Jump to content

Иван Ивковић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    7243
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    5

Последњи трофеј

Иван Ивковић је имао/ла садржај са највише реакција!

12 Пратилаца

О Иван Ивковић

  • Ранг
    ковач

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    долина плача
  • Интересовање :
    музика

    https://pouke.org/forum/topic/18068-%C5%A1ta-je-muzika-what-is-music/

Contact Methods

  • Website URL
    https://deprofundisweb.wordpress.com
  • Facebook
    https://sr-rs.facebook.com/podviznicka.slova/
  • Twitter
    https://twitter.com/podv_slova
  • Instagram
    https://www.instagram.com/crn0dete/

Скорашњи посетиоци профила

29490 посетилаца
  1. Иако се у молитви „Оче наш“ две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, подједнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости. Св. Марко Подвижник у својим „Похвалама о духовном закону“, када је реч о исходиштуискушења, очевидно да се најпре одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести већ, чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим „механизмом одбране“ који се назива „пројекција“), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): „Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога.“ Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша а не туђа, што значи да не гледамо „трн у оку брата свога“ док не сагледамо и не извадимо „брвно из свога ока“, није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то можда наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, и нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан „жалац у месо“ нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести). Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас разумећемо једном да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. „Посматрајмо пажљиво“, вели св. Јован Лествичник, „да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу“. Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је „савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ“, сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења. У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан а и користан исправљач и то у току читавог нашег живота. Овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи: „Живи са умом у срцу. Благо оном коме ум у срцу почива!“ Збиља, благо оном човеку коме је „Бог помоћник“, јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ. Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека „до мере и раста висине Христове“, управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца „унисоно“ (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка – да трпимо оно што нас задеси. Владета Јеротић из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“, издање Ars Libri, Београд, 1998.
  2. Негде између 49. и 52. године после Христовог рођења, како у 17. глави „Дела апостолских“ сведочи Апостол Лука, Апостол Павле се сусреће са Атињанима. Тај сусрет догодио се на Ареопагу где је Апостол Павле полемисао са атинским философима: стоицима, епикурејцима и новопитагорејцима и где им је проповедао Христа. У том разговору, како сматра Лубардић, зачета је хришћанска философија. Преузми звучни запис (Радио Светигора) >>>
  3. Не молим те, Господе, за чуда и виђења, него за снагу у свакодневном животу. Научи ме умећу малих корака. Учини ме сигурним у раздвајању времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим шта је веома, а шта мање важно. Молим те за разум да одредим суздржаност и меру, да кроз живот не клизим, већ да разумно одређујем дневни распоред, да приметим светлост и врхунце, да нађем времена за лепоту, уметност и културу. Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да садашњи тренутак препознам као најважнији. Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протећи. Обдари ме трезном спознајом да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци живота – уз које растемо и сазревамо. Подсети ме да срце често замућује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који це ми стрпљиво рећи истину. Увек ћу Теби и људима пустити да ми говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казивана. Ти знаш колико нам треба пријатељство. Дај ми да будем дорастао том најлепшем, најзахтевнијем и најосетљивијем дару. Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз попратно писмо или без њега. Створи од мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како би дотакао и оне који су “испод”. Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба. Научи ме умећу малих корака.
  4. На православним сајтовима ових дана иду дискусије о томе како разним забранама и застрашивањем неуротизирају младе људе у Цркви, између осталог и у вези полних односа. Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и тешку историју уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно. Одмах да кажем да ни у ком случају не „нападам на Цркву“, нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се удаљим и да расуђујем спокојно. Не треба тражити кривце Дискусија је бурна но мени се чини да не иде у добром правцу. Као прво, сви траже кривце и кривицу пребацују једни на друге – или су духвоници лоши, или су уопште „попови“ никакви, или напротив „сама је крива“ или нешто друго. И то је нормално за самог истраумираног човека, док год остаје у простору своје трауме – он ће неизбежно да друге сматра кривим за своју тескобу и биће испуњен разним негативним осећањима према њима. Но, ако се уздигнемо изнад тога – далеко је важније питање: „А како је исправно?“ и „Шта предузети?“. Као друго, све се на неки начин своди на питање, да ли је телесни однос пре венчања дозвољен или не. Мада проблем уопште није у томе. У чему је смисао свега тога? Ево и једна од „пострадалих“ пише непосредно: „Далеко лакше би поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ништа лоше, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ само хоће да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до венчања“. Схватате? Уопште није реч о том, да свима све буде дозвољено, шта год да пожелe, него усмислу забрана. Забрана предбрачних односа међу људима, који једно друго воле и намеравају цео живот да проживе заједно, изгледа ирационална. Но у религији (било којој) уопште постоји много ирационалних забрана. То је таква сфера живота. Религија обухвата инструкције како да се односимо према оном што човеку по дефиницији није баш јасно. Немогуће је објаснити, зашто се у четвртак може јести месо, а већ у петак се не сме. Или зашто Јевреј у суботу не сме скоро ништа од оног што у осталим данима не само да сме, него је и нужно да чини. Но чак и у ирационалним правилима постоји смисао. Ти схваташ, због чега чиниш то и то или се одричеш тога и тога, шта се надаш да ћеш добити на крају. И то шта се надаш добити, теби је заиста толико важно и нужно да ради тога вреди потрпети. „Вољени Боже опрости“ или „не сме се, зато што се не сме“? Грех – буквално (на грчком) значи „промашај“. То што је мимо циља. А циљ у хришћанству – јесте успостављање неких личних односа с Богом, позитивна лична веза са Богом. Немогуће је промашити ако никуда не циљаш. Или ако циљаш сам не знајући куда циљаш. И немогуће је скренути с пута ако никуда не идеш. У тим ситуацијама, упоређујући их са сопственим лошим искуством, видим да је младе људе угњетавала не толико тежина или мноштво забрана, колико то што су забране напросто губиле смисао. Тај лични однос са Богом, ради којег има смисла трудити се и тренутно се од нечега одрицати, а понекад, како знамо из историје, издржати мучења, па и живот свој жртвовати – толико је он прекрасан и жељен. То осећање личног контакта, љубави, поверења и безопасности, да када те „Господ нешто проси“ – за тебе није проблем испунити Његову прозбу, чак ако баш и не разумеш, чему она. И показује се да „осовина“ недостаје. И сва правила, оцене и забране, од почетка нанизане на ту осовину, претварају се из комплексног здања – у гомилу бесмислених цигли, које почињу да се расипају и падају по нашим главама. Зашто се не сме? Просто зато што се не сме! Није дозвољено. Грех је, велики грех. Ммм…, ако већ забрањују, онда је то вероватно нешто лоше. Да, тачно, сигурно је то ужасна гадост! А сви ти што тако раде су – последњи клошари!.. Али, да наставимо о неурозама. Између „беспрекорног добра“ и „таме најкрајње“ у животу постоји још 100500 варијанти и скоро су све имају везе са умећем, правовременошћу, осмишљавањем и, шире говорећи, са општим (главним) правцем у животу и с постављеним циљевима. Плес – је прекрасна ствар, али не на сахранама. Телећи гулаш уопште није лош, но „грех“ је за оног ко је тренутно на дјети. Или напротив: тући људе је углавном лоше, но ако их бијеш да би заштитио жену од насилника – радиш исправну ствар. И тако даље… Да не говоримо о тома да у моралном систему хришћанства сам човек просто не може да постане „рђав“ због оног што ради. То је велико откриће хришћанства: да је човек нешто више од својих спољашњих пројава, да се може „мрзети грех, но волети грешник“. Чак и они савршено јавни и једнозначани неваљалци – убице, разбојници, џелати – не сматрају се потпуно презреним него остају вољена, мада заблудела, Божја деца. И на крају се могу променити – чак ако су им шансе 1:1000. У описаним случајевима (као и у мом сопственом опиту) све то некуда ишчезава. Зашто се не сме грешити? А, ђаво ће га знати… Зато што се не сме. Да не би отишли у ад. Да не би постали ЛОШИ (то је већ чисто неуротичка тема). Ако се Бог овде уопште и појављује, онда је то у дефиницијама типа: „Зато што твоји греси вређају Бога“ (тј. Он, као депутат Милонов, загледа вама у постељу и у мозак у потрази за оним чиме ће се увредити?), или још оргигиналније: „Зато што сваким својим грехом ти поново распињеш Христа“. Прекрасна мисао која, по мени, прадставља директан пут ка самоубиству. Ако ствари већ тако стоје онда је боље распети Христа једанпут и са тим заувек завршити, него Га „сецкати на комаде“. Једном речју, Бог се у том систему претвара или у жестоког прогониоца и џелата, или у мамицу – манипулаторку, која терорише „малог неваљалка“ причама о том како јој је он цео живот упропастио. Због чега се и приближавати таквоме Богу, шта уопште и радити са њим – постаје сасвим нејасно. Човек губи веру и напушта Цркву. Неуротици у Цркви Кажу да је то чисто неуротички начин прихватања забрана. Да се здрав човек просто неће фиксирати ни на забране, ни на те негативне обрасце – он ће се некако сам разабрати, сам ће према свему формирати здрав однос и тада ће код њега све бити у реду. Шта на то рећи? Да, у Цркву долазе и неуротици, између осталих. Црква није узалуд названа лечилиштем, које је потребно не здравима, него болеснима. Не желим да се неко увреди, но за веру ће се, посебно у раној младости, далеко пре самостално заинтересовати – човек с танким нервима, рањив, са неким душевним тешкоћама, него весео, самоуверен и безбрижан мангуп. Али то све спада у тражење кривца. „А, он је већ био неуротик – значи ми нисмо криви!“ Но ако је болестан човек дошао у болницу, а тамо се његово стање видно погоршало и одатле је изашао много болеснији него што је био – ту нешто сигурно није како треба. Можемо се подсетити и јеванђелске приче о једној заблуделој овци, ради које пастир оставља 99 „нормалних“. Мада би могао спокојно да каже: „Ко је терао тамо? Она је просто неуротик!“ И то би било прихваћено. Окривити духовника за све мени се такође чини удаљавањем од теме. Он је често просто „ради по инструкцији“. Долази млада особа у узрасту највеће хиперсексуалности, жали се на блудна искушења – шта са тим радити? Све како је и прописано – рећи: „Да, то је озбиљно и опасно искушење, моли се, пости, снажи се, не предај се ни по коју цену“. Шта је требало чинити? Проблем није у томе што он тада говори нешто погрешно него у томе што ни он нити било ко други из окружења није приметио нити рекао оно главно. Нису приметили (овде ћу опет да говорим из свог сопственог опита), да те личне везе са Богом и свега што из тога следује, код „духовног чада“ нема или је она веома слаба. Особа је често од самог почетка, пре обраћања духовнику, већ неуротизирана, изнурена и смућена разним забранама, осуђивањима и другом негатвном реториком, која се на њу сипала са свих страна – и то не само у сфери полности. Да је превише фокусирана на себе, на самоосуђивање и унилно истраживање својих грехова. А то је далеко већи проблем, него „блудна страст“, која је у даном случају, по свему судећи, сведочила само о њеној хетеросексуалности, физичком здрављу и о томе, да је на самом делу време да се ступи у брак. Није јој требало дати „разрешење на секс“! То она није ни желела, није ни тражила, она је прекрасно знала, да „није дозвољено“, највероватније би је то и уплашило и одбило. Обратите пажњу на то да је пред тобом човек, психички још очигледно незрео, и са њим нешто није како треба (то се обично лако види и споља). Требало је разабрати се и видети у чему је проблем. Са неколико ауторитетних речи га ослободити од наметљивог самоједства и (настраног, прим. прир.) размишљања о сопственој ништавности, њему својственим речником, да то самодејство у ствари и јесте грех. Пребацити његову пажњу са себе… за почетак макар на ближње. На оне којима је горе него њему, којима је потребна његова помоћ и поред кога би могао да се не осећа као „последњи олош“, него као цењен и поребан. Извести га, ако је потребно, узевши га за руку из тог његовог маленог, трулог света слепљеног из гордости, егоцентризма и унинија – и управити га туда где ће моћи да се потруди у тимском раду, кроз који ће се код њега појавити истински догађаји у животу и реалан морални избор – уопште, тамо где ће моћи да сазри и да се научи узимати одговорност на себе. Успут ће мање времена остати за непримерене фантазије. Проблем система Моје мишљење је да не треба кривити духовника за оно што он није учинио. Он као прво није дипломирани психолог, а као друго, таквих девојака и дечака код њега долази много, и ко ће са сваким посебно да разматра ту тему. То није проблем „лошег духовника“. То је проблем система… како да кажем… С једне стране, заиста обиље оштро негативне, неуротизирајуће реторике, у којој се човек изображава као нека смрдљива твар, апсолутно све што ради – или је грех, или је под силним подозрењем; и иза наизглед лепих епитета потпуно се губи одговор на питање „а чему све то?“. С друге стране – спасење (у смислу сусрета с Богом, проналажења духовног мира итд.) се при том претвара у дело „самих утопљеника“. Ако си нормалан, успећеш! Ево, погледај, и ја сам успела! Треба само размишљати својом главом, бити смео и упоран, себи наћи духовника… Потребан је преображај. Ни у ком случају (још једном понављам) ја „не нападам на Цркву“ и не покушавам „да јој дајем савете са стране“. Несрећа је и у томе што за мене то уопште није „са стране“. То је оно што је у своје време мој живот много искварило. Просто, када ме људи раздражено питају, „а како је исправно?“… ето, покушала сам да одговорим, како је исправно. Ја сада знам, шта је требало говорити и чинити са мном – двадесетогодишњом. Нажалост, тада то нисам знала и сама то нисам могла да учиним. Још једном: са моје тачке гледишта, уоште није реч о томе да се да „благослов за разврат“. У крајњој мери, мени у то време то није било нужно. Реч је о пажњи и интересовању за оно што происходи с младим човеком. И о томе, да му се заиста помогне да живи духовним животом, а не окружити га праћкама са свих страна и пратити, да не учини нешто погрешно. Без Бога све те праћке немају смисла. Наталија Холмогорова Познај себе
  5. Оно што човека ражалује није грех него разврат. Понајвише она врста разврата коју закон не познаје, и за коју не постоји законска казна. Из грешака, и серије грешака, које човек свакодневно учини, не мора обавезно да следи грех. Човек некако постаје попустљив према ситним брљотинама, почиње да их опрашта и другима и себи, почиње да се навикава на исприке и објашњења, шта више, на теорије, а на концу – на психологију. Простачка, неумивена уста не представљају злочин, већ највероватније од тога нешто много теже. Јер је злочин потресно дело које мора бити примећено, крвава рана која захтева исцељење. Оно полагано загађивање, што је разврат, у већини случајева остаје непримећено. Зато оно што човека разобличава и чини га нечовечним, првенствено није злочин него разврат. Грех из људског бивања није могуће уклонити, оно што треба ликвидирати јесте разврат. Када неко учини злочин, он поредак света јавно и брутално оскрвњује. У разврату је страховито то да га је могуће сакрити, и да се одвија у тајности. Она суптилна аморалност о којој Толстој говори, а која је током векова преплавила Европу, и која је постала увежбани и рефлексно прихваћени ред живота – није грех. То је оно полагано упрљање пред којим смо већ више од пола хиљаде година научили да зажмуримо, шта више, то је оно што смо назвали цивилизацијом. Унутрашњи ред људскога живота бива олабављена и осакаћена и почиње да се распада; не поседује више чврстину и доследност. Нека чудна подлост се обликује из мешавине лажи, жмиркања и церекања. И чини се да је не карактерише запостављена спољашњост, пробушена обућа, крчмарење, иметак у залагаоници, или опсцене псовке. Застрашујући разврат, који Chamfort приписује Mirabeau-у, јесте то да је зарад новца спреман на све, чак и за добро. Наравно, знамо да неки за добро ни зарад новца нису спремни. За разврат не постоји разрешење. Може се ликвидирати само на један начин, ако човек прекине са његовим чињењем и врати се у нормално бивство. Злочин је једнократан и изузетан акт, разврат је трајан процес, и то онај у ком човек људски ниво живота без престанка снижава, одећом, музиком, навикама, речима, плесом, све ниже и ниже…
  6. Питање: Оче Саво, молим Вас да ми одговорите на следеће питање. Шта да уради жена, која је одувек у вери, када је пред браком са мушкарцем, који јој у потпуности у свему одгвовара и љубав постоји, али који није у вери, није ни крштен, не занима га делатно хришћанство, иако каже да верује у Бога? Није крштен и каже да га то не занима, значи нема венчања у цркви. шта да уради она? Да ли да одустане од веначања са њим или да зарад брака одустане од венчања у цркви, иако је то за њу незамисливо да уради? Одговор: Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни. У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски. Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет. И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања. Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.
  7. Скоро све што постоји у нама (треба исправити). Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: „Од пете до главе нема ништа здрава“ (Исаија, 1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује). Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих. Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: каосамоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: „Ко је као ја?“ ; друго: „Свиме хоћу да завладам!“; треће: „Желим да живим ради свог задовољства!“ „Које као ја!?“ Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: „Бићете као богови“, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво, ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; – ако остварује започето, све очекује само од себе: он је самоуверен, сапоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног. „Хоћу да све буде моје“, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, као да се растаје са срећом? „Желим да живим ради свог задовољства“, говори заробљеник плоти и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ., 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти. Félix Bracquemond – Les Fleurs du Mal Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна. Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: „Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи.“ Не примећујемо зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност.Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када – да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, – а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу? Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд. Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете – онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче: ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари! То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања. Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања. Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута, и он креће већ сам. „Ко се, дакле, може спасти“, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? – Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј, 19, 25-26). Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Св. Тајне добија благодат Духа која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? – Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших: и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срие месно. И дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36, 25-27). Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац, – добре сасуде часне, – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину. Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај, и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред престо суда, одвајају је од света и предочавају јој други, виши, вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће. Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изоводи у област духа, гаји и милује (услађује); другога дугим тумарањем (странпутицама) искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо, као уморног и намученог путника. „Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне“ (Сир. 4,18,19,20). Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато колико је на крају утехе у задобијеном.„Жена кад рађа трпи муку“, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке (Јован. 16,21). „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8, 18), открити се и овде у духу, и тамо, у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима – он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења – тесан је пут ка царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост, а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе – „као незнани и познати, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују“ (2 Кор. 6,9-10). Питаћете где наћи такво одушевљење? Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. „Јер нам је сада спасење ближе… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Римљ. 13,12). „Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2 Кор. 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Римљ. 15,13). Преузето из књиге „Живети за вечност – шта је духовни живот и како га стећи?“
  8. Поезија на грчком значи стварање, а стваралац поитис, односно поета. Творац универзума – највећи Поета. Стварање, али не било како, већ стварање хармонично – склад, лепота, доброта – космичко тројство. Да би човек био творац – поета, да би из себе могао да изнесе лепоту и доброту, он мора да има обезбеђене услове за сазревање таквог једног плода. Потребно је иницијално мировање, акумулација, сазревање, кристализација, умовање, молитва, созерцање. Из те акумулације – зрења, када се наврши време, долази до изливања енергије лепоте и доброте Пулс живота Ноћ – дан Зима – пролеће Рађање – умирање Крштење – опело *** Мировање – делатност Ћутање – реч Дијастола – систола Сан – будност Размишљање – стварање Молитва – васкрсење Када је човек у непрестаном кретању, брзини, хипер-активности, радохолизму – он не може и нема услова за стварање склада, лепоте и доброте. Када смо у непрестаној журби и претераном раду, и тада нешто стварамо и градимо, оно у себи носи печат тог немира и несклада, често и нелепоте, односно ругобе и зла. Морамо бити довољно зрели, свесни, одлучни и храбри да кажемо себи, стоп – стани сада и посвети се себи, својој души, своме бићу, свом животу. А не животу послодавца, газде, друштва, државе, глобалног центрипеталног ковитлаца који нас прво сабије, па сломи, исиса, а онда избаци далеко од центра, као истрошеног и непотребног. Но, оваква држава и ово постмодерно и постхумано друштво, и захуктала, незасита и суперегоистична заједница, тој се нашој одлуци огорчено противи. Не дозвољава нам да јој се отмемо из гвозденог загрљаја и отровних чељусти, јер се та псеудо заједница храни нашом животном енергијом, и не жели да нас се лиши чак ни на само пар часова дневно. То чини на многе разрађене начине , углавном кроз уцене и претње сваке врсте. Овај свет, са својом захукталошћу и завитланошћу, са својим лажним сластима и отровним страстима, са својим перфидним завођењем, има врло прецизно разрађен систем. Систем како да нас држи подјармљене као робове, а да ми мислимо да смо господари, да мислимо да смо газде, а да смо у ствари слуге, да мислимо да смо богови, а уствари смо луциферова недоношчад. Међутим, да би наш живот био као поезија и ми били као поете, било чиме да се бавимо, ми морамо, чак по цену губитка и неких назови социјалних олакшица и бенефиција, да покажемо духовну храброст и одлучну борбу за личносну слободу. Тада ће наш живот бити као најлепше стварање, и биће и игра и уметност и радост. Та наша слобода не сме бити злоупотребљена на нову ужурбану забаву и узнемирење духа, већ на понирање у тајне дубине нашег бића, и на откривање тамошње лепоте и потресне величанствености живота као Божијег дара. Ми морамо пливати узводно. Низводно је лако, али река је у том правцу све шира, спорија, млака, нечиста и мутна. А узводно је теже, но, у том правцу, ка извору, река је све свежија, чистија, пенушавија и на све већој висини где се лако дише, док се на самом извору коначно не напијемо живе воде. Пливајмо узводно. Фејсбук страница манастира Рибница
  9. Страшно је изгубити веру у љубав. Изгубити веру у њену доследност. Бавити се многобрижним изговорима који је потиру и бацају у страну као крпу. Убити онога ко је једва чекао да види наше лице. Када постанеш невидљив због губитка љубави исто је као и да не постојиш. Када се заједно са њом умањи и сила покајања. Нервоза и конфликт никоме нису донели корист и мир. Страшно је изгубити осећај да ти неко може недостајати. И да је песимизам једини осмех који можеш себи даровати. А пресија над ближњим једини дијалог. Бунт тада остаје без свог стваралаштва и упада у колотечину застрањености. Заиста, страшно је бацити поглед на вољену особу а не осетити харизму која вас је некада красила. Где нема љубави нужно остаје фактор раздора. Блуд је само апетит који недостатак љубави не може собом заменити. Нема већег блуда неголи именовати сажаљење као љубав или осећати дисање као сталну кривицу. Или, кулминационо зло, тражити услугу за услугу у смислу надничарског односа (колико нам је неко дужан за учињену љубав)…и кога смо претворили у посед своје љубави без његове слободе… Никола Ђоловић Блог Уподобљавање
  10. Иван Ивковић

    Лавсаик (pdf)

    Предговор руском издању Писац ове књиге, Паладије, рођен је у Галатији. Током неколико Година путује по разним областима Египта, а затим је отишао у Палестину. Након тога долази у Витанију, где је рукоположен за епископа Хеленопоља. Био је пријатељ са светим Јованом Златоустим, кога је штитио од напада, те је због тога и сам био принуђен да се скрива једанаест месеци у једној усамљеној келији пред прогонитељима. Након тога одлази у Рим. Пе­риод Паладијевих путовања, како можемо видети из садржине самог дела, односи се на време од 388. до 404. године. У току својих путовања, Паладије веома пажљиво прикупља сведо­чанства о животу блажених мушкараца и жена, а сабрана сведочанства је записао ради побуђивања ревности код оних који желе да следују за светим Оцима ради задобијања Царства небеског. Ова књига је написана по жељи једног, тада познатог човека, који је при императорском двору заузимао веома важну дужност. Име тог човека је Лавс те је због тога што је она њему посвећена, и само дело доби­ло данашњи назив (το Λαυσαικον- Historia Lausaica). Сократ (Схоластик), у четвртој књизи своје „Историје Цркве“ кратко казује о египатским оцима, а онима који желе да се подробније упознају са њима он препоручује књигу коју је наиисао Паладије: „Ко жели да зна, како су они (оци египатске пустиње) живели, штa су чинили, шта су говорили на корист онима који су их слушали, а такође и о томе како су им се повиновале звери, то може прочитати у књизи коју је написао монах Паладије, ученик Евагрија. У тој књизи он је подробно изложио сведочанства о тим подвижницима, а такође казује и о женама које су у подвижништву исте као и монаси, о којима је већ речено…“ О важности овог дела казује и то да је Црква одредила да се оно чита то­ком свете Четрдесетнице, о чему казује и Типик: „У остале дане Четрдесетнице (осим суботе и недеље) на сваком јутрењу читају се четири читања: два су из дела светог Јефрема, а два су из Лавсаика…“ (погл. „Типик“, Москва, 1838. лист 19) Предговор писца У овој књизи описано је добродетељно подвижништво као и врлински живот блажених и светих Отаца, монаха и пустињских отшелника, са жељом да се потакну на ревност они који желе истински живот Царства Божијег. У овој књизи су такође описани и подвизи жена – старица, славних богољубивих матера, које су чистом и савршеном душом издржале у подвигу, а што треба да буде свима за пример, нарочито као пример љубави према Го­споду за оне који желе да буду украшени венцем чистоте и благочестивости. Ова књига је настала по жељи једног дивног човека, који је веома учен а по нарави је тих. Он је побожног срца а душе богољубиве. Он је увек спреман да помогне онима који су у невољи, те је због тога и уздигнут на највиши положај, испред многих учених људи. Α тај човек, он је у свему, несумљиво, чуван силом Духа Божијег. Управо је такав човек који нам поручи да пишемо ову књигу, или, да будемо још искренији, он је подстакао наш лењи ум на созерцавање узвишених ствари и на подражавање подвижничких врлина светих и бесмртних Отаца наших, који свој век проведоше у богоугодном животу и великом телесном подвигу. И ми, пошто смо описали животе ових неустрашивих и непобедивих бораца, посласмо ову књигу том човеку са изображењем очевидних врлина и добродетељи свакога од ових угодника Божјих. А човек који је изразио ту богоугодну и узвишену жељу је Лавс, који је, по вољи Божијој, постављен за чувара наше побожне и благочестиве царевине. Ја, који сам нешколован у изражавању, и као неко ко је тек ступио на пут богопознања, и који сам недостојан да описујем духовне подвиге и живот светих Отаца, уплаших се веома важне поруке, која превазилази моје могућности, и не хтедох да је примим, јер она такође захтева и светску мудрост а надасве духовно разумевање. Али, веома ценећи добродетељну ревност коју има човек који нас је потакао на ово дело, а плашсћи се да не будем подвргнут опасности због непослушности, ја приписах промислу Божијем ову благородну поруку, и пошто употребих заиста силно старање око свега, пристуних на тај подвиг. Али, ја сам најчешће кратко описивао, и то само највеће подвиге и чудеса угодника Божјих. И не само славних подвижника који су живели богоугодним животом, него и блажених и благородних жена које су такође живеле у узорном, хришћанском животу. Био сам удостојен да својим очима видим и неке од тих људи, а за небески начин живота оних који су се већ усавршили на пољу побожности, сазнао сам од богоносних подвижника Христових. Брижљивошћу која приличи мом побожном циљу, пешке сам обишао многе градове и села, пештере и пустињска обитавалишта светих мо­наха. Неке сам речи написао након што сам лично видео, а друге по казивањима светих Отаца. Изнео сам на видело у овој књизи подвиге великих људи и жена који су са надом у Господа, савладали своју природу (страсти). И сада шаљем ову књигу теби, чије уши воле да чују божанске речи, теби, исти­нски и христољубиви слуго Божји, Лавсе, који си понос најбољих и богољубивих подвижника, и који си украс благочестивог и богољубивог царства. Ја сам, краткоћом која ми је својствена, поменуо и описао подвижнике Христовс, и мушкарце и жене. Од небројених и веома узвишених подвига, описао сам само неке од светитеља, наглашавајући у већини случајева порекло, град и место у коме се подвизавају. Исто тако поменуо сам и оне мушкарце и жене који су досегли до највишег степена добродетељи, али су се, због сујете и гордости, стрмоглавили у најдубљу провалију, на само дно пакла; и узвишена подвижништва, која су толико много жељена и у силном напору задобијена уншптили су за трептај ока гордошћу и обманом. Али, благодаћу Христа нашег, и провиђањем светих Отаца, уз немерљиво саучесништво духовне љубави, они беху извучени из ђавољих замки, и по молитвама светих, вратише се ранијем животу у добродетељи. Писмо Лавсу, написано руком епископа Паладија Похваљујем твоју жељу и заиста заслужујеш да ово своје писмо започнем са похвалом. Јер док сви трче за сујетним стварима, од којих уистину немају никакве користи, ти сабираш књиге и желиш да учиш. Једино сведржитељу Господу Богу није потребно учити се, јер је Он самобитан, и другога пре Њега не беше, а свим осталим створеним бићима потребно је да уче, јер су ство­рена и саздана. Први анђеоски чинови имају за учитеља свевишњу Тројицу; други се пак уче од првих, а трећи од других, и тако редом, све до последњих Они који су саврешенији у знању и у добродетељи, они то знање предају онима који су мање упућени у то знање. А они, који мисле да им нису потребни учитељи, они пате од болести незнања, које је мати за гордост, и стога се не покоравају онима који из љубави желе да их уче. Таквим људима на путу погибељи претходе демони који су управо због гордости отпали од небеског живота, и лете по ваздуху, јер и они одбацише небеске учитеље. Али, учење се не састоји само у речима и дефиницијама, јер такво учење (знање) имају и најгори људи, него у похвалним особинама карактера: добродушност, неустрашивост, негневљивост, смелост, која и речи чини пламеном огњеним. Када не би било тако, зар би Учитељ рекао својим ученицима: „Научите се од мене, jep ja сам кротак и смирен срцем“ (Мт. 11,29). Господ своје апостоле није учио красноречивошћу, него благом нарави, и никога није изобличио осим оних који мрзе учење и учитеље. Зато душа која следује за Христом треба или сама да изучи оно што не зна, или да друге научи ономе шта је научила. Уколико она не чини ни једно ни друго, онда она болује од не­разумности. Почетак отпадништва је засићење учењем и презирање учења онога за чим свагда чезне богољубива душа. Опрости, и буди здрав; а што је најважније, нека ти Бог подари познање Христово. Преузми књигу (pdf)>>>
  11. Иван Ивковић

    Да ли је у мени туга?

    Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга. Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази. Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питањe је да ли ћеш успети. „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан. Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи и учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“. „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија. Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска. Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи твоје срце, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга! Старац Емилијан Симонопетритски
  12. Током целог Великог поста, то јест више од четрдесет дана који претходе Васкрсу, у Цркви се свакодневно, више пута на дан, понавља једна иста кратка молитва: Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слуги твоме. Да, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога“. Савремени човек ће је прелетети погледом и највероватније помислити: „Молитва као и свака друга! Исте оне помало нејасне, архаичне речи, иста схватања… Све у свему, најобичније поповске приче“. Чак и ако није противник религије, он ће свеједно заборавити на ову молитву, заобићи је и поново уронити у свој живот, пун неких других брига и интересовања, у стварни живот, за који су све те „поповске приче“ само губљење времена. Али, претпоставимо да смо га убедили да потроши неколико минута свог драгоценог, тако заузетог времена, да ову молитву не само прелети очима, него и да размисли о њеном смислу. Јер ипак није случајност што баш ове три кратке и једноставне фразе Црква столећима понавља седам недеља годишње, више пута на дан. Очигледно је да мора бити неког разлога. Стога предлажем да размислимо о њима заједно, удруженим снагама, а онда нека свако одлучи има ли за њега ова молитва смисао, да ли му је потребна или није. Пре свега, запазимо да се први низ састоји искључиво од одричних прозби: „Не дај ми…“, што такође значи: „Избави ме од…“ Ове прозбе се односе на четири негативна стања: испразност, чамотињу, властољубље и празнословље. Ако размислимо о сваком од ових стања, можда ћемо схватити због чега им хришћанска свест и хришћанско искуство одувек придају толику важност. На првом месту је испразност или, у буквалном значењу, празнина. Ми често кажемо: „Празан је то човек, како је само његов живот празан!“ Али шта то значи у суштини, у дубини – празан човек, празан живот? Довољно је да се на тренутак замислимо да бисмо осетили страх: живот, а празан – тај кратки, невероватни дар, та могућност не само да дишемо, да постојимо, него управо да живот испуњавамо знањем, смислом, лепотом, љубављу. Сви се наизглед, са овим слажу. Али због чега онда живот остаје празан, због чега тако често свако од нас осећа ту празнину, за коју је Пушкин рекао: „О животе узалудни, што си случано ми дан?“ (Дар напрасниј, дар случајниј, 1828.) Загледајмо се још дубље и пронаћи ћемо одговор. Пронаћи ћемо у себи неку чудну, готово несавладиву силу, која нас увек вуче надоле, у празнину, у небиће, у инертност. Ту негативну силу проналазимо чак и у нашем телу: лакше нам је да седимо, него да стојимо, лакше нам је да лежимо, него да седимо. Ма шта материјалистичка идеологија доказивала, свакодневно искуство свих људи сведочи да је увек тешко живети узвишено и чисто, водити осмишљен и испуњен живот, да се у сваком од нас непрестано боре две силе, два усмерења – једно нас зове горе, ка пуноћи живота, друго вуче доле и буквално опустошује. А нису ли управо празнина и пустош у нама оно што отвара простор злу? Нико, сем малобројих изузетака не воли зло, нико се за њега не опредељује свесно, али оно испуњава празнину коју у нама ствара та чудна и страшна духовна инертност и лењост. У изузетној приповеци француског писца Албера Камија Пад, честити и у сваком погледу поштени господин корача ноћним Паризом. Прелазећи мостом Сену, чује како неко тоне и зове упомоћ, међутим, он се колеба, и на крају не помаже утопљенику. У одлучујућем тренутку живота, онда када је на испиту човекова човечност, он у себи не налази моралне снаге да поступи онако како би очигледно требало. Године и године споља пристојног живота, формално испуњавање свих обавеза – све је то заклањало празнину која се постепено ширила у његовој души. И када је настао тренутак више правде, када је човек стављен лицем у лице са избором или-или, у њему је превагнула пустош. Ствар је управо у томе што се на човека до краја може применити чувена формула да природа не трпи празнину. Ако се човек непрестано не испуњава садржајем који је у складу са узвишеним људским призвањем, онда почиње да се испуњава споља и то без његовог избора и контроле, оним што том призвању не одговара. Човек постаје роб. Сада је, можда, јасније због чега великопосна молитва на прво место ставља управо испразност, пустош. На основу две хиљаде година искуства и познавања људске душе, Црква је свесна застрашујуће, иако пасивне силе те празнине, свесна је какве дивље и отровне травке у њој расту, као и да је њена прва и ништа мање страшна последица – чамотиња. А шта је чамотиња? Само лоше расположење? Ех, кад би било тако! Истина је да је чамотиња рак-рана нашој души и нашој савести, јер она је неспособност да у себи и око себе видимо било шта добро, она је постепено тровање наше свсти и психе отровом страшне лажи о свету, животу и нама самима. то више није само празнина у души, пасивност, лењост. То је испуњеност душе мраком, у ком се више не може угледати и разазнати ништа. Све постаје сиво, тмурно, и нема више чак ни оне жеље коју је Бог усадио у нашу душу, за коју је Љермонтов казао: „Тад чудесном жељом би прожета сва.“ (Ангел, 1831) Испразност, чамотиња… Не, не полази свакодневна молитва Великог поста тек тако од њих, од молбе да се избавимо и ослободимо управо од њих. Јер и хришћанство је пре свега позив да човек у себи спозна ту „чудесну жељу“, то своје узвишено призвање, а то је немогуће док у души владају ове две страшне силе – испразност и чамотиња. „Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми“. Не нису то „прастаре поповске приче“, заостаци неповратно минуле прошлости или „психолошки ћорсокаци“. То је вечита истина о човеку, то је један изузетно проницљив увид у људску душу.
  13. Кажу: „Срећан живот сe заснива на добрим делима; добрим делима и вршењу њиховом воде нас добри прописи; према томе, прописи су сасвим довољни за постизање срећнога живота.“ Али прописи нас не воде увек добрим делима него само онда ако је дух вољан за то; понекад се прописи узалуд примењују, ако се у души налазе погрешна мишљења. Осим тога, многи људи могу поступати исправно, али не знати да тако поступају. Јер ако неко већ од самога почетка није темељно и добро поучен и образован, он не може да зна када, колико, с ким, како и зашто мора нешто да ради. И он због тога не може да настоји свим срцем, нити ће трајно и с вољом настојати да постигне врлину, него се увек осврће уназад и непрестано оклева. „Ако поштени рад“, веле они, „извире из прописа по себи, онда су и сами прописи довољни за срећан живот: постоји оно прво, па према томе и ово друго. „Њима ћемо овако одговорити: да се поштене радње обављају и због прописа, али не искључиво због и ради њих. Кажу даље: „Ако се остале уметности и вештине задовољавају прописима, онда ће се њима задовољити и философија, јер и она представља уметност и вештину живљења.“ Добар капетан брода јесте онај који наређује: овако окрени кормило, овако разапни једра, овако се служи повољним ветром, овако се противи неповољноме ветру, а онако искористи сумњиви и нестални ветар. И све остале уметнике у њиховој уметности и вештини утврђују прописи: дакле, то исто важи и за уметнике живота. Све те уметности и вештине баве се оруђем живота, а не целокупним животом. Због тога их много штошта омета споља и задржава их и спречава — на пример, нада, пожуда и страх. Али философију, која се претвара да је уметност живота, у њеном деловању ништа не може да спречи, јер она растерује све препреке и прелази преко простих препрека. Желиш ли да знаш колико се разликују остале уметности и ова? Код оних других се лакше може оправдати ако неко хотимично погреши, него ако је то урадио случајно; код ове, међутим, највећи грех представља управо то ако неко греши добровољно. Оно што ја кажем треба схватити овако: граматичар се неће поетидети солецизмом ако је погрешио не знајући за то, али ће поцрвенети од стида, ако је грешку учинио знајући за то (свесно). Лекар који не види да се болеснику приближава крај, много више греши против своје вештине, него ако се прави да то није видео и да не увиђа. Али код уметности и вештине живота много је срамнија свака грешка, ако је почињена хотимице. И сад томе додај још ово размишљање, да већина уметности и вештина, а у првом реду већина слободних уметности и вештина, располажу својим сопственим правилима, а не само прописима, као што је случај, на пример, код медицине, са многобројним школама — Хипократовом, Асклепијадовом или Темисоновом. Осим тога, не постоји ниједна контемплативна уметност без својих сопствених принципа, које Грци називају догмама, док их ми можемо назвати декретима, законима или наукама, какве ћеш наћи и у геометрији и у астрономији. А сама философија је и контемплативна и активна: она у исто време и посматра и делује. Ти дакле грешиш ако мислиш да она жели да служи искључиво за овоземаљске сврхе: она тежи нечем вишем. Ја истражујем, вели она, целокупни свет, не ограничавам се само на то да живим заједно са смртним људима и задовољна сам ако могу да вам саветујем или да вас опоменем. Мене зову велике ствари и ствари које се налазе изнад вас. „Ја предузимам да ти објасним у општим цртама систем неба и природу људи. Открићу ти елементе свих ствари: принципе по којима природа обликује ствари, којим принципима их увећава и одржава, до којег степена распадања и растварања их доводи када пропадну!“ Тако говори Лукреције, и из тога следи да философија, као спекулативна наука, има своје сопствене аксиоме. Нико неће обављати своје послове како треба ако није поучен како и на који начин мора у сваком датом случају да правилно испуњава своје задатке, а то неће моћи да уради онај који има прописе који постоје за појединачне случајеве, а нема их за све случајеве. И они прописи, дати само за поједине случајеве, сами по себи су веома слаби и тако рећи немају правог корена. Постоје, опет, правила која штите нашу безбедност и мир, и која обухватају целокупни живот и целокупну природу одједном. То је она разлика између правила философије и прописа, онако као што се између себе разликују праматерија и њени делови: једни зависе од других, док су оне узроци ових и свега. „Стара мудрост“, кажу, „није прописивала ништа друго осим оно шта треба радити, а шта пропуштати, и у то време су људи били безмерно бољи: а откада су се појавили учени људи, добрих људи више нема. Јер она једноставна и отворена врлина претворила се у мрачну и препредену науку, која нас учи како треба расправљати, а не учи нас како треба да живимо.“ Она стара мудрост била је несумњиво сирова и неотесана у свом почетку, као и све остале уметности и вештине, које су тек касније почеле да се развијају и усавршавају. Али тада за то нису ни били потребни неки одаобани лекови. Неваљалство још није било подигло главу тако високо и још се није толико распојасало: а за уклањање обичних грешака били су довољни и једноставни, обични лекови. А сада одбрана и заштита морају бити много теже, утолико уколико су горе грешке и мане које нас нападају. Некада се лекарска вештина, медицина, састојала у познавању малобројних трава и биљака, којима је заустављала крварење и исцељивала и видала ране: тек касније се развила до степена многостране и свестране уметности и вештине. И не треба се нимало чудити што је лекарство, медицина, у то време имало много мање посла, јер тада су тела још увек била чврста и снажна, док је храна била лака и неискварена разним вештачким средствима и раскоши: људи су касније почели да траже храну не зато да би утолили глад, него да би је још више подстицали, пошто су пронашли на хиљаде зачина, како би њихова прождрљивост била што већа, а оно што је гладнима било као храна, ситима је служило као сметња. Отуда бледило лица и дрхтање живаца, које је вино довело до раздражености, отуда и мршавост као последица поквареног стомака због прекомерног уживања, а не због глади. Отуда и несигурне ноге пијанаца: и зато се свуда испод коже скупља вода и набрекне стомак који се тешко привикава на то да у себе прими више него што је у стању да прими; отуда излив жучи, ружна боја лица, труљење унутрашњих органа, суви прсти и укочени зглобови, тромост неосетљивих живаца или њихово непрестано трзање, и подрхтавање тела. Што да помињем и вртоглавицу, што болести очију и ушију и мучење загрејаног мозга, па унутрашње чиреве расуте по свим органима помоћу којих се чистимо? Осим тога и безброј врста грозница, од којих једне силно бесне, док се друге повлаче кроз тело као нека куга, а неке опет доводе до тога да сви удови почињу да подрхтавају? Зашто да набрајам још остале безбројне болести, које су казне за неумерени живот? Заштићени су од ових болести били сви они које уживање и наслада још нису ослабили, који су владали собом и који су сами себи служили. Своја тела очвршћивали су напором и радом, истинским и озбиљним, тако што су се вежбали и замарали трчањем, ловом, или пак обрађивањем земље: чекала их је храна која је само гладнима могла пријати. И због тога нису биле потребне тако многобројне лекарске припреме, толико справа и толико бочица и судова. Здравље је било солидно и једноставно из простог разлога: многобројна јела створише многобројне болести. Погледај само колико ствари које треба да прођу кроз једну једину гушу помеша раскош која пустоши и земље и мора. И зато је неминовно да толике ствари буду супротне међу собом, а ако их узмемо, лоше их сваримо будући да свака тежи на друго место. Па није никакво чудо ако тако променљиве и тако разноврсне болести настају управо због неприкладне хране, и стога нас болести заправо и не нападају, већ је читав наш живот једно боловање. Највећи од свих лекара и оснивач медицине (грчки лекар с острва Коса, Хипократ) изјавио је да женама не испада коса и да не болују од гихта у ногама; па ипак, њима сада и испада коса и осећају гихт у ногама. Природа жена се свакако није изменила, већ се изменио њихоз начин живота. Јер, будући да су исто тако разуздане као мушкарци, оне учествују и у њиховим тегобама. Оне ништа мање не остају будне ноћима, ништа мање не пијанче и чак надмашују мушкарце у употреби уља и вина; исто тако, оне поврате оно чиме су претрпале стомак, који се буни против тога, исто као мушкарци избацују из себе вино, исто тако лижу снег да би смириле и стишале загрејани стомак. А у похотљивости не заостају за мушкарцима: рођене да буду пасивне (нека их богови и богиње прокуну и истребе овакав сој!), измислиле су тако неприродну врсту перверзности да саме играју улогу мушкарца! Зашто да се, дакле, чудимо што је највећи лекар инајвећи познавалац природе ухваћен у лажи, кад има тако много жена болесних од гихта и ћелавих! Оне су добре стране свога пола проиграле својим гресима, и будући да су одбациле своју женственост, осуђене су на то да болују од мушких болести. Стари лекари нису знали да више пута дају храну и да вином оживљавају било, нису још умели да пуштају крв и да дуготрајно боловање олакшавају помоћу купки и знојења, још нису умели да подвезивањем руку и ногу одводе скривену болесну материју у најудаљеније делове тела. Није било потребно тражити многе врсте лекова будући да су опасности од болести биле тако малобројне! А сада, колико су се прошириле разноврсне болести! То су оне камате које морамо плаћати за своје безграничне и прекомерне насладе и уживања! Нећеш се чудити томе што је број болести неизмеран, ако само пребројиш куваре! Целокупно образовање мирује и учитељи слободних наука и вештина већ седе у усамљеним ћошковима, без слушалаца. У школама говорника и философа влада пустош; али како су зато посећене јавне кухиње, и колико младих људи се гура око огњишта оних људи који раскалашно и раскошно живе! Нећу да поменем гомиле несрећних људи које после завршене гозбе очекују у спаваћим одајама још друге срамне насладе и уживања! Прећи ћу преко оног низа младих људи који се предају похотљивцима, распоређени према народностима и бојама да би били подједнако углађени, да би маље на бради свима биле подједнаке, да би сви имали исту косу, да се међу њих не би умешао неко ко има више или мање гргураву косу. Не желим да поменем ни гомилу пекара и слугу који на дати знак трчкарају овамо и онамо да би донели јело на сто! О добри богови, колико људи може да запосли један једини стомак!Шта? 3ар не мислиш да оне печурке, тај пријатни отров, не врше неки тајанствени посао, упркос томе што се њихово деловање не примећује одмах на лицу места? Даље! Мислиш ли ти да тај снег који се лиже сред лета не изазива грчење јетре? Даље! Мислиш ли да оне остриге, месо које се не да сварити, угојено прљавштином и блатом, не оптерећују твој стомак својом слузи? Даље! Мислиш ли да онај штетни сос направљен од шкодљивих риба неће палити и желудац и црева? Даље! Мислиш ли да ће се она крвава јела, која тако рећи из ватре стављамо у уста, без икакве штете охладити у утроби? Како су ружна подригивања и како је одвратан само задах старог пијанства! Знај да оно што смо појели трули у стомаку и да се не вари. Сећам се да се једном причало о изврсној чинији, у којој је кухиња себи на штету прикупили све могуће ствари, али сувише брзо, јер за једно такво и слично ждерање био би потребан читав један дан: у тој чинији су се налазиле остриге, морски јежеви, мрене, дрозгови, и тако даље. Читаву чинију прекрили су морски јежеви и барбуни из којих су биле извађене кости. Човек је приморан да не једе једно јело за другим: сви мириси се помешају заједно… И на столу се дешава оно што би требало да се деси у стомаку: очекујем да ће се на сто једном изнети и оно што је већ прожвакано. У ствари, није ли то скоро исто као кад се унапред одстране љуштуре и коштице, док кувар обавља посао који је одређен за зуб? Тешко је наслађивати се појединим јелима: нека се све одједном изнесе на сто, и нека све буде подједнако укусно. Зашто да пружам руку за једном ствари? Нека дође више ствари одједном, многобројна добра јела нека буду сједињена у једну целину. И зато нека они који су тврдили да се тако поступа из хвалисавости и славољубивости, одмах знају да то није питање понашања, већ питање савести. Оно чиме се обично служи нека буде преливено једним сосом, не мари ништа ако су морски јежеви, остриге и барбуни и тако даље, помешани заједно и заједно скувани и тако изнети на сто. Не постоји нека збрка од које би човек могао боље да повраћа. Као што су ова јела помешана, тако од њих не настају једноставне болести, већ неизлечиве, различите, најразноврсније: а против њих је и медицина почела да се наоружава многобројним средствима. Исто то ти ја тврдим за философију. Некада, у време оних људи који су правили мање грешке које су се много лакше могле излечити, она је била најједноставнија: а против садашње тешке моралне искварености треба предузети све мере. И камо среће када би се ова куга ипак напослетку могла савладати! Ми не беснимо само код куће, већ и на јавним местима. Убиства једног или више људи ми строго забрањујемо. А шта је с ратовима и славним злочинима, кад се уништавају читави народи? Не знају за меру ни лакомост нити свирепост. И докле год се овакви злочини врше потајно и од стране појединаца, они су мање штетни и мање страшни: али страхоте се врше на основу закључака сената и на основу гласања народа, и оно што је забрањено појединцима да раде, држава директно наређује. Оно што би, да је извршено кришом, појединац морао платити својом главом, ми хвалимо и истичемо ако је извршено у војничком шињелу. Људи, тaj најблажи сој, не стиде се да проливају крв других људи, да ратују међу собом и да остављају ратове својој деци у наслеђе, онда кад већ и саме безумне и дивље звери међу собом мирно живе. И против овако проширеног беснила постало је и дело философије много теже и философија је стекла толику снагу колика јој је потребна у борби против таквих зала. Лако је било опомињати раније оне који су били пријатељи вина, и који су жудели за финијим јелом, није било тешко привести дух натраг умерености од које се помало био удаљио: Настави читање на изворној страници: Подвижничка слова >>>
  14. „А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“ (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти. Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач. Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство. *** Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.
  15. Бремена других људи нису само њихове спољне несреће, већ и њихови дубоко укорењени недостаци карактера: слабе тачке, болести зависности, предрасуде, заблуде, себичност, и тако даље. Ја сам позвана да понесем та „бремена“ других људи, баш као и ја, и други у мом животу, носе моје. Исто као што Христос носи моје и како их је са собом и на крст понео. Имам прилику да понесем туђа „бремена“ и да испуним закон Христов, закона крста, кад год туђи его крочи на мој сопствени. Ја пропуштам ову прилику сваки пут када се фокусирам на сопствена „бремена“; уколико дозволим себи да се осећам повређено, занемарено или бедно. И моја „бремена“, можда иронично, постају лакша ношењем туђих. Она нису тешка кад их прихватам као своја. Као што је неко једном рекао: „Он није тежак. Он ми је брат!“

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...