Jump to content

Данче*

Члан
  • Број садржаја

    12556
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* got a reaction from Ацо Конатар for a Странице, Андреј Фајгељ - Расизам за српске жртве Сребренице   
    Шта би рекао једанаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски мучен и убијен када је отрчао иза непријатељских линија да спасе љубимца: ”Тата, остао ми Леси на ланцу”?
    Од маја 1992. до фебруара 1993, српско становништво на подручју општине Сребреница дословно је десетковано. Од 9390 Срба остало их је 860, од 59 српских села, 55 је етнички очишћено.
    Срби су град напустили након убиства српског челника Горана Зекића. Ретки који су остали су убијани, попут непокретне Загорке Зекић. Заробљени Срби довођени су у Сребреницу и Поточаре у логоре, где се многима губи сваки траг.
    Уз повике ”Алаху екбер”, сребренички џихадисти су походе на околна српска насеља изводили на велике хришћанске празнике. Страдало је више од 3.000 Срба, од којих су многи свирепо мучени, укључујући жене, децу и старе.
    За ове жртве нема резолуција, манифестација ни меморијалних центара. Нема ни пресуда. За 23 године ниједан убица српских жртава Сребренице није приведен правди. Хашки суд је ослободио Насера Орића, а Тужилаштво и Суд БиХ нису процесуирали нити једног починиоца.
    Неравноправност је преблага реч. Не добијају српске жртве мање поштовања. Оне не добијају апсолутно никакво поштовање. Пре три године, потомци су обележили 20 година од страдања Срба у Сребреници. Комеморација је у свету игнорисана а у Србији исмејана. Агенција ”Бета” назвала је срамотом и увредом а таблоид ”Блиц” фештом.
    Ове године обележава се 20 година од страдања муслимана у Сребреници. Њихову комеморацију нико неће исмевати, још мање игнорисати.
    По чему су српске жртве Сребренице толико различите? Срби су страдали на почетку рата а муслимани на крају; Срби током више месеци а муслимани током десет дана; Срби наводе 3.000 жртава а муслимани 8.000; Срби су касапљени а муслимани нису; Српске жене су страдале а муслиманске нису…
    Ниједна разлика није довољан разлог за дискриминацију жртава страдалих у истом рату, на истом месту. Брисање Срба из жртава Сребренице је расизам, по којем Срби немају права као други људи, а њихове жртве мање вреде.
    Расизам баца сенку сумње на сав активизам везан за Сребреницу. Расисте ћете препознати по томе што говоре о жртвама Сребренице а мисле искључиво на муслиманске жртве. Британска резолуције о Сребреници је расистичка јер не поштује све жртве без разлике.
    Пример таквог активизма је Насер Орић, који Поточаре и даље доживљава као свој штаб, само је борбу против Срба заменио борбом против геноцида.
    Не може се у исто време бити борац против геноцида и антисрпски расиста. Антисрбизам је основни узрочник геноцида на овим просторима. Срби су били најбројније жртве геноцида у овом делу нацистичке Европе, и једини су народ који је након геноцида поново доживео масовна истребљења.
    Драго Митровић из Подравања код Сребренице као дечак је чудом преживео усташко клање. Пола века касније, дуж старих ожиљака на врату, потомак крвника му је одрубио главу: ”Преживео си 1941, сада сигурно нећеш!” Клање га је затекло неспремног и први и други пут, као што би затекло и нас.
    Превенција геноцида је реална потреба српског народа. Наше очеве и оце убијали су само зато што су били Срби. Морамо прекинути низ да бисмо заштитили своју децу.
    Нема превенције геноцида док свет усваја расистичке резолуције. Нема превенције геноцида док српски медији исмевају српске жртве.
    Морамо рећи: никад више! Култура сећања на жртве и борба против антисрбизма су национални приоритети. Очување Републике Српске, која је једино српско ”никад више”, од пресудног је значаја. Изнад свега, злочини над Србима не смеју остати некажњени.
    Масакриране, лишене правде, заборављене и исмејане, српске жртве Сребренице нас данас упозоравају: немојте завршити као ми.
    Андреј Фајгељ, „Расизам за српске жртве”, Вечерње Новости, 11. јул 2015, стр. 14
  2. Волим
    Данче* got a reaction from Игор Шеваљевић for a Странице, Светосавска омладинска заједница угостила "Земљу живих"   
    -"То код нас ради Црква!", речи су председника Руске Федерације Владимира Путина о решавању проблема болести зависности у највећој земљи на свету, које су подстакле тадашњег српског министра унутрашњих послова Ивицу Дачића да са Православном заједницом "Земља живих", 19. марта 2012. године, потпише протокол о сарадњи у борби против дроге. Годину раније, руку подршке пружио је тадашњи министар здравља др Зоран Станковић. Такође, протоколи су потписани са београдском Специјалном болницом за болести зависности у ул. Теодора Драјзера, специјалним болницама у Вршцу, Новом Саду, Нишу и другим градовима, Српским лекарским друштвом, канцеларијама Уједињених нација и Европске уније... Центар за психо – социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелех од болести зависности "Земља живих", мисионарски подухват Епархије бачке, са благословом надлежног епископа Г. др Иринеја и велико трудољубље некадашњег Епископа јегарског Г. др Порфирија (данас Митрополит загребачко – љубљански) бележи деценију успешне борбе против наркоманије – највеће пошасти модерног доба. Кроз шест заједница (пет мушких и једна женска), програм одвикавања и припреме за повратак у нормалан живот прошло је 3000 штићеника. Близу 95 одсто њих су данас преображене личности, које су се успешно интегрисале у друштво и засновале породице. У заједницу се улази добровољно. Увек се може из ње изаћи, али повратка након тога нема. Боравак је бесплатан за све јер новац не сме бити услов лечења. Породице штићеника помажу према могућностима. Трошкове издржавања кампа сносе манастир Ковиљ, Црквена општина Лазаревац и Град Нови Сад. Програм "Земље живих" траје три године и подељен је у три фазе.
    Прва фаза подразумева физички опоравак, адаптацију на живот у заједници, сагледавање сопствених поступака и прихватање одговорности. У другој фази догађа се преумљење, овладавање сазнајно – емотивним потенцијалима и спознаје вера на путу ка трансформацији личности. Трећа, завршна фаза односи се на примену оног што је штићеник научио, преузимање одговорности за живот у заједници и по изласку из ње. Свака фаза је једнако битна у процесу опоравка и стварања нове личности – реако је протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".
    Први услов доласка у заједницу јесте потреба за мењањем. У процес рехабилитације породица је активно укључена и једном месечно организују се родитељски састанци. Инсистирамо да се родитељи моле за своју децу јер је духовна логистика јако важна, каже прота Бранко Ћурчин. Сваки нови члан добија свог "анђела чувара", односно старијег брата у заједници, који са њим проводи цео дан у раду, шетњи, разговорима и свему што му је потребно да преброди кризу и уђе у програм рехабилитације. У камповима (Крчедин, Вилово, Брајковац, Ченеј, Витковац и Бачко Петрово село) нема телефона, радија, телевизије, нити било чега што може померити фокус штићеника са сагледавања самог себе и рада на себи. Такође, у "Земљи живих" није дозвољена никаква фармакотерапија, будући да је одвикавање од неких медикамената, нпр. метадона (у Русији забрањен), теже него од хероина. Дан штићеника почиње песмом, најчешће химном "Боже правде" или неком из "Духовне лире" Светог Владике Николаја, наставља јутарњом молитвом и радом у кући и на имањима (башта, њива, штала). Постоје иконописачке, резбарске и друге креативне радионице јер су штићеници, како о. Бранко Ћурчин каже, изузетно талентовани за много тога. Упражњавају се и спортске активности, али искључиво колективни спортови (фудбал, баскет). Индивидуални су забрањени, као и употреба огледала, ношење накита и све што "храни его".
    У "Земљи живих" бораве припадници разних националности и конфесија, материјалног статуса и нивоа образовања. Дрога може погодити сваког те нема правила о нарочитој угрожености неког друштвеног слоја, истиче прота Бранко Ћурчин и додаје да је заједничка карактеристика свима то да потичу из дисфункционалних породица.
    Милан Ротаров (26) из Кикинде, услед несигурности и радозналости, са дрогом је дошао у контакт у студентским данима. Узимао је свакакве опијате, а зависник је постао тек након хероина. Спас је тражио у бројним болницама, али без успеха. Преломан тренутак означила је смрт девојке Марије, узорне студенткиње која је на његов наговор узела дрогу. Тада је, како сам каже, одустао од живота и у безнађу покушао самоубиство. На молбу мајке, долази у манастир Ковиљ пре 22 месеца.
    - Бескрајно сам захвалан Богу и Цркви због живота који сада живим. Жао ми је што нисам дошао раније, али имам довољно времена да започнем нешто вредно у животу. Завршим студије, запослим се, заснујем породицу... – поделио је Милан са Ваљевцима своја сећања и планове.
    Основни циљ "Земље живих" јесте преображај штићеника и прихватање вере као платформе живљења. Јер, у љубави Божјој све је могуће. Читају се Јеванђеља, размишља и разговара о задатим темама из њих. По узору на рано Хришћанство, постоје и "јавне исповести". Једни друге сагледавају и указују међусобно на оно што треба поправити, односно на постигнут напредак.
    Подгоричанин Душан Алаџић (32) потиче из дисфункционалне породице те је контакт са дрогама имао још у основној школи. Од марихуане, преко разних врста таблета до хероина. Пакао за породицу, пут са ког, чини се, нема повратка.
    - Моје сазревање је стало. Покушао сам да се излечим на разне начине. Безуспешно, јер суштински нисам ни желео. Узимао сам немилице новац од породице, не марећи уопште за њих. Док се дрогирате, немате осећаја ни за кога. Осим да су вам сви криви за све-породица, друштво, држава... Пре 12 година сазнао сам да сам ХИВ позитиван и пакао се продубљује. Узимао сам све више дроге јер сам жељу за животом потпуно изгубио. Прошле године на Савиндан дошао сам у "Земљу живих". Да нисам, био бих мртав. Видео сам насмејане и веселе људе. Ја, депресиван и мрачан, пожелим да им ту радост украдем. Али, нема потребе за тим. Сами су ми је дали. Смисао живота нашао сам у Богу, вери и Цркви, што никад раније нисам могао да разумем. Бог ми је дао болест на спасење и призвао ме у заједницу у којој влада љубав – потресно је искуство Душана Алаџића. Данас, овај момак преноси своје искуство младима да не крену погубним путем, а и ако се то и догоди, да знају да наде има у "Земљи живих". Месту, где дрога нема последњу реч, које је, једногласно кажу Милан и Душан, тешко описати. Мора се видети и та љубав доживети.
    "Земља живих" броји шест заједница сачињених од кућа и имања у којима штићеници живе без надзора. Налик манастирима, само прилагођених њиховим потребама. Према речима о. Бранка Ћурчина, тај концепт настао је из разговора са многим људима који су управо у манастирима потражили спас од ове страшне болести савременог друштва. Ускоро ће бити основан и камп у околини Никшића, на имању манастира Острог.
    Међу посетиоцима трибине била је и високопреподобна мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије која је и сама имала искуства са хероинским зависницама које су спас потражиле у ћелијској светињи. Она је упутила низ похвала на рад проте Бранка Ћурчина, духовно рођеног у Ћелијама, и најавила циклус трибина у Духовној библиотеци "Отац Јустин", који почиње 15. јула 2015. године.
    Лакше с мушкарцима
    Земља живих садржи само један камп за лечење жена у Бачком Петровом Селу. На молбу да упореди искуства у лечењу оба пола, о. Бранко Ћурчин каже:
    - Са женама је много теже радити. Оне ређе улазе у проблем зависности. Али, када уђу, теже се с њим суочавају и теже излазе. Такође, индивидуалност им је наглашенија него код мушкараца и лошије функционишу у колективу. Верујте, мушке заједнице су обданишта спрам женских – уз осмех каже протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".
    Ј. Ј.
    Епархија ваљевска
    30 / 06 / 2015
  3. Волим
    Данче* got a reaction from Партибрејкер for a Странице, Некада манекен сада монах Дионисије   
    Међутим његов живот се драстично променио када се преселио да живи у Грчку. Господња воља је била да упозна свог тренутног исповедника архимандрита Грчке делегације која је допутовала у Грузију пре 5-6 година у цркви Света Тројица.
    Захвалан сам Богу, тако млад је тешко да се човек припреми за самосталан живот али то је поклон за мене од Бога.Радикално сам променио своје поље интересовање, и живот, сада су ми важне молитве и рад у манастиру. Дужи период сам провео у тишини.

    Отац Дионисије брине о духовној снази имиграната у Северној Америци и Канади, а често посећује и Грузију. Његова мајка често са сузама моли га да још једном размисли, но отац Дионисије је схватио шта је вредно за њега а то је сусрет са Богом.
    Од детињство је имао посебно поштовање према Акропољу у Грчкој. Када сам први пут посетио место где је апостол Павле проповедао Христа, осетио сам невероватну радост. Тада сам и донео своју одлуку за монаштво и веома сам срећан.
    Узео је монашко име Дионисије по Дионисију Ареопагиту.



    http://translate.google.rs/translate?hl=sr&sl=ka&tl=sr&u=http%3A%2F%2Fwww.lollipop.ge%2F%E1%83%9B%E1%83%9D%E1%83%93%E1%83%94%E1%83%9A%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%98%E1%83%93%E1%83%90%E1%83%9C-%E1%83%91%E1%83%94%E1%83%A0%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%90%E1%83%9B%E1%83%93%E1%83%94-%E1%83%9B%2F&anno=2
  4. Волим
    Данче* got a reaction from sekastarča for a Странице, Некада манекен сада монах Дионисије   
    Међутим његов живот се драстично променио када се преселио да живи у Грчку. Господња воља је била да упозна свог тренутног исповедника архимандрита Грчке делегације која је допутовала у Грузију пре 5-6 година у цркви Света Тројица.
    Захвалан сам Богу, тако млад је тешко да се човек припреми за самосталан живот али то је поклон за мене од Бога.Радикално сам променио своје поље интересовање, и живот, сада су ми важне молитве и рад у манастиру. Дужи период сам провео у тишини.

    Отац Дионисије брине о духовној снази имиграната у Северној Америци и Канади, а често посећује и Грузију. Његова мајка често са сузама моли га да још једном размисли, но отац Дионисије је схватио шта је вредно за њега а то је сусрет са Богом.
    Од детињство је имао посебно поштовање према Акропољу у Грчкој. Када сам први пут посетио место где је апостол Павле проповедао Христа, осетио сам невероватну радост. Тада сам и донео своју одлуку за монаштво и веома сам срећан.
    Узео је монашко име Дионисије по Дионисију Ареопагиту.



    http://translate.google.rs/translate?hl=sr&sl=ka&tl=sr&u=http%3A%2F%2Fwww.lollipop.ge%2F%E1%83%9B%E1%83%9D%E1%83%93%E1%83%94%E1%83%9A%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%98%E1%83%93%E1%83%90%E1%83%9C-%E1%83%91%E1%83%94%E1%83%A0%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%90%E1%83%9B%E1%83%93%E1%83%94-%E1%83%9B%2F&anno=2
  5. Волим
    Данче* got a reaction from Цвета Јовческа for a Странице, Некада манекен сада монах Дионисије   
    Међутим његов живот се драстично променио када се преселио да живи у Грчку. Господња воља је била да упозна свог тренутног исповедника архимандрита Грчке делегације која је допутовала у Грузију пре 5-6 година у цркви Света Тројица.
    Захвалан сам Богу, тако млад је тешко да се човек припреми за самосталан живот али то је поклон за мене од Бога.Радикално сам променио своје поље интересовање, и живот, сада су ми важне молитве и рад у манастиру. Дужи период сам провео у тишини.

    Отац Дионисије брине о духовној снази имиграната у Северној Америци и Канади, а често посећује и Грузију. Његова мајка често са сузама моли га да још једном размисли, но отац Дионисије је схватио шта је вредно за њега а то је сусрет са Богом.
    Од детињство је имао посебно поштовање према Акропољу у Грчкој. Када сам први пут посетио место где је апостол Павле проповедао Христа, осетио сам невероватну радост. Тада сам и донео своју одлуку за монаштво и веома сам срећан.
    Узео је монашко име Дионисије по Дионисију Ареопагиту.



    http://translate.google.rs/translate?hl=sr&sl=ka&tl=sr&u=http%3A%2F%2Fwww.lollipop.ge%2F%E1%83%9B%E1%83%9D%E1%83%93%E1%83%94%E1%83%9A%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%98%E1%83%93%E1%83%90%E1%83%9C-%E1%83%91%E1%83%94%E1%83%A0%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%90%E1%83%9B%E1%83%93%E1%83%94-%E1%83%9B%2F&anno=2
  6. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца   
    Управо сам поменуо Достојевског мислећи на пример Соње, али нисам хтео да идем исувише далеко. Соња је споља гледано била блудница која је продавала своје тело, али с друге стране била је жена дубоког духовног живота која је жртвовала своје тело ради својих ближњих које је требало прехранити. Ово је један од најлепших примера како Достојевски показује да не можемо да људе судимо по њиховим спољашњим делима и да треба да познајемо срце сваког човека. Соња је продавала своје тело не зато што је била овладана страшћу блуда, већ да би зарадила новац за своју породицу. Моралисти би то одмах осудили као велики грех и заиста, да је Соња била особа коју је блудна страст деформисала, ово би било сасвим неисправно. Међутим, из више примера видимо да Соњино срце грех није нагризао. Грех је последица оболеле воље човека, али у овом случају видимо суштински дубоко моралну особу, велике осећајности и расуђивања. Наравно, ово не може да постане пример и личности из романа Ф.М. Достојевског нису увек типичне личности, већ дубоко профилисани ликови кроз које он изражава своје духовно виђење света у коме живи. У нормалним условима, предавање блуду неизбежо води и духовном пропадању личности јер је тело храм Духа Светога. Међутим, имамо доста изузетака у историји Цркве. Напоменуо бих, на пример, случајеве светих жена мученица које су у прогонима радије одузимале себи живот да не би биле оскрнављене. Сви знамо да је самоубиство тежак грех, али у греху и у врлини важна је намера срца. Оне нису желеле да се самоубију зато што су презирале живот, већ зато што су желеле да сачувају чистоту и што нису биле довољно сигурне у сопствену снагу да издрже насиље над својим телом. То се све уклапа у подуже тумачење које сам дао о томе да се моралност личности не може мерити у спољашњим делима, већ је једини судија сам Бог, који познаје тајне нашег срца.
    Читајући житија светих и Пролог наћићемо, слажем се, примере које наводите. Међутим, у житијама није описан целокупан живот неке личности. Житије је књижевна икона светитеља која има за циљ да нам представи духовни карактер те личности, а не њену биографију у целости. Човек никада не пропада само због једног греха, али да би дошао до тог тешко греха који га одвлачи у јаму пропасти треба да претходно направи низ погрешних избора. Другим речима, човеков пад није само ствар једног тренутка. На пример, човек не може одједном да падне у неки грех и потребно је да га одређена страст или више њих толико духовно раслаби да дође у ситуацију да физички почини одређени грех. Исто је тако и са врлином. Да би човек учинио неко велико и знаменито врлинско дело претходно је морао да уложи много нама спољашњим посматрачима невидљивог труда и жртве како би спречио да страсти овладају његовим срцем. Заиста човек је некада у стању да изађе из најдубљег греха и достигне највећи степен врлине. Наводио сам већ пример Св. Марије Египћанке, која је у Јерусалим на поклоњење часном Крсту кренула да би задовољавала своју блудну страст са поклоницима. Међутим, иако њено житије о томе не говори, Марија је и поред живота у греху очигледно сачувала чистоту свог срца и у оном моменту када се нашла у ситуацији да јој сила Божија није дозвољавала да се поклони Часном Крсту једноставно та кора спољашњег греха отпала је са њеног срца и дошло је до дубоког покајања као пројаве њене аутентичне личности. Зато имамо и примере људи великих грешника који чудесним примерима покајања постају велики светитељи, али и случајеве људи који споља изгледају свето и морално, али у дубини душе живе у гордости и самољубљу и зато пре или касније падају у најстрашније грехове, који су последица унутрашње трулости њихове душе. У природи имамо примере и често можемо наићи на јабуке које су споља беспрекорне и здраве, а унутра потпуно труле, али и обрнуто. То је још један разлог више зашто је просуђивање других, било осуђивање грешника или хваљење праведника релативно и најчешће далеко од истине. Човек је неизмерна тајна Божија и једино Бог прозире дубине људског срца.
    Бог не суди по квалитету и квантитету наших дела, већ по унутрашњем настројењу нашег срца, које само Он познаје или то познање даје на дар својим угодницима. Дубоко и чврсто верујем да човек који се истински труди да победи грех и не дозволи да њиме овладају страсти неће бити остављен од Бога. Грех не долази одједном и човек постепено бива овладан неком страшћу, губи свест о свом стварном духовном стању и онда духовно ослепљен доживљава пропаст. Недавно сам погледао добар филм француског режисера Доминика Мола "Монах" (Le Moine) са сјајним Весан Каселом (Vincent Cassel) у главној улози. Монах који је сматран за светитеља и чудотворца био је у суштини дубоко овладан страшћу гордости, која је на крају довела до ужасног греха блуда и убиства. Нико од његове сабраће није примећивао лажно духовно стање у коме се налазио, а обичан народ га је доживљавао као чудотворца. Споља гледано, његов пад изгледа као изнанадан догађај, међутим нама који пратимо овај лик у овом филму јасно је да није тако. Вероватно би се могао снимити и сличан филм о неком грешнику који је у дубини душе, попут Соње Мармеладов, сачувао чистоту срца и која би у неком кључном животном моменту била пројављена кроз неко врлинско дело или жртву. Све ово нам говори да је човек динамична личност и да стално хода уском стазом између раја и пакла. Суштина греха јесте у слободном избору између аутентичних духовних вредности и лажних вредности и за тај погрешан избор одговорност искључиво има сваки човек понаособ.
    Архимандрит Сава Јањић
  7. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Разум, ум и срце – трагедија емотивности   
    Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.
    Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
    Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.
    Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
    Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.
    Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
    Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.
    Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.
    Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.
  8. Волим
    Данче* је реаговао/ла на JESSY за a Странице, У Румунији из очију са портрета јеромонаха Арсенија Боке теку сузе (видео)   
    Људи стоје у реду да би се поклонили икони Арсенија Боке, али не у Прислопу, гдје се упокојио отац Арсеније, него у селу Пушкаши округа Васлуј. Мјесни житељ је купио репродукцију у манастуру, донио је код куће тачно на Ђурђевдан. Поставио је распеће испред куће у капелици и након неколико дана, причају очевици, из очију оца Арсенија кренуле су сузе.
    „Рекла сам својој комшиници, да лијево око на икони коју је донио Клавдије плачи и да је то суза“… „Нисам никоме говорила, јер иако бих некоме рекла не би ми повјеровали“, каже једна мјештанка. Друга потврђује: „У својих седамдесет година, још нијесам видјела таквога чуда“. Трећа каже да никоме није повјеровала, док својим очима није то видјела.
    Неки мисле да се треба предати посту и молитви, јер Бог кроз то шаље неку вијест. „Сада нам Отац наш небески указује то да су људи постали лоши“, увјерен је један мјештанин. „Можда је то добар знак?“, упитао је неки репортер. „Ех, добро би било, али када плаче Мајка Божија или неко други, то није добро“, казао је он.
    Отац Арсеније (Бока) рођен је 1910.године у породици обичних вјерника, обућара и домаћице. Завршивши 1929.године национални православни лицеј, одмах је уписао познату Богословску академију у граду Сибиу, и постао један од најбољих студената. Добио је од пријатеља надимак „Свети“ и дружио се са предавачем оцем Думитру Стенилоае, који је касније постао значајна личност у православном богословљу цијелог XX вијека.
    1936.године био је рукоположен за ђакона. 1938.године завршио је Академију умјетности, а 1939. Отиша је на Свету Гору. Румунске и грчке рукописе, које је донео са Свете Горе, превео је отац Думитру Стенилоае и они су ушли у познато 12-отомно румунско „Добротољубље“. Отац Арсеније је био главни помоћник оца Думитруа у припреми и издању прва четири тома.
    1940.године отац Арсеније је примио монашки постриг, а 1942 је постао јеромонах, духовник, настојатељ, градитељ и први житељ више од сто година напуштеног манастира Бринковјану, који се још зове и Симбета-де-сус. Док је манастир обнављан из рушевина, отац Арсеније се подвизавао у скромној келији, усијеченој у стени.
    У рекордном времену успио је не само да обнови свету обитељ, већ и да организује покрет за духовну обнову. У августу 1946.године коначно је освећена новообновљена црква. Међутим, на власти су већ били непријатељи Цркве Христове.
    1945.године отац Арсеније је био први пут ухапшен, а затим су слиједила хапшења једно за другим.Ггодину дана је издржавао казну у поправно-радном логору на каналу „Дунав-Црно море“, пола године је био у најсуровијим тамницама, Жилава и Орађа, а 1948. пребачен је у други манастир Прислоп, у коме је 1959. године оптужен за финансијске проневјере и изгнан из манастира (те године је у Румунији издат декрет, по коме сви монаси, који нису у годинама за пензију, треба да напусте манастире). Преосталих 30 година свог живота провео је живопишући цркве, под строгим надзором службе безбједности, и без права да напушта мјесто становања. 28.новембра 1989. године многострадални отац Арсеније предао је Богу своју свијетлу душу.
    Гроб оца Арсенија (Боке) у манастиру Прислоп, једноје од најпосјећенијих мјеста у Румунији, а сам отац Арсеније се веома поштује као мученик и чудотворац.

    http://www.mitropolija.com/u-rumuniji-iz-ociju-sa-portreta-jeromonaha-arsenija-boke-teku-suze-video/
  9. Волим
    Данче* gave a reaction for a Странице, Свети Василије Острошки Чудотворац   
    Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.
     
    Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.
    Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.
    Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим[1]. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.
    У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда преће у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

    У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.[3]
    Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелски просветитељ.

    Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих и оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.
    Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе Никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећском Паисију Јањевцу (1614-1647. г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским и о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

    Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове, и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, мећу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.[4] Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.
    Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.
     
    У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).[5] У тој грамати он писаше:
    "Смерност моја пише у богоспасаему епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне".
    Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, [6] на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, у ствари је источни део древне Захумске епархије, јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574. г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не преће одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.
    У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.[7] Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.
    О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.

    У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. [8] Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.
    Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.[9] А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.
    Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму[10]: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете".

    Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ. одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667. г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.
    Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.
    Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси са хранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

    Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.
    Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи[11] Василије Бркић-Јовановић (1763-1765. г., умро 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу[12]. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.[13]
    Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали, исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива пред његов празник Васиљев-дан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија, и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богородице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника.

    Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштећене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћу Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.[14] Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.[15] Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи.
    Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде.
    Извор: Радио Светигора
    Напомене:
    [1] О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613. г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613. г. уморили.
    [2] Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574. г.). - У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, - дивну себи задужбину пред Богом и својим родом.
    [3] Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671. г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру ВИИ и Клименту Х и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? - Ова писма у ствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим "успесима" пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913).
    [4] О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. - Свети Василије је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: "Аз смјерни митрополит Захолмски Василије". Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије.
    [5] Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници.
    [6] По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. - Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију.
    [7] О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Пљеваља забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године.
    [8] Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.

  10. Волим
    Данче* је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Сличице из живота хришћанке Зорице Дабановић: Оци   
    Чак сам Оцу рекла да не знам шта бих рекла на исповијести. А он ће: „Е, то што оговараш цијели свијет – мало ли је! И то што си горда – ситно ли је!“
    Кад мало размислим, више и немам неког дружења и испијања кафе а да се нечији живот не „опере“. То му дође као препричавање неке серије, па се једва чека нови сусрет да би се „серијал“ наставио. А можда то и није оговарање, већ се туђим искуством учимо како себе да исправимо? Или се на тај начин хвалимо что ми нисмо такви?
    Ех, као оно о мајмуну и огледалу!
    До завршетка Литургије спласну и моја жеља за „везивањем“. Док гледам монахиње како везују Оца, а он им се дријеши крстићима, бројаницама, медаљонима.., помислих како оне свој таланат вјере увећавају, утростручују, и задовољне прилазе Оцу, јер имају са чим „изаћ пред Милоша“. А сушто ја да изиђем пред њим…
    Хтјела сам да одустанем. А онда се сјетих одличног текста са Сајта Митрополије „Шта је ново у Новој години“. Стегнух јаче своју бројаницу и помислих: „Обећаћу Богу да ћу да се промијеним. Устаћу, да се не каљам више! “ Знам да ће бити тешко, али сјетих се и оног: „Почињао сам више пута и нисам успијевао, али у мени нема очајања“.
    Везах Оца и добих – бројаницу! Ето, сјајно за нови почетак, за МОЛИТВУ! Почећу одмах: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј мене грешну…“!
    Опрости ми, Оче, и сви ви које „опрах“!
    http://www.mitropolija.com/slicice-iz-zivota-hriscanke-zorice-dabanovic-oci/
    Зорица Дабановић
  11. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Поуке.орг се захваљују Светлани Секи Алексић на несебичној помоћи нашем сајту   
    Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести.
    Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима.



    Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког.






    Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер.
    Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом.
    Поуке.орг
  12. Волим
    Данче* got a reaction from Bokisha for a Странице, Власт свише   
    Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
    Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
    Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
    Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
    Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
    Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

    (Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)



    Извор:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/04/22/vlast-svise

  13. Волим
    Данче* got a reaction from александар живаљев for a Странице, Власт свише   
    Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
    Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
    Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
    Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
    Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
    Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

    (Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)



    Извор:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/04/22/vlast-svise

  14. Волим
    Данче* got a reaction from Zero for a Странице, Власт свише   
    Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
    Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
    Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
    Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
    Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
    Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

    (Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)



    Извор:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/04/22/vlast-svise

  15. Волим
    Данче* got a reaction from Жика for a Странице, О причешћу - Старац Јосиф Исихаста   
    Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:
    - Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.
    Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.
    Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:
    - Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова…
    http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-11-15/26.html
  16. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Отварање канцеларије Земље живих у Београду!   
    Присутнима ће се обратити:
    Његово преосвештенство Епископ топлички господин Арсеније, викар Његове Светости Патријарха српског
    Презвитер Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег
    Андреја Јовановић, координатор канцеларије „ЗЕМЉА ЖИВИХ" у Новом Саду
    Предраг Ђокић, координатор канцеларије „ЗЕМЉА ЖИВИХ" у Београду
    Користимо прилику да Вас позовемо да својим присуством увеличате свечано отварање.
    Удружење за борбу против наркоманије „Земља живих" које ради под покровитељством манастира „Светих Архангела" из Ковиља, спроводи психосоцијалну помоћ и ресоцијализацију кроз шест терапијских кућа које су распростањене у мирним оазама природе територије Републике Србије. Заједница функционише кроз пет мушких и једном женском кућом и у сваком моменту у њима борави укупно 120 штићеника. Будући да је удружење основано 2005. године, успешно је завршило програм преко 300 младих.
    Наша жеља и циљ је да им и у наставку ресоцијализације, након изласка, будемо пружена рука ка стабилној будућности и потпора на коју ће рачунати током живота. Како је седиште удружења у Новом Саду, фокус активности је махом годинама био на локалној самоуправи, што се сад, са развојем удружења мења имајући у виду да отварамо канцеларију Београду, како бисмо унапредили социјалне услуге које нудимо и нашим корисницима били ближи и доступнији.
    Мишљења смо да је живот оно највредније што имамо, стога сматрамо да је проблем наркоманије у читавој земљи огроман и наши циљеви се заснивају ка решавању истог, јер се тиме предупређују и друге нуспојаве као што је насиље, коцка, алкохолизам итд.
    Према најновијим истраживањима Института за јавно здравље "Др. Милан Јовановић Батут", као и по подацима којима располаже Министарство здравља, у Србији има око 170.000 наркомана. Такође не смемо заборавити да је тачан број наркомана нпр. у Новом Саду, немогуће утврдити, јер се свакодневно појављују нови случајеви, а старосна граница спушта.
    Процена је да у Новом Саду има око 5.000 интравенских наркомана, а претпоставка је да је тај број три пута већи "на терену".
    Подаци Регистра лечених зависника од дроге, говоре да просечни лечени зависник има 31. годину, а најмлађи пријављени само 9 година. Даље, статистика показује да у Србији на 1000 становника има 5 регистрованих наркомана (88% наркомана чине мушкарци) као и да се тај број из године у годину повећава. Оно што бар донекле теши јесте да наркомани и остали зависници не чекају више по 8-10 година пре него што се јаве на лечење, него се за помоћ обраћају између 3-4 године болести, те је њихова шанса за излечење већа. Процена је да се половина излечи, а друга половина се враћа дроги. По речима др. Јасне Савељић, директорице Специјалне болнице за болести зависности у Београду, поред ове болнице у Србији постоји 10-так приватних клиника у којима лекари специјалисти помажу наркоманима, неколико удружења грађана и комуна/центара који се баве ресоцијалнизацијом бивших зависника. Већина комуна/центара нема дозволу за рад нити научно утемељење, програм односно методологију рада, те је статус и постојање таквих заједница проблематичан и дискутабилан. Међутим, отварање комуна за људе који имају проблем са наркотицима и осталим облицима зависности у оквиру цркава је уобичајена пракса. По њеним речима, пројекат Српске Православне Цркве "Земља живих" је једини легалан програм којим је испоштована комплетна процедура где се у изолованим рехабилитационим заједницама при манастирима лече зависници почев од јуна 2005. године.
    Рехабилитација у „Земљи живих" је бесплатна и велики је изазов за сваког младог човека, стога је најважнија његова чврста воља за оздрављењем.
    Принципи на којима се заснива рад у терапијској заједници „Земљи живих" указују на то да је укљученост породице као здраве основе за развој младих, али и информисаност у овим областима, једини пут којим се може радити на решењу ових проблема.
    Терапија се заснива на низу нефармаколошкиг метода који имају за циљ постизање физичког опоравка, стабилизацију менталних процеса, остваривање духовног баланса, суочавање са стварношћу и самим собом, учвршћивање воље и радних навика, реструктуирање целокупне личности, овладавање сопственим сазнајно-емотивним потенцијалом, изграђивање сопствене личности кроз усмереност на другог и могућност спознаје вере као легитимне алтернативе претходном начину живота. Останак у заједници зависи од сваког појединца, али је за процес лечења неопходно остати бар 2,5 године.
    Психотерапија је заступљена у свакој кући Земље живих и обављају је компетентна лица, остало је све на устројеном радном поретку и развијању здравих животних стилова.
    Отварањем канцеларије у Београду, наше социјалне услуге ће бити знатно унапређене, а лечење у комунама далеко доступније будући да ће се обухватити и популација са територије Београда и централне Србије. Канцеларија ће бити и место сусрета бивших зависника, окупљања око заједничких идеја и истрајавање у апстиненцији кроз превенцију и промовисање здравих животних стилова.
    Канцеларија ће имати радно време УТОРКОМ и ЧЕТВРТКОМ од 18 до 21 а у њој ће дежурати и окупљати се бивши зависници који су успешно завршили програм у "Земљи живих". Њихове активности су одређене у оквиру пројекта и садрже махом промотивне и информативне активности и утемељење здравих стилова живота.
    Отварање канцеларије у Београду је у оквиру пројекта „ Ресоцијализуј се – организуј се! " подржано од стране Министарства омладине и спорта републике Србије.
    Земља живих
  17. Волим
    Данче* gave a reaction for a Странице, Покров Пресвете Богородице   
    Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
    РЕЧ на ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    У ПОСЛЕДЊА тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".
    Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]
    Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.
    Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.
    Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку[11], некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]
    На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи".[13] Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.
    Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.
    Архимандрит ЈУСТИН Поповић
    ЖИТИЈА СВЕТИХ
    1. ОКТОБАР, ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    НАПОМЕНЕ:
    Влахерна - крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457 - 474 год.), за чије владавине у њој би 474 године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μaφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави. Лав VI Мудри - царовао од 886. до 912. године. Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју. Спомен његов празнује се 2. октобра. Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу. Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем - Господ Исус Христос. Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу. Сион - југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5). У Беседи на Псал. 119. - Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397 г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра. Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685 год.): "Анагогичка созерцања", књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла. Спомен њен празнује се 1. априла. Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3. Акатист, икос 2. Успеније Пресвете Богородице, кондак. Беседа 3. Антиохијском народу. Извор: Светосавље
    Тропар покрову, глас 4.
    Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.
    Кондак покрову, глас 3.
    Дјева данас у цркви предстоји и са светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са пророцима се веселе: Јер превечнога Бога за нас моли пресвета Богородица.
  18. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Олимп за a Странице, Крстовдан - Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег   
    Четвртак 27 / 14 / септембар

    Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.
    Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! - Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана), и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.
    Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.
    Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.
    Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену. Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.
    И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: "Овим знаком победићеш". - После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.
    Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.
    Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола. Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.

    Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.
    Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа. А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други - цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској - светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.
    По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. - Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског на главном тргу градском, а трећи - на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут - седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут - у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.
    Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. - За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу - животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: "рука је наша вео ма јака и богови су наши силни", него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. - И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.
    И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: "Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите".
    Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.
    Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.
    И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
    Извор

    Тропар глас 1.



    Спаси Господи људи твоја, и благослови достојаније Твоје, побједи православному и христољубивому роду нашему на сопритивнија даруја, и Твоја сохрањаја Крестом Твојим житељство.



    Тропар глас 1.



    Спаси, Господе, народе Своје, и благослови наслеђе Своје, православном и христољубивом роду нашем дарујући победу над противницима и Крстом Својим чувајући народ Твој.



    Кондак глас 4.



    Вознесисја на Крест волеју, тезоименитому Твојему новому житељству шчедроти Твоја даруј, Христе Боже, возвесели нас силоју Твојеу, побједи даја нам на сопостати, пособије имушчим Твоје оружије мира, непобједимују побједу.







    Кондак глас 4.



    Христе Боже, који си се драговољно узнео на Крст, даруј милости Твоје истоименом Твоме новом народу. Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви народ наш, дарујући ми победу над противницима, јер он за помоћ има Твоје оружје мира, непобедиву победу.










  19. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Срђан Ранђеловић за a Странице, Саопштење за јавност - Патријарх српски Г. Иринеј   
    СПЦ
  20. Волим
    Данче* је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Црквена Нова година   
    Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

    Извор: Светосавље („Житија светих“ Аве Јустина)



    http://www.mitropolija.com/crkvena-nova-godina/

  21. Волим
    Данче* gave a reaction for a Странице, Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике   
    У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.
    Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.
    Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију.
    Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.
    Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије
  22. Волим
    Данче* је реаговао/ла на мирођија за a Странице, Благовестна литија за окончање убијања деце абортусом   
    „Но, хтео ја или не хтео,спаси ме,Христе Спасе мој;похитај брзо,брзо,погибох,јер си Ти Бог мој од утробе матере моје.“ Молитва осма,Господу нашем Исусу Христу. Молитве јутарње
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/69696.htm
    Источник: http://www.pravoslavie.ru/srpska/69696.htm
    © Православние.Ru
  23. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Драшко за a Странице, ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „Државна“   
    .
    Икона Пресвете Богородице „Државна“ (рус. „Державная“) је пронађена 2/15 марта 1917. године на дан абдикције цара Николаја ИИ Романова са царског престола. Руски професор И.М.Андрејев је писао да је цар Николај ИИ који је посебно поштовао Пресвету Богородицу замолио Небеску Царицу да преузме на себе врховну царску власт над његовим народом који га је одбацио. Она је по писању овог професора примила на себе првенство власти над државом у моменте највећег богоодступништва изабраног народа.
    Историја открића ове иконе почиње од 13. фебруара 1917. године када је Јевдокија Андрианова из околине Москве уснила један сан. У сну је чула глас: „У селу Коломјенском постоји велика црна икона. Њу је потребно узети, префарбати у црвено и нека се људи моле“. Жена у почетку није схватила овај сан а онда јој се 26. фебруара у сну јавила сама Пресвета Богородица у једној белој цркви. Дјева Марија је рекла жени: „Сада сам ја сама у своје руке узела државу и скиптар, а са „Државном“ иконом шаљем Своју посебну благодат и силу. Та икона не спашава од искушења, зато што су искушења потребна да би пробудила духовну страну у људима, него ко се за време искушења буде са вером молио пред том иконом, тај ће бити спасен“. Пошто се исповедила и причестила 2. марта, Јевдокија Андрианова се упутила у село Коломјенско у Московској области где је видела дивну цркву Вазнесења Господњег, тачно онакву какву је видела у сну. Заједно са настојатељем тог храма, оцем Николајем Лихачевим тражили су ту икону која јој се у сну јавила. Претражили су цео храм и после дугог трагања у црквеном подруму, међу даскама су видели стару, црну икону. Пошто је била доста запрљана они су је опрали а испод многобројних слојева прашине указао се лик Пресвете Богородице како седи на царском трону са круном на глави и у црвеној порфири са скиптаром и државом у рукама. На њеним коленима био је младенац Господ Исус Христос. Јевдокија Андријанова је одмах препознала икону коју је видела у сну. Касније су сазнали да је ова икона у село Коломјенско пренесена 1812. године из манастира Вазнесења Господњег у Москви. Датум проналажења ове иконе народ је схватио као дан проглашења нове, Богородичине власти над Русијом. Убрзо по проналажењу иконе у село Коломјенско је почело долазити мноштво народа који су добијали душевна и физичка исцељења.
    По узору на ову икону направљено је још доста копија које су биле послате по целој држави а по благослову патријарха Тихона састављена је и служба и акатист икони Пресвете Богородице „Државне“. Патријарх Тихон је наредио да се у овај акатист ставе делови из свих акатиста који су постојали у част Пресвете Богородице и да га назову „Акатист акатиста“. За време комунистичких власти они који су саставили ове службе су били стрељани а бројни верујући који су код себе чували лик „Државне“ иконе Пресвете Богородице били су ухапшени. Оригинална икона налазила се више од пола века у Државном историјском музеју. Неколико дана после првог помињања цара Николаја и његове породице на литургији (17. јула 1990. године), по благослову патријарха Алексеја ИИ, 27. јула икона је пребачена у храм „Казанске“ иконе Пресвете Богородице у селу Коломјенско. Од тог периода била је установљена пракса да се недељом чита „акатист акатиста“ пред чудотворном иконом Пресвете Богородице „Државне“. Руска Православна Црква 2/15. марта празнује сећање на ову чудотворну икону.
    Занимљиве су и неке особености код овог изображења Пресвете Богородице. Наиме држава-земљина кугла у левој руци Пресвете Богородице на своме врху нема крст како је то уобичајено у иконографији, што је од народа тумачено као знак да ће доћи до рушења православних храмова и скрнављења светиња. Такође, схватано је и као знак да ће држава остати без свога владара цара Николаја Романова који је 1918. године заиста убијен. Занимљива је и чињеница да божански младенац Господ Исус Христос благосиља леву страну што је тумачено као знак милосрђа Божијег ка палим и заблуделим овцама.
    Данас се пред овом иконом руски народ највише моли за правду у свету, за љубав једних ка другима, за спасење и очување Русије, за заштитништво над државом и владом.
    чтец Дејан Ђуричић
    Објављено у: Православни Мисионар, септембар/октобар 2011, стр. 59-60
    преузето са сајта Пријатељ Божији
    Молитва Пресветој Владичици у част Њене иконе ДЕРЖАВНАЈА
    О, Заштитнице света, Мајко многоопевана! Клањајући се са вером, надом и љубављу пред иконом Твојом «Державном», усрдно Ти се молимо: не одвраћај лице Своје од оних који Ти притичу; умоли, милосрдна Мајко Светлости, Сина Твог и Бога нашега, најслађег Исуса Христа: да у миру сачува земљу нашу, да утврди државу нашу у благостању и избави нас од међусобних сукоба; да оснажи Свету Цркву нашу Православну и сачува је непоколебиву од безверја, раскола и јереси. Ми немамо друге помоћи, осим Тебе, Пречиста Дјево: Ти си свемоћна Заштитница хришћана пред Богом и гнев Његов праведни ублажаваш. Све који Ти се с вером моле, избави од падова греховних, од лукавства злих људи, од глади, жалости и болести. Подари нам дух скрушености, смирење срца, чистоту мисли, очишћење грешног живота и опроштај сагрешења наших, да бисмо се сви, захвално Те у песмама величајући, удостојили Царства Небеског и тамо са свима светима прослављали Пречасно и Величанствено Име у Тројици Слављенога Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
  24. Волим
    Данче* gave a reaction for a Странице, Недеља митара и фарисеја   
    А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени гријешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
  25. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Никола Поповић за a Странице, Данијела...   
    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој…
    Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено.
    Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?!
    Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби…
    Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?!
    Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер.
    Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски.
    Извор: Поуке.орг
×
×
  • Креирај ново...