Jump to content

Иван Ивковић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    7193
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    5

Последњи трофеј

Иван Ивковић је имао/ла садржај са највише реакција!

11 Пратилаца

О Иван Ивковић

  • Ранг
    ковач

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    долина плача
  • Интересовање :
    музика

    https://pouke.org/forum/topic/18068-%C5%A1ta-je-muzika-what-is-music/

Contact Methods

  • Website URL
    https://deprofundisweb.wordpress.com
  • Facebook
    https://sr-rs.facebook.com/podviznicka.slova/
  • Twitter
    https://twitter.com/podv_slova
  • Instagram
    https://www.instagram.com/crn0dete/

Скорашњи посетиоци профила

29288 посетилаца
  1. Можемо ми да сводимо пост на посни кувар али сложићемо се сви да се тиме пост не исцрпљује. Напротив, залуд и уста пуна молитве и испошћено тело ако је срце празно. Шта је, дакле, добро рећи себи кад осване дан поста? Како зауздавати срце?
  2. Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као штo се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља. Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку. Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства. Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљуисто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις). Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“. Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца. У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“ И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“ У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију, мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао. Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82. Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794). Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихија подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“ Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство. Митрополит диоклијски Калист Вер
  3. Иван Ивковић

    Country Music

    Cody Jinks - "Same Kind Of Crazy As Me"
  4. Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих. Корисност сличних дубоких и парадоксалних изјава је у томе што се у први мах стресеш када их чујеш, а након тога можеш да размислиш о ономе што си чуо. Ум ће бити заузет и свет ће са досад непознате стране почети ако не сасвим, онда барем мало да се отвара. Дакле, срамота је знати само оно што је познато; и ако се ми молимо само онда кад се молимо, онда се уопште и не молимо. Да илуструјемо. Ево ја се молим. Рецимо, палим кандило, отварам молитвеник и стајем пред икону. Изговарам свете речи. Затим завршавам и одлазим за својим обавезама којих код сваког, чак и код лењиваца, има много. Усред посла неко ме зове и саопштава ми вест која ме уопште не радује. И редовно се у таквим случајевима губим, говорим непотребне речи у слушалицу, штошта још бескорисног кажем сам за себе кад прекинем везу, и тако у недоглед. Ситуација је свима позната. А у духу горенаведеног, било би лепо када бих са стрпљењем и призивањем Божијег имена, тј. молитвено примио вест или непријатну информацију. То је тешко, али то и јесте хришћанство. А помолити се пред иконом да би убрзо затим дали слободу незнабожачком инстинкту, то је сувише обично и сувише далеко и од истине. То управо и значи: молио си се док си се молио, а чим си престао да се молиш понашаш се немолитвено. Још један пример: молитва у храму. Где другде приближити се Богу, ако не у Дому Оца, који је истовремено и Дом молитве. Хор пева, горе свеће, људи (сваки у мери личне вере и духовног искуства) прате службу или упражњавају личну тајну молитву. То је умни Рај. Исто то, само много пута јаче и ослобођено свега смртног и непреображеног, чека нас и у Царству Бога Оца. Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати. Али овде – у месту изгнања – догађаји смењују једни друге. Долази и крај молитве. Човек се удаљио од храмовне молитве, и са собом однео (надамо се) нешто у тајним трезорима душе. Али, ето, рецимо, срео је на улици не непријатеља, већ тако... неког не баш пријатног човека. Сусрет је потпуно природан, чак и за светог човека. Само је свети човек зато и свет, што ће погледати другог човека у очи и духом молитве уздржати срце у оквирима Божијих заповести, а обичан човек (намерно не правим антитезу „свет – грешан“ него „свет – обичан“) шта ће учинити? Обичан човек ће сусрет доживети без радости, и неће још ни стићи да се сети молитве а већ ће у срце пустити нешто сувишно. Он – обичан човек – такође се молио док је стајао у храму, а чим је изашао напоље примио је спољне утиске на световни начин а не по Духу. То такође значи: молио се само док се молио. И тако је у свему. Док се један и за време обичних послова сећа Бога, други се Бога сети тек кад види крст на цркви, а трећи једва да Га се сети и на Васкрс. Ту је и четврти, и пети, али прича о таквима изискује посебну беседу. И испоставља се да молитвених људи у глобалу и нема баш много. Тек оних који се труде да дух молитве учине водећим принципом у животу и оних који желе да саму молитву учине неодвојивом од живота, њих је врло мало. Али и то врло мало није ништавно. „Капљица море освештава“, при чему су и прецизније, свеобухватније процене у таквим питањима немогуће. Због тога ми треба срцем да схватимо да је једно молитва, а друго – молитвословље по књизи и у познато време. Једно је обраћати се Богу с времена на време, а друго увежбавати ум да се стално сећа свога Творца, да ходи пред Њим, као што је било речено Аврааму. У том духу разликовања доброг и најбољег, већег и мањег, неко и јесте рекао да „ко се моли само када се моли, тај се никад и не моли“. Реч „никад“ овде оштро звучи и може понеког да уплаши. Али то је корисно застрашивање. Из њега се не може породити очајање, а поука – може. И ако ми те смирујуће и поучне речи учинимо лако (јер су кратке) делом свог сећања, можемо којекаква питања нашег унутрашњег живота помаћи с мртве тачке. Помози, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Извор: pravoslavie.ru
  5. Иван Ивковић

    Country Music

    Billy Currington - People Are Crazy
  6. Ова ми је једна од омиљених. "Сви пију кафу! Оде ми младост док се сви напијете кафе!"
  7. У чину монашког пострига монаху или монахињи се не уручује само крст, као „штит вере“, већ и бројаница („κομποσκοίνι“ на грчком, „чотки“ на руском), као“духовни мач“. Приметићете да се оне често сматрају средством за одбројавање које нам служи ради увида у број изговорених молитава или метанија. Али монашка литература и чин пострига нам говоре да је бројаница нешто више; то је „духовни мач“, јер нам помаже да победимо расејаност у току молитве и од душе одагнамо зле помисли. Замолили су ме да објасним како/зашто ово делује или не. Говорећи савременим речником, коришћење бројаница се може упоредити са „добровољним врпољењем“, као што је стезање гумене лопте, жврљање, шеткање по соби или кликтање хемијске оловке, опет и опет, док се усредсређујемо на неки други, важнији задатак. Новија истраживања показују да код многих (иако не свих) људи активност која заокупља чуло небитно за извршавање примарног задатка заправо помаже фокусирању пажње на тај задатак. Сензорно-моторичка активност повећава нивое неуротрансмитера допамина и норепинефрина (норадреналина), као и лекови за ADHD поремећаје, тако да оба повећавају и изоштравају пажњу. Али пошто међу људима постоје различитости и у склопу нервног система неки од нас успешно обављају само један по један задатак. Неки од нас седе потпуно мирни за време дугог концерта, док други за то време пљескају по колену или чак штрикају. Да се вратимо на бројанице, неки се „врпоље“ с њима током црквене службе, док је другима коришћење бријаница за време Литургије сувишно. Сматрам да оне могу бити мање или више корисне, у зависности од нашег неуронског склопа. Лично, налазим да су од велике користи у борби против зависности од мог мобилног телефона у оним тренуцима кад га треба искључити, нпр. увече. На спавање одлазим са бројаницом у руци, оставивши телефон у другој просторији како не бих дошла у искушење да га проверавам ноћу. (Ово се догађа јер примећујем да телефон и сам на неки начин лако постаје средство за „врпољење“, али то је већ друга тема.) У сваком случају могу рећи: „Хвала Ти Боже за све алатке које имамо на располагању, које нам помажу да усмеримо пажњу ка Теби.“ монахиња Васа (Ларин) Извор: Coffee with Sister Vassa Превод: Подвижничка слова
  8. На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.
  9. Занимљиво би ми било да знам шта је од свега овога тако тешко за испуњавање, али да не дирамо у приватност. Не инсистирам. Мени је ово врло добар оријентир а ставке које ми се не уклапају гледам да надоместим најбоље што могу. На пример, што се читања тиче, сигурно се нећу ограничавати искључиво на светоотачку литературу и наравно да то одговорно тврдим. И тако даље. Ствар је у основи једноставна - испуњавање највеће заповести, љубави према Богу и ближњем. Потпомогнуто умно-срдачном молитвом. Неко ће можда закључити да је о. Сава овде закомпликовао али мени се, лично, допада кад су ствари лепо прецизиране, образложене.
  10. Нека је и за монахе, али ја сам за то да се и мирјани упознају и са Лествицом и Невидљивом борбом не би ли се стекла нека оријентација. Слажем се да је апсолутно пожељан руководилац о коме год да се ради, мирјанину или монаху. Макар у почетку, неколико година, док се стекне неки такт, осећај. Ипак су наше генерације махом "улетале" у Цркву па нам сад треба и посебан третман.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...