Jump to content

Мирослав Павловић

Члан
  • Број садржаја

    95
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by Мирослав Павловић

  1. Ипак на постер где је лик Христов не бих ставио шољицу од кафе и ако није освештана молитвом свештеника и поливањем иконе светом водом ипак то није обичан папир, сам лик Светог је већ "унеколико освештава" , Колико? Незнам, јер је Црква одредила молитве у Требнику за освештање икона. То значи да је потребно, али има и Владика и свештеника који заступају мишљење да сам лик Светог већ освештава икону...
  2. Има се може се, е сад ко је све "гузоњин син" - списак је подугачак...
  3. Шта сте се окомили на "јадне људе" који немају ни за струју. Биће последња превара, гора од прве...
  4. ТРАГЕДИЈА У ГОРЊОЈ ИСПОСНИЦИ СВЕТОГ САВЕ Ових дана је писано о трагедији која се десила између 7. и 8. децембра 1981. године, избијањем пожара у Горњој испосници Светаог Саве, на врховима Радочела код манастира Студенице.. На седам километара идући уз реку Студеницу, која је због свог стрмог корита више хучи него што жбури, скречући десно од пута којим се иде за Ивањицу, идући километар и по стрмим путем кроз шуму долазите до Доње испоснице Светога Саве. По неким знаковима могло би се закључити да је ту била преписивачка школа коју је ту организовао Свети Сава за време свог игумановања у манастиру Студеници. Ту се данас налази и мала црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, коју је подигао Свети Сава. У њој се чува правило које је он прописао. Ту данас живе двојица свештеномонаха, који су се повукли из манастира Студенице ради успешнијег монашког подвига. Пењући се старом стазом одавде кроз јелову и храстову шуму, стиже се Горњој испосници Светога Саве. После извесног времена наилазите на високе и стрме литице. Пролазите на неким местима стазом не широм од пола метра. С леве стране видите страховите провалије и стрмине покривене плочама стена, као да су их неки гиганти разбацали убацајући се са њима једни на друге. У подножју ове неупредиве панораме хучи река Студеница. Пролазећи овом стазом људи слабијих нерава могли би да изгубе равнотежу. На крају се стиже на један ужи пропланак у полукругу. Ту је Горња испосница Светога Саве. Прилепљена је уз једну високу литицу као ластавичје гнездо. Са спољне стране види се овалан зид са прозорима на четири нивоа. Пошто је овај зид изграђен живим кречом, последњи пожар није га оштетио. Међутим, изгорела је сва унутрашња дрвена конструкција са прозорима и вратима. Испод Испоснице, у стени се налази извор који је укључен у једну камену кацу. Ово је "Каца Светога Саве" којој народ долази са побожношћу и верујући да је ова вода лековита. У непосредној близини налази се црквица, посвећена светом великомученику Георгију, коју је такође подигао Свети Сава. Веома је добро оочувана. У ову Испосницу је долазио Свети Сава повремено. Обавезно је у њој проводио време у току Великог часног поста. Шта је довело Светога Саву на ову страховиту литицу? Морали би смо предходно да се вратимо у његову Карејску испосницу, да бисмо могли да одговоримо на ово питање. Забележено је да је Свети Сава још у седамнајстој години живота молио ватопедског игумана да му дозволи да живи са монасима-отшелницима, које је у оно време сретао у Светој Гори. Игуман је енергично одбио овај захтев опомињући Саву да је веома опасно за тако младог монаха да се ухвати усамљен у коштац против господара таме овог света". Међутим, касније када је Сава постао зрео и искусан монах, познат у читавој Светој Гори будући већ настојатељ манастира Хилендара, сазидао је у Кареји мали конак и њему капелу, коју је посветио свом омиљеном светитељу и имењаку - Светом Сави Освећеном (532 г.) У једној уској и малој ћелији подигао је себе веома строгим подвизавањима у посту, молитви уздржавању у јелу и пићу и потпуно усамљеничком животу. Свакодневно је одржавао читав круг богослужења. Ту је написао и правила за ову своју Испосницу, која је данас остала јединствена у православном и хришћанском свету. То је тзв. "Карејски типик" написан на једном пергаменту и потписан од "последњег од свију Сава грешног". Испосница Светога Саве код Студенице Пошто је овај "Типик" био кратак његова правила су касније уклесана на једној мермерној плочи на улазку у Испосницу, где се и данас налази. Од оног времена до данас у овој Испосници се није никада угасило кандило. Ови исти разлози навели су Светога Саву да изгради две испоснице у близини манастира Студенице. Радећи веома много и самопрегорно проповедајући, служећи, путујући и организујући живот Цркве, просвете, школства: зидајући манастире, цркве, болнице, Свети Сава је трошио своје снаге и празнио своје духовне резервоаре. Као некада у Светој Гори, осећао је потребу за повлачење и директним додиром са Богом. Ова оштра литица на брду Радочела, која је својим оштрим врховима парала облаке, учинила му се веома привлачном. Осећао је као да ће му Бог бити ближи на оним висинама дивне природе. Шта је он ту доживљавао само је Богу и њему познато. Можемо претпостављати да је доживљавао исто оно што и у Карејској испосници. После Светога Саве кроз непуних осам векова Горња Испосница је била велико духовно светилиште. Било је времена када у њој није било монаха, али никада није било времена да је уска стаза, која је водила овом светилишту, зарасла коровом. Ова иста идеја је одвела у ову Испосницу многе подвижнике кроз векове. Међу њима је био последњи схијеромонах Гаврило (Миловановић). У току 43 године он је у овој Испосници духовно горео као свећа. На крају је и телесно у њој сагорео унапређујући и чувајући ово светилиште. +СХИЈЕРОМОНАХ ГАВРИЛО (МИЛОВАНОВИЋ) Радисав миловановић се родио у селу Венчанима, код Аранђеловца 1901. године од оца Велимира и мајке Велике. Као млад трговац у своме месту доживео је 1931. године призив за монаштво. Отишао је у манастир Дечане, а потом је провео краће време у Црној Реци и у Жичи. Углавном боравио је у Испосници Светога Саве, код Студенице, 43 године. Ту је и примио чин велике схиме добивши име Гаврило. Од почетка свог монашког подвига Гаврило је био склон усамљеничком, анахоретском начину живота. Када је дошао у Горњу испосницу осим сполних зидова, које је подигао Свети Сава, изнутра је била велика пећина. 43 године отац Гаврило је радио на изградњи ове Испоснице. Надоградио је четврти спрат. Изградио је унутарње конструкције на четири нивоа, направио је мост ради прелаза и улаза у Испосницу. Испод једне стене изградио је себи гробницу. Све што је радио било је стручно, солидно и првокласно. +Схијеромонах Гаврило С обзиром на крајње тежак приступ овом месту које се налази на оштрој литици на хиљаду метара висине, све што је урађено право је чудо. Грађевински материјал често је отац Гаврило носио на својим леђама. Сву своју личну имовину, наслеђену од родитеља утрошио на обнову Испоснице. По обичају старих монаха бавио се "рукодељем". Правио је крстиће од тисовог дрвета, просфорнике и друго. Све што је зарадио уложио је на обнову Испоснице. Од самога манастира Студенице није примио никакве доприносе. Био је веома гостољубив. Почивши отац Гаврило је био велики духовник. Све своје слободно време је проводио у молитви држећи пример Светога Саве за ову Испосницу, коју је слично Карејском типику. Људи из околине су осећали његову духовност, обраћали су се за молитве и савете. Звали су га "часник", и сви су га волели. Радо су му у свему помогли. За човека који није склон да помогне у околним селима се каже: "Тај неби помогао ни оцу Гаврилу", Од јутра после несреће у Испосници, нашли смо две жене, које су биле дошле из оближњег села Савова да помогну оцу Гаврилу у припремању Крсне славе - светог Алимпија. Остале су читав дан код Испоснице, и плачући изнеле око 600 литара воде, да би угасиле пожар. О.Гаврило је био веома непосредан и отворено је говорио свима шта мисли. Понекад су његове речи биле и горке. Међутим, људи су увек осећали његову добронамерност и искреност и нико се на њега није љутио. Како се десио овај несрећни случај, по свој прилици, остаће тајна. Људе, који гледају ствари из своје земаљске перспетиве уводеће у забуну питање зашто се то десило овом великом светилишту - Испосници Светога Саве, и зашто се то десило једном од највећих њених подвижника? Људи праве и дубоке вере ова трагедија неће завести у заблуду, као ни многе друге које их задесе у животу, пошто ће све препуштати Богу. Ми ћемо заиста, дуго жалити због ове несреће молећи Бога да се у њој нађе достојан наследник схијеромонаху Гаврилу. Нека му је слава и хвала! (Над одром схијеромонаха Гаврила епископ жички Стефан је одржао некролог.) Епископ Стефан ИЗ ГОВОРА ЕПИСКОПА СТЕФАНА Чини ми се да се у мислима многих људи поводом овог несрећног догађаја поставља питање: "Зашто се ово десило овом јединственом светилишту Српске православне црккве? Зашто се ово десило човеку толико светога живота - оцу Гаврилу?" Гледано из ових наших људских видика и на основу закона људског мишљења није могуће да се одговори на ово питање. Ту одговора нема. Међутим, гледано из небеских и божанских видика, одговорио је на то питање Господ Исус Христос. Страдања се дешавају "да се покажу дела Божија" (Јн.9 гл.3), да се "искупе греси многих" (Ис.53гл. 1-59). Гледајући у Богочовека најправеднијега, који се икада појавио на земљи распетога на крсту ради искупљења људских грехова човек може да одговори на ово питање. Заправо Христос је одговорио, не само речима свог Еванђеља већ својим сопстевеним страдањима на крсту, "носећи грехе многих" (Ис.53,13). Међутим, потребно је да човек клечи на колена пред Христовим рапећем, да би могао да уђе у разумевање ове велике тајне. Схијеромонах је у младости живео за монаштво. После издржаног искушеништва замонашио се у манастиру светог Јована Девичког. Неко време је провео у манастиру у Црној Реци, у Жичи и Тресији. Међутим њега је највише привлачила ова Испосница, Светога Саве у којој је провео скоро 43 године. Он је чезнуо за ближним и мирнијим додиром са Богом. Друго његово сећање је била одговорност пред Светим Савом - да се његова мисија у овом светилишту продужи. Смисао свог подвига он је гледао у непрестаном преображењу, узрастању и исправљању. Имао је обичај да каже: "Молим се Богу да још мало поживим и да исправим живот." Тако је стално духовно растао. Разговарао је са Богом, Пресветом Богородицом и светитељима, као да се налазе ту поред њега, као да их гледао својим очима. Тако се он овде није осећао усамљен. Особито је осећао присуство Светога Саве. Све што је овде радио био је уверен да продужава његов посао и да ради у његово име. Изграђујући и обнављујући ово светилиште у току пуне четири деценије, имао је обичај да се људима обраћа за помоћ речима: "Учини за част Светога Саве". Многи људи који су сретали оца Гаврила били су импресинирани његовом духовношћу, много више него величанственошћу овога места. Често, ту није било разлике између верујућих и неверујућих, измађу наших људи и странаца. Својом духовношћу освајао је и птице, веверице и дивље животиње у овим врлетима. Приметили смо ових дана како птице и веверице облећу око ових огорелих прозора, као да тугују што нема више оца Гаврила да им каже неку реч. Многима је у нашем времену био неразумљив подвиг оца Гаврила. Он је, заиста, живео слично светом ап. Павлу који је рекао: "Неживим више ја, већ Христос у мени живи". У сусретима са почившем оцем Гаврилом нама се често чинило да је он стварно још за живота престао да живи својим сопственим људским животом, почевши да живи Христовим животом. МОНАХУ ГАВРИЛУ, У СПОМЕН Уобичајно сам, има дуги низ година, приликом одласка у манастир Студеницу, са пријатељима пођем и до обе Испоснице. У горњој смо скоро увек затицали њеног усамљеног житеља јеромонаха Рафаила каснијег великосхимника Гаврила. Увек је био у послу, у обичној и похабаној монашкој раси, али смо га, једном приликом затекли у великосхмничкој ризи, на излазку из мале пећинске цркве. Замолио сам Рафу - тако смо га звали старог испосника - да га тако одевеног фотографишем. Устручавао се, али је ипак пристао. Чувши за недавни удес који је снашао монаха Рафаила - Гаврила, сетио сам се тог направљеног снимака. Шаљем вам тај снимак, да га ако можете објавите као видљиву успомену на једног од наших последњих испосника. Свето Мандић Извор: "ПРАВОСЛАВЉЕ" 15.ЈАНУАР,1982. БР.356 стр.6-7 Преписао: АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО (ВУЧКОВИЋ) 26. октобра, 2007. год.
  5. Благодат свештенства је посебна у односу на благодат мирјанина - за неке и није, чак тврде сви смо ми свештеници, само је некима дозволила Црква да служе литургију и кад наведеш да нпр. Св. Сава Српски је био надахнут Духом Светим кад је писао, често неки одговоре сви смо ми крштени надахнути Духом Светим...
  6. Протопрезвитер Георгије Металинос ДИЈАЛОЗИ БЕЗ МАСКЕ (Сусрет васељенског патријарха Атинагоре и папе римског) 2. Представићемо један веродостојан "документ" који открива основе духовног усмерења патријарха Атинагоре. У августу 1971. једна група грчких свештеника (двадесет из Америке и десет из Западне Немачке) заједно са својим супругама и осталим лицима, посетила је Васељенску патријаршију. Атинагорин поздрав су снимили на магнетофонску траку и тај запис се очувао до данас. Магнетофонски запис је објављен у "Православним новинама" од 13. 1. 1979. године. Он изражава поглед на свет претходног патријарха и указује на духовне основе његове делатности али, истовремено , и на завете које је он истовремено оставио свом окружењу, а који су остали у њиховом програму и нису се изменили. Атинагорино обраћање ,,...На овом месту је 15. јула 1054. год. извесни кардинал Умберто на свети олтар Свете Софије (коју ћете сутра посетити) положио грамату против патријарха Михаила Кируларија. Кируларије је одговорио - не знам да ли је то што је учинио било добро, или не - али у сваком случају је одговорио. Ове две оптужнице, ове две грамате, проглашене су "раскол". Раскол никада није прогласио ни Рим, ни Исток, а постоји већ 900 година, уз много последица, уз много катастрофа. Доживљавамо га већ читавих 900 година! Немамо брата да му кажемо колико га волимо! Онда сам једног децембарског дана 1963. изненада из штампе дознао да је папа одлучио да дође у Јерусалим. Тада сам присуствовао богослужењу у суседној четврти и најавио да ћу тражити да се састанем са њим. Дошао сам овамо и за "Associated Press" дао изјаву о нашем предстојећем сусрету. Стигао је одговор од Ватикана и ми смо се састали 5.1.1964. у Јерусалиму, у 9 сати увече, у папиној резиденцији. Када смо угледали један другога, аутоматски смо раширили руке, и пали смо један другоме у наручје. Одмах су нас упитали: "Браћо, како сте се помирили после 900 година?" Питате како? Са руком у руци отишли смо у његове одаје и тамо смо имали тајни разговор. Шта смо рекли ? Ко може да зна шта две душе кажу једна другој када беседе? Ко зна шта два срца кажу када размењују осећања? Шта смо рекли? Начинили смо заједнички програм, уз апсолутно једнаке услове, без икакве разлике у достојанству. Затим смо позвали своје пратиоце, прочитали смо један одломак из јевањђеља, изговорили "Оче наш" а онда сам најпре ја изговорио поздравну беседу. Рекли смо да се сада налазимо на путу за Емаус, да идемо на сусрет са Господом, ка заједничкој светој Чаши. Нисам знао да ћу говорити о св. Чаши, нисам знао да ће ми принети св. Чашу! Шта је то? То је символ будућности. Тако смо 1965. прекинули раскол. И у Риму и овде, преко наших представника тамо и преко њихових представника овде. У јулу 1967.папа је дошао овамо. Лакше би било померити планину из Италије, на пример Апенине, и довући је овамо, него папу довести овде. Први пут у историји. Папе су овамо долазиле и раније, али као заробљеници. У патријаршијском храму уприличена је церемонија сусрета; примио сам га у својој резинденцији, коју ћу вам показати. Ту смо разговарали по други пут и договорили смо се да се једног дана састанемо на истом месту где смо се разишли. И до 1054. разликовали смо се у много чему. У овоме, у ономе. Filioque. Било је додато у Символ вере у VI веку и ми смо то прихватили током читавих шест векова. Било је и много других разлика, али смо се волели. Када се људи воле, онда разлике не постоје. Међутим, кад смо 1054. престали да се волимо, појавиле су се све разлике. Волели смо једни друге и имали смо једну исту Свету тајну; исто Крштење, исте Свете Тајне, а посебно исту Свету Чашу. Данас, кад смо се вратили у 1054, зашто да се не вратимо и Светој Чаши? Постоје два пута: теолошки дијалог - на обе стране имамо теологе који пручавају питање повратка у стара времена. Пошто ја своје наде не полажем у теолошки дијалог - нека ми опросте сви теолози овде којих није мало - ја због тога дајем предност љубави. Ми треба да волимо једни друге! А шта се данас дешава? Дух љубави шири се над хришћанима и на Истоку и на Западу. Ми већ волимо једни друге. Папа је тако рекао: стекао сам брата и рекао сам му да га волим! Када ће се то у истину догодити? То само Господ зна. Ми не знамо. Оно што знам је да ће доћи. Верујем да ће доћи, јер није могуће , да не дође оно што већ долази. У Америци већ многе (без обзира на вероисповест) причешћујете из Свете Чаше и добро је што то радите! И овде када дођу католици или протестанти и замоле да се причесте, ја им принесем свети Путир! Исто се ради у Риму, и у Енглеској, и у Француској. То већ долази само по себи, али не сме да дође од мирјана и свештенства, јер мора да постоји сагласност са јерархијом и теологијом. Из тог разлога ми тежимо да уз себе имамо теологе, како би се могао остварити највећи догађај у све-хришћанском свету. Уз овај главни догађај, можда ће се остварити и наш сан о свечовечности. Преживео сам седам ратова. Видео сам много катастрофа, проливено много крви. Сви ратови су грађански ратови, јер се воде међу браћом... Ваш долазак овде крепи ме у вери да ће велики и блистави дан Господњи, тај сусрет у истом Путиру, доћи..." Преузето из књиге "Црква од истока и хришћанство без Христа", библиотека ОЧЕВ ДОМ (Београд 2008.) стр. 239. глава 2.
  7. (Са коментарима и питањима на крају текста) Став Руске Православне Цркве у вези с развојем технологија за евиденцију и обраду личних података Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве је 4. фебруара усвојио документ о позицији Руске Православне Цркве у вези с развојем технологија за евиденцију и обраду личних података. У целини наводимо текст документа који је објављен на сајту Патриархия.ru. Свети архијерејски сабор Руске Православне Цркве (2-5. фебруар 2013. године) Позиција Цркве у вези с развојем технологија за евиденцију и обраду личних података 1. У току последњих година многи људи, укључујући и духовну децу Руске Православне Цркве, испољавају озбиљну забринутост због увођења нових електронских технологија, које се користе у раду грађана с државним установама и комерцијалним организацијама. Она се испољава у различитим облицима несагласности. Оваква забринутост први пут се појавила због појединачног питања увођења идентификационог броја пореског обвезника и 19-20. фебруара 2001. године је разматрана на VII пленуму Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве. Пре тога је Свети синод Руске Православне Цркве у изјави од 7. марта 2000. године истакао: „Никакав спољашњи знак не наноси штету човековом духовном здрављу уколико не представља последицу свесне издаје Христа и изругивања вере.“ У складу с појавом нових технологија и њиховог укључивања у различите сфере живота био је потребан и развој црквене позиције, који је између осталог, нашао свој одраз у посланицама Архијерејског сабора из 2004. године упућеним председницима Русије и Украјине, Изјави Светог синода од 6. октобра 2005. године, Одлукама Архијерејског сабора из 2008. године „О питањима унутрашњег живота и спољашње делатности Руске Православне Цркве“, Основама учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и правима човека, обраћању Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Кирила овлашћеном за права човека у Руској Федерацији од 28. јула 2009. године, Одлуци Архијерејског сабора из 2011. године „О питањима унутрашњег живота и спољашње делатности Руске Православне Цркве“. Делатност сваког свештенослужитеља или мирјанина треба да буде таква да се узима у обзир позиција изражена у овим документима. 2. Православна Црква не негира потребу државе за евиденцијом грађана. Пречиста Дјева Марија и свети Јосиф Заручник су послушавши ћесареву заповест „пођоше сви да се препишу, сваки у свој град“ (Лк. 2, 3) кренули у Витлејем, где је Спаситељ света и био рођен. Власт је од давнина вршила попис становништва и издавала је лична документа. Ове мере су потребне ради очувања правог поретка и друштвене безбедности, ради обављања економских и социјалних функција. Црква учествујући у дискусији о методама евиденције не правда оне који избегавају грађанске обавезе или имају злочиначке циљеве, али брани право грађана да живе у друштву у складу са својим уверењима и принципима. Проблеми везани за електронску идентификацију личности, за евиденцију и обраду личних података и даље се умножавају и компликују. Данас треба наставити с богословским, моралним и грађанским осмишљавањем ових проблема. 3. У друштву се шири основана брига због тога да коришћење доживотног личног дигиталног идентификатора у виду кода, карте, чипа или нечег сличног, може постати обавезан услов за приступ свих људи свим материјалним и друштвеним добрима од животне важности. Коришћење идентификатора заједно са савременим техничким средствима омогућава вршење тоталне контроле над човеком без његове сагласности – праћење његовог кретања, куповине, плаћања, медицинске прегледе, примање социјалне помоћи, друге правне и друштвено значајне активности, па чак и лични живот. Већ сад изазивају забринутост активности на прикупљању и обради личних података деце, која се школују у општеобразовним установама, јер се често врши неконтролисано прикупљање података, који су очигледно сувишни за обезбеђење процеса учења. Многи верујући изражавају принципијелну несагласност с обавезним додељивањем идентификационог кода с његовим претварањем у неизмењиви, доживотни и посмртни атрибут. Осим тога, забринутост изазива све јача тенденција пораста прикупљања биометријских података о човеку, као и појава електронских идентификационих уређаја за имплантацију. Све прикупљене информације могу не само да се користе, већ и да се аутоматски анализирају с циљем доношења управљачких одлука у погледу конкретног човека. А увођење идентификатора за потпуни преглед личности омогућава стварање јединствене базе података у којој у режиму реалног времена могу да се прикупљају, чувају и аутоматски анализирају подаци из различитих области човековог живота. 4. Позивајући се на своја уставна права, на хиљаде људи, укључујући и православне вернике, због ових или оних разлога, укључујући и религиозно мотивисане, не желе да прихвате нови идентификациони систем, да користе документа с електронским идентификаторима личности (личним кодом, бар-кодом, идентификационим бројевима). Многи од ових људи саопштавају о кршењу њихових уставних права. Ови људи често бивају лишени медицинске помоћи, старосних пензија и других исплата, израде докумената о инвалидитету и различитих олакшица. Понекад не могу да обаве имовинске послове, да се упишу на школовање или да заснују радни однос, да обављају предузимачку делатност, да плате комуналне услуге, да купе карте за превоз. Услед тога се формира читав слој људи искључених из свих области друштвеног и државног живота. 5. У задатке Цркве не улази детаљна анализа разлога због којих свака конкретна група људи одбија коришћење сваке конкретне технолошке новине или прихватање сличних новина. Међутим, Црква је убеђена да поменуте технологије не смеју бити без алтернативе и принудне. Они који одбијају да прихвате дате технологије треба да имају алтернативу – коришћење традиционалних метода за идентификацију личности, које се данас примењују у већини земаља канонске одговорности Московске Патријаршије. Црква сматра недопустивим све облике приморавања грађана на коришћење електронских идентификатора, аутоматизованих средстава за прикупљање, обраду и евиденцију личних података и личних поверљивих информација. Остварење права на приступ социјалним добрима без електронских докумената треба осигурати материјалним, техничким, организационим, а уколико је потребно, и правним гаранцијама. Црква сматра недопустивим принудно наношење на човеково тело било каквих видљивих или невидљивих идентификационих знакова, имплантацију идентификационих микро и нано електронских уређаја у човеково тело. Због тога што поседовање личних информација омогућава контролу и управљање човеком кроз различите сфере живота (финансије, медицинска помоћ, породица, социјално осигурање, својина и друго), појављује се реална опасност не само од мешања у човеков свакодневни живот, већ и од саблажњавања његове душе. Црква дели бојазан грађана и сматра недопустивим ограничавање њихових права у случају да човек одбије да пристане на обраду личних података. Пристанак грађана на коришћење средстава електронске евиденције треба да буде праћен обавезним објашњавањем свих последица одлуке која се доноси. Грађанима који желе да користе ова средства треба гарантовати приступ информацијама о садржају електронских записа, као и могућност да промене садржај датих записа или да их удаље у случају кад другачије није предвиђено захтевима о друштвеној безбедности утврђеним законом. Треба гарантовати, и уколико је потребно, појачати одговорност за разглашавање или неодговарајуће коришћење личних података. Документа, која издаје држава, не треба да садрже информације, чија су суштина и намена неразумљиви или се крију од власника документа, као и симболе светогрдног или морално сумњивог карактера или симболе који вређају осећања верника. Црква о овим питањима води дијалог с органима власти Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана, држава Средње Азије и других држава, покушавајући да издејствује узимање у обзир и разумевање позиција верника. Сабор сматра да је од посебне важности поштовање принципа добровољности приликом прихватања било каквих идентификатора, који претпостављају могућност избора традиционалних метода за идентификацију личности. Сабор позива власти држава на канонским просторима наше Цркве да се придржавају овог принципа. Притом треба поштовати уставна права грађана и не треба дискриминисати оне који одбијају да прихвате електронска средства идентификације. У случају приморавања грађана на прихватање сличних средстава и дискриминације везане за њихово неприхватање Сабор овим људима предлаже да се обрате суду, као и да информишу епархијско свештеноначалије, а у случају потребе, Синодално оделење за односе између Цркве и друштва. 6. Ипак, много тога нас упозорава на то да се можемо наћи пред лицем нових изазова. Уколико сужавање граница слободе, које се између осталог, врши и средствима електронске контроле, доведе до немогућности слободног исповедања Христове вере, а законодавна, политичка или идеолошка акта чије је извршење обавезно, постану неспојива са хришћанским животом – наступиће време исповедништва, о којем говори књига Откровења. Притом Свети архијерејски сабор подсећа на неприхватљивост ситуације кад поједини мирјани, а понекад и клирици, дају себи за право да у име Цркве доносе одлуке о спојивости или неспојивости ове или оне појаве са Христовом вером и са хришћанским животом. Овакво право припада Сабору или Синоду, који се ослањају на Свето Писмо и предање Цркве и који делују једномислено са свим клиром и паством. Клир, монаси и сва верна деца Свете Цркве се позивају на то да у овим сложеним питањима испоље духовну оштровидост и хришћанску трезвеност, да се брину за слободу и исповедање вере и одржавање хришћанског живота, имајући на уму да добре духовне плодове Богу може донети само онај ко пребива у Христу и чува верност црквеном јединству. Са руског Марина Тодић http://www.pravoslavie.ru/srpska/59278.htm Извор на званичном сајту СПЦ: http://www.spc.rs/sr/pozicija_ruske_pravoslavne_crkve_u_vezi_s_razvojem_tehnologija_za_evidenciju_obradu_lichnih_podataka МОГУЋА ПИТАЊА У ВЕЗИ ПРЕТХОДНОГ ТЕКСТА, МОГУЋИ ОДГОВОРИ И КОМЕНТАРИ НА НАВОДЕ ИЗ ТЕКСТА 1. „Услед тога се формира читав слој људи искључених из свих области друштвеног и државног живота.“ Колики је то број људи који су искључени из свих области друштвеног и државног живота да би то помињао и тиме се бавио Свети Архијерејски Сабор РПЦ? Може се претпоставити да је велики број људи, јер се неком малом групицом не би бавио Свети Архијерејски Сабор РПЦ, у смислу текућег озбиљног проблема РПЦ. 2. „Они који одбијају да прихвате дате технологије треба да имају алтернативу – коришћење традиционалних метода за идентификацију личности, које се данас примењују у већини земаља канонске одговорности Московске Патријаршије.“ Овде се види јасан став САС РПЦ да припадницима РПЦ треба да се омогући алтернатива биометријским личним документима, тј. да држава омогући и даље издавање личних докумената који нису биометријска и са чипом. У традиционалну методу за идентификацију личности не спада ниједна врста биометријског документа. Аналогно овом ставу САС РПЦ који се види из претходног наведеног цитата, САС СПЦ треба да тражи од државе Србије да омогући грађанима алтернативу биометријским документима. 3. „Црква сматра недопустивим принудно наношење на човеково тело било каквих видљивих или невидљивих идентификационих знакова, имплантацију идентификационих микро и нано електронских уређаја у човеково тело.“ Који су то невидљиви идентификациони знаци који могу савременом технологијом да се нанесу на људско тело, а да за њих зна САС РПЦ (чим ту опцију помиње)? Која је то технологија, да ли је то наношење знакова ласером и да ли је то негде већ уведено у праксу? 4. „Због тога што поседовање личних информација омогућава контролу и управљање човеком кроз различите сфере живота (финансије, медицинска помоћ, породица, социјално осигурање, својина и друго), појављује се реална опасност не само од мешања у човеков свакодневни живот, већ и од саблажњавања његове душе.“ Како биометријска документа могу да сазблазне душу, шта под тим САС РПЦ подразумева? Да ли је то повећање ризика да се узме следећа модернија опција докумената „опасна“ по душу, нпр. као кад се душа саблазни чулно присуством наге особе супротног пола и повећа ризик од пада у грех? 5. „Документа, која издаје држава, не треба да садрже информације, чија су суштина и намена неразумљиви или се крију од власника документа, као и симболе светогрдног или морално сумњивог карактера или симболе који вређају осећања верника.“ Како да ми знамо које се информације чувају у чипу и како да препознамо минијатурне светогрдне ознаке на тим документима, често прикривене у слици, или на холограму? 6. „У случају приморавања грађана на прихватање сличних средстава и дискриминације везане за њихово неприхватање Сабор овим људима предлаже да се обрате суду, као и да информишу епархијско свештеноначалије, а у случају потребе, Синодално оделење за односе између Цркве и друштва.“ Дискриминација је у томе што држава Русија, а и Србија није оставила алтернативу биометријским документима и самим тим грађане који неће да узму таква документа држава је ставила ван друштвеног и државног система и онемогућила права грађанинима која из поседовања личних докумената происходе.
  8. Свако може да иде у своју цркву и шта је ту спорно. "Не гу дирам, не ме дира"
  9. Через русских проявил себя и наш равноапостольный святой Савва Сербский, потому что русский старец отвел его на Святую Гору. Через русских мы ожидаем православное царствие и православного царя. Все взоры сербских очей направлены в сторону России и мы смотрим, что там случиться, потому что Вы русские наши единственные истинные друзья и братья и Господь действует через Вас. Воистину Москва третий Рим и хранительница православия, а кто в это не верит и отвергает это, тот от антихриста... У преводу, 100% сам русофил...
  10. И духовници су живи људи, некад су расположени овако, а некад онако... Сваки манастир и духовник посебна прича за себе, човек проба да направи контакт санеким духовником, па ако му се не свиђа, оде код другог, али негде се скраси, јер нађе ко му одговара, ко му је најближи његовим убеђењима, тј. најближи срцу
  11. Да то је права ствар - држава у држави, размена услуга, робе, да новац остане у православним рукама, а и разни фондови. Стварање неког "правослвног лобија". Нпр. ја на селу имам сир, а брат сир купује у неком маркету и финансијски помаже ко зна кога, нека купи сир од мене да новац остане у православним рукама.
  12. Идеално је кад је неком духовник парохијски свештеник, јер га је и Црква одредила да "брине" о души парохијанина.
  13. Стекао сам утисак да је све мање духовног руковођења, већ се своди сусрет са духовником да би се добио неки духовни савет, без претходног подсећања шта је било пре, јер су већина познатих духовника презаузети и преуморни.
  14. Идеја је одлична, али треба осмислити модел.
×
×
  • Креирај ново...