Jump to content

Мирослав Павловић

Члан
  • Број садржаја

    94
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Мирослав Павловић

  • Ранг
    Ту је, мало гледа-мало пише
  • Рођендан 02/04/1971

Profile Information

  • Пол :
    Мушко
  • Локација :
    Љиг
  • Интересовање :
    Путовања по манастирима, православне књиге

Contact Methods

  • Skype
    palomnikspc

Скорашњи посетиоци профила

1591 посетилаца
  1. Мирослав Павловић

    СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ЖИЧКИ УСТАВ И СРЕДЊИ СИСТЕМ

    Да апсолутно се са вашим мишљењем слажем, основ сваке заједнице треба да буде парохијска заједница. А какав однос Цркве и државе треба да буде, или између свештеника и световног старешине? Треба да буде као у средњем веку, као нпр. у време Св. Немањића и Светих Лазаревића. Ево једно моје размишљање о парохијској заједници, која поред сви подразумеваних активности, може да узме значајну улогу у подизању наталитета код Срба. ЗНАЧАЈ ПАРОХИЈСКЕ ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ (РЕШЕЊЕ ЗА ПОВЕЋАЊЕ НАТАЛИТЕТА КОД СРБА) Највећи ауторитет у парохији, односно парохијској заједници, требало би да буде парохијски свештеник са црквеним одбором. Свештеник који контактира са већином становништва, коме се одаје дужно поштовање је по мени већег ауторитета од свих истакнутих парохијана (лекара, директора, професора, бизнисмена итд.) јер је он у Божијој служби, а и ако је по људској слабости слабије цењен код становништва, ту је црквени одбор као подршка свештенику у разним акцијама и гарант да акције свештеника нису нерасудне и штетне по парохијане, плус за важније ствари благослов од месног владике. Историја српског народа је показала, да кад год није било Божијег помазаника међу народом, кад је држава била обезглављена и окупирана, тј. под страном влашћу ( као у време владавине Турака над Србима) да је о народу бринула Српска Црква, да је у неку руку водила народ и духовно и у светским стварима управљала народом, колико су то прилике дозвољавале. Данас ако је држава Србија у неким сегментима свог битисања слаба, или недовољно јака, или неажурна, или финансијски сиромашна, или кључни руководећи појединци попуштају под притиском, разних центара моћи, који не желе добро српском народу, нужно је да неке световне функције преузме на себе СПЦ, као некада у најтежим временима по српски народ. Поред породице, засигурно би требало да је најважнија ПАРОХИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА, као основна заједница људи која се окупља око Цркве Божије кроз парохијског свештеника. Поставља се питање колико су хришћани у парохијској заједници упућени, једни на друге? Колико сарађују, колико се помажу, колико брину једни о другима, колико се познају, колико деле и „добро и зло“?На крају се поставља питање колико парохијски свештеник, на челу са црквеним одбором брине о парохијанима, или је чисто сервис за „требе“ (крштења, венчања, сахране, освећивање (воде, куће, аута, славског колача итд.) Мој предлог је да свештеник заједно са црквеним одбором обради разне информације од парохијана, којима освештава славску водицу, као параметар минималног општења са СПЦ, а све то са благословом Цркве. Које би то биле информације: духовно стање, материјално стање, жеља да се помогну остали мање имућни парохијани, њихов поглед на православни живот итд.Сигурно би се нашло у просечној парохији и веома имућних домаћинстава, и оних који добро зарађују у иностранству, и девизних пензионера који немају децу, а и оних на ивици беде, а у овом случају кључне категорије младих брачних парова који би још да имају деце, а немају материјалних услова за то. Поред фонда за материјално угрожене, старе и болесне, требало би основати и фокусирати све снаге на оснивање финансијског фонда за помоћ онима који би хтели да имају више деце, а немају за то материјалних услова и то спровести у свим парохијама СПЦ, или бар у оним где има добре воље за тако нешто. Када би се урадила добра анимација од стране парохијског свештеника и црквеног одбора у датој парохији, верујем да би се појавио вишак материјалних средстава, која би могла да се употреби за повећање наталитета. Али суштински је то да се направи модел, да то буде стално и систематски, а не од случаја до случаја, што је добро, али не решава проблематику. На жалост морам да поменем једну негативну појаву, да многе добростојеће породице и појединци, помажу само цркве и манастире и мишљења су да су тиме све учинили у вези милосрђа (добрих дела), а неретко њихов први комшија „умире“ у беди и сиромаштву. Да би поставили добре принципе и преузели добра искуства, препоручујем да обавезно користимо „Средњи Систем“ и „Жички Устав“ од Светог Владике Николаја, као и позитивна искуства из закона и житија Светих Немањића и Светих Лазаревића. Ево навешћу један део житија Светог Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, које је превео прота Др Лазар Мирковић, а издала СКЗ 1936. (коло ХХХIХ, књига 265, стр. 52.-53.) СТАНОВНИЦИ И МОНАСИ У СРПСКОЈ ЗЕМЉИ 9). А погледај ми и људе који су последње и најчасније створење Божије, да не би ко мислио, да хвалим бездушне и неосећајне ствари. Но ваистину, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам даје 30-струко, 60-струко и 100-струко. Храбри су дакле, тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности, да их нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор (Јак. 1,19). А где је (потреба) нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу, но сваком и свагда и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: „Поштујући ништега, чини милостињу“ (Прич. Сол. 14,31). А живот у тој целој земљи је као Црква Божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се име (име Божије), но установљено је ( да се моле) од малога до великога од њих више од двапут на дан. Љубочасно је, како син, мада је и у своме дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, но и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога, или матер? Ваистину никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим (већим) од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини (било) и (како је) сада у јужним земљама „изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је“ (II Мојс. 3,5), тј. поштуј место обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле (Богу) откривене главе. Јер се срамоти, рече, ако се (човек) моли покривене главе, или ако пушта кику (косу) да расте (I Кор. 11,4,14). Ако није срамота откривати главу Ономе који зна унутрашњост, колико ли (то тек није) пред људима. Зато је код њих заистину све изванредно, а остало (бива) све по Павлу «што је часно, и побожно и што је изабрано» (Филип. 4,8) и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини. Мирослав Павловић из Љига На Света Три Јерарха 2017. л.Г ЗНАЧАЈ ПАРОХИЈСКЕ ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ 3.docx
  2. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо, пише архим. др Никодим Богосављевић о тзв. артемијевском расколу у предговору своје нове књиге Архим. др Никодим Богосављевић: Прилог измирењу раскола еп. Артемија ПРЕДГОВОР „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9) Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију. Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу. Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац. Није изостала критика њихових екуменистичко-хуманистичких докумената, у којима су заступљене нова јерес екуменизма и старе јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Црква без православног Цара нема унутрашњи механизам да их заустави, зато што су они освојили власт у већини Цркава. Зато је јаз између власти и народа у Цркви све већи и већи. Доказ за то су празни храмови новотараца. Народ, руковођен духовним чулом и неповерљивим конзервативизмом, разумљиво, неће да их следи. Како и када ће се ова супротстављеност између лажних пастира и стада уклонити, зна и учиниће само Бог. Све јереси су последице гордости људског ума, оних који неће да се смире пред богооткривеним истинама Светог Писма и Светих Пророка, Апостола и Отаца. У основи свих јереси лежи погрешно тумачење Светог Писма. Горди, неблагодатни ум, без Светога Духа, не може да схвати правилно реч која је Духом Светим написана: Свето Писмо је писано Светим Духом, и Њиме се оно једино правилно разуме, тумачи и објављује. Оно се откључава само онима који му са смирењем и страхом Божијим приступају, и распитују се и уче од Светих Отаца. Они који се уздају у себе и свој ум, стварају ново, њихово богословље, које није учење и вера Цркве. Опасност јереси је у томе што оно заводи интелектуалце и помодарце својом лажно-високом ученошћу, тачније софизмима и релативизмима. На једној страни, јереси изнурују и гуше живот Цркве, а на другој, помажу вршења једне од служби Цркве: одвајању жита од кукоља, и, исто тако, помажу да се учење Цркве обликује и објављује против њих. Као и увек, и данас у Цркви постоји довољно истинитих учитеља, који разобличавају савремене јереси и помажу вернима да их не прихвате, и да се одвоје и не следе за лажним учитељима и њиховим лажним учењима. Зато су потребне две ствари: будност и безбрижност; будност да се чују и препознају учитељи и пастири истините вере, а безбрижност да би се њоме одагнала малодушност и очајање, односно положила нада на Господа, Који неће закаснити да лажна учења и лажне учитеље укине, порази и, уколико се не покају, казни. Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Ништа мање опасни, ако не и опаснији, по Цркву су расколи. Њихови виновници под видом праве вере, а са погрешним расуђивањем, одлазе ван Цркве и за собом повлаче мањи или већи број верника. Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима. Пустињаци, по правилу, немају тај дар, јер им није потребан, јер никога не руководе. Зато се верни тешко сналазе у избору између два супротна тумачења истих канона. На другој страни, расколи за свој барјак уздижу и објављују своју борбу против јереси, што даје повода да ревноснији, а несмиренији и без расуђивања, крену за њима. Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо. Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола. Миротворство у Цркви је велико дело, и по речима Мироположника и Миродавца Господа Исуса Христа, творци мира у Цркви се називају синовима Божијим, зато што је Бог сушти мир, и мир који Он даје није од овога света (Јн. 15, 27), и основа је нашег спасења. Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења. Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство. Амин! Боже дај! Ман. Голубац Воздвижење Часног Крста 14/27. 9. 2017. Архим. др Никодим (Богосављевић) Књиге архимандрита др Никодима можете наручити путем сајта http://nikodimbogosavljevic.com/ ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ Видљиви су знаци времена којима Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво. О путевима борбе против тамних коридора моћи, усмерених на увођење сатанистичког поретка, у суботу, 14.10.2017. године у 14 часова за Инфоратнике говори Архимандрит др Никодим Богосављевић угледни игуман манастира Рибница код Мионице, Епархија ваљевска, из које након прогона наставља своје пастирско и мисионарско дело као монах са великим духовно-подвижничким искуством. Др Никодим Богосављевић је изузетан борац против свејереси екуменизма и аутор великог броја књига међу којима су: О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2013 (друго, допуњено издање, Рибница 2014). О канонизацији Петра II Петровића Његоша, Рибница 2014. Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 71-75. Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015. Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015. Екуменистички папизам, Голубац 2016. Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016. Ипак се не окреће, Голубац 2017. Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017. Извор: сајт Стање ствари https://stanjestvari.com/2017/10/17/prilog-pomirenju/
  3. Мирослав Павловић

    СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ЖИЧКИ УСТАВ И СРЕДЊИ СИСТЕМ

    Највише бим нагласио систем који је нешто између задружног система у Србији како је предлагао Никола Пашић, Димитрије Љотић и Милан Недић. Значи цела би Србија била једна огромна православна задруга, а опет и најмање организационе јединице како у заједници људи, тако и у разним делатностима личиле би на православну задругу. Нашао сам на једном линку на нету о појединостима система наведених политичара - упућенији могу да наведу појединости.
  4. Часни оци, побожна браћо и сестре помози вам Бог! Мишљења сам да би за ово време билo веома погодно објављивање књиге састављене од два списа Св. Владике Николаја: ЖИЧКИ УСТАВ и од списа СРЕДЊИ СИСТЕМ. Списи се налазе на линковима: ЖИЧКИ УСТАВ http://borbazaveru.info/content/view/5400/31/ СРЕДЊИ СИСТЕМ http://svetosavlje.org/srednji-sistem/?pismo=cir Мирослав ЖИЧКИ УСТАВ.docx СРЕДЊИ СИСТЕМ.docx
  5. Мирослав Павловић

    ИДЕЈА ЖИВЉЕЊА У СРБСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЗАДРУЗИ

    Ако има неко идеју око живота у хришћанској заједници, попут ове о којој сам писао, нека напише, или дода неку сугестију.
  6. Мирослав Павловић

    ИДЕЈА ЖИВЉЕЊА У СРБСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЗАДРУЗИ

    Наравно да је добровољно и у статусу само понуђене идеје... И то не за све, него коме би била идеја блиска његовом расуђивању.
  7. Помози Бог! Због разједињености србског народа, обремењености породица разним проблемима, великој појави себичности и саможивости, дођох на идеју како би могло да се олакша живот србском народу и крене путем правог просперитета у сваком смислу. Идеја је да се формирају хришћанске заједнице у коме би се живело, а ја би такву заједницу назвао СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЗАДРУГА. Њу би подели на три подзаједнице и то: 1. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЧНА ЗАДРУГА у којој би живеле породице, родитељи са децом. 2. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА МУШКА ЗАДРУГА у којој би живели неожењени момци и мушкарци који не живе са породицом (удовци, разведени итд.) 3.СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЖЕНСКА ЗАДРУГА у којој би живеле девојке и жене које не живе са породицом (удовице, разведене итд.) Мишљења сам да би идеја живљења у Србској православној задрузи посебно била интересантна за момке и девојке, који дуго времена се не проналазе ни у монаштву, ни у браку. Можда би им то било привремено решење, до монаштва, или брака. Унутрашње уређење задруге би се руководило позитивним православним искуствима, начелима и знањима из: 1.) Живота у задружним домаћинствима на селу са више чланова са по 20, 30 и више чланова (узети примере из 19. и почетком 20. века). Морамо узети у обзир да су чланови тих заједница били у крвном сродству, па да се не би многа искуства могла применити у наведеним задругама. 2.) Живота у манастирским заједницама. 3.) Живота у војним јединицама. 4.) Живота у кибуцима у Израелу. 5.) Списа Светог Владике Николаја Средњи систем и Жички устав. Мој предлог је да заједнице имају унутрашњи поредак сличан манастирском, са нешто краћим молитвама у приручним капелама, или цркви у односу на манастир, с тим што се не би полагали завети као у манастиру. Одредити простор где би задружни објекти за становање се направили, као и економија и разне радионице. Чланови задруге би заједнички радили на духовном усавршавању, производњи хране и других производа, на разним позитивним производним и другим делатностима које би доносиле матиријалан приход задруги, а на крају и на физичкој оспособљености која би помогла у случају одбране отаџбине. Иако из друге вере и народа навешћу неке примере из заједице у Израелу Кибуц којој када би се додао православни дух, може да буде један од узора. http://www.bookiraj.com/2013/08/kibuc-male-komune/ Kibuc – male komune… Napisala: Ivana Mišković Sigurno ste vec čuli za pojam KIBUC, ali verovatno niste baš sigurni šta je to u stvari. U ovom tekstu-putopisu ću pokušati da vam to malo približim i dočaram tu jedinstvenu atmosferu. Početkom 19-og veka, grupice religioznih Jevreja iz komunističkog Sovjetskog Saveza i Poljske odlučuju da napuste zemlje u kojima teško žive i da odsele se u Obećanu zemlju, a današnji Izrael. Oni su bili svesni da im zivot ni tamo neće biti lak, država praktično još nije postojala, teritorija je bila sa svih strana okupirana neprijateljskim narodima, ali duh zajedništva i vera u bolje sutra bili su jači od svih strahova i odredili su, ne samo njihovu, već i sudbinu mnogih drugih Jevreja iz celog sveta. Naselivši se na teritoriji Obećane zemlje, zatekli su se na potpuno divljoj zemlji, delom pod peskom Judejske pustinje, delom pod močvarama oko Galilejskog jezera. Tebalo je tu napraviti novi dom, kultivisati zemlju, sagraditi kuće, obezbediti porodici pristojno mesto za život.. Nije im bilo ni malo lako. Pre tačno 101 godinu, grupica od osam mladih ljudi koja je živela na poljoprivrednoj ekonomiji na samoj obali Galilejskog jezera, odlučuje da se odvoji i započne život kao mala porodica, nekoliko kilometara dalje. Napravili su malo naselje pod šatorima, i samo sa skromnim alatom koji su imali, započinju novi život. I muškarci i žene su radili po ceo dan, leti na temperaturi i do čak 45 stepeni. Donosili su pijaću vodu iz daleka, borili se sa insektima i divljim životinjama, naporno su radili, dok je njihovo naselje polako dobijalo oblik. Medju njima nije bilo tajni, jedni drugima su se potpuno otvoreno poveravali o problemima i emocijama. Držali su do principa potune jednakosti, po uzoru na socijalistički režim u kom su odrasli. Večeri su provodili pevajući i igrajući, dane radeći… Mnoge njihove pesme ostale su i dan danas deo izraelskog folklora. Po uzoru na ovu grupu, koja počinje da gradi drvene barake, improvizovanu kuhinju i sanitarne prostorije, okupljaju se i druge grupice i grade svoja mala naselja. Novooformljena država Izrael podstiče osnivanje novih naselja-kibuca, pogotovo u pograničnim oblastima, da bi služili i kao odbrana državnih granica. Kibuci počinju da se ogradjuju visokim ogradama i naoružavaju se, ali zadržavaju svoju osnovnu funkciju poljoprivrednog dobra. Mnogi kibuci su odigrali važnu ulogu u odbrani zemlje od napada Arapa i dan danas imaju svoje strategije odbrane u slučaju ovakvih incidenata. Ono sto je za nas najvažnije je da shvatimo, jeste sistem medjuljudskih odnosa u ovakvom socijalnom okruženju. U početku, sistem je funkcionisao po principu apsolutne jednakosti članova, po dolasku druge generacije na svet, odlučili su da svoju decu vaspitaju u istom duhu i u tu svrhu su zidali kuće u kojima su živela deca, odvojeno od roditelja, koji su morali da rade, i o njima su se brinule zene, takodje stanovnice kibuca, koje su ih negovale, podučavale i vaspitale potpuno jednako, deca su oslovljavala roditelje imenom, takodje radi održavanja jednakosti medju članovima. Privatno vlasništvo nad imovinom nije postojalo, sve je pripadalo zajednici, a zajednica je bila dužna da svakome obezbedi isto, od hrane i doma, do odeće i ostalih životnih potrebština. Vremenom su stvari počele da se menjaju, nisu svi bili jednako produktivni i nisu svačije potrebe bile iste, usledile su velike promene i one se i dan danas dešavaju. Mlade generacije nisu prihvatale način života svojih roditelja, nego su odlučile da odlučuju da napuste kibuce i školuju se i rade van njega, putuju, sklapaju brakove u gradovima itd. Majke odlučuju da same vaspitaju svoju decu, upravnici žele da imaju lagodniji život od radnika, trebalo je brinuti o starima i bolesnima, promene su bile neizbežne. Danas život u kibucu izgleda potpuno drugačije. U celom Izraelu ih ima oko 260 i u proseku imaju oko 200 stanovnika. Većina stanovnika su članovi zajednice, imaju svoje privatne kuće koje su otkupili ili sami sagradili, dobijaju platu za svoj rad, shodno radnom mestu i obrazovanju, imaju privatne automobile, putuju, školuju decu po svetu i žive savremen život, iako su i dalje okruženi ogradom i čuvanom kapijom. Manji deo stanovnika nisu članovi zajednice, već se nalaze na probnom boravku, koji traje dve godine i čekaju da većina članova izglasa njihovo primanje u zajednicu, ili su tu privrenemo, iznajmljuju kuće i ne planiraju da postanu članovi kibuca. Kibuci imaju asfaltirane ulice, izuzetno pažljivo negovane vrtove, lepe ali skromne kuće, bazene, sportske terene, zajedničke prostorije za druženje, bioskop, zajedničku kuhinju i trpezariju i još mnogo toga. Svaki kibuc ima svoju ekonomiju, poljoprivredno dobro ili fabriku u kojoj stanovnici rade, a mnogi kibuci su pretvoreni i u hotele, u kojima gosti spavaju u tipičnim kućicama i mogu da dožive ovu nesvakidašnju atmosferu, druženje, pesmu i igru kada padne mrak. I dan danas oni sva tri obroka imaju u centralnoj trpezariji, mada u svojim kućama imaju kuhinje, plaćaju zajednici mesečnu naknadu koja podmiruje troškove ishrane, zdravstvenog osiguranja, komunalije, obezbedjenje, vrtić, prevoz dece do skole i sl. Kibuc mogu dobrovoljno napustiti, ali pri doseljavanju u njega moraju proći probni period dok ih zajednica ne prihvati glasanjem. Kuću mogu prodati ili kupiti, ako je u privatnom vlasništvu, iznajmiti ili vratiti zajednici, ako je u vlasništvu zajednice, a svi prihodi koje zajednica ostvari, rasporedjuju se planski medju svim članovima. Mnogi kibuci imaju vrlo uspešne ekonomije, neki su otvorili svoje fabrike i van svojih ograda, pa čak i van Izraela i veoma dobro i žive od svog rada. Posetilac kibuca osetiće tu lagodnu atmosferu, mir, tišinu, seoski ambijent, spontano druženje i topao prijem. Ovde ce naći prijatelje za ceo život i odlično mesto za dobar i miran san. Ukoliko planirate da posetite Izrael, preporučujem vam da se odlučite za aranžman koji podrazumeva barem jedno noćenje u kibucu, a ukoliko putujete u sopstvenoj reziji, to takodje možete uraditi i sami, informacije o smeštaju u kibucu Ashdot Yaakov cete naci na stranici www.nehara.co.il , u kom smo mi noćili, u smeštaju kategorije 3*, malo luksuzniji smestaj, sa 4*, ima kibuc Nof Ginosar, www.ginosar.co.il. Svakako se isplati iskoristiti priliku da upoznate još jedan od kurioziteta Izraela, ako se već nadjete u njemu… Autor Ivana Mišković Master-menadžer u turizmu, student doktorskih studija, asistent na Fakultetu za sport i turizam Tims, autor stručnih tekstova, putnik i istraživač Мирослав Павловић из Љига На Преподобног Киријака Отшелника 2017. л.Г
  8. Земља је округла, па да је равна поменули би то Св. Владика Николај и Ава Јустин, остали Свети 20. и 19. века, а и познати савремени старци. Па било која помесна Црква би изнела став да је земља равна, ако је тако.
  9. Србски језик је језик ума, а црквенословенски језик је језик срца, изјавио је један духовник. Шта мислите о овој изјави?
  10. Мирослав Павловић

    УПИШИМО СЕБЕ У ПРОСЛАВЉАЧЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЛАЗАРЕВИЋА!!!

    Помози Бог! Нешто на исту тему, али уверљиво. http://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/nebeska-srbija/1532-uplate-za-zitije-sv-nemanjica-2 http://православнапородица.орг.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=1481&Itemid=435 Да се исправим и покајем, погрешио сам није требало без благослова да тражим индиректно новац и приказујем уплате, довољно је било да објавим ова два линка. Културно и лепо, а није против правила форума.
  11. Мирослав Павловић

    УПИШИМО СЕБЕ У ПРОСЛАВЉАЧЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЛАЗАРЕВИЋА!!!

    Захваљујем вам на разумевању и исправном тумачењу моје намере.
  12. Мирослав Павловић

    УПИШИМО СЕБЕ У ПРОСЛАВЉАЧЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЛАЗАРЕВИЋА!!!

    Управо сам избацио спорни део и стварно нисам имао намеру ником "да гурам прст у очи", нити да вређам и прозивам, једноставно уводни део је од уредника. А зашто сам баш на том сајту објавио објаву у вези књига? Зато што сам послао на више сајтова текст и једини су они објавили мој апел за помоћ за штампање књига. Опростите још једном, намера ми је била чиста мисионарска, без уплитања у Црквену политику (шта је исправно и шта не), нити сам имао намеру било какву другу, што се да и видети из мог текста који почиње од: Часни оци, побожна браћо и сестре, помози Вам Бог! Ако нисам добро успео да избацим спорни део, дајем пуно право уреднику ЖРУ да га обрише из објаве.
  13. Мирослав Павловић

    УПИШИМО СЕБЕ У ПРОСЛАВЉАЧЕ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА И ЛАЗАРЕВИЋА!!!

    Опростите, тај уводни и по негде проблематични део текста је писало уредништво сајта "Православна породица" Мој део текста почиње од: Часни оци, побожна браћо и сестре, помози вам Бог! У том делу нема ништа прозивајуће, већ само промотивно, ако Бог да на будуће књиге житија српских светих. Ја нисам имао увид у целу објаву, док се није појавила на сајту. Праштајте, још једном.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×