Jump to content

Иван Ивковић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    7241
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    5

Everything posted by Иван Ивковић

  1. Негде између 49. и 52. године после Христовог рођења, како у 17. глави „Дела апостолских“ сведочи Апостол Лука, Апостол Павле се сусреће са Атињанима. Тај сусрет догодио се на Ареопагу где је Апостол Павле полемисао са атинским философима: стоицима, епикурејцима и новопитагорејцима и где им је проповедао Христа. У том разговору, како сматра Лубардић, зачета је хришћанска философија. Преузми звучни запис (Радио Светигора) >>>
  2. Не молим те, Господе, за чуда и виђења, него за снагу у свакодневном животу. Научи ме умећу малих корака. Учини ме сигурним у раздвајању времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим шта је веома, а шта мање важно. Молим те за разум да одредим суздржаност и меру, да кроз живот не клизим, већ да разумно одређујем дневни распоред, да приметим светлост и врхунце, да нађем времена за лепоту, уметност и културу. Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да садашњи тренутак препознам као најважнији. Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протећи. Обдари ме трезном спознајом да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци живота – уз које растемо и сазревамо. Подсети ме да срце често замућује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који це ми стрпљиво рећи истину. Увек ћу Теби и људима пустити да ми говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казивана. Ти знаш колико нам треба пријатељство. Дај ми да будем дорастао том најлепшем, најзахтевнијем и најосетљивијем дару. Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз попратно писмо или без њега. Створи од мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како би дотакао и оне који су “испод”. Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба. Научи ме умећу малих корака.
  3. На православним сајтовима ових дана иду дискусије о томе како разним забранама и застрашивањем неуротизирају младе људе у Цркви, између осталог и у вези полних односа. Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и тешку историју уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно. Одмах да кажем да ни у ком случају не „нападам на Цркву“, нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се удаљим и да расуђујем спокојно. Не треба тражити кривце Дискусија је бурна но мени се чини да не иде у добром правцу. Као прво, сви траже кривце и кривицу пребацују једни на друге – или су духвоници лоши, или су уопште „попови“ никакви, или напротив „сама је крива“ или нешто друго. И то је нормално за самог истраумираног човека, док год остаје у простору своје трауме – он ће неизбежно да друге сматра кривим за своју тескобу и биће испуњен разним негативним осећањима према њима. Но, ако се уздигнемо изнад тога – далеко је важније питање: „А како је исправно?“ и „Шта предузети?“. Као друго, све се на неки начин своди на питање, да ли је телесни однос пре венчања дозвољен или не. Мада проблем уопште није у томе. У чему је смисао свега тога? Ево и једна од „пострадалих“ пише непосредно: „Далеко лакше би поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ништа лоше, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ само хоће да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до венчања“. Схватате? Уопште није реч о том, да свима све буде дозвољено, шта год да пожелe, него усмислу забрана. Забрана предбрачних односа међу људима, који једно друго воле и намеравају цео живот да проживе заједно, изгледа ирационална. Но у религији (било којој) уопште постоји много ирационалних забрана. То је таква сфера живота. Религија обухвата инструкције како да се односимо према оном што човеку по дефиницији није баш јасно. Немогуће је објаснити, зашто се у четвртак може јести месо, а већ у петак се не сме. Или зашто Јевреј у суботу не сме скоро ништа од оног што у осталим данима не само да сме, него је и нужно да чини. Но чак и у ирационалним правилима постоји смисао. Ти схваташ, због чега чиниш то и то или се одричеш тога и тога, шта се надаш да ћеш добити на крају. И то шта се надаш добити, теби је заиста толико важно и нужно да ради тога вреди потрпети. „Вољени Боже опрости“ или „не сме се, зато што се не сме“? Грех – буквално (на грчком) значи „промашај“. То што је мимо циља. А циљ у хришћанству – јесте успостављање неких личних односа с Богом, позитивна лична веза са Богом. Немогуће је промашити ако никуда не циљаш. Или ако циљаш сам не знајући куда циљаш. И немогуће је скренути с пута ако никуда не идеш. У тим ситуацијама, упоређујући их са сопственим лошим искуством, видим да је младе људе угњетавала не толико тежина или мноштво забрана, колико то што су забране напросто губиле смисао. Тај лични однос са Богом, ради којег има смисла трудити се и тренутно се од нечега одрицати, а понекад, како знамо из историје, издржати мучења, па и живот свој жртвовати – толико је он прекрасан и жељен. То осећање личног контакта, љубави, поверења и безопасности, да када те „Господ нешто проси“ – за тебе није проблем испунити Његову прозбу, чак ако баш и не разумеш, чему она. И показује се да „осовина“ недостаје. И сва правила, оцене и забране, од почетка нанизане на ту осовину, претварају се из комплексног здања – у гомилу бесмислених цигли, које почињу да се расипају и падају по нашим главама. Зашто се не сме? Просто зато што се не сме! Није дозвољено. Грех је, велики грех. Ммм…, ако већ забрањују, онда је то вероватно нешто лоше. Да, тачно, сигурно је то ужасна гадост! А сви ти што тако раде су – последњи клошари!.. Али, да наставимо о неурозама. Између „беспрекорног добра“ и „таме најкрајње“ у животу постоји још 100500 варијанти и скоро су све имају везе са умећем, правовременошћу, осмишљавањем и, шире говорећи, са општим (главним) правцем у животу и с постављеним циљевима. Плес – је прекрасна ствар, али не на сахранама. Телећи гулаш уопште није лош, но „грех“ је за оног ко је тренутно на дјети. Или напротив: тући људе је углавном лоше, но ако их бијеш да би заштитио жену од насилника – радиш исправну ствар. И тако даље… Да не говоримо о тома да у моралном систему хришћанства сам човек просто не може да постане „рђав“ због оног што ради. То је велико откриће хришћанства: да је човек нешто више од својих спољашњих пројава, да се може „мрзети грех, но волети грешник“. Чак и они савршено јавни и једнозначани неваљалци – убице, разбојници, џелати – не сматрају се потпуно презреним него остају вољена, мада заблудела, Божја деца. И на крају се могу променити – чак ако су им шансе 1:1000. У описаним случајевима (као и у мом сопственом опиту) све то некуда ишчезава. Зашто се не сме грешити? А, ђаво ће га знати… Зато што се не сме. Да не би отишли у ад. Да не би постали ЛОШИ (то је већ чисто неуротичка тема). Ако се Бог овде уопште и појављује, онда је то у дефиницијама типа: „Зато што твоји греси вређају Бога“ (тј. Он, као депутат Милонов, загледа вама у постељу и у мозак у потрази за оним чиме ће се увредити?), или још оргигиналније: „Зато што сваким својим грехом ти поново распињеш Христа“. Прекрасна мисао која, по мени, прадставља директан пут ка самоубиству. Ако ствари већ тако стоје онда је боље распети Христа једанпут и са тим заувек завршити, него Га „сецкати на комаде“. Једном речју, Бог се у том систему претвара или у жестоког прогониоца и џелата, или у мамицу – манипулаторку, која терорише „малог неваљалка“ причама о том како јој је он цео живот упропастио. Због чега се и приближавати таквоме Богу, шта уопште и радити са њим – постаје сасвим нејасно. Човек губи веру и напушта Цркву. Неуротици у Цркви Кажу да је то чисто неуротички начин прихватања забрана. Да се здрав човек просто неће фиксирати ни на забране, ни на те негативне обрасце – он ће се некако сам разабрати, сам ће према свему формирати здрав однос и тада ће код њега све бити у реду. Шта на то рећи? Да, у Цркву долазе и неуротици, између осталих. Црква није узалуд названа лечилиштем, које је потребно не здравима, него болеснима. Не желим да се неко увреди, но за веру ће се, посебно у раној младости, далеко пре самостално заинтересовати – човек с танким нервима, рањив, са неким душевним тешкоћама, него весео, самоуверен и безбрижан мангуп. Али то све спада у тражење кривца. „А, он је већ био неуротик – значи ми нисмо криви!“ Но ако је болестан човек дошао у болницу, а тамо се његово стање видно погоршало и одатле је изашао много болеснији него што је био – ту нешто сигурно није како треба. Можемо се подсетити и јеванђелске приче о једној заблуделој овци, ради које пастир оставља 99 „нормалних“. Мада би могао спокојно да каже: „Ко је терао тамо? Она је просто неуротик!“ И то би било прихваћено. Окривити духовника за све мени се такође чини удаљавањем од теме. Он је често просто „ради по инструкцији“. Долази млада особа у узрасту највеће хиперсексуалности, жали се на блудна искушења – шта са тим радити? Све како је и прописано – рећи: „Да, то је озбиљно и опасно искушење, моли се, пости, снажи се, не предај се ни по коју цену“. Шта је требало чинити? Проблем није у томе што он тада говори нешто погрешно него у томе што ни он нити било ко други из окружења није приметио нити рекао оно главно. Нису приметили (овде ћу опет да говорим из свог сопственог опита), да те личне везе са Богом и свега што из тога следује, код „духовног чада“ нема или је она веома слаба. Особа је често од самог почетка, пре обраћања духовнику, већ неуротизирана, изнурена и смућена разним забранама, осуђивањима и другом негатвном реториком, која се на њу сипала са свих страна – и то не само у сфери полности. Да је превише фокусирана на себе, на самоосуђивање и унилно истраживање својих грехова. А то је далеко већи проблем, него „блудна страст“, која је у даном случају, по свему судећи, сведочила само о њеној хетеросексуалности, физичком здрављу и о томе, да је на самом делу време да се ступи у брак. Није јој требало дати „разрешење на секс“! То она није ни желела, није ни тражила, она је прекрасно знала, да „није дозвољено“, највероватније би је то и уплашило и одбило. Обратите пажњу на то да је пред тобом човек, психички још очигледно незрео, и са њим нешто није како треба (то се обично лако види и споља). Требало је разабрати се и видети у чему је проблем. Са неколико ауторитетних речи га ослободити од наметљивог самоједства и (настраног, прим. прир.) размишљања о сопственој ништавности, њему својственим речником, да то самодејство у ствари и јесте грех. Пребацити његову пажњу са себе… за почетак макар на ближње. На оне којима је горе него њему, којима је потребна његова помоћ и поред кога би могао да се не осећа као „последњи олош“, него као цењен и поребан. Извести га, ако је потребно, узевши га за руку из тог његовог маленог, трулог света слепљеног из гордости, егоцентризма и унинија – и управити га туда где ће моћи да се потруди у тимском раду, кроз који ће се код њега појавити истински догађаји у животу и реалан морални избор – уопште, тамо где ће моћи да сазри и да се научи узимати одговорност на себе. Успут ће мање времена остати за непримерене фантазије. Проблем система Моје мишљење је да не треба кривити духовника за оно што он није учинио. Он као прво није дипломирани психолог, а као друго, таквих девојака и дечака код њега долази много, и ко ће са сваким посебно да разматра ту тему. То није проблем „лошег духовника“. То је проблем система… како да кажем… С једне стране, заиста обиље оштро негативне, неуротизирајуће реторике, у којој се човек изображава као нека смрдљива твар, апсолутно све што ради – или је грех, или је под силним подозрењем; и иза наизглед лепих епитета потпуно се губи одговор на питање „а чему све то?“. С друге стране – спасење (у смислу сусрета с Богом, проналажења духовног мира итд.) се при том претвара у дело „самих утопљеника“. Ако си нормалан, успећеш! Ево, погледај, и ја сам успела! Треба само размишљати својом главом, бити смео и упоран, себи наћи духовника… Потребан је преображај. Ни у ком случају (још једном понављам) ја „не нападам на Цркву“ и не покушавам „да јој дајем савете са стране“. Несрећа је и у томе што за мене то уопште није „са стране“. То је оно што је у своје време мој живот много искварило. Просто, када ме људи раздражено питају, „а како је исправно?“… ето, покушала сам да одговорим, како је исправно. Ја сада знам, шта је требало говорити и чинити са мном – двадесетогодишњом. Нажалост, тада то нисам знала и сама то нисам могла да учиним. Још једном: са моје тачке гледишта, уоште није реч о томе да се да „благослов за разврат“. У крајњој мери, мени у то време то није било нужно. Реч је о пажњи и интересовању за оно што происходи с младим човеком. И о томе, да му се заиста помогне да живи духовним животом, а не окружити га праћкама са свих страна и пратити, да не учини нешто погрешно. Без Бога све те праћке немају смисла. Наталија Холмогорова Познај себе
  4. Оно што човека ражалује није грех него разврат. Понајвише она врста разврата коју закон не познаје, и за коју не постоји законска казна. Из грешака, и серије грешака, које човек свакодневно учини, не мора обавезно да следи грех. Човек некако постаје попустљив према ситним брљотинама, почиње да их опрашта и другима и себи, почиње да се навикава на исприке и објашњења, шта више, на теорије, а на концу – на психологију. Простачка, неумивена уста не представљају злочин, већ највероватније од тога нешто много теже. Јер је злочин потресно дело које мора бити примећено, крвава рана која захтева исцељење. Оно полагано загађивање, што је разврат, у већини случајева остаје непримећено. Зато оно што човека разобличава и чини га нечовечним, првенствено није злочин него разврат. Грех из људског бивања није могуће уклонити, оно што треба ликвидирати јесте разврат. Када неко учини злочин, он поредак света јавно и брутално оскрвњује. У разврату је страховито то да га је могуће сакрити, и да се одвија у тајности. Она суптилна аморалност о којој Толстој говори, а која је током векова преплавила Европу, и која је постала увежбани и рефлексно прихваћени ред живота – није грех. То је оно полагано упрљање пред којим смо већ више од пола хиљаде година научили да зажмуримо, шта више, то је оно што смо назвали цивилизацијом. Унутрашњи ред људскога живота бива олабављена и осакаћена и почиње да се распада; не поседује више чврстину и доследност. Нека чудна подлост се обликује из мешавине лажи, жмиркања и церекања. И чини се да је не карактерише запостављена спољашњост, пробушена обућа, крчмарење, иметак у залагаоници, или опсцене псовке. Застрашујући разврат, који Chamfort приписује Mirabeau-у, јесте то да је зарад новца спреман на све, чак и за добро. Наравно, знамо да неки за добро ни зарад новца нису спремни. За разврат не постоји разрешење. Може се ликвидирати само на један начин, ако човек прекине са његовим чињењем и врати се у нормално бивство. Злочин је једнократан и изузетан акт, разврат је трајан процес, и то онај у ком човек људски ниво живота без престанка снижава, одећом, музиком, навикама, речима, плесом, све ниже и ниже…
  5. Питање: Оче Саво, молим Вас да ми одговорите на следеће питање. Шта да уради жена, која је одувек у вери, када је пред браком са мушкарцем, који јој у потпуности у свему одгвовара и љубав постоји, али који није у вери, није ни крштен, не занима га делатно хришћанство, иако каже да верује у Бога? Није крштен и каже да га то не занима, значи нема венчања у цркви. шта да уради она? Да ли да одустане од веначања са њим или да зарад брака одустане од венчања у цркви, иако је то за њу незамисливо да уради? Одговор: Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни. У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски. Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет. И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања. Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.
  6. Скоро све што постоји у нама (треба исправити). Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: „Од пете до главе нема ништа здрава“ (Исаија, 1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује). Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих. Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: каосамоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: „Ко је као ја?“ ; друго: „Свиме хоћу да завладам!“; треће: „Желим да живим ради свог задовољства!“ „Које као ја!?“ Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: „Бићете као богови“, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво, ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; – ако остварује започето, све очекује само од себе: он је самоуверен, сапоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног. „Хоћу да све буде моје“, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, као да се растаје са срећом? „Желим да живим ради свог задовољства“, говори заробљеник плоти и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ., 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти. Félix Bracquemond – Les Fleurs du Mal Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна. Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: „Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи.“ Не примећујемо зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност.Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када – да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, – а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу? Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд. Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете – онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче: ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари! То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања. Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања. Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута, и он креће већ сам. „Ко се, дакле, може спасти“, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? – Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј, 19, 25-26). Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Св. Тајне добија благодат Духа која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? – Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших: и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срие месно. И дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36, 25-27). Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац, – добре сасуде часне, – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину. Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај, и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред престо суда, одвајају је од света и предочавају јој други, виши, вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће. Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изоводи у област духа, гаји и милује (услађује); другога дугим тумарањем (странпутицама) искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо, као уморног и намученог путника. „Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне“ (Сир. 4,18,19,20). Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато колико је на крају утехе у задобијеном.„Жена кад рађа трпи муку“, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке (Јован. 16,21). „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8, 18), открити се и овде у духу, и тамо, у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима – он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења – тесан је пут ка царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост, а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе – „као незнани и познати, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују“ (2 Кор. 6,9-10). Питаћете где наћи такво одушевљење? Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. „Јер нам је сада спасење ближе… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Римљ. 13,12). „Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2 Кор. 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Римљ. 15,13). Преузето из књиге „Живети за вечност – шта је духовни живот и како га стећи?“
  7. Поезија на грчком значи стварање, а стваралац поитис, односно поета. Творац универзума – највећи Поета. Стварање, али не било како, већ стварање хармонично – склад, лепота, доброта – космичко тројство. Да би човек био творац – поета, да би из себе могао да изнесе лепоту и доброту, он мора да има обезбеђене услове за сазревање таквог једног плода. Потребно је иницијално мировање, акумулација, сазревање, кристализација, умовање, молитва, созерцање. Из те акумулације – зрења, када се наврши време, долази до изливања енергије лепоте и доброте Пулс живота Ноћ – дан Зима – пролеће Рађање – умирање Крштење – опело *** Мировање – делатност Ћутање – реч Дијастола – систола Сан – будност Размишљање – стварање Молитва – васкрсење Када је човек у непрестаном кретању, брзини, хипер-активности, радохолизму – он не може и нема услова за стварање склада, лепоте и доброте. Када смо у непрестаној журби и претераном раду, и тада нешто стварамо и градимо, оно у себи носи печат тог немира и несклада, често и нелепоте, односно ругобе и зла. Морамо бити довољно зрели, свесни, одлучни и храбри да кажемо себи, стоп – стани сада и посвети се себи, својој души, своме бићу, свом животу. А не животу послодавца, газде, друштва, државе, глобалног центрипеталног ковитлаца који нас прво сабије, па сломи, исиса, а онда избаци далеко од центра, као истрошеног и непотребног. Но, оваква држава и ово постмодерно и постхумано друштво, и захуктала, незасита и суперегоистична заједница, тој се нашој одлуци огорчено противи. Не дозвољава нам да јој се отмемо из гвозденог загрљаја и отровних чељусти, јер се та псеудо заједница храни нашом животном енергијом, и не жели да нас се лиши чак ни на само пар часова дневно. То чини на многе разрађене начине , углавном кроз уцене и претње сваке врсте. Овај свет, са својом захукталошћу и завитланошћу, са својим лажним сластима и отровним страстима, са својим перфидним завођењем, има врло прецизно разрађен систем. Систем како да нас држи подјармљене као робове, а да ми мислимо да смо господари, да мислимо да смо газде, а да смо у ствари слуге, да мислимо да смо богови, а уствари смо луциферова недоношчад. Међутим, да би наш живот био као поезија и ми били као поете, било чиме да се бавимо, ми морамо, чак по цену губитка и неких назови социјалних олакшица и бенефиција, да покажемо духовну храброст и одлучну борбу за личносну слободу. Тада ће наш живот бити као најлепше стварање, и биће и игра и уметност и радост. Та наша слобода не сме бити злоупотребљена на нову ужурбану забаву и узнемирење духа, већ на понирање у тајне дубине нашег бића, и на откривање тамошње лепоте и потресне величанствености живота као Божијег дара. Ми морамо пливати узводно. Низводно је лако, али река је у том правцу све шира, спорија, млака, нечиста и мутна. А узводно је теже, но, у том правцу, ка извору, река је све свежија, чистија, пенушавија и на све већој висини где се лако дише, док се на самом извору коначно не напијемо живе воде. Пливајмо узводно. Фејсбук страница манастира Рибница
  8. Страшно је изгубити веру у љубав. Изгубити веру у њену доследност. Бавити се многобрижним изговорима који је потиру и бацају у страну као крпу. Убити онога ко је једва чекао да види наше лице. Када постанеш невидљив због губитка љубави исто је као и да не постојиш. Када се заједно са њом умањи и сила покајања. Нервоза и конфликт никоме нису донели корист и мир. Страшно је изгубити осећај да ти неко може недостајати. И да је песимизам једини осмех који можеш себи даровати. А пресија над ближњим једини дијалог. Бунт тада остаје без свог стваралаштва и упада у колотечину застрањености. Заиста, страшно је бацити поглед на вољену особу а не осетити харизму која вас је некада красила. Где нема љубави нужно остаје фактор раздора. Блуд је само апетит који недостатак љубави не може собом заменити. Нема већег блуда неголи именовати сажаљење као љубав или осећати дисање као сталну кривицу. Или, кулминационо зло, тражити услугу за услугу у смислу надничарског односа (колико нам је неко дужан за учињену љубав)…и кога смо претворили у посед своје љубави без његове слободе… Никола Ђоловић Блог Уподобљавање
  9. Иван Ивковић

    Лавсаик (pdf)

    Предговор руском издању Писац ове књиге, Паладије, рођен је у Галатији. Током неколико Година путује по разним областима Египта, а затим је отишао у Палестину. Након тога долази у Витанију, где је рукоположен за епископа Хеленопоља. Био је пријатељ са светим Јованом Златоустим, кога је штитио од напада, те је због тога и сам био принуђен да се скрива једанаест месеци у једној усамљеној келији пред прогонитељима. Након тога одлази у Рим. Пе­риод Паладијевих путовања, како можемо видети из садржине самог дела, односи се на време од 388. до 404. године. У току својих путовања, Паладије веома пажљиво прикупља сведо­чанства о животу блажених мушкараца и жена, а сабрана сведочанства је записао ради побуђивања ревности код оних који желе да следују за светим Оцима ради задобијања Царства небеског. Ова књига је написана по жељи једног, тада познатог човека, који је при императорском двору заузимао веома важну дужност. Име тог човека је Лавс те је због тога што је она њему посвећена, и само дело доби­ло данашњи назив (το Λαυσαικον- Historia Lausaica). Сократ (Схоластик), у четвртој књизи своје „Историје Цркве“ кратко казује о египатским оцима, а онима који желе да се подробније упознају са њима он препоручује књигу коју је наиисао Паладије: „Ко жели да зна, како су они (оци египатске пустиње) живели, штa су чинили, шта су говорили на корист онима који су их слушали, а такође и о томе како су им се повиновале звери, то може прочитати у књизи коју је написао монах Паладије, ученик Евагрија. У тој књизи он је подробно изложио сведочанства о тим подвижницима, а такође казује и о женама које су у подвижништву исте као и монаси, о којима је већ речено…“ О важности овог дела казује и то да је Црква одредила да се оно чита то­ком свете Четрдесетнице, о чему казује и Типик: „У остале дане Четрдесетнице (осим суботе и недеље) на сваком јутрењу читају се четири читања: два су из дела светог Јефрема, а два су из Лавсаика…“ (погл. „Типик“, Москва, 1838. лист 19) Предговор писца У овој књизи описано је добродетељно подвижништво као и врлински живот блажених и светих Отаца, монаха и пустињских отшелника, са жељом да се потакну на ревност они који желе истински живот Царства Божијег. У овој књизи су такође описани и подвизи жена – старица, славних богољубивих матера, које су чистом и савршеном душом издржале у подвигу, а што треба да буде свима за пример, нарочито као пример љубави према Го­споду за оне који желе да буду украшени венцем чистоте и благочестивости. Ова књига је настала по жељи једног дивног човека, који је веома учен а по нарави је тих. Он је побожног срца а душе богољубиве. Он је увек спреман да помогне онима који су у невољи, те је због тога и уздигнут на највиши положај, испред многих учених људи. Α тај човек, он је у свему, несумљиво, чуван силом Духа Божијег. Управо је такав човек који нам поручи да пишемо ову књигу, или, да будемо још искренији, он је подстакао наш лењи ум на созерцавање узвишених ствари и на подражавање подвижничких врлина светих и бесмртних Отаца наших, који свој век проведоше у богоугодном животу и великом телесном подвигу. И ми, пошто смо описали животе ових неустрашивих и непобедивих бораца, посласмо ову књигу том човеку са изображењем очевидних врлина и добродетељи свакога од ових угодника Божјих. А човек који је изразио ту богоугодну и узвишену жељу је Лавс, који је, по вољи Божијој, постављен за чувара наше побожне и благочестиве царевине. Ја, који сам нешколован у изражавању, и као неко ко је тек ступио на пут богопознања, и који сам недостојан да описујем духовне подвиге и живот светих Отаца, уплаших се веома важне поруке, која превазилази моје могућности, и не хтедох да је примим, јер она такође захтева и светску мудрост а надасве духовно разумевање. Али, веома ценећи добродетељну ревност коју има човек који нас је потакао на ово дело, а плашсћи се да не будем подвргнут опасности због непослушности, ја приписах промислу Божијем ову благородну поруку, и пошто употребих заиста силно старање око свега, пристуних на тај подвиг. Али, ја сам најчешће кратко описивао, и то само највеће подвиге и чудеса угодника Божјих. И не само славних подвижника који су живели богоугодним животом, него и блажених и благородних жена које су такође живеле у узорном, хришћанском животу. Био сам удостојен да својим очима видим и неке од тих људи, а за небески начин живота оних који су се већ усавршили на пољу побожности, сазнао сам од богоносних подвижника Христових. Брижљивошћу која приличи мом побожном циљу, пешке сам обишао многе градове и села, пештере и пустињска обитавалишта светих мо­наха. Неке сам речи написао након што сам лично видео, а друге по казивањима светих Отаца. Изнео сам на видело у овој књизи подвиге великих људи и жена који су са надом у Господа, савладали своју природу (страсти). И сада шаљем ову књигу теби, чије уши воле да чују божанске речи, теби, исти­нски и христољубиви слуго Божји, Лавсе, који си понос најбољих и богољубивих подвижника, и који си украс благочестивог и богољубивог царства. Ја сам, краткоћом која ми је својствена, поменуо и описао подвижнике Христовс, и мушкарце и жене. Од небројених и веома узвишених подвига, описао сам само неке од светитеља, наглашавајући у већини случајева порекло, град и место у коме се подвизавају. Исто тако поменуо сам и оне мушкарце и жене који су досегли до највишег степена добродетељи, али су се, због сујете и гордости, стрмоглавили у најдубљу провалију, на само дно пакла; и узвишена подвижништва, која су толико много жељена и у силном напору задобијена уншптили су за трептај ока гордошћу и обманом. Али, благодаћу Христа нашег, и провиђањем светих Отаца, уз немерљиво саучесништво духовне љубави, они беху извучени из ђавољих замки, и по молитвама светих, вратише се ранијем животу у добродетељи. Писмо Лавсу, написано руком епископа Паладија Похваљујем твоју жељу и заиста заслужујеш да ово своје писмо започнем са похвалом. Јер док сви трче за сујетним стварима, од којих уистину немају никакве користи, ти сабираш књиге и желиш да учиш. Једино сведржитељу Господу Богу није потребно учити се, јер је Он самобитан, и другога пре Њега не беше, а свим осталим створеним бићима потребно је да уче, јер су ство­рена и саздана. Први анђеоски чинови имају за учитеља свевишњу Тројицу; други се пак уче од првих, а трећи од других, и тако редом, све до последњих Они који су саврешенији у знању и у добродетељи, они то знање предају онима који су мање упућени у то знање. А они, који мисле да им нису потребни учитељи, они пате од болести незнања, које је мати за гордост, и стога се не покоравају онима који из љубави желе да их уче. Таквим људима на путу погибељи претходе демони који су управо због гордости отпали од небеског живота, и лете по ваздуху, јер и они одбацише небеске учитеље. Али, учење се не састоји само у речима и дефиницијама, јер такво учење (знање) имају и најгори људи, него у похвалним особинама карактера: добродушност, неустрашивост, негневљивост, смелост, која и речи чини пламеном огњеним. Када не би било тако, зар би Учитељ рекао својим ученицима: „Научите се од мене, jep ja сам кротак и смирен срцем“ (Мт. 11,29). Господ своје апостоле није учио красноречивошћу, него благом нарави, и никога није изобличио осим оних који мрзе учење и учитеље. Зато душа која следује за Христом треба или сама да изучи оно што не зна, или да друге научи ономе шта је научила. Уколико она не чини ни једно ни друго, онда она болује од не­разумности. Почетак отпадништва је засићење учењем и презирање учења онога за чим свагда чезне богољубива душа. Опрости, и буди здрав; а што је најважније, нека ти Бог подари познање Христово. Преузми књигу (pdf)>>>
  10. Иван Ивковић

    Да ли је у мени туга?

    Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга. Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази. Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питањe је да ли ћеш успети. „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан. Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи и учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“. „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија. Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска. Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи твоје срце, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга! Старац Емилијан Симонопетритски
  11. Током целог Великог поста, то јест више од четрдесет дана који претходе Васкрсу, у Цркви се свакодневно, више пута на дан, понавља једна иста кратка молитва: Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слуги твоме. Да, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога“. Савремени човек ће је прелетети погледом и највероватније помислити: „Молитва као и свака друга! Исте оне помало нејасне, архаичне речи, иста схватања… Све у свему, најобичније поповске приче“. Чак и ако није противник религије, он ће свеједно заборавити на ову молитву, заобићи је и поново уронити у свој живот, пун неких других брига и интересовања, у стварни живот, за који су све те „поповске приче“ само губљење времена. Али, претпоставимо да смо га убедили да потроши неколико минута свог драгоценог, тако заузетог времена, да ову молитву не само прелети очима, него и да размисли о њеном смислу. Јер ипак није случајност што баш ове три кратке и једноставне фразе Црква столећима понавља седам недеља годишње, више пута на дан. Очигледно је да мора бити неког разлога. Стога предлажем да размислимо о њима заједно, удруженим снагама, а онда нека свако одлучи има ли за њега ова молитва смисао, да ли му је потребна или није. Пре свега, запазимо да се први низ састоји искључиво од одричних прозби: „Не дај ми…“, што такође значи: „Избави ме од…“ Ове прозбе се односе на четири негативна стања: испразност, чамотињу, властољубље и празнословље. Ако размислимо о сваком од ових стања, можда ћемо схватити због чега им хришћанска свест и хришћанско искуство одувек придају толику важност. На првом месту је испразност или, у буквалном значењу, празнина. Ми често кажемо: „Празан је то човек, како је само његов живот празан!“ Али шта то значи у суштини, у дубини – празан човек, празан живот? Довољно је да се на тренутак замислимо да бисмо осетили страх: живот, а празан – тај кратки, невероватни дар, та могућност не само да дишемо, да постојимо, него управо да живот испуњавамо знањем, смислом, лепотом, љубављу. Сви се наизглед, са овим слажу. Али због чега онда живот остаје празан, због чега тако често свако од нас осећа ту празнину, за коју је Пушкин рекао: „О животе узалудни, што си случано ми дан?“ (Дар напрасниј, дар случајниј, 1828.) Загледајмо се још дубље и пронаћи ћемо одговор. Пронаћи ћемо у себи неку чудну, готово несавладиву силу, која нас увек вуче надоле, у празнину, у небиће, у инертност. Ту негативну силу проналазимо чак и у нашем телу: лакше нам је да седимо, него да стојимо, лакше нам је да лежимо, него да седимо. Ма шта материјалистичка идеологија доказивала, свакодневно искуство свих људи сведочи да је увек тешко живети узвишено и чисто, водити осмишљен и испуњен живот, да се у сваком од нас непрестано боре две силе, два усмерења – једно нас зове горе, ка пуноћи живота, друго вуче доле и буквално опустошује. А нису ли управо празнина и пустош у нама оно што отвара простор злу? Нико, сем малобројих изузетака не воли зло, нико се за њега не опредељује свесно, али оно испуњава празнину коју у нама ствара та чудна и страшна духовна инертност и лењост. У изузетној приповеци француског писца Албера Камија Пад, честити и у сваком погледу поштени господин корача ноћним Паризом. Прелазећи мостом Сену, чује како неко тоне и зове упомоћ, међутим, он се колеба, и на крају не помаже утопљенику. У одлучујућем тренутку живота, онда када је на испиту човекова човечност, он у себи не налази моралне снаге да поступи онако како би очигледно требало. Године и године споља пристојног живота, формално испуњавање свих обавеза – све је то заклањало празнину која се постепено ширила у његовој души. И када је настао тренутак више правде, када је човек стављен лицем у лице са избором или-или, у њему је превагнула пустош. Ствар је управо у томе што се на човека до краја може применити чувена формула да природа не трпи празнину. Ако се човек непрестано не испуњава садржајем који је у складу са узвишеним људским призвањем, онда почиње да се испуњава споља и то без његовог избора и контроле, оним што том призвању не одговара. Човек постаје роб. Сада је, можда, јасније због чега великопосна молитва на прво место ставља управо испразност, пустош. На основу две хиљаде година искуства и познавања људске душе, Црква је свесна застрашујуће, иако пасивне силе те празнине, свесна је какве дивље и отровне травке у њој расту, као и да је њена прва и ништа мање страшна последица – чамотиња. А шта је чамотиња? Само лоше расположење? Ех, кад би било тако! Истина је да је чамотиња рак-рана нашој души и нашој савести, јер она је неспособност да у себи и око себе видимо било шта добро, она је постепено тровање наше свсти и психе отровом страшне лажи о свету, животу и нама самима. то више није само празнина у души, пасивност, лењост. То је испуњеност душе мраком, у ком се више не може угледати и разазнати ништа. Све постаје сиво, тмурно, и нема више чак ни оне жеље коју је Бог усадио у нашу душу, за коју је Љермонтов казао: „Тад чудесном жељом би прожета сва.“ (Ангел, 1831) Испразност, чамотиња… Не, не полази свакодневна молитва Великог поста тек тако од њих, од молбе да се избавимо и ослободимо управо од њих. Јер и хришћанство је пре свега позив да човек у себи спозна ту „чудесну жељу“, то своје узвишено призвање, а то је немогуће док у души владају ове две страшне силе – испразност и чамотиња. „Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми“. Не нису то „прастаре поповске приче“, заостаци неповратно минуле прошлости или „психолошки ћорсокаци“. То је вечита истина о човеку, то је један изузетно проницљив увид у људску душу.
  12. Кажу: „Срећан живот сe заснива на добрим делима; добрим делима и вршењу њиховом воде нас добри прописи; према томе, прописи су сасвим довољни за постизање срећнога живота.“ Али прописи нас не воде увек добрим делима него само онда ако је дух вољан за то; понекад се прописи узалуд примењују, ако се у души налазе погрешна мишљења. Осим тога, многи људи могу поступати исправно, али не знати да тако поступају. Јер ако неко већ од самога почетка није темељно и добро поучен и образован, он не може да зна када, колико, с ким, како и зашто мора нешто да ради. И он због тога не може да настоји свим срцем, нити ће трајно и с вољом настојати да постигне врлину, него се увек осврће уназад и непрестано оклева. „Ако поштени рад“, веле они, „извире из прописа по себи, онда су и сами прописи довољни за срећан живот: постоји оно прво, па према томе и ово друго. „Њима ћемо овако одговорити: да се поштене радње обављају и због прописа, али не искључиво због и ради њих. Кажу даље: „Ако се остале уметности и вештине задовољавају прописима, онда ће се њима задовољити и философија, јер и она представља уметност и вештину живљења.“ Добар капетан брода јесте онај који наређује: овако окрени кормило, овако разапни једра, овако се служи повољним ветром, овако се противи неповољноме ветру, а онако искористи сумњиви и нестални ветар. И све остале уметнике у њиховој уметности и вештини утврђују прописи: дакле, то исто важи и за уметнике живота. Све те уметности и вештине баве се оруђем живота, а не целокупним животом. Због тога их много штошта омета споља и задржава их и спречава — на пример, нада, пожуда и страх. Али философију, која се претвара да је уметност живота, у њеном деловању ништа не може да спречи, јер она растерује све препреке и прелази преко простих препрека. Желиш ли да знаш колико се разликују остале уметности и ова? Код оних других се лакше може оправдати ако неко хотимично погреши, него ако је то урадио случајно; код ове, међутим, највећи грех представља управо то ако неко греши добровољно. Оно што ја кажем треба схватити овако: граматичар се неће поетидети солецизмом ако је погрешио не знајући за то, али ће поцрвенети од стида, ако је грешку учинио знајући за то (свесно). Лекар који не види да се болеснику приближава крај, много више греши против своје вештине, него ако се прави да то није видео и да не увиђа. Али код уметности и вештине живота много је срамнија свака грешка, ако је почињена хотимице. И сад томе додај још ово размишљање, да већина уметности и вештина, а у првом реду већина слободних уметности и вештина, располажу својим сопственим правилима, а не само прописима, као што је случај, на пример, код медицине, са многобројним школама — Хипократовом, Асклепијадовом или Темисоновом. Осим тога, не постоји ниједна контемплативна уметност без својих сопствених принципа, које Грци називају догмама, док их ми можемо назвати декретима, законима или наукама, какве ћеш наћи и у геометрији и у астрономији. А сама философија је и контемплативна и активна: она у исто време и посматра и делује. Ти дакле грешиш ако мислиш да она жели да служи искључиво за овоземаљске сврхе: она тежи нечем вишем. Ја истражујем, вели она, целокупни свет, не ограничавам се само на то да живим заједно са смртним људима и задовољна сам ако могу да вам саветујем или да вас опоменем. Мене зову велике ствари и ствари које се налазе изнад вас. „Ја предузимам да ти објасним у општим цртама систем неба и природу људи. Открићу ти елементе свих ствари: принципе по којима природа обликује ствари, којим принципима их увећава и одржава, до којег степена распадања и растварања их доводи када пропадну!“ Тако говори Лукреције, и из тога следи да философија, као спекулативна наука, има своје сопствене аксиоме. Нико неће обављати своје послове како треба ако није поучен како и на који начин мора у сваком датом случају да правилно испуњава своје задатке, а то неће моћи да уради онај који има прописе који постоје за појединачне случајеве, а нема их за све случајеве. И они прописи, дати само за поједине случајеве, сами по себи су веома слаби и тако рећи немају правог корена. Постоје, опет, правила која штите нашу безбедност и мир, и која обухватају целокупни живот и целокупну природу одједном. То је она разлика између правила философије и прописа, онако као што се између себе разликују праматерија и њени делови: једни зависе од других, док су оне узроци ових и свега. „Стара мудрост“, кажу, „није прописивала ништа друго осим оно шта треба радити, а шта пропуштати, и у то време су људи били безмерно бољи: а откада су се појавили учени људи, добрих људи више нема. Јер она једноставна и отворена врлина претворила се у мрачну и препредену науку, која нас учи како треба расправљати, а не учи нас како треба да живимо.“ Она стара мудрост била је несумњиво сирова и неотесана у свом почетку, као и све остале уметности и вештине, које су тек касније почеле да се развијају и усавршавају. Али тада за то нису ни били потребни неки одаобани лекови. Неваљалство још није било подигло главу тако високо и још се није толико распојасало: а за уклањање обичних грешака били су довољни и једноставни, обични лекови. А сада одбрана и заштита морају бити много теже, утолико уколико су горе грешке и мане које нас нападају. Некада се лекарска вештина, медицина, састојала у познавању малобројних трава и биљака, којима је заустављала крварење и исцељивала и видала ране: тек касније се развила до степена многостране и свестране уметности и вештине. И не треба се нимало чудити што је лекарство, медицина, у то време имало много мање посла, јер тада су тела још увек била чврста и снажна, док је храна била лака и неискварена разним вештачким средствима и раскоши: људи су касније почели да траже храну не зато да би утолили глад, него да би је још више подстицали, пошто су пронашли на хиљаде зачина, како би њихова прождрљивост била што већа, а оно што је гладнима било као храна, ситима је служило као сметња. Отуда бледило лица и дрхтање живаца, које је вино довело до раздражености, отуда и мршавост као последица поквареног стомака због прекомерног уживања, а не због глади. Отуда и несигурне ноге пијанаца: и зато се свуда испод коже скупља вода и набрекне стомак који се тешко привикава на то да у себе прими више него што је у стању да прими; отуда излив жучи, ружна боја лица, труљење унутрашњих органа, суви прсти и укочени зглобови, тромост неосетљивих живаца или њихово непрестано трзање, и подрхтавање тела. Што да помињем и вртоглавицу, што болести очију и ушију и мучење загрејаног мозга, па унутрашње чиреве расуте по свим органима помоћу којих се чистимо? Осим тога и безброј врста грозница, од којих једне силно бесне, док се друге повлаче кроз тело као нека куга, а неке опет доводе до тога да сви удови почињу да подрхтавају? Зашто да набрајам још остале безбројне болести, које су казне за неумерени живот? Заштићени су од ових болести били сви они које уживање и наслада још нису ослабили, који су владали собом и који су сами себи служили. Своја тела очвршћивали су напором и радом, истинским и озбиљним, тако што су се вежбали и замарали трчањем, ловом, или пак обрађивањем земље: чекала их је храна која је само гладнима могла пријати. И због тога нису биле потребне тако многобројне лекарске припреме, толико справа и толико бочица и судова. Здравље је било солидно и једноставно из простог разлога: многобројна јела створише многобројне болести. Погледај само колико ствари које треба да прођу кроз једну једину гушу помеша раскош која пустоши и земље и мора. И зато је неминовно да толике ствари буду супротне међу собом, а ако их узмемо, лоше их сваримо будући да свака тежи на друго место. Па није никакво чудо ако тако променљиве и тако разноврсне болести настају управо због неприкладне хране, и стога нас болести заправо и не нападају, већ је читав наш живот једно боловање. Највећи од свих лекара и оснивач медицине (грчки лекар с острва Коса, Хипократ) изјавио је да женама не испада коса и да не болују од гихта у ногама; па ипак, њима сада и испада коса и осећају гихт у ногама. Природа жена се свакако није изменила, већ се изменио њихоз начин живота. Јер, будући да су исто тако разуздане као мушкарци, оне учествују и у њиховим тегобама. Оне ништа мање не остају будне ноћима, ништа мање не пијанче и чак надмашују мушкарце у употреби уља и вина; исто тако, оне поврате оно чиме су претрпале стомак, који се буни против тога, исто као мушкарци избацују из себе вино, исто тако лижу снег да би смириле и стишале загрејани стомак. А у похотљивости не заостају за мушкарцима: рођене да буду пасивне (нека их богови и богиње прокуну и истребе овакав сој!), измислиле су тако неприродну врсту перверзности да саме играју улогу мушкарца! Зашто да се, дакле, чудимо што је највећи лекар инајвећи познавалац природе ухваћен у лажи, кад има тако много жена болесних од гихта и ћелавих! Оне су добре стране свога пола проиграле својим гресима, и будући да су одбациле своју женственост, осуђене су на то да болују од мушких болести. Стари лекари нису знали да више пута дају храну и да вином оживљавају било, нису још умели да пуштају крв и да дуготрајно боловање олакшавају помоћу купки и знојења, још нису умели да подвезивањем руку и ногу одводе скривену болесну материју у најудаљеније делове тела. Није било потребно тражити многе врсте лекова будући да су опасности од болести биле тако малобројне! А сада, колико су се прошириле разноврсне болести! То су оне камате које морамо плаћати за своје безграничне и прекомерне насладе и уживања! Нећеш се чудити томе што је број болести неизмеран, ако само пребројиш куваре! Целокупно образовање мирује и учитељи слободних наука и вештина већ седе у усамљеним ћошковима, без слушалаца. У школама говорника и философа влада пустош; али како су зато посећене јавне кухиње, и колико младих људи се гура око огњишта оних људи који раскалашно и раскошно живе! Нећу да поменем гомиле несрећних људи које после завршене гозбе очекују у спаваћим одајама још друге срамне насладе и уживања! Прећи ћу преко оног низа младих људи који се предају похотљивцима, распоређени према народностима и бојама да би били подједнако углађени, да би маље на бради свима биле подједнаке, да би сви имали исту косу, да се међу њих не би умешао неко ко има више или мање гргураву косу. Не желим да поменем ни гомилу пекара и слугу који на дати знак трчкарају овамо и онамо да би донели јело на сто! О добри богови, колико људи може да запосли један једини стомак!Шта? 3ар не мислиш да оне печурке, тај пријатни отров, не врше неки тајанствени посао, упркос томе што се њихово деловање не примећује одмах на лицу места? Даље! Мислиш ли ти да тај снег који се лиже сред лета не изазива грчење јетре? Даље! Мислиш ли да оне остриге, месо које се не да сварити, угојено прљавштином и блатом, не оптерећују твој стомак својом слузи? Даље! Мислиш ли да онај штетни сос направљен од шкодљивих риба неће палити и желудац и црева? Даље! Мислиш ли да ће се она крвава јела, која тако рећи из ватре стављамо у уста, без икакве штете охладити у утроби? Како су ружна подригивања и како је одвратан само задах старог пијанства! Знај да оно што смо појели трули у стомаку и да се не вари. Сећам се да се једном причало о изврсној чинији, у којој је кухиња себи на штету прикупили све могуће ствари, али сувише брзо, јер за једно такво и слично ждерање био би потребан читав један дан: у тој чинији су се налазиле остриге, морски јежеви, мрене, дрозгови, и тако даље. Читаву чинију прекрили су морски јежеви и барбуни из којих су биле извађене кости. Човек је приморан да не једе једно јело за другим: сви мириси се помешају заједно… И на столу се дешава оно што би требало да се деси у стомаку: очекујем да ће се на сто једном изнети и оно што је већ прожвакано. У ствари, није ли то скоро исто као кад се унапред одстране љуштуре и коштице, док кувар обавља посао који је одређен за зуб? Тешко је наслађивати се појединим јелима: нека се све одједном изнесе на сто, и нека све буде подједнако укусно. Зашто да пружам руку за једном ствари? Нека дође више ствари одједном, многобројна добра јела нека буду сједињена у једну целину. И зато нека они који су тврдили да се тако поступа из хвалисавости и славољубивости, одмах знају да то није питање понашања, већ питање савести. Оно чиме се обично служи нека буде преливено једним сосом, не мари ништа ако су морски јежеви, остриге и барбуни и тако даље, помешани заједно и заједно скувани и тако изнети на сто. Не постоји нека збрка од које би човек могао боље да повраћа. Као што су ова јела помешана, тако од њих не настају једноставне болести, већ неизлечиве, различите, најразноврсније: а против њих је и медицина почела да се наоружава многобројним средствима. Исто то ти ја тврдим за философију. Некада, у време оних људи који су правили мање грешке које су се много лакше могле излечити, она је била најједноставнија: а против садашње тешке моралне искварености треба предузети све мере. И камо среће када би се ова куга ипак напослетку могла савладати! Ми не беснимо само код куће, већ и на јавним местима. Убиства једног или више људи ми строго забрањујемо. А шта је с ратовима и славним злочинима, кад се уништавају читави народи? Не знају за меру ни лакомост нити свирепост. И докле год се овакви злочини врше потајно и од стране појединаца, они су мање штетни и мање страшни: али страхоте се врше на основу закључака сената и на основу гласања народа, и оно што је забрањено појединцима да раде, држава директно наређује. Оно што би, да је извршено кришом, појединац морао платити својом главом, ми хвалимо и истичемо ако је извршено у војничком шињелу. Људи, тaj најблажи сој, не стиде се да проливају крв других људи, да ратују међу собом и да остављају ратове својој деци у наслеђе, онда кад већ и саме безумне и дивље звери међу собом мирно живе. И против овако проширеног беснила постало је и дело философије много теже и философија је стекла толику снагу колика јој је потребна у борби против таквих зала. Лако је било опомињати раније оне који су били пријатељи вина, и који су жудели за финијим јелом, није било тешко привести дух натраг умерености од које се помало био удаљио: Настави читање на изворној страници: Подвижничка слова >>>
  13. „А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“ (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти. Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач. Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство. *** Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.
  14. Бремена других људи нису само њихове спољне несреће, већ и њихови дубоко укорењени недостаци карактера: слабе тачке, болести зависности, предрасуде, заблуде, себичност, и тако даље. Ја сам позвана да понесем та „бремена“ других људи, баш као и ја, и други у мом животу, носе моје. Исто као што Христос носи моје и како их је са собом и на крст понео. Имам прилику да понесем туђа „бремена“ и да испуним закон Христов, закона крста, кад год туђи его крочи на мој сопствени. Ја пропуштам ову прилику сваки пут када се фокусирам на сопствена „бремена“; уколико дозволим себи да се осећам повређено, занемарено или бедно. И моја „бремена“, можда иронично, постају лакша ношењем туђих. Она нису тешка кад их прихватам као своја. Као што је неко једном рекао: „Он није тежак. Он ми је брат!“
  15. Нисам уопште очекивао да прихвате моју понуду и једним делом себе сам се и надао да неће. Али осећао сам се обавезним да бар покушам. Kолико год да би ми било мучно да радим са њима, нисам могао тек тако да их упутим на неког другог. Сада, седам година после Бобијевог случаја, бар сам знао са чиме имам посла. “Ох, ја сам сигурна да сте у праву докторе”, рекла је госпођа Р. пријатељски као да ћаскамо уз поподневни чај. “Било би заиста пријатно причати о самом себи и имати некога на кога човек може да се ослони. Али то захтева пуно времена а и веома је скупо, зар не? Ја бих, заиста, желела да смо боље плаћени и да имамо могућности себи то да приуштимо. Али ми имамо двоје деце коју треба ишколовати. На жалост, ми једноставно нисмо у могућности да годинама дајемо хиљаде долара на некакву уметност.” “Ја не знам да ли сте добро плаћени или не”, одговорио сам јој, “али знам да сте највероватније покривени неком врстом социјалног осигурања што значи да бисте платили само петину од укупне цене третмана. А ако мислите да је и то много, размислите о породичној терапији где би вас ваш терапеут примао заједно са Роџером.” Овде је господин Р. устао. “Ово је био заиста интересантан разговор, докторе. Да, збиља сте нас просветлили. Али доста смо вас задржали, а и ја морам да се вратим у канцеларију.” “А шта ћемо са Роџером?” — упитао сам. “Са Роџером?” — господин Р. ме је збуњено погледао. “Да. Он је провалио у туђу собу. Попустио је у школи. У депресији је. Заплашен је. У неприлици је. Шта ће бити са њим?” “Па, о Роџеру ћемо морати дубоко да размислимо”, одговорио је господин Р. “Да, заиста дубоко. А и ви сте нам дали доста материјала за размишљање, докторе. Збиља сте нам помогли.” “Ја се надам да јесам”, рекао сам устајући и сам. Разговор је очигледно био завршен, свиђало се .то мени или не. “И надам се да ћете о мом предлогу добро да размислите.” “Па, наравно, докторе”, рекла је госпођа Р. мазно, “о свему што сте рекли ћемо озбиљно размислити.” И као и прошлог пута, господин и госпођа Р. су покушали да ме спрече у намери да поново разговарам са Роџером. “Он није део намештаја”, инсистирао сам. “Он има право да зна шта се догађа.” И тако сам провео још неколико кратких момената са Роџером. Открио сам да у новчанику још увек држи моју подсетницу. Рекао сам му да ћу позвати сестру Мери и препоручити јој да га прими да настави школовање у школи св. Томе. Рекао сам му да сам поново препоручио да оде код др Левенсона. Такође сам му рекао да сам његовим родитељима препоручио да се и сами подвргну терапији. “Знаш, Роџере,” — рекао сам, “ја не мислим да је све ово само твој проблем. Мислим да твоји родитељи имају психолошки проблем који је велики бар колико и твој. Имам утисак да се баш много не труде да те разумеју. И не знам чак ни да ли ће се заиста потрудити да нађу помоћ која ти је потребна.” Роџер се, као што сам и очекивао, ни у шта није упуштао и тако смо се растали. Три недеље касније у пошти сам нашао чек уз писамце госпође Р., написано на елегантном папиру, са њеним личним заглављем: То се одиграло пре десет година. Немам појма шта је са Роџером. Требало би да му је сада двадесет пет година. Понекад се сетим да се помолим за њега. Оно што отежава писање о злу је његова суптилност. Почео сам са описивањем случаја Бобија и његових родитеља, јер је ту бар све било очигледно. Дати детету оружје којим је његов брат извршио самоубиство пример је тако нечувене и срамне окрутности да ће свако доћи до закључка да се заиста ради о злу. Али Роџерови родитељи нису починили ништа тако страшно; у њиховом случају се ради само о избору школе, путовањима и уопште, о уобичајеним одлукама које родитељи доносе рутински. То што се мој суд о тим питањима разликовао од њиховог није довољно да Роџерове родитеље означи као зле. У ствари, можда сам ја тај који је зао када своје пацијенте који се не слажу са мојим мишљењем и не прихватају моје савете сматрам злим? Да, можда, не злоупотребљавам концепт зла ако га олако примењујем на свакоме ко се супротстави мом суду? Овај проблем злоупотребе концепта зла је сасвим реалан и о њему ће се дуже говорити у закључном делу књиге. Ја сам свакако дужан да оправдам свој закључак да је Роџер жртва зла. То ми је нарочито важно због тога што је од два случаја, Бобијев и Роџеров, Роџеров типичнији. Kод Бобијевих родитеља смо видели зло у сасвим очигледној манифестацији; међутим такви случајеви су веома ретки. Оно се иначе најчешће појављује у много суптилнијем облику и чини сасвим обично, изгледа на први поглед нормално па чак и рационално. Kао што сам већ рекао, зли људи су мајстори у претварању; они се ретко показују у правој боји — било другима, било самима себи. Није змија без разлога чувена по својој суптилној лукавости. Због тога, осим у веома ретким случајевима, нисмо у стању да донесемо суд о злој особи посматрајући је само у једној ситуацији; уместо тога, наш суд се мора заснивати на читавом низу опсервација њиховог понашања као и њиховог стила и начина делања. Није ствар била само у томе Што су Роџерови родитељи одлучили да га пошаљу у школу коју им нисам саветовао; у периоду од годину дана они су донели три такве одлуке, једну за другом. Нису само у једној одређеној ситуацији поступили не обазирући се на то како се Роџер осећао; они су стално тако поступали, у свакој ситуацији. Били су невероватно доследни у својој безобзирности према њему као особи. Па ипак, да ли је то зло? Зашто уместо тога не бисмо могли да кажемо да су господин и госпођа Р. били изразито неосетљиви људи и оставимо ствар на томе? Због тога што они нису неосетљиви. Веома интелигентни, они су имали рафиниран осећај за друштвене нијансе. Ми овде не говоримо о сиромашним сељацима из Апалачије, већ о високо образованом, културном, префињеном пару из високих политичких кругова, који се пођеднако добро сналази на састанцима одбора и на партијама коктела. Они не би постали оно што јесу да су били без осећаја. Господину Р. није могло да се деси да донесе непромишљену законску одредбу, а госпођа Р. не би никада заборавила да пошаље цвеће тамо где треба. Али Роџера су заборављали и нису га узимали у обзир. Та њихова неосетљивост према њему била је, у ствари, селективна. Свесно или несвесно, они су је сами изабрали. Зашто? Због чега су то изабрали? Да ли је то било због тога што једноставно нису хтели да се гњаве са Роџером па су зато све своје реакције на њега свели на оно што би било најјефтиније или најлакше без обзира на његове стварне потребе? Или су, можда, на неки мрачан начин, у ствари, хтели да га униште? Не знам. И никада нећу знати, Чини ми се да код зла постоји нешто што је у суштини несхватљиво. Или ако не несхватљиво, онда бар, на себи својствен начии; загонетно. Зли људи увек своје мотиве прикривају лажима. Ако се читалац сада врати на онај део у књизи где описујем своје интеракције са господином и госпођом Р., наћи ће нешто између једног и два туцета лажи. Ту се поново срећемо са том невероватном доследношћу. Не ради се о једној или двема лажима. Роџерови родитељи су ме лагали константно, рутински. Били су то људи лажи. То нису биле огромне лажи. Због њих не би ишли на суд. Али је тим лажима све било прожето. Чак и њихово долажење код мене је била лаж. Због чега су тражили мој савет када, у ствари, нису искрено били забринути за Роџера, нити их је мој савет заиста занимао? Одговор је, то је био део њиховог претварања. Они су хтели да изгледа као да заиста покушавају да помогну Роџеру. Пошто су им у његовој школи то саветовали сваки пут када је било проблема, изгледало би немарно са њихове стране да ми се нису обратили. За случај да их неко пита: “Ви сте га, свакако, већ водили код психијатра, зар не?” — господин и госпођа Р. су хтели да звуче уверљиво кад кажу: “О, да, неколико пута, али изгледа да ништа не помаже.” Једно време сам се питао због чега су Роџера по други пут довели код мене када наш први сусрет за њих није био нарочито пријатан и када су знали да ће морати да објасне због чега ме нису послушали. Изгледало ми је то као чудан избор. Али, сам се сетио да сам им још тада јасно рекао да пацијенте примам само на кратке консултације. Значи, неће бити изложени неком великом притиску да послушају оно што им будем саветовао. Врата за бекство су им била широм отворена. Мој радни распоред је савршено одговарао за њихово претварање. Сасвим природно, будући да је смишљено да прикрије оно што му је супротно, оно што зли људи најчешће глуме је љубав. Порука коју су господин и госпођа Р. одашиљали требало је да гласи: “Због тога што јесмо добри родитељи који воле своје дете, ми смо дубоко забринути за Роџера.” Kао што сам нагласио у претходном поглављу, када се зли људи претварају, они то раде да би заварали себе бар исто онолико колико и друге. Потпуно сам спреман да поверујем да су господин и госпођа Р. живели у убеђењу да су заиста чинили све што су могли за Роџера. И када би рекли — а сигуран сам да су то говорили — “Неколико пута смо га водили код психијатра, али нико није могао да му помогне”, они би заборавили детаље који су сачињавали истину. Сваки искусни психотерапеут зна да има заиста много родитеља који не воле своју децу и да се међу њима, огромна већина претвара да их воли. Ваљда нису сви ти људи заслужили да их називамо злима? Претпостављам да нису. Претпостављам да се ту ради о градацији, где у складу са два типа мита Мартина Бубера, у један спадају они који “падају”, а у други они који су “пали”. Не знам тачно где је линија која их раздваја. Али знам да су је господин и госпођа Р. прешли. Погледајмо пре свега до које мере су ти људи били спремни да жртвују Роџера да би сачували нарцисоидну представу о себи. Изгледало је да ту себи нису поставили никакве границе. Нимало се нису устручавали да о свом сину говоре као о “генетском криминалцу”, да га лагано воде путем који води до закључка да му нема помоћи, да је неизлечив и деформисан, све у одбрану од мог предлога да се и сами подвргну терапији. Осећао сам да је њихова спремност да се, ако треба, послуже Роџером да би скинули кривицу са себе, била без граница. Следећа ствар је степен — дубина и изопаченост — њихових лажи. Госпођа Р., пише: “Желим да Вас обавестим да смо послушали Ваш савет и послали Роџера у школу у којој постоји интернат.” Kаква невероватна изјава! Она тврди да сам им ја саветовао да Роџера испишу из школе св. Томе, а ја сам био изричито против тога. И тврди да су послушали мој савет, а то никако нису, јер сам им ја саветовао да се пре свега и сами подвргну терапији. И најзад, још треба да закључимо да су тако поступили због тога што сам им ја тако саветовао, док су, у ствари, мој савет сматрали потпуно ирелевантним. Не само једна лаж, не чак ни две, већ три лажи испреплетене једна у другу, у једној јединој, краткој реченици. То готово личи чак неку врсту генијалности чија је невероватна извитопереност готово за дивљење. Претпостављам да је госпођа Р. и сама веровала у оно што је написала: “Послушали смо Ваш савет”. Бубер је то лепо описао када је говорио о “језовитој игри жмурки у опскуртности душе, у којој она сама, људска душа, саму себе заобилази, саму себе избегава и сама се од себе скрива.” (Добро и зло, Charles Scribner's sons, 1953, с. 111) Најтипичнија жртва зла је дете. То се може и очекивати не само због тога што су деца најслабији и најповодљивији чланови друштва, већ и због апсолутне моћи коју родитељи имају над њиховим животима. Доминација господара над робом се много не разликује од доминације родитеља над дететом. Незрелост детета која резултира у његовој зависности даје родитељима велику моћ, али не негира могућност да та моћ, као и свака друга, буде злоупотребљавана или у различитим степенима злонамерна. Штавише, однос детета и родитеља ставља дете у позицију наметнуте интимности. Господар може увек да прода роба ако му се нешто у њиховом међусобном односу не допада. Међутим, исто као што деца не могу да се ослободе родитеља, ни родитељи, не могу да се ослободе деце и притиска који она врше на њих. (Ако неко хоће да крене у потрагу за злим људима, најбоље нека почне од њихових жртава. На пример, међу родитељима деце и адолесцената који пате од емоционалних поремећаја. Тиме не желим да кажем да су сва таква деца жртве зла или да су сви такви родитељи злоћудне личности. Kонфигурације зла присутне су само у мањем броју случајева. Међутим, тај број је ипак значајан.) Друга типична и прилично интригирајућа карактеристика и Бобијевог и Роџеровог случаја је невероватно јединство њихових родитеља. И један и други пар су функционисали као тим. Не можемо да кажемо да је Бобијев отац био зао, а мајка није или да је мајка била зла, а отац је само био уз њу. Kако се мени чинило, они су обоје били зли. Тако је било и са господином и госпођом Р. Обоје су деловали подједнако неискрено; обоје су учествовали у доношењу деструктивних одлука; обоје су показали подједнаку спремност да Роџера отпишу као неизлечивог чим се поставило питање њиховог удела у његовом проблему. (Ово родитељско јединство многе психијатре неће изненадити. У испитивању случајева деце која су тучена наилазимо да по правилу оба родитеља учествују у злочину. Чак и у случајевима инцеста између оца и кћерке обично откријемо да је и мајка бар делимично сарађивала. Још једном, не желим да кажем да су сви родитељи који туку своју децу или су са њима у инцестуалном односу обавезно зли. Ове примере сам узео само као илустрацију чињенице да готово увек оба родитеља сносе кривицу за стварање психопатологије код своје деце. Они који су читали књигу "Сибил" од Флоре Шрајбер (Warner Books, 1974), подсетиће се на истинитост овог принципа.) Деца ипак нису једине жртве зла са којим се срећемо у свакодневном животу... Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)
  16. У једној фази своје каријере радио сам у владиној администрацији што је значило да сам се мање бавио психотерапијом. Ипак, с времена на време сам примао пацијенте на кратку консултацију. То су често били чланови породица високих политичких функционера. Један такав случај је био господин Р., имућни правник, који је у то време био на плаћеном одсуству за време којега је радио као генерални саветнику великом федералном одсеку. Био је јуни. Господин Р. ми се јавио у вези са својим сином, Роџером, који је месец дана раније напунио петнаест година. Иначе добар ђак једне приватне школе у предграђу, Роџер је у току деветог разреда почео озбиљно да попушта у успеху. На крају године, школски саветник је предложио да Роџер, и поред тога што ће му дозволити да упише наредну годину, оде код психијатра да би се утврдило шта је довело до његовог слабог успеха током целог претходног разреда. По свом обичају, прво сам се видео са Роџером као идентификованим пацијентом. У многоме ме је подсетио на Бобија. Разликовали су се једино по друштвеној класи. Без обзира на кравату и лепо скројено одело, деловао је незграпно, са лицем изгубљеног, старијег пубертетлије. И као и Боби, говорио је мало, не подижући поглед са пода. Није копао по рукама и нисам осећао да је депресиван онолико колико је то био Боби. Али очи су му биле пођеднако беживотне. Роџер очигледно није био срећан дечак. Kао и са Бобијем, ни разговор са Роџером нигде није одвео. Није знао због чега је попустио у школи. Није био свестан своје депресије. Рекао је да је у његовом животу "све у реду". Најзад, одлучих да са њим кренем у игру коју иначе практикујем са мањом децом. Подигао сам са стола украшену вазу. "Замисли да је ово чаробна лампа", рекао сам, "и ако је протрљаш, појавиће се дух који ће ти испунити три жеље. Можеш да пожелиш шта год хоћеш. Шта би пожелео?" "Па, ваљда стерео-уређај." "Добро", рекох. "То је паметан избор. Имаш још две жеље. Зато хоћу да сада смислиш нешто заиста велико. Не брини ако изгледа немогуће. Сети се, овај дух је свемоћан. Зато тражи да ти испуни нешто што највише желиш." "Мотоцикл?" — питао је Роџер без одушевљења, али је постао мало мање апатичан него до тада. Изгледало је да му се наша игра допадала, ако ништа друго, бар више него све остало до тада. "Фино", рекао сам. "То је одличан избор. Али остала ти је само још једна жеља. Зато, сети се, треба да смислиш нешто заиста велико. Тражи нешто што ти је заиста важно." "Па, желео бих да идем у школу у којој постоји интернат." Запањено сам буљио у Роџера. Неочекивано смо прешли на нешто реално и лично. У мислима сам стегао песнице. "То је веома интересантан избор", прокоментарисао сам. "Да ли би могао да ми кажеш нешто више о томе?" "Нема шта да се каже", промрмљао је Роџер. "Претпостављам да желиш да промениш школу због тога што не волиш ову у коју идеш", рекао сам. "Школа је у реду", одговорио је Роџер. Поново сам покушао: "Онда, можда, желиш да одеш од куће. Можда ти тамо нешто смета." "Kод куће је у реду", рекао је Роџер, али као да се у његовом гласу појавио трачак страха. "Јеси ли рекао родитељима да би желео да живиш у интернату?" — питао сам. "Прошле јесени." Роџеров глас се скоро претворио у шапат. "Kладим се да ти је зато требало храбрости. И шта су рекли?" "Рекли су, не може." "О, па зашто су то рекли?" "Не знам." "Kако си се осећао када су ти рекли да не може?" "У реду", одговорио је Роџер. Осетио сам да смо постигли све што је било могуће у једном сусрету. Роџеру је требало доста времена да изгради поверење у терапеута које је потребно да би се заиста отворио. Рекао сам му да ћу поразговарати са његовим родитељима пре него што укратко поново поразговарам са њим. Господин и госпођа Р. били су згодан пар, раних четрдесетих година, беспрекорно обучени, очигледно из добрих породица. “Тако је лепо од вас што сте нас примили, докторе”, рекла је госпођа Р. отмено, скидајући беле рукавице. “Сигурна сам да сте веома заузети захваљујући својој високој репутацији.” Замолио сам их да ми кажу у чему је, по њиховом мишљењу, проблем са Роџером. “Управо због тога смо и дошли код вас, докторе”, рекао је господин Р., смешећи се углађено. “Ми не знамо шта да мислимо. Да знамо, већ бисмо нешто предузели и не би било потребе да се консултујемо са вама.” Брзо, лако, готово као да водимо конверзацију, течно се смењујући у својим одговорима, скицирали су ми целу причу. Роџер је провео дивно лето у тениском кампу све до почетка школске године. У породици није било никаквих промена. Он је одувек био нормално дете. Трудноћа је била нормална. Порођај такође. Kао беба, Роџер је нормално примао храну и лако научио да иде на ношу. Са вршњацима се нормално дружио. У кући је ретко када било проблема. Што се тиче њих двоје и њиховог брака — без проблема. Наравно, ту и тамо би се око нечега споречкали, али никада пред децом. Роџер је имао десетогодишњу сестру која је била добра у школи. Њих двоје су се понекада свађали, али не више него што је уобичајено међу децом. Добро, Роџеру сигурно није лако да буде старије дете, али то ипак ништа не објашњава, зар не? Не, његово попуштање у школи је права мистерија. Било је право задовољство разговарати са људима који су толико интелигентни и културни да одговарају на моја питања и пре него што их поставим. Ипак, осећао сам се помало неугодно. “Без обзира што не знате шта мучи Роџера”, рекао сам, “сигуран сам да имате бар некакву представу о чему би могло да се ради.” “Наравно. Помишљали смо да је, можда, у питању школа, одговорила је госпођа Р. “Међутим, због његовог досадашњег успеха, нисам сигурна да је у томе проблем. С друге стране, деца се мењају, зар не? Можда му је сада потребно нешто друго.” “Да”, господин Р. је приложио свој коментар. “Помишљали смо да га упишемо у оближњу католичку парохијску школу, која је малтене иза угла а и веома јефтина.” “Ви сте католици?” — питао сам. “Не, епископијанци”, одговорио је господин Р. “Али мислили смо да би дисциплина парохијске школе Роџеру добро чинила.” “Та школа ужива веома добру репутацију”, додала је госпођа Р. “Реците ми нешто, да ли сте икада помишљали да Роџера пошаљете у неку школу са интернатом?” — питао сам. “Нисмо”, одговори господин Р., “али наравно, ако је то нешто што ви предлажете, докторе, онда ћемо свакако размислити. Само што би то била заиста скупа солуција, зар не? Просто је невероватно колико такве школе данас коштају.” Уследила је кратка тишина. “Роџер ми је рекао да вас је прошле јесени питао да ли може да иде у школу са интернатом”, рекао сам. “Је ли?” Господин Р. је за тренутак изгледао збуњен. “Сећаш се, драги”, глатко упаде госпођа Р., “у то време смо о томе озбиљно размишљали.” “Да, да, свакако”, прихватио је господин Р. “Ја сам мислио да питате да ли смо о томе размишљали недавно, откако је Роџер попустио у школи. А оно онда када је питао, баш смо добро о томе размислили.” “И колико знам, одлучили сте се против те могућности?” Овде је госпођа Р. узела лопту. “Можда имамо предрасуда о томе, али и мој супруг и ја сматрамо да децу у тако раном добу не треба слати од куће. Чини ми се да велики број деце одлази у школе са интернатима само зато што их родитељи неће. Сматрам да је за децу најбоље да расту у добром, стабилном, породичном дому. Зар није тако докторе?” “Можда би требало поново да размислимо о томе, душо, ако нам доктор то саветује”, умешао се господин Р. “Шта мислите докторе? Да ли мислите да ће Роџеров проблем бити решен ако га пошаљемо у интернат?” Био сам на муци. Осећао сам да са господином и госпођом Р. нешто озбиљно није у реду. Али то се једва примећивало. Kако су могли да забораве да их је син питао да ли може да оде из куће и живи у интернату? А онда су се као сетили. То је лаж. Посумњао сам да нешто прикривају. Али нисам био сигуран. А и шта онда? Зар ћу цео случај изградити на темељу тако мале лажи? Замишљао сам да у Роџеровој кући нешто није у реду и то нешто толико важно и велико да је он из очајања тражио да иде у интернат. Али то су само моја размишљања. Сам Роџер ми није рекао ништа лоше о ситуацији у кући. На први поглед, господин и госпођа Р. су били високо образовани, интелигентни, брижни и одговорни родитељи. Међутим, нешто ми је ипак говорило да би за Роџера било здравије да живи у интернату. А опет за то нисам имао никаквих доказа. Kако да то образложим његовим родитељима, који, без обзира на своје богатство, толико размишљају о новцу? И због чега толико размишљају о новцу? Није било начина да им гарантујем да ће се Роџеров успех поправити ако оде у неку од тих школа, а ни да ће он тамо заиста бити срећнији. А опет, ако много околишам, можеда се деси нешто што ће га повредити? Пожелео сам да будем на неком другом месту. “И?” — упитао је господин Р., очекујући мој одговор. “Пре свега”, рекао сам, “чини ми се да је Роџер у депресији. Не знам због чега. Петнаестогодишњаци најчешће не умеју да кажу због чега су у депресији и обично је потребно уложити пуно времена и рада да би се узрок открио. Али то што је попустио у школи доказује да је у депресији, а то што је у депресији говори да нешто није у реду. Нешто мора да се промени. То неће проћи само од себе. Нити је то нешто што ће Роџер да прерасте. Мислим да ће се ситуација погоршати ако се не уради оно што треба. Да ли имате нешто да питате?” Нису имали. “Затим, мислим да би Роџеров одлазак у интернат био оно што треба да се уради — или бар једна од ствари које треба урадити”, наставио сам. “Међутим, у овом тренутку не могу са сигурношћу да тврдим да је то заиста тако. Поводим се, углавном, само за оним што он жели. Али то није мало. Из искуства знам да деца његовог доба не постављају такве захтеве олако. Шта више, иако можда нису у стању да изразе своје разлоге, она често инстинктивно осећају шта је за њих добро. Роџер и сада, шест месеци после разговора са вама, још увек жели да иде у интернат и ја мислим да то треба озбиљно да схватите и поштујете његову жељу. Да ли сада имате нешто да питате? Има ли нечега што не разумете?” Рекли су да разумеју. “Ако би требало да одлучите сада, овог тренутка”, наставио сам, “рекао бих вам да га пошаљете у интернат. Али не чини ми се да морате одмах да одлучите. Мислим да има времена за мало дубље размишљање. А пошто у овом тренутку нисам у стању да вам гарантујем да ће се његов успех у школи поправити и ако и сами желите да о свему овоме прво добро размислите, предлажем да тако и учините. Kао што сам вам рекао телефоном, ја радим само кратке консултације па не бих могао да учиним ништа више. Осим тога, нисам ни права особа за то. Обично када радимо са тинејџерима који нису у контакту са својим осећањима, применимо најбоље оруђе за ту сврху — психолошки тест. Зато бих вас упутио да са Роџером одете код доктора Левенсона. Он је психолог који не само што ради тестове, него је и специјалиста за психотерапију адолесцената.” “Левенсон?” — господин Р. је питао. “То је јеврејско име. зар не?” Погледао сам га са изненађењем. “Не знам. Можда је. Половина људи у нашем послу су вероватно Јевреји. Зашто питате?” “Онако”, одговорио је господин Р., “из радозналости. Немам предрасуда или тако нешто.” “Kажете да је тај човек психолог?” — питала је госпођа Р. “Kакве је репутације? Нисам сигурна да бих имала поверења да Роџера поверим некоме ко није психијатар.” “Репутација доктора Левенсона је беспрекорна”, рекао сам. “У њега можете имати поверења колико и у било ког психијатра. Ја могу да вас упутим на неког психијатра ако је то заиста оно што желите, али искрено речено, у овом крају не знам ниједног чије мишљење поштујемо више када се ради о случајевима као што је овај. Осим тога, сваки психијатар ће ионако Роџера упутити код психолога да уради психо-тест. И најзад”, рекао сам гледајући у господина Р., “психолози наплаћују мање него психијатри.” “Новац није важан када су у питању наша деца”, одговорио је господин Р. “Ја сам сигурна да доктор Левенсон сасвим одговара”, рекла је госпођа Р. навлачећи рукавице. Написао сам име и број телефона доктора Левенсона на празном папиру за рецепте и пружио га господину Р. “Ако немате никаквих питања, ја бих сада поразговарао са Роџером”, рекао сам. Ово као да је изазвало узбуну. “Са Роџером? Зашто хоћете поново са њим да разговарате?” — питао је господин Р. “Рекао сам му да ћу се после разговора са вама поново видети са њим”, објаснио сам. “Ја то рутински радим са свим адолесцентним пацијентима. На тај начин имам прилику да им кажем шта сам препоручио њиховим родитељима.” Госпођа Р. је устала. “На жалост, сада морамо да идемо. Нисмо очекивали да ће ово толико потрајати. Ви сте заиста љубазни што сте нам поклонили толико времена, докторе.” Пружила ми је руку у рукавици. Прихватио сам њену руку и погледавши је у очи, рекао: “Требало би ускоро да вас видим. Неће потрајати дуже од неколико минута.” Господину Р. као да се није журило. Још увек седећи рекао је: “Ја не видим због чега треба поново да видите Роџера. Шта се њега тиче шта сте нам ви препоручили? На крају крајева, ми смо ти који одлучују, зар не? Он је само дете.” “Kоначна одлука јесте ваша”, сложио сам се. “Ви сте родитељи и ви плаћате рачуне. Али ради се о његовом животу. Њега се највише тиче шта се овде одлучује. Ја ћу му рећи да је мој предлог да пође у школу са интернатом и, можда, и код доктора Левенсона, само предлог, а да сте ви они који одлучују. У ствари, рећи ћу му да сте ви у много бољој позицији да знате шта је за њега најбоље јер га ви познајете већ петнаест година, а ја мање од једног сата. Али он има право да зна шта му се дешава и под претпоставком да ћете га одвести код доктора Левенсона, мислим да је фер да му се каже шта да очекује. Било би прилично нехумано то не урадити. Зар не мислите?” Госпођа Р. погледа у свога мужа. “Пусти доктора да уради онако како сматра да је најбоље, драги. Ако се сад упустимо у филозофску дискусију, још више ћемо закаснити.” И тако сам поново поразговарао са Роџером. Укратко сам му рекао шта сам препоручио његовим родитељима. Рекао сам му и то да ће, ако буде одлазио код доктора Левенсона, највероватније радити неке психо-тестове. Објаснио сам му да нема чега да се плаши и да већина људи мисли да су ти тестови врло забавни. Роџер је одговорио да је све то “у реду”. Није имао питања. На крају, инстинктивно, учинио сам нешто неуобичајено. Дао сам му своју посетницу и рекао да може да ми се јави ако жели. Он ју је узео и пажљиво ставио у новчаник. Те вечери сам позвао Левенсона да му кажем да сам Роџера и његове родитеље упутио код њега. Рекао сам му и да нисам сигуран да ће се заиста појавити. Месец дана касније видео сам се са Левенсоном на неком састанку и питао га шта је било са Роџером. Одговорио је да му се његови родитељи никада нису јавили. То ме није нарочито изненадило. Мислио сам да више ништа нећу чути о Роџеру. Преварио сам се. Седам месеци касније, крајем јануара, господин Р. ме је по други пут потражио. “Роџер је овога пута заиста претерао”, рекао је. “Тај дечак је сада у заиста озбиљној неприлици.” Рекао је да ће ми управник Роџерове школе написати писмо у вези са тим “инцидентом” и да ће оно вероватно стићи за дан-два. Заказали смо консултацију за следећу недељу. Писмо је стигло следећег поподнева. Написала га је сестра Мери Роуз, управница школе св. Тома Аквински, која се налазила у крају у коме станује Роџерова породица. И овога пута сам, када је породица дошла на консултацију, прво примио Роџера. И као и прошлог пута, он је изгледао депресиван. Али било је и неке разлике. Kао да је мало отврднуо. Његово понашање је показивало мешавину горчине и лажне куражи. Није знао због чега је провалио у собу старог свештеника. “Kажи ми нешто о Оцу Џерому”, замолио сам га. Роџер као да се мало изненадио. “Нема шта да се каже”, рекао је. “Да ли је то фини човек или није фини човек?” Наваљивао сам. “Да ли ти је симпатичан или ти није симпатичан?” “Па, он је онако, у реду”, одговорио је Роџер као да о томе никада није размишљао. “Имао је обичај да нас зове на чај и бисквите. Не знам. Симпатичан је, ваљда.” “Питам се због чега си покрао човека који ти је симпатичан.” “Не знам због чега. То сам већ рекао.” “Да ниси, можда, тражио бисквите?” — била је моја претпоставка. “А?” — Роџер се постидео. “Или си, можда, тражио љубазност. Можда је теби потребна сва љубазност до које можеш да дођеш.” “Ма, не!” — узвикнуо је Роџер тврдо. “Тражили смо нешто да украдемо.” Променио сам тему. “Kада сам те прошлог пута видео, Роџере, предложио сам да одеш код психолога, доктора Левенсона. Да ли си икад отишао?” “Нисам.” “Зашто ниси?” “Не знам.” “Да ли су твоји родитељи икада о томе са тобом разговарали?” “Нису.” “И шта ти о томе мислиш? Зар ти се не чини чудно да ти и твоји родитељи никада нисте ни разговарали о ономе што сам вам саветовао?” “Не знам.” “Прошлог пута смо разговарали и о твом евентуалном одласку у интернат”, рекао сам. “Да ли сте ти и твоји родитељи после тога још некада разговарали о томе?” “Не. Само су ми рекли да ћу да пођем у школу св. Томе.” “Kако си се осећао када су ти то рекли?” “У реду.” “Ако би се сада указала прилика да пређеш у једну од тих школа, да ли би то још увек желео?” “Не. Желим да останем у школи св. Томе. Молим вас, докторе Пек, помозите ми да останем.” Био сам изненађен и дирнут Роџеровом изненадном спонтаношћу. Школа му је очигледно постала важна. “Због чега хоћеш да останеш?” За тренутак, Роџер је деловао збуњено и замишљено. “Не знам”, рекао је после кратке паузе. “Тамо ме воле. Осећам да ме тамо воле.” “И ја тако мислим, Роџере”, одговорио сам. Сестра Мери Роуз ми је сасвим јасно написала да те сви воле и желе да останеш у школи. Па пошто и ти то желиш, ја ћу и предложити и њој и твојим родитељима. Kад смо већ код тога, сестра Мери Роуз каже да си веома добро радио са ретардираном децом. Kако је било у Њујорку?” Роџер је изгледао збуњен. “У Њујорку?” “Па, да, оно када си ишао на конференцију о ретардацији. Сестра Мери ми је рекла да је школа гласала да те пошаље на тај пут. То је велика част за неког ко још нема ни шеснаест година. И како је било на конференцији?” “Нисам отишао.” “Ниси отишао?” — поновио сам глупаво. Онда је почео да ме обузима ужас. Интуитивно сам осећао шта следи. “Зашто ниси отишао?” “Родитељи ме нису пустили.” “А због чега?” “Рекли су да је моја соба неуредна.” “Kако си то примио?” “У реду”, рекао је Роџер тупо. Одлучио сам да допустим нијансу беса у свом гласу. “У реду? Школа те награди узбудљивим путовањем у Њујорк на основу твог личног успеха, а родитељи не дозволе да идеш, и ти ми кажеш да је то 'у реду' То је срање.” Роџер је изгледао врло несрећан. “Моја соба јесте била неуредна.” “И ти мислиш да је казна била адекватна преступу? Мислиш да је то што ти соба није уредна довољан разлог да ти се не дозволи такав узбудљив пут — пут који си заслужио, пут на коме би нешто научио?” “Не знам;” Роџер је само тупо седео не знајући шта да каже. “Да ли си био разочаран или љут?” “Не знам.” “Да ли мислиш да, можда, јеси био разочаран и љут и да можда то има неке везе са твојим проваљивањем у собу Оца Џерома?” “Не знам.” Наравно да није знао. Kако је могао да зна? Све је то било несвесно. “Роџере, да ли ти се икада деси да се наљутиш на своје родитеље?” — упитао сам пажљиво. Роџер је наставио да гледа у под. “Они су у реду”, рекао је. Роџерова депресија је била без промена. Исто је важило и за углађену сабраност његових родитеља. “Жао нам је Што вас поново узнемиравамо, докторе”, изјавила је госпођа Р. док сам их уводио у ординацију после виђења са Роџером. Села је и скинула рукавице. “Немамо ништа против тога што смо опет овде”, рекла је смешећи се, “али, наравно, надали смо се, за Роџерово добро, да нешто овако неће поново бити неопходно. Претпостављам да сте примили писмо од управника школе?” Одговорио сам да јесам. “Моја супруга и ја веома бринемо да је тај дечак сада већ дубоко загазио на пут обичног криминалца”, рекао је господин Р. “Можда је требало да послушамо ваш савет и пошаљемо га оном доктору. Kако се оно звао? Знам да је било неко страно име.” “Др Левенсон.” “Да. Kао што рекох, можда је требало да га пошаљемо код тог вашег др Левенсона.” “А зашто нисте?” Очекивао сам добро припремљен одговор. Пошто су ми се поново обратили, знали су да ће се то питање неизбежно поставити. И наравно, нису губили ни тренутка, него су га чак и сами споменули. Баш ме је занимало шта ће рећи. “Па, ето, ви сте нас оставили у убеђењу да све зависи од Роџера”, одговорио је господин Р. помирљиво. “Сећам се да сте рекли нешто као да се ради о његовом животу — или нешто тако. А знам да сте после нас о томе разговарали и са њим. Па пошто он није показивао нарочито одушевљење за одлазак код тог вашег др Левенсона, одлучили смо да не вршимо притисак на њега.” “Осим тога, били смо забринути и за Роџерово самопоуздање”, придружила се госпођа Р. “Kако је већ имао слабе оцене у школи, бринули смо да ће одлазак код психолога лоше утицати на његово самопоуздање. Самопоуздање је веома важно код младих људи, зар не докторе? . . . А можда смо се и преварили”, додала је уз шармантни смешак. Ово је било стварно добро смишљено. У неколико речи су успели да изокрену целии ситуацију тако да је испало да смо за то што они нису послушали мој савет криви Роџер и ја. Није било никаквог смисла да о томе наставим са њима да расправљам. “Да ли имате било какву идеју о томе шта је могло да наведе Роџера да се упусти у крађу?” — питао сам. “Никакву, докторе”,, одговорио је господин Р., “ми смо, наравно, покушали да разговарамо са њим, али он ништа није хтео да нам каже. Потпуно смо изгубљени.” “Kрађа је често израз љутње”, рекао сам. “Да ли имате неку идеју шта је могло Роџера да наљути? Нешто у свету око њега, нешто у школи или нешто код вас?” “Ништа о чему ми знамо, докторе”, одговорила је госпођа Р. “Да ли се нешто десило између вас и њега отприлике месец дана пре него што се одлучио на крађу, а што је могло да га разљути или повреди?” “Не, докторе”, поново је одговорила госпођа Р. “Kао што смо вам већ рекли, ми смо потпуно изгубљени.” “Kако сам разумео, Роџеру нисте дозволили да отпутује у Њујорк на конференцију о менталној ретардацији за време Божићњих празника”, рекао сам. “Ох, па није, ваљда, да се Роџер због тога потресао?” — узвикнула је госпођа Р. “Није изгледао потресен када смо му рекли да не може да иде.” “Роџер има великих тешкоћа у изражавању љутње”, рекао сам. “Велики део његовог проблема лежи баш у томе. Него, реците ми, да ли сте ви мислили да ћете га потрести тиме што му нећете дозволити да иде?” “Kако смо могли да знамо? Откуд ми можемо да предвидимо такве ствари?” — одговорила је госпођа Р. помало ратоборно. “Ми нисмо психолози, знате. Ми смо само учинили оно што смо сматрали исправним.” Пред очима ми се појавила слика господина Р. на безбројним политичким састанцима на којима се савети моћника баве разматрањима и применама баш таквих предвиђања. Али још једном, није било никакве сврхе борити се са њима. “Због чега сте мислили да је исправно не дозволити Роџеру да оде на тај пут?” — питао сам. “Због тога што неће да спреми своју собу”, одговорио је господин Р. “Непрестано му говоримо да собу мора да држи уредном, али он то једноставно неће. Зато смо му рекли да није подесан да буде амбасадор у иностранству кад није у стању ни сопствену кућу да држи у реду.” “Не видим какве везе има амбасадор у иностранству са кратким путовањем до Њујорк-Ситија”, рекао сам, већ помало раздражено. “Осим тога, мислим да су ваша очекивања од њега у овом погледу потпуно нереална. Врло је мало петнаестогодишњих дечака који своје собе држе уредним. У ствари, било би забрињавајуће да није тако. Мени не изгледа да је то адекватан разлог да се младом човеку не дозволи да оде на узбудљив пут на коме ће нешто научити и који је заслужио сопственим залагањем на вредном пољу рада.” “И о томе смо хтели да поразговарамо са вама, докторе,” — рекла је госпођа Р. љубазно и чак слатко. “Ја уопште нисам сигурна да Роџер треба да настави да ради са том ретардираном децом. На крају крајева и нека од те деце су ментално оболела.” Осећао сам се беспомоћно. “Можемо ми овако лепо да причамо колико хоћемо”, проговори господин Р., “али нешто морамо што хитније да предузмемо. Ако се нешто одмах не учини, тај дечак ће постати обичан криминалац. Летос смо нешто говорили о школи са интерантом. Да ли то још увек препоручујете, докторе?” “Не”, одговорио сам. “Kада смо у јуну о томе разговарали, нисам био потпуно сигуран да је то добра идеја и због тога сам предложио да Роџер пре свега оде код др Левенсона. Таква школа је и даље једна од могућности, али сада сам још мање сигуран да је права. Роџер воли своју нову школу. У њој се осећа вољеним и мислим да би за њега било прилично трауматично ако би га из ње изненада исписали. Не видим никакву потребу за доношењем брзих, непромишљених одлука и зато бих вам, још једном, препоручио да Роџера поведете код др Левенсона.” “Значи, опет се враћамо на почетак”, узвикнуо је господин Р. очигледно изнервиран. “Зар не можете да нам препоручите ништа конкретније?” “Па, имао бих још нешто да препоручим”, рекох. “А шта?” “Озбиљно вам саветујем да вас двоје, такође, пођете на терапију. Мислим да је Роџеру озбиљно потребна помоћ. А исто тако мислим да је потребна и вама.” Уследио је тренутак ледене тишине. А онда се господин Р. осмехнуо малим осмехом који је говорио да га све ово забавља. “То је веома занимљиво, докторе,” — рекао је сталожено. “Баш ме интересује због чега сматрате да је нама потребна та, како сте је назвали, терапија?” “Драго ми је што вас интересује”, одговорио сам. “Ја сам мислио да ће вас, можда, узрујати. Мислим да вас двоје треба да се подвргнете психотерапији због тога што изгледа да немате саосећања за Роџера. Психотерапија за вас саме ми се чини као нешто што би могло да вам помогне да Роџера боље разумете.” “Докторе”, наставио је господин Р. сталожено и углађено, “ваш савет ме збиља интригира. Нећу да се хвалим, али изгледа да сам прилично успешан у својој професији. Моја супруга је такође успешна у својој. Немамо никаквих проблема са својим другим дететом. Моја супруга је чак и једна од водећих личности у нашој општини. Она је члан одбора и веома активно укључена у црквене активности. Заиста ме интригира због чега нас сматрате ментално оболелим.” “Хоћете да кажете”, парафразирао сам ја, “да је Роџер онај који је болестан, а да сте ви здрави. Истина. Роџерови проблеми су видљивији. Али, пре свега, Роџерови проблеми су и ваши проблеми. А са мог становишта, све што сте у прошлости учинили да би се ти проблеми решили било је погрешно. Роџер је желео да се упише у школу у којој постоји интернат. Ви сте га одбили и више о томе нисте ни размишљали. Ја сам вам саветовао да га поведете код др Левенсона. Одбили сте тај савет. И сада, када га је његов мали колектив наградио за лично залагање, ви му нисте одобрили да прими награду, без икаквог размишљања о томе како ће се то на њега одразити. Ја не кажем да ви свесно покушавате да повредите Роџера. Али кажем да, са становишта психологије, ваше понашање одаје осећање великог непријатељства према њему.” “Драго ми је што сте истакли да је то тако само са вашег становишта, докторе”, рекао је господин Р. наступајући у својој најбољој улози вештог адвоката. “Јер то и јесте тако само са само вашег становишта, зар не? А постоје и друга становишта, зар није тако? Признаћу вам да заиста почињем да осећам извесно непријатељство према Роџеру, сада, када је на путу да постане обичан криминалац. А знам и да смо са вашег, психолошког становишта, ми, његови родитељи, одговорни за свако његово и најситније злодело: Али лако је вама да упирете прстом у нас. Нисте ви онај који у зноју свога рада покушава да му пружи најбоље образовање и најстабилнији могући дом, него смо то ми. Ви са тим ништа немате.” “Оно што мој супруг покушава да каже, докторе,” — придружила се госпођа Р. — “јесте да, можда, постоји и неко друго објашњење. На пример, мој ујак је био алкохоличар. Зар није могуће да је Роџеров проблем генетске природе, да је, можда, наследио неки дефектни ген и да би испао овакав без обзира на то како се ми према њему понашамо?” Гледао сам их осећајући све већи ужас. “Мислите, зар није могуће да је Роџер, можда, неизлечив — то је оно што покушавате да кажете, зар не?” “Па, нама би било страшно да помислимо да је он заиста неизлечив. Ја се свакако надам да негде можда и постоји неки лек или нешто што би могло да му помогне” — мирно је рекао господин Р. “Али ми ни у ком случају не можемо очекивати да ви, доктори, пронађете лек баш за све, зар није тако?” Шта сам могао да кажем? Морао сам да задржим научну дистанцу. “Постоје бројна психијатријска стања која су потпуно или делимично заснована на наслеђу и генетици. Међутим, у Роџеровом случају не постоји ништа што би говорило у прилог претпоставци да су његове тешкоће део једног таквог стања. Моја дијагноза за проблем који има ваш син је депресија која није ни наслеђена, ни неизлечива. На против, сматрам да су његове тешкоће апсолутно излечиве под условом да му се помогне да схвати своја осећања, а вама, да промените начин на који се односите према њему. Ја не могу да гарантујем да је моја дијагноза тачна. Она је закључак до кога сам дошао на основу свог искуства и расуђивања. Изражено у процентима, рекао бих да је деведесет осам процената тачна. Ако немате поверења у моју дијагнозу, треба да потражите мишљење још неког психијатра. Ја могу да вам препоручим, а можете и сами да потражите неког кога ви хоћете. Али морам да вам кажем да немате много времена. Иако сматрам да се ради о нечему што се може излечити, ако нешто хитно не предузмете, то касније може и да се промени.” “Али то је само ваше мишљење, докторе, зар не?” Господин Р., је наваљивао на мене на начин на који води своје најбоље судске процесе. “Јесте”, сложио сам се. “То је само моје мишљење.” “И зато нема научних доказа, зар не? Ви мислите да је то проблем код Роџера, али ви не знате. Тако је, зар није?” “Тако је.” “Значи, потпуно је могуће да Роџер пати од неке наследне болести чију дијагнозу ви у овом тренутку нисте у стању да успоставите.” “Јесте, то је могуће, али врло мало вероватно.” Застао сам да бих запалио цигарету. Руке су ми се тресле. Погледао сам их. “Знате”, рекао сам, “мени се чини да сте ви спремнији да поверујете да Роџер има неку неизлечиву болест — да га отпишете — него да поверујете да је и вама самима потребна терапија.” У њиховим очима се за делић секунде појавио страх, прави животињски страх. Али скоро истог момента су повратили своју углађеност. “Ми само покушавамо да успоставимо чињенице, докторе. Тешко да нас можете критиковати због тога што желимо да разлучимо чињенице од фикције, зар није тако?”, објаснио је господин Р. “Многи људи се боје да приступе психотерапији”, рекао сам осећајући се као неко ко покушава да у Kремљу продаје Библије. “То је сасвим природно. Нико није тек тако спреман да допусти да неко испитује његове унутарње мисли. Али када једном кренете, више није тако застрашујуће. Ако мислите да би помогло, ја ћу се сам прихватити да радим са вама. То би нарушило моје правило да радим само консултације, али учинио бих све што могу да бисте ви и Роџер добили сву потребну помоћ.” Други део >>> Одломак из књиге М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)
  17. Иван Ивковић

    Ананија и Сапфира

    Налазимо се пред једним чудним догађајем. Не налазимо га у Јеванђељу већ у Делима апостолским (Дап 5, 1-11). Ово је први пут, од како је Бог дошао у свет и постао тело, да видимо пројављивање Господње у једном веома тескобном моменту које поприлично подсећа на нека старозаветна рвања између Бога и Израиља. Проблем је што се у старозаветној историји много тога именовало антропоморфизмима (јер Откровење Христово још није ступило на снагу), али овде, доласком Богочовека, видимо другачију интервенцију која се ни пре ни после тога није више тако пројавила. Ту већ не можемо говорити о границама антропоморфизма које је преувеличало или приписало Богу нешто што Он није урадио. Можда је бласфемично рећи али имамо помало сурову слику пред нама: Дух Свети убија префригани брачни пар. Зар је дошло до трења између Сина и Духа? Син дође грешницима а недуго након Његовог васкрсења и вазнесења, Дух спроводи другачију мисију? Наравно, у једном моменту, не на генералном нивоу. Видимо да су и ученици Христови имали нагиб да у једном трену низведу огањ са небеса да побију оне који се противе али их Христос кори. Шта се онда овде дешава? Јер очигледно је одступање. Као да није било већих злочинаца од Ананије и Сапфире који су заслужили потирање тим више? Било је. Зар није било могуће Христовим изобличавајућим начином довести ово двоје до покајања и само на томе се у Христовом маниру задржати? Било је. Обзиром да се деловање Духа пре овог момента (док је Син мисионарио) и после овог момента више не понавља, могуће да је реч о једном изузетку за опомену не само једној цркви у оно време него свим црквама у свим временима. Подсећање да се Бог не искушава. Подсећање да Суд припада Њему. Подсећање да Он има власт не само да убије него и да оживи. Не смемо изгубити из вида Ананију и Сапфиру из есхатолошког, васкрслог угла. Па опет, не може се човек не запитати, зашто таквог вида деловања Духа нема данас? Ако се данашња аргументација темељи на исказу да Бог не жели да буде вољен због Његове силе, а у овом случају Духа многи би данас дрхтали и нико не би по слободи волео Бога, зашто онда овде видимо другачије иступање? Зар је Богу потребна демонстрација силе када је се Христос много пута одрекао у корист човечанства? Када је и Он Сам одолео Сопственој сили много пута а могао ју је спровести? Наравно, говоримо о изузетку јер деловање Духа се не може ограничити само на овај контекст када је Његово првенствено дејствовање очишћујућег и освећујућег карактера. Имамо једну опомињајућу догодовштину пред нама у чијој диоптрији можемо изблиза боље да погледамо многе парове. Несумњиво је да има љубави међу многима али често се та љубав између двоје не превазилази искораком према неком трећем. Долази до уједињења љубави на заједничком нивоу које врхуни у презиру према неком трећем. Ту се показује демант љубави. Двоје нису довољни да се одрже заједно на једном месту. Потребан је неко т/Трећи. Не само у димензијама рађања деце, проналажењу пријатеља, итд., већ, наравно, ради се о Богу. Бог који иште већи императив: „Ако љубите само оне који вас љубе каква вам је хвала?“ (Лк 6, 32-34). Веома провокативно. Данас имамо пуно сепарација, кланова, унутар породице, унутар фирме где радимо, унутар цркве којој служимо. Треба се запитати. Интриге и резервисаност постављају границе отуђења. Заједничка оговарања не доводе до изласка према неком трећем. Љубав која постоји само унутар једног гета на ушртб другог гета, једног члана породице на уштрб другог члана, итд., није модус који може такву љубав потврдити као љубав. И демони се уједињују против људи када су гладни зла, али када су сами са собом потиру један другог. Тако је и са паровима. Уједињени само у зони интереса. Питање је колико уопште воле једно друго или само на свој интерес мисле у односу на дежурног другог поред себе. А ако неко не припада њиховом калупу, окрећу се заједнички против њега, држећи се у том науму чврсто један другог. И ту можемо додати оно Христово: „Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој…“ (Лк 11, 13) или: „Од сада ће устати мајка на ћерку…“ (Лк 14, 26). Посреди је демаскирање лажне љубави, љубави која није Бог, јер Бог воли и добре и зле, а лажна љубав воли само један однос унутар себе док за други однос изван себе презире. Можда смо у случају Ананије и Сапфире ми опоменути? Можда се њих двоје нису ни волели. Спољашњи поглед Дела апостолских не открива њихов унутрашњи однос, осим што се запажа њихова „унија“ на нивоу да слажу и Богу и народу. Колики је ниво водостаја наших лажи данас? Оних које свесно носимо, или још горе, оних којих нисмо ни свесни да носимо? Најпре оних које знамо да носимо а глумимо да не знамо да их носимо. У тој глуми, у том немогућем самоскривању а да не знаш у који угао сопства си сакрио истину, се крије сав пандемонијум нашег лицемерја. То је место које треба ишчашити. Па ако Дух већ продире до расецања кости и удова, онда само можемо наслутити колико је место овог пара било безосећајно за свет око себе, да Дух прилази са радикалном оштрицом. Можда је Дух попут неког хирурга кренуо у операцију али се девијација нечије патологије толико показала фаталном да тело није могло да издржи исту. Зато смрт обара ово двоје. Дух је кренуо према њима ништа мањом педесетницом освећења али друга страна није нашла место за Бога у свом срцу. Природна последица непримања Бога у сопствено биће је смрт. Овде само видимо изузетак јер је и спољашња фасада (анатомија) потврдила своју отпадију. Не може тело умрети за Бога пре него што срце умре за Њега. Данас немамо таквих сведочанства Духоодмазде. Свако ко се удостојио да искуси Духа у свом бићу, мора да сведочи Духа љубави јер се укус блаженства не може слагати. Неодвојиво од Цркве, неодвојиво од пријемчивости. Ипак, нека Тајна остаје да трепери у ваздуху. Тајна која поред велике слободе оставља простор за страхопоштовање. Колико год случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер ни мање ни више задобише смрт само због једне лажи (а данас имамо много већа зла), не можемо ући у Божије мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену. Могуће да је пре реч о унутрашњем устројству бића које је у потпуности незаинтересовано да прихвати свет другачији од својих интереса. Такав вид отуђења врхуни не у једној охолости, него у две охолости. Једна охолост утврђена сопственим фантазмима и жељама. Овде имамо, дакле, једну заједницу која не жели да доприноси развоју друге Заједнице. Овде се суочавамо са антиномијом између мноштва биолошких заједница које не желе заједничку основу са Црквом. Зато овакав вид иступања Духа више наликује на есхатолошки угао гледања, оштро пројављен само на једном историјском месту. Одвајање од Бога и одвајање једних од других подсећа на овај вид разлучења. Ипак, један занимљив скандал остаје за рационалисте: Божије убиство не сноси никакву моралну одговорност. Никола Ђоловић Извор: Уподобљавање
  18. Иван Ивковић

    Даље од вести

    Неки човек је зависан од вести, као окорели пушач од пакле цигара. Вести током дана, вести увече, анализа вести на крају недеље. Шта се догодило? Како је тамо? И између редова: кога су убили? Шта је изгорело? Кога је сустигла несрећа? Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе. Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“ Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетки, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском. Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности. Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране. „Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду. У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру, а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чиниће ти се невјера!“ (Ис. 33, 1) Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“. Протојереј Андреј Ткачов Превод са руског: Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  19. Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења човек је рано спознао у свом животном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице. Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом. У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета. „Гледање лица“ у Старом Завету Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“. Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6). Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12). То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7). Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна. Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота? Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност. Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему. Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми. Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета. Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице. Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу. Јован Благојевић Извор: "Православље" бр. 1183 View full Странице
  20. Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице. Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом. У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета. „Гледање лица“ у Старом Завету Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“. Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6). Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12). То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7). Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна. Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота? Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност. Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему. Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми. Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета. Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице. Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу. Јован Благојевић Извор: "Православље" бр. 1183
  21. Иван Ивковић

    Дистанца

    Дистанца је потребна… Тек у осету да си ускраћен за нешто развија се теологија смисла и теологија нежности. Тако бестидне васпитаваш. Под условом ако бестидни уопште осећају да су нешто изгубили. Ко не осећа да је нешто изгубио, дистанцу узима за трајног водича а то је већ погрешно, јер тако настаје отуђење. А у високим зидовима које си подигао око себе, не може становати ни смисао, ни нежност. Дистанца не значи ескапизам од отворене рањивости већ од туђе безосећајности. Не дистанцираш се да би себе поштедео само бола, не, него да други себи и свом разуму дође. Ако у дистанцираном теби преовлађује бол, онда смисао и нежност нису изгубили своје место, значи да си још међу живима. Остаје само неизвесност када ће и да ли ће други себи доћи и како ћеш се ти поставити у том моменту када се он укаже. Некада је потребна радикална дистанца, на дужи временски период. Док су ране још свеже. Ипак, некада ни време није довољно. Није све ни у праштању ако то други злоупотребљава. Ако Дух Свети напушта човека када он грех уместо Бога пожели, исто се збива и овде када две стране не могу више да нађу заједнички језик који их уједињује у тајни разумевања. Ако се Бог привремено дистанцира, Он то не ради јер умањује Своју љубав, не, него да други себи дође, уразумљењу, покајању, како би нови сусрет опет запечатио дах љубави. Слично се и овде дешава, премда су људски спорови увек у некој тачки погрешиви (баш зато што су људски), колико год једна или обе стране претендовале на сопствену непогрешивост и суд другом. Оно што се из близине не види – са дистанце се најбоље види. Уместо кадра близине – цела слика даљине. Парадокс… Оглашавам годину глади Господње! Повлачим све своје армије Све плотуне својих присуства. Претворићу све своје речи у леденице Зашићу сваки смисао језика Под неизречена стопала, У случају да се који врати Да га има ко погазити Ако пак нема – да се сам убије. Просућу сваки ланац да ме обмота Стиском челичног клатна. Нећу ићи више међу људе Нећу гањати њихова платна. Повлачим сва своја пророштва И она прекаљена сувим златом И она лажна умочена блатом. Нећу више да пратим сенке другог Лагао сам када сам поштовао. Радије бих јео камење И себи зубе сваким залогајем ломио Неголи да једем тврдог човека Жилавог од неодноса, кости. Сакрићу се као буре барута Док не експлодирам као срам јавно. Искушаћу Бога који рече Да ако се ко сакрије Да ће га деца прославити а камење проговорити. Не тражим своје славе! Над собом изричем проклетство: Јер ако ја од свих не одустанем Нећу ни за једног наћи – У себи место… Никола Ђоловић Извор: блог Уподобљавање
  22. Иван Ивковић

    Тајна музике

    Да вам саопштим коју реч о музици, том милозвучном говору Божијем на овоме свету и на свим световима Божијим. У ранијим вековима људи су говорили о музици сфера и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњава цео бескрајни простор звездани. Мислили су да звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави, говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нота, нота некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И кад се потомак Адамов, мучен проклетством свога претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, кад је душа зашиштала, у вечној жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главне: …И род женин стаће змији на главу… Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сада немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо стварно створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања и наде и чекања већ Живота Самог. Небеска музика похрањена је у свему створеном. (Хилдегарда од Бингена) Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, то су душе ближе осећању неба и невидљивих анђелских светова. Али авај, све је на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као кад би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И кад би ми, уместо да уживамо у њему, скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако и са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују с његове меке обале посуте цвећем и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност која мами и коју треба познавати да би постала неопасна. Јер музика није небо на овом свету, она га само предсказује, издалека на њега указује и опомиње да се, сада, између нас и неба налази огромна провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, ваше душе отварају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке које вуку на дно језера, које, најпре омађијају, онда вуку и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој само једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути, сачекати тајне одговоре. Тада ће донети плода. Ја знам да међу вама има бар једна душа која ће чути и чувши разумети и радовати се. Свети Варнава (Настић), из писма сестринству манастира Јазак
  23. Иван Ивковић

    Сан о црном детету

    Млада жена, пијанисткиња код које се изненада јавила анксиозност приликом наступа, сања следећи сан: Посматрам малу, тамнопуту девојчицу која свира клавир. Задивљена сам њеним талентом. Али, дете је безлично и ружно, скоро црно (сигурна индикација фигуре у сенци). Сневачица помишља да дете неће имати много среће као одрасла пијанисткиња, ако не постане лепша и софицистиранија. Даљи рад на сну открио је да су сневачицу у детињству родитељи охрабривали да развије своје таленте и свира клавир – наравно савршено, као што су инсистирали да савршено уради све чега би се прихватила. Бити несавршен у било чему, значило је бити промашен и ништаван. Родитељи су били одушевљени када је девојчица постала успешна, јер их је то друштвено уздизало. И мада је споља и сама уживала у слави, изнутра се дете у њој тајно љутло што га терају изван његовог пиродног темпа и што га користе као статусни симбол. Црно дете у сну је њено сопствено – тај део себе она је закључала у детињству, јер је правио грешке и није живео према очекивањима савршенства. И, што је више тежила ка паметној и лепој, али лажној слици о сопственој личности, то је тамнопуто дете бивало све неспособније, а као резултат могла је да свира клавир само уз велике тешкоће и анксиозност. Решење лежи у победи над надређеним и буђењу тог малог црног детета, прихватајући га као део себе, са свим његовим дечијим несавршеностима и допуштајући му да сазри на свој посебан начин. Заволети себе онаквог какви смо били као дете јесте апслутна раскрсница у развоју личности. Извор: Центар за дубинску психологију и анализу снова др Иван Настовић
  24. Иван Ивковић

    Порнографија

    Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање? То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот. Живимо у свету који је уништио појам Љубави. Последице оваквог чина јесу захладнели односи међу људима, усамљеност, депресија, алкохолизам, наркоманија, али најснажнија јесте што је Љубав замењена – развратом. Губљењем вере у истинску Љубав и жртву, модерни човек друге људе престаје да гледа као браћу и сестре, као неког коме је потребна његова љубав и пажња, већ као противнике или као објекат задовољења својих страсти. Када видите слику згодне девојке у неком часопису, на реклами, или да је једноставно прошла поред вас, на шта прво помислите? На изглед, положај у коме се сликала или како хода, шта је обукла… Нисте ни помислили ко је она, зашто је ту, да ли се иза тог лажног осмеха крије туга и бол, да ли има породицу, проблеме… Нисте ни помислили да и ви имате мајку, сестру или девојку и да не бисте волели да њих неко гледа на тај начин. Једноставније је да у њу гледате само као објекат који може да задовољи, макар и у машти, вашу сексуалну жељу. Овакав став укорењен је у данашњем модерном свету. Жене се посматрају искључиво као сексуални објекти, или као објекат који својим сексипилом може да привуче људе, па се користе у рекламама чак и за производе где то нема никакве логике. Жене су ту улогу прихватиле. Осећајући се надмоћним због заводљивог изгледа, и чињеницом да је то једино потребно како би зарадила за живот, модерна жена одбацује улогу мајке и супруге и прихвата улогу пуког сексуалног објекта. Када нема Љубави, нити свести о њој, све се на крају претвара у разврат. Тако нешто кулминира данас, пред нашим очима, и ми то сасвим јасно подржавамо. Учествујући у томе, или пасивним учествовањем у спречавању истог. Појава порнографије је печат дегенерисаног размишљања и схватања Љубави. Порнографија је нешто што је данас сасвим нормално и прихваћено, чак пожељно. Ретки су они који ће јавно подићи глас против ове болесне појаве. Првенствено због људске слабости, у ову замку упао је велики број људи. Омасовљењем корисника интернета, порнографија је постала сасвим лако доступна свима, од најмлађих до најстаријих, свакоме ко у претраживачу уме да унесе одговарајући назив. Мобилни телефони ученика основих школа су пуни порно-клипова, док су у средњим школама ученици неретко и учесници. Логична последица толике лаке доступности ових снимака била је засићење “обичном“ порнографијом, па је човечанство продубило своју болест и наказност до неслућених граница. Крајњи стадијум је постала педофилија, званично и даље кажњива, али је питање до када ће тај став трајати. Какав утицај по душу човека има порнографија? Погубан! Управо честим гледањем порнографије ми себи намећемо став са почетка текста, Љубав замењујемо развратом. Нешто честито ми каљамо и уништавамо на најгрубљи начин. Гледањем порнографије, нама такво размишљање прелази у навику. То није “само још овај пут“, или “само за ових десет минута“, такав однос према другима нама постаје животни став. И наравно, увек можемо себи наћи оправдање, јер та девојка је сама хтела да учествује. Христос пред осуђеном проститутком није рекао “сама си тражила“, већ је спасио од каменовања! Прегршт је „оправдања“ која ћемо пронаћи, али само је једна истина – наша слабост да се одупремо томе! А какав утицај по друштво има наше гледање порнографије? Јесте ли размишљали да сваким уласком на порно-сајт подржавате ову болесну индустрију? Сваким одгледaним снимком ви сте дали подршку нечијој сестри, ћерки да се скине пред камерама. Наравно, бранићете се да сте ви само један од милион који то посећују. Али управо због тих милион и постоји цела та индустрија. Да није људи који свакодневно посећују порнографске сајтове, порно индустрија би пропала, што би спасило душе многих. Због свега овога још једном размислите пре него што се поново предате сопственим страстима. Извор: Смрт свету
  25. Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку збиља немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести али још и пре од разних душевних потреса пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола. Пошто сам о болу једном раније опширније писао (у књизи „Психолошко и религиозно биће човека“, Беседа, Нови Сад, 1994.) споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази: 1. негирање и потискивање бола, 2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло, 3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и 4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу. Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дуготрајне телесне болести на психу човека или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина). Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења „сластољубља“, које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол. Човек који тражи да „лако“ и „прихватљиво“ разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и „меланхолији“, као једном од „седам смртних грехова“. Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај „природно“ покушава да одбрани „слашћу“, појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима „сластољубља“ која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата. Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) „садомазохистичке клацкалице“, претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог „решења“ бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу „утопи“ у „сласт“ хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог „сластољубља“ у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као „жртвено јагње“, као неког ко не носи само свој већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који „заслужено“ прима и подноси душевне болове сваке врсте. Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним „решењима“ душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље! Владета Јеротић из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“, издање Ars Libri, Београд, 1998.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...