Jump to content

Мирослав Павловић

Члан
  • Број садржаја

    95
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from александар живаљев in ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?   
    Какво је стање у народу и СПЦ, одговор је веома реалан. Али ми смо непредвидив народ, јер премијер долази и ЛГТБ популације, преставља народ, а СПЦ се нешто посебно не буни, или можда и хоће...
  2. Волим
  3. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from jedan čovjek in ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?   
    Бар нешто нека прозбори на ову тему модератор! Питање јесте шта би било, ако би било, али веома реално могуће!
  4. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from jedan čovjek in ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?   
    ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?
  5. Волим
  6. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from александар живаљев in ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?   
    Бар нешто нека прозбори на ову тему модератор! Питање јесте шта би било, ако би било, али веома реално могуће!
  7. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from александар живаљев in ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?   
    ШТА АКО СПЦ ИЗРАЗИ НЕЗАДОВОЉСТВО И ПРОТИВЉЕЊЕ ИЗБОРУ АНЕ БРНАБИЋ ЗА ПРЕМИЈЕРА, АЛИ ИПАК ПРИХВАТИ ОДЛУКУ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ?
  8. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Аурор in Председник Америке, Доналд Џ Трамп   
    Tramp je kao struja...
  9. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Жика in Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића   
    Mi se poznajemo doktore i ja sam ziveo u Smederevo. Isli smo zajedno organizovano na Ostrog, bilo je ludo i nezaboravno, morali smo malo vise da pijemo usput piva, bila je velika vrucina... Davno je to bilo mislim 2000. god.
  10. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Zoran Đurović in Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића   
    Mi se poznajemo doktore i ja sam ziveo u Smederevo. Isli smo zajedno organizovano na Ostrog, bilo je ludo i nezaboravno, morali smo malo vise da pijemo usput piva, bila je velika vrucina... Davno je to bilo mislim 2000. god.
  11. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Volim_Sina_Bozjeg in Питајте професора и свештеника др Зорана Ђуровића   
    Mi se poznajemo doktore i ja sam ziveo u Smederevo. Isli smo zajedno organizovano na Ostrog, bilo je ludo i nezaboravno, morali smo malo vise da pijemo usput piva, bila je velika vrucina... Davno je to bilo mislim 2000. god.
  12. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from w.a.mozart in Сатанска литија је право име за параду содомита   
    Помози Бог!
     
    Захваљујем се пуно уредништву сајта (форума) што ми је омогућило да се обратим на форуму и изнесем своје мишљење. Молим све оне о које се огреших, које увредих, или узнемирих својим писањем да ми опросте.
     
    Пуно вас поздравља и жели вам спасење душе у нашем  Господу Исусу Христу
     
    Мирослав
  13. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from w.a.mozart in Сатанска литија је право име за параду содомита   
    Имам жену и двоје мале деце, већ 10 год. сам у хришћанском браку
  14. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Млађони in Сатанска литија је право име за параду содомита   
    Помози Бог!
     
    Захваљујем се пуно уредништву сајта (форума) што ми је омогућило да се обратим на форуму и изнесем своје мишљење. Молим све оне о које се огреших, које увредих, или узнемирих својим писањем да ми опросте.
     
    Пуно вас поздравља и жели вам спасење душе у нашем  Господу Исусу Христу
     
    Мирослав
  15. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Deki992 in Сатанска литија је право име за параду содомита   
    Помози Бог!
     
    Захваљујем се пуно уредништву сајта (форума) што ми је омогућило да се обратим на форуму и изнесем своје мишљење. Молим све оне о које се огреших, које увредих, или узнемирих својим писањем да ми опросте.
     
    Пуно вас поздравља и жели вам спасење душе у нашем  Господу Исусу Христу
     
    Мирослав
  16. Волим
    Мирослав Павловић је реаговао/ла на w.a.mozart у Сатанска литија је право име за параду содомита   
    kakvo li je dejstvo na pravim satanskim ritualima ako je ovde kao što je opisano?
  17. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Istochnik in Сатанска литија је право име за параду содомита   
    САТАНСКА ЛИТИЈА ЈЕ ПРАВО ИМЕ ЗА ПАРАДУ СОДОМИТА
     
         Што се тиче православних обреда, православних вредности, антихристове слуге су уз помоћ ђавола изумеле свуда негативни еквивалент, тј. то је све оно од „хришћанског“ са префиксом анти. Антихристове слуге, или просто речено, прикривени, или отворени сатанисти уместо Христа имају антихриста, уместо литургије имају анти-литургију у којој се читају молитве ђаволу и приноси му жртва, имају анти-крштење (наравно они то све тим именом не зову) – за све хришћанско имају „анти“. Тако и за Крсни ход (Кресни вход), или како је код нас Срба одомаћен назив литија и за њу имају анти-литију.
     
        У православној литији се носе хришћанске иконе, барјаци, свештеници су у одеждама, кади се тамјаном, певају се тропари и остале црквене песме и застаје се код одређених освештаних места да се одрже молебани. Каква је духовна последица? Сам чин литије призива у помоћ Господа Исуса Христа, Мајку Божију, Светитеље, све бестелесне Божије силе (Ангеле, Архангеле итд.) и наравно благодат Духа Светога, на учеснике литије, верујући народ тог места и освештава простор куда литија пролази. Још у литији се проузносе молитве у молебанима за разна добра житеља тог места. У таквим литијама поред народа учествује и мноштво ангела, као и у осталим богослужењима и благослов Божији почива на таквом скупу.
     
        У анти-литији се промовише грех, скрнави име Божије, прикривено се проузносе неке молитве ђаволу, скрнаве се иконе и хришћанске вредности, носе се слике које имају симболику анти-иконе, демонизоване маске, рогови на глави и све оно што подсећа на демоне и ђавола. Узвикују се антихришћанске пароле итд. Е сад ако се поврх свега промовише и содомски грех ту је и „успех“ код таквих већи... Каква је ту духовна последица? Таква анти-литија има сатанску силу, јер у њој учествује и мноштво демона слугу ђавољих. Зле силе долазе на њихово призивање, а Господ то допушта до одређене мере, док се не препуни чаша, а онда следи Гнев Божији, да ли у мери као на Содому и Гомору, то се незна, али може да се претпостави – дуготрпљење Божије је велико, поготову ако у месту има праведника, ако не дође одмах казна Божија, оно буде бар нека велика опомена од Бога. Знате ону пословицу: „Ко са ђаволом тикве сади о главу му се обијају“.
     
         Благоверни Свети Деспот Стефан Лазаревић је Београд посветио Пресветој Богородици и у њему се вазда у то време славило име Божије (живело се као у великом манастиру), а сад да неко тај свети град скрнави сатанском литијом – Срби и Београђани, чему да се надамо, каквог ли проклества и несреће?
     
         По речима једног знаменитог духовника у време „петооктобарских промена“ у Србији, народ је кружио око једне зграде (по узору на литију) и узвикивао „Слободане убиј се“, тј. позивао Слободана Милошевића на самоубиство и зграда се запалила. Духовник је објаснио да шетња народа са сатанистичким позивом на самоубиство је сатанска литија и да има негативну духовну силу, а доказ је да се зграда запалила. Шта ће бити са Београдом, Србијом и нама кукавним Србима?
     
        Као у време дешавања око конкордата у Југославији, СПЦ има право да посегне за претњом изопштењем из Цркве, анатемом (бацањем проклетства) на власти и све помагаче који омогуће одржавање ове сатанске литије Београдом и сигуран сам да би пропало одржавање параде содомљана. Ако се парада недај Боже ипак одржи, а великодостојници, на челу са Патријархом Српским не посегну за овим средствима, последице и грех неће ићи само на душу власти и помагача, већ и на њихову и Господ само зна како ће им се то све рачунати.
     
     
    О Воздвижењу Часног Крста 2013. Лета Господњег                            Мирослав Павловић
  18. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from МилошБГ in Нека запажања у вези предања и праксе у СПЦ   
    Нека запажања у вези предања и праксе у СПЦ
     

     
    Ко није истинољубив у „малом“ не можемо да му верујемо у „великом“
     
         Свети оци кажу да не треба бити иследник ситница, али некад се испостави да неке наизглед „ситнице“ могу да буду камен спотицања за истинско јединство. Мишљења сам да браћа у Христу треба да се дотакну свих тема и тамо где су различита мишљења да сударе аргументе и у духу истинске љубави усагласе мишљење шта је став Цркве, односно предање светих отаца, а шта новачење, тј. уношење на мала врата беспоретка у СПЦ.
         Циљ овог писања је да се отвори и јавна и интерна расправа по многим питањима, не би ли дошло у многим питањима до једномислија у редовима „правоверне браће“. Боље сада „расправљати“ него кад уследи још „радикалније“ гоњење.
    Хоћу одмах да се оградим да ми није намера да неког омаловажим и прозовем, а ако неко и препозна да је његова пракса критикована, нека се не љути, људи смо у односу на околности, сваком је могуће ненамерно да се подвуче нека грешка, или да наследи нешто модификовано тј. у већој, или мањој мери искривљено… Смирени и истинољубиви раб Божији се радује кад исправи неку своју заблуду у вези било чега.
        
         Постоје углавном две духовне линије међу „правоверном браћом“ . Једна духовна линија следи праксу и предање доследно у свему Св. Владике Николаја Жичког, а та пракса се поклапа са праксом словенских помесних православних цркава у задњих око 300 година свог битисања.
     
         Друга духовна линија правда своју праксу да је таква пракса тренутно у Грчкој Православној Цркви, или у Руској Православној Цркви, или у манастиру Хиландар, или на Светој Гори, или да је неко тако од древних, или ранијих св. отаца радио, или да су наследили од Светог Јустина Ћелијског (постоје контраверзе, шта је наслеђено од Светог Јустина Ћелијског, а шта је примљено из Грчке).
       
         Ова прва поменута духовна линија каже да ако су се 300 година свети држали исте праксе, може се сматрати да је то већ пракса Цркве Христове и да онај који испраља наслеђену праксу, гради себе изнад Цркве и да ако су свети држали праксу 300 година и нису нашли ништа за сходно да промене, да је онда излишно ту било шта преиспитивати, мењати, или ти усагашавати са праксом друге помесне Цркве и тако смућивати и уносити поделу у свом народу… Признају да ту има латинских примеса, али ако светима не сметаше, не сметају ни њима и ради поретка и смутње, никако не мењати праксу. Позивају се на Типикон, тј. прву и једину словенску верзију Јерусалимског типика Св. Саве Освећеног на црквено-словенском језику, по коме се управљају све словенске православне Цркве у задњих 300 год. Наводе изјаву Преподобног Јустина Ћелиског објављену у писму о. Антонија (некада Црноречког) која гласи: ”Како сведочи мати Злата из манастира Ћелија, једном приликом када је тадашњи јеромонах Атанасије Јевтић служио Литургију, а ава Јустин морао на трен из неке потребе да изађе из цркве, десило се следеће… Ава Јустин, вративши се у цркву, приупитао је мати Злату – како то да није чуо мало звонце (којим се звони у току освећења Светих Дарова). Када му је мати одговорила да им је рекао Атанасије да то не треба, да то код Грка нема, и да је то новотарија примљена са Запада – ава Јустин се праведнички, због овог дрског нарушавања правила побожности Православне у Срба, ражестио, и, на лицу места, пред свима, изгрдио поцрвенелог јм. Атанасија, речима: „Ко си ти да мењаш оно што је Црква вековима прихватила, ово је освећено Предање српске Цркве, и то имаш да чуваш…“ Мати сведочи да док би Ава грдио Атанасија овај би се повиновао, а чим би изашао ван његовог видокруга терао је по старом, убеђен да боље зна од свих како треба. (Извод из писма о. Антонија)
     
        Ова друга поменута линија тврди да ради многих латинских примеса, треба кориговати праксу, тј. одстранити уплив „западних“ утицаја. Параметар су им пракса древних светих отаца посебно са територије Византије, што је осведочено у списима и књигама св. отаца на савременом грчком и старо-грчком језику. Циљ им је како кажу сачувати неокрњену веру и праксу древних св. отаца и осталих светих отаца на које Латини немаше никакав утицај.
     
         Слушао сам много пута од старца Петра Денковачког:“ Ако не знаш да ли је нешто добро, или лоше, види само какви су плодови, или бар ако можеш да предпоставиш какви ће плодови бити.“
    И још шта је рекао о. Петар за расуђивање Владе Д. :“ Каже Влада. Д. да календар није догматско питање. Да! Али, какви су плодови новог календара? Ево погледајмо, шта је било у Грчкој. Поделе и свађе! Шта ћеш ти горе, него да се браћа међу собом свађају и мрзе.“ И још додаје о. Петар:“Не бих ја служио литургију по новом календару ни по цену живота“. А око причешћивања у прву среду васкршњег поста (на тримирје) о. Петар каже: „Свети Владика Николај у Жичи нас је у среду причешћивао, (ко ништа није јео од почетка поста до литургије у среду), супеном кашиком са Богојављенском водицом, а о причешћивању у среду причешћем, није било ни говора. Као што није било ни говора о причешћивању без поста и без исповести, што данас неки новотарци раде.” У прилог тој пракси је и сведочење садашње игуманије манастира Ћелија мати Гликерије, која каже да се у првој недељи васкршњег поста за време Аве Јустина никада нису причешћивали пре Теодорове Суботе.
     
        Сви тврде да су плодови њихове сопствене праксе исправни и да доносе добре плодове, али за даље нек оци расуде да ли да остану при своме, или да усагласе ставове…
       
        Позивам владике, оце и теологе да у међусобним сусретима и препискама расуде и усагласе мишљење шта је исправније и душекорисније, не би ли се приближили једномислију и једнообразности, а тако и јачем и чвршћем јединству, које ће нам како „времена иду“ бити и те како потребно.
    А сад ћу навести нека од мојих запажања, што се тиче разлика. Свештенослужитељи и други упућенији приметили би још ставки, али надам се да ће и ово бити довољно да се покрене „расправа“ у циљу доброг плода, а не јалових надметања…
     
    1) Неки духовници благосиљају пост пред причешће 5 до 7 дана (не рачунајући разрешења у болести итд.) , а неки 3 дана.
    2) Неки духовници траже обавезну исповест пред причешће, а неки не, чак и ретко исповедају своја чада – једанпут, до двапут годишње.
    3) Неки духовници благосиљаљу причешћивање сваке недеље, а неки не чешће од једанпут месечно, или у 40 дана. Има оних који дају благослов да се чада причешћују по двапут у два велика поста и по једанпут у два мања.
    4) Неки духовници својим искушеницима (послушницима) благосиљају да носе расу, а неки не, већ до самог монашења (и бар полагања једног завета) да носе мирско одело. 5) Неки свештенослужитељи на проскомидији сами у олтару читају имена за живе и упокојене, а неки по икономији због мноштва имена дају да неко још од монаха чита имена у олтару, или пак листиће са именима поделе народу да их на дати знак чита у храму.
    6) Неки духовници причешђују супружнике који нису у благословеном црквеном браку, а неки не.
    7) Неки свештенослужитељи благосиљају за време службе употребу звонца (кад се пева „и молим ти се Боже наш“), а неки не.
    8) Неки кад су на територији Грчке служе по новом календару, а неки кажу да не би служили по новом календару ни по коју цену, неки чак не би уопште никад служили литургију са било којим новокалендарцом.
    9) Неки духовници кажу да икону треба обавезно освештати, а неки да сам лик светог већ освештава икону.
    10) Неки по икономији благосиљају у нужди и потреби да чада узму биометријска документа (са, или без чипа) јер сматрају да то није „толико опасно“ по душу, а неки не и строго су против узимања било каквих биометријских докумената.
    11) Неки свештенослужитељи причешћују паству у трапавим седмицама, неки причешћују тада само децу, а неки су изричито против тога и не причешћују никога у трапавим седмицама.
    12) Неки су за служење литургије и осталих богослужења на српском, а неки искључиво на црквено-словенском језику.
    МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ
  19. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from w.a.mozart in Да ли папа народ благосиља, или поздравља?   
    Пази, пази и Џорџ Буш и Хилари Клинтон видели од Папе, па и они...
  20. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Ignjatije in Насушна потреба за чвршћом хришћанском заједницом   
    Ово је само једна од опција, ко може да "ревнује" у граду и носи се за "убрзањем" које садржи више град него село, то је још за већу похвалу, а да у исто време да сачува мир, тај је прави борац и вероватно добија од Господа већу награду... Не треба бити искључив - не можемо сви на село. Ја се искрено дивим црквеним људима који живе у већим градовима, нарочито код нас ко живи у Београду. Ух само кад тамо возим доживим стрес, а кад дођем кући потребно ми је време да се "привикнем на тишину".
  21. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Дејан in Насушна потреба за чвршћом хришћанском заједницом   
    Добро, нећу више да те гађам цитатима стараца из књига, мада сам наоружан  (пун ми је хард диск) , боље да узмем митраљез (бројаницу), већ ме боли глава од овог сокоћала. Такви смо ми са села. чека ме сутра напоран дан...
  22. Волим
    Мирослав Павловић је реаговао/ла на Дејан у Насушна потреба за чвршћом хришћанском заједницом   
    KONSTANTIN JANICIOTIS - POKRAJ STARCA PORFIRIJA

    Sećanja njegovog duhovnog deteta

     

     

     

    PASTIRSKI DAR

     

    Smrtni čas - Drugi Hristov dolazak

     

    Jednog dana upitah ga u njegovoj keliji: "Starče, u poslednje vreme mnogo se govori o broju 666, o tome kako se približava dolazak antihrista - neki čak tvrde da je već došao - o elektronskom obeležavanju na desnoj ruci ili na čelu, o sudaru između Hrista i antihrista i o uništenju ovog drugog pri Drugom Gospodnjem dolasku. Šta Vi kažete o tome?" Starac odgovori: "Šta da kažem? Ja ne pričam da mi se ukazala Presveta Bogorodica, da će biti rat, i druge takve stvari. Znam da će doći antihrist, da će se zbiti Drugi dolazak Gospodnji, ali kada - ne znam. Sutra, kroz hiljadu godina - ne znam. Pa ipak, ne uznemiravam se zbog toga. Jer, znam da smrtni čas za svakoga od nas predstavlja Drugi dolazak Hristov. A taj čas je vrlo blizu".

    са сајта светосавље 
  23. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Лапис Лазули in Насушна потреба за чвршћом хришћанском заједницом   
    Ово је само једна од опција, ко може да "ревнује" у граду и носи се за "убрзањем" које садржи више град него село, то је још за већу похвалу, а да у исто време да сачува мир, тај је прави борац и вероватно добија од Господа већу награду... Не треба бити искључив - не можемо сви на село. Ја се искрено дивим црквеним људима који живе у већим градовима, нарочито код нас ко живи у Београду. Ух само кад тамо возим доживим стрес, а кад дођем кући потребно ми је време да се "привикнем на тишину".
  24. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Лапис Лазули in Насушна потреба за чвршћом хришћанском заједницом   
    НАСУШНА ПОТРЕБА ЗА ЧВРШЋОМ
    ХРИШЋАНСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ
     
         Узор свим хришћанским заједницама је апостолска заједница, као најсавршенија заједница од стварања света, не рачунајући Адама и Еву пре пада у грех. По узору на апостолску хришћанску заједницу је заснован општежитељни живот у манастирима. По узору на апостолску заједницу се (не тако давно) и живело у србским земљама у тзв. задругама, тј. у многочланим домаћинствима са по 10, па чак 30 и више чланова. По узору на апостолску зајеницу и данас живе верујуће породице. Хришћанство је почело са апостолском заједницом, а по многима ће и хришћани последњих времена живети у неком облику апостолске заједнице, нарочито кад почну откривена и радикална гоњења правоверних хришћана.
                                                        
          Поставља се питање какву ми у Србији имамо хришћанску заједницу и који је ниво упућености хришћана једне на друге? Поставља се и питање да ли неко ко је материјалнио завистан од безбожника (јеретика, непријатеља православља итд.) може да буде духовно независтан од истих, тј. правоверно да исповеда веру? Да ли има негде у србским земљама да су се два православна хришћанина,  (две хришћанске породице) наменски  доселили да живе један поред другог, тј. да буду комшије и да сваки дан буду упућени један на другог (више хришћана, или више породица да „не помињем“)? Вероватно има, али ја за то нисам чуо и волео би да неко напише о таквом светлом примеру.
        
         Узмимо пример села. У богатијим селима размишљање већина мештана је „имам трактор, имам механизацију, имам новац да платим надничаре – не треба ми нико, шта има да се помажемо, каква бре моба, све што треба платићу новцем и не дугујем ником ништа“. Док у планински сиромашнијим, забаченијим селима, ситуација је мало другачија. Тамо су сурови услови живота (поготовo зими) и мука је људе натерала да се до дана данашњег  помажу, да раде у моби, јер другачије тамо не би могли да опстану. У назад  50 и више година живело се у задружним домаћинствима. Глава домаћинства (домаћин) се питао за све и он је издавао послушања осталим укућанима. Код њега је био новац и по потреби су са његовим одобрењем куповане потребштине и крупније ствари. Он као мудар домаћин се саветовао са осталим члановима, питао их за мишљење, али је он на крају одлучивао о свему. При крају живота, или „животне снаге“ је предавао старешинство нај старијем сину, или у ретким случајевима „достојнијем и способнијем“ сину. У таквој заједници се знао ред и поредак, хијерархија, расподела послова итд. Чак у много случајева је домаћин бацао клетву на синове у случају ако би се они поделили и укинули живот у заједништву, тј. у задрузи. Догоди се да се неко разболи, па не може да ради, али у домаћинству има радно способног људства и то не направи неки велики проблем, а не као сад у већини породица где се све заснива на функционисању једног човека, па ако он не може (или чак умре) пропаде „све“. Каква је то заједница (или организација) која се заснива на појединцу, тј на једном човеку. Таква заједница је крхка, да не кажем на „стакленим ногама“, а такве су нам у нас Срба већина породица. Има породица где доносе приходе и муж и жена, па негде и деца, па пензија родитеља итд. , али колико имамо породица где муж нема родитеље са пензијом, па више деце има, предузеће га отпустило као технолошки вишак итд. Шта са таквом породицом? Да ли имућнији људи из те парохије (села, насеља, града) помогну ту породицу у недостатку могућности државе? Већина верујућих се види у храму на литургији, евентуално се после за трпезом љубави попије кафа и буде и неко послужење и ту је обично крај заједничарења (част изузецима). Код већине је мишљење да је то довољно, шта ће нам физичко заједничарење кад смо у духовној заједници и још додају, па ми духовно заједничаримо, то је сасвим довољно.
        
         Да ли би апостолска заједница могла да функционише, да нису поред заједништва у духу имали и зајеништво у материјалним добрима? Да ли би један манастир могао да опстане ако би један монах у келији имао „брдо“ новца, плус у свом власништву скупоцени џип, а други до његове келије био толико бедан, да нема шта да обује? Да ли би једна породица могла да опстане и буде у љубави, ако муж носи најскупоценија одела, а жена и деца да носе неке дроње? Може неко са стране да каже да су хришћани у наведеним примерима у духовној заједници, али каква је то онда заједница и колико чврста. Обично се у првој већој невољи види постојаност сваког братства, пријатељства па и заједнице. Не бих да сугеришем да хришћани одмах сва материјална добра поделе између себе, јер за то је потребана духовна свест, тј. духовни ниво размишљања, као и спремности да се то у праксу спроведе, али сигурно могу да буду упућенији једни на друге, да се помажу, ако не могу још увек материјално, бар нека нешто заједнички раде. Данас код тебе, сутра код мене итд.
        
         Данас је симптоматична појава успаваности код релативно добростојећих породица (у материјалном смислу) који остварују веће плате у неким предузећима (фабрикама). О чему се ту ради? Приме плату нпр. 1000 евра и мисле да имају неку материјалну сигурност. Наравно чести су посетиоци мегамаркета, без обраћање пажње на сопствену производњу хране (често немају времена и услова за то). И кажу, па ми се молимо Богу и у Цркви и у кући, постимо, исповедамо се, причешћујемо се, чинимо добра дела, прилажемо новац манастирима и парохијским храмовима, шаљемо новац и за сиротишта, не идемо на новотарске литургије, против смо екуменизма и исповедамо правоверно веру и шта ће нама неко удруживање – немамо потребе за таквим нечим. Довољно је од нас, а и овако се виђамо на литургији, ми смо сви у духу заједно, тј. у духовној заједници и шта ће нам више... Е сад како времена „иду“ једнога дана на послу може шеф да упита „хранитеља породице“ , хоћеш ли ти да радиш код нас, или ћеш да идеш у ту Цркву која наша власт не симпатише. Иди у нашу цркву и нема проблема. И одједанпут, ако хоће да исповеда веру како „треба“, остаде без посла, нпр. у Београду, остаде породица без прихода, остаде на „ледини“. И вероватно тек онда осећа потребу и за материјалну заједницу, али можда тада буде исувише болно, са пуно патње и духовних ломова...
        
        
         Испоставља се да је тешко материјално зависити од непријатеља правоверја, а у исто време исповедати праву веру, неокрњену у чистоти, без компромиса са јеретичким лажима, без компромисима са антихристовим слугама и њиховим „подметањима“.
        
         Већина правоверних духовника саветује, да ко год може се пресели на село и тамо производи храну и живи здравијим животом. Да, то је добро, али хришћани по мом расуђивању треба да збијају редове, па да живе у непосредној близини, да буду упућени свакодневно један на другог. Највећи проблем у животу на селу (посебно у планини) је недостатак радно способног људства.Кад се из града породица  пресели на село , поготово са више мале деце, веома је тешко да се успешно баве пољопривредним пословима. Пожељно је да има више људи, тј. или подршка родбине сељака, или да се групишу хрићшанске породице, што је пожељније због хришћанског духа (са верујућим је лакше радити и духовно се не раслабљаваш).  Ево ја живим на селу, а моји истомишљеници (браћа истог духа) живе од мене на 30-50 км , а наша породична побожност и црквеност мештанима личи на припадност некој секти. Кажу, види га крсти се кад год пије воду из чаше, иде сваке недеље у Цркву, ма то је секташ... И нормално код човека осредњег духовног стања осећа се духовна усамљеност. Вероватно има и таквих ревнитеља који су у таквом благодатном стању, који су у сличној ситуацији као моја породица, па не осећају духовну усамљеност. Е, таквима свака част, волео бих да напишу негде свој пример.
        
         Позивам браћу и сестре да се удружују и духовно и материјално, јер по својој људској палости и несавршености битан је и материјални фактор. Овако разједињене и отуђене лако ће нас разбити и докрајчити. Чуо сам да негде у Русији и у Америци, постоје неке „чвршће“ хришћанске заједнице, па би волео да се то на неки начин преслика и у србским земљама. Ако неко нешто о томе зна, да би могло да нам послужи као модел, или има идеју, своју неку интересантну сугестију, или искуство итд. може ми послати писмо на мејл [email protected]  па би ја то изложио разним духовницима и осталој братији, неби ли се направио неки модел, не би ли користило хришћанима у збијању редова у овим тешким временима.
     
    Мирослав Павловић, Љиг
     
    На Преподобног Тимотеја 2012. г.Г.
  25. Волим
    Мирослав Павловић got a reaction from Благовесник in Насушна потреба за чвршћом хришћанском заједницом   
    Ово је само једна од опција, ко може да "ревнује" у граду и носи се за "убрзањем" које садржи више град него село, то је још за већу похвалу, а да у исто време да сачува мир, тај је прави борац и вероватно добија од Господа већу награду... Не треба бити искључив - не можемо сви на село. Ја се искрено дивим црквеним људима који живе у већим градовима, нарочито код нас ко живи у Београду. Ух само кад тамо возим доживим стрес, а кад дођем кући потребно ми је време да се "привикнем на тишину".
×
×
  • Креирај ново...