:
    – Невина је, нећу да је дирам – рекао је момак.
    Нажалост, Милицу нису пустили. Девојка је на све могуће начине покушала да спречи да је не силију. Плакала је и молила их је, али није вредело. Будући да је хтела да сачува своју част, одлучила се за бекство. Када је остала сама у соби, скочила је кроз прозор са 11. спрата.
    Била је тешко повређена, а одведена је у болницу. Инспектор Добривоје Стефановић је попричао са Милицом, која је била у тешком стању. Преносимо вам како је текао њихов разговор:
    “Питао сам је: “Где си била?”
    Милица је одговорила: “Била сам у школи. Са другарицама…”Требало је да имају нешто – као писмени. (реч је свакако о уписивању првог дана школске године). После овога је изгубила свест.
    Затим се опет пробудила и рекла: “Ишла сам са неким дечком до једанаестог спрата да позовем његову девојку”
    Ја сам је питао: “А што си ти ишла?”
    Рекла је: “Тај дечко ми је рекао да та девојка има строге родитеље и да је само позовем.”
    Тада је опет заспала.
    Пар минута касније Милица се пробудила и рекла: “Били смо на једанаестом спрату”
    Питао сам: “Како знаш?”
    Рекла је да је, пошто је изашла, видела на лифту.



    Питао сам је: “Да ли си сама скочила или те је неко гурнуо?”
    Рекла је: ’Ја сам сама скочила кроз прозор.’
    Питао сам: ’Зашто?’
    Рекла је: “Нисам више могла да издржим… Једино сам на тај начин могла да сачувам своју част.”
    После тога, Милица је пала у дубоку кому, из које се, нажалост, није пробудила.
    Послушајте песму “Она спава” Здравка Чолића, која је посвећена Милици Костић:


    https://www.youtube.com/watch?v=klmJX5INRFU

    Извор: telegraf.rs
  11. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Дијана. for a Странице, Ава Доротеј - О највећим заповестима   
    Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.
    Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико Му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом.
    Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да творимо. Јер, колико се бринемо и старамо да испуњавамо слушано, толико нас и Бог просвећује и учи својој вољи. Њему приличи слава у векове. Амин.
    Из књиге "Поуке аве Доротеја" pdf doc mp3
    Фото :http://www.katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=707&Itemid=54
  12. Волим
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Жељко за a Странице, Право на грех   
    Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти... Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телевизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир... Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно...» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака... А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом.







    Или... Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим... Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема?



    Или... Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита... десетак... још једну главу да прочита до краја... И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела... А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шeстицу»? У принципу, да се срамоти...



    Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести... Испада да просто сами себи дајемо право... на грех.



    Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви?







    А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни.



    И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права.



    Игуман Нектарије Морозов



    Превела: Марина Тодић


    Извор: Русија.рс
  13. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Пг for a Странице, Поздравити Га у Духу   
    "Браћо, ако и упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов." (Гал 6,1-2)
     
    Ево је опет, реч коју све ређе чујемо: кротост. Она је божански дар, нежност Светога Духа пројављена у благости када се неко суочи са туђим начином опхођења. Иако не знам да ли ова реченица има икаквог смисла. Хоћу рећи да је "кротост" начин опхођења применљив у изазовима и суочавањима vis-à-vis (лицем-у-лице, прим. прев.). Она се разликује од "смирења" тиме што је "смирење" пре и изнад свега стање бића, док се "кротост" увек сматра понашањем. Она подразумева ношење туђих бремена и недостатака радије него да их отежавамо отуђивањем, разочарењем или осудом. На пример, радим са екипом на неком пројекту и неко од нас забрља, што друге стаје времена и новца. Могу одабрати да:
    1) наступим бурно и ставим му до знања да је немаран и опште бескористан, или
    2) ухаднем дубоко, са молитвом, седнем са њим и помогнем да поправи штету, охрабрујући да се следећег пута потруди боље.
    Нажалост, не бирам увек другу могућност.
     
    У сваком догађају, док започињем још један радни дан овог празничног периода, трудићу се да застанем и отворим се Његовом "Духу кротости". Потрудићу се да збацим са себе неразумне захтеве и очекивања других, носећи Његов благи јарам док се спремам да Га дочекам. Њега, Који је рођен у забаченој витлејемској пештери. Док Он долази у кротости да започне крстоносни пут трудићу се да се уместо на своју усредсредим на Његову вољу, поздрављајући Га у Његовом Духу: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља".
     
    Извор
    Превод: Живе речи утехе
  14. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from aliluja for a Странице, Поздравити Га у Духу   
    "Браћо, ако и упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов." (Гал 6,1-2)
     
    Ево је опет, реч коју све ређе чујемо: кротост. Она је божански дар, нежност Светога Духа пројављена у благости када се неко суочи са туђим начином опхођења. Иако не знам да ли ова реченица има икаквог смисла. Хоћу рећи да је "кротост" начин опхођења применљив у изазовима и суочавањима vis-à-vis (лицем-у-лице, прим. прев.). Она се разликује од "смирења" тиме што је "смирење" пре и изнад свега стање бића, док се "кротост" увек сматра понашањем. Она подразумева ношење туђих бремена и недостатака радије него да их отежавамо отуђивањем, разочарењем или осудом. На пример, радим са екипом на неком пројекту и неко од нас забрља, што друге стаје времена и новца. Могу одабрати да:
    1) наступим бурно и ставим му до знања да је немаран и опште бескористан, или
    2) ухаднем дубоко, са молитвом, седнем са њим и помогнем да поправи штету, охрабрујући да се следећег пута потруди боље.
    Нажалост, не бирам увек другу могућност.
     
    У сваком догађају, док започињем још један радни дан овог празничног периода, трудићу се да застанем и отворим се Његовом "Духу кротости". Потрудићу се да збацим са себе неразумне захтеве и очекивања других, носећи Његов благи јарам док се спремам да Га дочекам. Њега, Који је рођен у забаченој витлејемској пештери. Док Он долази у кротости да започне крстоносни пут трудићу се да се уместо на своју усредсредим на Његову вољу, поздрављајући Га у Његовом Духу: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља".
     
    Извор
    Превод: Живе речи утехе
  15. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from jegorradov for a Странице, Поздравити Га у Духу   
    "Браћо, ако и упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов." (Гал 6,1-2)
     
    Ево је опет, реч коју све ређе чујемо: кротост. Она је божански дар, нежност Светога Духа пројављена у благости када се неко суочи са туђим начином опхођења. Иако не знам да ли ова реченица има икаквог смисла. Хоћу рећи да је "кротост" начин опхођења применљив у изазовима и суочавањима vis-à-vis (лицем-у-лице, прим. прев.). Она се разликује од "смирења" тиме што је "смирење" пре и изнад свега стање бића, док се "кротост" увек сматра понашањем. Она подразумева ношење туђих бремена и недостатака радије него да их отежавамо отуђивањем, разочарењем или осудом. На пример, радим са екипом на неком пројекту и неко од нас забрља, што друге стаје времена и новца. Могу одабрати да:
    1) наступим бурно и ставим му до знања да је немаран и опште бескористан, или
    2) ухаднем дубоко, са молитвом, седнем са њим и помогнем да поправи штету, охрабрујући да се следећег пута потруди боље.
    Нажалост, не бирам увек другу могућност.
     
    У сваком догађају, док започињем још један радни дан овог празничног периода, трудићу се да застанем и отворим се Његовом "Духу кротости". Потрудићу се да збацим са себе неразумне захтеве и очекивања других, носећи Његов благи јарам док се спремам да Га дочекам. Њега, Који је рођен у забаченој витлејемској пештери. Док Он долази у кротости да започне крстоносни пут трудићу се да се уместо на своју усредсредим на Његову вољу, поздрављајући Га у Његовом Духу: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља".
     
    Извор
    Превод: Живе речи утехе
  16. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Човек Жоја for a Странице, Поздравити Га у Духу   
    "Браћо, ако и упадне човјек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов." (Гал 6,1-2)
     
    Ево је опет, реч коју све ређе чујемо: кротост. Она је божански дар, нежност Светога Духа пројављена у благости када се неко суочи са туђим начином опхођења. Иако не знам да ли ова реченица има икаквог смисла. Хоћу рећи да је "кротост" начин опхођења применљив у изазовима и суочавањима vis-à-vis (лицем-у-лице, прим. прев.). Она се разликује од "смирења" тиме што је "смирење" пре и изнад свега стање бића, док се "кротост" увек сматра понашањем. Она подразумева ношење туђих бремена и недостатака радије него да их отежавамо отуђивањем, разочарењем или осудом. На пример, радим са екипом на неком пројекту и неко од нас забрља, што друге стаје времена и новца. Могу одабрати да:
    1) наступим бурно и ставим му до знања да је немаран и опште бескористан, или
    2) ухаднем дубоко, са молитвом, седнем са њим и помогнем да поправи штету, охрабрујући да се следећег пута потруди боље.
    Нажалост, не бирам увек другу могућност.
     
    У сваком догађају, док започињем још један радни дан овог празничног периода, трудићу се да застанем и отворим се Његовом "Духу кротости". Потрудићу се да збацим са себе неразумне захтеве и очекивања других, носећи Његов благи јарам док се спремам да Га дочекам. Њега, Који је рођен у забаченој витлејемској пештери. Док Он долази у кротости да започне крстоносни пут трудићу се да се уместо на своју усредсредим на Његову вољу, поздрављајући Га у Његовом Духу: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља".
     
    Извор
    Превод: Живе речи утехе
  17. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Aleksandar Stojkovic for a Странице, (ВИДЕО) Божићни разговор са о. Арсенијем (Јовановићем)   
    Божић, као тема по себи, је тема довољно широка и за више предавања. Овде смо се осим питања Божјег и позива на наше смирење и подвиг дотакли кратке анализе стања модерног друштва, неких његових представника и добили одговор на питање зашто бисмо били слободни да употребимо израз пост-хришћанство. После главног излагања постављена су и додатна питања - о календару, мисионарењу у данашњем свету, односу свештеника према разним неблагочестивим обичајима, о спасењу нехришћана, пророчанствима, борби против страха од прве исповести, против прелести...
     





     

    Поред свега, занимљиво је било чути да је и за њега ово било ново искуство иако се већ дуго бави мисионарским радом који превазилази оквире нашег територијалног и говорног подручја. Током разговора је пристигла огромна количина питања, на многа је одговорено али многа су и остала па се надамо да ће брат Арсеније опет наћи времена да са нама подели живу и поучну реч утехе.
  18. Волим
    Jace Jerimoth је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Разум, ум и срце – трагедија емотивности   
    Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.
    Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
    Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.
    Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
    Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.
    Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
    Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.
    Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.
    Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.
  19. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from snebivljivi maslacak for a Странице, Стражимо да се побеђено зло опет не појави   
    Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.
    И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.
    Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом.
    Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26).
    Тит Колиандер
    Из књиге "Пут подвижника"
    фото
  20. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Bokisha for a Странице, Стражимо да се побеђено зло опет не појави   
    Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.
    И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.
    Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом.
    Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26).
    Тит Колиандер
    Из књиге "Пут подвижника"
    фото
  21. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from albodasa for a Странице, О чаробњаштву и вештичарењу   
    – Бринем се због свог сина Тимура – почео је да чује глас који га наводи на убиство.
    – Одавно чујеш тај глас? – обратио сам се младићу.
    – Трећи дан. Он себе назива Андрејем из Магадана, – одговорио је млади човек.
    Нама у Руску Православну Цркву у Душанбеу често долазе муслимани, који моле за помоћ од последица злих духова. При томе их нама шаљу муслимански свештеници, муле, говорећи да у њима седи руски демон и да због тога треба да иду у руску цркву. То је наравно, нетачно: демони немају националност, мада могу, као у овом случају, назвати себе руским именом, да би наивним људима измучили главу. Не сретавши се по први пут са таквом ситуацијом питао сам директно жену:
    -Да ли сте се обраћали врачарама?
    Она се збунила од неочекиваног питања и након неколико тренутка ћутања је признала:
    – Да, пре недељу дана.
    – А када сте доживели несрећу?
    – Пре пет дана.
    – И трећег дана је ваш син чуо демонски глас. Да ли сада разумете зашто се вама то све догодило?
    – Да, разумем: ја сам крива. Појавиле су се потешкоће у породици и на послу код мужа. И због тога сам пошла код неке бабе, врачаре, – одговорила је жена сагнувши главу.
    Код једног у породици не иде добро, неко се несрећно заљубио, код другог има проблема на послу, код трећег нема посла, четврти мисли да је проклет, – и сви они иду слугама злих духова. И дешава се затим: муж оставља љубавницу и враћа се жени, а верни муж изненада одлази љубавници која га је зачарала; на послу долази до пораста каријере или се отварају нове пословне могућности, и проблем је, изгледа, негде ишчезао. Али, ускоро ће се разјаснити да то није дугог века. Муж постаје зао и агресиван, деца отказују послушност, на послу, да би опстали, бивају принуђени да дају и узимају мито живећи у непрестаном страху да ће бити ухваћени и послати у затвор, или, као у последњем случају – нерећна демонска опседнутост њеног сина. И људи, уместо да се пробуде и кажу шта их је повезало са нечистом силом трче опет ка врачарама, спремни на то да им дају било какве новце, да би опет добили решење проблема.
    Магија делује. И то делује на следећи начин: врши се одређени магијски ритуал у коме се употребљавају светиње: освешћене свеће, тамјан, иконе, уље, вода – оскрнављене светиње често појачавају дејство магијске завере, – и резултат је 100% ту (под условом да онај који врши магијски обред није варалица већ заиста маг, врачара, чаробњак, екстрасенс итд, то јест професионалац своје ђаволске творевине). У том стопроцентном достизању резултата се и крије тајна популарности свакојаке окултне праксе, толико широко распрострањене по целом свету. Чак иако и јудеизам, и хришћанство, и ислам под претњом смрти или најтеже казне строго забрањују одлазак врачарама, екстрасенсима и гатарама, река људи свих вероисповести не престаје да им одлази. Због тога што, како се то данас каже-то делује.
    А реците,молитва свештеника не делује? Свевишњи је превише далеко, да би чуо молбу слуга Његових, или је пак сувише узвишен да би одговорио на сваку молитву? Не, сво указивање религије нас учи другачије. За библијског Јова Бог је толико близу да му пред Његовим сјајем обгоревају трепавице. И зашто свештеници бивају немоћни у својим молитвама пред Богом? Демони се не истерују, болести се не исцељују, мужеви се не враћају, ствари се не мењају. Одговор је једноставан: Бог не прави споразум са човеком. Он, по Свом свезнању, зна, да је једном за спасење душе корисна болест, другом жалост, трећег од страшног греха може да задржи само обузетост, четвртог, од затвора – дужност нижег ранга или да тренутно нема посао. И за све треба Богу захвалити: за тугу и за радост! Најправилнији однос човека ка Богу је објашњен у једној краткој формули: „Да буде воља Твоја!“ И једна од најправилнијих молитви Творцу мора да се заврши речима: „Не како ја хоћу, већ како ти, Господе!“
    У томе је суштинска разлика између молитве и магијских чини. У молитви ми молимо Бога да испуни Његову вољу, која се не поклапа увек са нашим жељама. А врачарска завера- то је пакт са ђаволом: ја теби душу тог несрећног човека, а ти мени решење његових малих проблема. И непроцењива људска душа, која је скупља од све васељене, иде под чекић на тој сатанској аукцији. Када не би било бескрајне милости Божије, ђаво би још давно у бесцење покуповао све до последње глупости лаковерног човечанства.
    Али Бог допушта само то зло које ће се сигурно преокренути у добро. Тако је и са врачарама: они могу да нанесу штету само у тој мери, у којој је Бог допустио. А они који су страдали од њих, бивају кажњени, и стичу, макар то било и негативно, искуство, које могу да поделе са неискуснима. И уместо магијских чини ће вежбати молитве и молити не за благо земаљско, већ за Царство Небеско. Уколико нису сасвим глупи.
    Шта да раде ти који су страдали од дејстава злих духова својом кривицом или кривицом блиских (као Тимур)? Као прво, покајати се и више се не обраћати за помоћ врачарама. Као друго, смирено и са стрпљењем издржати казну. И као треће, правилно се молити и тражити молитве за себе. Код нас, у храму Светог Николе сваког петка у 18:00 чита се молебан светом праведном Јовану Руском. Овај светац има поверење пред Богом да помаже онима који су страдали од вештичарења и нечистих сила, а такође и наркоманима и алкохоличарима. На тај молебан су почели да долазе и муслимани, опседнути злим духом. И свети праведни Јован Руски им помаже: неколико дана, до следећег молебана, они се осећају много боље. Ми таквим људима дајемо свету воду, коју они пију и којом прскају своје домове, да би их очистили од злих духова.
    Бог је милостив, Он никада не оставља Своју творевину. Само је нама самима потребно да будемо верни Једином Свевишњем, Творцу неба и земље, и да не варамо Њега ради незнатне користи ступајући у контакт са слугама сатаниним. Јер наплата по ђавољем дугу ће доћи, како у овом, тако и у будућем животу.

    Епископ душанбински и таџикистански Питирим


    Са руског: Слађана Митровић
    Извор: Православие.ру
    Тема на форуму: Православно учење о сујеверју, астрологији, врачању, магији и лажним пророцима
  22. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from aliluja for a Странице, О чаробњаштву и вештичарењу   
    – Бринем се због свог сина Тимура – почео је да чује глас који га наводи на убиство.
    – Одавно чујеш тај глас? – обратио сам се младићу.
    – Трећи дан. Он себе назива Андрејем из Магадана, – одговорио је млади човек.
    Нама у Руску Православну Цркву у Душанбеу често долазе муслимани, који моле за помоћ од последица злих духова. При томе их нама шаљу муслимански свештеници, муле, говорећи да у њима седи руски демон и да због тога треба да иду у руску цркву. То је наравно, нетачно: демони немају националност, мада могу, као у овом случају, назвати себе руским именом, да би наивним људима измучили главу. Не сретавши се по први пут са таквом ситуацијом питао сам директно жену:
    -Да ли сте се обраћали врачарама?
    Она се збунила од неочекиваног питања и након неколико тренутка ћутања је признала:
    – Да, пре недељу дана.
    – А када сте доживели несрећу?
    – Пре пет дана.
    – И трећег дана је ваш син чуо демонски глас. Да ли сада разумете зашто се вама то све догодило?
    – Да, разумем: ја сам крива. Појавиле су се потешкоће у породици и на послу код мужа. И због тога сам пошла код неке бабе, врачаре, – одговорила је жена сагнувши главу.
    Код једног у породици не иде добро, неко се несрећно заљубио, код другог има проблема на послу, код трећег нема посла, четврти мисли да је проклет, – и сви они иду слугама злих духова. И дешава се затим: муж оставља љубавницу и враћа се жени, а верни муж изненада одлази љубавници која га је зачарала; на послу долази до пораста каријере или се отварају нове пословне могућности, и проблем је, изгледа, негде ишчезао. Али, ускоро ће се разјаснити да то није дугог века. Муж постаје зао и агресиван, деца отказују послушност, на послу, да би опстали, бивају принуђени да дају и узимају мито живећи у непрестаном страху да ће бити ухваћени и послати у затвор, или, као у последњем случају – нерећна демонска опседнутост њеног сина. И људи, уместо да се пробуде и кажу шта их је повезало са нечистом силом трче опет ка врачарама, спремни на то да им дају било какве новце, да би опет добили решење проблема.
    Магија делује. И то делује на следећи начин: врши се одређени магијски ритуал у коме се употребљавају светиње: освешћене свеће, тамјан, иконе, уље, вода – оскрнављене светиње често појачавају дејство магијске завере, – и резултат је 100% ту (под условом да онај који врши магијски обред није варалица већ заиста маг, врачара, чаробњак, екстрасенс итд, то јест професионалац своје ђаволске творевине). У том стопроцентном достизању резултата се и крије тајна популарности свакојаке окултне праксе, толико широко распрострањене по целом свету. Чак иако и јудеизам, и хришћанство, и ислам под претњом смрти или најтеже казне строго забрањују одлазак врачарама, екстрасенсима и гатарама, река људи свих вероисповести не престаје да им одлази. Због тога што, како се то данас каже-то делује.
    А реците,молитва свештеника не делује? Свевишњи је превише далеко, да би чуо молбу слуга Његових, или је пак сувише узвишен да би одговорио на сваку молитву? Не, сво указивање религије нас учи другачије. За библијског Јова Бог је толико близу да му пред Његовим сјајем обгоревају трепавице. И зашто свештеници бивају немоћни у својим молитвама пред Богом? Демони се не истерују, болести се не исцељују, мужеви се не враћају, ствари се не мењају. Одговор је једноставан: Бог не прави споразум са човеком. Он, по Свом свезнању, зна, да је једном за спасење душе корисна болест, другом жалост, трећег од страшног греха може да задржи само обузетост, четвртог, од затвора – дужност нижег ранга или да тренутно нема посао. И за све треба Богу захвалити: за тугу и за радост! Најправилнији однос човека ка Богу је објашњен у једној краткој формули: „Да буде воља Твоја!“ И једна од најправилнијих молитви Творцу мора да се заврши речима: „Не како ја хоћу, већ како ти, Господе!“
    У томе је суштинска разлика између молитве и магијских чини. У молитви ми молимо Бога да испуни Његову вољу, која се не поклапа увек са нашим жељама. А врачарска завера- то је пакт са ђаволом: ја теби душу тог несрећног човека, а ти мени решење његових малих проблема. И непроцењива људска душа, која је скупља од све васељене, иде под чекић на тој сатанској аукцији. Када не би било бескрајне милости Божије, ђаво би још давно у бесцење покуповао све до последње глупости лаковерног човечанства.
    Али Бог допушта само то зло које ће се сигурно преокренути у добро. Тако је и са врачарама: они могу да нанесу штету само у тој мери, у којој је Бог допустио. А они који су страдали од њих, бивају кажњени, и стичу, макар то било и негативно, искуство, које могу да поделе са неискуснима. И уместо магијских чини ће вежбати молитве и молити не за благо земаљско, већ за Царство Небеско. Уколико нису сасвим глупи.
    Шта да раде ти који су страдали од дејстава злих духова својом кривицом или кривицом блиских (као Тимур)? Као прво, покајати се и више се не обраћати за помоћ врачарама. Као друго, смирено и са стрпљењем издржати казну. И као треће, правилно се молити и тражити молитве за себе. Код нас, у храму Светог Николе сваког петка у 18:00 чита се молебан светом праведном Јовану Руском. Овај светац има поверење пред Богом да помаже онима који су страдали од вештичарења и нечистих сила, а такође и наркоманима и алкохоличарима. На тај молебан су почели да долазе и муслимани, опседнути злим духом. И свети праведни Јован Руски им помаже: неколико дана, до следећег молебана, они се осећају много боље. Ми таквим људима дајемо свету воду, коју они пију и којом прскају своје домове, да би их очистили од злих духова.
    Бог је милостив, Он никада не оставља Своју творевину. Само је нама самима потребно да будемо верни Једином Свевишњем, Творцу неба и земље, и да не варамо Њега ради незнатне користи ступајући у контакт са слугама сатаниним. Јер наплата по ђавољем дугу ће доћи, како у овом, тако и у будућем животу.

    Епископ душанбински и таџикистански Питирим


    Са руског: Слађана Митровић
    Извор: Православие.ру
    Тема на форуму: Православно учење о сујеверју, астрологији, врачању, магији и лажним пророцима
  23. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Пг for a Странице, О хлађењу срца   
    Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке.
    Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје.
    Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.
    Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).
    Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш".
    Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога.
    Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник).
    Обитавање Безграничног у срцу
    Тема на форуму: Безосећајност
    фото
    https://www.pouke.org/forum/topic/7042-%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5/#entry1359838
  24. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Жељко for a Странице, Да ли знате ко је Фарук Булсара?   
    Сутра се у Београду у исто време одржавају Прајд и Транс Прајд. ЛГБТ заједница се бори за своје право на нормалан живот без дискриминације. На њихов начин, без насиља и увреда.
    И ја то отворено подржавам, иако ми је жао што организатори једног и другог догађаја не могу да се усагласе да то раде заједно.
    Пун је Балкан миграната са Блиског истока, развучене су жице, бачени су сузавци, затворени су путеви, фашизам доживљава ренесансу, пролива се крв на границима, а међу мигрантима има пуно деце.
    Јасно је, вероватно међу њима има и преваранта, убица и сличних, али зар таквих нема у свакој већој згради у Београду?
    Или Сарајеву, Книну, Сребреници?
    Већ сте заборавили?
    Је л знате да ја толико волим групу Queen, да кад гледам њихове видео клипове на YouTube-у не гасим рекламе и увек тражим клипове прво са њиховог званичног канала?
    Иако сам свестан да је њима приход од тих реклама кап у мору.
    Међутим то није ствар новца, то је ствар дубоког поштовања, јер оно што су они својом музиком учинили за моје дечаштво и младост је непроцењиво.




    Је л знате да је Фредију Меркјурију, том генију, школском прваку у стоном тенису Бомбаја, стидљивом тигару са бине Вемблија, право име у ствари Фарук Булсара?
    Је л знате да је као тинејџер због рата у свом родном Занзибару са својим родитељима био принуђен да побегне Енглеску?
    Био је мигрант.
    Је л знате да је био бисексуалан?
    Да је последње године свог живота провео са својим партнером Џимом Хатоном, а да је највећи део свог богатства оставио деци своје бивше жене?
    Живот је такав, никад не знаш да ли си руку пружио неком будућем Фредију Меркјурију или Осами Бин Ладену, али није на теби да судиш о томе кад је неком потребна помоћ, било да спава у парку или се бори за своје право на нормалан живот, твоје је само да ако можеш помогнеш, ако не можеш или нећеш, да не сметаш.

    Људи су различити – Get over it
    Је л' знате да је на овом, чувеном концерту на Вемблију '86 наступио са грозницом и температуром од 38 степени?
    И да је четри месеца касније установљено да има ХИВ.
    Од чијих последица је умро пет годна касније у својој 45 години живота.
    Бисексуални мигранте, Фаруче Булсаро и остатку те дивне дружине енергичних креативних џентлмена, Брајане, Џоне и Роџере хвала вам што сте дали смисао мојој младости.
    Queen – A Kind of Magic (Live At Wembley '86):




    Извор: http://novinenovosadske.rs/da-li-znate-ko-je-faruk-bulsara/
  25. Волим
    Jace Jerimoth got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Одслужен четрдесетодневни помен члановима породице протојереја-ставрофора Радивоја Панића   
    Владика Теодосије: Заспали су у радости овог живота, а пробудили се у бољем и лепшем свету (Радио Слово љубве)
    У својој беседи владика Теодосије је истакао да „за нас хришћане, за нас који верујемо у Господа нашег Исуса Христа, распетог и умрлог, али васкрслог, смрт заиста не представља кончину“, што нас чини другачијима од оних у свету који, по речима Апостола Павла, немају наде. Татјана, Никола и Симеона живели су као истински хришћани, а своје су животе окончали по узору на свете који су, такође, трагично страдали. „Управо у радости овог живота они су заспали, али су се пробудили за вечни живот“, рекао је владика Теодосије.
    http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/1371/15/09/9.9.2015._beseda_vl._teodosija_na_zaupokojenoj_liturgiji_-_crkava_svetog_prokopija_-_orlovacha.mp3
    Преосвећени епископи рашкопризренски и косовско-метохијски г. Теодосије и топлички г. Арсеније служили су заупокојену литургију у Цркви Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловачи, поводом четрдесетодневног молитвеног помена трагично преминулима Татјани, Николи и Симеони, члановима породице протојереја-ставрофора Радивоја Панића, старешине Храма Светог Саве.
    Архијерејима су саслуживали протојереји ставрофори Драгомир Убипариповић, Петар Лукић, Трајан Којић, и протојереји Саво Шмигић и Јован Милановић, професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. На литургији и парастосу појали су ученици Карловачке богословије са појцима светосавског Храма, а у овом молитвеном сабрању учествовало је мноштво свештенства, монаштва и верног народа.
    Владика Арсеније: Чекамо Христа који ће поново доћи у слави (Радио Слово љубве)
    http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/1371/15/09/9.9.2015._beseda_vl._andreja_nakon_parastosa_tatjani_nikoli_i_simeoni_panitsh_-_groblje_orlovacha.mp3
    Извор: СПЦ
×
×
  • Create New...