Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
МОДЕРАТОР

Данче*

МОДЕРАТОР ЖРУ
  • Број садржаја

    12550
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Данче* got a reaction from Srdjan Kotur in Омиљене баладе   
  2. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Srpski kompozitori   
  3. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Johan Sebastijan Bah   
  4. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Johan Sebastijan Bah   
    Моја омиљена!
     

  5. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Johan Sebastijan Bah   
    Волим....
     

  6. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Johan Sebastijan Bah   
  7. Волим
    Данче* got a reaction from Aleksandra_A in "Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана   
    Колико год и да неко избегава помисао о смрти и страшном суду, тај дан ће ипак једном доћи. Доћи ће Син човечији да суди и идолопоклоницима и Јудејцима и хришћанима. Првима по гласу савести, другима по десет Божијих заповести а нама хришћанима и по гласу савести и по десет заповести али пре свега по Јеванђељу.
      Чујемо реч „саблазан“. Шта је саблазан? На грчком језику саблазан дословце значи камен који неко баца на јавни пут, и пролазећи туда безбрижни пролазник саплиће се о тај камен, пада и повреди се. Саблазан је, дакле, препрека на јавном путу. Осим тога пута постоји и један други пут, духовни, пут према небесима. Тај пут почиње са земље а завршава тамо горе! То је леп пут, али ђаво покушава да га учини непроходним. Господ нам говори да тај пут није непроходан, да је само „узан и тесан“ (Мат. 7,14). Тај пут је био затворен, једна велика путна препрека је затварала тај пут према небесима а то је био грех Адама и Еве, праотачки грех. Затворен је пут био. Нису могли да га отворе ни пророци, ни патријарси па ни анђели. Ко је отворио тај пут? Отворила га је крв Исуса Христа, жртва Разапетог (Јев. 10,20). Од тада је тај пут проходан и многи небројени светитељи су прошли и пролазе тим путем.
     
    Као на јавном путу када хулигани бацају камење и бомбе, тако и на путу ка небу, долази сатана са својим палим анђелима и праве саблазни. Какве саблазни? Овде су саблазни речи и дела која гурају посебно слабе у провалију бездана. Саблазан за дете постају лоши родитељи, када не пазе и пред невиним очима малог анђела говоре погрдне речи, псовке и свађају се непрестално. Саблазан за око је и учитељ, када се у школи  подсмејава цркви, руга се божанском и поучава атеизму.
    Још већа саблазан је свештеник, када  не извршава своје свештеничке обавезе како је то одређено црквеним законима, када као архијереј заузима трон не да би поучавао и просветљавао народ већ да би сакупљао благо. Саблазан постаје и владар, који је на власти, али се не бави општим народним добром. Саблазан постаје свако уопште своме ближњем, када не пази на свој живот.
    Пун је свет саблазни. Да ли постоји неко место, нека мирна лука од саблазни? Хајдемо дакле у цркву! На жалост, црква се данас не налази на апостолским висинама. Када кажем црква не мислим на божанску установу већ на црквену администрацију и клир са свим њеним несавршенствима која испољава. Улази неко у цркву да се помоли, са једне стране сусреће црквену клупу и црквене туторе, са друге стране појце са њиховом европском музиком, којом су цркву претворили у театар, а са треће стране непобожне и среброљубиве свештенике. Све то одаљује хришћане од цркве. Неки одлазе католицима, неки протестантима, неки јеховистима и тако се црквени редови стално проређују.
     Да ли саблазан чине свештеник или епископ или мајка или отац или официр или потпредседник или било ко други, саблазан је велики грех. Толико је већа саблазан што је на узвишенијем месту саблазнитељ. Није нас Бог довео на овај свет да бисмо рушили и уништавали, није нас довео да крштавамо „у име Оца и Сина и  Светог духа“ а потом да их „раскрштавамо“ нашим саблазнима. Није нас довео на овај свет да бисмо били мрак, него да будемо светло. Сваки хришћанин треба да је „светло“ и „со“ у друштву (Мт. 5,13-14), да настоји својим животом да и друге доведе на пут Божији. 
    Ево која је највећа препрека у ширењу Хришћанства, саблазни „хришћана“. Отишли су мисионари у Африку да поучавају о Хришћанству. Данас би била хришћанска  не само Африка него и цео свет. Међутим, многи некрштени људи виде недоследност и саблазни такозваних  „хришћана“, и кажу:  Добро је Јеванђеље, предиван је Христос, али чувајте се  „хришћана“! Тако да је последично највећа препрека мисионарству наш лицемерни живот. И овде у нашој домовини, када бисмо ми свештеници и сав клир који носимо ризу као и сваки хришћанин били пример живота, наша земља би била рај, небеско царство. Са саблазнима наш народ се води у атеизам, неверје и провалију.
    Зато Христос наглашава одговорност за саблазнитеље. Не желим да слушате мене, послушајте шта говори Христос. У мало примера Господ је строго опомињао као у случају саблазнитеља. За Јуду који је постао саблазан у кругу ученика, Христос је рекао: “Боље би му било да се  није родио онај човек“ (Мт. 26,24).  Још је и касније рекао: „Тешко свету од саблазни“ као и „А који саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску“. (Мт. 18, 6-7).

     
    Шта жели Христос рећи овим речима? Препоручује ли, као што неки кажу, самоубиство? Клони се богохуљења! Не каже Христос такве ствари, не. Сматра ако је неко постао јавна саблазан и ако је узнемирио цело друштво, треба да се повуче из света, да оде, да се затвори у један манастир или да оде ван земље, као што се то дешавало у старо време, да се више не чује његово име и да више не саблажњава свет. Сада се дешава супротно, велики саблазнитељи имају част да се налазе на троновима и на месту владара.
    Реците ми, драги моји, да ли постоји неко ко никада није саблазнио никога,  чак ни мало дете, чак ни једну жену? Сумњам. Сви ми смо на неки начин саблазнили ближњега, да ли са речима, да ли са делима или нашим понашањем. Сви ми смо саблазнитељи, само се разликујемо у степенима. Како се може избећи и како се може излечити од саблазни? Апостол Павле, који је стигао до великих висина врлине, говори, да је и сам због тога чинио велике жртве, жртвовао је и права и служења и удобности. „Зато, ако јело саблажњава брата мог, нећу јести месо довека, да не саблазним брата свог“ (А. Кор. 8,13), каже рад сам да месо никада не једем.
    Имајмо на уму ове речи и покушајмо свој живот уредити. Родитељи, наставници, свештеници, владари, немојмо бити саблазан. Живимо са вером и врлином, са чедношћу, са уздржањем, са целомудреношћу, са праведношћу, а пре свега са љубављу. Да живимо на овом свету као светле звезде, а када дође час да одемо из овога живота и стигнемо на небеса, нек нас удостоји све Бог да чујемо тамо глас Господа „ Ходите благословени Оца мог, примите царство које вам је приправљено од постања света“ (Мат. 25,34). Амин.
     
    Митрополит Флорине Августин Кантиот 
    Извор: http://www.augoustinos-kantiotis.gr
    http://www.prijateljboziji.com/_Odgovornost-za-sablaznjavanje/29429.html
  8. Волим
    Данче* got a reaction from Aleksandra_A in "Ако со обљутави, чиме ће се осолити" или о личној и друштвеној одговорности нас хришћана   
    Превисоко мишљење о себи не дозвољава да објективно судимо о себи, али зато нам помаже да будемо судије другима. Осуђивати на било који начин значи судити тј. предупређивати суд Божији односно узурпирати Његова права, јер само Господ који зна човекову прошлост, садашњост и будућност, може да суди о њему. Све ово што си набрајао углавно је непотпуно и ми сви не само да не можемо завирити у нечију душу него већином случајева уопште ништа и незнамо о ближњима. Ми видимо како ближње греше, али не знамо како се они кају. По спољашности не смемо просуђивати о људском животу.
  9. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство   
    Умивање блатом
    У стварности, осуда је тежак грех. На жалост, лако се шири. Осуду сусрећемо свуда. То је као загађени ваздух који ми свакодневно удишемо. То је толико уобичајена појава да се може рећи да је постала нормална за човека. "Ништа не причињава човеку веће задовољство, него да осуђује друге", каже Свети Грегорије Богослов. Управо због лаког ширења осуде, тешко је борити се против ње. Тешко је борити се против овог греха, а још је теже испуњавати Божју заповест која гласи: "Не судите!"

    Нико не може оспорити ово тужно стање у нама, али ни једна особа здравих размишља не може тврдити да је осуда оправдавајућа. Тешко нама ако, као етичко мерило за вођење иправног живота, ми узимамо за пример неуредан живот других. Наша савест, без обзира колико заслепљена збуњујућим и неуредним стањем друштва, побуниће се и осудиће осуду. Завапиће наша савест да нашим животима не треба да владају глас и навике света, већ она - савест, која у коначној анализи јесте глас Божији. Због тога сваки човек, без обзира колико далеко отишао у осуду, сматра "Не судите!" важном и исправном Божијом заповешћу.
    "Не судите!"...Заиста, зашто бисмо друге осуђивали? Зашто бисмо се ми бавили оним шта други говоре и чине? Ко је нас учинио испитивачима, инспекторима и судијама других и њиховог понашања? Нико. Поред тога, зар ми не грешимо? Напротив, Господ нам више пута недвосмислено забрањује осуду и цензурисње других речима: "Не судите!"
    Једино Он има право да суди. Једино Он је Законодавац и Судија. У његовом присуству ми смо сви подједнако одговорни - било да смо судије или да смо осуђени. Дакле, тенденција и навика осуде и прекоравања других је уклањање и одузимање власти и права Господу. Зато у Саборној посланици Свети Апостол Јаков каже: "Не оговарајте један другога, браћо, јер ко оговара брата или осуђује брата својега, осуђује закон и оговара закон, а ако закон осуђујеш, ниси вршилац закона него судија. Један је Законодавац и Судија, који може спасити и погубити. А ко си ти што другога осуђујеш?" (Јаков 4:11-12). А и за нас, Бог је рекао да волимо и љубимо ближњег свог. Међутим, када осуђујемо брата свога, ми газимо, занемарујемо и поништавамо закон Божији. Ми више нисмо браниоци, већ кршиоци тог закона. Осудом ми чинимо грех, можда већи него онај грех који је наш брат починио, грех због кога смо га ми осудили.

    Зато Свети Апостол Павле додаје: "Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто"(Рим 2:1). Сви смо ми одговорни пред Господом. Њему ћемо положити рачуне за дела наша. Када год судимо и оговарамо друге, помислимо само које бисмо оправдање дали Богу и како бисмо имали смелости да питамо за благост и милост? Такође, особа коју осуђујемо може да се покаје или се већ покајала и може да нађе милост пред Господом, може да буде спашена и помилована, док ми можемо остати са својим тешким осећањем кривице због осуде коју смо починили. Дакле, када год осуђујемо друге, ми осуђујемо себе саме.
    Озбиљне су кривице које осуђивање собом носи. И требамо знати да те кривице нису мале. У многим случајевима Свето Писмо осуђује окрутност осуде и сматра је грехом против Бога и недостатком љубави према ближњем. То је оно што је Свети Хризостом имао у виду када је рекао: "Браћо, немојмо бити горке судије и тужиоци других да не бисмо били одговорни за озбиљно супротстављање Богу. Немојмо заборавити да смо и ми починили тешке грехе, који траже већи опроштај. Нека, дакле, будемо благи према другима,без обзира колико су тешко сагрешили, да бисмо и ми били сигурни у благост и милосрђе Божије".
     
    Братство манастира Ватопед
    Извор: manastir-lepavina.org
  10. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Песме са именима жена...:)   
  11. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Песме са именима жена...:)   
  12. Волим
  13. Волим
    Данче* got a reaction from Караконџула in Kafa sa šlagerom   
  14. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Музика из филмова   
  15. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Музика из филмова   
  16. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Музика из филмова   
  17. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Музика из филмова   
  18. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Музика из филмова   
  19. Свиђа ми се
    Данче* got a reaction from Дуња in Слике форумаша   
    Moje čedo i ja  

  20. Волим
    Данче* got a reaction from Milica Bajic in Потребна ми је ваша молитвена подршка...   
    Molila bih vas da pomenete moju majku, ime je Rotka, juče je otkriven kancer na plućima.
    Hvala unapred, Bog vam dao zdravlje! 
  21. Волим
    Данче* got a reaction from Aleksandra_A in Ефекти причешћа - искуства и упутства   
    Искушења везана за Причешће

    Причешћивање. Фото: А.Горјаинов / Expo.Pravoslavie.Ru
     
    Свете Тајне – Тело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овде, у реалијама земаљског света Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа.
    На пример, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу верницима покушава да посеје гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује.
    У «Отачнику» се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: «Људи су приграбили суд Мој.» После тога отшелнику је било дато виђење. Видео је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је поседовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтео да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: «Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.» Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми пре Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова.
    Подсетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви делује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: «Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да... Христос пружа руку ка теби.» Зар ћемо одбацити ову руку?
    Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут ветра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповедају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у речи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир.
     
    Фото: Ю.Костигов / Expo.Pravoslavie.Ru     
    У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дела, брижљиво се припремајући за Исповест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човек се лако повлачи и поново погружава у вртлог светске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам «синергије», односно «сарадништва». Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу.
    Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извесно време после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибегавање Тајнама, кад у нама делује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповедали и причешћивали, не бисмо примећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осећај за грех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у светлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи.
    Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вечног живота у Тајни Причешћа.
    Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човек делотворност Тајне мери личним унутрашњим осећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије две опасности. Као прво, човек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осећања као знак Божанске посете. Као друго, ако није осетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човек сам у себи ствара посебна «благодатна» осећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости.
    У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: «Многи унапред желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.» За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: «Царство Божије не долази на видљив начин» (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцењујемо и меримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра.
    У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овде не треба да постоји ништа сложено, вештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна «благодатна» стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невероватна осећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима.
    Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом.
    У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Телом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешоће како бисмо и ми претрпели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрешив проблем, ствар која се лако може решити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста.
    На крају желим да кажем нешто о деловању Светих Тајни ослањајући се на један пример из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповедила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном светлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, светло и преображено лице, и у овим мирним и просветљеним очима није било ни сенке негодовања, роптања и бриге. Ова светлост је сад грејала друге и њене речи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама крепила ближње.
    Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако поседује сва блага света човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа.
    Свештеник Валерије Духањин Православие.Ru.
  22. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Muzika koja vas opusta, smiruje.....   
  23. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Muzika koja vas opusta, smiruje.....   
  24. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Muzika koja vas opusta, smiruje.....   
  25. Волим
    Данче* got a reaction from Kafanski amater in Muzika koja vas opusta, smiruje.....   
×
×
  • Креирај ново...