Jump to content

Данче*

Члан
  • Број садржаја

    12556
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    145

Репутација активности

  1. Волим
    Данче* got a reaction from Blaža Željko for a Странице, Крштење славног јапанског глумца Кари-Хиројуки Тагаве   
    Извор: http://www.kp.ru/daily/26456/3327604/
  2. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, Крштење славног јапанског глумца Кари-Хиројуки Тагаве   
    Извор: http://www.kp.ru/daily/26456/3327604/
  3. Волим
    Данче* got a reaction from Јереј Дејан Трипковић for a Странице, Архиепископ Марко (Арндт): «Треба да се плашимо само једне ствари – да не изгубимо везу с Богом»   
    Да ли ће муслиманска најезда уништити Европу?


    – Владико, данас су тема бр. 1 – ИД, међународни тероризам и догађаји на Блиском истоку који су се претворили у велике проблеме за Европу. Шта мислите о ономе што се сад дешава?
    – Гледајући «из свог угла» могу да кажем следеће: Американци су успели да униште Европу. Прво су уништили мир на Блиском истоку и сад се, као последица тога, распада Европа коју је преплавило море избеглица. Наравно, ове људе треба жалити, али не треба заборавити да они са собом доносе ислам. За неколико година имаћемо више џамија него цркава и Европа ће просто нестати.
    Ово није први покушај муслимана да продру у Европу. Пре неколико векова Турци су хтели да је освоје, али им то није пошло за руком, њихови напади су одбијени. Сад муслимани иду другим путем и тешко је рећи како ће се све то завршити, али је то у сваком случају огромна опасност.
    Наравно, људи на Блиском истоку нису живели у идеалним условима, и непријатељство међу онима који исповедају различите правце у исламу – шиитима и сунитима увек је постојало, али су тамошњи диктатори знали како да спрече сукобе. Истина, нису примењиване мере које бих ја могао да применим. Али, постојао је мир иако је грађен на људском страху. Сад мира нема и људи беже.

    Малула (Сирија) после терориста
    А хришћана на Блиском истоку практично више нема. У Светој земљи је то одавно почело, тамо су два жрвња – Јевреји и муслимани – они су самлели хришћане и сад у Калифорнији има многобројнијих и јачих православних парохија него у самој Палестини. На целом осталом Блиском истоку егзодус је практично већ потпун, а то су области које су хришћани насељавали 2000 година и где су хришћани и муслимани до сада мирно живели. То је уништено. И последице могу бити врло жалосне.
    А шта ми можемо да радимо? Да се молимо. И да не предајемо своје позиције.
    – Говорили сте о избеглицама који сад буквално преплављују Европу исламом. Али у Русију такође долази много муслимана из бивших совјетских република Средње Азије. У Москви их има већ на стотине хиљада. А у Русији укупно живи преко 20 милиона људи који исповедају ислам. Притом у нашој држави ипак преовладавају православна цивилизација и хришћански корени – историјски ток догађаја је био такав. Зашто је у Европи другачије? Да ли ће она изаћи на крај с овом кризом?
    – С моје тачке гледишта у Русији су у совјетско време веру изгубили, како хришћани, тако и муслимани. Ни једни, ни други своју веру нису практиковали, мада су се сматрали следбеницима своје религије. Сад се вера враћа, хришћани су оживели – истина у мањој мери; муслимани – такође, при чему они одмах, колико се може просудити, постају прилично фанатични.
    У Русији постоји искуство мирног суседског живота хришћана и муслимана. Напомињем: у царској војсци су заједно служили – то се види чак и по руским војним гробљима из времена Првог светског рата на Западу. И премда је совјетски систем прекинуо ово искуство, оно је присутно у људској подсвести. У Европи нема таквог искуства. Муслимана је у Европи донедавно било мало; живели су у извесној мери засебно, у складу са својом традицијом. Сад их има све више и више и доводи се у питање равнотежа.

    И проблем чак није у томе што ће муслимани бити већина, већ у томе што је Запад заборавио своје хришћанске корене, што се не ослања на њих, не живи у складу с њима. Иако је у Немачкој, на пример, у свакодневном животу, остало много више хришћанског него у данашњој Русији. Код нас су други дан Божића, други дан Васкрса и Тројица – слободни дани, има много верских празника који су такође нерадни дани, као на пример, западно Успење Богородице. Европа нас за то сад чак и прекорева – узгред речено, уједињење Европе је такође унело секуларни елемент у живот и европске власти желе да укину многе хришћанске празнике који се у Немачкој још увек поштују. Али људи заправо не живе у складу са хришћанском традицијом, за њих сви ови верски празници значе још неколико слободних дана у току којих могу некуда да оду и да се одморе. У Русији се у људској свести ипак много тога сачувало. Зато мислим да ће Запад прилично брзо пропасти под муслиманским цунамијем.
    – Зар европска цивилизација нема никаквих могућности и никакве снаге да се томе супротстави?
    – Мислим, врло мало.
    – Зашто?
    – Ево само једног примера. Све Православне Цркве у Немачкој одавно су добиле право да држе наставу веронауке у школама. У Баварији се она предаје – наводим приближне цифре, не сећам се тачно – у 30-40 школа. Муслимани су ово право добили пре две године и предају ислам у 400 школа.
    – Каква статистика!
    – За две године! А наша Руска Црква је ово право имала још од 1960-их година. Грци су га добили пре 20-25 година. Сад га сви имају. Навешћу још један пример. У једном граду, негде на северу Немачке, живи 5 хиљада православаца, чини ми се да су то Антиохијци. У овом граду су једва успели да сакупе једно одељење од 15 ученика да би им држали наставу из веронауке. Родитељи друге деце нису хтели. Знате зашто? Зато што треба водити децу још једном у школу после подне. И тако се испоставља да су сви наши напори узалудни. И то су православци, а о другим хришћанима и да не говоримо. То су људи који су се просто растворили у комфору. Није им згодно да иду у школу још једном после подне! Једном недељно! Заиста, зашто? Деца треба да иду на плес, да развијају своју индивидуалност. Шта ће им веронаука?

    Седишта од црвеног плиша испред приказа анђела. Данас је црква Сан Фелипи у Аквилу – позориште. Кад нема довољно новца за рестаурацију цркава оне се у Италији продају у приватну својину
    Тако да је велики проблем чиме ће се све то завршити. Бог зна – а наше је да се боримо за то да останемо православни.

    Да ли је лако бити православац на Западу?


    – Познато је да су прошлог пролећа парохији равноапостолног кнеза Владимира у берлинском рејону Марцан-Хелерсдорф претили ултрадесничарски екстремисти, чак је експлозивна направа била подметнута у поштанско сандуче. Колико су карактеристични такви случајеви и расположења? Да ли је данас тешко бити православни хришћанин у Немачкој и у Европи у целини?
    – Да ли је проблем или није проблем бити православац у Европи и бити хришћанин у Европи? Наизглед, у целини изгледа да није проблем: држава нам помаже, и то нам даје значајну помоћ.
    Разуме се, неко може да гаји личну антипатију према православним хришћанима. Могу постојати извесни сукоби у малим заједницама. На пример, у школи. Овде дете треба да брани своју веру.
    Што се тиче инцидента који сте поменули треба имати у виду следећи моменат: он се десио у источном Берлину. Тамо има много незапослених који завиде овим новим избеглицама, зато што оне добијају много различитих олакшица, а немачка омладина седи беспослена – зато показује зубе. Треба имати у виду још и то да је у Источној Немачкој, за разлику од Русије, за време комунистичког режима крштено свега два или три процента становништва. Морам рећи да ме је ова статистика запањила. А узрок видим у следећем: Немци су врло тачни и све прецизно испуњавају. Речено им је: «Не треба носити децу у цркву» - и нису их носили. Наравно, овде постоји посебно тло. И то ипак ствара извесну напетост уз коју није тако једноставно бити хришћанин у Источној Немачкој.
    Узгред речено, овде су према хришћанима почели нешто другачије да се односе тек пред сам крај постојања комунистичке власти. Јер управо Протестантска црква је почела да се залаже против ове власти, тако да су у политичком смислу хришћани уживали поштовање и то је у извесној мери довело у равнотежу однос према њима, иако и даље има компликација.
    А ако се говори о административно-правној страни, православци у Немачкој уживају сва права равноправно с другима.
    – На Западу су сад људска права и слободе подигнути на ниво правог култа...
    – А заштита нечијих права понекад долази до апсурда. Ево једног примера. У Великобританској епархији је био један руски свештеник из Русије и требало је да се врати у домовину да би извадио сталну визу. Одбијени смо! Зашто? У анкетама које морамо да попунимо било је питање: «Да ли у Енглеској постоји други човек који би могао да обавља ову дужност?» Притом је из других тачака било јасно: немамо право да напишемо да то треба да буде мушкарац, - зато што ће то бити оцењено као ограничавање права жена. Свештенику нису дали визу и морао сам да позовем другог – из балтичке земље која је члан Европске уније.
    Али свима је јасно да човек који се нечим бави треба да буде стручњак у свом послу, треба да има одговарајуће образовање. Чак и месар, на пример, треба да буде обучен за свој рад. То се признаје. А да свештеник треба да има потпуно одговарајуће образовање и да свештеник Руске Цркве може да га стекне само у Русији, не мора бити признато. А какво православно образовање се може наћи у Енглеској?!

    Слева надесно: архиепископ Верејски Евгеније (Решетников), викарни епископ Московске епархије, ректор Московских духовних школа; протојереј Владимир Воробјов, ректор Свето-Тихоновског универзитета; архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт)
    – Тема која се логично намеће кад је реч о правима на Западу, где не само да се одавно снисходљиво односе према греху, већ га и проглашавају за норму јесу права содомита. Недавно је председник САД изјавио да су права сексуалних мањина много важнија од верске слободе.
    – То је највећа опасност данас. Највећа! Јер мањина диктира целом друштву шта треба и шта не треба сматрати злом, намеће му своја схватања! И на све нас се врши огроман притисак. Засад се отворено изјашњавам о овој теми, говорим у својим проповедима оно што хоћу да кажем и како хоћу да кажем. Али знам да многи већ затварају очи на грех, зато што се плаше прогона.
    Користим слободу коју имам. Али многа моја сабраћа не осећају своју слободу. На њих се успешно врши спољашњи притисак. Људи више нису спремни да бране своје ставове. То је страшно! И то је дух времена. Свуда је тако, не само у Немачкој.
    – То се вероватно може назвати савременим прогонима хришћана. Како верници да живе у таквој ситуацији?
    – Треба да идемо путем који сматрамо исправним и да будемо спремни на мучеништво.
    И, знате, у животу нисам видео такав притисак какав се данас врши у свим правцима. Ево, на пример, сексуална настава у школи. То је страшно, просто страшно! И деца, узгред речено, углавном не схватају ништа од онога што им наставници говоре, мисле да су наставници ненормални. Засад не схватају. Али за 10-20 година ова деца ће постати родитељи и већ ће исто тако васпитавати своју децу, усађиваће у њих овакве «вредности». Све ово се и ради због тога.
    Ако мајка ради, као и отац, ствар је већ пропала. Зато што јој остаје мало времена за дружење с дететом. Ако сами родитељи не знају како треба да васпитавају дете – ствар је пропала. И овде постоји велико поље делатности за наше парохије. Потребно је да се у парохији окупи извесна група људи која може да разговара с оваквим родитељима и да им говори како и шта да раде.
    На пример, дешавале су се следеће ствари. Немачка прима руске Јевреје – не по верском критеријуму, већ по пореклу. Међу њима има и православних хришћана. И неки људи су то схватили и у заједничкој згради у којој сви живе написали су велики оглас: «Ако неко буде виђен у православној цркви, следећег дана ће бити истеран из Немачке.» Наш свештеник је узео овај оглас и однео га је у државну установу, али су му тамо рекли: «То није наша ствар.» Ужаснуо сам се кад сам од једне парохијанке чуо: «Тајно сам дошла, нико за то не сме да зна.» Људи се плаше! Не знају своја права, своје могућности у слободној земљи. Нису навикли. Зато треба да их учимо како да се понашају, треба да обавимо велики посао међу верницима како би знали које су њихове обавезе према Богу и права у односу на државу.
    Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт).
    – Владико, говорили сте о слободи. А шта је слобода?
    – По мом мишљењу слобода представља такве услове у којима могу да служим Богу и да се не клањам ниједном кумиру. Све страсти су кумири. Човек врло брзо доспева у неку зависност. Али је посебно страшно кад се клања Валу.
    – Молимо вас да на крају кажете неколико речи поуке нашим читаоцима: како да се не бојимо да будемо хришћани у наше врло сложено време, кад свет не само да се окреће од Христа, већ постаје све агресивнији према онима који остају верни Спаситељу?
    – Треба да се плашимо само једне ствари – да не изгубимо везу с Богом. Бог се не окреће од нас, али се ми окрећемо од Њега кроз грех и издају. Зато је за нас важно да живимо у својој вери, да живимо у тајнама Цркве, да знамо своју веру. И то треба да буде свесна вера, а не само глуво и слепо повођење за оним ко нас учи. Живот Цркве треба да усвојимо као основу свог живота. Треба да будемо спремни да постанемо мученици Христа ради.
    С архиепископом Марком (Арндтом)
    разговарао је монах Рафаил (Попов)
    Са руског Марина Тодић
    23 / 10 / 2015
    Православие.Ru.
  4. Волим
    Данче* је реаговао/ла на Дидим за a Странице, Поуке одговарају Мићуновићу: Културно благо Србије на Косову су цркве и манастири СПЦ!   
    Господине Мићуновићу,
    Државни врх се није састао са представницима САНУ и СПЦ како би се утврђивала државна политика према Косову и Метохији, већ ради договора око врло конкретног политичког момента - примања непризнате Републике Косово у УНЕСКО.
    Подразумевајући да одлично знате шта је УНЕСКО, сматрамо да нема потребе да вас подсећамо које су његове програмске области, али зарад јавности треба нагласити да их има пет и да су међу њима образовање и култура, за које су директно везани промоција културних и људских вредности и заштита културних објеката од светског значаја. Од укупно осам локалитета Светске баштине УНЕСКО-а у Србији, четири се налазе на Косову и Метохији. У питању су Манастир Грачаница у Грачаници, Пећка патријаршија у Пећи, Црква Богородица Љевишка у Призрену и Манастир Високи Дечани код Пећи.
    Сва четири су објекти Српске православне цркве.
    Целокупно културно благо Србије на Косову и Метохији су објекти Српске православне цркве. Сви уништени и оскрнављени културни споменици Србије на Косову и Метохији, објекти су Српске православне цркве. Стотине и стотине узурпираних хектара њива и шума на Косову и Метохији, власништво су Српске православне цркве.
    Господине Мићуновићу, чак и особа са изразитим антиправославним и антихришћанским ставом, у оваквој прилици имала би довољно образа и савести да тим ставом не иритира већ довољно озлојеђени народ Србије. У овом конкретном моменту, може се слободно рећи да се радило о састанку врха САНУ и СПЦ као директно најпозванијих за питања културе и науке Србије у нашој отуђеној покрајини, са представницима државе.
    Демократско смо друштво и свако има право на свој став, али да тим ставом не подржава злочин, не подрива правду и не вређа туђа верска осећања јер људска права имамо сви. Ви сте се тешко огрешили о правду и при том још успут увредили и вернике, свештенство и монаштво Српске православне цркве својим одређивањем шта црква треба и једино сме да буде. Оно што црква јесте, господине Мићуновићу, то је саборно место њених чланова и жива компонента личног идентитета свакога од њих. Свођење улоге цркве на фолклор и ритуале је у најмању руку неумесно да не кажемо безобразно и глупаво, без обзира да ли Ви лично у свом дому и свом личном животу (још увек се памте приче о вашем наводном насиљу над свештеницима током ваше комунистичке прошлости) нисте/или јесте имали прилике да видите више од тога.
    Ваше извињење православној јавности Србије зависиће искључиво од ваших моралних начела и тога колико вам је стало да се убудуће ваше име помиње у контексту верске мржње усмерене према православним верницима у Србији, али извињење поводом изјава о неумесности учествовања САНУ и СПЦ у контексту отуђивања културног блага Србије на Косову и Метохији представља апсолутни императив уколико намеравате да ви и странка испред које говорите задрже икакав политички кредибилитет.
    Поуке.орг
  5. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, Грчки војници граде храм у част преподобног Пајсија Светогорца   
    Први камен, у темељ храма који се налази у војној јединици, положили су митрополит лариски Игњатије и командант јединице Константин Костопулос.
    Молебан пред почетком градње окупио је велики број ходочасника из околних места. Такође су присуствовали представници локалне грађанске власти и високорангирани представници војске.
    Протосинђел лариски Митрополит о. Ахил је нагласио да ће ктитори храма бити сами војници: „По сопственој иницијативи они су преузели на себе сав посао. Нас је запањило што млади људи јако добро знају старца Пајсија захваљујући његовим књигама и информацијама са интернета. Верујем да ће храм бити изграђен у кратком року јер радови напредују веома брзо“.
    Митрополит Игњатије је нагласио важност изградње новог храма „у времену кризе, када представници других вероисповести у Западној Европи, за разлику од православних, продају своје светиње на аукцији“. Он је позвао вернике да се моле старцу Пајсију, који „ свакодневно твори чудеса и служи као главна потпора грчком народу који пролази кроз искушења“.

    Са руског Слађана Митровић


    21 / 10 / 2015
    Православие.Ru.
  6. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, Велика донација у намерницама Народне банке Србије Црквеној кухињи   
    На пунктовима где се прикупљала храна волонтери Верског добротворног старатељства су, у сусрету са запосленима Народне банке Србије, могли да виде изражен осећај солидарности и да службеници својим прилозима искрено желе да помогну онима којима је помоћ најпотребнија.
    Представници Народне банке Србије су одмах по завршетку акције „Хуманошћу против глади“ у четвртак 15. октобра 2015. године испоручили Црквено кухињи при Верском добротворном старатељству прикупљене намернице. У истовару велике донације су учествовали сви: представници Народне банке Србије, ВДС-а и корисници кухиње. Поред значајне помоћи у раду кухиње ова акција је показала колико има истине у народној изреци „ Ко хоће може, ко неће нађе разлог“. Акција је показала да само друштвена одговорност великих компанија и људска доброта могу наше „невидљиве“ суграђане учинити „видљивим“.
    Након истовара, јереј Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства, је захвалио колективу Народне банке Србије која од почетка подржава рад Црквено кухиње, на овој великој донацији у намерницама. Говорећи о раду кухиње отац Влада је рекао да се број корисника нажалост повећава, то је слика и прилика нашег друштва тако да је ово значајна помоћ у припреми оброка и у њеном раду. Он је госте упознао и са активностима ВДС-а у другим секцијама које се све заснивају на добровољном, волонтерском раду и уз Божију помоћ развијају. Секретар Старатељства је посебно истакао нове садржаје у раду са децом и успех анимираног филма „Стефан Високи“ Дечије уметничке школе анимације-ДУША при ВДС-у на фестивалу анимираног филма одржаног ове године средином септембра у Јагодини.
    Верујемо да ће представници Народне банке Србије пренети изразе захвалност јереја Владимира Марковића, секретара Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, на великој донацији у намерницама које је прикупио колектив Народне банке Србије и пренети утиске о милосрдном раду Верског добротворног старатељства и црквене кухиње чији рад су својим прилозима чланови колектива помогли.
    Извор: ВДС
    Архиепископија београдско-карловачка




  7. Волим
    Данче* got a reaction from Зорица Бубало for a Странице, НА ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (инспирисана причом проте Душана, коме се десило чудо на дан Покрова Пресвете Богородице)   
    Слава Богу и Пресветој Богородици и свима Светима.
    http://dodjiividi.blogspot.com/2015/10/blog-post_85.html
  8. Волим
    Данче* got a reaction from Зорица Бубало for a Странице, Храмовна слава у Војној академији у Београду   
    Под Покровом Пресвете Богородице над свима нама узнели смо Господу молитве за нашу христољубиву војску, за све полазнике Војне академије која прославља своју славу, за васцели народ српски широм васељене. Данас се Пречиста Богородица, окружена анђелима, херувимима, серафимима, моли Богу и Оцу нашему, и заједно са свим Божјим угодницима и данас је део наше стварности.
    У 8,30 часова испред зграде Војне академије кадети и кадеткиње начинили су шпалир спремни да дочекају архијереја Српске Православне Цркве - Епископа бихаћко-петровачког Атанасија (Ракита).
    После кратког разговора са начелником Војне академије генерал-мајором Гораном Зековићем, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки благословио је кадете и кадеткиње постројене у шпалиру, и сви заједно су пошли у параклис посвећен Покрову Пресвете Богородице.
    Настаде време у овом чудесном дану да се Богу служи, да се Пресветој Богородици молимо за спасење свих нас, а посебно данас за ово часно училиште, Војну академију, и генерације нових војника који под омофором Богоматере духовно узрастају и чврсто стоје на бранику Отаџбине.
    Са начелником Војне академије генерал-мајором Гораном Зековићем, сви су изговарали молитву Оченаш на овом литургијском сабрању. Христоносни кадети и кадеткиње, ученици Војне гимназије, професори, војници, деца... причестили су се Светим тајнама. Славски колач и жито припремио је кум Негован Иванковић, капетан асистент на Војној академији, са породицом. Колач је пререзао и жито освештао Владика Атанасије. Славском богослужењу су присуствовали генерал-мајор Младен Вуруна, ректор Универзитета Одбране, и генерал-мајор Видосав Ковачевић са сарадницима.
    Преносећи поздраве Његове Светости Патријарха српског и Епископа шумадијског и војног Јована, као и војног свештенства из српског састава оружаних снага Босне и Херцеговине, Владика Атанасије је посебно уручио поздраве од народа који није многобројан, али је на огњиштима Грмеча, Осећенице, Оштреља, Клековаче, Шатора, Цинцара, Виторога...Гламочког, Ливањског и Петровачког поља... Чули смо кроз Владикине речи жубор и шапат река Сане, Уне...
    Данашњом беседом у наша срца су се урезале све речи Преосвећеног владике Атанасија, који је говорио о историјском контексту данашњег празника, о вековном страдању људи, о стваралачком и рушилачком току живота и указао на то да су се црни облаци надвили над човечанством:
    "... Подсећам на то да се величина данашњег празника може сагледати и схватити само из контекста овога тренутка и из контекста историје. Треба често и редовно путовати кроз историју и кроз своју сопствену биографију. Зашто и кроз своју биографију? Зато што је свако од нас, хтео он то или не, учесник ове историје.
    Гледајући све у контексту, видимо многа страдања у свету у овоме тренутку и у прошлости. Видимо како су се црни облаци надвили над човечанство, видимо како и даље постоје два тока живота: један је ток стваралачки, а други је рушилачки. Тај стваралачки ток потиче од Господа нашега, Творца који је створио овај свет и Који је промислитељ овога света, и Који је послао Сина Свога да овај свет исправи, поправи, да њиме руководи и оживотвори га.
    Али, поред тога тока живота, постоји и онај зли ток, рушилачки ток смрти. Наиме, ђаво и даље дејствује у овоме свету, силе зла су и даље присутне и даље се води рат; и, како каже Свето писмо, водиће се рат до краја историје. Између та два тока живота, између стваралачког и рушилачког, или, боље речено, између тока живота и тока смрти на другој страни.
    Наравно, ми смо се определили за ток живота.
    И док тако размишљамо и док видимо како нам отимају Косово и Метохију, док видимо да у Крајини, чијих житеља сам вам поздраве пренео, сада има само око тридесет хиљада стараца и старица, ми на данашњи дан видимо отворено небо! Неко и својим очима. А други који то не успевају, онда кроз очи оних достојних, као што је 911. г. у Влахерни у Цариграду Андреј виодео како се Богородица моли за сав народ и штити га... "
    Владика Атанасије је истакао и да је "Свети кнез Лазар учесник нашег живота, наше стварности; он није истиснут, он је само прешао у један други род, у други вид борбе, војске, прешао у војску небеску; и даље наставља борбу само на други начин," и додао да морамо повести рачуна о новој предстојећој борби која нас све очекује.
    У име Његове Светости Патријарха српског Иринеја грамате за делатну љубав и ревност према Српској Православној Цркви, као и за деловање у оквиру верске службе у Војсци Србије, Епископ бихаћко-петровачки Атанасије уручио је пуковнику Саши Милутиновићу, начелнику Одељења за веру Генералштаба Војске Србије; професору др Илији Кајтезу, пуковнику авијације Војске Србије и начелнику Катедре друштвених наука на Војној академији, као и г. Радовану Елезу, мајору инжењерије Војске Србије.
    Домаћин данашњег сабрања био је војни свештеник Немања Петровић, капетан.
    Епископу бихаћко-петровачком Атанасију саслуживали су презвитери: Слађан Влајић (главни војни свештеник), Ђорђе Стојисављевић (војни свештеник 1. бригаде КоВ у Новом Саду) и Предраг Докић (војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде у Батајници); протојереји Небојша Тополић (црква Светог Марка), Здравко Богојевић (секретар Епископа Атанасија); презвитери: Предраг Велимировић (Епархија ваљевска) и Јован Бабић (Архиепископија београдско-карловачка); ђакон Андреј Савићевић.
    За певницом су појали богослови Православног богословског факултета, а њима су се придружили и полазници Војне гимназије. Данашњем обележавању славе Војне академије присуствовали су и чланови породица, многи пријатељи, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник информативне службе СПЦ, главни капелан Војске Србије Горан Аврамов.
    Владика Атанасије је за време трпезе љубави домаћинима поделио књигу Милоша Ернаута Канонско подручје Епархије бихаћко-петровачке у времену Митрополита дабро-босанског Георгија Николајевића (1886-1896).
    Беседа Епископа бихаћко-петровачког Атанасија може се послушати на Радију Слово љубве.

    Зорица Зец























    Архиепископија београдско-карловачка

  9. Волим
    Данче* got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Храмовна слава у Војној академији у Београду   
    Под Покровом Пресвете Богородице над свима нама узнели смо Господу молитве за нашу христољубиву војску, за све полазнике Војне академије која прославља своју славу, за васцели народ српски широм васељене. Данас се Пречиста Богородица, окружена анђелима, херувимима, серафимима, моли Богу и Оцу нашему, и заједно са свим Божјим угодницима и данас је део наше стварности.
    У 8,30 часова испред зграде Војне академије кадети и кадеткиње начинили су шпалир спремни да дочекају архијереја Српске Православне Цркве - Епископа бихаћко-петровачког Атанасија (Ракита).
    После кратког разговора са начелником Војне академије генерал-мајором Гораном Зековићем, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки благословио је кадете и кадеткиње постројене у шпалиру, и сви заједно су пошли у параклис посвећен Покрову Пресвете Богородице.
    Настаде време у овом чудесном дану да се Богу служи, да се Пресветој Богородици молимо за спасење свих нас, а посебно данас за ово часно училиште, Војну академију, и генерације нових војника који под омофором Богоматере духовно узрастају и чврсто стоје на бранику Отаџбине.
    Са начелником Војне академије генерал-мајором Гораном Зековићем, сви су изговарали молитву Оченаш на овом литургијском сабрању. Христоносни кадети и кадеткиње, ученици Војне гимназије, професори, војници, деца... причестили су се Светим тајнама. Славски колач и жито припремио је кум Негован Иванковић, капетан асистент на Војној академији, са породицом. Колач је пререзао и жито освештао Владика Атанасије. Славском богослужењу су присуствовали генерал-мајор Младен Вуруна, ректор Универзитета Одбране, и генерал-мајор Видосав Ковачевић са сарадницима.
    Преносећи поздраве Његове Светости Патријарха српског и Епископа шумадијског и војног Јована, као и војног свештенства из српског састава оружаних снага Босне и Херцеговине, Владика Атанасије је посебно уручио поздраве од народа који није многобројан, али је на огњиштима Грмеча, Осећенице, Оштреља, Клековаче, Шатора, Цинцара, Виторога...Гламочког, Ливањског и Петровачког поља... Чули смо кроз Владикине речи жубор и шапат река Сане, Уне...
    Данашњом беседом у наша срца су се урезале све речи Преосвећеног владике Атанасија, који је говорио о историјском контексту данашњег празника, о вековном страдању људи, о стваралачком и рушилачком току живота и указао на то да су се црни облаци надвили над човечанством:
    "... Подсећам на то да се величина данашњег празника може сагледати и схватити само из контекста овога тренутка и из контекста историје. Треба често и редовно путовати кроз историју и кроз своју сопствену биографију. Зашто и кроз своју биографију? Зато што је свако од нас, хтео он то или не, учесник ове историје.
    Гледајући све у контексту, видимо многа страдања у свету у овоме тренутку и у прошлости. Видимо како су се црни облаци надвили над човечанство, видимо како и даље постоје два тока живота: један је ток стваралачки, а други је рушилачки. Тај стваралачки ток потиче од Господа нашега, Творца који је створио овај свет и Који је промислитељ овога света, и Који је послао Сина Свога да овај свет исправи, поправи, да њиме руководи и оживотвори га.
    Али, поред тога тока живота, постоји и онај зли ток, рушилачки ток смрти. Наиме, ђаво и даље дејствује у овоме свету, силе зла су и даље присутне и даље се води рат; и, како каже Свето писмо, водиће се рат до краја историје. Између та два тока живота, између стваралачког и рушилачког, или, боље речено, између тока живота и тока смрти на другој страни.
    Наравно, ми смо се определили за ток живота.
    И док тако размишљамо и док видимо како нам отимају Косово и Метохију, док видимо да у Крајини, чијих житеља сам вам поздраве пренео, сада има само око тридесет хиљада стараца и старица, ми на данашњи дан видимо отворено небо! Неко и својим очима. А други који то не успевају, онда кроз очи оних достојних, као што је 911. г. у Влахерни у Цариграду Андреј виодео како се Богородица моли за сав народ и штити га... "
    Владика Атанасије је истакао и да је "Свети кнез Лазар учесник нашег живота, наше стварности; он није истиснут, он је само прешао у један други род, у други вид борбе, војске, прешао у војску небеску; и даље наставља борбу само на други начин," и додао да морамо повести рачуна о новој предстојећој борби која нас све очекује.
    У име Његове Светости Патријарха српског Иринеја грамате за делатну љубав и ревност према Српској Православној Цркви, као и за деловање у оквиру верске службе у Војсци Србије, Епископ бихаћко-петровачки Атанасије уручио је пуковнику Саши Милутиновићу, начелнику Одељења за веру Генералштаба Војске Србије; професору др Илији Кајтезу, пуковнику авијације Војске Србије и начелнику Катедре друштвених наука на Војној академији, као и г. Радовану Елезу, мајору инжењерије Војске Србије.
    Домаћин данашњег сабрања био је војни свештеник Немања Петровић, капетан.
    Епископу бихаћко-петровачком Атанасију саслуживали су презвитери: Слађан Влајић (главни војни свештеник), Ђорђе Стојисављевић (војни свештеник 1. бригаде КоВ у Новом Саду) и Предраг Докић (војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде у Батајници); протојереји Небојша Тополић (црква Светог Марка), Здравко Богојевић (секретар Епископа Атанасија); презвитери: Предраг Велимировић (Епархија ваљевска) и Јован Бабић (Архиепископија београдско-карловачка); ђакон Андреј Савићевић.
    За певницом су појали богослови Православног богословског факултета, а њима су се придружили и полазници Војне гимназије. Данашњем обележавању славе Војне академије присуствовали су и чланови породица, многи пријатељи, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник информативне службе СПЦ, главни капелан Војске Србије Горан Аврамов.
    Владика Атанасије је за време трпезе љубави домаћинима поделио књигу Милоша Ернаута Канонско подручје Епархије бихаћко-петровачке у времену Митрополита дабро-босанског Георгија Николајевића (1886-1896).
    Беседа Епископа бихаћко-петровачког Атанасија може се послушати на Радију Слово љубве.

    Зорица Зец























    Архиепископија београдско-карловачка

  10. Волим
    Данче* got a reaction from ИгорМ for a Странице, Писмо Светог Синода СПЦ директору УНЕСКА   
    Генералном Директору УНЕСКО,
    Госпођи Ирини Боковој
    Париз
    Поштована Госпођо,
    Поводом захтева владе самопроглашене државе Косова за чланство у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо, далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у будућности.
    Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас. Наше ћутање по овом питању могло би се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и заштиту наших људских права и грађанских слобода.
    Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно уништено или оштећено[1]. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и културног наслеђа никада није подробно истражено нити је ико до сада изведен пред лице правде за ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.
    После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта. Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену (споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али, нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године. Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног сиријског града Палмире.
    Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено, појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана из 2008. године.
    Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца идентификовано и изведено пред лице правде[2]. Иако су све водеће међународне политичке личности јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата. Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају простор за злонамерне политичке спекулације.
    Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме се они још налазе[3]. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју културу. Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петвековног отоманског ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена другог светског рата. Дубоко верујемо да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста, криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем. Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама под контролом такозване Исламске Државе, – масовни прогони становништва и уништавање културне баштине, – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који инспирацију налазе у „идеалима” такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све чешће у фанатизму радикалног ислама.
    Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином „Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе, још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или чак илирски (sic!) – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног секретара УН.
    Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50% манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи, наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија (по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50'% своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у време комунистичког режима у бившој Југославији, када је Црквама и верским заједницама одузимана имовина без икакве правде и надокнаде.
    Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, треба разрешити следећа важна питања:
    Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.
    Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин дефинисано у косовским законима.
    Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у УНЕСКО. Уствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на Косову свог културног наслеђа.
    Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.
    У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено благодарни.
    Председник Светог Архијерејског Синода
    Архиепископ пећки,
    Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски
    Иринеј
    [1]Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, изд. Епархија Рашко-призренска, 2001: http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf
    2 ОЕБС, “Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године,” децембар 2005: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true
    3 Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стањуhttp://www.osce.org/kosovo/84453
    Напомена:
    Писмо исте садржине достављено је још на више од двеста релевантних адреса у иностранству.
  11. Волим
    Данче* got a reaction from Џуманџи for a Странице, Писмо Светог Синода СПЦ директору УНЕСКА   
    Генералном Директору УНЕСКО,
    Госпођи Ирини Боковој
    Париз
    Поштована Госпођо,
    Поводом захтева владе самопроглашене државе Косова за чланство у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо, далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у будућности.
    Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас. Наше ћутање по овом питању могло би се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и заштиту наших људских права и грађанских слобода.
    Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно уништено или оштећено[1]. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и културног наслеђа никада није подробно истражено нити је ико до сада изведен пред лице правде за ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.
    После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта. Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену (споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али, нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године. Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног сиријског града Палмире.
    Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено, појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана из 2008. године.
    Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца идентификовано и изведено пред лице правде[2]. Иако су све водеће међународне политичке личности јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата. Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају простор за злонамерне политичке спекулације.
    Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме се они још налазе[3]. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју културу. Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петвековног отоманског ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена другог светског рата. Дубоко верујемо да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста, криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем. Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама под контролом такозване Исламске Државе, – масовни прогони становништва и уништавање културне баштине, – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који инспирацију налазе у „идеалима” такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све чешће у фанатизму радикалног ислама.
    Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином „Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе, још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или чак илирски (sic!) – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног секретара УН.
    Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50% манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи, наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија (по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50'% своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у време комунистичког режима у бившој Југославији, када је Црквама и верским заједницама одузимана имовина без икакве правде и надокнаде.
    Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, треба разрешити следећа важна питања:
    Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.
    Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин дефинисано у косовским законима.
    Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у УНЕСКО. Уствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на Косову свог културног наслеђа.
    Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.
    У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено благодарни.
    Председник Светог Архијерејског Синода
    Архиепископ пећки,
    Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски
    Иринеј
    [1]Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, изд. Епархија Рашко-призренска, 2001: http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf
    2 ОЕБС, “Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године,” децембар 2005: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true
    3 Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стањуhttp://www.osce.org/kosovo/84453
    Напомена:
    Писмо исте садржине достављено је још на више од двеста релевантних адреса у иностранству.
  12. Волим
    Данче* got a reaction from Пг for a Странице, Обнова храма–обнова живота Срба у Мостару   
    Обнова некадашњег симбола града на Неретви, уједно је обнова живота Срба на том подручју. Сталну подршку у посљедњих пет година, колико се изводе радови, пружа Влада и институције РС. Помоћ неће изостати до завршетка, поручује предсједник Републике Српске Милорад Додик.
    Након пет година напорних зидарских, тесарских, клесарских радова Храм поново стоји над Мостаром. Херцеговачки неимари кажу да не жале уложеног труда, јер се црква сада види са сваког мјеста у граду.
    - Радимо звоник, ручно се поставља камен на 22-ом метру. Иде још до 36-тог метра каменом, а потом крст и дрвена конструкција до 56 метара, рекао је Славиша Терзић, зидар.
    Наду у опстанак на овом простору Србима повратницима улива, како кажу, овај див међу грађевинама. Прилика да раде на његовој обнови је благослов и велика привилегија.
    - Даје нам наду у бољи живот и сваком старцу и дјетету у овом граду, истакао је Миљан Маврак, повратник у Мостар.
    Извођење радова диктирају финасијска средства. Захваљујући донацијама Мостараца расељених по свијету, добротоврима из Русије, али и Српске и Србије није се престало с радом.
    У протеклих пет година Влада Републике Српске донирала је два милиона марака. Изостала је помоћ Града Мостара, кантоналне владе. Ни Влада Федерације БиХ у посљедње четири године није уложила ниједан пфениг.
    - Велики пројакат за нашу малу заједницу у Мостару и једино се уздамо у Републике Српску за завшетак, нагласио је Радивоје Круљ, парох мостарски.
    - Треба нам нова помоћ предсједника за помоћ и опстанак у Мостару. Ми не познајемо другу опцију осим предсједника и Републике и то нам је јако битно, додао је епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.
    Храм у Мостару је центар око којег се окупљају Срби у долини Неретве, а подршку, и то не само финасијску, за завршетак радова најавио је и предсједник Републике Српске Милорад Додик.
    - Саборни храм уопште није упитан, наставити велике пројекте који се изводе захвљујући епископу Григорију, додао је Додик.
    Након завршетка грађевинских радова, остаје још много посла на уређењу ентеријера, али и комплекса око Храма.
    У наредне двије године, уколико се радови буду изводили планираним темпом, овдје ће поново стајати једна од најмонументалнијих грађевина на Балкану, симбол Мостара, Храм Свете Тројице.
    РТРС
  13. Волим
    Данче* got a reaction from Партибрејкер for a Странице, Некада манекен сада монах Дионисије   
    Међутим његов живот се драстично променио када се преселио да живи у Грчку. Господња воља је била да упозна свог тренутног исповедника архимандрита Грчке делегације која је допутовала у Грузију пре 5-6 година у цркви Света Тројица.
    Захвалан сам Богу, тако млад је тешко да се човек припреми за самосталан живот али то је поклон за мене од Бога.Радикално сам променио своје поље интересовање, и живот, сада су ми важне молитве и рад у манастиру. Дужи период сам провео у тишини.

    Отац Дионисије брине о духовној снази имиграната у Северној Америци и Канади, а често посећује и Грузију. Његова мајка често са сузама моли га да још једном размисли, но отац Дионисије је схватио шта је вредно за њега а то је сусрет са Богом.
    Од детињство је имао посебно поштовање према Акропољу у Грчкој. Када сам први пут посетио место где је апостол Павле проповедао Христа, осетио сам невероватну радост. Тада сам и донео своју одлуку за монаштво и веома сам срећан.
    Узео је монашко име Дионисије по Дионисију Ареопагиту.



    http://translate.google.rs/translate?hl=sr&sl=ka&tl=sr&u=http%3A%2F%2Fwww.lollipop.ge%2F%E1%83%9B%E1%83%9D%E1%83%93%E1%83%94%E1%83%9A%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%98%E1%83%93%E1%83%90%E1%83%9C-%E1%83%91%E1%83%94%E1%83%A0%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%90%E1%83%9B%E1%83%93%E1%83%94-%E1%83%9B%2F&anno=2
  14. Волим
    Данче* got a reaction from звончица for a Странице, Како се Јефимија Свехвална јавила старцу Пајсију   
    Једном приликом је један монах – духовно чедо старца Пајсија – дошао у каливу Часног Крста. Старац се налазио у дворишту каливе и непрестано је од срца понављао: «Слава Теби, Боже.» Ове речи је неуморно понављао и одједном се обратио монаху који је дошао и рекао: «Тако човек бива неваљао – у добром смислу ове речи.» - «Који човек, геронда?» - «Тихо и мирно сам седео у келији, а она је дошла и избацила ме је из равнотеже. Да, лепо живе тамо, горе.» «Геронда, о чему причате?» - «Рећи ћу ти, само ником немој причати о томе.»
    И старац је испричао следеће: «Недавно сам ишао у свет због једног питања које се тиче Цркве и поново сам се вратио на Атон. У уторак, око десет ујутру, био сам у келији и читао часове. Одједном сам зачуо куцање на вратима и женски глас: «Молитвами свјатих отец наших...»
    «Откуд жена на Светој Гори?» - запањио сам се, али сам истовремено у срцу осетио неку Божанску сласт. Питам: «Ко је?» Чујем одговор: «Јефимија.» - «Која то Јефимија? – помислих. – Није ваљда да се нека душевно болесна жена пресвукла у мушку одећу и да је дошла на Атон? И шта сад да радим?» А она опет куца. Ја опет питам: «Ко је?» И она поново одговара: «Јефимија.» Не знам шта да учиним и не отварам врата. А кад је покуцала трећи пут, врата су се сама отворила иако су изнутра била затворена резом. Чуо сам кораке у ходнику, искочио сам из келије и угледао пред собом жену с марамом која је личила на шал. Поред ње је стајао неко ко је личио на јеванђелисту Луку, али је одједном некуда нестао. Жена је зрачила светлост и зато сам био сигуран да ова појава није од лукавог. Међутим, ипак сам је упитао: «Ко си ти?» «Мученица Јефимија,» - одговорила ми је. «Ако си, - кажем, - мученица Јефимија, идемо да се поклонимо Светој Тројици. Понављај оно што ја будем радио.» Ушао сам у храм и начинио метанију с речима: «Во Имја Оца.» Поновила је ове речи и такође је начинила метанију. «И Сина,» - рекао сам. «И Сина,» - поновила је она танким гласићем. «Говори гласније, - рекао сам, - да те чујем,» и она је ове речи поновила гласније.
    Стајао сам у цркви, а она у ходнику. И метаније није чинила према храму, већ према мојој келији. Прво сам се зачудио, али сам се онда сетио да је изнад улаза у моју келију висила мала папирна икона Свете Тројице налепљена на дашчицу. Кад смо се поклонили по трећи пут с речима: «И Свјатаго Духа,» рекао сам: «Сад ћу и теби да се поклоним.» Поклонио сам јој се и целивао сам њене ноге и врх носа помисливши да ће бити бестидно ако је целивам у лице.
    После тога светица је села на клупицу. А ја – на сандук, и она је решила једно црквено питање које ме је мучило.
    Онда ми је испричала нешто о свом животу. Знао сам да у Цркви постоји светица по имену Јефимија, али се нисам сећао њеног житија. Кад ми је испричала о својим мучењима за Христа, ја не да сам просто чуо, већ као да сам видео, као да сам доживео ова мучења. Обузео ме је трепет, ужас! О, какве муке је доживела!...
    «Како си издржала такве муке?» - упитао сам је. «Да сам знала у каквој слави се налазе свеци, учинила бих све што је могуће како бих била подвргнута још већим мукама,» - одговорила је она.
    После овог догађаја три дана ништа нисам могао да радим: само сам скакао од радости и непрестано славословио Бога. Нисам могао да једем, ништа, ништа... само славословље – непрекидно.»
    У једном од писама старац каже: «За цео свој живот нећу моћи да платим велики дуг светом Јефимијом која ми је – иако ми је била непозната и није према мени имала никаквих обавеза – указала тако велику част...»
    Говорећи о овом догађају старац је смирено додавао: «Света Јефимија ми се није јавила зато што сам тога био достојан, већ зато што ме је у то време мучило једно питање везано за положај Цркве. Осим тога, постојала су још два разлога.»
    Старац је био запањен тиме што је «светица тако крхка, слаба – и како је само издржала страшне муке? Хајде, да је била крупна, снажна жена... А овако – танка као прут.»
    У стању овакве рајске радости старац је у част свете Јефимије написао стихиру (на подобен «Кијми похвалними вјенци...»):

    «Кијми похвалним пјеснми восхвалим Јефимију, снишедшују свише и посјетившују живушчаго монаха окајанаго на Капсаље. Трижди в двери паки јего постучавши, четвертаја сами отворишасја чудесње, и вошедши с небесноју славоју, Христова мученица, поклонишсја вкупје Тројице Свјатеј.»
    («Којим похвалним песмама да узнесемо хвалу Јефимији, која је сишла одозго и посетила проклетог монаха који је живео на Капсали. Пошто је три пута куцала на његова врата, а она су се четврти пут сама отворила, Христова мученица је ушла с небеском славом и заједно су се поклонили Светој Тројици.») И ексапостилариј (на подобен: «Учеником сошедшесја...»):
    «Великомученице славна, Христова Јефимијо, волим те веома-веома, после Свете Панагије...»
    Наравно, старац ове стихире није написао за богослужбену употребу. Није их певао ни у присуству других људи.
    Без обзира на то што није желео да излази у свет старац је прекршио своје правило и поново је отишао у Суроти, испричао је овај догађај сестрама и учинио их заједничаркама своје небеске радости. Уз помоћ старца и под његовим руководством сестре су насликале икону свете Јефимије у обличју у којем му се јавила.
    На парчету челика старац је својеручно угравирао икону свете Јефимије и помоћу ове матрице је правио дрвене иконице које је ходочасницима делио у њену част. Приликом израде матрице за гравиру старцу никако није полазило за руком да уради прсте на левој руци светице. «Намучио сам се радећи њену руку, - причао је старац, - али сам онда у посао укључио добру помисао: «Можда је то због тога што сам је, сироту, намучио својим ‘проверама’.»
    У Минеју за 27. фебруар старац је написао: «† Света Јефимија!!!»


    Јеромонах Исак. Житије старца Пајсија Светогорца.
    М:Света Гора, 2006. С. 220–224.


    Са руског Марина Тодић
    29 / 09 / 2015
    Православие.Ru.
  15. Волим
    Данче* got a reaction from Svetlana Lana for a Странице, Како се Јефимија Свехвална јавила старцу Пајсију   
    Једном приликом је један монах – духовно чедо старца Пајсија – дошао у каливу Часног Крста. Старац се налазио у дворишту каливе и непрестано је од срца понављао: «Слава Теби, Боже.» Ове речи је неуморно понављао и одједном се обратио монаху који је дошао и рекао: «Тако човек бива неваљао – у добром смислу ове речи.» - «Који човек, геронда?» - «Тихо и мирно сам седео у келији, а она је дошла и избацила ме је из равнотеже. Да, лепо живе тамо, горе.» «Геронда, о чему причате?» - «Рећи ћу ти, само ником немој причати о томе.»
    И старац је испричао следеће: «Недавно сам ишао у свет због једног питања које се тиче Цркве и поново сам се вратио на Атон. У уторак, око десет ујутру, био сам у келији и читао часове. Одједном сам зачуо куцање на вратима и женски глас: «Молитвами свјатих отец наших...»
    «Откуд жена на Светој Гори?» - запањио сам се, али сам истовремено у срцу осетио неку Божанску сласт. Питам: «Ко је?» Чујем одговор: «Јефимија.» - «Која то Јефимија? – помислих. – Није ваљда да се нека душевно болесна жена пресвукла у мушку одећу и да је дошла на Атон? И шта сад да радим?» А она опет куца. Ја опет питам: «Ко је?» И она поново одговара: «Јефимија.» Не знам шта да учиним и не отварам врата. А кад је покуцала трећи пут, врата су се сама отворила иако су изнутра била затворена резом. Чуо сам кораке у ходнику, искочио сам из келије и угледао пред собом жену с марамом која је личила на шал. Поред ње је стајао неко ко је личио на јеванђелисту Луку, али је одједном некуда нестао. Жена је зрачила светлост и зато сам био сигуран да ова појава није од лукавог. Међутим, ипак сам је упитао: «Ко си ти?» «Мученица Јефимија,» - одговорила ми је. «Ако си, - кажем, - мученица Јефимија, идемо да се поклонимо Светој Тројици. Понављај оно што ја будем радио.» Ушао сам у храм и начинио метанију с речима: «Во Имја Оца.» Поновила је ове речи и такође је начинила метанију. «И Сина,» - рекао сам. «И Сина,» - поновила је она танким гласићем. «Говори гласније, - рекао сам, - да те чујем,» и она је ове речи поновила гласније.
    Стајао сам у цркви, а она у ходнику. И метаније није чинила према храму, већ према мојој келији. Прво сам се зачудио, али сам се онда сетио да је изнад улаза у моју келију висила мала папирна икона Свете Тројице налепљена на дашчицу. Кад смо се поклонили по трећи пут с речима: «И Свјатаго Духа,» рекао сам: «Сад ћу и теби да се поклоним.» Поклонио сам јој се и целивао сам њене ноге и врх носа помисливши да ће бити бестидно ако је целивам у лице.
    После тога светица је села на клупицу. А ја – на сандук, и она је решила једно црквено питање које ме је мучило.
    Онда ми је испричала нешто о свом животу. Знао сам да у Цркви постоји светица по имену Јефимија, али се нисам сећао њеног житија. Кад ми је испричала о својим мучењима за Христа, ја не да сам просто чуо, већ као да сам видео, као да сам доживео ова мучења. Обузео ме је трепет, ужас! О, какве муке је доживела!...
    «Како си издржала такве муке?» - упитао сам је. «Да сам знала у каквој слави се налазе свеци, учинила бих све што је могуће како бих била подвргнута још већим мукама,» - одговорила је она.
    После овог догађаја три дана ништа нисам могао да радим: само сам скакао од радости и непрестано славословио Бога. Нисам могао да једем, ништа, ништа... само славословље – непрекидно.»
    У једном од писама старац каже: «За цео свој живот нећу моћи да платим велики дуг светом Јефимијом која ми је – иако ми је била непозната и није према мени имала никаквих обавеза – указала тако велику част...»
    Говорећи о овом догађају старац је смирено додавао: «Света Јефимија ми се није јавила зато што сам тога био достојан, већ зато што ме је у то време мучило једно питање везано за положај Цркве. Осим тога, постојала су још два разлога.»
    Старац је био запањен тиме што је «светица тако крхка, слаба – и како је само издржала страшне муке? Хајде, да је била крупна, снажна жена... А овако – танка као прут.»
    У стању овакве рајске радости старац је у част свете Јефимије написао стихиру (на подобен «Кијми похвалними вјенци...»):

    «Кијми похвалним пјеснми восхвалим Јефимију, снишедшују свише и посјетившују живушчаго монаха окајанаго на Капсаље. Трижди в двери паки јего постучавши, четвертаја сами отворишасја чудесње, и вошедши с небесноју славоју, Христова мученица, поклонишсја вкупје Тројице Свјатеј.»
    («Којим похвалним песмама да узнесемо хвалу Јефимији, која је сишла одозго и посетила проклетог монаха који је живео на Капсали. Пошто је три пута куцала на његова врата, а она су се четврти пут сама отворила, Христова мученица је ушла с небеском славом и заједно су се поклонили Светој Тројици.») И ексапостилариј (на подобен: «Учеником сошедшесја...»):
    «Великомученице славна, Христова Јефимијо, волим те веома-веома, после Свете Панагије...»
    Наравно, старац ове стихире није написао за богослужбену употребу. Није их певао ни у присуству других људи.
    Без обзира на то што није желео да излази у свет старац је прекршио своје правило и поново је отишао у Суроти, испричао је овај догађај сестрама и учинио их заједничаркама своје небеске радости. Уз помоћ старца и под његовим руководством сестре су насликале икону свете Јефимије у обличју у којем му се јавила.
    На парчету челика старац је својеручно угравирао икону свете Јефимије и помоћу ове матрице је правио дрвене иконице које је ходочасницима делио у њену част. Приликом израде матрице за гравиру старцу никако није полазило за руком да уради прсте на левој руци светице. «Намучио сам се радећи њену руку, - причао је старац, - али сам онда у посао укључио добру помисао: «Можда је то због тога што сам је, сироту, намучио својим ‘проверама’.»
    У Минеју за 27. фебруар старац је написао: «† Света Јефимија!!!»


    Јеромонах Исак. Житије старца Пајсија Светогорца.
    М:Света Гора, 2006. С. 220–224.


    Са руског Марина Тодић
    29 / 09 / 2015
    Православие.Ru.
  16. Волим
    Данче* got a reaction from мирођија for a Странице, Како се Јефимија Свехвална јавила старцу Пајсију   
    Једном приликом је један монах – духовно чедо старца Пајсија – дошао у каливу Часног Крста. Старац се налазио у дворишту каливе и непрестано је од срца понављао: «Слава Теби, Боже.» Ове речи је неуморно понављао и одједном се обратио монаху који је дошао и рекао: «Тако човек бива неваљао – у добром смислу ове речи.» - «Који човек, геронда?» - «Тихо и мирно сам седео у келији, а она је дошла и избацила ме је из равнотеже. Да, лепо живе тамо, горе.» «Геронда, о чему причате?» - «Рећи ћу ти, само ником немој причати о томе.»
    И старац је испричао следеће: «Недавно сам ишао у свет због једног питања које се тиче Цркве и поново сам се вратио на Атон. У уторак, око десет ујутру, био сам у келији и читао часове. Одједном сам зачуо куцање на вратима и женски глас: «Молитвами свјатих отец наших...»
    «Откуд жена на Светој Гори?» - запањио сам се, али сам истовремено у срцу осетио неку Божанску сласт. Питам: «Ко је?» Чујем одговор: «Јефимија.» - «Која то Јефимија? – помислих. – Није ваљда да се нека душевно болесна жена пресвукла у мушку одећу и да је дошла на Атон? И шта сад да радим?» А она опет куца. Ја опет питам: «Ко је?» И она поново одговара: «Јефимија.» Не знам шта да учиним и не отварам врата. А кад је покуцала трећи пут, врата су се сама отворила иако су изнутра била затворена резом. Чуо сам кораке у ходнику, искочио сам из келије и угледао пред собом жену с марамом која је личила на шал. Поред ње је стајао неко ко је личио на јеванђелисту Луку, али је одједном некуда нестао. Жена је зрачила светлост и зато сам био сигуран да ова појава није од лукавог. Међутим, ипак сам је упитао: «Ко си ти?» «Мученица Јефимија,» - одговорила ми је. «Ако си, - кажем, - мученица Јефимија, идемо да се поклонимо Светој Тројици. Понављај оно што ја будем радио.» Ушао сам у храм и начинио метанију с речима: «Во Имја Оца.» Поновила је ове речи и такође је начинила метанију. «И Сина,» - рекао сам. «И Сина,» - поновила је она танким гласићем. «Говори гласније, - рекао сам, - да те чујем,» и она је ове речи поновила гласније.
    Стајао сам у цркви, а она у ходнику. И метаније није чинила према храму, већ према мојој келији. Прво сам се зачудио, али сам се онда сетио да је изнад улаза у моју келију висила мала папирна икона Свете Тројице налепљена на дашчицу. Кад смо се поклонили по трећи пут с речима: «И Свјатаго Духа,» рекао сам: «Сад ћу и теби да се поклоним.» Поклонио сам јој се и целивао сам њене ноге и врх носа помисливши да ће бити бестидно ако је целивам у лице.
    После тога светица је села на клупицу. А ја – на сандук, и она је решила једно црквено питање које ме је мучило.
    Онда ми је испричала нешто о свом животу. Знао сам да у Цркви постоји светица по имену Јефимија, али се нисам сећао њеног житија. Кад ми је испричала о својим мучењима за Христа, ја не да сам просто чуо, већ као да сам видео, као да сам доживео ова мучења. Обузео ме је трепет, ужас! О, какве муке је доживела!...
    «Како си издржала такве муке?» - упитао сам је. «Да сам знала у каквој слави се налазе свеци, учинила бих све што је могуће како бих била подвргнута још већим мукама,» - одговорила је она.
    После овог догађаја три дана ништа нисам могао да радим: само сам скакао од радости и непрестано славословио Бога. Нисам могао да једем, ништа, ништа... само славословље – непрекидно.»
    У једном од писама старац каже: «За цео свој живот нећу моћи да платим велики дуг светом Јефимијом која ми је – иако ми је била непозната и није према мени имала никаквих обавеза – указала тако велику част...»
    Говорећи о овом догађају старац је смирено додавао: «Света Јефимија ми се није јавила зато што сам тога био достојан, већ зато што ме је у то време мучило једно питање везано за положај Цркве. Осим тога, постојала су још два разлога.»
    Старац је био запањен тиме што је «светица тако крхка, слаба – и како је само издржала страшне муке? Хајде, да је била крупна, снажна жена... А овако – танка као прут.»
    У стању овакве рајске радости старац је у част свете Јефимије написао стихиру (на подобен «Кијми похвалними вјенци...»):

    «Кијми похвалним пјеснми восхвалим Јефимију, снишедшују свише и посјетившују живушчаго монаха окајанаго на Капсаље. Трижди в двери паки јего постучавши, четвертаја сами отворишасја чудесње, и вошедши с небесноју славоју, Христова мученица, поклонишсја вкупје Тројице Свјатеј.»
    («Којим похвалним песмама да узнесемо хвалу Јефимији, која је сишла одозго и посетила проклетог монаха који је живео на Капсали. Пошто је три пута куцала на његова врата, а она су се четврти пут сама отворила, Христова мученица је ушла с небеском славом и заједно су се поклонили Светој Тројици.») И ексапостилариј (на подобен: «Учеником сошедшесја...»):
    «Великомученице славна, Христова Јефимијо, волим те веома-веома, после Свете Панагије...»
    Наравно, старац ове стихире није написао за богослужбену употребу. Није их певао ни у присуству других људи.
    Без обзира на то што није желео да излази у свет старац је прекршио своје правило и поново је отишао у Суроти, испричао је овај догађај сестрама и учинио их заједничаркама своје небеске радости. Уз помоћ старца и под његовим руководством сестре су насликале икону свете Јефимије у обличју у којем му се јавила.
    На парчету челика старац је својеручно угравирао икону свете Јефимије и помоћу ове матрице је правио дрвене иконице које је ходочасницима делио у њену част. Приликом израде матрице за гравиру старцу никако није полазило за руком да уради прсте на левој руци светице. «Намучио сам се радећи њену руку, - причао је старац, - али сам онда у посао укључио добру помисао: «Можда је то због тога што сам је, сироту, намучио својим ‘проверама’.»
    У Минеју за 27. фебруар старац је написао: «† Света Јефимија!!!»


    Јеромонах Исак. Житије старца Пајсија Светогорца.
    М:Света Гора, 2006. С. 220–224.


    Са руског Марина Тодић
    29 / 09 / 2015
    Православие.Ru.
  17. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, Интервју Митрополита црногорско-приморског Амфилохија   
  18. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, У манастиру Острогу основан видео студио чији рад почиње емисијом „Острошки светионик“ (видео)   
    Емисија Острошки Светионик ће бити сличног типа као и многе друге тв емисије са гостом и водитељем, који је истовремено и аутор, али неће, за сада, имати утврђени термин, већ ће бити емитована када се буде указивала занимљива прилика.
    Дијапазон тема ће бити широк, од уметности и философије, до социјалних и свих осталих савремено ангажованих тема, а свакако све утемељено у Христу и Православљу. Поред уобичајеног интервјуа и духовних предавања у оквиру ове емисије имаћемо и културно-уметничке догађаје, као што су рецитали, концерти и слично. У сваком случају, све оно што нам буде послао Свети Василије Острошки.
    Будући да је аутор ове емисије, монах Арсеније Јовановић, без искуства, и аматер у овој делатности, унапред молимо за опроштај на могућим неправилностима и слабостима у техничко-професионалној изведби овога пројекта.
    http://www.mitropolija.com/u-manastiru-ostrogu-osnovan-video-studio-ciji-rad-pocinje-emisijom-ostroski-svetionik-video/
  19. Волим
    Данче* got a reaction from Човек Жоја for a Странице, Писмо Светог Синода СПЦ директору УНЕСКА   
    Генералном Директору УНЕСКО,
    Госпођи Ирини Боковој
    Париз
    Поштована Госпођо,
    Поводом захтева владе самопроглашене државе Косова за чланство у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо, далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у будућности.
    Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас. Наше ћутање по овом питању могло би се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и заштиту наших људских права и грађанских слобода.
    Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно уништено или оштећено[1]. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и културног наслеђа никада није подробно истражено нити је ико до сада изведен пред лице правде за ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.
    После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта. Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену (споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али, нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године. Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног сиријског града Палмире.
    Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено, појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана из 2008. године.
    Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца идентификовано и изведено пред лице правде[2]. Иако су све водеће међународне политичке личности јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата. Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају простор за злонамерне политичке спекулације.
    Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме се они још налазе[3]. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју културу. Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петвековног отоманског ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена другог светског рата. Дубоко верујемо да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста, криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем. Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама под контролом такозване Исламске Државе, – масовни прогони становништва и уништавање културне баштине, – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који инспирацију налазе у „идеалима” такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све чешће у фанатизму радикалног ислама.
    Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином „Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе, још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или чак илирски (sic!) – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног секретара УН.
    Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50% манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи, наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија (по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50'% своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у време комунистичког режима у бившој Југославији, када је Црквама и верским заједницама одузимана имовина без икакве правде и надокнаде.
    Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, треба разрешити следећа важна питања:
    Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.
    Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин дефинисано у косовским законима.
    Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у УНЕСКО. Уствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на Косову свог културног наслеђа.
    Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.
    У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено благодарни.
    Председник Светог Архијерејског Синода
    Архиепископ пећки,
    Митрополит београдско-карловачки и
    Патријарх српски
    Иринеј
    [1]Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, изд. Епархија Рашко-призренска, 2001: http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf
    2 ОЕБС, “Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године,” децембар 2005: http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true
    3 Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стањуhttp://www.osce.org/kosovo/84453
    Напомена:
    Писмо исте садржине достављено је још на више од двеста релевантних адреса у иностранству.
  20. Волим
    Guest
    Данче* got a reaction from Guest for a Странице, Поводом двадесетогодишњице прогона српског народа   
    У братској љубави умољавамо Високопреосвећену и Преосвећену браћу Г. Г. Архијереје да, поводом обележавања двадесетогодишњице од прогона и страдања српског народа на подручју Републике Српске Крајине и Републике Хрватске у војној операцији „Олуја“ 4. августа 1995. године, у среду 5. августа 2015. године, у свим храмовима градова Ваше Богомспасајеме Епархије, наложите да се служи парастос невино пострадалим жртвама у овом егзодусу. Парастос одслужити у 11 часова, а потом у 12 часова да звоне сва звона са свих храмова подручне Вам Епархије у трајању од 3 минута.
    Истовремено, умољавамо Архијереје да по могућству лично одслуже парастос у предвиђено време.
    Препоручујемо да се тога дана не организују никакве прославе или свечаности секуларног карактера, а да свим намесницима и старешинама храмова ставите у дужност да о овоме благовремено обавесте своје вернике.

    Ваш у Христу брат и саслужитељ,



    АЕМ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
    ИРИНЕЈ


    Доставља Кабинет Патријарха српског
    Извор: СПЦ
  21. Волим
    Данче* got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Патријарх румунски Данило позвао свештенство и вјерне да се моле за кишу   
    „Сјетимо се данас позива Цркве на молитву у свим парохијским црквама и манастирима широм земље, да би нам се Бог смиловао и послао тиху кишу са богатим родом за народ и стоку. Тако исповиједамо да су дарови, сви дарови који одржавају живот на земљи, дарови од Бога, и немојмо заборавити Дародавца, већ се молимо за опроштај гријехова када прекршимо Његову вољу, као и када не показујемо благодарност. Ову сушу морамо разумијети као подстицај ка јачој вјери, молитви и милосрђу према сиромашнима, усамљенима, беспомоћнима, да будемо рука милосрдне љубави Господа Исуса Христа ка нашим ближњима“, казао је Патријарх.
    Са енглеског: Александар Орландић
    Извор: basilica.ro/Радио Светигора
  22. Волим
    Данче* got a reaction from Nevena Milošević for a Странице, Сабрања у Епархији крушевачкој   
    У Недељу Светих Отаца 6. васељенског сабора, 26. јула 2015. године, када Света Црква прославља и Сабор архангела Гаврила, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки др Давид служио је свету Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице на Расини уз саслуживање свештенослужитеља ове цркве. Том приликом је владика Давид венчао професора призренске Богословије г. Бојана Радичевића и гђицу Кристину из Крушевца као и г. Бобана Милановића и гђицу Ивану из Крушевца.
    У суботу, 25. јула 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је бденије поводом манастирске славе у обитељи Светог архангела Гаврила у Сталаћу, чија је настојатељица монахиња Макрина. Саслуживали су јеромонах Спиридон, настојатељ манастира (у изградњи) Светог оца Николаја у Браљини; презвитери: архијерејски намесник ћућевачкки Владица Столић, месни парох Горан Радивојевић и парох лучински Дејан Антић.
    Сабрању је присуствовао председник општине Ћићевац г. Златан Кркић. Многобројни верни народ је испунио манастирску порту, у којој је након бденија почео свечани програм ,,Под крилима Архангела", који се традиционално одржава сваке године у Сталаћу крајем јула месеца - око празника Светог архангела Гаврила. Програм је отворен уводним речима председника општине г. Златана Кркића и благословним словом владике Давида.
    У суботу, 25. јула 2015. године, на дан празновања Тројеручне иконе Пресвете Владичице наше Богородице, Преосвештени Владика г. Давид служио је свету Литургију у манастиру Плеш, који је посвећен Светим бесребреницима и лекарима Козми и Дамјану. У свештенодејствовању Епископу су прислуживали игуман ове свете обитељи јеромонах Дамаскин, протођакон Андрија Јелић и ђакон Предраг Пајић. Након отпуста, епископ Давид је имао намеру да лично уручи г. Влади Бежановићу из Београда високо одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог краља Милутина, због тога што је умногоме помогао изградњу и уређење не само храма манастира Плеш, већ и конака и осталих објеката у манастирској порти. Пошто је г. Бежановић из здравствених разлога био спречен да присуствује сабрању у светом манастиру, Епископ је орден предао игуману Дамаскину, са жељом да г. Бежановић што скорије оздрави и добије орден који је са правом заслужио.
    Извор: Епархија крушевачка



  23. Волим
    Данче* got a reaction from Ацо Конатар for a Странице, Андреј Фајгељ - Расизам за српске жртве Сребренице   
    Шта би рекао једанаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски мучен и убијен када је отрчао иза непријатељских линија да спасе љубимца: ”Тата, остао ми Леси на ланцу”?
    Од маја 1992. до фебруара 1993, српско становништво на подручју општине Сребреница дословно је десетковано. Од 9390 Срба остало их је 860, од 59 српских села, 55 је етнички очишћено.
    Срби су град напустили након убиства српског челника Горана Зекића. Ретки који су остали су убијани, попут непокретне Загорке Зекић. Заробљени Срби довођени су у Сребреницу и Поточаре у логоре, где се многима губи сваки траг.
    Уз повике ”Алаху екбер”, сребренички џихадисти су походе на околна српска насеља изводили на велике хришћанске празнике. Страдало је више од 3.000 Срба, од којих су многи свирепо мучени, укључујући жене, децу и старе.
    За ове жртве нема резолуција, манифестација ни меморијалних центара. Нема ни пресуда. За 23 године ниједан убица српских жртава Сребренице није приведен правди. Хашки суд је ослободио Насера Орића, а Тужилаштво и Суд БиХ нису процесуирали нити једног починиоца.
    Неравноправност је преблага реч. Не добијају српске жртве мање поштовања. Оне не добијају апсолутно никакво поштовање. Пре три године, потомци су обележили 20 година од страдања Срба у Сребреници. Комеморација је у свету игнорисана а у Србији исмејана. Агенција ”Бета” назвала је срамотом и увредом а таблоид ”Блиц” фештом.
    Ове године обележава се 20 година од страдања муслимана у Сребреници. Њихову комеморацију нико неће исмевати, још мање игнорисати.
    По чему су српске жртве Сребренице толико различите? Срби су страдали на почетку рата а муслимани на крају; Срби током више месеци а муслимани током десет дана; Срби наводе 3.000 жртава а муслимани 8.000; Срби су касапљени а муслимани нису; Српске жене су страдале а муслиманске нису…
    Ниједна разлика није довољан разлог за дискриминацију жртава страдалих у истом рату, на истом месту. Брисање Срба из жртава Сребренице је расизам, по којем Срби немају права као други људи, а њихове жртве мање вреде.
    Расизам баца сенку сумње на сав активизам везан за Сребреницу. Расисте ћете препознати по томе што говоре о жртвама Сребренице а мисле искључиво на муслиманске жртве. Британска резолуције о Сребреници је расистичка јер не поштује све жртве без разлике.
    Пример таквог активизма је Насер Орић, који Поточаре и даље доживљава као свој штаб, само је борбу против Срба заменио борбом против геноцида.
    Не може се у исто време бити борац против геноцида и антисрпски расиста. Антисрбизам је основни узрочник геноцида на овим просторима. Срби су били најбројније жртве геноцида у овом делу нацистичке Европе, и једини су народ који је након геноцида поново доживео масовна истребљења.
    Драго Митровић из Подравања код Сребренице као дечак је чудом преживео усташко клање. Пола века касније, дуж старих ожиљака на врату, потомак крвника му је одрубио главу: ”Преживео си 1941, сада сигурно нећеш!” Клање га је затекло неспремног и први и други пут, као што би затекло и нас.
    Превенција геноцида је реална потреба српског народа. Наше очеве и оце убијали су само зато што су били Срби. Морамо прекинути низ да бисмо заштитили своју децу.
    Нема превенције геноцида док свет усваја расистичке резолуције. Нема превенције геноцида док српски медији исмевају српске жртве.
    Морамо рећи: никад више! Култура сећања на жртве и борба против антисрбизма су национални приоритети. Очување Републике Српске, која је једино српско ”никад више”, од пресудног је значаја. Изнад свега, злочини над Србима не смеју остати некажњени.
    Масакриране, лишене правде, заборављене и исмејане, српске жртве Сребренице нас данас упозоравају: немојте завршити као ми.
    Андреј Фајгељ, „Расизам за српске жртве”, Вечерње Новости, 11. јул 2015, стр. 14
  24. Волим
    Данче* got a reaction from Срђан Ранђеловић for a Странице, Андреј Фајгељ - Расизам за српске жртве Сребренице   
    Шта би рекао једанаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски мучен и убијен када је отрчао иза непријатељских линија да спасе љубимца: ”Тата, остао ми Леси на ланцу”?
    Од маја 1992. до фебруара 1993, српско становништво на подручју општине Сребреница дословно је десетковано. Од 9390 Срба остало их је 860, од 59 српских села, 55 је етнички очишћено.
    Срби су град напустили након убиства српског челника Горана Зекића. Ретки који су остали су убијани, попут непокретне Загорке Зекић. Заробљени Срби довођени су у Сребреницу и Поточаре у логоре, где се многима губи сваки траг.
    Уз повике ”Алаху екбер”, сребренички џихадисти су походе на околна српска насеља изводили на велике хришћанске празнике. Страдало је више од 3.000 Срба, од којих су многи свирепо мучени, укључујући жене, децу и старе.
    За ове жртве нема резолуција, манифестација ни меморијалних центара. Нема ни пресуда. За 23 године ниједан убица српских жртава Сребренице није приведен правди. Хашки суд је ослободио Насера Орића, а Тужилаштво и Суд БиХ нису процесуирали нити једног починиоца.
    Неравноправност је преблага реч. Не добијају српске жртве мање поштовања. Оне не добијају апсолутно никакво поштовање. Пре три године, потомци су обележили 20 година од страдања Срба у Сребреници. Комеморација је у свету игнорисана а у Србији исмејана. Агенција ”Бета” назвала је срамотом и увредом а таблоид ”Блиц” фештом.
    Ове године обележава се 20 година од страдања муслимана у Сребреници. Њихову комеморацију нико неће исмевати, још мање игнорисати.
    По чему су српске жртве Сребренице толико различите? Срби су страдали на почетку рата а муслимани на крају; Срби током више месеци а муслимани током десет дана; Срби наводе 3.000 жртава а муслимани 8.000; Срби су касапљени а муслимани нису; Српске жене су страдале а муслиманске нису…
    Ниједна разлика није довољан разлог за дискриминацију жртава страдалих у истом рату, на истом месту. Брисање Срба из жртава Сребренице је расизам, по којем Срби немају права као други људи, а њихове жртве мање вреде.
    Расизам баца сенку сумње на сав активизам везан за Сребреницу. Расисте ћете препознати по томе што говоре о жртвама Сребренице а мисле искључиво на муслиманске жртве. Британска резолуције о Сребреници је расистичка јер не поштује све жртве без разлике.
    Пример таквог активизма је Насер Орић, који Поточаре и даље доживљава као свој штаб, само је борбу против Срба заменио борбом против геноцида.
    Не може се у исто време бити борац против геноцида и антисрпски расиста. Антисрбизам је основни узрочник геноцида на овим просторима. Срби су били најбројније жртве геноцида у овом делу нацистичке Европе, и једини су народ који је након геноцида поново доживео масовна истребљења.
    Драго Митровић из Подравања код Сребренице као дечак је чудом преживео усташко клање. Пола века касније, дуж старих ожиљака на врату, потомак крвника му је одрубио главу: ”Преживео си 1941, сада сигурно нећеш!” Клање га је затекло неспремног и први и други пут, као што би затекло и нас.
    Превенција геноцида је реална потреба српског народа. Наше очеве и оце убијали су само зато што су били Срби. Морамо прекинути низ да бисмо заштитили своју децу.
    Нема превенције геноцида док свет усваја расистичке резолуције. Нема превенције геноцида док српски медији исмевају српске жртве.
    Морамо рећи: никад више! Култура сећања на жртве и борба против антисрбизма су национални приоритети. Очување Републике Српске, која је једино српско ”никад више”, од пресудног је значаја. Изнад свега, злочини над Србима не смеју остати некажњени.
    Масакриране, лишене правде, заборављене и исмејане, српске жртве Сребренице нас данас упозоравају: немојте завршити као ми.
    Андреј Фајгељ, „Расизам за српске жртве”, Вечерње Новости, 11. јул 2015, стр. 14
  25. Волим
    Данче* got a reaction from Wu for a Странице, Андреј Фајгељ - Расизам за српске жртве Сребренице   
    Шта би рекао једанаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски мучен и убијен када је отрчао иза непријатељских линија да спасе љубимца: ”Тата, остао ми Леси на ланцу”?
    Од маја 1992. до фебруара 1993, српско становништво на подручју општине Сребреница дословно је десетковано. Од 9390 Срба остало их је 860, од 59 српских села, 55 је етнички очишћено.
    Срби су град напустили након убиства српског челника Горана Зекића. Ретки који су остали су убијани, попут непокретне Загорке Зекић. Заробљени Срби довођени су у Сребреницу и Поточаре у логоре, где се многима губи сваки траг.
    Уз повике ”Алаху екбер”, сребренички џихадисти су походе на околна српска насеља изводили на велике хришћанске празнике. Страдало је више од 3.000 Срба, од којих су многи свирепо мучени, укључујући жене, децу и старе.
    За ове жртве нема резолуција, манифестација ни меморијалних центара. Нема ни пресуда. За 23 године ниједан убица српских жртава Сребренице није приведен правди. Хашки суд је ослободио Насера Орића, а Тужилаштво и Суд БиХ нису процесуирали нити једног починиоца.
    Неравноправност је преблага реч. Не добијају српске жртве мање поштовања. Оне не добијају апсолутно никакво поштовање. Пре три године, потомци су обележили 20 година од страдања Срба у Сребреници. Комеморација је у свету игнорисана а у Србији исмејана. Агенција ”Бета” назвала је срамотом и увредом а таблоид ”Блиц” фештом.
    Ове године обележава се 20 година од страдања муслимана у Сребреници. Њихову комеморацију нико неће исмевати, још мање игнорисати.
    По чему су српске жртве Сребренице толико различите? Срби су страдали на почетку рата а муслимани на крају; Срби током више месеци а муслимани током десет дана; Срби наводе 3.000 жртава а муслимани 8.000; Срби су касапљени а муслимани нису; Српске жене су страдале а муслиманске нису…
    Ниједна разлика није довољан разлог за дискриминацију жртава страдалих у истом рату, на истом месту. Брисање Срба из жртава Сребренице је расизам, по којем Срби немају права као други људи, а њихове жртве мање вреде.
    Расизам баца сенку сумње на сав активизам везан за Сребреницу. Расисте ћете препознати по томе што говоре о жртвама Сребренице а мисле искључиво на муслиманске жртве. Британска резолуције о Сребреници је расистичка јер не поштује све жртве без разлике.
    Пример таквог активизма је Насер Орић, који Поточаре и даље доживљава као свој штаб, само је борбу против Срба заменио борбом против геноцида.
    Не може се у исто време бити борац против геноцида и антисрпски расиста. Антисрбизам је основни узрочник геноцида на овим просторима. Срби су били најбројније жртве геноцида у овом делу нацистичке Европе, и једини су народ који је након геноцида поново доживео масовна истребљења.
    Драго Митровић из Подравања код Сребренице као дечак је чудом преживео усташко клање. Пола века касније, дуж старих ожиљака на врату, потомак крвника му је одрубио главу: ”Преживео си 1941, сада сигурно нећеш!” Клање га је затекло неспремног и први и други пут, као што би затекло и нас.
    Превенција геноцида је реална потреба српског народа. Наше очеве и оце убијали су само зато што су били Срби. Морамо прекинути низ да бисмо заштитили своју децу.
    Нема превенције геноцида док свет усваја расистичке резолуције. Нема превенције геноцида док српски медији исмевају српске жртве.
    Морамо рећи: никад више! Култура сећања на жртве и борба против антисрбизма су национални приоритети. Очување Републике Српске, која је једино српско ”никад више”, од пресудног је значаја. Изнад свега, злочини над Србима не смеју остати некажњени.
    Масакриране, лишене правде, заборављене и исмејане, српске жртве Сребренице нас данас упозоравају: немојте завршити као ми.
    Андреј Фајгељ, „Расизам за српске жртве”, Вечерње Новости, 11. јул 2015, стр. 14
×
×
  • Креирај ново...