Jump to content

Мирослав Павловић

Члан
  • Број садржаја

    95
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by Мирослав Павловић

  1. Нека нам ово "дрво љубави" код манастира Студеница буде пример како треба да се повезујемо ми људи у овим тешким и смутним временима... Дрво се на дрво ослања, а човек на човека! Немојте браћо због мањка љубави међу нама православнима, да нам исмевају веру хришћанску незнабошци. О Господе, молим ти се, опрости моја сагрешења према ближњем свом, када ближњег осудих, а не помогох га, кад не саучествовах у муци брата свог!
  2. Два теолога Цела прича у пет слика.THE END. Конец! Воистину Москва третий Рим и хранительница православия !
  3. Пази, пази и Џорџ Буш и Хилари Клинтон видели од Папе, па и они...
  4. Да слажем се у твојој изјави, да цитирање стараца и светих отаца може да буде опасно и да треба бити обазрив у навођењу и тумачењу. Али, ово колико важи за мене, толико важи и за тебе. Често своје ставове проверавам код свог духовника и још код подоста духовника, чак питам и оне са опречним мишљењима. Верујем, да си и ти упућен у проблематику и искусан у дијалогу. Овај пут, на овом сајту немам намеру да сударам аргументе и доказујем шта је "правилније, тачније истинитије..." већ да се дружим и објавим по неку "необичну" информацију, која се до сада у том светлу не нађе на форуму...
  5. Добро, нећу више да те гађам цитатима стараца из књига, мада сам наоружан (пун ми је хард диск) , боље да узмем митраљез (бројаницу), већ ме боли глава од овог сокоћала. Такви смо ми са села. чека ме сутра напоран дан...
  6. Ух, ово нисам знао! Пре пар дана сам ушао у полемику са једним мојим добрим пријатељем свештеником из Аустралије, кад одједанпут ме он опомену: "Брате Мирославе не разговараш са поклоницима дођи к себи, ја сам поп професионалац, чекај бре ту ситуацију око "тога" ја 10 пута боље знам" - у праву је био 100%. Изгледа да сам опет натрчао на "професионалца"... Ха, ха, ха!
  7. Ма, нисте ме разумели, ово сам само написао као идеју, као вапај да нас верујућих буде што ближе један другоме, тј. што више верујућих породица у близини, на пар, или десетине километра. Да идеално би било да ми прве комшије буду верујући људи са којима би се дружио - зар и ви не би сте тако нешто волели? Нема овде у мојој близини ни "к" од неке комуне. Него неки ме верујући хришћани питају из БГ-а продали би неку некретнину, па где да купе викендицу и сл. а ја навијам на своју воденицу, али никад се незна, можда дођу и она тежа времена, пред апокалиптична, па мало да се бавимо и овим темама. Ево нпр. случај Сирије, свашта је могло да буде...
  8. Мишљења сам, да заснивати заједнице из апокалиптичних разлога није баш здраво, носи доста опасности. Створио сам слику о вама као о неким православним амишима Незнам зашто, али ова ваша изјава ме асоцира на изјаву страца Пајсија Светогорца из књиге "Сузе за свет" , по фазону, дај мало ведрине, дајте причајмо о лепшим стварима. Ево шта каже старац Пајсије Светогорац: ..."Једнога дана посетио ме свештеник који је чуо како непрестано говорим људима да буду опрезни са тим идентификационим картицама и са свим што има везе са антихристом чији се метод систематски промовише. - Оче, зар не би било боље да говоримо о Христу уместо да све време расправљамо о антихристу?“ - Када старици од деведесет година говорите о венчањима, крштењима и слављима, она почиње да се присећа добрих старих времена и осећа се срећном. Она би, међутим, изненада могла да умре у тренутку када је неприпремљена за смрт, јер је размишљала о венчању, слављу и привидној срећи. Напротив кад јој причате о смрти и о другим старцима, о парастосима и људима на самрти, она ће тада почети да размишља о потреби да се духовно припреми за своју сопствену смрт, односно о исповести, причешћу и сл. Исто се може применити на свештенике и духовне оце у вези с питањем антихриста. Верујући морају бити у току и морају бити опрезни, како би се на прави начин суочили са свим долазећим тешкоћама. Не смемо, међутим, изазивати панику...
  9. Ово је само једна од опција, ко може да "ревнује" у граду и носи се за "убрзањем" које садржи више град него село, то је још за већу похвалу, а да у исто време да сачува мир, тај је прави борац и вероватно добија од Господа већу награду... Не треба бити искључив - не можемо сви на село. Ја се искрено дивим црквеним људима који живе у већим градовима, нарочито код нас ко живи у Београду. Ух само кад тамо возим доживим стрес, а кад дођем кући потребно ми је време да се "привикнем на тишину".
  10. То су они духовници који не благосилјају верницима причешћивање у инославним заједницама.
  11. НАСУШНА ПОТРЕБА ЗА ЧВРШЋОМ ХРИШЋАНСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ Узор свим хришћанским заједницама је апостолска заједница, као најсавршенија заједница од стварања света, не рачунајући Адама и Еву пре пада у грех. По узору на апостолску хришћанску заједницу је заснован општежитељни живот у манастирима. По узору на апостолску заједницу се (не тако давно) и живело у србским земљама у тзв. задругама, тј. у многочланим домаћинствима са по 10, па чак 30 и више чланова. По узору на апостолску зајеницу и данас живе верујуће породице. Хришћанство је почело са апостолском заједницом, а по многима ће и хришћани последњих времена живети у неком облику апостолске заједнице, нарочито кад почну откривена и радикална гоњења правоверних хришћана. Поставља се питање какву ми у Србији имамо хришћанску заједницу и који је ниво упућености хришћана једне на друге? Поставља се и питање да ли неко ко је материјалнио завистан од безбожника (јеретика, непријатеља православља итд.) може да буде духовно независтан од истих, тј. правоверно да исповеда веру? Да ли има негде у србским земљама да су се два православна хришћанина, (две хришћанске породице) наменски доселили да живе један поред другог, тј. да буду комшије и да сваки дан буду упућени један на другог (више хришћана, или више породица да „не помињем“)? Вероватно има, али ја за то нисам чуо и волео би да неко напише о таквом светлом примеру. Узмимо пример села. У богатијим селима размишљање већина мештана је „имам трактор, имам механизацију, имам новац да платим надничаре – не треба ми нико, шта има да се помажемо, каква бре моба, све што треба платићу новцем и не дугујем ником ништа“. Док у планински сиромашнијим, забаченијим селима, ситуација је мало другачија. Тамо су сурови услови живота (поготовo зими) и мука је људе натерала да се до дана данашњег помажу, да раде у моби, јер другачије тамо не би могли да опстану. У назад 50 и више година живело се у задружним домаћинствима. Глава домаћинства (домаћин) се питао за све и он је издавао послушања осталим укућанима. Код њега је био новац и по потреби су са његовим одобрењем куповане потребштине и крупније ствари. Он као мудар домаћин се саветовао са осталим члановима, питао их за мишљење, али је он на крају одлучивао о свему. При крају живота, или „животне снаге“ је предавао старешинство нај старијем сину, или у ретким случајевима „достојнијем и способнијем“ сину. У таквој заједници се знао ред и поредак, хијерархија, расподела послова итд. Чак у много случајева је домаћин бацао клетву на синове у случају ако би се они поделили и укинули живот у заједништву, тј. у задрузи. Догоди се да се неко разболи, па не може да ради, али у домаћинству има радно способног људства и то не направи неки велики проблем, а не као сад у већини породица где се све заснива на функционисању једног човека, па ако он не може (или чак умре) пропаде „све“. Каква је то заједница (или организација) која се заснива на појединцу, тј на једном човеку. Таква заједница је крхка, да не кажем на „стакленим ногама“, а такве су нам у нас Срба већина породица. Има породица где доносе приходе и муж и жена, па негде и деца, па пензија родитеља итд. , али колико имамо породица где муж нема родитеље са пензијом, па више деце има, предузеће га отпустило као технолошки вишак итд. Шта са таквом породицом? Да ли имућнији људи из те парохије (села, насеља, града) помогну ту породицу у недостатку могућности државе? Већина верујућих се види у храму на литургији, евентуално се после за трпезом љубави попије кафа и буде и неко послужење и ту је обично крај заједничарења (част изузецима). Код већине је мишљење да је то довољно, шта ће нам физичко заједничарење кад смо у духовној заједници и још додају, па ми духовно заједничаримо, то је сасвим довољно. Да ли би апостолска заједница могла да функционише, да нису поред заједништва у духу имали и зајеништво у материјалним добрима? Да ли би један манастир могао да опстане ако би један монах у келији имао „брдо“ новца, плус у свом власништву скупоцени џип, а други до његове келије био толико бедан, да нема шта да обује? Да ли би једна породица могла да опстане и буде у љубави, ако муж носи најскупоценија одела, а жена и деца да носе неке дроње? Може неко са стране да каже да су хришћани у наведеним примерима у духовној заједници, али каква је то онда заједница и колико чврста. Обично се у првој већој невољи види постојаност сваког братства, пријатељства па и заједнице. Не бих да сугеришем да хришћани одмах сва материјална добра поделе између себе, јер за то је потребана духовна свест, тј. духовни ниво размишљања, као и спремности да се то у праксу спроведе, али сигурно могу да буду упућенији једни на друге, да се помажу, ако не могу још увек материјално, бар нека нешто заједнички раде. Данас код тебе, сутра код мене итд. Данас је симптоматична појава успаваности код релативно добростојећих породица (у материјалном смислу) који остварују веће плате у неким предузећима (фабрикама). О чему се ту ради? Приме плату нпр. 1000 евра и мисле да имају неку материјалну сигурност. Наравно чести су посетиоци мегамаркета, без обраћање пажње на сопствену производњу хране (често немају времена и услова за то). И кажу, па ми се молимо Богу и у Цркви и у кући, постимо, исповедамо се, причешћујемо се, чинимо добра дела, прилажемо новац манастирима и парохијским храмовима, шаљемо новац и за сиротишта, не идемо на новотарске литургије, против смо екуменизма и исповедамо правоверно веру и шта ће нама неко удруживање – немамо потребе за таквим нечим. Довољно је од нас, а и овако се виђамо на литургији, ми смо сви у духу заједно, тј. у духовној заједници и шта ће нам више... Е сад како времена „иду“ једнога дана на послу може шеф да упита „хранитеља породице“ , хоћеш ли ти да радиш код нас, или ћеш да идеш у ту Цркву која наша власт не симпатише. Иди у нашу цркву и нема проблема. И одједанпут, ако хоће да исповеда веру како „треба“, остаде без посла, нпр. у Београду, остаде породица без прихода, остаде на „ледини“. И вероватно тек онда осећа потребу и за материјалну заједницу, али можда тада буде исувише болно, са пуно патње и духовних ломова... Испоставља се да је тешко материјално зависити од непријатеља правоверја, а у исто време исповедати праву веру, неокрњену у чистоти, без компромиса са јеретичким лажима, без компромисима са антихристовим слугама и њиховим „подметањима“. Већина правоверних духовника саветује, да ко год може се пресели на село и тамо производи храну и живи здравијим животом. Да, то је добро, али хришћани по мом расуђивању треба да збијају редове, па да живе у непосредној близини, да буду упућени свакодневно један на другог. Највећи проблем у животу на селу (посебно у планини) је недостатак радно способног људства.Кад се из града породица пресели на село , поготово са више мале деце, веома је тешко да се успешно баве пољопривредним пословима. Пожељно је да има више људи, тј. или подршка родбине сељака, или да се групишу хрићшанске породице, што је пожељније због хришћанског духа (са верујућим је лакше радити и духовно се не раслабљаваш). Ево ја живим на селу, а моји истомишљеници (браћа истог духа) живе од мене на 30-50 км , а наша породична побожност и црквеност мештанима личи на припадност некој секти. Кажу, види га крсти се кад год пије воду из чаше, иде сваке недеље у Цркву, ма то је секташ... И нормално код човека осредњег духовног стања осећа се духовна усамљеност. Вероватно има и таквих ревнитеља који су у таквом благодатном стању, који су у сличној ситуацији као моја породица, па не осећају духовну усамљеност. Е, таквима свака част, волео бих да напишу негде свој пример. Позивам браћу и сестре да се удружују и духовно и материјално, јер по својој људској палости и несавршености битан је и материјални фактор. Овако разједињене и отуђене лако ће нас разбити и докрајчити. Чуо сам да негде у Русији и у Америци, постоје неке „чвршће“ хришћанске заједнице, па би волео да се то на неки начин преслика и у србским земљама. Ако неко нешто о томе зна, да би могло да нам послужи као модел, или има идеју, своју неку интересантну сугестију, или искуство итд. може ми послати писмо на мејл [email protected] па би ја то изложио разним духовницима и осталој братији, неби ли се направио неки модел, не би ли користило хришћанима у збијању редова у овим тешким временима. Мирослав Павловић, Љиг На Преподобног Тимотеја 2012. г.Г.
  12. Помаже Бог! Скоро је један монах овај текст са руског превео, па кога интересује цео текст нека ми пише на [email protected] па ћу да му пошаљем у ворду. "А све верујући били су заједно и имали су све заједничко... они су стално пребивали у учењу апостола, у заједници, у ломљењу хлеба, и у молитвама. Код њих је било једно срце и једна душа. А апостоли су са великом силом сведочили о васкрсењу Господа Исуса Христа, и велика благодат била је на свима њима. И сваки дан једнодушно су пребивали у храму и ломећи по домовима хлеб примали су храну у весељу и простоти срца, хвалећи Бога и налазећи се у љубави код целог народа. Није било међу њима ни једнога да оскудева, јер сви, који су имали земљу или дом, продавајући их доносили су цену проданога и полагали пред ноге апостола; и сваком се давало, како је ко у чему имао потребу." (Дап. 2:41-47, 4:32-35) "И дана су била жени два крила великог орла, да она лети у пустињу, у своје место, од лица змије и тамо да се храни за време, времена и пола времена" (Откр.12:41). Духовна стратегија и уређење хришћанске општине (заједнице) у последњем времену (аутори: јеросхимонах Рафаил (Берестов), јеромонах Авељ (Стебелев- Веласкес) Садржај 1) Уместо предговора 2) Увод 3) Циљ стварања општина (заједница) и њен духовни садржај 4) Устав општине и обавезе чланова општине 5) Економски садржај општине у њеном почетном периоду и после тога 6) Васпитавање деце 7) О домаћем храму општине и о Светом Причешћу у времена гоњења 8) Духовнику у општини су потребни помоћници свештеници 9) Добро је имати у општини свога лекара 10) Библиотека општине. Неке поуке св. блж. Гаврила (Ургебадзе) и Старца Антонија (схиарх. Герасима) 11) Духовно-морално узрастање чланова општине 12) О мучеништву http://3rm.info/40223-pervye-tri-glavy-ieroshimonah-rafail-berestov-rossiya-zavoevana-i-ne-tolko-rossiya-pochti-ves-mir.html
  13. Сад те потпуно схватам, мој добар пријатељ има жену Рускињу, и често породично долазе код нас са децом, па могу да наслутим...
  14. Свети Јован Кронштадски је живео са женом као са сестром. Ко тако може ради задобијања врлина, а да не осуђује друге и да се не горди поздрављам. Поздрављам и ове друге који "испуњавају брачне односе" у дане кад Црква дозвољава...
  15. Немојмо се плашити, нити падати у параноју, јер Господ ће хришћане крепити Својом благодаћу до краја времена, али будимо опрезни. Фалсификати ће бити све блискији оригиналима и тешко ће их бити препознати. Много пута смо се у нечему преластили, тј. били у заблуди, неко нас је вешто преварио, али да не буде задња превара гора од прве... Ево како нас старац Тадеј Витовнички упозорава на знаке времена и да будемо опрезни: Старац Тадеј Витовнички У сусрет последњим временима Време наших посета манастиру је било у периоду од 1993. -1997. Године. Не треба да говорим да је трећи миленијум на прагу и да то уноси једну компоненту ишчекивања чак и код обичног света који је агностички расположен. А пуно је сваковрсних секти данас и такозваних „учења“ од чега се мути у глави. О хилијастичким ишчекивањима да не говоримо. А онда масони, па нови светски поредак, “new age” и тако редом. При свему томе Српски народ пролази још једно велико страдање у овом веку. (има ли томе краја?) Отац Тадеј нам је пуно говорио током наших сусрета и о овом скупу тема. Навешћемо само у најкраћем. Загађивање човекове околине. Отац опомиње на стално и све веће загађење природне средине од озонског омотача до река и мора. Указује на сталан раст температура и опасност од већих поремећаја – чак до отапања ледених капа. Отапање ледених капа ће узроковати повећање нивоа светског мора. Понекад се људи нагло осећају троми, каже отац. Лоше су воље, лако се умарају, тешки су, а да не могу да нађу директног повода. Не само да је повећано зрачење са Сунца (због слабе заштитне улоге омотача) већ се ради о радиоактивном зрачењу које потиче из нуклеарних електрана. Отац каже да се то зрачење вуче по површини вода као нека нафтна мрља. Приметио је, каже, како после неких киша све живо некако изгуби снагу. Просто бауља. То је киша донела радиоактивност и тек кад дуне ветар, развеје радиоактивност негде на другу страну и буде боље свим живим створовима па и човеку. Та количина радиоактивности у атмосвери не може да се изгуби. Она кружи, премешта се са једног места на друго. Велике мулти-националне компаније намерно спречавају да на видело дана изроне нова знања и нове чисте технологије. Југословенски простор је сада, посебно Босна, полигон за стратешка надметања великих сила. Нова страшна оружја су већ припремљена у тајности и свет о томе не зна. На духовном плану појединца, све више се умножавају искушења и не престају са деловањем. Све је теже: нервоза, грозничавост, субјективни осећај убрзања времена. Што се тиче Србије доћи ће Американци да нама владају. Неће бити тако лоше (економски) али ми нећемо имати слободу. Антихрист већ влада од 1992. Године. Још се није зацарио, али делује преко својих помагача. Ђаво се труди да престане служење литургије по мушким мананстирима. „То нам је једина и сва снага против зла“ – каже отац. Доћи ће време да ће се деца на улици играти Маркама и Доларима и чак драгуљима, јер неће ништа вредети. (Отац саветује да паре не чувамо већ да се инвестира у некретнине: куће, плацеве.) Отац каже да из Бермудског троугла долази свако зло и да је тамо нека концетрација зла. Печаћење људи је већ почело на Западу. Зло на све начине покушава да овлада светом. Отац каже да овако страшно време није никада искусио сем током другог св. Рата, али додаје да је ово време страшније на мисаоном плану. Притисак је огроман и то у целом свету. Ми православни смо нарочито угрожени јер је зло усресређено на нас. Православни ремете, сметају, да Ђаво завлада на мисаоном пољу над целим Светом, не само зато што се противе, већ зато што се непрестано моле Господу да нас све заштити од зла. Нарочито је током 1993. Године овај притисак постао изразит. Отац каже да је Ђаво пуштен. Масони су свуда присутни. Већ имају своје људе у владама свих држава , на другим важним местима, па и у Цркви. У Католичкој Цркви сваки бискуп мора бити масон. Захваћено је и православље, нарочито Грчка Црква, а и у нашој (српској) има епископа који су масони. Масони се спремају да цео свет ставе под владавину Уједињених Нација под вођством једног човека – Антихриста кога ће они ставити на место „председника“ У.Н. (За сада је највиши положај у У.Н. место „генералног секретара“). С обзиром да су се (масони) пенетрирали на све кључне позиције – изазваће кризу невиђених размера тако да ће Велика економска криза из 30-их година бити као мало дете. У тој кризи срушиће се вредност свих водећих светских валута и цео економски и финансијски систем ће се срушити. То ће за последицу имати разарање привреда свих држава јер је новац за привреду исто што и крв за човека. То ће створити невиђени хаос. Из тог хаоса изрониће Антихрист да спасе свет. „Кад будете чули да је почела економска криза у целом свету онда је његов долазак близу“. Већ се спремају средства која ће помоћи остварењу Антихристове владавине. Отац Тадеј наводи цитат о Звери из Апокалипсе Св. Јована, и каже да је већ створен џиновски компјутер (на неколико спратова) у Белгији – и зове се Звер. Његова моћ је огромна. То је једна од Звери из Апокалипсе. Исти такав компјутер постоји и у Америци. (Отац Тадеј каже да и лични бројеви из наших личних карти имају порекло и воде се у том компјутеру). „Печаћење“ ће се вршити невидљивим ласерским зрацима. Тај „жиг“ ће бити невидљив за људско око, али ће бити видљив за ласерске и компјутерске зраке. У продавнице ће се само преко зрака очитати колико неко има пара на рачуну и одмах ће му се скинути тај износ у вредности робе коју је купио. Све трансакције ће се обављати без новца. Извор: књига Отац Тадеј „Духовне поуке Српском народу“ из Предговора Жељка Шешума, Београд 2003. (стр. 18.- 22.). Издавач ЗЛАТОУСТИ, Београд 2004. Са благословом оца архимандрита Тадеја (18.10.2002.) Књигу приредио: Добривоје Младеновић
  16. Да, можда је касно, али бар да се дигне глас, да не испадне да смо ћутали... Да не испадне да се слажемо са неким појавама и подржавамо...
  17. Циљ овог писма је да буде "иницијална каписла" у решавању овог проблема и радовао бих се када би се нашао неко стручнији, писменији и позванији да преформулише ово писмо, да добије пожељнију форму, а да циљ писма остане исти. Слажем се са тобом апсолутно, ја сам "мали мрав", али се надам да ће ово писмо добити другу форму и да ће стати иза акције неко "јачи". Ја сам умирио своју савест, мислим ни на чију штету...
  18. Нема разлога за бригу, Господ се брине - све је у Божијим рукама...
  19. Наравно, већ се шаље и "таласа" , а Патријарх је обећао да ће се о овоме расправљати на Сабору, па нису Руси "паметнији" од нас Срба.
  20. Помаже Бог! Ваша Светости, Свети Архијерејски Сабору СПЦ, поштоване владике, часни оци, монаси и монахиње, драга браћо и сестре,родољубиве организације, синдикати, политичке странке и остали, У име великог броја оправдано забринутог верујућег Српског народа који је веома сумњичав према важећим биометријским документима (као према нечему непознатом и неиспитаном), плашећи се негативног утицаја тих докумената на њихове душе и чак спасење, делећи њихова мишљења; Обраћам вам се овим писмом да би кренули у акцију којом би издејствовали код власти Републике Србије и осталих држава канонске одговорности СПЦ да омогући у пракси издавање алтернативу биометријским личним документима, тј. традиционална папирна документа, која нису биометријска и немају чип. Евентуално могу да буду заштићена провидном фолијом, ради смањења могућности физичког оштећења и сл. До сада су се у јавности појављивали разни разлози штетности биометријских докумената у односу на човека по разним основама, постоје разни текстови на ту тему у коме су изражена и опречна мишљења, разне изјаве Светих Стараца и духовника, чак су се појавиле и експертизе института, факултета и стручњака (специјалиста) на сајту Почајевске Лавре (Почајевског Манастира) у Украјини у вези биометријских докумената и могло би се све то навести. Ја сам се одлучио да наведем документ Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве који је донет почетком 2013. године, за који мислим да ће бити од ауторитета за све оне којима се обраћам овим писмом. Циљ овог писма је да буде "иницијална каписла" у решавању овог проблема и радовао бих се када би се нашао неко стручнији, писменији и позванији да преформулише ово писмо, да добије пожељнију форму, а да циљ писма остане исти. Аналогно ставу САС РПЦ из приложеног документа очекујем да САС СПЦ донесе сличан докуменат и органи СПЦ крену у дијалог са државама своје канонске одговорности, превасходно са Србијом као матичном земљом Српског народа, а у циљу изналажења алтернативе биометријским документима. СПЦ је преговарала још са Владом Републике Србије у време док је премијер био др Војислав Коштуница и нашла компромисно решење, да грађани који неће да узму биометријска документа са чипом, могу да узму иста, али без чипа. Мислим да је то решење лоше, што се види из приложеног документа САС РПЦ и моје анализе појединих делова тог документа. Слушајући глас духовништва, глас правоверног вапијућег народа за истином у нашем Господу Исусу Христу, рекох и спасох душу своју. У прилогу вам шаљем документ САС РПЦ и моју анализу појединих делова тог документа. О Ваведењу Пресвете Богородице 2013. Гг. Мирослав Павловић
×
×
  • Креирај ново...