Jump to content

ПиП

Члан
  • Број садржаја

    1457
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    ПиП got a reaction from nana in Утицај форума на преображај форумаша   
    Говорећи о духу чамотиње отац Рафаило Бољевић истиче да је често гледање телевизије као и борављење на интернету уствари бекство из себе самог и губљење драгоценог делатног времена, без обзира да ли се ради о православним сајтовима и форумима.
    Пошто и оведе на форуму има људи који су практично "инвентар форума", намеће се питање колико они од тога имају користи а колико штете и у каквом духовном стању се уопште налазе?
     
    Ваше мишљење?
     
    Ево исечка где можете послушати део где отац Рафаило помиње ово о чему сам писао:
     
    https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=_J9UofqFK9I#t=594
  2. Волим
    ПиП got a reaction from Вук самотњак in Утицај форума на преображај форумаша   
    Не видим разлог да се тема утапа у неку "мега" тему (која има уопштенији назив) и тиме изгуби као централно питање то је да ли су интернет и форуми корисна ствар или је то само још једна од замки савременог света која одвлачи пажњу човека од најбитније ствари а то је садржај његовог срца у којем се открива и Царство Небеско.
  3. Волим
    ПиП got a reaction from Вук самотњак in Утицај форума на преображај форумаша   
    Говорећи о духу чамотиње отац Рафаило Бољевић истиче да је често гледање телевизије као и борављење на интернету уствари бекство из себе самог и губљење драгоценог делатног времена, без обзира да ли се ради о православним сајтовима и форумима.
    Пошто и оведе на форуму има људи који су практично "инвентар форума", намеће се питање колико они од тога имају користи а колико штете и у каквом духовном стању се уопште налазе?
     
    Ваше мишљење?
     
    Ево исечка где можете послушати део где отац Рафаило помиње ово о чему сам писао:
     
    https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=_J9UofqFK9I#t=594
  4. Волим
    ПиП је реаговао/ла на Баба у Утицај форума на преображај форумаша   
    Драгана Миљанић: (Не)Стваран свет око нас (и у нама) 08 децембар 2014 Драгана Миљанић    
    Пре извесног времена, уређујући годинама један интернет форум, увидела сам да постајем зависна од интернета. Можда то и није била зависност у правом смислу те речи, али када дан постане незамислив уколико се не посети омиљено виртуелно место, постоји основана сумња да је особа дубоко забраздила.
    За све то време, у кући нисам имала телевизор, а умела сам да се (по)хвалим, премда тада нисам схватала да се заправо хвалим, како никада не гледам телевизију и како ми то јако прија.
    Мало по мало, стицајем неких околности, моја зависност је почела да јењава. Неким чудом смањивала се постепено потреба да време проводим у виртуелном свету.
    Као и све што је лоше, а уме да обузме човека, тако вас и виртуелни свет увлачи у себе на кашичицу. У почетку, када тај свет тек открива, човека обузима осећај задовољства јер је „окружен“ људима који са њим деле иста интересовањa. Можда звучи банално, али савремени човек, отуђен од ближњих, усамљен и суштински незадовољан животом који живи, прелако се препушта лажном осећају среће што се коначно нашао у друштву оних који га разумеју, несвестан да је утеха коју је пронашао нестварна и само илузија.
    Овај осећај држаће га неко време, у зависности од тога колико (ни)је јака личност, али и у зависности од тога колико се његов его разгоропадио од неочекиване среће која га је задесила. Понеке ће ова ненадана „срећа“ толико окуражити да ће се претворити у праве паметњаковиће без којих ниједна дискусија не може да прође, а да је не обогате својим мудролијама, док ће се други притајити, не коментаришући много, али једнако пратећи све новости и једнако срећни јер су „међу својима“.
    Као и од сваке друге зависности, и од интернетске се тешко одлепити. Пре свега, од било које зависности се човек не може никада одвојити ако је није свестан. Звучи као фраза и готово да је излизана, али тврдња да је први корак у решавању неког проблема онај тренутак када човек постане свестан да има проблем, јесте кључна. Могла бих да наведем десетине разлога због којих бих свакоме саветовала да интернет и гледање телевизије сведе на најмању могућу меру, али ћу издвојити два која сматрам најважнијим.
    Један је илузорност виртуелног света, а други је тровање душе.
    Илузија је у суштини (само)обмана, варка и уобразиља. Било да је човек свестан да се пред његовим очима одиграва, било да није, илузију не чини ништа мање варљивом. Важно је схватити да је виртуелни свет управо оно што епитет и каже – виртуелан. Да бисмо разумели сву илузорност виртуелног света, потребно је да озбиљно размотримо шта нас је навело да се предамо илузији.
    Сви смо ми, мање-више, жељни подршке, лепе речи и разумевања. На жалост, стваран свет све мање је спреман да одговори на ове наше потребе. Истовремено, осећај празнине која притиска душу, а коју је потребно некако испунити, као и потрага за смислом, постају човекова главна преокупација. У тој борби за смислом и испуњеношћу, човек наилази на мноштво мамаца који га одвлаче и удаљавају од Истине. Ове мамце човек гута и налази краткотрајно задовољство, али када њихово дејство престане, празнина је већа него она коју је до тада осећао.
    Није потребно много мудрости да би се човек отргао од неке илузије и схватио шта му се дешава. Потребно је „само“ да искрено поразговара са собом и постави себи неколико једноставних питања. Ова питања уједно дају одговор и на многе друге проблеме са којима се свакодневно суочава и са којима не уме да изађе на крај. Ако се овом разговору озбиљно посвети, особа може да се изненади колико проблеми који јој се понекад чине незамисливо тешким, нису уопште толико страшни. Питања као што су – Зашто сам овде? – Шта радим овде? – и – Са којим циљем сам ту? – јесу донекле искрзана од силног спомињања, но то њихов значај не умањује ако им се пажљивије посвети(мо).
    Када човек искрено размотри шта га је навело да нечему посвети своје време, када схвати шта је тачно то што свакодневно ради и шта жели да постигне тим својим радом, многе илузије распршиће се саме од себе, без велике муке и без апстинентске кризе. Велики савезник у овом искреном испитивању самога себе јесу осећање немира и празнине који се стално враћају и не доносе трајан мир и испуњеност. Као и бол која није пријатна, али нам је помоћник да знамо када је тело у невољи, тако и немир, када се угњезди у човековом срцу јесте сигуран знак да нисмо на добром путу.
    Прича о немиру доводи до другог разлога због ког би ваљало оградити се од неумереног гледања телевизијског програма и шврљања по виртуелном небу. Чак и да медији нису окренути искључиво профиту као једином мерилу према којем формирају програм, чак и да интернет није пребукиран разноразним плитким садржајима који у човеку буде само најниже нагоне, многи опет не би били у стању да се одупру негативном утицају вести које вређају интелигенцију, бизарностима из црнохроничног света и малоумностима из света тзв. шоубизниса. Колико год мислили да смо имуни на лоше и негативне вести, да нам оне на једно уво уђу, а на друго изађу – то није истина. Оне у срце сигурно уносе немир и трују душу.
    Хтели – не хтели и колико год се трудили да их избегнемо, наилазићемо на ствари које нас на разне начине узнемиравају. Ово, наравно, не значи да треба да окренемо главу од било каквих непријатности и да се претварамо да живимо у Утопији. Ипак, поред силних проблема са којима се суочава, било би добро да човек разлучи који су то проблеми са којима треба да се носи, у којима је неопходно да учествује и да им се посвети, а да све друге који нису од суштинске важности, једноставно заобиђе и избегава у широком луку. Лакше рећи него учинити, али није немогуће само ако смо искрени према себи и ако размишљамо.
    Занимљиво је да када случајно попијемо или поједемо нешто покварено, потрудићемо се да се што пре опоравимо и да прођемо са што мање последица, али када свој неопипљиви свет излажемо „поквареним“ садржајима, не само да не бринемо о последицама и не журимо да се опорављамо, него често нисмо ни свесни да смо „појели“ нешто по нас штетно и да због тога може да нам буде лоше.
    И овде је од велике користи да при сусрету са тровачницама разне врсте приупитамо сами себе – Зашто ја ово читам/гледам? – Каква је корист од читања/гледања овога? – па када видимо да немамо прави одговор или да га једноставно не знамо, да нас је притом још и обузела узнемиреност – онда да окренемо главу од тога.
    Сваки пут када душу запрљамо неком нечистоћом, нарушавамо мир у себи и натенане се трујемо. Понекад смо тога свесни, а понекад не, али са сваком новом клицом нечег лошег коју упијамо, ми лепимо слој по слој разних нечистоћа унутар себе које онда заједно и такорећи неприметно стварају све дебљи и дебљи зид лошега у нама. Овај зид онда постаје наша највећа баријера да кренемо напред, да схватимо где смо погрешили и да своје грешке исправљамо.
    Када је мир нарушен, када смо „отровани“, разумљиво је да нисмо у стању да правилно видимо свет око себе, па и нашу улогу у том свету. Када смо „отровани“, постајемо раздражљивији, имамо јаку жељу да се на некоме искалимо, у другима тражимо кривце за своје грешке, рађа се бес и сва нагомилавана негативност просто вапи да изађе из нас и да се на неки начин материјализује.
    Зато је важно да се чувамо, да избегавамо оно што нас трује, да се оканемо (виртуелних и свих других) опсена колико год можемо, јер ми живимо у свету који је ионако препун лажи. Ако то не урадимо, временом нећемо успети да препознамо шта је за нас добро, а шта не. Зид ће постати све дебљи и све већи, добро и лоше полако ће се помешати – лоше ће се чинити као добро, а добро ће изгледати лоше, и ми више нећемо бити у стању да схватимо шта нас је снашло.
     
    Извор: Кордељерац
  5. Волим
    ПиП got a reaction from александар живаљев in Јасеновац без истине и покајања   
    NOVI SKANDAL Hrvatski sveštenik negira da je Jasenovac bio koncentracioni logor za Srbe
    Novosti online | 03. decembar 2014. 17:37 | Komentara: 45 Društvo za istraživanje "trostrukog logora Jasenovac" negira da je Jasenovac bio konc-logor i da su u njemu ubijani Srbi, Jevreji i Romi, već tvrdi da su tu deportovani protivnici režima NDH i komunisti
          Srodne vesti Zasadili šahovnicu preko grobova žrtava
    Posadili cveće u obliku ustaškog simbola i u bojama šahovnice!
    Milanović: NDH nije bila Hrvatska
    Komemorativni skup u Jasenovcu
    Pomen žrtvama logora Jasenovac
    Društvo za istraživanje "trostrukog logora Jasenovac" negira da je Jasenovac bio konc-logor i da su u njemu ubijani Srbi, Jevreji i Romi, već tvrdi da su tu deportovani protivnici režima NDH i komunisti, a da su nakon rata na tom području partizani ubijali Hrvate.
      U ovom društvu su pripadnici i desne i leve orijentacije hrvatske države i zajedno negiraju istorijske činjenice i dokaze o genocidnoj prirodi ustaškog režima i konc-logoru Jasenovac.
    Predsednik tog društva je dr. Stjepan Razum, sveštenik i rukovodilac Arhiva Zagrebačke nadbiskupije, potpredsednik je Mato Rupić, rukovodilac Odeljenja arhivskog gradiva Hrvatskog dokumentaciono-memorijalnog centra Domovinskog rata, a sekretar Igor Vukić, novinar naklonjen levici.
    Oni tvrde da je Jasenovac bio "zatvor, odnosno radni logor za aktivne protivnike NDH (u najvećem broju komuniste i njihove saradnike) te za grupu Jevreja koji su bili izuzeti iz deportacija u nemačke logore".
    Društvo propagira da je ovaj konc-logor, zaparavo, bio "sabirni centar za ratne zarobljenike i Jevereje" te da zarobljenici u Jasenovac "nisu dovođeni da bi bili ubijani i da niko tu nije ubijen samo zato što je bio Srbin ili pravoslavac".
    Revidiranje istorije
    Sveštenik Razum tvrdi da su zločine u Drugom svetskom ratu zapravo "počeli četnici pobunom protiv legalne hrvatske vlasti u julu 1941" - to je naveo još 2012. u intervjuu zadarskom" Hrvatskom listu", naslovljenom s "Vreme je da srušimo velikosrpski mit o Jasenovcu".
    On tvrdi da je SUBNOR "u tri navrata pokušao da dokaže "naduvane" brojke masovno stradalih u Jasenovcu sistematskim iskopavanjem žrtava 1961, 1964. i 1984".
    Šta više, tvrdi on, "mnogi hrvatski vojnici završili su svoj "križni put" 1945. upravo na poljima oko Jasenovca i na obalama Save", pa su tamo, kako tvrdi on i još jedan deo hrvatskih desničara, zapravo, ubijani Hrvati.
    - O svemu tome postoji obilje arhivske građe, a i svedoci su još živi. Država bi istraživanja Jasenovca trebala podsticati, a ne ometati - kaže Igor Vukić, sekretar društva, koji je objavio feljton "Zanemarene činjenice o jasenovačkom logoru" u 22 nastavka u "Glasu Koncila".
    Zurof protiv Društva
    Rad ovog hrvatskog društva žestoko je osudio Efraim Zurof, direktor Centra "Simon Vizental".
    Društvo želi da bude proglašeno za nevladinu organizaciju u Hrvatskoj, ali zagrebački Gradska kancelarija za opštu upravu to odbija.
    Naime, ova kancelarija već se jednom kompromitovala, jer je u Registar udruženja svojevremeno upisala Udruženje dobrovoljaca HOS-a sa natpisom "Za dom spremni".
    Taj slučaj kasnije je pred komisijom UEFA iskoristio hrvatski fudbaler Josip Šimunić, koji je kažnjen zbog ustaškog pozdrava "Za dom spremni" nakon utakmice Fudbalske reprezentacije Hrvatske na Maksimiru.
    Mediji navode da je ta blamaža sprečila novi skandal, pa je zahtev ovog udruženja odbijen uz spisak primedbi.
    Josipovićeva osuda
    Društvu je zamereno što umesto izraza "koncentracioni logor", koji se koristi u Zakonu o Spomen-području Jasenovac, koristi izraz "ratni, radni i sabirni, odnosno trostruki susljedni logor", što je na tragu službenog naziva "sabirni i radni logor" iz doba NDH.
    U žalbi na odbijanje zahteva da budu registrovani kao nevladno udruženje, predsednik Razum, na arhaičnom hrvatskom, navodi da ga "čudi to što se želi zakočiti naučno istraživanje i hrvatskom narodu nametati dogmatske stavove koji su svojstveni nekadašnjem komunističkom režimu".
    Na Razumove istupe reagovao je Efraim Zurof pozivajući ga da podnese ostavku na funkciju rukovodioca Nadbiskupskog arhiva, kao i predsednik Hrvatske Ivo Josipović, upozorenjem da Razum revidira hrvatsku istoriju.
    (Srna)
     
     
    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:522568-Hrvatski-svestenik-negira-da-je-Jasenovac-bio-koncentracioni-logor-za-Srbe
  6. Волим
    ПиП је реаговао/ла на Богдан_ у Јасеновац без истине и покајања   
    Болесници... Џабе што они негирају, кад ено, као последњи у низу - дневник Дијане Будисављевић говори не само да су логори смрти Госпић-Јадовно-Паг и Јасеновац били припремљени за Србе и Јевреје, него једини логор у историји човечанства приправљен за децу - Јастребарско. Жена која је из логара извукла преко 15000 деце. Егон Бергер - 44 мјесеца у Јасеновцу. Обавезна литература. Та књига и један џепни сат, то је све што ми је остало од мог деде који је био Јасеновачи логараш, и који је имао ту срећу (или несрећу!) да преживи!
     
    Не може ово људско слепило да се наруга светлости Јасеновачког мучеништва и подвига, али може коначно нас Србе да дозове памети, да не заборављамо сопствене жртве и мученике!
     
    Свети Платоне, Петре, Доситеје, Саво, Георгије - молите Бога за нас!
  7. Волим
    ПиП је реаговао/ла на Ненад Р. у Teme na forumu - Ugušimo negativne teme - Ime Tvoje spoj nas ovde...   
    Да ли знаш да има људи који сматрају , ако неко помаже другима , да је наиван , туђа срећа и да је будала .
    Да ли знаш да постоји страшна изрека у народу која гласи : Добар и луд су браћа рођени. Ово је заиста пад свега и веома сликовито одражава колико је друштво пало.
     
    Ево духовне песме , оца Гаврила која говори о тим стварима.

  8. Волим
    ПиП got a reaction from ivanaika in Zasto se religija povezuje sa psihickim oboljenjima?   
    Ако желиш да нађеш одговоре на твоје недоумице препоручио бих ти да послушаш предавања монаха Арсенија Јовановића. Мислим да има и тема на форуму посвећена њему, а и на Ју Тјубу могу да се нађу његове беседе. Он на врло питак начин за данашњег човека објашњава питања психичког здравља и религије.
    Само бих ти напоменуо једну ствар. Када читаш такве чланке и "стручњаке" мораш водити рачуна и о томе да религије и православна вера нису једна иста ствар.
  9. Волим
    ПиП је реаговао/ла на МилошБГ у Питајте Администрацију   
    Ja inace se slazem sa svime ovim napisanim,osim sa time da neko treba da sankcionise oca Zorana,ja sam apsolutno protiv toga. Ali sam protiv i toga da kad se neko koristi slicnim pridevima kao i otac Zoran sa druge strane kaznjavaju,dakle neka svacije reci govore o onome ko je te reci izrekao i to ne treba kaznjavati pa bilo to dolazilo od Pere,Zike ili oca Zorana,ali sa druge strane je apsolutno malo ruzno kad postoje razliciti arsini pa se neko ne sankcionise za jedno,a drugi koji to isto uradi a mozda cak i umanjeno se sankcionise. Ja razumem da za admine licno postoje licni afiniteti prema nekome i da se neko vise "gotivi" neko manje,to je jednostavno ljudski i normalno,ali mislim da nije dobro za moderiranje foruma ili bolje reci nije dobro za ovaj forum koji je ipak ozbiljan forum koji tezi mnogo cemu i pride je verski. 
     
    A protiv sam kaznjavanja oca Zorana ma koliko god puta je rekao da sam glup,tup,da ne znam da citam,pa cak i da ga proganjam ?! da sam penzioner i dbovac (valjda tajni identitet jednog 27ogodisnjaka?!) i sve slicno sto koristi kao "argumente" u diskusijama pa cak i pretnje "vidimo se uskoro" "videcemo se.." i slicno,neka se samo dopusti i drugim ljudima da daju odgovor (naravno nikako slican jer na sta bi forum onda licio ali da taj drugi ima pravo da da odgovor) na to a ne kad stigne odgovor na to,da se onda to sankcionise a ovo prvo dopusta,jer nije pravedno.
     
    Da se razumemo ja nisam bitan i ne radi se o meni ja sam samom cinjenicom sto sam ovde iako sam bio banovan neka bude da ne potpadam pod nikakvo pravilo neke korektnosti,ali sam ovakvih stvari se nagledao u diskusijama sa drugim ljudima.
  10. Волим
    ПиП је реаговао/ла на Ignjatije у Папа се поклонио пред васељенским Патријархом Вартоломејем и затражио његов благослов   
    To je bilo ranije, sada je drugo vreme. Možda se Davidova promenila?! Ako može sa Vatikanom posle 'iljadu godina nakon "samobanovanja" da bude dijaloga, zašto ne može i sa nekim starim članom kome je nepogrešivi server očistio kaznu? Gde je tu druga šansa, prilika da se prvo dokaže da li je došlo do preumljenja, pa potom sud? Nešto tu ne štima sa principima...
    Ali dobro. Što ti svežeš na temi biće svezano i na sajtu.
  11. Волим
    ПиП got a reaction from Јелина in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  12. Волим
    ПиП got a reaction from МилошБГ in Питајте Администрацију   
    Хвала на труду. Ово се већ може назвати нормалним одговором. Иначе ме нервирају штури одговори, без неког подробнијег образложења са наводима, што ми се десило у пар наврата када сам ја имао неки проблем.
    Имам још једно питање. Није упућено лично теби, може да одговори било ко од администрације, али молим унапред да одговор има смислен садржај као што је овај претходни.
    Наиме ради се о свештенику Ђуровићу, чије поруке с времена на време испратим и морам да приметим да када год уђе у расправу са неким ко не дели његово мишљење врло лако прелази на омаловажавајући тон према саговорнику и употребљава речи које нису примерене ни за обичног лаика а камоли за православног свештеника. Ја лично до сада нисам приметио да је поменутом свештенику јавно изречено упозорење поводом таквог начина писања на форуму, иако се врло често упозорење изриче онима које он својим непримереним писањем испрвоцира.
     
    Мене интересује зашто се такав начин комуникације толерише дотичном свештенику и још по неким члановима форума, док се другима бришу поруке или се врло лако стављају на одобравање или блокаду?
     
    Хвала унапред на одговору.
     
    П.С.
    Рилахов одговор сам видео тек када сам објавио питање које сам пренео од члана "Бистрик". Значи у питању је кратак временски размак између наша два коментара.
  13. Волим
    ПиП got a reaction from Viikica in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  14. Волим
    ПиП got a reaction from Саша од Москве in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  15. Волим
    ПиП је реаговао/ла на emilija у Одговарања на светој Литургији   
    Ruska pravoslavna crkva za "granicom", ucestvuje svako ko zeli, hor vodi sa balkona a odozdo imamo pojacanje:)))
    Potpuno je na volji svakoga da odgovara na glas ili "u sebi":)
  16. Волим
    ПиП got a reaction from emilija in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  17. Волим
    ПиП got a reaction from nana in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  18. Волим
    ПиП got a reaction from Богдан_ in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  19. Волим
    ПиП got a reaction from feeble in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  20. Волим
    ПиП got a reaction from Милан Ракић in Одговарања на светој Литургији   
    Ја сам у цркви такорећи самоук. Пре извесног броја година када сам почео да одлазим у храм на богослужења, нико ме није повео, нити сам имао кога да питам за неке ствари. Сећам се да сам у првих пар месеци увек стајао лево са женама и уопште нисам примећивао да сам једини мушки са те стране.   Богу хвала, литургија ме је занимала и трудио сам се да чујем и разумем шта се пева и говори али то ми није баш увек полазило за руком, некада због неразумљивог и тихог појања а некада због непознавања црквенословенског језика. Због тога сам потражио књиге о светој литургији,  а касније и на интернету читао чланке о томе. Истражујући тако, брзо сам схватио да добар део литургијског текста припада верноме народу. То ме је помало зачудило јер углавном нисам никога чуо да одговара или поје (осим певнице), или се дешавало ретко, када се у храму задеси неко са стране ко је тако навикао. Пошто сам "расветлио" све текстове, нашао изговоре црквенословенског писане српском ћирилицом, укратко речено када сам стекао сигурност и склопио "мозаик" свете литургије у глави тако да разумем када се шта дешава, почео сам прво сасвим тихо а касније и гласније да активно учествујем у одговарању и појању. Није то било са неким премишљањем, то је једноставно дошло само, негде изнутра. Е сад, можда то некоме није јасно па бих направио једно поређење. Пошто сам пореклом крајишник (крв није вода), а код крајишника је опште позната ствар да ни једно славље не прође без да се запева. Може ту бити музике преко уређаја или неке уживо музике, али увек дође моменат када се све то утиша а песму поведе неко од присутних а остали му се придруже. Мени је то увек најлепши део славља јер се тада из радосног срца излива песма. Отприлике је то оно што се догодило и на светој литургији, једноставно је дошао моменат радости који је тражио да се кроз славословље и појање излије напоље. Тако је то кренуло и било ми је свеједно шта други мисле о мени а искрено нисам ни помишљао да би некоме у цркви могла засметати песма радости. Наравно, иако не шапућем, ипак и не претерујем са гласношћу. Слава Богу, данас после толико година, од нас који редовно долазимо на литургију, пола ако не и више, активно учествује у одговарању и појању. По мом мишљењу то су најлепше литургије. Присуствовао сам и на литургијама када поју хорови или певнице које имају добре и школоване гласове, али верујте ми ништа лепше него када око себе чујеш верни народ како прославља Бога, и ти заједно са њима.
  21. Волим
    ПиП је реаговао/ла на Давидова у Папа се поклонио пред васељенским Патријархом Вартоломејем и затражио његов благослов   
    али је већ тада у много чему била налик на ову данашњу, о чему свети Јустин пише:
     
     
    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OZajednickojMolitviZaJedinstvoSvetomSinodu.htm
     
     
     
     
     
    Па зар их већ нема овде? Не мислим тренутно, него иначе? 
     
    А има и оних који су латиномислећи
     
    На којима се остварује истинита мисао савремене теологије: "Они су присутни својим одсуством" 
  22. Волим
  23. Волим
    ПиП је реаговао/ла на feeble у Папа се поклонио пред васељенским Патријархом Вартоломејем и затражио његов благослов   
    Pa covek nije oglasen. To bi trebali biti oni koji se pripremaju za krstenje, je li tako? A on se vise sprema da nas pokrsti nego da mi njega krstimo
  24. Волим
    ПиП је реаговао/ла на Давидова у Папа се поклонио пред васељенским Патријархом Вартоломејем и затражио његов благослов   
    Хиљаду пута је писано о екуменизму, нема потребе да се поново распреда. Претпостављам да на овом форуму има бар неколико тема о томе и свако може да тамо прочита аргументе и за и против. Могао би нам нешто више рећи и свештеник Ђуровић, али ето...није у могућности...има ту неких питања на која не зна шта да одговори, па мало апстинира...
  25. Волим
    ПиП је реаговао/ла на Давор73 у Папа се поклонио пред васељенским Патријархом Вартоломејем и затражио његов благослов   
    Опет и опет, Црква је само Једна па макар је сачињавало двоје који осташе у Истини, а милијарде и милијарде њих поотпадало. Дијалог са другим конфесијама је једно, дијалог са другим ЦрквамА је јерес и издајство.
×
×
  • Креирај ново...