Џуманџи

Ја рек'о неки лик који бесплатно дели своје знање (уз то и време). 

Нашла сам розе:
 
извор

Horor. Ne znam ko bi citav ziveo na selu (bez puteva, interneta, negde i kanalizacije i sl.).
Pogotovu mi je strasan deo "po uzoru na pretke". Ne znam ni kome, ni odakle ideja da bilo koga treba oponasati, pogotovu kada je rec o proslosti.

izvor

izvor

izvor

izvor

izvor

izvor

izvor

Da, razjasnili smo ovo u PP. Ne postoji takav individualizam, nazalost... 
Zbogom.

izvor

izvor

izvor

Решићемо све неспоразуме и проблеме што је пре могуће.
Хвала на стрпљењу. 
Админ тим

izvor

izvor

Vrana vrani...
Da vidimo da li ce tako da bude, moje je da pitam, potrudim se.

Не липши маго до зелене траве!

Сећање на наше упокојене претке задатак и обавеза свих нас
Митровданске Задушнице, 3.11.2018.
Ораховац, Српско Православно гробље
Ужурбано корачамо обесрбљеним ораховачким улицама које воде ка Српском православном гробљу. Тридесетак нас је, различитих старосних доби. Идемо пешице, сами, без пратње, навикнути на страх...Свако по нешто носи у руци: плетену корпу или торбу у којој је сместио жито, свеће, вино, хлеб, јабуку и још по нешто да се спусти на гроб ,, за душу“. Испред иде неколико мушкараца, за њима двадесетак жена и десеторо деце. Пролазимо крај костура порушених српских кућа, поред српских дворишта претворених у депоније разноразног смећа, поред друговерих комшија и њихових кућа, новоизграђених по угледу на куће америчких богаташа. Црно бели свет, помислих. Док једном не смркне другом не сване, опет се у мислима досетих неке изреке. Некима је свануло, а нама се смркло. Сагох главу, да не гледам оне који ликују због своје среће, а наше несреће, док стоје крај својих дворишних капија. И загледах се у своје ципеле, које су правиле кораке напред, и крале део по део асфалтног пута који се вијугао тесним ораховачким улицама ка гробљу. Ипак су то кораци напред, зар не? Сама себе запитах и у истом трену подигох главу ка небу. Плаво и бистро, без краја, покривало је Метохију. Покривало је и нас, и мене. И правећи нове кораке стигосмо до гробља. Корачамо напред, зар не? И то је нешто! И гробље, наше, српско, одвојено колским путем на два дела, указа се пред нама. Једна група оде на леву страну, а ја са другом се упутих уз брдашце, на десну страну гробља, где почивају наши рођаци. Више нас не изненађују порушени споменици, полупани мермерни покривачи гробова, преполовљени крстови... То је уобичајено. Сагињемо се и целивамо преживело парче каменог обележја, баченог на гроб или поред њега. Поправљамо поломљене крстове, померамо комаде мермера...Палимо свеће. Груди дрхте, сузе саме јуришају, не из ока, него из трбуха, из груди, из грла... ,,Сине мој, донела сам ти хризантеме из нашег дворишта!“ шапуће једна мајка, крај раскопаног синовљевог гроба. ,,Колико су ми те пута изнова убијали, ломећи ти споменик и плочу на гробу, сине мој...!“ Нешто млађа жена, недалеко од нас, крај очевог гроба шапуће: ,, Па како да ми их душа не куне! Гробови им сметају! Како живим људима могу гробови да сметају?“
Старица ми, без речи, пружа кадионицу у коју је убацила кутијицу са тамјаном и брикетима. Узимам, припремам је и кадим гробове, прво наших рођака, па све редом, један за другим... На другом делу гробља то исто чине неке друге жене. Мирис тамјана милује гробове,  обележене, и оне остале без икаквог обележја. Пружих кадионицу дечаку Урошу, који је са мајком чучао крај дединог гроба. ,, Окади оне гробове тамо које ја нисам, све редом!“ кажем му. Дечак ме послуша, и некако свечано пође да обави задатак. 
 
На гробу свога деде Анђелка Станковића, дошли Александра и Петар са мајком, и служе житом ретке посетиоце који приђу да запале свећу... Деца на гробљу, данас их баш има... обрадовах се... Научиће важну лекцију о својим прецима који ту почивају, али и ону другу о неким (не)људима који руше гробове њихових предака. ,,Зашто им то треба?“ пита се једанаестогодишњи Атанасије гледајући у поломљени споменик свога стрица. ,,Што им сметају споменици?“- опет пита.
Да, то се и ја питам. Ал и проналазим одговор на комадима мермера баченим у траву. ,,Крстана“пише на једном, а на другом ,,Данило и Стефанка“. Лепа, ћирилична слова, имена српска. На белом мермерном комаду преживео цео натпис ,, Словене то није крај, све док наше очи гледају сунце и ти ћеш видети његов сјај“. И слика, преживели део Словенове слике. Пише и година рођења и смрти (1969-1984). Па то им смета, та имена, та ћирилица и те очи које их посматрају. Опомињу их да је то парче земље башта засејана српским костима и заливена српском крвљу. Башта коју они хоће да преору, претворе у пут, у ледину... Смета им да стигну до својих новоизграђених кућа. Хоће они, ал им наши мртви не дају. То је тај корак напред, ка нашим покојницима, сад се сетих. Док га чинимо, макар и неколико пута годишње, ова башта неће бити њихова. Док је у овој трави и једно парче камена са насликаним очима, и једно име уклесано у мермеру... Овај мој корак, наш корак, данас на задушнице, је корак између прошлости и садашњости, између ропства и слободе, корак између њиховог злочина и наше молитве ... Корак који у нашем памћењу, и памћењу ове деце која су данас дошла на задушнице, записује невидљивом оловком редове историје, и снима сцене за нови филм. 
 
Сличан запис је настао у мојој глави, у мом детињству, баш на задушнице, када ме је мајка (како смо звали бабу, татину маму) водила на гробље у Великој Хочи. То ми је била дужност и задовољство, прави мали празник за мене, ма како то данас некима чудно звучало, ићи на гробље-празник! Мајка је носила жито, хлеб (пексимете), у малој шерпи, са једном дршком, пасуљ, пржену рибу, и неколико паприка из туршије... Све би, сем пасуља и вина било у округлој плетеној корпи,,сепету“... Ја сам носила шерпицу пасуља и оплетену прућем флашу вина. Палили смо свеће, кадили гробове, поливали вином, ишли обавезно на гробове рођака и кумова. На крају би се окупили на једном месту сви рођаци, на канавац, специјално ткан за ту прилику, би поставили све што смо од хране понели и нудећи једни друге (за душу Младенову, Маркову, Милкину, за душу мужљеву, свекрову, ађину, метерину...) јели. Никада и нигде ми храна није била укуснија. Ваљда што смо се сећали упокојених, што смо их посећивали, што су им гореле свеће на гробовима, што смо их спомињали... и на крају, можда најважније, што смо се окупљали заједно, сви рођаци. И та заједница се чувала, заједница живих са мртвима...
 
Данас сам на ораховачко гробље повела свог сина... Неко ће можда рећи, а многи и кажу да деца не треба да иду на гробље ,, стресно је то за њих“... Не мислим тако. Данас сам захвална мајка Ђурђи што ме водила на гробље, јер сам тамо научила лекцију коју нигде и никад не могу научити. 
 
Док ходам ораховачким гробљем обнављам ту лекцију из детињства. И радујем се деци коју родитељи доведу на гробље да је и она науче. Посебно, када су пред нама порушени надгробни споменици, сточјом балегом и цркнутим псима, мачкама, ил као данас цркнутим кокошкама, оскрнављени гробови.... И треба деца да долазе и да памте док има оних који им нешто могу казати, пренети. Да знају да су ту под тим порушеним обележјима, или без обележја остали гробови Радића, Станковића, Филијовића, Антића, Симића, Витошевића, Матића, Моравчевића, Баљошевића, Мојсића, Дедића, Марковића, Вучића, Миљковића, Миленковића, Јовичића, Грковића, Шорића, Уламовића, Стојановића, Станојевића, Великића, Кујунџића, Трбусића,Столића, Шарића, Рашића, Радовановића, Илића, Левића и многих других знаних и незнаних наших предака.
За памћење и наук - понављам. И опомену, додајем. Иако је порушено, оскрнављено, чупано, гажено...ово гробље је наше. Под земљом су наши преци... И наши кораци по костима наших предака потврђују да је ту наша земља, ма чији путеви туда прошли и ма чије чизме туда газиле. Изнад ове баште засејане костима и заливане крвљу кроз векове, је наше Небо. И док тако буде кораци, које чинимо између тог Неба и те земље, су кораци слободе...Да, слободе осењене Крстом. Иако га не видимо, знамо да тај КРСТ постоји и њега нико не може срушити. И као што наш велики песник Матија Бећковић недавно рече своју намеру да ,,кад умре живи у Црној Гори“, тако и наши покојници кад умру живе овде у Метохији. 
 
Оливера Радић
извор
 

View full Странице

Ljudi mesaju pojmove. Autoriteti su smejurija. Ono sto razvija poverenje i poslusnost kod deteta je konzistentnost roditelja, tj. negovog/njihovog ponasanja. Za dete, roditelj je bog (ne u idolopoklonickom smislu, vec kao davalac svega, zastitnik, vecno postojece bice u koje su nase oci uprte) i kada dete oseti komesanje, premisljanje, nesigirnost, odstupanje od normi koje sâm roditelj postavlja, naravno da ce da tera svoje, cak i nesvesno - jer je "uspelo prosli put..." 

Ljudi mesaju pojmove. Autoriteti su smejurija. Ono sto razvija poverenje i poslusnost kod deteta je konzistentnost roditelja, tj. negovog/njihovog ponasanja. Za dete, roditelj je bog (ne u idolopoklonickom smislu, vec kao davalac svega, zastitnik, vecno postojece bice u koje su nase oci uprte) i kada dete oseti komesanje, premisljanje, nesigirnost, odstupanje od normi koje sâm roditelj postavlja, naravno da ce da tera svoje, cak i nesvesno - jer je "uspelo prosli put..." 

Nikada mi niko nije objasnio, a ni sam nisam uspeo da shvatim -  zasto bi neko bio autoritet samo zato sto je mator? Pa toliko ima budala koje su omatorile i sad, satro, one su autoriteti jer su uspeli da se zboraju i osede?! A kako koja godina prolazi, u to sam sve ubedjeniji.

Bas se vidi da su deca sa slike razliciti razredi. 
A sto ne idu u skole JA Rep.?

+1